1

Naziv originala
Seeing Red

Sandra Braun

IDOL NACIJE

Prevela
Sanja Bošnjak

VULKAN
izdavaštvo
Beograd, 2018.

2
 PROLOG

„Jeste li mislili da ćete umreti?“

Major je nezadovoljno stisnuo usne. „To pitanje nije bilo na spisku
odobrenih.“
„Zato ga i nisam postavila dok su kamere bile uključene. Ali ovde sad
nema nikog osim nas. Pitam nezvanično. Jeste li se plašili za život? Je li
vam umiranje palo na pamet?“
„Nisam imao vremena da razmišljam o tome.“
Kera Bejli nakrivila je glavu i sumnjičavo ga odmerila. „To mi zvuči kao
unapred pripremljen odgovor.“
Sedamdesetogodišnjak joj je uputio osmeh kojim je osvojio srce nacije. „I
jeste.“
„U redu. Iz poštovanja ću povući pitanje.“
Mogla je velikodušno da pređe preko toga, jer je već dobila ono što je
tražila: prvi kakav-takav intervju koji je Major dao posle više od tri godine. U
danima koji su prethodili večerašnjem prenosu uživo iz njegovog doma,
njih dvoje dobro su se upoznali. Vodili su neke prilično žustre rasprave, često
sa potpuno suprotnim stavovima.
Kera je pogledala u jelensku glavu postavljenu iznad police kamina. „I
dalje se gnušam što u mene zure oči mrtve životinje.“
„Divljač je hrana. A proređivanje krda ekološki je neophodno za njegov
opstanak.“
„S naučne tačke gledišta - razumna primedba. Ali sa ličnog i ljudskog
stanovišta ne mogu da razumem kako bilo ko može da uzme tako lepu
životinju na nišan i povuče okidač.“
„U ovoj raspravi niko neće pobediti“, kazao je, na šta je ona podjednako
tvrdoglavo odgovorila: „Ali niko neće ni popustiti.“
Kratko se nasmejao, što se završilo suvim kašljem. „U pravu si.“ Pogledao
je u pravcu visoke vitrine sa oružjem u uglu ogromne prostorije, ustao iz
fotelje, prišao vitrini i otvorio staklena vrata.
Izvadio je jednu pušku. „Tog jelena skinuo sam ovom puškom. Bio je to
njen poslednji božićni poklon.“ Prešao je rukom preko plavkaste cevi.
„Nisam je koristio otkako je Debra umrla.“
Kera je bila dirnuta što vidi tu mekšu stranu bivšeg vojnika. „Volela bih
da je mogla da prisustvuje intervjuu.“
„I ja. Nedostaje mi svakog dana.“

3
 „Kako je njoj bilo u braku sa američkim herojem?“
„O, bila je potpuno očarana“, rekao je kroz smeh dok je naslanjao pušku
u ćošak između vitrine i zida. „Ipak me je svakog dana gnjavila što
ostavljam prljave čarape na podu umesto da ih ubacim u korpu za veš.“
Nasmejala se, ali misli su joj odlutale do Majorovog sina, koji nije krio
netrpeljivost prema očevoj slavi. Osećala je obavezu da ga pozove da se
pojavi u programu pored oca, možda samo nakratko u završnom segmentu.
Odbio je uz psovke koje nisu ostavljale prostor za pogrešno tumačenje. Hvala
bogu.
Major je prišao ugradnom baru. „Od tolike priče sam ožedneo. Dobro bi
mi došlo piće. Šta bi ti volela?“
„Meni ništa.“ Ustala je i uzela torbu sa poda pored stolice. „Čim se ekipa
vrati, treba da krenemo.“
Major je za nju i petočlanu snimateljsku ekipu poručio prženu piletinu za
večeru iz obližnjeg restorana. Isporučili su im na kuću, i pošto su jeli, bio im je
potreban ceo sat da spakuju opremu. Kad su sve završili, Kera je
zamolila ostale da odu i sipaju gorivo u kombi za dvosatnu vožnju do Dalasa,
dok je ona ostala. Želela je da bude malo nasamo sa Majorom i propisno mu
se zahvali.
Počela je: „Majore, moram da vam kažem...“
Okrenuo se prema njoj i prekinuo je: „Već si rekla, Kera. Više puta. Nema
potrebe da ponavljaš.“
„Možda vi ne morate ponovo da čujete, ali ja moram da kažem.“ Glas joj
je promukao od emocija. „Molim vas da prihvatite moju neizmernu
zahvalnost za... pa, za sve. Ne mogu ni da izrazim koliko sam zahvalna.
Bezgranično.“
U skladu s njenim svečanim tonom, odgovorio je: „Nema na čemu.“
Nasmešila mu se i kratko uzdahnula. „Mogu li ponekad da vas pozovem?
Da dođem u posetu ako opet naiđem ovamo?“
„Veoma bih voleo.“
Razmenili su dugačak pogled, mnogo toga su ostavili neizrečenog, ali
preneli su jedno drugom duboka osećanja. A onda je on, da razbije to
razneženo raspoloženje, protrljao ruke. „Sigurna si da ne želiš piće?“
„Ne, ali iskoristila bih vaše kupatilo.“ Ostavila je kaput preko stolice, ali
torbu je prebacila preko ramena.
„Znaš gde je.“
Pošto mu je već četvrti put bila u kući, raspored joj je bio dobro poznat.
Dnevni boravak ličio je na minijaturni teksaski muzej, sa tepisima od
kravlje kože na izlizanom drvenom podu, Remingtonovom bronzanom
4
reprodukcijom kauboja u akciji i komadima nameštaja pored kojih je
Majorova fotelja delovala minijaturno.
Iz glavne sobe vodio je hodnik, a prva vrata nalevo vodila su u ženski
toalet, iako taj naziv uopšte nije išao uz posudu za sapun u obliku dugorogog
vola.
Brisala je ruke ispred umivaonika i proveravala svoj odraz u uramljenom
ogledalu iznad, podsećajući se da pozove frizerku - možda da stavi još
neki pramen na prednjoj strani? - kad se kvaka prodrmala i privukla joj
pažnju. „Majore? Je li se ekipa vratila? Odmah ću izaći.“
Nije odgovorio, iako je osetila da ima nekoga sa druge strane vrata.
Vratila je peškir na gvozdeni prsten postavljen na zidu pored umivaonika
i pružila je ruku da dohvati torbu, kad je čula pras.
Misli su joj smesta poletele ka Majoru koji je uzimao pušku iz vitrine, ali
je nije vratio. Ako mu je puška slučajno opalila... O, bože!
Poletela je ka vratima i uhvatila je kvaku, ali trgla je ruku kad je čula glas,
ne Majorov, kako kaže: „Kakav je osećaj biti mrtav?“
Rukom je preklopila usta da zaustavi krik neverice i užasa. Čula je topot
koraka po dnevnoj sobi. Jedna osoba? Dve? Bilo joj je teško da odredi, a
od straha nije mogla jasno da razmišlja. Međutim, bila je dovoljno prisebna
da pritisne prekidač i isključi svetlo.
Osluškivala je, zadržavajući dah, prateći korake dok su prelazili preko
tepiha, odzvanjali po drvenom podu, a onda, na njen sve veći užas, ušli u
hodnik. Stigli su ispred vrata i stali.
Što je tiše mogla, odmakla se od vrata, napipavajući put pored
umivaonika i WC šolje u mraku, dok nije stigla do obloženog zida. Trudila se
da tiho diše, iako su joj se usne kretale u molitvi, ponavljajući samo dve reči:
Molim te, molim te, molim te.
Ko god da je bio sa druge strane vrata, pritisnuo je kvaku i video je da su
vrata zaključana. Pokušao je i drugi put, a onda su se vrata zatresla u
pokušaju da ih na silu otvori. Ko god to bio, zaključana vrata mogla su da
znače samo jedno: Neko je bio sa druge strane.
Otkrivena je.
Drugi par koraka dotrčao je iz dnevne sobe. Udarali su o vrata,
pretpostavila je, kundakom puške.
Nije imala čime da se brani protiv naoružanih napadača. Ako su zaista
ubili Majora i ukoliko prođu kroz ta vrata, umreće i ona.
Jedino rešenje bio je beg, i to odmah.
Dvodelni prozor iza nje bio je mali, ali to joj je bila jedina mogućnost da
preživi. Napipala je bravu koja je spajala dva okvira, okrenula je i
5
otvorila, zatim zavukla prste u udubljenje donjeg okvira i povukla ga nagore
svom snagom. Nije se ni pomerio.
Tras-tras-tras! Brza serija udaraca olabavila je rezu i rascepila drvo koje
ju je držalo.
Pošto više nije bilo potrebe da bude tiha, zajecala j e zvučno gutajući
vazduh. Molim te, molim te, molim te. Kroz plač je preklinjala višu silu za spas,
jer se osećala bespomoćno.
Upotrebila je svu snagu da podigne prozor, i on se odglavio tako naglo da
je na tren ostala zaprepašćena. Još jedan silovit pokušaj da slome bravu
odvojio je metalne delove od nje. Čula ih je kako padaju na pod.
Prebacila je nogu preko prozorske daske i presavila se gotovo dopola da
provuče glavu i ramena kroz prozor. Kad su napravili otvor u vratima,
bacila se napolje! skočila.
Pala je na rame. Oštar bol oduzeo joj je dah. Leva ruka joj je utrnula i
oduzela se. Prevrnula se na stomak i pridigla se pomoću desne. Pošto je
napravila nekoliko teturavih koraka da povrati ravnotežu, potrčala je. Iza
sebe je čula kako provaljuju vrata kupatila.
Pucanj iz puške zaglušio ju je i slomio gornju granu mladog meskita.
Nastavila je da trči. Pucanj je odjeknuo iznova, pogađajući kamen i stvarajući
šrapnel koji joj je pogodio noge kao strelice.
Koliko puta će promašiti pre nego što je pogode?
Nije bilo javnog osvetljenja - samo mlad mesec. U mraku je bila teža meta,
ali i njoj je bilo teže da vidi više od metar ispred sebe. Trčala je naslepo,
zapinjući preko kamenja, žbunja, i neravnog terena.
Molim te, molim te, molim te.
A onda se, bez upozorenja, tlo ispod nje izmaklo. Poletela je napred,
mlatarajući rukama kroz vazduh. Nije mogla ni za šta da se uhvati pre nego
što je tresnula o zemlju i zakotrljala se, klizala i padala.

6
 PRVO POGLAVLJE

Šest dana ranije

Traper je bio praktično u komi kad se začulo kucanje.

„Prokletstvo“, promrmljao je u jastuče ispod glave. Na licu će mu ostati
otisak šare kad ustane. Ako ustane. Trenutno nije nameravao da mrda, čak ni
da otvori oči.
Kucanje je možda bilo i deo sna. Možda je neki majstor negde u zgradi
kucao po zidovima u potrazi za stubovima. Gradski detlić? Šta god. Ako
zanemari buku, možda će nestati.
Ali posle petnaest sekundi blažene tišine usledilo je novo kuc-kuc.
Graknuo je: „Zatvoreno je. Vratite se kasnije.“
Naredna tri kucanja bila su uporna.
Uz psovke se prevrnuo na leđa, zavitlao jastuk vlažan od pljuvačke preko
kancelarije i zaklonio oči podlakticom da ih zaštiti od dnevnog svetla.
Roletne na prozorima bile su samo delimično podignute, ali od tih veselih,
tankih zrakova sunca očne jabučice su mu pulsirale.
Žmureći, spustio je noge sa sofe na pod. Kad je ustao, sapleo se preko
odbačenih čizama. Palcem je gurnuo mobilni telefon, koji je kliznuo preko
poda i ispod stolice. Kad bi se toliko sagnuo, sumnjao je da bi mogao opet da
se uspravi, pa ga je ostavio tamo.
Ionako mu nije naročito često zvonio.
Pritiskajući dlanom bolnu slepoočnicu, i s jednim okom i dalje
zatvorenim, uspeo je da stigne do druge strane kancelarije a da ne naleti na
donju fioku metalnog ormarića za dokumente. Iz njemu nepoznatog razloga
stajala je otvorena.
Kroz mutno staklo gornje polovine vrata razabrao je oblik baš kad je
podigao pesnicu da pokuca iznova. Da spreči dalje mučenje koje bi to
izazvalo, Traper je otključao bravu i tek odškrinuo vrata.
Odmerio ju je u dve sekunde. „U pogrešnoj ste kancelariji. Prva vrata s
desne strane lifta.“
Spremao se da zatvori, kad je izgovorila: „Džon Traper?“
Sranje. Je li zaboravio na sastanak? Počešao se po temenu, gde ga je kosa
bolela sve do folikula. „Koliko ima sati?“
„Dvanaest i petnaest.“
„Koji je dan?“
7
 Udahnula je i polako izdahnula. „Ponedeljak.“
Odmerio ju je od glave do pete i ponovo je pogledao u lice. „Ko ste vi?“
„Kera Bejli.“
Ime mu nije zvučalo poznato, ali možda je zato bio kriv i čekić koji mu je
udarao unutar lobanje. „Vidite, ako se radi o satu za parkiranje...“
„Onom ispred zgrade? Onom koji je oboren?“
„Platiću da ga zamene. Pokriću i svako drugo oštećenje. Ostavio bih
poruku o tome, ali nisam kod sebe imao ništa za pisanje...“
„Nisam došla zbog sata za parkiranje.“
„O. Hmm. Jesmo li imali dogovoreno?“
„Ne.“
„Pa, sad nije pogodan trenutak, gospođice...“ Zaboravio je.
„Bejli.“ Izgovorila je to istim nestrpljivim tonom kojim je rekla i
Ponedeljak.
„Tako je. Gospođice Bejli. Pozovite me i zakazaćemo...“
„Važno je da pričam s vama što pre. Mogu li da uđem?“ Pokazala je na
vrata, koja je držao otvorena samo nekoliko centimetara.
Mrzeo je da odbija žene koje su izgledale kao ona bilo kojim povodom. Ali
dođavola. Glava mu je bila teška kao kugla za kuglanje. Košulja raskopčana
i ispasana. Nadao se da mu je rajsferšlus zatvoren, ali, u suprotnom, nije
rizikovao da privlači pažnju proveravanjem. Dahom bi mogao da zaustavi sat.
Bacio je pogled iza leđa na nered: sako i kravata prebačeni preko naslona
stolice; čizme ispred sofe, jedna uspravno, a druga izvrnuta; jedna crna
čarapa prebačena preko rukohvata fotelje, druga bogzna gde; prazna boca
dom perinjona opasno blizu da se skotrlja sa ugla stola.
Trebalo mu je tuširanje. I stvarno mu se piškilo.
Ali, takođe su mu stvarno, stvarno bili potrebni klijenti, a svuda po njoj je
pisalo „novac“. Na njenoj torbi - doslovno. Bila je veličine malog kofera i
prekrivena inicijalima dizajnera. Čak i ako je tražila advokata za porez
na spratu iznad, zalutala je u bedan deo grada.
Osim toga, kad je on bio poznat po tome da odbija dame u nevolji?
Odmakao se i otvorio vrata, pokazujući joj na dve uspravne stolice
okrenute prema radnom stolu. Petom je zatvorio fioku ormarića za
dokumente i ipak stigao do stola pre Kere, na vreme da skloni prazan ali
smrdljiv karton za kinesku hranu i poslednje izdanje Maksima. Smestio bi tu
naslovnu stranicu među svojih deset omiljenih, ali njoj bi možda zasmetale
tolike grudi.

8
 Sela je na jednu stolicu i spustila torbu na drugu. Kad je zaobišao sto,
zakopčao je srednje dugme košulje i prešao rukom preko usta i brade da
proveri ima li još pljuvačke na njima.
Kad se spustio na stolicu, uhvatio ju je kako gleda u šampanjsku bocu koja
je prkosila gravitaciji. Spasao je flašu sa ugla stola i pažljivo je spustio u
kantu za smeće da izbegne tresak. „Drug mi se oženio.“
„Sinoć?“
„U subotu po podne.“
Izvila je obrve. „Mora da je bila opasna svadba.“
Slegnuo je ramenima, zatim se naslonio na naslon stolice. „Ko me je
preporučio?“
„Niko, Uzela sam adresu sa vaše veb-stranice.“
Zaboravio je čak i da ima stranicu. Platio je nekom studentu sedamdeset
pet dolara da uradi šta god treba da mu je napravi. Tad je poslednji put i
razmišljao o tome. Ova mu je bila prvi klijent kog mu je donela.
Izgledala je kao da je mogla da priušti mnogo bolje.
„Izvinjavam se što sam došla bez najave“, rekla je. „Pokušala sam da vas
pozovem nekoliko puta jutros, ali stalno su me prebacivali na govornu
poštu.“
Bacio je pogled prema stolici ispod koje mu je odleteo telefon. „Utišao
sam telefon zbog venčanja. Valjda sam zaboravio da ga opet uključim.“ što je
neprimetnije mogao, promeškoljio se u uzaludnom pokušaju da
obezbedi bešici malo prostora.
„Dakle, evo nas, gospođice Bejli. Rekli ste da je važno, ali ne i dovoljno
važno da zakažete sastanak. Šta mogu da učinim za vas?“
„Želela bih da intervenišete u moje ime i ubedite svog oca da mi da
intervju.“
Rekao bi Ponovite ili Molim ili Nisam sasvim dobro razumeo, ali savršeno
se izrazila, pa je rekao: „Jebeno se šalite?“
„Ne.“
„Ozbiljno, ko vas je nagovorio na ovo?“ „Niko, gospodine Trapere.“
„Dovoljno je i Traper, ali nije važno kako me zovete jer nemamo šta jedno
drugom da kažemo.“ Ustao je i krenuo prema vratima,
„Niste me čak ni saslušali.“
„Da. Jesam. Sad, ako ćete da me izvinite, moram da ispraznim bešiku, a
onda da prespavam mamurluk. Zatvorite vrata kad izađete. U ovom
kraju, nadam se da ćete auto naći tamo gde ste ga ostavili.“

9
 Gordo se uspravio bosih nogu i pošao sumornim hodnikom do toaleta.
Upotrebio je pisoar i prišao umivaoniku, pa se pogledao u zamagljenom
napuklom ogledalu iznad njega. Ni gomila psećeg izmeta nije mu bila ravna.
Sagnuo se i rukom prinosio vodu iz slavine do usta dok nije ublažio žeđ,
zatim je podmetnuo glavu ispod slavine. Otresao je vodu iz kose i obrisao
lice papirnim ubrusima. Kao još jedan pokušaj da se upristoji, zakopčao je
košulju dok se vraćao u kancelariju.
Još je bila tamo. Što ga i nije naročito iznenadilo. I delovala je kao neko ko
ne odustaje lako.
Pre nego što je stigao da joj naredi da izađe, upitala je: „Zašto biste se
protivili tome da Major da intervju?“
„Ne tiče me se, ali neće to uraditi, i mislim da vi to već znate ili ne biste
dolazili ovamo, jer sam ja poslednja osoba na planeti koja bi mogla da
ga ubedi u bilo šta.“
„Zašto je to tako?“
Prepoznao je tu pametno postavljenu zamku i nije se upecao. „Da
pogađam. Ja sam vam poslednja nada?“ Izraz lica joj je bio dovoljno priznanje.
„Pre nego što ste došli kod mene, koliko ste puta pitali Majora?“
„Zvala sam ga trinaest puta.“
„Koliko vam je puta spustio slušalicu?“
„Trinaest.“
„Nepristojno đubre.“
Promrmljala je sebi u bradu: „Mora da je porodična crta.“
Osmehnuo se. „Jedina koja je njemu i meni zajednička.“ Na trenutak ju je
proučavao. „Dobijate bodove na upornost. Većina odustane mnogo pre
trinaestog pokušaja. Za koga radite?“
„Za jednu televizijsku mrežu u Dalasu.“
„Na TV-u ste? U Dalasu?“
„Pravim reportaže. Zanimaju me ljudi, tako nešto. Povremeno mi neka
priča stigne i do nedeljnih večernjih vesti.“
Bio mu je poznat taj program, ali nije se sećao da ga je ikad gledao.
Znao je sigurno da nju nije nikad video, čak ni na lokalnoj stanici, jer bi je
se setio. Imala je ravnu, glatku svetlosmeđu kosu sa svetlijim
pramenovima bliže licu. Smeđe oči krupne kao srnine. Dva i po centimetra
ispod spoljnog ugla levog oka imala je mladež iste boje, tamne čokolade.
Imala je bež ten, pune ružičaste usne, i nerado je odvojio pogled od njih..
Ali jeste. „Izvinite, ali dovezli ste se ovamo ni zbog čega.“
„Gospodine Trapere...“
10
 „Gubite vreme. Major se povukao iz javnog života pre mnogo godina.“
„Pre tri, da budemo tačni. I nije se samo povukao. Potpuno se osamio. Šta
mislite, zašto je to uradio?“
„Pretpostavljam da mu se smučilo da priča o tome.“
„Šta je sa vama?“
„Meni se smučilo mnogo pre toga.“
„Koliko ste imali godina?“
„U vreme eksplozije? Jedanaest. Peti razred,“
„Očeva iznenadna slava sigurno je uticala na vas.“
„I nije.“
Kratko ga je posmatrala, a zatim tiho izgovorila: „To je nemoguće. Mora
da je uticalo i na vaš život dramatično kao i na njegov.“
Zaškiljio je na jedno oko. „Znate kako ovo zvuči? Navodite me pitanjima,
kao da pokušavate da intervjuišete mene. U tom slučaju, nemate sreće,
zato što neću da govorim o Majoru ili sebi i svom životu. Nikad. Nikome,“
Posegla je u ogromnu torbu i izvadila reprodukciju fotografije osam sa
deset, spustila je na sto i gurnula prema njemu.
Odgurnuo ju je i ne pogledavši je. „Video sam je.“ Ustao je po drugi put,
otišao do vrata, otvorio ih i stajao tamo sa rukama na kukovima, čekajući.
Oklevala je, zatim pomireno uzdahnula, prebacila kaiš torbe preko
ramena, i pridružila mu se kod vrata. „Uhvatila sam vas u lošem trenutku.“
„Niste, ovo je najbolje što mogu.“
„Da li biste razmislili o tome da se nađemo kasnije, pošto se...“ Pokazala
je rukom na njegovo jadno izdanje. „Budete osećali bolje. Mogla bih da
vam izložim šta želim da uradim. Mogli bismo da razgovaramo o tome uz
večeru.“
„Nemamo o čemu da pričamo.“
„Ja častim.“
Odmahnuo je glavom. „Hvala u svakom slučaju.“
Grickala je unutrašnju stranu obraza kao da je pokušavala da odredi
kojom taktikom da ga ubedi. Mogao je da joj iznese neke pohotne predloge,
ali verovatno ne bi otišla tako daleko, a čak i da pristane, i posle toga bi joj
odbio molbu.
Osvrnula se po kancelariji pre nego što je opet pogledala u njega. Vrhom
kažiprsta podvukla je reči zalepljene preko neprozirnog stakla na
vratima. „Privatni detektiv.“
„Tako piše.“

