Reciklaza Seminarski

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu
Seminarski rad
Predmet: Tehnologija reciklaže
1
SADRŽAJ:
1.UVOD………………………………………………………………………………………..4
1.1. Šta je reciklaža…………………………………………………………................5
1.2.Proces reciklaže………………………………………………………………..…..6
1.3. Materijali za reciklažu……………………………………………………………..8
2. ANALIZA POSTOJEĆEG STANJA U UPRAVLJANJU OTPADOM U SRBIJI…….10
2.1. Opasni otpad………………………………………………………………….......11
2.2.Neopsani otpad…………………………………………………………….…..….12
2.3. Ambalažni otpad………………………………………………………….…..…..13
3.RECIKLAŽA STAKLA……………………………………………………………….…....15
3.1. Uvod………………………………………………………………………..……...15
3.2. Šta je staklo……………………………………………………………….…..…..16
3.3. Karakteristike stakla……………………………………………………….……..18
3.4. Tehnologija reciklaže stakla………………………………………………...…..20
3.5. Proces reciklaže stakla…………………………………………………….…....25
4. Koje su prepreke u razvoju reciklaže ambalažnog stakla……………………….…....27
5. Ambalaža — Obeležavanje i sistem identifikacije materijala……………...….……...29
5.1. Predmet i područje primene……………………………………………….…....29
6. Diskusija o zakonskim zahtevima……………………………………………..………..30
6.1.Opšte…...........................................................................................................30
6.2. Obeležavanje ambalaže……………………………………………….…….….30
6.3. Identifikacija ambalažnog materijala……………………………………….….32
6.4. Ostala obeležavanja………………………………………………………….…33
7. Kriterijumi za obeležavanje………………………………………………………….....34
7.1. Osnovni principi…………………………………………………………….......34
7.2. Mogućnosti harmonizacije……………………………………………….…...35
7.3. Primena obeležavanja………………………………………………………..35
7.4. Indetifikacija materijla …………………………………………………….....36

2
8. Ambalaža i reciklaža materijala — Kriterijumi za metode reciklaže……..…....37
9. Predmet i područje primene………………………………………………….....39
10. Normativne reference…………………………………………………………....39
11. Ambalaža (packaging)……………………………………………………….......40
11.1. Reciklaža (recycling)……………………………………………………….40
11.2.Reciklaža tehnološkog škarta (feedstock recvcling)……………………..41
11.3 Osposobljavanje za ponovno korišćenje (reconditioning)………………..41
11.4 Proces reciklaže (recvcling process)…………………………………......42
12. Ambalaža — Stepen reciklaže — Definicija i metoda izračunavanja………....43
13. Predmet i područje primene………………………………………………….....44
14. Normativne reference………………………………………………………..….44
15. Izračunavanje stepena reciklaže…………………………………………….…45
15.1 Područje primene………………………………………………………....45
15.2 Izračunavanje……………………………………………………………..45
15.3 Stepen reciklaže……………………………………………………….....46
16. Principi za izračunavanje stepena reciklaže……………………………...…..47
16.1 Opšte…………………………………………………………………...….47
16.2 Jednačina za stepen reciklaže………………………………………......48
17.ZAKLJUČAK…………………………………………………………………….........50
18. LITERATURA …………..……………………………………………………….......51

3
1. Uvod
1.1. Šta je reciklaža ?
Reciklaža je izdvajanje materijala iz otpada i njegovo ponovno

korišćenje. Uključuje sakupljanje, izdvajanje, preradu i izradu novih
proizvoda iz iskorištenih stvari ili materijala. Veoma je važno najpre odvojiti
otpad prema vrstama otpadaka. Mnoge otpadne materije se mogu ponovo
iskoristiti ako su odvojeno sakupljene. U reciklaži spada sve što može
ponovo da se iskoristi, a da se ne baci. U Srbiji postoje retki centri Papir
servisa gde možete da odnesete stari papir i u zamenu za njega da
dobijete sitan novac. Takođe postoji mali broj centara za recikliažu stakla.
Ipak, reciklaža se može upražnjavati u svakodnevnom životu,
nezavisno od toga da li postoje centri za reciklažu. Npr. poklanjanje stvari
koje se ne koriste je oblik reciklaže. To je mnogo bolje i korisnije nego da
se sva ta odeća baci. Takođe, pravljenje komposta od organskih ostataka
je još jedan dobar primer recikliranja. Bez uvođenja reciklaže u
svakodnevni život nemoguće je zamisliti bilo kakav celovit sistem
upravljanja otpadom. Na slici 1.1.1. je prikazana oznaka za reciklažu.
Slika 1.1.1. Oznaka za reciklažu

4
Neke materije, poput stiropora, nisu biorazgradive i ne mogu se
reciklirati ali se umesto njih mogu pronaći ekološke zamene.
U Srbiji ekološka svest o sakupljanju papira, stakla i pet amblaže još
uvek nije razvijena na dovoljnom nivou. U našoj zemlji se sakupi oko 35
kilograma, a u Bugarskoj ta količina iznosi 60 kilograma, u Rumuniji je 80,
dok se najviše papira po glavi stanovnika sakupi u Sloveniji, od 170 do
200 kilograma, kažu u firmi „Arabesa“. Između ostalog i to je jedan od
razloga zbog čega je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja u
saradnji sa lokanim samoupravama pokrenulo prošle godine, a ove
naslavilo, akciju “Očistimo Srbiju”, slika 1.1.2.
Slika 1.1.2. “Očistimo Srbiju”

5
1.2. Proces reciklaže
Proces reciklaže obuhvata: sakupljanje otpada, izdvajanje, preradiu I

izradu novog proizvoda kao što je pomenuto iznad. Otpad nije samo
smanjivati I izbegavati. Potrebno ga je razdvajati na mestu nastanka prema
vrstama otpada, jer samoodvojeno sakiplajni otpad može se iskoristiti.
Reciklaža je skup aktivnosti kojima se obezbeđuje ponovno korišćenje
otpadnih materijala, slika 1.2.
6
Slika 1.2. Proces reciklaže
Reciklaža se primenjuje sa tri osnovna principa tri slova R (RRR)
R-reduce-smanjiti
R-reuse-ponovo koristiti
R-recycle-reciklirati
Iako milioni tona dragocenih metala leže u fiokama stolava potpuno

beskorisno, ipak recikliranje elektronskog otpada dovodi do problema
toksičnosti i zagađenosti supstanci koje nastaju procesa reciklaže.
Više od 38 razlićitih hemijskih elemenata se može pojaviti proizvod
procesa reciklaže elektronskog otpada, od koji neki mogu biti zaista štetni za
životnu okolinu i oni se moraju uništiti u posebnim prostrojenjima, se jer ne
postoji mogućnost njihovog iskorišćenja na bolji način.
Danas je posao reciklažnog elektronskog otpada u svim oblastima
razvijenog sveta veoma rasprostranjen i brzo se razvija.
7
Reciklažom se postižu sledeći ciljevi:
· Štednja sirovih resursa (svi materijali potiču iz prirode I ima ih u

ograničenim količinama)
· Štenja energije (nema trošenja energije u primarnim procesima, kao ni
u transport koji te procese prati, dobija se dodatna energija
sagorevanjem materijala koji se ne recikliraju)
· Zaštita životne sredine (otpadni materijali degradiraju životni ambijent,
pa se reciklažom štiti životna sredina)
· Otvaranje novih radnih mesta(procesi u reciklaži materijala
podrazumevaju ulaganje znanja i rada, što stvara potrebu za radnim
mestima).
1.3. Materijali za reciklažu
U pogledu mogućnosti ponovnog iskorišćenja, materijali mogubiti:
· Reciklabilni (mogu se iskoristiti ponovnim vraćanjem u process