11
 „Posao vam je da istražujete, rešavate misterije.“
Frknuo je. To mu je nekad bio posao. Sad su ga unajmljivale uplakane
žene da im potvrdi da li im se muževi krešu naokolo. Ako bi uspeo da nabavi
slike, to mu je udvostručavalo honorar. Nesrećni roditelji plaćali su mu da
uđe u trag odbeglim tinejdžerkama, koje je obično pronalazio u nekoj uličici
gde su pušile muškarcima za heroin.
Ne bi nazvao tu vrstu posla rešavanjem misterija. Ili istragom, što se toga
tiče.
Ali njoj je rekao: „Šerlok Holms iz Fort Vorta.“
„Imate li državnu licencu?“
„O, da. Imam pištolj, metke, sve.“
„Imate li lupu?“
Pitanje ga je zbunilo, jer ga nije pitala u šali. Bila je ozbiljna. „Zašto?“
Zagonetno se nasmešila napućenim ružičastim usnama, i prošaputala je:
»Razmislite.“
Ne odvajajući pogled od njega, zavukla je ruku u unutrašnji džep torbe i
izvadila je posetnicu. Nije mu je predala, već ju je zakačila između stakla
i okvira vrata, pored reči koje su predstavljale njegov posao.
„Kad se predomislite, broj mog mobilnog je na kartici.“
Pre bi se pakao smrzao.
Izvukao je posetnicu iz proreza, bacio je pravo u kantu za smeće, i zalupio
vratima kancelarije iza Kere.
Jedva je čekao da ode kući i prespava ostatak mamurluka u udobnijem
okruženju, i dohvatio je čarapu sa rukohvata sofe, zatim potražio i drugu.
Posle nekoliko očajnih trenutaka i bujice prostačkih reći, pronašao ju je
u čizmi. Navukao je čarape, ali zaključio je da mu treba aspirin pre nego što
se sasvim obuče. Otapkao je do stola, otvorio srednju fioku u nadi da će
tamo pronaći zaboravljenu bočicu analgetika.
Ona prokleta fotografija bila je tamo na vidnom mestu, gde mu nije mogla
promaći.
Gledao u nju ili ne, uzimajući je u obzir ili čak poričući njeno postojanje,
nikad je se zapravo nije oslobodio. Lagao je Keri Bejli. Život mu nikad više nije
bio isti nakon što je ta fotografija obišla svet pre dvadeset pet godina.
Skljokao se na stolicu za radnim stolom i pogledao u tu prokletinju. Glava
ga je bolela, oči su ga pekle, grlo i usta i dalje su mu bili suvi. Ali, iako mu
je bilo jasno da se ponaša mazohistički, posegao je preko stola i privukao
fotografiju bliže sebi.

12
 Svi na svetu videli su je barem jednom u poslednjih četvrt veka. Među
nagrađenim uredničkim fotografijama presudnog trenutka, našla se upravo
tamo uz onu sa podizanjem zastave na Ivo Džimi, uz fotografiju sa mornarom
koji ljubi bolničarku na Tajms skveru na Dan pobede, pa sliku nage
vijetnamske devojčice što beži od napalma, i onu sa kulama bliznakinjama
Svetskog trgovinskog centra kako gore i ruše se.
Ali pre 11. septembra eksplodirale su bombe u Hotelu Pegaz u centru
Dalasa. Uzdrmale su grad koji je još pokušavao da se oporavi od ubistva
Kenedija, razorile tu upečatljivu zgradu, ugasile živote sto devedeset sedam
ljudi. Još oko stotinu ih je bilo ozbiljno povređeno.
Major Frenklin Traper poveo je šačicu preživelih iz zapaljene ruševine na
sigurno.
Fotograf koji je radio za jedne novine iz Dalasa jeo je dansko pecivo za
stolom u kancelariji kad su eksplodirale prve bombe. Tresak ga je
zagluvio. Udar je protresao njegovu zgradu i napravio pukotine na podu
ispod njegovog stola. Prozori su se razbili.
Ali, kao stari vatrogasni konj, bio je naučen da trči prema opasnosti.
Zgrabio je foto-aparat, sjurio se niz tri niza požarnih stepenica i, čim je izašao
iz novinske zgrade, pojurio je prema izvoru crnog dima koji se već nadvio nad
grad.
Stigao je do mesta užasa i haosa pre spasilačkih službi i počeo je da pravi
fotografije, uključujući i onu koja je postala legendarna: Frenklin Traper,
nedavno penzionisan iz američke vojske, pojavljuje se iz zadimljene
zgrade predvodeći jadnu grupu zaslepljenih, oprljenih, okrvavljenih ljudi koji
su se gušili, sa detetom koje je nosio u naručju, ženom što mu se držala za
kaput i čovekom koji je imao višestruke prelome cevanice, a na Trapera se
oslanjao umesto na štaku.
Fotograf, sad pokojni, osvojio je Pulicerovu nagradu za sliku. Taj junački
čin koji je uhvatio na filmu odmah je doneo i njemu i fotografiji besmrtnost.
I, kao što je Traper dobro znao, besmrtnost je trajala jebeno večno.
Priča iza fotografije i ljudi na njoj izašla je na svetlo dana tek kasnije, kad
su oni koji su bili hospitalizovani uspeli da povežu svoje zasebne priče.
Mada, dok priče nisu ispričane, u Traperovom prednjem dvorištu u
predgrađu Dalasa logorovali su predstavnici medija. Major - kako je postao
poznat - odlikovanje nacionalnim ordenom za hrabrost i požrtvovanost.
Godinama posle tog dana, 1992. postao je veoma traženi javni govornik.
Dobio je svaku počast i nagradu koje su mogle da mu se dodele, a mnoge su
bile pokrenute i nazvane po njemu. Pozivale su ga u Belu kuću sve vlade
zaredom. Na državnim večerama predstavljali su ga stranim zvaničnicima
koji su odavali počast njegovoj hrabrosti.
13
 S vremenom su nove katastrofe stvarale nove junake. Vatrogasac koji je
izneo dete iz eksplozije u Oklahoma Sitiju zasenio je nakratko
Majorovu slavu, ali vrlo brzo se Major vratio na spisak televizijskih gostiju i
u krug javnih govornika. Jedanaesti septembar dao mu je novu temu za
obrađivanje: njegov nasumični čin junaštva u poređenju sa onima koje
svakodnevno čine neopevani heroji. Duže od dve decenije održavao je svoju
priču savremenom i smislenom.
A onda je pre tri godine odjednom prestao s tim.
Sad je živeo veoma povučeno, izbegavajući da bude u središtu pažnje i
odbijajući zahteve za javna pojavljivanja i intervjue.
Ali legenda o njemu je živela. I zato su se novinari, biografi i filmski
producenti tu i tamo pojavljivali, tražeći vreme s njim, da ostvare neki svoj
naročiti poduhvat. Nije im nikad posvetio vreme.
Do danas, niko od Trapera nije tražio pomoć da dođe do njegovog slavnog
oca.
Odvažnost Kere Bejli već je sama po sebi bila razdražujuća. Ali prokleta
bila što mu je probudila zanimanje tom primedbom o lupi. Šta je uopšte
mogao da vidi na toj fotografiji, što nije video već deset hiljada puta?
Čeznuo je za toplim tušem, aspirinom, krevetom i mekim jastukom.
„Jebi ga.“ Otvorio je fioku radnog stola i, umesto da uzme bocu aspirina,
zavukao je ruku duboko i izvadio davno zaboravljenu lupu.
Četiri sata kasnije, još je sedeo za istim stolom, i dalje bazdeći, i dalje sa
glavoboljom i peckanjem u očima. Ali sve ostalo se promenilo.
Spustio je lupu, provukao prste obe ruke kroz kosu, i spustio glavu na
dlanove. ,,Jebote.“

14
 DRUGO POGLAVLJE

„Zove se Gringos, pa bi trebalo dobro da se uklopiš.“

Primedba Džona Trapera bila je zajedljiva, ali posle kratkog telefonskog
poziva kad je naveo Keri vreme i mesto sastanka, ona se obukla,
zamenivši pantalone koje je imala na sebi u njegovoj kancelariji farmericama
i kariranim vunenim pončom.
Nadala se da će se on barem istuširati.
Stigla je u restoran ranije, prijavila se za listu čekanja za sto i sela na
barsku stolicu sa koje je videla ulaz. Nadala se da će imati priliku da ga
osmotri pre nego što postane svestan toga.
Ali, čim je ušao, spazio ju je kao radarom, očima koje su pripadale spektru
neke posebne plave. Čelične. Nalik na neonsko svetio. I kad ju je pogledao,
iz njih je isijavalo neprijateljstvo.
Hostesa ga je pozdravila. Polako joj se osmehnuo i rekao nešto na šta se
zakikotala. Pokazala je na Keru. Klimnuo je glavom i pošao ka njoj.
Presvukao je zgužvano odelo u kom je očigledno spavao i obukao
farmerice sa gotovo potpuno izlizanim kolenima. Porubi su mu bili iskrzani,
a kaubojske čizme zakrpljene. Na sebi je imao crnu kožnu jaknu preko bele
košulje sa bisernim kopčama umesto dugmadi. Nosio ju je poluupasanu.
Kad je stigao do Kere, nije ništa rekao, samo je stajao i gledao je. Nije bio
sveže obrijan, ali istuširao se. Mirisao je na sapun. I kožu. Crna kosa bila mu
je čista, ali nije pokušao da je ukroti. Guste kovrdže bile su mu razbarušene
kao i tog jutra, i Kera je uhvatila sebe kako razmišlja: Zašto kvariti ono što je
dobro?
Nastavili su da zure jedno u drugo dok im nije prišao barmen. „Pravim
dami margaritu na ledu. Šta da donesem tebi, kauboju?“
„Dos ekis,1 molim.“
„Hoćete li da vam donesem piće za sto?“
Pre nego što je stigla da odgovori, Traper je rekao: „To bi bilo odlično.
Hvala.“
Uhvatio ju je za lakat, podigao je sa barske stolice i pogurao je prema
hostesi, koja ih je čekala sa jelovnicima veličine bilborda. Odvela ih je do stola
za dvoje.

1 Vrsta meksičkog piva. (Prim. prev.)

15
 „Imate li separe?“, pitao je. „Gde možemo da čujemo šta ono drugo misli?“
Uputio joj je umilni osmeh, na šta mu je uzvratila i bez odlaganja ih
povela dublje u restoran gde su svetla bila prigušenija i nije treštala muzika
marijačija.
Čim su seli jedno preko puta drugog, Kera je pitala: „Mamurluk nije
prošao?“
„Pivo bi trebalo da pomogne.“
„Često se opijaš?“
„Nedovoljno često.“
Da izbegne njegov neprijateljski pogled, gledala je oko sebe, upijajući žice
sa božićnim lampicama razapetim preko tavanice i pokušavala je da
smisli temu za razgovor dovoljno neutralnu da ublaži napetost. „Kad si se
preselio iz Dalasa u Fort Vort?“
„Kad je Dalas postao previše snobovski.“
Nije bila sporna tema, zaključila je. Već on. Šta god da kaže, njemu se ne
bi svidelo. Čim im je konobarica donela piće, pomislila je kako bi najbolje
bilo da preskoči učtivost i pređe na stvar. „Video si?“
„Ne bih inače bio ovde.“
„Jesi li stvarno upotrebio lupu?“
Pre nego što je odgovorio, došla je konobarica sa korpicom tortilja čipsa
i činijom salse. „Jeste li spremni da poručite?“
Preplašena obimnim jelovnikom, Kera ga je otvorila i osmotrila prvu
stranu. „Toliki izbor“, promumlala je.
„Jedeš meso?“
Pitao je kao da bi joj to bila mana ako ne jede. Kratko je klimnula
potvrdno.
Preuzeo je jelovnik od nje i pružio je oba konobarici. „Dupli fahitasi, pola
piletina, pola junetina, svi prilozi, podelite tortilje pola-pola, a ja hoću
za prilog i juneće enčilade, sa čilijem preko. Keso je u redu, ali nemojte da
mi prilazite sa rančerom.“ Zatim joj se osmehnuo, namignuo, i dodao:
„Molim.“
Kad se smetena konobarica povukla, prekrstio je ruke na stolu i nagnuo
se prema Keri. Bez osmeha, bez namigivanja. „Želim da saznam dve stvari od
tebe.“
„Samo dve?“
„Zašto si došla kod mene?“
„Razlog bi trebalo da je očigledan. Ti si mu jedini živi srodnik.“

16
 „Pa, ono što nije očigledno, barem tebi, jeste da sam mu ja žalosno
razočaranje. Ako misliš da će moje zauzimanje za tebe biti uspešno, gorko se
varaš. Zapravo, moje mešanje moglo bi samo da ti odmogne.“
„Moraću da prihvatim taj rizik. Nemam izbora.“
„Kako to?“
„Imanje mu je ograđeno. Kad bih mu se pojavila na pragu nenajavljena i
sama, mogli bi da me uhapse zbog upada i pre nego što se predstavim. Ako ti
budeš sa mnom...“
„Izbaciće te dvaput brže.“
„Ne može. Tvoje ime je u ugovoru. Kad ti je majka umrla, njen deo ga je
zaobišao i otišao pravo tebi. Ti sa njim deliš vlasništvo nad zemljom.“
Ljutito je izvadio čips iz korpice, umočio ga u salsu i ubacio u usta, žvačući
dok ju je proučavao. „Uradila si domaći.“
„Da znaš da jesam.“
„Šta želiš da postigneš objavljivanjem te tajne?“
„Da postignem?“
„Hajde“, rekao je. „Uhvatila si me pijanog, ali nisam glup.“
„Je li to druga stvar koju hoćeš da znaš? Šta želim da postignem?“
„Ne. To sam shvatio.“
„Sumnjam.“
„Želiš da protreseš svet.“
Ponovo ih je prekinuo povratak konobarice sa vrućim pladnjem
grilovanog mesa, koji je spustila na sredinu stola, da bi zatim oko njega
postavila posude sa prilozima. Kera je odbila njegovu ponudu da podele
enčilade, ali oboje su napravili fahitu.
„Ukusno“, promumlala je punim ustima.
„Treba češće da dolaziš u Kautaun2. U Dalasu služe teks-meks sa
pečurkama.“ Obrisao je usta salvetom. „Drugo što želim da znam.“
„Slušam.“
„Koliko dugo već znaš?“
„Neko vreme.“
„Neko vreme. Vrlo neodređeno. Zašto si se sad toga uhvatila?“
„Nije tako odjednom kako se čini“, rekla je. „Mesecima sam pokušavala da
stupim u vezu sa Majorom. Nije prihvatao, a sad mi ponestaje

2 Engl.: Cowtown - Kravlji grad; nadimak za Fort Vort kod Dalasa. (Prim. prev.)

17
vremena. Sledeće nedelje je dvadeset peta godišnjica od eksplozije. Savršen
trenutak. Bila bi to savršena reportaža.“
„Rejtinzi, i sve to sranje.“
„Možda je tebi sranje, gospodine Trapere. Meni nije.“
„Dovoljno je samo Traper.“ Neko vreme je jeo, a onda je nastavio:
„Shvataš li da je ta nedelja za šest dana.“
„Sat otkucava. Kad mi je Major juče spustio slušalicu po trinaesti put,
potražila sam tebe. Očajna sam.“
Prestao je da jede. „Pa, to objašnjava šta te je dovelo pred moja vrata.
Očaj.“ Kad nije porekla, ispustio je prezriv zvuk i vratio se hrani. „Već sam ti
rekao, ništa što ja kažem neće ga uzdrmati.“
„Pošteno. Otprati me do njegovog praga. Učini to, a ja ću dalje.“
Bacio je viljušku na tanjir i pogledao je tako da joj je postalo nelagodno
vruće ispod odeće. Dohvatila je margaritu i otpila preko slanog ruba.
„Koliko dugo ti je trebalo?“
„Da shvatim, misliš?“
Klimnula je glavom.
„Duže nego što bi trebalo. Izašao sam iz forme.“
Uprkos tome što joj je margarita odmah udarila u glavu, otpila je još jedan
gutljaj da se ohrabri. Prilazila je klizavom terenu. Ili još bolje - čačkala
je mečku. „Ima dosta toga o tebi na internetu.“
Na početku nije pokazivao da ju je čuo. Pojeo je zalogaj, zalio ga gutljajem
piva, zatim pogledao u nju očima nalik na plave plamenove. „Dakle, nemoj da
me držiš u neizvesnosti.“
„Radio si za ATF.“3
„Aha.“
„Pet godina.“
„I sedam meseci.“
„Pre nego što su te otpustili zbog ljutitih ispada.“
„Dao sam otkaz.“
Dok je konobarica prolazila, zastala je i pitala ih treba li im nešto. Ne
skidajući pogled sa Kere, Traper joj se zahvalio, ali je oštro odmahnuo
glavom.
Pošto je otišla, Kera je tiho izgovorila: „Rekao si mi danas kako Majorova
iznenadna slava nije uticala na tvoj život. Ali jeste, zar ne?“

3 ATF - skraćenica za Biro za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksploziv. (Prim. prev.)

18
 „Jeste. Mnogo. Bio sam jedini klinac u razredu koji je dobio najbolje karte
za sve domaće utakmice Kaubojsa. Nekoliko puta pozvali su nas i u
vlasnikovu ložu.“
„Ako Pegaz nije uticao na tebe, zašto si izabrao da radiš za Biro za alkohol,
duvan, vatreno oružje i eksploziv?“
„Sveobuhvatno osiguranje. Većina polisa ne uključuje zubara.“
Namrštila se. „Molim te, prestani da se šališ. Ozbiljna sam.“
„I ja“, ljutito je prošaputao. „Prestani da me intervjuišeš. Nemam ništa da
ti kažem o tome.“
„Zašto si me onda zvao da se nađemo večeras?“
Nije imao spreman odgovor. Pogodak! U glavi je čestitala samoj sebi.
„Istražitelj si po zanimanju i sklonostima. Voliš zagonetke i ne podnosiš da
nešto ostane nerešeno. Dok si bio zaposlen u Birou, radio si neumorno na
slučajevima dok ne bi dobio odgovore, pronašao krivce. Otpustili su te zbog
neposlušnosti, a ne zbog nedostatka dara ili inicijative.“
„Bože, bože. Za nekog ko me nikad pre nije video do pre nekoliko sati,
svakako znaš mnogo. Ili barem misliš da znaš.“
„Znam da nisi mogao da se odupreš iskušenju koje sam ti ostavila danas.
Takođe znam da je ono što si otkrio mnogo značajnije od onoga što ti
tražim. Zar ne? Trapere? Ispravi me ako grešim.“
Nije ništa rekao, samo je otpio pivo i nije ga ispuštao kad je konobarica
došla da odnese tanjire. Kera je upotrebila kreditnu karticu da izmiri
račun čim ga je konobarica donela.
Za sve to vreme, među njima je ključala neprijateljska tišina. Kad su
ponovo ostali sami, protresla je kockice leda u čaši. Kriškom limete pravila je
krugove po rubu. Kad je sledeći put pogledala u Trapera, očima je pratio
te njene pokrete, i osetila se... čudno. Spustila je ruke u krilo ispod stola i
sačekala trenutak da se pribere. „Zašto si se naljutio?“
„Kada?“
„Kad si otpušten,“
„Dao sam otkaz.“
„Pre nego što su te otpustili. Zbog čega?“
„Zar taj deo nisi istražila?“
„Nisam ulazila u pojedinosti.“
„Kao ni bilo ko drugi.“ Promumlao je to sebi u bradu. Zatim je pomerio
noge ispod stola i opet se nagnuo napred. „Bio sam vrlo izričit tog dana
kad sam otišao. Rekao sam šefu gde može da gurne posao.“