proizvodnje)
· Nereciklabilni (ne mogu se vratiti u process I koriste se za dobijanje
energije-spaljivanjem ili se na ekološki bezbedan način skladišta)
· Opasni-hazardni (materijali koji su štetni za čoveka I njegovo
okruženje)
· Bezopasni (materijali koji nisu štetni za čoveka njegovo okruženje).
8
U našoj okolini svakodnevno nastaju velike količine otpada koji bi mogao

biti recikliran.
Šta sve može da se reciklira:
· Staklo
· Papir
· Karton
· Aluminijum
· Gvožđe
· Tekstil
· Plastika
· Keramika
· Električni aparatii komponente
Da li ste znali da je potrebno 60 dana da se jedna pravilno odložena

limenka,reciklira i ponovo pojavi u rafovima prodavnice. Reciklažom jedne
limenkeuštedi se dovoljno energije uz pomoć koje bi TV mogao da radi i do 3 sata.
Dobro je da znate da :
- je jednoj plastičnoj flaši ili kesi potrebno 500 godina da se razgradi
- staklo može da se reciklira 100 % i da se neograničeno puta iznova koristi
- količina energije koja može da se dobije iz godišnjeg sadržaja jedne kante za
smeće može da omogući da televizor bude upaljen 5,000 sati.

9
2. ANALIZA POSTOJEĆEG STANJA U UPRAVLJANJU
OTPADOM U SRBIJI
10
U lokalnim samoupravama Republike Srbije ne postoje pouzdani i potpuni

podaci o količini generisanja komunalnog otpada. Količine komunalnog otpada
na godišnjem nivou su proračunate na osnovu merenja otpada u referentnim
lokalnim samoupravama. U proseku, stanovnik Republike Srbije generiše 0,87
kg komunalnog otpada/dan (318 kg/godišnje). Ako se usvoji broj stanovnika
prema popisu iz 2002. godine koji iznosi 7.443.183 dolazi se do podatka da se u
Srbiji generiše oko 2.374.374 tona otpada godišnje.
Prema morfološkom sastavu otpada, organski otpad (baštenski otpad i ostali

biorazgradivi otpad) zauzima gotovo 50% u masi komunalnog otpada, pri čemu
je ostali biorazgradivi otpad sa 37,62% oko tri puta zastupljeniji od baštenskog
otpada. Ukupni otpad od plastike čini ukupno 12,73%, dok ukupna količina
kartona iznosi 8,23%, zatim slede staklo (5,44%), papir (5,34%), tekstil (5,25%),
pelene za jednokratnu upotrebu (3,65%) i metal (1,38%).
U Republici Srbiji ne postoji sistemski organizovano odvojeno sakupljanje,

sortiranje i reciklaža otpada. Postojeći stepen reciklaže, odnosno iskorišćenja
otpada je nedovoljan. Mada je primarna reciklaža u Srbiji propisana zakonom i
predviđa odvajanje papira, stakla i metala u posebno označene kontejnere,
reciklaža ne funkcioniše u praksi. Izuzetak čini jedno postrojenje za separaciju
reciklabilnog otpada, centri za odvojeno sakupljanje otpada na drugoj lokaciji i dr.
2.1. Opasan otpad
Opasan otpad jeste svaki otpad koji po svom poreklu, sastavu ili koncentarciji
opasnih materija može da prouzrokuje opasnost po životnu sredinu i zdravlje
ljudi i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika utvrđenih posebnim
propisima, uključujući i ambalažu u koju je opasan otpad bio ili jeste upakovan.
Ne postoje pouzdani podaci o količini opasnog otpada koji stvara industrija.

Iako postoji zakonska obaveza dostavljanja podataka o otpadu, još uvek ne
11
postoji odziv svih zagađivača. Zbog smanjene aktivnosti industrije, pretpostavlja
se da nastajanje industrijskog opasnog otpada stagnira. Postoje, međutim, i
zaostale količine nasleđene zbog nedostatka brige o otpadu u prethodnom
periodu. Neproporcionalno je visok stepen nastajanja industrijskog otpada po
jedinici proizvoda, neracionalno je korišćenje sirovina i niska je energetska
efikasnost industrije. Iz zvaničnih podataka proizilazi da je 2007. godine
proizvedeno 31.244 t opasnog otpada, a 2008. godine 54.022 t.
U Republici Srbiji ne postoji ni jedna lokacija za odlaganje opasnog otpada.

Generalno, ne postoje ni ovlašćena postrojenja, odnosno operateri koji poseduju
dozvolu od nadležnog organa, za termički i fizičko – hemijski tretman opasnog
otpada. U takvim okolnostima, proizvođači opasnog otpada vrše privremeno
skladištenje opasnog otpada na sopstvenim lokacijama u privremenim
skladištima, iako u nekima od njih otpad stoji i više od 20 godina. Uvoz opasnog
otpada je zabranjen. Najčešće se izvoze PCB, farmaceutski otpad, otpad od boja
i lakova, ulja i uljne emulzije, otpad iz hemijske industrije, šljaka, kao i specifične
vrste opasnog otpada, karakteristične za pojedine tehnološke procese.
2.2. Neopasni otpad
Podaci o količinama neopasnog otpada su, takođe, nedovoljno

precizni.Količina otpada koju proizvode privredni subjekti koji podležu plaćanju
naknade za proizvedeni i odloženi neopasni industrijski otpad (podaci Fonda) je
2007. godine iznosila 598.160 t neopasnog industrijskog otpada. Na osnovu
ostalih podataka, procenjuje se da je realna količina do 700.000 t/god. Po
grupama delatnosti, najveće količine otpada su iz prerađivačke industrije, znatne
su količine otpada iz poljoprivrede, eksploatacije mineralnih sirovina i iz
građevinarstva.
Radi ponovne upotrebe i reciklaže, neopasni otpad se uvozi, a u zavisnosti od
tražnje na tržištu i izvozi. Najčešće su se izvozili otpadni metali, a posebno otpad
od gvožđa i čelika. I kod otpada od aluminijuma i bakra i legura bakra prisutan je
12
uočeni trend. Uvoz otpada i ostataka je uglavnom ravnomerno raspodeljen po
svim vrstama. Prekogranično kretanje otpada i ostataka od papira i kartona (uvoz
– izvoz) je uravnoteženo, a zabrinjava povećani udeo uvoza u odnosu na izvoz
otpada i ostataka od plastike, kao i celih otpadnih guma.
2.3. Ambalažni otpad
Ambalažni otpad jeste svaka ambalaža ili ambalažni materijal koji ne može da
se iskoristi u prvobitne svrhe, izuzev ostataka nastalih u procesu proizvodnje.
Količina ambalažnog otpada u Republici Srbiji se ne meri i evidencija se ne vrši
na sistematski način. Takođe nedostaje sistem upravljanja ambalažnim otpadom,
čija količina se stalno povećava zbog rasta udela nepovratne ambalaže, posebno
PET ambalaže i limenki.
Procenjene količine ambalažnog otpada:
Vrsta otpada i količina, t/god.
 Staklena ambalaža: 90.000

13
 Plastična ambalaža: 88.000
 Papir/karton: 115.000
 Kompozitna ambalaža: 17.300
 Aluminijumska ambalaža: 5.200
 Ambalaža od gvožđa: 19.000
UKUPNO: 334.500
Sakupljanje ambalažnog otpada se odvija kroz delatnost pre svega

određenog broja privatnih privrednih subjekata. Pojedina javna komunalna
preduzeća (Beograd, Novi Sad, Sombor, Kruševac, Smederevo i dr.) su
registrovana za delatnost reciklaže, između ostalog i ambalažnog otpada,
pretežno plastike, papira i metala.
Postupci, uređaji i tehnologije za preradu pojedinih vrsta ambalažnog

otpada su isti ili slični postupcima, uređajima i tehnologijama za preradu
primarnih mineralnih sirovina.
U nastavku je dat pregled postupaka:
· Usitnjavanje sirovina: čeljusne i udarne drobilice (staklo), valjkaste drobilice

sa sekačima (plastika i aluminijum)
· Klasiranje sirovina: vibrosita (staklo, papir, aluminijum, gvožđe), hidrocikloni
(papir)
· Optička separacija: (staklo, plastika, mešan otpad)
· Gravitacijska koncentracija: (plastika)
· Flotacijska koncentracija: (plastika, papir)
· Magnetna separacija: (papir, staklo, plastika, gvožđe)
14
3. Reciklaža stakla
3.1. Uvodni deo reciklaža stakla
Staklo je u velikoj meri prisutno u domaćinstvu i industriji. Koristi se za

pakovanje mnogih prehrambenih proizvoda kao i za izradu sijalica, prozora,
ogledala, posuđa itd. Reciklaza stakla je proces uzimanja starih porizvoda od
stakla i pretvaranje u nove proizvode za višekratnu upotrebu.
15
Za reciklažu starog stakla koristi se 40% manje energije nego što je potrebno
za proizvodnju novog.
Novo staklo se pravi tako što se pesak sa dodatkom sode i kreča, topi na vrlo
visokim temperaturama. U tom procesu se troši dosta energije, a u vazduh se
ispušta velika količina štetnih gasova. Ali zato reciklažom jedne tone stakla
možemo sačuvati skoro devet litara mazuta koji bi inače bio spaljen za izradu
proizvoda od novog stakla. Nisu sve vrste stakla proizvedene istim procesom,
zato sijalice, neko posuđe i staklene prozori ne mogu da se recikliraju. U glavne
proizvode od recikliranog stakla spadaju ambalaža za piće i tegle za hranu.
Svo staklo dolazi u jednoj od tri različite boje: providna, zelena i braon. Uvek
treba sortirati svoje staklene proizvode po boji. I potražite "G" logo na proizvodu,
što znači da je proizvod napravljen od recikliranog stakla i može biti ponovo
recikliran. Staklo može da se reciklira bezbroj puta a da ne izgubi svoj kvalitet ili
kvantitet. Prikazano je na slici 3.1.
Slika 3.1. Reciklirano staklo
3.2. Šta je staklo ?
Staklo je materijal koji se koristi u svakodnevnom životu kroz razne

proizvode: flaše, čaše, tegle, prozore, ogledala. Ono može da bude u
različitim bojama koje mu se dodaju pri proizvodnji. Pravi se tako što se
pesak, sa dodatkom još nekih materija, topi na vrlo visokim temperaturama. U
tom procesu se troši dosta energije, a u vazduh se ispušta velika količina
štetnih gasova. Ukoliko bismo reciklirali staklo, mnogo manje bi se uništavala
korita reka iz kojih se vadi pesak za staklo, smanjili bismo zagađivanje
vazduha i potrošnju energije. Reciklažom jedne flaše, uštedi se dovoljno
energije da jedna sijalica od 100W (vati) može da svetli četiri puna sata. Ako
se u svetu baci prema nekim podacima 28 milijardi flaša i tegli godišnje u
16
proseku, zamislite koliko bismo električne enrgije uspeli da uštedimo.
Prednost stakla je u tome što ga je moguće beskrajno reciklirati.
Slika 3.2.1. Reciklirano staklo
U poređenju sa proizvodnjom novih količina stakla, reciklažom stakla

se štedi energija i smanjuje se zagađenje. Proizvodnjom novog stakla se
repromaterijali zagrevaju na 1400 stepeni celzijusa, a tokom reciklaže se
staklo lomi na manje parčiće koji se tope pri manjim temperaturama.
Slika 3.2.2. Staklo za reciklažu

17
Reciklažom se smanjuje potrošnja energije za 40%, zagađenje
vazduha 20% i korišćenje vode za 50%. Sa svakom tonom stakla koja se
reciklira, štedi se više od tone repromaterijala koji su potrebni da se proizvode
novo staklo.
Staklo koje se reciklira zavisi od države do države, ali uglavno se svodi
na recikliranje providnog, zelenog i braon stakla, uključujući i staklene tegle.
Nije moguće reciklirati ogledala, neprovidno staklo ili keramiku, što se može
videti na slici 3.2.3.
Slika 3.2.3. Svođenje na recikliranje providnog, zelenog i braon stakla
3.3. Karakteristike stakla
Dakle, staklo je prozirni, amorfni, čvrsti i hemijski postojan materijal.
Sastav stakla:
· Kvarcni pesak (oko 56%)
· Soda (oko 12%)

18
· Kalcijum karbonat –CaC3 (oko 12%)
· Smola (oko 4%)
· Dodaci za dekolorizaciju (sulfid gvožđa za braon boju, a

jedinjenja hroma za zelenu).
Od svih ovih elemenata, soda najviše zagađuje životnu okolinu i to

svojom proizvodnjom. 1t sode sadži oko 950 kg N aCI (natrijum hlorid), koji
značajno povećava koncentraciju soli u vodama i zemljištu. Od ukupne
količine Na CI, koja se troši za proizvodnju sode, 26% se troši zbog
proizvodnje stakla.
Osobine stakla:
1. Specifična masa (gustina): 2,5 [kg/m3]

2. Modul elastičnosti: 0,07 [N/m2]
3. Zatezna čvrstoća: 30 [N/mm2]
4. Koeficijent toplotnog širenja: 9x10-6
5. Optička svojistva stakla: propuštanje, refleksija i apsorcija
Vrsta stakla:
19
· Ambalažno staklo
· Ravno prozorno staklo
· Armirano staklo
· Kaljeno staklo
· Lamirano staklo
· Vlaknasto staklo
3.4. Tehnologija reciklaže stakla
Prerada otpadnog reciklirajućeg stakla ima za posledicu:
-smanjenje potreba za osnovnim sirovinama, štenja prirodnih izvora ovih

sirovina(kvarcni pesak i druge sirovine, smanjenje uništavanja životne sredine
njihovom eksploatacijom,
-smanjenje potrebe za energijom zavisno od vrste agregata za topljenje, i
vrste stakla između 2 i 4% za dodavanje staklenog krša od 10% u staklarskoj
osnovi,
20
-povećanje produktivnosti agregata za topljenje od oko 5% pri korišćenju 10%
krša, ili čak i do 80% (osnova čini 30%)
-rasterećenje skladišta čvrstog otpada,
- poboljšanje stanja životne sredine.
Prikazano je na slici 3.4.1.
Slika 3.4.1. Prerada otpadnog stakla
Osnovne faze tehnološkog procesa reciklaže stakla su:
· Separacija,
· Drobljenje i
· Ponovno korišćenje
Ukoliko stakleni otpad nije dovežen razdvojen od stalog otpada,

process reciklaže stakla počinje njegovim odvajanje od ostalog otpada. Ova
separacija može se vršiti ručno, ili pomoću specijalizovanih uređaja.
Pri ručnoj separaciji, otpad se dovozi na pokretnu traku, pored koje
stoje radnici zaduženi za odvajanje stakla od ostalog otpada.
Nakon izdvajanja stakla od ostalog otpada, sledi razvrstavanje po boji
na:
· Belo (prozirno) staklo,