19
 Verovala mu je, Delovao je napeto i spremno za napad. Tiho je prozborila:
„Mislim da i dalje teško obuzdavaš gnev.“
„Tako je. Vrlo. A više od svega me ljuti kad me zavlači riba koja misli da je
stvarno ljupka i pametna. Zašto mi jednostavno nisi odmah rekla?“
„Jesi li stvarno upotrebio lupu?“
Namrštio se na zadirkivanje i pokazao glavom na njeno piće. „Hoćeš li
popiti to?“
»,Ne.“
Uzeo je čašu, iskapio ostatak margarite, a zatim Keru izveo iz separea.
Široku ruku spustio joj je na donji deo leđa dok su prolazili kroz prepuni
restoran. Keri se činilo da preteruje, ali nije pravila pitanje jer nije želela da
mu stavi do znanja kako je uopšte svesna njegove ruke.
Dok su prolazili pored pulta za hostese, mlada žena je sanjalački zurila u
Trapera i poželela im je laku noć. Kera je napolju duboko udahnula vazduh da
suzbije dejstvo tekile.
„Hvala na večeri“, rekao je.
„Nema na čemu.“
„Gde ti je auto?“
„Nismo se ništa dogovorili.“
„Đavola nismo. Gde ti je auto?“
„Došla sam Uberom.“
Izvadio je telefon iz džepa jakne i otvorio je aplikaciju.
„Mogu sama da poručim auto.“
Ne obazirući se na njene primedbe, upitao ju je za adresu. Rekla mu je.
Poručio je prevoz.
„Biće ovde za dva minuta. Ralf u srebrnoj tojoti. Sačekajmo ga tamo, da se
sklonimo od vetra.“
Uhvatio ju je za lakat i poveo je iza ugla zgrade. „Ovo je bolje“, rekla je,
drhteći ispod ponča. „Temperatura je pala...“
Zaćutala je kad joj je stavio ruke na ramena i naslonio je na zid od opeke.
Pre nego što je došla sebi, sagnuo se, i potpuno je zaboravila na hladnoću.
Ali manje se borila protiv njegovog stiska nego protiv svoje reakcije na to.
„Šta, dođavola, radiš? Makni se od mene.“
Primakao je lice njenom. „Slušaj i uči“, izgovorio je tiho. „Ja nisam on.
Nisam plemenit, nisam džentlmen, nisam junak, razumeš?“
„Nije bilo teško zaključiti.“
Mislila je da će ga taj odgovor naljutiti, ali uzvratio je tako što joj je nežno
spustio dlan na hladan obraz. Prešao joj je palcem preko mladeža.
20
 „Ovo sam odmah primetio, i sve vreme dok si sedela tamo u mojoj
ofucanoj kancelariji, onako gradski skockana, ponašajući se drsko i
nadobudno, želela si da znaš šta mi se dešava u glavi?“ Prestao je da je miluje
palcem, zaustavivši ga pravo na malom mladežu. Spustio je usne tik ispred
njenih i prošaputao: „Razmisli.“
Zatim ju je pustio i kazao preko ramena dok je odlazio: „Ralf je stigao.“

Čim je ušao u stan, otišao je u spavaću sobu, izuo čizme, skinuo se samo
u farmerke i, sedeći na ivici kreveta, pozvao je prijatelja, Karsona Rajma.
Advokat je imao kancelariju u prizemlju iste zgrade kao i on. Kancelarija
mu se nalazila sa pogrešne strane auto-puta, da bi privlačila kriminalce koji
su se redovno kupali i bili optuživani samo za finansijske malverzacije. Ali,
zbog blizine sudnice, okružnog zatvora i kancelarija za davanje jemstva
lokacija je odgovarala klijentima koji su bili neokupani i pravi zločinci.
Traper je morao da pozove Karsona tri puta pre nego što se ovaj javio.
„Šta je, Trapere, dođavola? Prestani da me zoveš. Na medenom mesecu sam,
za ime božje. Ili si zaboravio da sam se u subotu oženio?“
„Kao da je to nešto važno. Zar ti nije četvrti put?“
„Peti, Jesi li se zabavio na venčanju?“
„Ne na venčanju. Posle, na proslavi.“
„To sam i mislio. Kakva zabava, ha? Jesi li uhvatio podvezicu?“
„Ne, deverušu.“
„Koju?“
„Bila je plavokosa.“
,,S velikim sisama ili ona mršava?“
„Ne sećam se. Jesi li ikad čuo za Keru Bejli?“
„Onu sa TV-a?“
„Znaš ko je ona?“
„Naravno. Lokalna reporterka, ali takođe se povremeno pojavljuje u
onom...“
„Danas mi je banula nenajavljena u kancelariju.“
Posle tišine koja je odavala zapanjenost, prijatelj mu se glasno nasmejao:
„Sveti bože! Šališ se?“
,,Ne.“
„Došla je da vidi tebe?“
„Da.“
„Zašto?“

21
 Traper se uzdržao da spomene fotografiju i zapanjujuće otkriće. Ispričao
je Karsonu da je Kera želela da intervjuiše Majora. „Zamolila me je da
joj utrem put.“
„Šta si ti rekao na to?“
„Nekoliko psovki koje su se svele na ne. Ali nije odustala od zahteva.“
„Kako znaš?“
„Odaje takve vibracije.“
„Vibrira? Ovo je upravo postalo zanimljivo. Sačekaj.“ Traper ga je čuo
kako mrmlja izvinjenje novoj gospođi Rajm, posle čega je usledilo nekoliko
trenutaka šuškanja, a zatim su se vrata zatvorila. „Sve mi ispričaj.“
Uza zvuk Karsonovog bučnog mokrenja u kupatilu, Traper mu je preneo
skraćenu verziju Kerinog neočekivanog dolaska. Kad je završio, Karson
je pitao: „Shvata li da ti i tatica niste baš u ljubavi?“
„Sad shvata. Ali to je nije pokolebalo. I dalje veruje da bih mogao da
budem koristan.“
„Hoćeš li joj pomoći?“
„Zavisi.“
„Od?“
„Vidi, Karsone, razumem da si na medenom mesecu, ali, da te nisam
odveo na piće u onaj toples klub, ti i tvoja mlada nikad se ne biste sreli.“
Karson je brzo ukapirao. Uzdahnuo je. „Šta ti treba?“

Kad su Karson i on okončali razgovor, Traper je skinuo farmerke i uvukao

se u krevet, ali poneo je i laptop sa sobom.
Otišao je na Jutjub i odgledao svaku postavljenu priču i intervju koje je
uradila Kera Bejli. Želeo j e da joj nađe manu, nadao se da će videti jadnu
amaterku. Međutim, ispred kamere je delovala spremno, pametno i
obavešteno, ali toplo i srdačno. Bila je oštroumna, čvrsta, bez zlobe, ali nije
dozvoljavala da joj profesionalizam zaseni saosećanje.
Posle dvočasovnog gledanja video-klipova, zaustavio je snimak na
krupnom kadru njenog lica i zurio joj je u mladež, izdajicu, koji je video deset
hiljada puta, ali nikad ga zapravo nije pogledao dok ga nije uveličao deset
hiljada puta na ekranu kompjutera.
Iako joj nije znao ime do danas, prezirao ju je otkako je imao jedanaest
godina, kad ga je zamenila kao najvoljenije dete u očevom srcu.
Zbog nje, Traperu je svet uzeo tatu.
Zbog nje, život mu je postao duga igra sustizanja koju je stalno gubio.
Zbog nje: devojčice koju je otac izneo iz zapaljene ruševine hotela Pegaz.
22
 TREĆE POGLAVLJE

Kera je menjala kanale da bi stekla uvid u razne jutarnje vesti, kad joj je
zazvonio telefon. „Halo?“
„Ispred sam.“ Te dve reči, i Traper je prekinuo vezu.
Bacila je telefon na krevet, mrmljajući: „Nepristojni kreten.“
Već se bila istuširala, pa joj nije trebalo dugo da se obuče. Ali zadržala se
još pet minuta, ne želeći da izgleda kao da je pojurila na njegov
nevaspitani poziv. Trebalo bi potpuno da ga zanemari i pronađe neki drugi
način da probije Majorovu samonametnutu izolaciju.
Ali već je izgubila još jedan dan. Između sada i nedelje brojao se svaki
minut.
Osim toga, nije mu mogla dozvoliti da misli kako ju je uplašio
nepristojnim ponašanjem.
Kružna ulazna vrata zgrade propustila su je na sjajno sunce i hladan
severni vetar od kog su joj oči zasuzile. Ali, čak ni u takvim uslovima Traper
joj nije mogao promaći. Tačno preko puta, nasuprot zgrade, naslanjao se na
suvozačeva vrata svog automobila, prepoznatljivog po dubokom udubljenju
na braniku veličine sata za parkiranje. Bio je siguran da će se ona pojaviti čim
je pozove.
Na sebi je imao isto što i sinoć, osim što je, ispod kožne jakne, današnja
košulja bila plava, a dodao je i sunčane naočare. Prekrštenih nogu i ruku,
delovao je neprobojno pred vetrom koji mu je vitlao crnu kosu.
Dopunila je raniji zaključak: Bio je seksi nepristojni kreten.
Sačekala je da protutnji kamionet za isporuku, a onda je prešla ulicu i
pošla pravo prema njemu. „Zar u Teksasu ne bi trebalo da bude vruće?“
„Ne u februaru.“
„Doselila sam se ovamo iz Mineapolisa - Sent Pola da pobegnem od zime.“
„Ko ovde dovoljno dugo živi, otkrije da i mi imamo krajnosti u
vremenskim prilikama.“ Otvorio je suvozačeva vrata i pokazao joj da uđe,
zatim je otišao okolo. Da bi seo na mesto vozača, morao je da se provuče
pored znaka za zabranu parkiranja.
Skrenula mu je pažnju na to. „Mogli bi da ti odnesu auto.“
„Samo neka izvole. Dim je počeo da izlazi ispod haube. Pretpostavljam da
je crkao hladnjak.“
„Prošao je bolje od sata za parkiranje.“

23
 Nije ništa rekao na to kad se naslonio levim ramenom na prozor i
okrenuo prema njoj. Nakon što ju je neprijatno dugo gledao, izgovorio je:
„Dvadeset pet godina ljudi su pokušavali da otkriju ko je devojčica na onoj
slici.“
„Bio si tako ljut sinoć, nisi mi tačno odgovorio kako si otkrio mladež.“
„Slikao sam fotografiju telefonom, prebacio je u kompjuter i uvećao što
sam više mogao. Prelazio sam kvadratni centimetar po centimetar
prokletom lupom. Dvaput. Više od polovine lica zagnjureno ti je između
Majorovih grudi i ruke, ali, na delu koji se vidi, primećuje se tačka kraj oka.“
„Eureka!“
„To mi nije bila prva reakcija“, rekao je. „Prva misao bila mi je da si
obradila sliku.“
„Sumnjao si u moje poštenje?“
„Sumnjao? Ne. Pojavila si se niotkuda i gurnula mi ovo? Bio sam siguran
da si varalica.“
„Šta te je uverilo da nisam?“
„Proverio sam druge slike, one ranije, uključujući i Tajmovu naslovnu
stranu. Ako znaš šta tražiš, mladež se vidi na svakoj reprodukciji. Nije
tako veliki i crn kao sada, ali tu je. Prekinućeš sva nagađanja u vezi s
tajanstvenim detetom.“
„Neke teorije o mom identitetu bile su prilično maštovite“, kazala je uz
tihi smeh. „Čula sam jednom televizijskog propovednika kako nisam od krvi i
mesa. Da sam bila anđeo koji je nekim čudom uhvaćen na filmu. Da
sam poslata da ispratim kući svu decu koja su poginula u eksploziji. Možeš li
da poveruješ u to?“
„Ne verujem u čuda.“ Zastao je, zatim dodao: „Očigledno si od krvi i mesa,
a takođe sam spreman da se kladim da nisi anđeo.“
Nije očekivala odgovor na svoje retorsko pitanje. Svakako nije očekivala
da će se zbog njegovog odgovora osećati kao da ju je blago počešao
odmah ispod pupka. Zbog tamnih sunčanih naočara nije mogla da mu pročita
u očima je li nameravao da bude dvosmislen ili ne. Možda joj je bilo bolje da
ne zna.
Nastavio je: „Nije te ljutilo kad su se pojavljivali lažnjaci i predstavljali se
kao ti?“
„Više me je zabavljalo nego ljutilo.“
„Zabavljalo zato što si znala da će dobiti svojih petnaest minuta slave, a
onda biti odbačeni. Nisu mogli da dokažu svoje tvrdnje. Ti možeš.“
Dotakla je tačkicu ispod oka. „To je nepobitno.“

24
 „Trebalo bi da kupim akcije za lupe. Jednom kad sve otkriješ, sigurno će
biti velika potražnja za njima.“
„O, dakle vratili smo se na ono što se nadam da ću postići.“
„Slava i bogatstvo, pretpostavljam.“
„Pa, grešiš.“
„Ne očekuješ korist?“
„Prirodno je da ću imati koristi.“
„Ma šta kažeš.“
„Ali to nije jedini razlog zašto želim da izađem u javnost.“
„Prosvetli me onda.“
„Želim da se zahvalim čoveku koji mi je spasao život“, izrekla je sa žarom.
„Zar ne veruješ da dugujem Majoru zahvalnost?“
„Odavno. Pa, zašto ti je toliko trebalo? O, čekaj, znam. Čekala si dvadeset
petu godišnjicu za tu veliku vest.“
„Ne, čekala sam dok mi nije umro otac.“
Šta god da je hteo da kaže, nije izgovorio. Skrenuo je pogled nakratko,
zatim je skinuo naočare i pogledao u nju. „Nedavno?“
„Pre osam meseci.“
Nije izrazio žaljenje, ali videla mu ga je u izrazu.
„Bio je to blagoslov“, rekla je. „Dugo je patio i nije imao kvalitetan život.“
Upitno ju je pogledao.
„Da se vratim i počnem iz početka?“ pitala je.
„Na dan eksplozije?“
„Hoćeš li da čuješ?“
„Da.“
„Hoćeš li da nastaviš da iznosiš zajedljive primedbe?“
„Smanjiću ih.“ Kad ga je prekorno pogledala, tiho je dodao: „Šalim se.“
„Sarkazam ti tako leži da nisam sigurna.“
„Želim da čujem tvoju priču.“
Duboko je udahnula i počela: „Bilo je to nekoliko sedmica posle mog
petog rođendana. Živeli smo u Kanzas Sitiju. Tata je morao u Dalas na
poslovni seminar. Mama i ja pošle smo s njim da bi mogli da me odvedu u
zabavni park Siks flags kao zakasneli rođendanski poklon.
„Boravak u hotelu bio je već sam po sebi pustolovina. Nikad pre nisam
imala posluživanje u sobi. Mama me je pustila da nam poručim doručak Pošto
smo jeli, zajedno smo se spustili liftom. Tata nas je poljubio na rastanku
i izašao na međuspratu zbog sastanka. Mama je za nas dve isplanirala odlazak
25
u kupovinu. Ona i ja izašle smo u prizemlju. Skakutala sam po predvorju
prema ulazu kad su se desile eksplozije. Vratar mi se smeškao, hteo je nešto
da mi kaže. Videla sam da je jednostavno... nestao.”
Traper je okrenuo glavu i pogledao kroz vetrobran dok je prelazio rukom
preko usta i brade. „Deset i četrdeset dva. Prva, deset sati, četrdeset dva
minuta, trideset tri sekunde - da budem tačan.“
„Kako to znaš?“
„Zato što svaki agent ATF-a proučava eksplozije u Hotelu Pegaz. To je u
udžbeniku. Bilo je šest bombi ukupno, postavljenih da eksplodiraju
istovremeno, ali pomerile su se za nekoliko sekundi.“
„Meni je delovalo kao jedna ogromna eksplozija.“
„Čega se najjasnije sećaš?“
„Straha. Nisam ništa mogla da čujem. Nisam mogla da vidim od dima i
prašine. Nisam mogla da dišem a da se ne zagrcnem. Vrišteći sam
dozivala majku, ali nisam mogla da je nađem. Predmeti su padali svuda oko
mene. Razbijali se. Bila sam premala da bih se plašila smrti. Najviše se sećam
straha da ću se izgubiti.“
„Za dete, to ima smisla.“
„Majka mi je bila živa kad su je vatrogasci pronašli, ali pluća su joj bila
zdrobljena. Imala je velike unutrašnje povrede i umrla je u bolnici sat
vremena kasnije. Otac je preživeo, ali povrede glave i kičme bile su mu tako
teške da je ostao paralizovan od vrata nadole. Živeo je priključen na
respirator u ustanovi za trajno zbrinjavanje do kraja života.“
„Gospode.“ Ponovo je skrenuo pogled pre nego što ga je vratio na nju,
„Nijedna žrtva nije se prezivala Bejli.“
„Elizabet i Džejms Kaningam.“
„Pa kako si ti završila sa drugim prezimenom?“
„Moje povrede bile su manje u poređenju s njegovim, ali provela sam dve
noći u bolnici. Tata je bio na intenzivnoj nezi i na aparatima za održavanje
života, pa su me otpustili iz bolnice da o meni brinu tetka, majčina sestra, i
njen muž, koje su obavestili kao najbliže srodnike, pa su odmah doleteli u
Dalas.
„Rekli su mi da je zavladala pomama, naročito među medijima, da se
identifikuje devojčica sa slike, koju su već objavile sve novinske agencije na
svetu.
„Moji tetka i teča predvideli su da ću doživeti dodatnu traumu ako se moj
identitet otkrije, pa su zahtevali od bolničkog osoblja i vlasti da se moje
ime ne objavljuje. Želeli su da me zaštite od navale medijske pažnje, kojoj ste
Major, ti i tvoja majka već bili izloženi.
26
 „Tetka me je odvela u Virdžiniju, gde su živeli. Mesecima kasnije, teča je
putovao tamo i nazad i nadgledao brigu o tati ovde u Dalasu dok nisu
uspeli da ga prebace na mesto u blizini njihovog doma.
„Teča je sredio sve porodične poslove u Kanzas Sitiju, prodao je sve da
plati troškove tatinog lečenja. Majci su održali pomen, ali tata se nije
osećao dovoljno dobro da prisustvuje. Zbog njegove nemoći i očekivanog
kratkog životnog veka, molio je tetku i teču da me zakonski usvoje i daju mi
svoje prezime. Oni nisu imali dece. Odgajili su me kao svoje dete.“
„Šta ti se vrtelo u glavi?“
„Kako to misliš?“
„Jesi li bila zbunjena zbog svih tih preokreta?“
„Bila sam premala da u potpunosti shvatim razmere te tragedije. Samo
sam znala da smo doživeli nešto strašno. Mama je otišla na nebo, a tata je
bio veoma bolestan, i više nismo živeli u našoj kući. U Kanzasu sam imala
papagaja. Nisam nikad saznala šta je s njim bilo. Nedostajala mi je moja
ljuljaška dok mi teča nije postavio novu u zadnjem dvorištu.
„U osnovi, bila sam srećno, normalno dete. Ah, svaki put kad bi me odveli
da vidim tatu, on bi neutešno plakao. Ništa ne može da uznemiri dete
više nego kad vidi odraslu osobu kako plače. To mi je bilo najgore. I košmari.“
„Imala si košmare?“
„Da. Proredili su se s vremenom, ali na početku su bili jezivi, oštri
podsetnici na eksplozije, mada nisam znala pravu reč za to. Sanjala sam dim
i gušenje i kako vidim krv. Majka mi je bila tamo i ponavljala mi je ime.
Probudila bih se vrišteći, govoreći tetki i teči da su pogrešili, da nije umrla.
Bila je živa. Mogla sam da je vidim, čujem, osetim kako pruža ruke prema
meni i čvrsto mi steže ruku dok...“
Traper je sedeo mirno i bez reči.
Progutala je knedlu. „Dok je nije pustila. Mahnula je čoveku koji je trčao
pored nas. Plakala je, vikala na njega da stane: Molim vas. Pomozite, On je stao
i podigao me.“
„Major.“
„Sećam se da sam bila histerična. Otimala sam se. Pokušavala sam da se
vratim majci. Sećam se da me je čvrsto privio na grudi i govorio mi kako
će sve biti u redu.“
„Ali to je bila laž, zar ne?“
„Da, ali lagao je iz milosrđa.“
Prvo ništa nije rekao, a onda ju je pitao kad je sabrala dva i dva, „Kad si
shvatila da je tvoj košmar zapravo sećanje na 'nešto užasno’?“
„Nisam godinama.“
27
 Oštro ju je pogledao.
„Vidim da mi ne veruješ, ali istina je. Niko oko mene nikad nije govorio o
eksplozijama. Bila sam dete. Gledala sam Ulicu Sezam, a ne Šezdeset
minuta. Eksplozija u Oklahoma Sitiju dogodila se nekoliko godina kasnije, i
sećam se da su odrasli oko mene bili neopisivo uzrujani, ali meni to nije bilo
važno.“
„Nisi nikad povezala datum eksplozije u Pegazu sa danom kad ti je umrla
majka?“
„Upravo tako sam konačno i postala svesna. Bila sam u višim razredima
osnovne škole, imala sam dvanaest ili trinaest godina. Na godišnjicu
eksplozije spomenuo ju je jedan moj nastavnik, Kad sam se vratila iz škole,
tetka je sedela u dnevnoj sobi i gledala svoju i majčinu zajedničku sliku. Pitala
sam je zašto plače, ’Uvek se rastužim na ovaj datum’, rekla je. ’Na taj datum ti
je umrla majka.’ Odjednom mi je sinulo. Shvatila sam zašto sam imala tako
upečatljive košmare o dimu i vatri, o majci kako me pušta i kako me odnose
od nje.
„Tetka i teča nerado su mi to potvrdili. Opravdano, kako se pokazalo, jer
kad sam saznala, postala sam obuzeta eksplozijom. Želela sam da saznam sve
o tome. Pročitala sam sve knjige, pogledala sve filmove i intervjue sa
preživelima. Videla sam tu čuvenu fotografiju, naravno, ali nikad nisam
obraćala mnogo pažnje na nju jer, opet, nije mi bila važna.
„Ali, kad mi je tetka objasnila, videla sam ne samo sebe već i čoveka koji
me je spasao. Major je postao stvaran, dok je, do tog trenutka, bio samo
stranac u mojim snovima što je odgovorio na majčinu samrtnu molbu.“
„Zašto to onda nisi objavila svetu?“
„Tetka me je uverila da bi to za mog tatu bilo nesnosno mučenje. Major je
postupio kao heroj prirodno, kao da je rođen za to. Ali tata mi je bio
tih, skroman čovek. S obzirom na njegove okolnosti i slabost, bilo bi okrutno
dovesti ga u središte pažnje. Zaklela sam se tetki i sebi da neću izaći u javnost
s tim dokle god je tata živ. Održala sam to obećanje.“
„Koliko? Trinaest godina?“
„Otprilike. Za to vreme nastavila sam sa životom, kao srećna, zdrava,
normalna devojčica. Završila sam školu, zakoračila u odraslo doba, gradila
karijeru.“
„Pripremala si se za taj dan.“
„Kad tako kažeš, zvuči proračunatije nego što je bilo, Trapere. Nije
pošteno. Nisam želela da mi otac umre. Ali jeste. I da, do tada sam stekla
novinarske akreditive i odlične veze. Počela sam da tražim Majora.“

28
 Razmišljao je o svemu tome, a onda kazao: „Ime ’Bejli’ ne bi mu ništa
značilo. Nisi mu ni rekla ko si niti zašto si želela da ga intervjuišeš?“
„Nije mi nikad pružio priliku da izgovorim više od nekoliko reči pre nego
što bi prekinuo vezu.“
„Mogla si da mu pošalješ imejl. Pismo.“
„Želela sam da se predstavim lično. Osim toga, koliko je pisama primio do
sada od žena koje su tvrdile da su ta spasena devojčica?“
,,U pravu si.“
„Mislio bi da sam samo još jedna prevarantkinja.“ Podigla je ruku, dlanom
prema njemu. „Nemoj ništa da kažeš.“
„Neću. Prelako je.“ Odgovorio je brzo kao i uvek, ali crne obrve bile su mu
skupljene i izraz mu nije bio nimalo šaljiv. „Koliko ljudi zna da si ti
ta devojčica?“
„Moja tetka, teča i ja. Ti si četvrti.“
„Ako izguraš ovo, svi će znati.“
„O, izguraću, Trapere. Uz tvoju pomoć ili bez nje, naći ću način da to
ostvarim.“
Opsovao je sebi u bradu i opet pogledao kroz vetrobran. Možda je
pročitao upozorenje o zabranjenom parkiranju stotinu puta dok je zurio u
njega. Nije mu razbila koncentraciju.
Kad se konačno okrenuo prema njoj, izgovorio je: „Moraćeš to da obaviš
bez mene.“
„Trapere...“
„Izvini.“
„Neću odustati dok se ne nađem licem u lice sa Majorom,“
„Na tebi je ako želiš da pokušaš, ali ja neću da učestvujem.“ Stavio je
naočare i upalio motor. „Nadam se da dobro prihvataš odbijanje. Major ti
neće dozvoliti da zakoračiš unutra pre nego što te otera. Uživaj u životu,
Kera.“
Mislila je da će ga priča o eksploziji iz ugla preživele petogodišnje
devojčice smekšati. Bilo je trenutaka kad je osetila da je pogodila ljudsku žicu,
povukla osetljivu nit u njegovoj zajedljivoj duši, ali ga očigledno nije navela
da popusti.
Nije bio čak ni ljut i napet kao sinoć. Bio je smiren i ravnodušan. Dalja
rasprava samo bi mu pružila više prilike da bude svojeglav i uvredljiv, a
prokleta bila ako je želela da mu pruži takvo zadovoljstvo.

29
 »Žao mi je što ne mogu da kažem da mi je bilo zadovoljstvo, gospodine
Trapere. Ali bio si samo sirov, grub, i izgubila sam dragoceno vreme. Hvala ni
na čemu.“ Povukla je bravu na vratima auta i otvorila vrata.
»Samo još nešto“, kazao je.
Okrenula se. „Šta?“
»Kad bih sve ponovio, poljubio bih te kao što si želela.“
„Idi dođavola.“ Zalupila je vratima auta, prešla ulicu i nije se ni osvrnula.
Uletela je u ulaz svoje zgrade i otišla pravo do nastojnice. Nasmešena
mlada žena pitala ju je kako može da joj pomogne.
Kera je zatražila da joj dovezu auto iz garaže. „Za sat vremena.“

„Šta si našao?“
„Šta bi sa onim 'Zdravo, kako si? Žao mi je što ti kvarim medeni mesec.’“
„Nisam najbolje raspoložen, Karsone, zato ne seri.“
Traper je gledao kako Kera pretrčava ulicu i nestaje kroz stakleni ulaz
zgrade. Zatim se odvezao, ali tek nekoliko ulica dalje, pre nego što je
skrenuo na prazan parking i ukucao prijateljev broj.
Sinoć ga je zamolio za uslugu da upotrebi sva raspoloživa sredstva i
proveri Keru Bejli.
„Nisam našao ništa što ne bi našao i sam“, požalio se Karson.
„Bio sam zauzet.“
„A ja nisam?“
„I moram da upotrebljavam zakonite kanale da dođem do podataka.“
„Ako počneš da cepidlačiš, onda...“
„Ponavljam. Šta si pronašao?“
„Sve sam ti poslao imejlom pre oko pola sata.“
„Hvala, ali vozim“, slagao je. „Možeš li da mi izneseš skraćenu verziju?“
Karson je nezadovoljno dunuo, ah je počeo. „Kad je imala pet godina,
usvojili su je tetka i teča.“
„Znaš li šta joj se desilo sa pravim roditeljima?“
„Sudski spisi o usvojenju su zapečaćeni.“
Tetka i teča zaista su zaštitili njen identitet i prošlost. „Dobro.“
„Odrasla je u srednjoj klasi. Tipična Amerikanka. Bez skandala. Sve
ispravno i dosadno, ako želiš da znaš istinu.“
„U redu.“
„Pohađala je koledž u rodnom gradu u Virdžiniji, pre nego što se prebacila
na Kolumbiju.“
30
 „Južna Karolina?“
„Ne, na Univerzitet Kolumbija u Njujorku. Diplomirala je novinarstvo.
Radila je za razne TV stanice, nikad se ne zadržavajući dugo, uvek
prelazeći na veće tržište, dok nije dobila ovaj posao u Dalasu početkom prošle
godine. Lokalni ogranak. Dobija mnogo prostora. Mreža je koristi za
regionalne priče koje se prikazuju na nacionalnom nivou. Ima dosta njenog
rada na Jutjubu.“
Traper nije priznao da je satima to pregledao.
„Imam njene tablice i broj vozačke dozvole.“
„Ako su u imejlu, sad mi ne trebaju.“
Karson je nastavio: „Živi u centru Dalasa, u staklenoj stambenoj zgradi
blizu Viktori parka.“
Traper nije rekao Karsonu da je upravo bio tamo, ali je pitao: „Sama?“
„Stan je na njeno ime, i to je jedino ime na poštanskom sandučetu.
Izmislio sam neke gluposti i razgovarao sa nastojnicom. Nije imala cimera
otkako živi tamo. Da vidimo... šta još? O, jednom je bila uhapšena u Sijetlu.“
„Zašto?“
„Protestni marš. Mnogi su bili uhapšeni. Na saslušanju se izjasnila kao
kriva i platila je kaznu.“
„Protiv čega se bunila?“
„Kolega joj je zatvoren zbog nepoštovanja suda jer je odbio da oda izvor.
Bila je kriva zbog strasti prema profesiji i pravima iz Prvog amandmana, i
to je najgore što sam našao o njoj, Trapere.
„Čista je u Poreskoj upravi. Nema drugih dugova osim hipoteke. Plaća
račune na vreme. Ambiciozna je. Ima informacije. Pretpostavljam da bi
intervju sa Majorom bio prava prilika. Kraj priče.“
Đavola jeste, pomislio je Traper. „Još nešto?“
„Ništa vredno pažnje. Ovo i ono. Ako želiš pojedinosti, u imejlu su.“
„Hvala, Karsone.“
„Mogu li sad da se vratim svom medenom mesecu?“
„Još samo jedna molba.“
Karson je zaječao.
Traper je rekao: „Učini mi ovo i onda možeš da se jebeš do mile volje.“

31
 ČETVRTO POGLAVLJE

Kera je zaustavila automobil na metar od crnog terenca parkiranog

popreko na kolskom prilazu koji je vodio do kuće majora Frenklina Trapera.
Ostavila je motor upaljen kad je izašla i oprezno prišla vozačevoj strani
kamioneta.
Traper, koji ju je gledao u retrovizoru, video joj je na licu trenutak kad ga
je prepoznala kao osobu za volanom. Žustro je prešla ostatak puta i, kad
se našla ispred njegovih vrata, snažno mu je pokucala na prozor.
Spustio ga je. „Zdravo.“
„Šta radiš ovde?“
„Proveravam te, da vidim jesi li bila ozbiljna kad si rekla da ćeš to uraditi
uz moju pomoć ili bez nje. Nisam mislio da ćeš biti tako blesava, ali, pošto
se čini da jesi...“ Pokazao je glavom nazad na njen auto. „Prati me.“
Oklevala je kao da se predomišlja da li da ga ubije, da viče na njega ili
iskoristi njegovo prisustvo. Izabrala je treću mogućnost. Okrenula se i otišla
do auta.
Sačekao je da ponovo sedne za volan pre nego što je ubacio menjač u
brzinu i krenuo pošljunčanim prilazom.
Majorova seoska kuća nalazila se na uzvišici, okružena drvećem čije je
lišće, ako se izuzmu četinari, opalo. Izgrađena od krečnjaka i balvana, imala
je jedan sprat sa strmim krovom. Četvrtasti stubovi podupirali su
nadstrešnicu iznad duboke verande koja se prostirala čitavom dužinom
kuće.
Traper je zaustavio terenac nedaleko od ulaznog stepeništa i pogledao u
svaki visoki prozor duž verande. Bio je siguran da je Major posmatrao
njihov dolazak, ali nije mogao da ga vidi od odbleska.
Kera mu se pridružila kad je izašao iz automobila. „Čiji je to terenac?“
„Pozajmio sam ga od prijatelja.“ Karson mu je učinio i drugu uslugu tako
što ga je povezao sa garažom koja mu je pozajmila vozilo dok mu je
automobil na popravci. Postavljen na ogromnim točkovima, kamionet je bio
opremljen svim mogućim dodacima.
Kera je zadivljeno zurila u Majorovu kuću i okolinu. „Vidi ti ovo!“
mrmljala je.
„Već sam video. Jesi li spremna?“
Zabacila je glavu i rukom zaklonila oči od zapadnog sunca. „Boli me što to
kažem, Trapere, ali drago mi je što si sa mnom. Odjednom me je
uhvatila trema. Hvala što si došao.“
32
 „Nemoj još da mi zahvaljuješ. I dalje bi mogao da napujda čopor pasa na
nas.“
„Ima čopor pasa?“
Sumorno se osmehnuo. „Nemam pojma.“
„Kad si poslednji put bio ovde?“
„Pre nekoliko godina.“
„Oko čega ste se posvađali?“
„Hoćeš li da intervjuišeš njega ili mene?“
Osujećeno je odmahnula glavom i krenula stepenicama ispred njega. Pre
nego što je pokucala na ulazna vrata, otvorila su se, i tamo je stajao Major.
Traper je gotovo osetio varnice kad su mu se oči srele sa očevim. Nijedan
se ne bi povukao niti prekinuo zurenje da se Kera nije umešala.
„Majore Trapere?“
Pogledao ju je, zatim je zaprepastio i nju i Trapera osmehom. „Zdravo,
Kera.“
Povukla se korak unazad. „Poznajete li me?“
„Naravno. Kanal Šest Uživam u tvojim reportažama.“
„Polaskana sam.“ Prešla je preko praga i rukovala se s njim. „Traper je bio
dovoljno ljubazan da me doprati ovamo. Možemo li da uđemo?“
Traper je nije opovrgao. Uz tek blago oklevanje i kratak pogled na sina,
Major se odmakao da ih pusti da uđu.
Kera je ušla ispred Džona Trapera. Tiho joj je rekao: „Nisam ti bio
potreban da mu pređeš prag, na kraju krajeva. Izgleda da je tvoj obožavalac.“
Major im je rukom pokazao na sofu. Kera je sela. Traper se smestio na
kraj tapaciranog rukohvata. Major im je ponudio piće.
Traper je odbio: „Ne, hvala.“
U isto vreme Kera je odgovorila: „Možda kasnije.“
Major je seo u fotelju. Blago se mršteći od neodobravanja, odmeravao je
sina od glave do pete, a zatim je pitao: „Kako si, Džone?“
„Dobro. Ti?“
„Ne mogu da se požalim.“
Nakon toga nisu imali više šta da kažu jedan drugom, i čak je i ta količina
obavezne učtivosti bila zbog Kerinog prisustva. Traper bi odmah otišao, da
nije bilo urođene potrebe da sazna kako će se narednih nekoliko minuta
odvijati.
Major je proučavao Keru, neodlučno se mršteći. „Jesi li ti ona uporna
mlada dama koja me je zvala svih ovih proteklih meseci?“

33
 „Vi ste bili podjednako uporni spuštajući mi slušalicu.“
„Da sam znao da si ti...“
„Ne biste prekidali vezu?“
,,Bih“, odgovorio je, „ali bio bih ljubazniji.“
Tiho se nasmejala. „Pa, nema veze, shvatila sam da niste želeli da
razgovarate sa mnom. Jedino rešenje bilo mi je da potražim Trapera i
zatražim da me on dovede.“
Major je pogledao u njega. „Zar joj nisi objasnio da više ne dajem
intervjue?“
„Desetak puta.“
„Pa zašto si je onda doveo?“ Pogledao je u Keru i izraz mu je smekšao.
„lako sam oduševljen što te vidim.“
„Isto tako.“
Traper je prekinuo uzajamno divljenje recima: „Pokušao sam da je
odgovorim. Nije htela da prihvati ne kao odgovor. Možda hoće od tebe. Reci
joj ne, ispratiću je i otići da pojedem sendvič sa prženom piletinom u Del
ranču. Tako bi mi se možda isplatilo što sam morao da se dovozim ovamo.“
Major je razdražljivo skrenuo pažnju sa njega na Keru. „Više ne dajem
intervjue.“
Ostala je smirena. „Ovo bi bio izvanredan intervju.“
„Svi to kažu.“
Nasmešila se. „Ali u ovom slučaju je istina.“
„Kako to?“
Sagnula se, izvadila fotografiju iz torbe, ustala i odnela je Majoru. „Ovo bi
bio novi susret.“
„Novi susret?“ Uzeo je fotografiju od nje, ali nije je pogledao. Pogledao je
u Keru, čekajući objašnjenje.
Nagnula se i pokazala na devojčicu na slici. „Pogledajte joj pažljivije lice.“
Nešto kasnije Traper je izašao kroz ulazna vrata. Nijedno nije primetilo
njegov odlazak.

Odvezao se do drajv-in restorana koji je bio tamo otkako je znao za sebe.

Izdržao je najezdu lanaca restorana brze hrane i još je pružao usluge
vozačima. Traper je jeo u kamionetu i slušao kantri na radiju.
Taj sendvič nije bio tek tako čuven. Izudarani, omekšani okrugli biftek bio
je ogroman i virio je van zemičke. Bio je ukusan, ali svaki zalogaj koji je
uzeo Traper je progutao sa knedlom u grlu od brige šta se dešavalo kod

34
Majora, kakvu vrstu ubeđivanja je Kera primenjivala i koliko će lako Major
popustiti ili se to uopšte neće dogoditi.
Kad je pojeo hranu, odvezao se do granice da krene nazad prema Fort
Vortu, ali, kad je stigao do same raskrsnice, stao je i izvadio telefon. Broj mu je
bio u kontaktima.
Javio se ženski glas, promukao od višegodišnjeg pušenja marlbora.
,,Šerifova kancelarija.“
Tražio je da razgovara sa šefom lično, ali rečeno mu je da je šerif Adison
već otišao kući. „Želite li da vas prebacim na govornu poštu?“
„Ne, hvala.“
Prekinuo je vezu i seo zagledan kroz vetrobran u seoski predeo u
sumraku. Malo krdo stoke raštrkalo se po pašnjaku s njegove desne strane.
Na levoj strani, uvela zimska trava povila se pod snažnim severnim vetrom.
U glavi je navodio sve razloge zašto bi trebalo da vozi dalje i uključi se na
sledećoj ulaznoj rampi Međudržavnog auto-puta 20 ka istoku. Mogao bi da
stigne kući na vreme da otvori pivo baš pre nego što Maveriksi otpočnu
utakmicu.
Na kraju, psujući samog sebe što je takva prokleta budala, skinuo je nogu
sa kočnice i skrenuo levo na seoski put.
Nekoliko trenutaka kasnije popeo se na brdo i ugledao je kuću
Adisonovih, U svakoj sobi gorelo je svetlo i kuća je bila okružena parkiranim
automobilima i kamionetima za dostavu. Odmah je odustao od posete
Majorovom dugogodišnjem najboljem prijatelju.
Upravo je okretao auto, kad se jedna tinejdžerka odvojila od grupe
klinaca koji su šutirali fudbalsku loptu u prednjem dvorištu. Dotrčala je do
njega mašući mršavim rukama dok mu je pokazivala da parkira terenac u
suvi jarak. Uradio je kako mu je pokazano i spustio je prozor.
Naslonila se na vrata, zadihana. „Zadužena sam da onima koji zakasne
kažem da parkiraju uz put.“
Imala je divlju crvenu kosu, rumene obraze i protezu u ustima. Traper se
zaljubio. „Koji zakasne na šta?“
„Na proučavanje Biblije. Zar niste zato došli?“
Ugasio je motor i izašao. „Šta misliš?“
Odmerila ga je od glave do pete, zatim se nasmešila i rekla: ,,NBR.“
„Šta ti je to?“
„Ne bih rekla.“
Nasmejao se. „Pametan zaključak.“
„Ti si Džon Traper, zar ne?“

35
 „Kako si znala?“
„Svi znaju. Ti si crna ovca.“
Dakle, meštani Lodala govorili su između sebe o Majorovom zabludelom
sinu. Pitao se jesu li govorili šifrovanim jezikom pred decom. Ali deca su sad i
sama imala sopstveni šifrovani jezik.
„Ja sam Trejsi“, predstavila se.
„Drago mi je što sam te upoznao, Trejsi.“
„Već smo se upoznali. Kad mi je bilo šest. Bio je Dan zahvalnosti. Ti, Major
i tvoja mama bili ste ovde u poseti. Zaglavila sam nogu u komodu. Ti si mi je
oslobodio.“
„To si bila ti?“
,,Da“, potvrdila je ponosno.
„Nisam nikad saznao zašto si gurala nogu u komodu.“
Slegnula je žgoljavim ramenima. „Nisam ni ja.“
Morao je da se ponovo nasmeje. „Je li šerif kod kuće?“
Pogledala je prema kući, zatim se okrenula i nagnula da tiho kaže:
„Prednje sobe krcate su đakonima i pobožnim gospođama koje uče o Jovu. Ali
šerif je u kuhinji, pije pivo.“
Nije bilo pivo, već džek danijels. Glen Adison sipao je viski u šolju za crnu
kafu kad je Traper, koji se nije trudio da kuca, prošao kroz predsoblje do
kuhinje.
Iznenađen što ga vidi, Glen samo što nije oborio stolicu ustajući, zaobišao
je sto i stegao ga je u srdačan zagrljaj. „Kučkin sine“, izgovorio je, lupajući
ga po leđima. „Šta radiš ovde?“
„Pa, nisam došao da slušam o Jovu. Henk drži predavanje o Bibliji?“
„Znaš već.“ Glen je zbunjeno vrteo glavom. „Gde sam pogrešio?“
„Nije loše imati propovednika u porodici.“
„Ne, dobro je. Samo bih voleo da nije u mojoj porodici.“
Traper je pokazao na dopunjenu šolju. „Ne verujem da ćeš bilo koga
prevariti.“
„Baš me zabole. Ovo je moja kuća, i ovde sam ja zakon, i piću šta hoću,
moliću lepo. Sipaj i ti sebi jednu.“
„Ne, hvala. Moram da vozim nazad za Fort Vort.“
Glen i Major bili su prijatelji iz detinjstva, prošli su kroz osnovnu i srednju
školu praktično nerazdvojni, a onda su bili i cimeri četiri godine na Teksas
Ej end Em univerzitetu. Po završetku koledža, Major se priključio vojsci.
Glen se vratio u rodni grad, konkurisao za šerifa i pobedio. Od tada je vodio
tu kancelariju, i obično na novim izborima nije imao protivkandidata.
36
 „Vernici su nadmašili švedski sto kod Zlatnog korala“, rekao je,
pokazujući na gomilu taperver posuđa na radnom pultu. „Posluži se. Oni
brauniji su dobri. Linda ih je napravila.“
„Kako je ona?“, pitao je za šerifovu ženu.
„Sad ide na rekreaciju. Časovi zumbe. Pokušava i mene da odvuče.“
„Bezuspešno?“
„Ne bih otišao ni mrtav.“ Stariji muškarac ga je odmerio. „Mogao bi da se
obriješ. I ošišaš. Ne bi škodilo ni čizme da očistiš i namažeš. Jesu li te
farmerice ikad videle peglu?“
„Ne, i nikad neće.“
»Jesi li već našao devojku?“
„Imao sam jednu u subotu uveče.“
Šerif se nezadovoljno namrštio. „Treba ti žena, deca.“
„Kao što mi treba lepra.“
„Major bi voleo unuke.“
Izbacio je tu izjavu kao šibu. Traper je sačekao tren ili dva i kazao: „Ne od
mene.“
„Mislim da grešiš.“
Traper je slegnuo ramenima sa lažnom ravnodušnošću. „Nema veze.
Neću da pravim bebe.“
„Znači, nisi došao u grad sa maslinovom grančicom.“
„Nisam. Doneo sam nešto malo... nezgodnije.“
Glen je nabrao sede obrve. „Za koga?“
„Za tebe, šerife Adisone.“
Glen je uzeo bocu s viskijem i nakrivio je iznad šolje. „Hoće li mi trebati
nova tura ovoga?“
„Bojim se da hoće.“
Šerif je nasuo izdašnu količinu u šolju kafe i otpio gutljaj. „Šta se dešava?“
„Jesi li ikad čuo za Keru Bejli?“
„Devojku sa TV-a?“
„Kako su to svi čuli za nju osim mene?“ promrmljao je. Ali znao je zašto.
Osim sportskih vesti, izbegavao je veći deo televizijskog programa.
Naročito je izbegavao vesti, napola se plašeći šta bi moglo biti u njima ovih
večeri.
„Šta je s njom?“ pitao je Glen.
„Želi da intervjuiše Majora.“