· Braon staklo i
21
· Zeleno staklo
Pri automatizovanoj separaciji se koristi uređaji raznih izvedbi. Za

odvajanje magnetičnih metala od stakla se koristi magnetne separatore, što je
prikazano na slici 3.4.2.
Slika 3.4.2. Šema magnetskih separatora
-Separator MAG 4200
Tok staklenog krša se dovodi na strum ravan, nagnutu pod 45 o, ispod koje
je smeštena visokofrekventna detekciona cev. Ova cev, pošto prepozna i
najmanju česticu metala, šalje informaciju sistema za izduvavanje, koji oduva
uočenu metalnu nečistoću, gde je prikazano na slici 3.4.3.
22
Slika 3.4.3. Separator MAG 4200, 1-Transprotni žleb; 2-Strma ravan; 3-

Tetekciona cev; 4-Sistem za izduvavanje; 5-Metalne nečistoće ; 6-Čista
krhotina.
-Separator LAG 7200
Ovaj separator funkcioniše slično kao separator MAG 4200. Dovedeni

tok staklenog krša se dovodi na strum ravan, pa preko nje dolazi u detecioni
system. Ovaj separator je opremljen laserskom kamerom, koja prosvetljuje
krš i na osnovu propusnosti prepoznaje da li se radi o staklu ili o keramici,
kamenu, ili porcelanu (KKP). Ove nečistoće se odstranjuju sistemom za
izduvavanje.Nakon ostranjivanja svih sitnih nečistoća iz toka staklenog krša,
potrebno je razvrstati krš i po boji.
U tabeli 3.4.1. i 3.4.2 je dat pregled maksimalno dozvoljenih količina nečistoća u

kršu i pregled dozvoljene količine nepoželjnih boja.
23
Vrsta nečistoća Dozvoljena količina nečistoća

g/100kg
Nemagnetični metali Max. 2,0 g

Magnetični metali Max. 0,5 g
Neorganski materijali Max. 2,0 g
Blistavi materijali 0
Organske materije Max. 50 g
Frakcije ispod 2 mm Max. 10%

Frakcije 2-8 mm Max. 50 %
Max. Veličina krša 50 mm

Tabela 3.4.1. Pregled maksimalno dozvoljenih količina nečistoća u kršu.
Maksimalna Braon Zeleno belo

količina
nepoželjnih boja
U belom staklu 0,05 % 0,1 % -
U braon staklu - 5,0 % 5,0 %
U zelenom 5,0 % - 5,0 %
staklu
Tabela 3.4.2. Pregled dozvoljene količine nepoželjnih boja
Nakon odvajanja stakla od ostalog otpada I njegovog razvrstavanja po

boji, sledi njegovo drobljenje. Drobljenje se vrši u rotacionim (sa valjcima), ili
drobilicom sa čekićima.
24
Da bi stakleni krš mogao uspešno da se koristi u ponovnoj proizvodnji,
neophodno je da bude zadovoljavajuće veličine.
Za ovu separaciju se mogu koristiti specijalni separatori, koji su prikazani
na slici 3.4.4. i 3.4.5.
Slika 3.4.4. Centrifugalni separator Slika 3.4.5. Vibrirajući separator
Stakleni krš, koji je odbačen zbog nezadovoljavajuće veličine se ponovo

vraća u drobilicu.
3.5. Proces reciklaže stakla

25
Proces recikliranja stakla je proces pretvaranja odbačenog stakla u korisni

proizvod. Zavisno o konačnoj upotrebi, ovo često uključuje razdvajanje stakla prema
boji. Staklo dolazi u različitim bojama, ali tri najčešće su: prozirno, zeleno, smeđe.
Staklo čini veliki deo kućnog i industrijskog otpada prema svojoj težini i gustoći.
Stakleni otpad u gradskom otpadu se sastoji od staklenih boca, staklene robe i
posuđa, žarulja i drugih stvari.
Reciklaža stakla troši manje energije nego njegova proizvodnja od peska i

sode. Svaka tona stakla iskorištena za proizvodnju novog stakla sačuva oko 315 kg
ispuštanog ugljen dioksida. Ponovno korišćenje staklenih posuda je poželjnija od
recikliranja, prema hijerarhiji smanjenja otpada. Boce koje se mogu ponovno puniti
se koriste u mnogim Evropskim zemljama i SAD-u. U Danskoj je 98% boca ponovno
iskoristivo, a 98% od njih se vrate od strane potrošača.
Ovakvi sastavi su poduprti zakonima o plaćanju kaucije na boce i drugim
regulativama. Mesta za sakuplanje stakla često se nalazi u blizini trgovačkih centara
ili u lokalnim odlagalištima i skupljalištima otpada. Većina kontejnera za odlaganje
stakla ima odvojene delove za providno, zeleno i smeđe staklo. Razlog tome je što
različite boje stakla često imaju različite hemijske sastave. Vatrostalno staklo se ne
bi trebalo odlagati u kontejnere jer i najmanji delić takvog stakla će promeniti
viskoznost tekućine u peći za topljenje stakla.
Staklo je gotovo idealan material za recikliranje, jer se može gotovo

beskonačno puta reciklirati i ponovo koristiti. Korišćenje recikliranog stakla za
proizvodnju novih staklenih posuda pridonosi štednji energije, pomaže u proizvodnji
26
opeka i keramika, pridonosi očuvanju sirovina, i smanjuje količinu otpada odloženog
na odlagališta otpada.
Slika 3.5.1. Količina odloženog otpada
Osim za proizvdnju staklenih posuda, recikliranje stkla se koristi u

drugim proizvodnjama:
· Staklo u proizvodnji keramičke sanitarije

· Staklo u sportskim stazama ili sličnim proizvodima, ili pesak za
golf bunkere
· Staklo za filtriranje vode
· Staklo kao sredstvo za brušenje
27
4. Koje su prepreke u razvoju reciklaže ambalažnog stakla ?
Nije nepoznanica da se u našoj zemlji uvozi lišće, šibice, led za ćevape,

krompir, pasulj, beli luk i dr. Tom spisku se pridružuju sirovine za reciklažnu
industriju. Nekom je čudno, a nekom smešno, da uvozimo i staro staklo, ali to je
činjenica koja zabrinjava Srpsku fabriku za reciklažu iz Aleksinca. Jedina firma u
Srbiji i u regionu, koja se bavi reciklažom staklenog ambalažnog otpada,
godišnje uveze 1.000-3.000 otpadnog stakla za reciklažu.
Iako i iz regiona nabavlja sirovine za reciklažu, Srpska fabrika za
reciklažu stakla ne radi punim kapacitetom – godišnje prerađuje oko 13.000 tona
u pogonu u Grejaču. Krajnji proizvod je kulet, reciklirano staklo, koje iz ovog
pogona odlazi u izvoz u količini 10.000 tona na godišnjem nivou. Kapacitet naše
fabrike je 30.000 tona, a kako nemamo dovoljno sirovina prinuđeni smo da
uvozimo otpadno ambalažno staklo. Ukupne količine stakla koje se sakupe u
toku jedne godine se kreću od 8.000 do 10.000 tona. U strukturi tog stakla
industrija učestvuje sa oko 60%, sakupljači oko 30% a javno komunalna
preduzeća 10%
Na slici 4.1. su prikazani savremeni kontejneri za sakupljanje i selektovanje
staklene ambalaže prema boji stakla
Slika 4.1. savremeni kontejneri za sakupljanje i selektovanje staklene

ambalaže prema boji stakla
Glavne prednosti recikliranja stakla su:

28
· smanjenje energije potrebne za izradu novog stakla. Ušteda energije zbog
korištenja starog stakla je 25%,
· reciklažom 1 tone stakla uštedi se 30 tona nafte
· reciklaža starog stakla je bolja zbog minimalnog zagađenja zraka,
· smanjuju se kapaciteti potrebani za krajnje odlaganje (Voditi računa o tome da

je recikliranje samo druga najbolja mogućnost, a najbolje ekološko rješenje je
korištenje povratnih flaša).
· Ako koristimo stare flaše, pri proizvodnji 1kg stakla biće nam potrebno manje:
20 l vode, 1.5 kg sirovina, 1.4 KWh energije i emisija gasova za 25% biće
manja.
Mere
· funkcionisanje po uzoru pretpostavlja odvojeno sakupljanje flaša u gradu, na

javnim mjestima, u kontejnerima koji su predviđeni za flaše, na centralnim
mjestima u gradu,
· pospješenje odvojenog sakupljanja kroz razgovor sa velikim potrošačima
(gostionicama, sportskim centrima itd.),
· kontrola sakupljanja neoštećenih 0,7l flaša u trgovinama gdje se prodaju ili na
mjestima gdje se sakuplja staklo. Npr. vinske flaše se mogu sakupljaju
odvojeno od ostalih.
29
5. Ambalaža — Obeležavanje i sistem identifikacije materijala
Namena specifičnog obeležavanja ambalaže i identifikacije materijala

jeste da se informacije prenose subjektima u ambalažnom lancu (počevši od
proizvođača sirovina, preko proizvođača ambalaže, punioca/pakera, do
trgovaca na malo), krajnjim korisnicima (uključujući potrošače) upakovanih
proizvoda i svima iz industrije upravljanja otpadom koji se bave ambalažnim
otpadom.
U obzir su uzeti i predlog direktive čija je tema obeležavanje (videti
bibliografiju) i odluka koja se odnosi na sistem identifikacije koji podržavaju
Direktivu 94/62/EC. Cilj ovog izveštaja je da se razmotre prateća dokumenta
koja se zahtevaju na osnovu člana 8 Direktive (94/62/EC) i da se prouči
njihova povezanost sa zahtevima iz člana 10 radi izrade evropskih standarda
koji se odnose na "kriterijume za obeležavanje ambalaže". Ova studija je
bazirana na višegodišnjem radu u TC 261, a naročito u njenoj radnoj grupi SC
4/WG 1, i ona je objedinila sve različite stavove (videti bibliografiju).
5.1. Predmet i područje primene
Ovaj CEN izveštaj se bavi obeležavanjem ambalaže i identifikacijom

ambalažnog materijala, onako kako je to opisano u članu 8 Direktive
94/62/EC o ambalaži i ambalažnom otpadu, kao i u pratećoj odluci i predlogu
Direktive za obeležavanje i predstavlja preporuke koje su zasnovane na članu
10 Direktive 94/62/EC.
30
6. Diskusija o zakonskim zahtevima
6.1. Opšte
Član 8 Direktive 94/62/EC ukazuje na razlike između termina

"obeležavanje ambalaže" i "identifikacija prirode upotrebljenog ambalažnog
materijala".
Ovaj deo izveštaja razmatra pitanja koja se odnose na termine iz
postojećeg zakonodavstva.
6.2. Obeležavanje ambalaže
Predlog Direktive o obeležavanju ne sadrži zahtev za CE-znak koji

ukazuje da ambalaža plasirana na tržište ispunjava bitne zahteve Direktive
94/62/EC. Razlozi za ovo su u potpunosti potvrđeni.
Obrazlažući zašto se ne zahteva CE-znak, Evropska komisija je
predložila da nije neophodno obeležavanje koje se odnosi na bitne zahteve.
Međutim, odlučeno je da se ujedine dva aspekta osnovnih zahteva: "Ponovno
upotrebljiva ambalaža" i "Ambalaža pogodna za reciklažu", na osnovu iskaza
u Direktivi "sve dok postoji naučni i tehnički napredak.... ponovna upotreba i
reciklaža treba da se smatraju poželjnim u smislu uticaja na životnu sredinu".
31
Međutim, ovaj 8. član u Direktivi 94/62/EC nastavlja se izjavom:
"potrebno je da se procena životnog ciklusa završi što pre da bi se utvrdila
jasna hijerarhija između ambalaže pogodne za ponovnu upotrebu, one
pogodne za reciklažu i one za ponovno iskorišćenje".
TC 261 ukazuje da dostupne naučne studije pokazuju da ne postoji
jasna hijerarhija između ambalaže pogodne za ponovnu upotrebu, one
pogodne za reciklažu i one za ponovno iskorišćenje ambalaže, osim u vrlo
specifičnim lokalnim uslovima.
Osim toga, stavljanje prioriteta na pogodnost ambalaže za ponovnu
upotrebu i reciklažu kao i direktna povezanost ovih aspekata sa znakom koji
se odnosi na osnovne zahteve, izgleda nelogično. Ovaj tekst uzima u obzir
samo dva osnovna zahteva; ambalaža plasirana na tržište mora da bude
usaglašena sa osnovnim zahtevima koji su definisani Direktivom 94/62/EC u
Prilogu II.
Posledica ove odluke bila bi nepostojanje znaka na pojedinoj ambalaži,
npr. na ambalaži pogodnoj za ponovno iskorišćenje kao energent, što može
značiti da takva ambalaža nije ispunila osnovne zahteve Direktive 94/62/EC,
uključujući i njen Prilog II.
Osim toga, simboli koji su izabrani da predstave ova dva aspekta novi
su i mogu da budu neprepoznatljivi potrošaču i stoga ne bi bili od pomoći u
postizanju ciljeva Direktive 94/62/EC.
Čak i u slučaju rasprostranjenog širenja informacija direktno do
potrošača, TC 261 ukazuje na to da je potreban dug vremenski period pre
nego što potrošači budu spremni da prepoznaju simbole i da razumeju njihovo
tačno značenje.
Čini se da bi ovo zbunilo potrošače i da ne bi pravili razliku između
obeležavanja ambalaže i identifikacije materijala. Novim obeležavanjem se ne
bi izbegle ove nejasnoće.
32
6.3. Identifikacija ambalažnog materijala
Odlukom Komisije određeni su brojevi i skraćenice za ambalažni

materijal. Izuzimajući one koji se odnose na plastiku, ovi brojevi i skraćenice
nisu bili ranije u upotrebi i rasprostranjenost njihove upotrebe ili njihovu
razumljivost krajnjim potrošačima teško je predvideti. Specifični sektori u
ambalažnoj industriji već su razvili slične sisteme identifikacije materijala,
uključujući simbole koji imaju rasprostranjenu prepoznatljivost. U prethodnom
radu CEN je predložio da se nastavi sa upotrebom tih simbola, a CEN bi
nastavio da štiti njihovu upotrebu u svrhu identifikacije materijala, uporedo sa
sistemom koji je dat u Odluci (videti bibliografiju).
33
6.4. Ostala obeležavanja
· Sadržaj recikliranog materijala
U uvodnom objašnjenju predloga Direktive o obeležavanju