37
 Glen je slušao sa sve većim zanimanjem dok je Traper opisivao Kerinu
neočekivanu posetu njegovoj kancelariji. „Imao sam vraški mamurluk.
Prilično brzo me je otreznila zamolivši me da joj pomognem da dođe do
Majora. Slatko sam se nasmejao, i odbio je. Dođavola, ne.“
„Ali ovde si,“
Preskočio je da mu ispriča o njihovom izlasku na večeru, ali otkrio mu je
da su se opet sreli tog jutra. „Rekla mi je da se neće zaustaviti dok se ne
sretne s njim licem u lice. Poželeo sam joj sreću u životu i oprao ruke od
svega.“
Glen je podrignuo od viskija, „Ponavljam, ali ovde si.“
„Plašio sam se da će uraditi nešto glupo, a u tom slučaju verovatno bih ja
za to bio kriv. S nadom da ću to preseći, došao sam ovamo pre nje i otpratio je
do njegovih vrata. Što se mene tiče, ja sam svoje obavio. Čist sam. Neka
se dama sad sama snalazi.“
„Pa, srećno joj bilo“, rekao je Glen. „Otkako se penzionisao, odbio je svaki
zahtev. Čak i važna imena.“
„Kera Bejli možda će ga slomiti. Pozdravio ju je kao obožavalac.“
„Bio je obožavalac i Opre. Odbio ju je.“
Traper nije ispričao Glenu zašto je Kera izuzetna. Tu tajnu trebalo je ona
da otkrije. Ali video je kako je otkrivanje njenog identiteta smesta delovalo
na Majora. Gledao ju je začuđeno. Izrazila mu je odavno zakasnelu
zahvalnost što joj je spasao život. Uhvatili su se za ruke i udubili u prijatan
razgovor, kad je on neprimećeno izašao.
„Kad bi se taj mogući intervju desio?“, pitao je Glen.
„Ove nedelje uveče.“
„Ove ove nedelje?“ Glen je brojao dane, pa se zavalio u stolici. „Godišnjica
eksplozije.“
Traper je ozbiljno klimnuo glavom. „Odlepila je zbog kuće i okruženja, pa
pretpostavljam da će možda želeti da emituje odavde, umesto iz studija u
Dalasu. Zato sam i svratio večeras. Ako Major pristane, tvoj grad, čitav
prokleti okrug, biće preplavljen. Ovo je najava. Pripremi se za najgore.“
Glen je zastenjao.
Bez sumnje je shvatio kakve će taktičke posledice imati održavanje
takvog događaja. A još nije znao ni polovinu. Ako Kera postigne šta je htela i
napravi bum u nedelju uveče, doći će do nagle obnove zanimanja za
omiljenog sina Lodala. Održavanje reda i mira palo bi na Glena Adisona i
njegovo odeljenje.
Ali nije se Traper zbog toga brinuo. Njegove brige bile su mnogo
zlokobnije od mogućeg zakrčenja saobraćaja.
38
 Glen ga je mrzovoljno pogledao. „Možda se neće dogoditi. Možda će je
Major oterati.“
„Možemo samo da se nadamo.“ Traper je ustao. „Moram da krenem
nazad.“
„Pre nego što se pozdraviš?“ Pokazao je palcem preko ramena da pokaže
na dnevni boravak, odakle se čuo zvonki glas propovednika.
„Prenesi moje izvinjenje porodici,“
Glen se teško naslonio na ivicu stola dok je nesigurno ustajao.
„Zahvaljujem se na upozorenju, Trapere.“ Oklevao je, a zatim izgovorio:
„Smem li da pitam kako je reagovao kad je tebe video na vratima?“
„Uljudno, ali nadmeno.“
„Da devojka nije bila tamo, moglo je da bude i hladnije.“
„Da devojka nije bila tamo, ne bih ni ja bio pred njegovim vratima.“
„Kad ste ti i Major poslednji put razgovarali?“
„One sedmice kad sam napustio Biro.“
„Rasturilo ga je, Džone, to što su te izbacili.“
„Dao sam otkaz.“
„Pre nego što su stigli da te izbace. Nije nikad rekao, ali mislim da se zato
povukao iz svega.“
„Da. Ukaljao sam njegov imidž junaka. Oduzeo sam sjaj njegovom oreolu“
„Nemoj tako da govoriš. Major...“
„Samo polako s tim viskijem.“
„Trapere, on...“
„Divno je što sam te video, Glene.“ Otišao je.
Potpuno se smračilo dok je bio unutra, ali, dok je prolazio kroz dvorište,
uspeo je da privuče Trejsinu pažnju i dao joj je znak da se nađu kod
terenca. Kad je stigla do njega, kratko je zaplesala. „Upravo sam postigla gol.“
Traper je kucnuo pesnicom o njenu. „Mogu li da te zamolim za uslugu?“
„Naravno. Dugujem ti za ono u toaletu.“
„Uđi i šapni Henku da treba da proveri tatu.“
„Kako to?“
„Olešio se.“
Iskezila se. „Važi.“
„Budi neupadljiva. Ne želim nikoga da osramotim.“
„Kapiram, Možeš da računaš na mene.“
„Znaš šta, Trejsi?“

39
 ,,Šta?“
„Mislim da hoću da se oženim tobom.“
Metal na zubima zasijao joj je kad se osmehnula. „Opasan si baš kao što
pričaju.“ Onda su se ponovo kucnuli pesnicama pre nego što je odjurila.
Dok se odvozio, pomislio je koliko je mrzeo što je morao da cinkari Glena,
čoveka koga je znao od rođenja, koji se prema njemu uvek odnosio kao
prema drugom sinu.
Pošto su obojica radili za snage reda, Glen je imao više zajedničkog s njim
nego sa Henkom, koji je bio idealista i optimista, uvek je pronalazio dobro
u ljudima i okolnostima, nikad nije istraživao sive zone, jer za ljude kao što
je bio on sive zone nisu postojale.
Traper nije verovao u dobrotu i svetlost. Ljudi i ustanove bili su grešni i
nepouzdani. Sudbina je bila okrutna gadura. Ako bi nešto ispalo dobro,
smatrao je da je prosto imao sreće, ali bio je sklon da očekuje nevolju. Kao i
sada.

40
 PETO POGLAVLJE

„Svideće ti se!“, rekla je Kera. „Savršeno je.“

„Zamišljam Sautfork4.“
„Ne, prizemnije. Rančerski. Ne tako zvanično. Dnevna soba mu ima
tavanicu kao u katedrali, izložene grede, i prirodan kameni kamin u koji bih
mogla da stanem. Želim da snimim intervju u toj sobi dok on sedi u kožnoj
fotelji.“
Previše uzbuđena dok je opisivala Majorovu kuću producentkinji Grejsi
Lambert, Kera je koračala po uzanom prostoru između kreveta motelske
sobe i pisaćeg stola.
„Nastavi“, rekla je Grejsi. „Hvatam beleške. Kakav je?“
„Baš onakav kakav bi očekivala da je. Snažan, ali skroman. Blage oči. Već
je toliko puta bio pred kamerama da mu neće trebati uputstva, ali nas
dvoje ćemo se ipak nekoliko puta sastati zbog upoznavanja. Kad dođe nedelja
uveče, bićemo opušteni jedno s drugim. Prvo ćaskanje je sutra ujutru.
Ponudila sam da donesem krofne.“
„Krofne, ćaskanje, a niko drugi nije uspeo da mu se približi već
godinama.“
Grejsi se nije lako oduševljavala, ali večeras je bila blizu. Kera je i sama
bila pomalo opijena.
„Ne mogu da verujem kako si to izvela“, ushićeno je kazala Grejsi. „Kako
si uspela?“
Sećanje na Trapera spustilo je Keru sa oblaka. Uspela bi i bez njegove
pomoći, pretpostavljala je. Ali ne bi bilo tako... zanimljivo. Međutim, nije
videla razloga da ga spomene Grejsi. Tu priču je ostavila za neki drugi dan. Ili
još bolje - nikada.
Kao odgovor na producentkinjino pitanje, jednostavno je rekla: „Samo
sam bila uporna.“
„Ili si mahnula čarobnim štapićem.“
Kad se razotkrila na fotografiji, tada je kao čarobnim štapićem srušila sve
Majorove ograde. Ostao je pribran. Nije bilo suza radosnica, pa čak ni
dugih zagrljaja. Ali glas mu je podrhtavao od emocija.
Grejsi bi, međutim, poletela kao raketa kad bi joj ispričala, pa je Kera zato
odlučila da joj ništa ne govori do poslednjih nekoliko sati pred intervju.
4Southfork Ranch - centar za organizaciju događaja i konferencija u Parkeru, n Teksasu.
(Prim. prev.)

41
Produkcijsku ekipu morali su da obaveste unapred da postavi kamere kako
bi se postigao najbolji učinak u prenosu, ali njenu tajnu saznaće samo malo
ranije od širokog auditorijuma.
„Kako se zove motel?“ Posle pitanja Grejsi je promrmljala: „Ne mogu da
verujem da mi je ta reč u rečniku, a kamoli da sam je naglas izgovorila.“
Kera se nasmejala. „Nije velelepno, ali nije ni loše.“
„Unutrašnje vodovodne instalacije?“
„Samo u najboljim apartmanima“, zadirkivala ju je Kera.
„Počeću da sastavljam ekipu večeras“, dodala je Grejsi, „ali, kad budem
ispričala uredniku vesti za šta mi trebaju ljudi, odobriće svaki zahtev. To
jest, hoće posle srčanog udara, koji će sigurno da ga zadesi. Potrudiću se da
budemo tamo do sutra uveče. Najkasnije u četvrtak u podne.“
Kera je rekla: „U međuvremenu ću biti zauzeta. Major...“ Prekinulo ju je
kucanje na vratima. „O, čekaj, Grejsi. Stigla je pica.“ Naslonila je telefon
na grudi i otvorila vrata.
Nije bila pica.
Raznosač pica nije nikad stajao s rukama naslonjenim visoko na
dovratak, naginjući se, ispunjavajući ceo ulaz, kao da je spreman da pođe u
rat.
„Pozvaću te kasnije.“ Pre nego što je Grejsi stigla da se pobuni, Kera je
prekinula vezu i utišala telefon. „Mislila sam da si raznosač pice.“
Traper se još jače namrštio. „Otvorila si vrata bez provere?“
„Nisam nikog očekivala osim njega. Svakako nisam očekivala tebe.“
„Ono što je loše desi se kad ga najmanje očekuješ.“
„Kako si znao da sam ovde?“
„Pozvao sam tvoju zgradu da vidim jesi li se vratila.“
„Ne bi ti to rekli.“
„Nastojnica bi, ako flertuješ s njom i poveriš joj se da smo ti i ja u vezi.“
„Nismo ni u kakvoj vezi.“
„Tako je, ali videla nas je jutros kako sedimo zajedno u mojim kolima -
koliko? Pola sata? Kad smo se pozdravljali, nije čula da si me poslala
dođavola.“
„Što si zaslužio.“
„U pravu si. Jesam, Rekao sam ono za poljubac samo da bih te izazivao.“
„Uspelo je.“
Na to mu je ozbiljan izraz popustio. Gotovo se osmehnuo.

42
 Ali, i dalje napeta, ona je stavila ruku na bok, kao da bi ga takav stav
sprečio da uđe ukoliko je to nameravao. „Šta ti se dogodilo?“ pitala je. „Nestao
si.“
„Koliko dugo ti je trebalo da primetiš?“
„Nisam ja“, slagala je. „Major je.“ Još jedna laž.
Izgleda da je znao. Zajedljivo je dunuo. „Kako god. Nije mi se činilo da ćeš
se vraćati za Fort Vort večeras, a izbor smeštaja u Lodalu je ograničen. Ovo je
bilo drugo mesto koje sam proverio, ugledao sam tvoj auto na parkingu,
i recepcioner mi je potvrdio da si se prijavila.“
„Dao ti je broj moje sobe?“
„Ja sam licencirani privatni detektiv, nemoj da zaboraviš.“
,,I tako si dobio broj moje sobe?“
„I uz novčanicu od pet dolara.“
„Kaže li ti iko ikad ne?“
Istovremeno je izgledao i skrušeno i razdragano. „Da. Ljudi koji mi zaista
znače.“
Nije znala kako na to da odgovori.
Pogledao je iza nje, i pogled mu je pao na otvoren kofer na krevetu, laptop
koji se punio na stolu, lične stvari već poredane po komodi. „Došla si
spremna da ostaneš.“
„Bila sam dovoljno optimistična da spakujem torbu i ponesem je sa
sobom.“
„Mora da je dobro prošlo sa Majorom“, rekao je. „Inače ne bi bila ovde i
tako...“ Odmerio ju je od neuredne punđe, pa sve do čupavih papuča,
proučavajući flanelsku pidžamu između. „Raskomoćena.“
Rekla je sebi kako nije zbog tog sporog proučavanja skrstila ruke na
grudima.
„Prošlo je izuzetno dobro. Sad sam razgovarala sa producentkinjom.
Radićemo intervju uživo u nedelju uveče iz Majorove kuće.“
„Ne može prisnije od toga. Čestitam.“
„Hvala.“
A onda su nekoliko trenutaka samo gledali jedno u drugo. Konačno je
izgovorila: „Izvini, ali ulazi hladan vazduh.“
„Izvini.“ Ali, umesto da joj dozvoli da zatvori vrata pred njim kao što je
nameravala, uvukao se postrance pored nje i ušao u sobu.
„Trapere...“
„Raduje li se?“

43
 Morala je da premota film unazad da se seti o čemu su razgovarali.
„Major? Da. Raduje se. Začudo.“ Ispričala mu je za sastanke koje su dogovorili.
„Obećao je da će mi skuvati svoj čuveni čili.“
„Ako ništa drugo, to će te poslati nazad u Dalas.“
Nasmejala se i pitala: „Tako je loše?“
Klimnuo je potvrdno, ali nije bila sigurna da ju je pratio. Otkako je ušao,
vršljao je po sobi. Provirio je u kupatilo, otvorio vrata ormara i zatvorio,
pogledao u zgužvani sadržaj otvorenog kofera. U neke stvari koje bi više
volela da nije video, a izgleda da je upravo za njih bio najviše zainteresovan.
Prišla je i spustila poklopac.
„Moram da se raspakujem, i hrana će mi stići svakog časa, dakle...“
Spremala se da ga istera, ali reči su joj zapele kad je otišao do stola pored
prozora i otvorio laptop. Pogledao je u ekran, zatim u nju, potom je
okrenuo laptop tako da i ona vidi šta je na ekranu, iako je već znala: novinski
članak o njemu sa pratećom slikom.
Podigao je obrvu.
Rekla je: „Istraživala sam za intervju.“
„Ne intervjuišeš mene.“
„Ali ti si deo...“
„Nisam. Mene izostavi.“
„Opusti se, Trapere. Nemaš razloga za brigu. Major je zahtevao da mu se
porodica ne spominje. „Ovo sam radila“, pokazala je prema laptopu,
„isključivo kao pozadinu.“
„Zašto me samo nisi pitala ono Što si želela da saznaš?“
„Zato što mi ne bi rekao.“
„Zavisi od toga šta pitaš. Probaj.“
,,U redu. Pričaj mi o svojoj majci.“
„Ime: Debra Džejn. Datum rođenja...“
„To sve već znam. Pričaj mi kakva je bila.“
„Zar ti nije Major već ispričao?“
„Ponešto. Dovoljno da steknem utisak o njenoj ličnosti. Možeš li nešto da
dodaš bez ljutnje i traženja skrivenih pobuda iza moje radoznalosti?“
Razmislio je, a zatim kazao: „Bila je divna žena. Nije želela da bude
supruga slavne ličnosti, ali, kad se već našla u toj ulozi, prihvatila ju je. Dok
sam odrastao, imala je pune ruke posla sa mnom i...“
„Mogu da zamislim.“

44
 „... muž joj je dvaput bio poslat na zadatke preko okeana. Godinu dana u
Kuvajtu za vreme Zalivskog rata. Kad mu se služba završila i vratio se iz
vojske, bila je zahvalna što je kod kuće i van vojske. A onda se desio Pegaz“
Slegnuo je ramenima, ali nije bila ubeđena u ravnodušnost koju je želeo
da pokaže.
Rekao je: „Pretpostavljam da ju je život supruge vojnika pripremio na to
da dugo ostaje sama, i da sama brine o kući i meni.“
„Tako ju je gotovo od reči do reči opisao i Major.“
„Neka mi je bog u pomoći ako počnem da zvučim kao on.“
„To se ni slučajno neće desiti. Major ne želi da mi odgrize glavu kad ga
pitam nešto što mu se ne sviđa. Ljubazno mi je unapred rekao koje teme treba
da izbegnem.“
„Mene i šta još?“
„Lov.“
„Lov?“
„Pitala sam ga da li bi razmislio o tome da skine postavljene trofeje sa
zidova pre intervjua, a on je rekao: ’Dođavola, ne.’ Ima nekoliko tema za koje
smo se složili da se ne slažemo.“
Jetko je ponovio: „Mene i šta još?“
„Zapravo, on i ja potpuno se slažemo u vezi s tobom. Zajedljiv si, svadljiv
i neprijatan.“
„Izostavila si opasan.“
„Ne bih išla tako daleko da te nazivam opasnim.“
„Neko već jeste.“
»Ko?“
„Ljupka crvenokosa.“
„Kada?“
„Večeras.“
,,O“, izustila je, osetivši ubod ozlojeđenosti. „Šta si uradio?“
„Rekao sam joj da želim da se oženim njome.“
Nasmejala se, iako mu je samo delimično poverovala, a njegov osmeh -
sasvim sigurno opasan - kazao joj je da je bio svestan toga.
Začulo se kucanje na vratima. Ovog puta pogledala je kroz špijunku, i bio
je njen raznosač pice. Platila je mladiću, zatvorila vrata pred naletom vetra
i gurnula laptop u stranu da napravi mesta na stolu za kutiju iz koje su se
širili rajski mirisi. „Hoćeš li malo?“
„Ne, hvala. Idem i ostavljam te da jedeš.“

45
 Ali, umesto da krene prema vratima, otišao je do noćnog stočića i sagnuo
se iznad njega. Nije joj promakla iskrzana rupa na zadnjem džepu farmerica i
način na koji mu se kožna jakna zatezala preko ramena.
Debelom olovkom koju je obezbedio motel nažvrljao je nešto u notes
pored telefona. Kad je završio, istrgnuo je list i pružio joj ga. Pročitala je:
„Šerif Glen Adison“. Zapisao je broj telefona ispod imena.
„Majorov prijatelj od detinjstva i sve u svemu dobar čovek“, rekao je. „Kad
sam izašao iz Majorove kuće, otišao sam do njega i ispričao mu za tebe i
intervju.“ Podigao je ruku da ga ne prekida. „Nisam mu ispričao sve. Ako
sazna ko si u vezi sa eksplozijom, čuće od Majora, ne od mene.“
„Na početku si bio siguran da će me Major odbiti, a ipak si otišao pravo
kod šerifa kao da je intervju bio izvestan,“
„U tom trenutku jeste. Fotografija je sve promenila. Video sam kako je
reagovao. Ego mu ne bi dozvolio da propusti priliku da bude heroj.“
„Već je heroj.“
„Ali sad je čovek koji je spasao Keru Bejli, TV ličnost, U svakom slučaju,
smatrao sam da šerifa treba obavestiti o dolasku TV ekipe i uzbuđenju koje će
to izazvati. Lodal jeste sedište okruga, ali u osnovi je mali grad.“
Bila je u tom kraju samo nekoliko sati, ali već je upoznala mesto. Grad i
okolni rančevi bili su daleko od gradskih površina Dalasa i Fort Vorta,
ne samo geografski već i po načinu života i razmišljanja.
„Bojim se da će naše prisustvo izazvati komešanje“, priznala je.
„Vest o intervjuu proširiće se kao požar. Do sutra u podne svi će znati.
Ukucaj šerifov broj u telefon, tako da ga odmah možeš pozvati ako ti zatreba,“
Nasmejala se. „Sumnjam da će biti baš toliko komešanja.“
„Ne šalim se, Kera. Stavi Glenov broj na brzo biranje.“
Iako zbunjena, popustila je pred njegovim odlučnim tonom i obećala je
da hoće.
Činilo se da će reći još nešto, ali bacio je pogled na kutiju sa picom. „Hladi
se.“
Ispratila ga je do vrata. „Hoćeš li gledati u nedelju uveče?“
„Ne.“
Nije ni na trenutak razmislio, što je nije začudilo, ali ju je razočaralo. Sa
osećajem nelagode i nekog iracionalnog poraza, izgovorila je: „Onda je
ovo valjda zbogom, Trapere.“
„Izgleda.“
„Pazi kako voziš.“
„Potpuno sam trezan. Parking-satovi mogu mirno da spavaju večeras.“
46
 Brzo se osmehnula i pružila mu je ruku da se rukuju. „Ako sam ti izazvala
bilo kakvu neprijatnost, izvinjavam se. Znam da sam bila nepoželjan i
neočekivan uljez u tvom životu.“ Zatim ga je citirala: „Ono što je loše desi se
kad ga najmanje očekuješ.“
„Isto tako i dobro.“ Njegov prigušen glas pokrenuo joj je vrelinu u
stomaku, Umesto da se rukuje s njom, desnom rukom obuhvatio ju je iza
vrata i privukao je dok se nije izdigla na nožne prste. „Ono što sam rekao o
poljupcu...“
„Da moraš ponovo?“
„Izgleda da moram.“
Na usta joj je utisnuo sve ono predivno muževno: prijatno bockanje
bradice, sigurnost usana koje su znale šta žele i kako to da dobiju, veštinu i
posesivno kretanje jezika.
Završilo se prebrzo. Odvojio ju je od sebe, ali zadržao joj je ruku na vratu
koji trenutak duže, očima ispitujući njene.
Zatim ju je zapahnuo hladan vazduh i - nestao je.