(bibliografija) dati su razlozi zbog kojih nije uspostavljeno obeležavanje
sadržaja recikliranog materijala. Ova odluka je u potpunosti preuzeta i CEN
Izveštaj CR 13504 (bibliografija) naglašava zašto označavanje sadržaja
recikliranog materijala nije primenjivo u smislu zaštite životne sredine i zašto
može dovesti potrošače u zabunu.
· ISO označavanje u zaštiti životne sredine
"Mobijus petlja" ("Mobius Loop") jedan je od simbola koji je široko

prepoznatljiv potrošačima i značajan je u oblasti zaštite životne sredine.
Razlozi zbog kojih Komisija nije izabrala da koristi već postojeće simbole u
uvodnom objašnjenju predloga za obeležavanje. Rad na standardizaciji u ISO
(TC 207/SC 3, Obeležavanje u životnoj sredini) u ovoj oblasti je sada
kompletiran publikacijom ISO 14021, što čini Mobijusovu petlju dostupnu za
javnu upotrebu kao simbol za proizvod, ambalažu, ili za komponentu koja
može da se reciklira. Ovaj standard takođe čini Mobijusovu petlju pogodnom
za simbol za sadržaj recikliranog materijala zajedno sa procentom, ali, kako je
to objašnjeno u 2.4, on se ne smatra korisnim prilikom obeležavanja
ambalaže.
ISO 14021 takođe sadrži iskaz (3.1.9, napomena 1) da simbol za

identifikaciju materijala nije tvrdnja o zaštiti životne sredine.
34
7. Kriterijumi za obeležavanje
7.1. Osnovni principi
Predloženo je da se upotrebljavaju simboli kako bi se pokazala

usaglašenost sa različitim zahtevima iz Priloga II Direktive 94/62/EC,
uključujući ponovno iskorišćenje kao energenta i kompostiranje. Međutim,
prikazivanje usaglašenosti sa osnovnim zahtevima Direktive 94/62/EC ne
odnosi se samo na ponovnu upotrebu i ponovno iskorišćenje, pošto mogu da
budu uključene i neke druge strategije kao što su sprečavanje nastajanja
otpada smanjenom upotrebom sirovina. Davanjem različitih mogućnosti na
osnovu kojih će se prikazati usaglašenost sa osnovnim zahtevima i postojanje
raznovrsnih strategija upotrebe i ponovne upotrebe u zemljama članicama
Evropske unije, dovelo je do toga da strategija jedinstvenog obeležavanja
pruža malo korisnih informacija krajnjem korisniku i uopšteno dovodi do
zabune.U trenutku kada je ambalaža proizvedena i upakovana ili napunjena
proizvodom ne može se odrediti njeno krajnje odredište, niti pogodna opcija
za ponovno iskorišćenje te ambalaže. Obeležavanje u okviru pojedine
strategije ne znači da će ta strategija biti izvodljiva u praksi. Jedino je moguće
da na krajnjim odredištima ambalaže lokalna infrastruktura za upravljanje
otpadom odredi strategiju ponovnog iskorišćenja. Čak i u ovoj fazi ovaj način
obeležavanja ne može biti od koristi sve dok se ne primeni u industriji koja se
bavi upravljanjem otpadom, kao pomoć prilikom razvrstavanja ambalaže.
Ambalaža već može da nosi mnoge oznake koje se većim delom odnose na
proizvod koji se u njoj nalazi i obično su one propisane zakonom. Uvođenje
dodatnih oznaka, pored onih koje su u upotrebi, može dovesti do zbunjivanja
potrošača. Prilog A pokazuje simbole koji su dati u "Predlogu za
obeležavanje" (videti bibliografiju) kao dodatak svim ostalim oznakama koje
se zahtevaju. Kod ovog pristupa, zbunjenost potrošača je neminovna.
35
7.2. Mogućnosti harmonizacije
U 3.1 je ustanovljeno da u harmonizovanom sistemu širom zemalja

članica ne postoji mogućnost obeležavanja ambalaže koje se odnosi na bitne
zahteve, kao što je to predviđeno Predlogom Direktive za obeležavanje
(bibliografija). Standardizacija ima za cilj harmonizaciju. Zato je zaključak da
nema potrebe za simbolima vezanim za specifični aspekt osnovnih zahteva i
tako nema ni potrebe za CEN standardima koji su u vezi sa ovim aspektom
obeležavanja.
7.3. Primena obeležavanja
Stav 3 člana 8 Direktive 94/62/EC sadrži zahtev da obeležavanje "mora

biti dovoljno trajno, čak i kada se ambalaža otvori". Razmatrano je da li treba
napisati CEN standarde koji će da razrade ove zahteve, uzimajući u obzir, npr.
veličinu, boju i položaj bilo kog zahtevanog znaka za obeležavanje.
Ponovnom revizijom zahteva koji se odnose na obavezno označavanje
proizvoda zaključeno je da nije potrebna dalja razrada zahteva datih u stavu
3.
36
7.4. Identifikacija materijala
Problematika koja se razmatra u 3.1 i tački 2 odnosi se na specifične

aspekte usaglašavanja i na lokalne radne uslove i strategije. Međutim,
problematika identifikacije materijala je globalna s obzirom na to daje priroda
materijala nezavisna od njihove pojedinačne upotrebe. Ovaj izveštaj propagira
nastavljanje korišćenja već prihvaćenih grafičkih simbola za identifikaciju
materijala, istovremeno sa onima iz Odluke Komisije (videti bibliografiju), ako
je to moguće. Relevantni simboli su prikazani u Prilogu A. Treba istaći da ovi
grafički simboli nisu primenljivi za procenu pogodnosti ambalaže za
reciklažu/ponovno iskorišćenje i oni samo grafički predstavljaju vrstu
materijala. Međutim, zbog njihove široke primene oni zaista uopšteno
omogućavaju prethodno razvrstavanje ili razvrstavanje materijala pre procesa
reciklaže, ukoliko je on moguć. Prilog A prikazuje izgled simbola za
obeležavanje onako kako je to predloženo u ovom izveštaju.
37
8. Ambalaža i reciklaža materijala — Kriterijumi za metode
reciklaže
Direktiva 94/62/EC o ambalaži i ambalažnom otpadu definiše zahteve

za izradu i sastav ambalaže. EN 13427 određuje okvir unutar kojeg se mogu
zajedno koristiti ovaj i drugi standardi radi potvrde iskaza o tome daje
ambalaža koja se plasira na tržište usaglašena sa bitnim zahtevima iz
Direktive, onako kako je to zahtevano u Direktivi.
U ovom standardu postavljene su faze kroz koje prolazi ambalaža od
sirovine do ponovnog iskorišćenja upotrebljene ambalaže na kraju njene
upotrebe. U njemu su opširnije opisani ovi zahtevi opisivanjem procesa
reciklaže različitih materijala koji se koriste za ambalažu i njegova osnovna
namena je da pruži praktično uputstvo.
Na procese reciklaže koji se koriste za ponovno iskorišćenje
upotrebljene ambalaže (koja se često sastoji od više od jednog materijala),
kao i za druge namene, utiču tri glavna aspekta:
- materijal od koga je izrađen proizvod,
- izvor upotrebljene ambalaže i
- nameravana primena recikliranog materijala.