47
 ŠESTO POGLAVLJE

Sadašnjost

„Gospode, ko bi pomislio? Samo nekoliko sati posle tog intervjua, i sad

izgleda kao da ju je pregazio kamion, a Major...“
Prošaputane reči doprle su do Kere kroz maglu polusvesnog, i zasmetalo
joj je takvo nametanje. Više joj se sviđalo da bude obavijena toplim
oblakom zaborava.
Glas je nastavio sa pitanjem: „Jesi li ga video?“
„Nisu me još pustili.“
„Ni mene. Loše izgleda. Neću da te lažem.“
„Hvala ti što si me pozvao, Glene.“
„Čim sam stigao tamo, i video haos. Bože, bilo je jezivo.“
„Znam da ti nije bilo lako.“
Kera je htela da prestanu s pričom. Držali su je, kako je to medicinsko
osoblje nazvalo, u zoni sumraka. Mogla je da odgovara kad su je pregledali
i obradili joj povrede: Kera, možeš li da podigneš ruku? Boli li te? Ovo će
možda malo peći. Lezi mirno da napravimo dobar snimak.
Nakon, kako joj se činilo, višesatnog mučenja, ostavili su je samu i pustili
je da spava. Ali sad ju je ščepala budnost, i nije joj prijala. Nije se
radovala povratku u svetlo okrutno mesto gde su je čekale grozne uspomene.
Ali izbegavanje je bilo kukavičko. S mukom je otvorila oči.
Dvojica su joj stajala kraj podnožja kreveta.
Onaj u uniformi bio je šerif Adison. Oba puta kad ga je videla te sedmice,
nosio je kaubojski šešir, koji je sad držao sa strane.
Pored njega je bio Traper, gledajući je pravo u oči prodorno i oštro kao
laserskim zracima.
Šerif je govorio: „Ona se zadržala posle intervjua, dok su ostali otišli da
sipaju gorivo u kombi. Prema producentkinjinim rečima, Kera je želela da
se nasamo pozdravi sa Majorom i zahvali mu što joj je dao 'Sveti gral od
intervjua.' Citiram.“ Zastao je, pa dodao: „Džone, kad si pre neko veče došao
do mene, jesi li znao da je ona bila dete na slici?“
„Jesam.“
„Zašto mi nisi rekao?“
„Nije bilo na meni da otkrivam tajnu.“

48
 Šerif je teško uzdahnuo. „Pretpostavljam da Kera i Major nisu želeli da
pokvare iznenađenje.“
Traper je mračno odvratio: „Eto, dobili su iznenađenje.“
Srce joj se steglo. Znači, nije bio košmar. Major je bio mrtav, a ona je čula
pucanj koji ga je ubio. Opet je zažmurila i poželela da se vrati u blaženi
zaborav.
Ali uznemirujuće izlaganje se nastavilo:
„Kad se ekipa vratila po nju, pronašli su Majora kako leži preko praga
ulaznih vrata. Pozvali su pomoć. Policajci koji su prvi stigli rekli su mi da su
se ti ljudi skupili u kombiju preplašeni. Ne samo da su videli ono što niko ne
bi trebalo da vidi već je i, koliko su znali, ubica vrebao u okolini, i plašili su se
zbog prijateljice koje nigde nije bilo.
U međuvremenu, radio sam dokasno u kancelariji, dovršavajući
papirologiju. Zamenik mi je pokucao na vrata i kazao da je iskrslo nešto hitno
kod Majora. Pitao sam ga za prirodu hitnosti, a on je odgovorio da ne zna.
Ali znao je, zato što nije mogao da me pogleda u oči.
Dok sam prolazio kroz salu, neko, ne sećam se ko, pokušao je da me
zaskoči. Rekao mi je kako su naši detektivi već na mestu zločina i da će sve
rešiti, da nema potrebe da idem. Rekli su da je Henk obavešten i da je krenuo
prema meni.
Međutim, morao sam da delam, nešto da uradim, a ne da sklapam ruke u
molitvi. Ali, moram da ti kažem, kad sam se popeo stepenicama na verandu i
video Majora - od prizora sam gotovo pao na kolena.“ Ispustio je
prigušen zvuk i zakašljao se.
Kera ga je nemo preklinjala da ućuti. Nije želela to da čuje, nije želela da
zna.
Ali čim se pribrao, nastavio je: „To mi je već bilo dovoljno teško da
podnesem, a tu je još bila i nestala žena. Ono malo kupatilo u hodniku? Brava
je bila razvaljena. Prozor otvoren. Na zemlji su se videli tragovi nogu. Nadali
smo se da je uspela da pobegne, ali istinu govoreći - očekivali smo da
pronađemo njeno telo jer je ta đubrad bila stvarno opasna. Jedan moj
zamenik...“
„Čekaj“, prekinuo ga je Traper. „Đubrad, množina?“
„Mislimo da su bila barem dvojica. Major je pogođen sa devet milimetara.
Ali nešto veće od pištolja razvalilo je bravu. Mislim da je to bila drška
puške, jer se čini da je jedan metak skinuo vrh drveta i razneo kamen.
Verovatno je pucao sa prozora u kupatilu.“
Zavladala je tišina pre nego što je šerif nastavio: „Keru je konačno
primetio jedan moj zamenik. Znaš li onu padinu iza kuće koja se spušta do

49
potoka? Izgleda da je poletela preko ruba i nije se zaustavila sve dok nije
stigla do dna, što je u suštini gomila kamenja, osim ako ne pada velika kiša.
Bila je izudarana, gotovo se smrzla, ali bila je živa.“ Zastao je. „Imala je sreće.
A i mi, izgleda. Imamo svedoka za Majorovo ubistvo.“
Osetivši potrebu da ga oslobodi zablude, Kera je otvorila oči i pokušala
da se fokusira na njega. Kad je shvatio da je budna i svesna, primakao se
za korak podnožju kreveta. „Gospođice Bejli. Znate li gde ste?“
,,U bolnici.“
„Tako je. Prepoznajete li me?“
„Naravno.“
„A upoznali ste i Trapera.“
»Da.“
Traper se nije pomerao niti govorio.
„Koliko dugo sam ovde?“
„Nekoliko sati. Sad je četiri ujutru, ponedeljak.“ Šerifov glas bio je blag, ali
bacio se na posao. „Sećate li se prošle večeri? Televizijskog intervjua i
onoga što se desilo posle?“
Suze su joj se skupile u očima i teško je gutala. Uspela je da klimne
glavom, ali od tog pokreta joj se zavrtelo.
„Osećate li se sposobnom da odgovorite na nekoliko pitanja?“
„Još sam ošamućena.“ Samo je želela da sklopi oči i potraži zaborav, a to
nimalo nije ličilo na nju. Pogođena tom strašnom mišlju, pitala je: „Imam
li povrede mozga?“
„Ne, koliko sam ja čuo“, odgovorio je šerif. „Ništa ozbiljno. Samo ste pod
lekovima“, rekao je i pokazao na infuziju. „Dobro ste se skotrljali i
tresnuli kao krpena lutka. Sećate li se toga?“
„Neko se spustio pomoću konopca.“
„Vatrogasac. Nismo bili sigurni jeste li živi dok se on nije spustio. Tražili
smo vas gotovo sat vremena, dozivali vam ime.“
Kao i posle eksplozije u hotelu, sećanja na prethodnu noć su joj se vraćala
u delovima sa velikim razmacima između. Neka su bila živa, kao na
primer koliko ju je rame zabolelo, koliko joj je bilo hladno, dok su druga bila
mutnija,
Sećala se da je ležala na leđima na tvrdoj zemlji, na oštrom vetru, sećala
se kapljica hladne kiše. Sećala se i kako je pokušavala da se javi ljudima
koji su je dozivali, ali nije imala snage da vikne.

50
 Takođe se plašila da će joj, ako objavi gde je, to zapečatiti sudbinu, da će
se ti što su ubili Majora pojaviti na vrhu padine i dokrajčiti je sa tog povoljnog
položaja.
Sećala se kako se plašila da će umreti ovako ili onako, od unutrašnjih
povreda, smrzavanja. Majka joj je poginula na grozan način. Očeva smrt bila
je još sveža. Što je duže ležala tamo, postojala je veća mogućnost da umre.
Svakako neće uspeti da prevari smrt dva puta.
Bila je tako ubeđena u to da je postala histerična od olakšanja i
zahvalnosti kad su spasioci stigli. Kad su je privezali za nosila, molila ih je da
joj više puta potvrde da je preživela. Saosećajni medicinski tehničar ubrizgao
joj je sedativ u venu da zaustavi histeriju.
Ali sad je osetila peckanje novih suza. „Žao mi je, žao mi je.“
„Nema zbog čega da vam bude žao“, rekao je šerif Adison.
Upravo tada muškarac obučen za operacionu salu ušao je u prostoriju.
Iznenadio se što vidi Trapera i šerifa. „Šta vi radite ovde?“
Šerif Adison je odgovorio: „Moram da razgovaram sa svedokom.“
„Ne sada, šerife. Ko je on?“
„Džon Traper.“
„O, pa... Izvinite, gospodine Trapere.“ Bacio je pogled na Keru pre nego
što se iznova okrenuo prema njima. „Dolaziće sebi i tonuće u san još neko
vreme. Ne možete verovati da je bilo šta što kaže dosledno, tačno ili
osnovano. Trebaće još najmanje nekoliko sati pre nego što bude spremna za
ispitivanje. Zamoliću zamenika ispred da vas pozove kad mi se učini da je
spremna.“
„Ali...“
„Uz dužno poštovanje, gospodo, treba da pregledam pacijentkinju,“ Lekar
je bio nepopustljiv.
Glen Adison nije izgledao srećno što je izbačen, ali klimnuo je glavom
prema njoj i poželeo joj laku noć, a zatim je mahnuo šeširom Traperu
prema vratima.
Traper je ostao nepomičan, zureći u nju na onaj svoj nemi i gramzivi
način, pa se naglo okrenuo i pošao za šerifom bez reći. Kera ga je pogledom
ispratila dok se vrata nisu tiho zatvorila za njim. Da li ju je taj hladni i daleki
muškarac zaista poljubio? Ili je to sanjala?
„Oprostite zbog ovoga.“ Doktor je prišao krevetu, pogledao istoriju
bolesti, zatim se nasmešio kroz uredno podšišanu bradicu i predstavio se.
„Kako se osećate?“
„Jesam li ranjena?“

51
 „Ne. Nema povrede kičmene moždine, slomljenih kostiju ili unutrašnjeg
krvarenja, što je ravno čudu. Bili ste blizu hipotermije, ali tehničari su
vam povratili normalnu temperaturu dok niste stigli u bolnicu. Levo rame
bilo vam je iščašeno. Nadam se da se ne sećate kako smo ga vraćali.“
„Ne. Hvala bogu.“
„Poslali smo snimak magnetne rezonance ortopedu, ali nekoliko nas ovde
je pogledalo i nismo videli nikakvo oštećenje ramena. Imate vrlo tanku
frakturu leve ključne kosti. Polako s tim, bez napornog vežbanja šest sedmica,
i zaceliće samo od sebe.
„Imate mnogo oderotina i posekotina, i morali smo da izvadimo neke
deliće kamena i drveta. Većinom su bile površinske rane, ali ona na
desnoj butini je zahtevala dva šava, Dobijate intravenozne antibiotike da
sprečimo infekciju. Najgore od svega je što ste pretrpeli udarac u glavu i
zaradili potres mozga. Je U vam vid zamućen?“
„Jeste.“
„Privremeno je. Znate li koji je mesec?“
„Februar.“
„Mučnina?“
„Dođe i prođe. Samo neka sam živa, i sve je u redu.“
„Kako stojite s bolom?“
„Ništa me posebno ne boli. Više opšta osetljivost i neprijatnost.
Glavobolja,“
„Na skali od jedan do deset?“
„Pet.“
„Ostaviću infuziju“, rekao je i zabeležio nešto u istoriju bolesti. „Imate li
pitanja?“
„Koliko ću dugo ostati ovde?“
„Nekoliko dana. Sutra ćemo da vas podignemo, da vidimo možete li sami
do kupatila. Proverićemo opet glavu. Voleo bih da neurolog pogleda snimke.
Znaćemo više posle njegovog izveštaja, ali mislim da ćete biti dobro za dan-
dva.“
„Znate li bilo šta o mojoj ekipi? Jesu li oni svi dobro?“
„Strepe zbog vas. Kampuju u čekaonici otkako ste doneti ovamo.“
I oni su bili istraumirani, i znala je da je briga za nju iskrena. Ali pomisao
na to da je opkole, pa čak i pet dobronamernih kolega, bila joj je previše. „Da li
biste im preneli da sam dobro, ali...“

52
 „Nema poseta. Lično ću im reći. Naređenje lekara. Za vas je sad najbolje
da se odmarate.“ Ugasio joj je svetio iznad kreveta. „Ovo možda nije prikladan
trenutak da kažem, ali vaš sam obožavalac.“
„Hvala.“
„Uhvatio sam vaš intervju sa Majorom. Bio je izvanredan.“
„Hvala.“
Potapšao ju je po kolenu i dodao: „Vidimo se sutra“, pa je izašao.
Namestila se u udobniji položaj. Zažmurila je. Ali, umesto da pronađe
utehu u ošamućenosti koja ju je ranije štitila, panika ju je preplavila poput
cunamija.
Bila je ponovo u kupatilu i samo su je vrata delila od sigurne smrti.
Bespomoćna da se pokrene. Zidovi i tavanica su je pritiskali. Srce joj je glasno
lupalo u ušima.
Prepoznavši paniku, pokrila je nos i usta rukama i naterala se da duboko
udahne i polako izdahne. Koncentrisano disanje odagnalo je
hiperventilaciju. Povezano peckanje u šakama i stopalima je prestalo.
Ali srce je nastavilo da joj lupa. Znoj ju je oblio od straha.
Prisetila se provlačenja kroz prozor i zaslepljujućeg bola kad je ramenom
udarila o zemlju. Osetila je nalet oštrog vetra dok je strmoglavo jurila u
mrak gonjena pucnjevima iz puške koji su zujali oko nje. Ponovo je osetila
kako joj tlo izmiče ispod nogu.
Osećaj padanja bio je tako jak da je stegla čaršav, gužvajući ga u pokušaju
da zaustavi propadanje. Ali nastavila je da pada i tresnula je tako jako da
je ostala bez vazduha.
Dahćući, naglo je otvorila oči.
Traper je stajao pored kreveta.
Grlo joj se tako jako steglo da nije mogla da ispusti ni glas. Ni jauk. Ni
vrisak. Ovlažila je usne, ili je pokušala. Usta i jezik bili su joj suvi i disala je
teško i brzo.
Podigao je poklopljenu plastičnu čašu s vodom ostavljenu za nju na
noćnoj komodici, prineo joj je ustima i naslonio joj savitljivu slamku na usne.
Otpila je, zatim ponovo, a onda nastavila. Nisu odvajali pogled jedno od
drugog dok čaša nije bila prazna i dok je on nije vratio na komodu.
„Hvala.” Glas joj je bio promukao uprkos vodi.
„Nema na čemu.“
„Gde je šerif?“
„Otišao je kući da odspava nekoliko sati.“
„Je li te on poslao da se vratiš?“
53
 „Nije.“
„Zna li da si se vratio?“
„Ne.“
„Zašto si se vratio?“
,,S obzirom na to da dolazi od nekoga ko intervjuiše ljude na televiziji, ovo
je glupo pitanje.“
Bio je krupna, preteća, gruba i neotesana pojava, ali ne sasvim neprijatna.
Dok je on tu, ko ili šta je može povrediti?
Mislila je da ga više nikad neće videti. Kad je dozvolila sebi da mašta o
prilici da će se naći oči u oči posle onog poljupca, sve je mirisalo na ruže,
bilo obojeno u ružičasto i romantično, kao izlet ispod trešnjevog drveta u
punom cvetu, dok su ružičaste latice padale po njima. Ili je bilo vruće,
strastveno i neobuzdano, zgužvana posteljina, gola koža i znojav seks.
Nije nikad zamišljala ovako tragične okolnosti.
Na sebi je imao uobičajeno odelo. Kosa mu je bila razbarušena. Bradica
mu je bila ista kao onda kad se žurno povukao iz njene motelske sobe u
utorak uveče, ali imao je tamne podočnjake kao da od tada nije spavao.
Verovatno neće mnogo spavati ni u narednim danima.
„Trapere“, izustila je promukla od emocija, „žao mi je.“
„Kao što je Glen rekao, nemaš zašto da žališ.“
„Nacija je izgubila heroja. Ti si izgubio oca. Ne znam kako bi njegovo
ubistvo moglo biti povezano sa intervjuom, ali osećam...“
„Čekaj. Kera! Ti misliš da je Major mrtav?“
Brzo je udahnula.
„Gore je na intenzivnoj nezi“, kazao je. „Jedva je živ, ali nije mrtav. Ima
ranu na glavi, nije baš površinska, ali nije ni smrtna. Međutim, to možda neće
biti ni važno, jer mu je devetomilimetarski metak probušio rupu u levom
plućnom krilu. Urušilo se kao probušeni balon. Izgubio je mnogo krvi. Možda
neće preživeti, ali zasada se drži.“
Suze olakšanja potekle su joj niz obraze. „Ali rekao je... Čula sam ga kako
pita Majora kakav je osećaj biti mrtav.“
Traper je stopalom zakačio nogar stolice, privukao je stolicu bliže
krevetu i seo. Spustio je laktove na butine, spojio šake i podbočio njima bradu
dok ju je proučavao. „Ko je to rekao?“
„Čovek koji je pucao na njega. Mislio je da ga je ubio. I ja sam.“
Suza joj je kliznula iz spoljašnjeg ugla oka i spustila joj se do kose.
Pogledom joj je ispratio putanju, pa se zagledao Keri pravo u lice, dok se on
njoj udvostručavao i učetvorostručavao, od čega joj je pripala muka.

54
 „Ispričaj mi sve, Kera. Od početka.“
„Ne mogu, Trapere. Ne sad. Vrti mi se u glavi. Lekar je rekao da mi ne
trebaju posetioci.“
„Meni to nije rekao.“
„Ja ti kažem.“
Zapravo, nije želela da bude sama, ali takođe nije želela ni da je pritiskaju
da sad odgovara na pitanja.
Kazao je: „Kad sam ušao, imala si napad panike.“
„Jesam.“
„Šta ga je izazvalo?“
„Ništa posebno. Prvi put sam bila potpuno svesna. Sama i svesna da sam
sama. Uplašila sam se. Sve mi se brzo vratilo, i ja...“
„Osećala si se kao da si iznova u smrtnoj opasnosti?“
„Da.“
„Iskrsavaju li ti slike eksplozije u Pegazu?“
„Ne, samo od sinoć. Bila sam opet u kupatilu i plašila se onog ko je bio sa
druge strane vrata.“
Prisetila se kvake koju je neko prodrmao da proveri je li zaključano. Tiho
metalno zveckanje bilo je preteće baš kao i pritajena zvečarka.
Sabrala se pod pritiskom Traperovog pogleda. „Panika je prošla. Sad sam
dobro“
Pogledao joj je u ruku. Još je stezala čaršav. Naterala se da olabavi prste i
pusti tkaninu.
„Je li Glen dobro shvatio?“, pitao je. „Pobegla si kroz prozor?“
„Tada sam iščašila rame.“
„Šta si radila u kupatilu?“
„Ono što se obično radi u kupatilu.“
„Nisi se sakrivala?“
„Ne u početku.“
„Ne u početku.“ Navodio ju je da objasni. „Otišla si u kupatilo i... Šta onda?“
„Trapere, molim te, još se ne osećam sposobnom da pričam o tome.
Previše je sveže. Za nekoliko dana, kad se malo udaljim od toga...“
„Trebaće ti više od nekoliko dana da se udaljiš od toga, a ja to ne želim.
Želim da čujem sve dok je još sveže.“
„Ali sećanja su mi sva zbrkana.“
„Jesi li ukucala Glenov broj u telefon?“
„šta?“ Misli joj bile zbrkane od zbunjenosti, a onda se setila: „Da, jesam.“
55
 „Ako si se bojala, zašto ga nisi pozvala?“
Da, zašto nije? Kad je ukucala šerifov broj na brzo biranje, uradila je to
samo da održi obećanje koje je dala Traperu. Rekao je: Ne šalim se. Ali nije
shvatila tu izjavu kao upozorenje. Ne do sada. Bilo je tu nekih uznemirujućih
nagoveštaja koji su vrebali odmah ispod njene sposobnosti da ih shvati. Nije
mogla da ih odredi niti da razmišlja o njima dok ne razbistri glavu.
Kazala je: „Ne osećam se dobro. Osim toga, dok me ne ispita policija,
mislim da ne treba ni sa kim da razgovaram.“
„Ja nisam bilo ko. Čovek koji se gore bori za život jeste moj otac.“
„Znam da ti je ovo vrlo lično, ali postoje određene policijske procedure
kojih se moramo pridržavati.“
„Pa, delimično si u pravu. Zapravo, nisam obožavalac procedura
uopšteno, a naročito onih zvaničnih.“
„Onda možemo da budemo zadovoljni što ti ne istražuješ slučaj.“
„Odakle ti ta pomisao?“ Polako je ustao, spustio pesnice na rub dušeka i
nagnuo se nad nju. „Kera, koga si videla tamo?“
„Nikoga.“
Nastavio je da zuri u nju, uporno i oštro, nepokoleban njenim čvrstim
poricanjem,
„Nikoga“, ponovila je. „Nisam ništa videla “
Ostao je u tom položaju veoma dugo, a onda se uspravio i krenuo prema
vratima.
Pomučila se da se podigne u polusedeći položaj. „Trapere, kunem se da
nisam. Zar mi ne veruješ?“
„Nema veze da li ti ja verujem. Važno je samo veruju li ti oni.“
„Policajci?“
„Ne, muškarci koji su bili tamo.“