38
Razmatranje svih ovih aspekata je neophodno da bi se optimizovala
tehnička, ekonomska i ekološka efikasnost operacija ponovnog iskorišćenja.
U ovom standardu opisuju se operacije reciklaže za glavne vrste materijala i
njihov položaj u celokupnom ciklusu proizvodnje, korišćenja i ponovnog
iskorišćenja materijala.
Reciklažu materijala upotrebljene ambalaže treba posmatrati unutar

celokupnog životnog ciklusa proizvoda i ambalaže. Namena ambalaže je
smeštanje, zaštita, distribucija i predstavljanje proizvoda, uključujući i davanje
uputstva za njegovu upotrebu. Glavna uloga je sprečavanje
oštećenja/rasturanja proizvoda koji se nalazi u ambalaži.
39
9. Predmet i područje primene
Ovaj evropski standard definiše kriterijume za procese reciklaže i

opisuje osnovne postojeće procese reciklaže materijala i njihove međusobne
odnose.
I ambalaža i tehnologije ponovnog iskorišćenja stalno se i brzo
razvijaju. Ovaj standard opisuje sadašnji nivo znanja i, shodno tome,
podložan je izmenama usled novih dostignuća.
10. Normativne reference
U ovaj evropski standard ugrađene su, putem pozivanja na datirane i

nedatirane reference, odredbe iz drugih. Ove normativne reference ciitirane
su na odgovarajućim mestima u tekstu, a spisak publikacija dat je ovde. Kada
se navode datirane reference, naknadne izmene ili revizije bilo koje od ovih
publikacija primenjuju se na ovaj evropski standard samo ako su u njega
uključene putem izmene ili revizije. Kada se navode nedatirane reference,
primenjuje se najnovije izdanje publikacije na koju se poziva (uključujući i
izmene).
40
11. Ambalaža (packaging)
Svi proizvodi, napravljeni od materijala bilo koje prirode, koji se koriste

za smeštanje, zaštitu, rukovanje, isporuku ili predstavljanje roba, od sirovina
do prerađene robe, od proizvođača do korisnika ili potrošača "Nepovratni"
predmeti koji se koriste u iste svrhe moraju se smatrati ambalažom.
11.1. Reciklaža (recycling)
Ponovna prerada otpadnih materijala u okviru proizvodnog procesa, za

prvobitnu namenu ili ostale namene, uključujući organsku reciklažu, a
isključujući iskorišćenje energije
41
11.2. Reciklaža tehnološkog škarta (feedstock recvcling)
Vrsta reciklaže kojom se organski materijali prerađuju u proizvode

niske molekulske mase koji se ponovno upotrebljavaju za proizvodnju ostalih
materijala ili se koriste u ostalim hemijskim/proizvodnim procesima.
11.3. Osposobljavanje za ponovno korišćenje

(reconditioning)
Operacije potrebne da bi se ponovno upotrebljiva ambalaža vratila u

funkcionalno stanje, sa istim onim osnovnim specifikacijama koje ima
originalna ambalaža
42
11.4. Proces reciklaže (recvcling process)
Proces koji pretvara sakupljenu i razvrstanu upotrebljenu ambalažu i njen

škart, u nekim slučajevima zajedno sa drugim materijalima, u sekundarne
sirovine ili proizvode
43
12. Ambalaža — Stepen reciklaže — Definicija i
metoda izračunavanja
Ovaj evropski standard razmatra metodologiju izračunavanja stepena

reciklaže ambalaže i ambalažnog otpada. Standard su pripremili eksperti
Radne grupe CEN/TC 261/SC4AVG3, Ponovno iskorištenje materijala.
Reciklažu materijala upotrebljene ambalaže treba posmatrati unutar
ukupnog životnog ciklusa proizvoda i ambalaže. Svrha upotrebe ambalaže
jeste smeštanje, zaštita, distribucija i predstavljanje proizvoda, uključujući
uputstva za njihovo korišćenje. Osnovna uloga je sprečavanje
oštećenja/gubitka proizvoda smeštenog u ambalaži.
Uzimajući u obzir funkciju ambalaže, od ambalažnog otpada se
zahteva da bude pogodan za ponovno iskorišćenje kroz najmanje jednu
opciju u upravljanju otpadom, onako kako je to prikazano u EN 13427. Jedna
od ovih opcija je reciklaža materijala.
Radna grupa WG 3 je pripremila EN 13437 koji definiše proces
reciklaže ambalaže u obliku dijagrama toka. U ovom evropskom standardu se
koristi opšti oblik dijagrama toka, da bi se mogao iz njega načiniti predlog za
konkretan dijagram toka. Ovaj predlog se svakako pravi u kontekstu Direktive
o ambalaži i ambalažnom otpadu 94/62/EC. Prilog A prikazuje na koji način se
osnovni principi mogu koristiti u mnogo opšijem kontekstu.
44
13. Predmet i područje primene
Ovim evropskim standardom se postavlja metodologija izračunavanja

stepena reciklaže ambalaže i ambalažnog materijala. Prilikom upravljanja
operacijama unutar lanca isporuke ambalaže, primenjuju se i drugačiji odnosi
reciklaže. Dijagram toka koji se koristi u metodologiji postavljenoj u ovom
evropskom standardu može se koristiti za procenu ovih drugačjih odnosa, a
primeri su dati ovde.
14. Normativne reference
U ovaj evropski standard ugrađene su, putem pozivanja na datirane i

nedatirane reference, odredbe iz drugih. Ove normativne reference ciitirane
su na odgovarajućim mestima u tekstu, a spisak publikacija dat je ovde. Kada
se navode datirane reference, naknadne izmene ili revizije bilo koje od ovih
publikacija primenjuju se na ovaj evropski standard samo ako su u njega
uključene putem izmene ili revizije. Kada se navode nedatirane reference,
primenjuje se najnovije izdanje publikacije na koju se poziva (uključujući i
izmene).
45
15. Izračunavanje stepena reciklaže
15.1. Područje primene
Metoda izračunavanja mora da se primeni za svaku grupu ili podgrupu

ambalaže i ambalažnih materijala za koje se podaci mogu dati u obliku
dijagrama toka. Može se zaključiti da su dijagrami toka za osnovne grupacije
materijala, npr. aluminijum, staklo, papir i karton, plastiku, čelik (platirani i/ili sa
prevlakom) i drvo.
15.2. Izračunavanje
Odnos iz kojeg se izračunava stepen reciklaže upotrebljene ambalaže

dat je u jednačini:
U Prilogu A prikazano je kako se koristi dijagram toka za izračunavanje

drugačijih stepena i odnosa reciklaže koji se često koriste u analizi
proizvodnje ambalaže.
46
15.3. Stepen reciklaže
Stepen reciklaže mora da se definiše unutar utvrđenih geografskih

granica (napomena 1) i, osim ukoliko nije drugačije utvrđeno u
zakonodavstvu, mora da obuhvati upotrebljenu ambalažu koja se izvozi da bi
se reciklirala (za pravila upotrebe ulaznih tokova videti 4.3.2), a izuzme
uvezeni ambalažni otpad koji se reciklira u zemlji članici. Imenilac mora da
bude ukupna utrošena ambalaža na tržištu.U skladu sa direktivom, ove
granice su ustvari granice zemalja članica.Tretman tokova materijala preko
granica može da bude određen posebnom odlukom Evropske komisije
47
16. Principi za izračunavanje stepena reciklaže
16.1. Opšte
Opšti dijagram toka za proces reciklaže dat je u ovom standardu na
slici 1 i objašnjenje na onaj način na koji je prikazan u ovom poglavlju.
Pozivajući se na princip dat u 4.3.2. brojilac i imenilac u odnosu su iz ulaznih
tokova odgovarajućih procesa.
Brojilac: količina upotrebljene ambalaže koja je sakupljena i
isporučena za reciklažu (videti napomenu 1),
Imenilac: količina ambalaže plasirane na tržište koja je upotrebljena
prvi put.
48
16.2. Jednačina za stepen reciklaže
Pozivajući se na sliku 1, odnos iz kojeg se izračunava stepen reciklaže

upotrebljene ambalaže je:
Postavljena ova jednačina za izračunavanje stepena reciklaže, pri