56
 SEDMO POGLAVLJE

„Dok sam stigao do prozora, već je trčala od kuće. Znaš kako tamo ume
da bude mračno. Mrak kao da ju je progutao.“ Koleno Pitija Mosa
poskakivalo je ispod stola na kom su bile rasute stvari iz Kerine torbe.
Muškarac koji je preturao po njima izvadio je plastičnu karticu iz
pregrade debelog novčanika i bacio je na sto. „Članska karta fitnes kluba.“
Pitiju je laknulo, „Eto objašnjenja. Trenira. Nije ni čudo što je trčala kao
jelen.“
,,I dalje mi nije jasno kako ti je pobegla.“
„Pa, prvo smo se iznenadili što je bila tamo.“
„Ali, kad ste otkrili da jeste...“
,,Mi...“
Drugi muškarac je podigao ruku. „Kreni od početka.“
Piti je ovlažio usne. „Dakle, Major je došao do ulaznih vrata, otvorio ih i
promolio glavu. Nismo očekivali da će držati pušku. Dženks mu je bio
izvan vidokruga. Udario ga je drškom puške. Ovde.“ Dodirnuo je glavu iza
desnog uha. „Major je pao. Pogodio sam ga u grudi. Nije ni osetio.“
„Sad oseća.“
„Nisi ga ubio.“
Piti je izgledao kao da ga je neko čekićem udario između očiju.
„Nemoguće.“
„U okružnoj je bolnici, ne u mrtvačnici. Nije mrtav. Nije ni žena, što znači
da ste dva puta promašili.“ Izgovorio je to mirno dok je ispitivao sadržaj
torbice sa raznim kozmetičkim proizvodima, komad po komad.
Otvorio je ruž, omirisao ga, vratio poklopac i bacio nazad na sto. „Stanje
mu je kritično. Verovatno neće preživeti. Ali ne možemo da računamo na
to. Možda se i izvuče.“
Piti je izgledao kao da će povratiti.
„Ali, zapravo, žena nam je veća briga od Majora. Njene povrede nisu tako
ozbiljne. U stanju je da govori, a komunikacija je njeno životno
zanimanje. Dakle, Piti, moram da znam, i to sada, da li te je videla.“
Žustro je odmahnuo glavom. „Ne. Zaključala se u kupatilu.“
Muškarac se igrao Kerinim priveskom za ključeve, zamišljenog izraza.
„Kako si shvatio da je u kupatilu?“

57
 „Čim sam pucao u Majora, primetio sam da dopire svetio ispod vrata
kupatila. Otišao sam da proverim. I naravno, vrata su bila zaključana. Dok ih
nismo razvalili, iskočila je kroz prozor. Dženks je pucao na nju, ali ona...“
„Progutao ju je mrak.“
„Tako je.“
„Zašto je niste pojurili?“
„Nije bilo vremena. Čuli smo kako dolazi auto sa glavnog puta. Farovi su
se približavali prilazom. Izašli smo pozadi, ali prvo smo se setili da
uzmemo njenu torbu.“
„Niko vas nije video?“
„Nije, gospodine. Kunem se. Ona je bila zauzeta bežanjem, a između nas i
onoga ko se približavao u tom automobilu nalazila se kuća.“
„To je bio kombi televizijske ekipe. Njih petoro.“
„Nisu mogli da nas vide. Dženks je ostavio kamionet najmanje osamsto
metara od kuće. Pronašli smo put do njega u mraku. Umalo jaja da nam
se smrznu dok smo pešačili. Kako god, odvezli smo se nazad u grad i podelili
smo korpu rebaraca u restoranu na trgu. Stvorili smo alibi, kao što ste nam
rekli.“
„Što neće biti važno ako Major preživi.“
„Neće nikako. Kladim se na to. Sigurno ga održavaju u životu aparatima.“
„Kera Bejli nije priključena na aparate. Na kraju će ispričati sve što zna.“
Razmišljao je o tome kratko dok je odsutno zveckao priveskom. Onda ga je
spustio i dao znak Pitiju da se nagne napred dok je utišao glas do šapata:
„Uznemiren sam, Piti.“
„Kunem se da nas nije videla.“
„Ne zbog nje. Zbog Dženksa.“
Piti se iznenađeno trgao, a zatim je bacio pogled preko ramena prema
zatvorenim vratima između njih i susedne sobe, u kojoj je Dženks ostao da ih
čeka dok ne dođe na njega red da ispriča svoje viđenje.
Piti se okrenuo i tiho pitao: „Šta je s njim?“
„Kad je Major prišao vratima, zašto ga Dženks nije razneo sačmarom?“
„Zapanjio se kad ga je video sa puškom.“
„Hmm. To me brine. Ako se Dženks tako lako uzdrma, nepouzdan je.“
„Ne, gospodine. Živci od čelika. Postojan je kao dug dan. Kladim se u to.“
„Tvoja odanost je za divljenje, Piti. Ali je li on odan tebi? Jesi li voljan da
se u to kladiš? Ta Bejlijeva te možda nije videla kako pucaš američkom
heroju u grudi. Ali Dženks jeste.“

58
 Piti je brzo pogledao nazad i napred, zatim gore i dole. Iznova je olizao
usne. Razmišljao je. „Pouzdan je“, ponovio je, ali primetno manje ubeđen.
„Da bi zaštitio sebe, mene, sve nas, znaš šta moraš da uradiš.“
Piti je zvučno progutao pljuvačku. „Nisam siguran na šta ciljate.“
„Da, jesi.“ Zaćutao je na tren-dva, a zatim izrekao: „Pobrini se da mu
zakopaš leš dovoljno duboko da ga čistači ne pronađu, ili ga potopi u Jamu sa
dovoljno tereta da nikad ne ispliva. Razumeš?“
Piti je razumeo, naravno. Čelo mu je bilo orošeno znojem. Delovao je
nesrećno. „Kada?“
„Sada.“
„Svanuće.“
„Onda nemaš vremena za gubljenje, zar ne?“
Piti je nekoliko puta zatreptao. „Nas dvojica smo se sprijateljili,“
„Znam. Takođe znam da razumeš ozbiljnost prilika. Kažeš da te Major nije
video. Nijednog od vas.“
„Nije. Dženks ga je zveknuo pre nego što je stigao da nas vidi.“
„A nije ni Kera Bejli.“
Piti je odmahnuo glavom.
„Tako ti ostaje samo jedna osoba kao pretnja. Nama. Harvi Dženks. Je li
tako?“ .
Piti je klimnuo glavom, ali bio je na ivici suza.
Drugi muškarac ispružio se preko stola i čvrsto ga stegao za ruku, kao
general koji hvali dobrovoljca, a onda ga podstiče. „Pozovi ga sad da uđe.“
„Zašto?“
„Izgledaće sumnjivo ako i sa njim ne razgovaram.“
Piti se odvukao do vrata, otvorio ih i veselim glasom, koji je zvučao gotovo
normalno, izgovorio: „Na tebe je red.“
Narednih dvadeset minuta Harvi Dženks je prošao kroz istu obradu.
Njegova priča bila je gotovo od reči do reči jednaka Pitijevoj. „Kad nam je
ponestalo vremena da se pobrinemo za nju, setio sam se da joj uzmem torbu“,
kazao je za ispražnjenu luj viton tašnu. „Šteta što nije poginula kad je pala.“
„Velika šteta. Takođe je velika šteta što Majorovo srce i dalje kuca.“
Dženks se uplašeno trgao, pa je protrljao nos dok je razmišljao. „Piti nije
trebalo tako olako da povuče oroz. Ili je trebalo da puca dva puta. Najmanje.“
„Zašto ga ti nisi ubio kad je prišao vratima?“
„Imao je pušku.“
„Čuo sam.“
59
 „Mogao je da opali jednom ili dva puta, čak i iz trzaja. Da smo pogođeni,
ostavili bismo krvav trag. Dokaz. Udario sam ga da ga onesvestim.“
„Pogodak iz sačmare u glavu bi ga onesposobio.“
Dženks se namrštio u znak kajanja. „Sad znamo.“
Muškarac je napućio usne kao da razmišlja o svemu. „Piti je pogrešio.
Trebalo je da se pobrine da ga smrtno pogodi. Nije, i sad smo u nevolji. Ovo
nije prvi put da zabrlja. Lako se uzbuđuje i voli da se hvali. Zato je opasnost
koju više ne možemo da priuštimo.“ Zatim se nagnuo preko stola, savio prst
i šapnuo.
Nekoliko trenutaka kasnije, Dženks je izašao iz sobe sa istim naređenjem
kao i njegov saučesnik nešto ranije. Bilo bi zanimljivo videti koji će se od
njih dvojice vratiti. Ko god to bio, dokazao bi da je slepo poslušan i potpuno
nemilosrdan.
Čovek se zavalio na stolici i opipao ukrašenu kožnu futrolu Kerinog
mobilnog telefona. Otkrila je tu neverovatnu tajnu tokom intervjua,
nesumnjivo računajući da će joj to unaprediti karijeru.
A ne da će je koštati života.

Traper se prijavio u motel gde je Kera odsela od utorka. Čim se smestio u

sobu, pozvao je Karsona.
„Ovi pozivi postaju dosadni, Trapere“, zarežao je Karson. „Ako ti treba
neko za razgovor usred noći, zašto se ti ne oženiš?“
„Major je ranjen.“
Posle kraće tišine, Karson je promucao: „Ranjen iz vatrenog oružja?“
„Živ je, ali jedva.“
Opet tajac, a zatim: „Ne šališ se.“
„Ne.“
„Gospode, čoveče. Ovo je nestvarno. Žena i ja napravili smo predah da
gledamo intervju.“
„Dogodilo se nekoliko sati posle toga.“
„Ugasili smo TV i otišli rano na spavanje.“
Ispričao je Karsonu sled događaja. „Upravo sam došao iz bolnice. Ona
izgleda kao Roki, a on je u kritičnom stanju.“
„Kunem se bogom, Trapere, ne znam šta bih rekao. Jesi li gledao intervju?
Bacili su pravu bombu.“ Odmah je zastenjao: „O, dođavola, loš izbor reči.“
„U redu. I bila je bomba.“
„Jesi li dobro? Mislim, znaš, otac ti je.“

60
 „Dobro sam.“
„Braniš se.“
Mora da je to pokupio od doktora Fila, ali proklet bio ako nije bio u pravu.
„Hoćeš li ostati tamo?“
„Hoću“, odgovorio je Traper. „Moram da budem ovde. Auto mi još nije bio
spreman, pa sam morao da se dovezem pozajmljenim. Ako radionica hoće
da mi naplati nekoliko dana iznajmljivanja, razumeću.“
„U redu. Javiću tipu. Siguran sam da mu neće smetati ako ga zadržiš još
malo.“
„Hvala.“
„Zna li neko šta se dogodilo? Ima li osumnjičenih?“
„Majorov prijatelj je šerif, sećaš se. Njegovo odeljenje istražuje, ali
verovatno će se uključiti i rendžeri i federalci.“
„Tako i treba. Pričao si mi da su taj šerif i Major braća po krvi. Ne može
da bude objektivan.“
„To sam mu i rekao.“
„Naročito ako Major ne preživi.“
„Ako ne preživi, Glen je rekao da će ubiti svakoga ko je to učinio.“
„I ti.“
Traper je oćutao. „Slušaj, je li medeni mesec završen?“
„Posle ovog poziva, jeste“, Karson je odgovorio suvo. „Dosta joj te je. Ali
oboje se sutra ujutru ionako vraćamo na posao.“
„Jutro je. Gotovo pola šest. Na lokalnoj TV stanici već su pročitali vest o
pucnjavi, ali priča će biti potpuno pokrivena u jutarnjim vestima. Otvori oči u
kancelariji. Ako neko dođe da njuška, javi mi.“
„Biće medija.“
„Moguće je da će neko pokušati da me traži. Ali ne govorim o medijima.“
„Šta onda? Ko?“
„Samo otvori oči i javi mi ukoliko se pojavi neko sumnjivog izgleda.“
„Osim mojih klijenata, misliš.“
„I ispitaj malo dublje Keru Bejli.“
„U slobodno vreme?“
„Platiću ti, Karsone. Uposli nekoga od tvojih bivših klijenata. Hakere.
Kradljivce identiteta. Šta god možeš da iskopaš o njoj, želim. Smesta.“
„Pomoglo bi mi kad bih znao šta tražiš.“
„Ne znam.“
„I dalje imaš predosećaj, ha?“
61
 „Da. Loš.“

Strah ju je trgao iz sna.

Pre nego što se setila da joj je telo izubijano i izudarano, Kera je sela
uspravno. Bol joj je proleteo kroz glavu kao blesak munje. Oglasila se i
napukla ključna kost. Stomak joj se napeo i povratila je u krilo.
Dohvatila je daljinski i pozvala sestru, kojoj je dosta trebalo da dođe, dok
je ona sedela drhteći u znojem natopljenoj spavaćici i na vlažnoj posteljini.
Kad je sestra došla, Kera joj se izvinila zbog nereda. „Imala sam noćnu
moru.“
„Pretpostavljam da jesi, dušo. Treseš se kao list na vetru.“
Sestra je pozvala pomoć, i u roku od pet minuta presvukli su i Keru i
posteljinu. Kad je opet ostala sama, daljinskim je ponovo uključila noćno
svetlo. Iako je bila čista i suva, nastavila je da drhti tako jako da su joj zubi
cvokotali.
U noćnoj mori, posledice eksplozije zamenilo je zatvaranje u kupatilu.
Jedan deo te noćne more trgao ju je iz sna i podsetio je na nešto što je
zaboravila: Neko je pokušao da otvori vrata kupatila pre nego što je čula
pucanj.
Ta činjenica bila joj je potisnuta u podsvesti. Noćna mora podsetila ju je
na nju.
Lekar je objasnio šerifu Adisonu da bi svako objašnjenje koje bi dala tako
brzo posle osvešćivanja bilo upitno, a sled događaja verovatno netačan.
Sad joj je bilo drago što se nije setila te pojedinosti. Pre nego što nekome
kaže, trebalo joj je vremena da shvati od kakvog je to značaja bilo, ako ga je
bilo.
Ali osećala je da je bilo važno.
Neko je pokušao da otvori vrata pre pucnja. Obratila se Majoru kroz vrata
i rekla: „Odmah ću izaći.“ Nije bilo odgovora. A onda je usledio pucanj.
Ko je pokušavao da otvori ta vrata?
Nije Major. On bi joj odgovorio kad mu se obratila i, osim toga - zašto bi
probao da otvori vrata, kad je znao da je ona unutra? Nisu ni ubice, koje
su bile ispred kuće.
Je li neki saučesnik bio u sobama pozadi? Možda sve vreme? Je li je video
kako ulazi u kupatilo?
Ruke su joj se naježile kad joj je na pamet palo ime osobe koja se večeras
vratila - bez šerifa - zahtevajući da zna koga je videla „tamo“.
Traper.

62
 OSMO POGLAVLJE

Sunce je već izlazilo kad je Traper otišao u krevet, i spavao je sa jednim

uhom načuljenim zbog telefona, plašeći se i napola očekujući poziv bolničkog
osoblja. Nije ga bilo. Probudio se malo posle deset sati, brzo se istuširao i
obukao, i kupio sendvič u restoranu brze hrane na putu do bolnice.
Kad je izašao iz lifta na spratu odeljenja za intenzivnu negu, skoro se
sudario sa Henkom Adisonom, sa Biblijom u ruci.
,,O“, otegao je Traper. „Ti mora da si straža, postavljen da vidiš jesam li
dovoljno pristojan da budem ovde.“
Henk ga je nezadovoljno odmerio od glave do pete, mršteći se na njegove
otrcane čizme. „Ako je ovo najbolje što možeš...“
„Zabole me.“
Henk nije nasledio mnogo genetskog materijala od oca. Bio je mršaviji i
mnogo čvršće građe od Glena. Imao je svetlu kosu i smeđe oči kao
njegova majka Linda, i njen blag osmeh.
Zbog bliskog prijateljstva njihovih očeva, dvojica dečaka proveli su
mnogo vremena zajedno dok su odrastali. Traper je bio mlađi, ali bio je
pokretač svih nestašluka za vreme odmora i praznika koje su im porodice
provodile zajedno. Smišljao je nevaljalstva i nagovarao je Henka da mu se
pridruži.
Propovednik je retko pokazivao nevaljalu crtu, kao sada kad se nasmejao
na Traperovu prostotu. Rukovali su se, a zatim muški zagrlili, tapšući
jedan drugog po leđima. „Održali smo molitveni doručak u crkvi jutros.
Nismo se ni blizu dovoljno molili za tebe.“
„Izgubljen slučaj“, rekao je Traper. „Ali cenim dobru nameru. I izvinjavam
se što sam zbrisao one noći pre nego što sam ti se javio.“
„Nije baš bila prilika za tebe.“
„Jov još izdržava iskušenja i stradanja?“
„Nešto poput tebe“, odvratio je Henk, uozbiljivši se. „Ovo je... Ostao sam
bez reči, Trapere.“
„Znam. I ja,“ Pogledao je iza Henka prema dvokrilnim vratima koja su
vodila do intenzivne nege. „Jesi li ga video?“
„Ne. Samo jednoj osobi je dozvoljeno da uđe na svaka dva sata. Ostao sam
sa tatom u čekaonici sve dok nisu izašli i pozvali ga da uđe.“
„Kako je jutros?“
„Nikad ga nisam video potresenijeg. Trenutno je obuzet istragom, gužva
je. Ali, ako Major umre, to će ga jako pogoditi. Sve nas. Naciju.“
63
 Traper je klimnuo glavom.
„Kako si?“, pitao ga je Henk.
„Zapanjen kao i svi ostali. Još nisam sasvim svestan.“
„Ukoliko se desi najgore, i tebe će pogoditi. Na raspolaganju sam ti ako
treba s nekim da razgovaraš.“
„Hvala. Biću dobro.“
Henk nije delovao ubeđeno, ali oćutao je i pozvao lift. „Moram da posetim
i druge članove crkve. Sestra je rekla tati da može da ostane samo kratko,
pa bi trebalo odmah da izađe.“
„Je li spomenuo kako se drži Kera Bejli?“
„Nije, izvini. Šteta zbog nje, takođe.“
„Da, jeste.“
Kad je lift stigao, Henk je ušao, ali sprečio je vrata da se zatvore. „Slušaj,
nemoj otkriti da znaš bilo šta o tatinom sukobu sa Majorom. On se nije
povukao, a tata je isto bio glupo tvrdoglav. I dalje nisu pričali dok tata nije
čuo vest sinoć, što je i bio razlog za...“
Zaćutao je shvativši da je otkrio tajnu. Uhvatio se pozadi za vrat i
pogledao u pod. „O, dođavola.“
„Propovednik uhvaćen da psuje.“ Traper je zacoktao, a zatim je pitao:
»Zašto su se posvađali?“
»Ništa. Stvarno.“
»Nikad nisi umeo da lažeš, Henk.“
Vrata su pokušala da se zatvore. »Ako tata bude želeo da znaš, reći će ti.
Vidimo se kasnije.“ Spustio je ruku i vrata se zatvoriše.
„Kukavica“, promumlao je Traper.
Uvek je morao da ubeđuje Henka pre nego što bi pristao da se uključi u
bilo šta zabavno, na primer kupovanje Plejboja krišom, ispijanje alkohola
iz boce kad odrasli nisu bili u blizini, krađu konzervi sa duvanom za
žvakanje iz prodavnice. Henk je priznao to poslednje zlodelo i pre nego što
su roditelji uopšte saznali da se taj sitni zločin dogodio. Plakao je i neprestano
ponavljao kako mu je žao.
Ne i Traper. Smatrao je da je ta pustolovina vredela, iako je kasnije
ispovraćao utrobu.
Dupla vrata intenzivne nege su se otvorila i izašao je Glen. Bio je u
uniformi koja je bila uredna kao i uvek, ali korak mu nije bio čvrst kao i obično
i lice mu je bilo unezvereno. Videvši Trapera, pokazao mu je rukom da pođe
za njim u čekaonicu. Tamo nije bilo nikog drugog. Seli su na susedne stolice.
»Kako je on?“, pitao je Traper.
64
 Glen je spustio kaubojski šešir preko kolena. »Što se tiče pluća, možemo
da zahvalimo srećnim zvezdama što je hirurg radio dvadeset pet godina
u traumatološkom centru u Dalasu. Dežurao je sinoć i znao je šta radi.
Inače, Major bi već bio mrtav.“
„Šta mu je sa glavom?“
„Ima ovako veliko udubljenje na lobanji.“ Napravio je krug od palca i
prsta. »Zenice su mu reagovale kad su ga doneli i još reaguju. To je dobro.
Lekar kaže da je sad najveća briga oticanje mozga. Ako se pogorša, moraće
da mu buše rupu u lobanji.“
Traper je prešao rukama preko lica.
»Dobra vest“, nastavio je Glen, „jeste to što su mu vitalni organi snažni.“
»O, to je odlična vest“, rekao je Traper. »Mogao bi da bude biljka, ali
poživeće dugo.“
»Radi mu mozak. Samo još ne znaju koliko.“
Među njima je zavladala sumorna tišina. Traper ju je prekinuo rečima:
„Sreo sam Henka na izlazu.“
„Rekao je kako su imali veliki broj ljudi na molitvenom doručku. Svi su
došli zbog Majora.“
„Oko čega ste se posvađali?“
Zatečen pitanjem, Glen je delovao iznenađeno, a onda ljutito. „Prokleti
Henk.“
„Nije nikad umeo da čuva tajnu. Uvek je bio tužibaba.“
Glen je teško uzdahnuo. „Džone, sad nije vreme...“
„Ne zoveš me Džon osim ako nije nešto ozbiljno, a šta god da je bilo, bilo
je dovoljno ozbiljno da izazove svađu između tebe i Majora koju niste
izgladili.“
„Zato mi je i teško da o tome pričam. Kasnije, kad budemo znali...“
„Ne kasnije. Sada.“
Glen je opsovao sebi u bradu. „Jednom mom detektivu dijagnostikovan je
rak prostate. Loše izgleda. Ranije će se penzionisati.“
„Usrana sreća i tužna priča. Kakve to ima veze sa ovim o čemu govorimo?“
„Moram da ga zamenim. Tom odeljenju treba neko mlađi i pametniji od
njega, od mene. Ti bi mi bio prvi izbor. Saopštio sam Majoru svoj predlog
i...“ Zastao je, udahnuo i izdahnuo.
Traper je sačekao, iako je mogao da popuni praznine i sam shvati suštinu
onoga što je Glen oklevao da mu kaže.
„Major mi je postavio ultimatum. Mogao sam da te pozovem da živiš ovde
i radiš za mene.“
65
 „Ili?“ tiho je pitao.
„Ili sam mogao i dalje da mu budem najbolji prijatelj. Pred tim izborom...“
Podigao je snažno rame. „Nije bilo izbora. Ali još sam bio ljut na njega
zbog toga.“
Glen je izgledao tako postiđeno i tužno da se Traper sažalio i ostavio ga
na miru. „Nemoj da se jedeš, Glene. Ionako bih rekao ne.“ Ipak je tužno
pomislio; Zločini protiv čovečnosti. Baš po mojoj meri. Ali pogrešno vreme, i
zaista pogrešno mesto.
„Tako sam i mislio“, kazao je Glen. „Ali hteo sam da pokušam. Uludo se
trošiš. Privatni detektiv? Hajde. Osim toga, nadao sam se da bi tvoj
dolazak ovamo bio prvi korak ka pomirenju između vas dvojice.“
„Neće se dogoditi, Glene.“
„Ne preko noći, ali s vremenom možda.“ Glen ga je kratko pogledao. „Kad
je on od običnog Frenka Trapera postao heroj, i tebi se sve promenilo.
Prihvatio je slavu i živeo u skladu s njom. Bilo mi je žao Debre što mora ili da
ga prati ili da ostane iza njega. Ali još više mi je bilo žao tebe. To mogu sad da
ti kažem.“
„Ne treba mi oplakivanje, hvala.“
„To je moje mišljenje. Preživeo si. Odrastao si bez ozbiljnih skretanja s
puta i ispao si dobar. Bio si na pravom putu i činilo se da je tvoj i Majorov
odnos dobar. Dok nisi napustio Biro. Bilo je gore nego da ste se posvađali.
Razišli ste se.“
„Kao Što si rekao, to ga je rasturilo. Nije mogao da mi oprosti neuspeh.“
„U čemu nisi uspeo? Na čemu si radio?“
„To je poverljivo, Glene. Ne mogu o tome da razgovaram.“
„Gluposti.“
„U redu, neću da pričam o tome.“
Glen ga je prodorno gledao, ne prijateljskim očima ili očima drugog oca,
već očima predstavnika zakona koji traži istinu iza laži. „Tvoja svađa sa
Majorom bila je zbog odlaska iz Biroa. To je to?“
Traper se trudio da zadrži ravnodušan izraz. „To je to.“
Glen je i dalje gledao kao da mu ne veruje, ali konačno je ustao i stavio
šešir. „Idem da se javim u kancelariju. Ostaješ?“
„Da, ostaću dok me ne puste da ga vidim.“
Glen mu je spustio čvrstu ruku na rame. „Dođavola s tim, voliš ga.“
Traper nije ništa rekao. Glen je klimnuo glavom s razumevanjem, sklonio
ruku i ostavio ga.
Kad se dovoljno udaljio, Traper je promrmljao: „U tome leži đavo.“
66
 Kera se nadala da će joj jutro doneti malo olakšanja od užasne noći.
Ali dan je počeo tako što je otkrila da je izgubila torbu i činilo se da niko
nije znao šta se s njom desilo.
Sa bolničkog telefona na noćnoj komodi pozvala je Grejsi i objasnila joj
okolnosti. Sat vremena kasnije Grejsi Lambert ušla je u Kerinu bolničku
sobu, noseći kese u rukama.
Bila je poznat i prijatan prizor sa oreolom prosede kose i naočarima sa
svetlonarandžastim okvirom. Držanje je moglo da joj bude i majčinsko i
ratoborno, i mogla je da ga promeni u trenu - zbog te veštine bila je odlična
producentkinja. Ovog jutra bila je u majčinskom raspoloženju.
„Bože, drago mi je što te vidim“, rekla je. „Bili smo tako zabrinuti. I ostali
su želeli da pođu sa mnom, ali mislila sam da ti ne treba mafijaška scena.“
„Ne jutros“, odgovorila je Kera. „Ali zahvaljujem im na brizi. Jesi li ih pitala
za moju torbu?“
„Da, i bilo je jednoglasno. Kad se intervju završio, spakovali smo svu
opremu i ukrcali je u kombi. Torbu si zadržala kod sebe.“
Kera je to znala, ali gajila je slabu nadu da se ne seća dobro. Pošto joj je
ekipa potvrdila da je torba bila kod nje, bila je i uznemirena i neutešna.
Grejsi je pitala: »Jesi li sigurna da je bolničko osoblje nije negde sklonilo?“
„Sve što sam imala kod sebe doneto je u hitnu službu i stavljeno u
plastičnu vreću. Ta vreća stigla je sa mnom u ovu sobu i smeštena je u ormar.
Pozvala sam sestru odmah ujutru. Usne su mi bile suve i zamolila sam je da
mi donese balzam iz nesesera za šminku. Nije bilo ni nesesera niti torbe. A
sve ostalo je bilo tamo, čak i moja uništena odeća i cipele.“
„Sigurno je u policiji.“
„Dvojica detektiva iz šerifove kancelarije bili su ovde. Ispitivali su me sat
vremena, dok lekar nije došao u vizitu i isterao ih. Vratiće se posle ručka.
U međuvremenu, obećali su da će proveriti sa onima koji su prvi došli u
pomoć, ali nisu pokazali nadu da će mi se torba pojaviti. Imaju dokaze
sakupljene iz Majorove kuće, a jedino što pripada meni jeste kaput, koji je bio
na fotelji u dnevnom boravku.“
„Nema luj viton tašne.“
Kera je odmahnula glavom.
„Tako nešto ne može lako da promakne“, kazala je Grejsi. „Ogromna je.
Koliko si gotovine imala?“
„Ne baš dovoljno da bih zbog toga plakala.“
„Bilo šta od velike vrednosti?“