čemu su oznake promenjivih vrednosti ujednačim sledeće:
- količina jednokratne ambalaže plasirane na tržište,
- količina ponovno upotrebljive ambalaže plasirane na tržište i

upotrebljene prvi put,
- materijal za organsku reciklažu (kompostiranje ili
biometanizacija),
- materijal za reciklažu materijala,
- onaj deo upotrebljene ambalaže koji nije raspoloživ za

reciklažu zbog ostalih
49
Slika 16.2.1. Izračunavanje stepena reciklaze na osnovu mernih tačaka u
tokovima ambalažnog materijala. ( Šrafirani delovi su pokazatelj lokacije na
kojoj se mere tokovi.)
50
17. Zaključak
Ovaj izveštaj predlaže da sistem identifikacije materijala nastavi da

koristi opštepoznate simbole za specifične materijale, istovremeno sa
dobrovoljnim sistemom obeležavanja koji je opisan u Odluci
(bibliografija).Ovim izveštajem se zaključuje da nisu potrebni CEN standardi
za obeležavanje ambalaže s obzirom na bitne zahteve iz Direktive.
Stakleni krš je važna komponenta staklarske osnove, u kojoj ne samo
da može da zamene primarne sirovine do 1/3 mase sastava, već deluje
povoljno na process i ekonomiku topljenja i na kvalitet proizvoda.Svaki
procenat krša dodat u osnovu, štedi oko 0,3% potrebne energije.Drugi važan
faktor dodavanja krša u staklarsku osnovu je taj, što pri njihovom odsustvu
temperature u peći treba povećati za čak 400 oC, što se negativno održava
na njen životni vek.
Teoriski, staklo se može reciklirati do bezkonačnosti. Nasuprot drugim
ambalažama materijalima ima tu prednost što pre ponovnog korišćenja
nemora da bude predviđeno za različitu namenu od prvobitne
51
18. LITERATURA
1. Milan Trumić, Nadežda Ćalić, Ljubiša Andrić, Miroslav Ignjatović,

Reciklažne tehnologije i održivi razvoj, XIX Simpozijum o pripremi
mineralnih sirovina, Topola, Oplenac, Srbija, (2004), pp. 257-265.
2. http://sr.wikipedia.org/sr/Recikliranje
3. http://www.ereciklaza.com/sta-je-reciklaza.htm
4. http://www.it-recycling.biz/delatnost-reciklaznog-centra/reciklaza-
elektronskog-otpada/sta-recikliramo.aspx
5. http://www.fmz.edu.rs/pages/05_arhiva/download/2011/trumic_trumic.p df
6. http://treehouse-serbia.org/joomla/index.php/reciklaza/reciklaza-stakla
7. http://adr.rs/reciklaza-2/staklo/
8. http://www.ekologija.com.hr/recikliranje-stakla
9. http://www.tehnologijahrane.com/iz-novina/koje-su-prepreke-u-razvoju-
reciklaze-ambalaznog-stakla
10. http://www.slideshare.net/SuzanaBudisalic/izzs-reciklaza-
staklashtampa
11. Directive 94/62/EC of the European Parliament and the Council on
Packaging Waste — December 1994.
12.Proposal for European Parliament and Council Directive on marking of
packaging andon the establishment of a conformitv assessment procedure
for packaging — November 1996.
13. Commission Decision establishing the identification svstem for
packaging material pursuant to European Parliament and Council directive
94/62/EC on Packaging and Packaging Waste — Januar 1977.
14. CEN Report CR 13504, Packaging — Material Recovery — Criteriafor
minimum content ofrecycled material
52

Reciklaza Seminarski

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Reciklaza Seminarski

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Mašinski fakultet Univerziteta u Nišu

1.1. Šta je reciklaža…………………………………………………………................5

1.3. Materijali za reciklažu……………………………………………………………..8

2. ANALIZA POSTOJEĆEG STANJA U UPRAVLJANJU OTPADOM U SRBIJI…….10

2.1. Opasni otpad………………………………………………………………….......11

2.3. Ambalažni otpad………………………………………………………….…..…..13

3.2. Šta je staklo……………………………………………………………….…..…..16

3.3. Karakteristike stakla……………………………………………………….……..18

3.4. Tehnologija reciklaže stakla………………………………………………...…..20

3.5. Proces reciklaže stakla…………………………………………………….…....25

4. Koje su prepreke u razvoju reciklaže ambalažnog stakla……………………….…....27

5. Ambalaža — Obeležavanje i sistem identifikacije materijala……………...….……...29

5.1. Predmet i područje primene……………………………………………….…....29

6. Diskusija o zakonskim zahtevima……………………………………………..………..30

6.2. Obeležavanje ambalaže……………………………………………….…….….30

6.3. Identifikacija ambalažnog materijala……………………………………….….32

6.4. Ostala obeležavanja………………………………………………………….…33

7.1. Osnovni principi…………………………………………………………….......34

7.2. Mogućnosti harmonizacije……………………………………………….…...35

7.3. Primena obeležavanja………………………………………………………..35

7.4. Indetifikacija materijla …………………………………………………….....36

8. Ambalaža i reciklaža materijala — Kriterijumi za metode reciklaže……..…....37

9. Predmet i područje primene………………………………………………….....39

10. Normativne reference…………………………………………………………....39

11. Ambalaža (packaging)……………………………………………………….......40

11.1. Reciklaža (recycling)……………………………………………………….40

11.2.Reciklaža tehnološkog škarta (feedstock recvcling)……………………..41

11.3 Osposobljavanje za ponovno korišćenje (reconditioning)………………..41

11.4 Proces reciklaže (recvcling process)…………………………………......42

12. Ambalaža — Stepen reciklaže — Definicija i metoda izračunavanja………....43

13. Predmet i područje primene………………………………………………….....44

14. Normativne reference………………………………………………………..….44

15. Izračunavanje stepena reciklaže…………………………………………….…45

15.1 Područje primene………………………………………………………....45

15.3 Stepen reciklaže……………………………………………………….....46

16. Principi za izračunavanje stepena reciklaže……………………………...…..47

16.2 Jednačina za stepen reciklaže………………………………………......48

18. LITERATURA …………..……………………………………………………….......51

1.1. Šta je reciklaža ?

Reciklaža je izdvajanje materijala iz otpada i njegovo ponovno

Slika 1.1.1. Oznaka za reciklažu

Slika 1.1.2. “Očistimo Srbiju”

Proces reciklaže obuhvata: sakupljanje otpada, izdvajanje, preradiu I

Reciklaža se primenjuje sa tri osnovna principa tri slova R (RRR)

Iako milioni tona dragocenih metala leže u fiokama stolava potpuno

Reciklažom se postižu sledeći ciljevi:

· Štednja sirovih resursa (svi materijali potiču iz prirode I ima ih u

1.3. Materijali za reciklažu

U pogledu mogućnosti ponovnog iskorišćenja, materijali mogubiti:

· Reciklabilni (mogu se iskoristiti ponovnim vraćanjem u process

U našoj okolini svakodnevno nastaju velike količine otpada koji bi mogao

Šta sve može da se reciklira:

Da li ste znali da je potrebno 60 dana da se jedna pravilno odložena

- je jednoj plastičnoj flaši ili kesi potrebno 500 godina da se razgradi

- staklo može da se reciklira 100 % i da se neograničeno puta iznova koristi

- količina energije koja može da se dobije iz godišnjeg sadržaja jedne kante za

smeće može da omogući da televizor bude upaljen 5,000 sati.

U lokalnim samoupravama Republike Srbije ne postoje pouzdani i potpuni

Prema morfološkom sastavu otpada, organski otpad (baštenski otpad i ostali

U Republici Srbiji ne postoji sistemski organizovano odvojeno sakupljanje,

2.1. Opasan otpad

Ne postoje pouzdani podaci o količini opasnog otpada koji stvara industrija.

U Republici Srbiji ne postoji ni jedna lokacija za odlaganje opasnog otpada.