67
 „Torba je vrednija od bilo čega u njoj.“
„Barem imaš ovo.“ Grejsi joj je dodala laptop. „Njega si ostavila u kombiju
dok smo radili intervju. Pretpostavljam da imaš lozinke za kreditne kartice.“
Kera je odsutno klimnula glavom. Otkazivanje kartica biće zamorno, ali
daleko manje zabrinjavajuće od činjenice da joj je torba kod napadača.
Imali su pristup do nje: lične stvari koje je koristila svakodnevno, njen
kalendar, telefon, privezak sa ključevima, vozačku dozvolu i sve podatke. U
suštini, imali su otvoren ulaz u njen život.
„Evo ti novi telefon.“ Grejsi ga je izvadila iz kese obližnjeg supermarketa.
„Nije visoka tehnologija na kakvu si navikla, ali poslužiće ti narednih
nekoliko dana. Broj mi se pojavio na ekranu, tako da ga imam. Pusti ga sat
vremena da se potpuno napuni. Donela sam ti i kozmetiku.“
„Hvala.“ Kera je odložila kese u stranu, previše uznemirena zbog nestale
torbe da bi obraćala pažnju na novi telefon ili ličnu higijenu.
„Jesi li razgovarala sa tetkom?“
„Dva puta.“ Pokazala je na bolnički telefon na komodici. „Ponudila se da
dođe, ali teča mi se oporavlja od operacije kolena. Njemu je potrebnija
nego meni. Ne mogu da tražim da ga ostavi samo da bi sedela ovde i milovala
me po ruci. Uverila sam je da sam okružena pažljivim ljudima i da ću biti
dobro.“
Grejsi ju je kritički odmerila i sela na rub kreveta. „U redu, dosta sa tom
lažnom hrabrošću. Kako si stvarno? Lekovi protiv bolova nisu dovoljni? Ili
te je uznemirilo nešto drugo osim povreda?“
Traper. On ju je uznemirio. Način na koji ju je proučavao nepomično i bez
reči. Šta je tražio? Uznemirilo ju je to što se vratio bez šerifovog
znanja, zahtevajući da zna je li videla napadače. Grudi bi j oj se stegle od
strepnje svaki put kad bi se setila njegovih reči na odlasku.
Ali nije ništa želela da spominje Grejsi, koja još nije znala da je bila u
kontaktu - bliskom kontaktu - s Majorovim sinom. Producentkinja joj još nije
sasvim oprostila što je čuvala tajnu sve do nekoliko sati pre emitovanja da
je upravo ona devojčica na legendarnoj slici. Naravno da je Grejsi bila
ushićena zbog nove dimenzije koju je to dalo intervjuu. Da zna za Kerinu
povezanost s Traperom, uhvatila bi se za to.
Stresla se pri pomisli kako bi on reagovao kad bi ga mediji odjednom
saleteli.
Kao odgovor na Grejsino pitanje, priznala je da se osećala smlaćenom.
„Retko me nešto uplaši, ali ovo mi je drugo po život opasno iskustvo.“
„To čoveka navede na razmišljanje.“

68
 „Ne samo to. Razbolim se kad pomislim šta je moglo da se desi tebi i
ekipi.“ Stegla joj je ruku. „Da ste se vratili po mene pet minuta
ranije, minut ranije, i naleteli na njih, mogli ste svi da poginete.“
„Neću da te lažem, i mi smo razgovarali o tome. Sinoć sam spavala u
Trojevoj sobi na dodatnom krevetu. Glupo, ali nisam želela da budem sama.“
Setivši se napada panike i noćne more, Kera je tiho izrekla: „Nije uopšte
glupo.“
Grejsi ju je obavestila: „Dali smo izjave i dopušteno nam je da odemo.“
„Tako mi je rečeno.“
Detektivi su je obavestili da je svih pet njenih kolega bilo ispitano
odvojeno. Priče su im se tako slagale da su ih pustili da se vrate u Dalas, ali
rečeno im je da ih mogu pozvati kasnije, zavisno od napretka istrage i
kasnijih hapšenja i ispitivanja.
„Kad odlazite?“
Grejsi je namestila naočare i duboko udahnula. „Urednik vesti naterao me
je da se zakunem da ću te pitati još jednom.“
Bez oklevanja je rekla: „Ne. Ne pada mi na pamet da sad dajem intervju.
To bi bilo bezosećajno, koristoljubivo i krajnje neukusno.“
„Kad su mediji bili osećajni? Taj posao cveta na iskorišćavanju i neukusu.“
„Pa, ja ne. Cenim Majora. Bori se za život. Neću na tome da zarađujem.“
Grejsi je sugestivnim glasom kazala: „Znaš da ima sina.“
Kera je neodređeno klimnula glavom. „Major ga je isključio iz dogovora.“
„Pa, Major je trenutno u komi. Taj sin mu je jedina porodica, i u svetlu
nedeljnog intervjua imaš pristup do njega.“
„Ne bih ni sanjala da ga zloupotrebim.“
„Rekla sam uredniku vesti da ćeš ostati pri svome, ali znaš ga. Umesto
srca ima Nilsenov rejting. Osim toga, ovog puta je samo prenosilac poruka,
Zahtev dolazi od mreže. Bio bi to izvanredan nastavak, Kera.“
„Na čijoj si ti strani?“
„Tvojoj“, odgovorila je producentkinja. „Ali na stranu vanserijski rejtinzi,
bila bi velika čast to uraditi.“
Kera ju je pogledala. „Ovo moram da čujem.“
„Zar ne duguješ javnosti istinu o tome šta je Major rekao u tih poslednjih
nekoliko trenutaka sa tobom? Ako ne preživi, a izgleda da neće, ti ćeš biti
poslednja osoba na planeti koja je razgovarala s njim,“
„To je bio privatan razgovor, Grejsi. Nije bio javna ličnost tog trenutka, a
nisam ni ja. Ništa što smo rekli ne bi prosvetlilo ili obrazovalo 'javnost’.“

69
 Grejsi je oklevala, a zatim je rekla: „Obećaj da me nećeš gađati noćnom
posudom što ću ovo reći.“
„Ali?“
„Jesi li sigurna da želiš da propustiš ovaj podsticaj u karijeri? Ovo je bez
presedana. San svakog novinara. Neko bi pomislio da si luda ako to ne
iskoristiš.“
„Neki? Šta ti misliš?“
„Preživela si traumu. Još se oporavljaš od toga. Danas si izubijana i
zahvalna samo što si živa. Ali za nedelju dana oporavićeš se, vratićeš se u
normalu, na uobičajene zadatke. Ovo bi moglo da te vine pravo u mrežu, ali
ukoliko ne iskoristiš priliku, teško da ćeš dobiti još jednu.“
„Ovo mi zvuči skoro kao upozorenje.“
„Nije upozorenje, dušo. Stvarnost. Samo ti kažem onako kako je. Ne
možeš biti gadljiva ili dobra i postati zvezda u ovom poslu.“
Odjednom savladana iscrpljenošću, Kera je spustila glavu na jastuk i
zagledala se u tavanicu.
Grejsi ju je potapšala po ruci pre nego što ju je pustila. „Ekipa i ja opet
smo se prijavili u onaj motel. Stanica je poslala još jednog izveštača da pokrije
najnovije vesti o Majorovom stanju i sve oko sahrane, u slučaju da umre. Ali
nećemo ništa raditi, čekaćemo da nas ti pozoveš, kad god budeš spremna.
Razmisli.“
Kera nije skoro ništa drugo ni radila do kraja dana osim što je odgovarala
na pitanja detektiva iz šerifove kancelarije.
Kasno po podne doneli su joj poslužavnik sa večerom, ali hrana nije bila
primamljiva, a ona ionako nije bila gladna.
Gledala je večernje vesti. Pošto je ona bila tema umesto da bude izveštač,
dobila je daleko drugačiji uvid. Osetila je navalu saosećanja prema svim
osobama koje je dovodila u središte pažnje dok su bile u vrtlogu životne
krize.
Stanice iz Dalas - Fort Vorta pokrivale su priču još opširnije, a neke su se
osvrtale i na eksploziju u Hotelu Pegaz. Predstavnik šerifove kancelarije
uveravao je javnost da će napadači biti identifikovani, uhvaćeni i izvedeni
pred lice pravde. Nekoliko izveštaja emitovano je uživo ispred bolnice, gde
su palili sveće za Majora.
Veče je odmicalo dok se nije približilo, kako je ona smatrala, vreme za
spavanje.
Okupali su je sunđerom tog jutra u bolničkom krevetu, ali otišla je i u
kupatilo da se još jednom okupa, koristeći kozmetička sredstva koja joj je
donela Grejsi, Oprala je zube i očešljala se.
70
 Neprijatno svetio u kupatilu bilo je nemilosrdno. Imala je bezbroj
ogrebotina, oderotina i modrica svuda po telu, uključujući i lice. Velika
modrica širila joj se od ugla usta do ispod brade, kao da je primila udarac u
vilicu. Druga se podizala od obrve do kose. Obe su je bolele na dodir, i mogla
je da računa na to da će joj danima biti modre. Ali šteta je bila minimalna, s
obzirom na ono šta se moglo dogoditi.
Mogla je biti mrtva.
Navukla je obične bele čarape i čistu bolničku spavaćicu, vezavši je oko
vrata. Ugasila je svetio i otvorila vrata, ali ukopala se na pragu.
U sobi je bio Traper.

71
 DEVETO POGLAVLJE

Srce joj je poskočilo, ali nije mogla da odredi zašto. Iz straha? Ili zbog
nečeg sasvim drugog?
Međutim, pokazivanje bilo čega osim netrpeljivosti bila bi greška. „Zašto
misliš da možeš da mi se ušunjaš u sobu kad god poželiš?“
„Samo dva puta zasada.“
„Budi ljubazan, idi.“
„Ne radim ništa ljubazno.“
„To mogu da potvrdim.“
Odmerio ju je od glave do pete, tako da je postala nelagodno svesna koliko
joj je kratka bila bolnička spavaćica i koliko je bila bespomoćna. „Hoćeš li otići
ili ćeš me naterati da dignem galamu?“
„Policajac koji je večeras na straži? On...“
„Imam stražu?“ Bacila je pogled na vrata.
„Da, Kera, imaš stražu.“ Rekao je to kao da ne shvata kako ona to ne zna
ili ne shvata koliko je to neophodno, „On je čovek šerifa Adisona i zna
koliko smo Glen i ja uporni. Nije me ni pitao zašto ulazim, pa sumnjam da će
me izbaciti.“ Pokazao je prema njoj. „Nema više infuzije.“
Neočekivana promena teme zbunila ju je na tren, a onda mu je ispratila
pogled do svoje desne ruke. Do zavoja koji je pokrivao mesto gde je bio
otok. „Izvadili su je ovog popodneva.“
„Onda mora da ti je dobro.“
Za „dobro“ joj je trebalo više od jednog dana, ali pretvarala se da se slaže.
„Jesi li video Majora?“
„Dva puta danas.“
„I?“
„Nije bolje, ali nije ni gore. Čvrsto se drži. Što je u ovom trenutku dobro.“
„To su objavili u večernjim vestima. Drago mi je što si potvrdio.“
„Vreme se promenilo. Počela je susnežica pre sat vremena.“
„Sestre pričaju o tome. Brinu se kako će otići kući posle završene smene.
Ali kažu mi da vreme nije oteralo medije.“
„Nije, tu su. Kao lešinari koji kruže oko ranjene životinje čekajući da
ugine.“
„Mučno poređenje.“
„Ali prikladno.“

72
 Morala je da se složi i sa grizom savesti prizna da bi, da nije bila u bolnici,
i sama bila napolju i nadmetala se sa kolegama za ekskluzivu. „Jesi li
imao neprilika dok si se probijao kroz gomilu?“
„Ne, imam svoju tehniku izbegavanja.“
„Koju?“
„Kažem im da odjebu.“
„Meni to nisi rekao.“
Hteo je nešto da kaže, ali se predomislio, razočaravši je. Želela je da zna
šta je to bilo. Umesto toga pitao je koliko dugo će ostati u bolnici.
„Ako ne bude nekih smetnji, biću puštena sutra.“
„Hmm. Ali i dalje izgledaš slabašno. Evo.“ Sklonio je sto koji je bio
postavljen iznad kreveta, i pokazao joj na krevet. „Penji se.“
Ostala je na mestu.
„Hajde“, rekao je. „Izgledaš kao da ćeš se onesvestiti. Ako se to desi,
moraću da te podignem u toj haljini koja ti otkriva guzicu i pozovem pomoć.
Kad već pričaš o dizanju galame.“
Ovo joj je bilo najduže što je stajala van kreveta i, proklet bio zbog tačnog
zapažanja, osećala je slabost i vrtoglavicu. S onoliko dostojanstva koliko
je mogla da sakupi, posegla je pozadi i skupila haljinu dok se primicala
krevetu i sedala na rub.
„Treba li ti pomoć?“
Pružio je ruke da joj pomogne, ali je ustuknula. „Sešću.“ Povukla je ugao
čaršava ispod kuka i prebacila ga preko krila i butina. „Zašto si se vratio
večeras?“
„Tvoj intervju sa Majorom je na Jutjubu. Konačno sam stigao da ga
pogledam. Obavila si dobar posao.“
„Hvala.“
„Doneo sam ti ovo.“ Privukao joj je pažnju buketom uvelih karanfila
umotanih u celofan uvezan drečavom svetlucavom mašnom. Stavio ih je u
vazu sa elegantnim dugim ružama koje joj je poslala mreža,
„Hvala.“
„Nije da ti treba još cveća.“
Soba se sve više punila tokom dana. „Ljudi su veoma pažljivi.“
„Ko je Mark?“
Pogledala ga je s nevericom. „Pročitao si propratne kartice?“
„Samo tu jednu.“
Pogledala je u raskošni buket kala i belih hortenzija. „Zašto tu?“

73
 „To je najlepši buket. Mislio sam da je pošiljalac sigurno neko poseban.“
„Jeste. Veoma poseban prijatelj.“
„Da?“ Pogled mu je pao na njeno krilo i, kad ga je opet podigao, kazao je:
„Prijatelj s povlasticama?“
Od tog kratkog pogleda, punog nagoveštaja, buknuli su joj obrazi, koji su
samo trenutak ranije bili neobično bledi u ogledalu u kupatilu. Njegova
drskost bila je nepodnošljiva, ali njena neprijatna reakcija bila je još gora,
„Nije da te se tiče, ali jeste.“
Nije se osmehnuo, ali u očima mu se video smeh. Možda se prisećao da,
kad ju je poljubio, nije učinila ništa da ga obeshrabri ili spreči. Zaustavio se
pre nje.
Međutim, sećanje na taj brz ali moćan poljubac smesta je potisnuo njegov
zahtev da zna šta ili koga je videla pre nego što je pobegla glavom bez
obzira iz Majorove kuće.
Prostor oko nje kao da se smanjio, uglavnom zbog Traperove krupne
pojave i drskog stava: razdvojena stopala, raskopčana jakna jer je obe ruke
zavukao u zadnje džepove farmerka. I te proklete plave oči, prodorne i
zastrašujuće.
Panika se ustremila na nju kao ptica grabljivica, zaklanjajući svetio
raširenim krilima, oduzimajući joj dah bučnim mlataranjem. Podigla je ruku
do grla. „Ne osećam se dobro.“
„Hoćeš li povratiti?“
Smesta se našao iznad nje, saginjući se, pridržavajući joj plastični lavor
ispod brade. Drugu ruku stavio joj je na leđa, na mesto gde joj je haljina
bila rastvorena. Na vreloj koži osećala je hladan otisak svakog prsta, pritisak
njegovog širokog dlana.
Talas vreline raširio joj se od grudi i obuhvatio joj glavu. Rubovi ušiju su
joj se zapalili. Probio ju je znoj od temena do tabana. Držala je spuštenu
glavu i molila se da ne povrati kao prethodne noći. Čak bi i prazno napinjanje
bilo ponižavajuće.
„Diši na usta,“
Učinila je kako joj je rekao, i to je ublažilo mučninu. Konačno su se
uznemirujući mrak i buka povukli, a zatim i potpuno nestali. Vrelina se
ohladila. „Dobro sam.“ Odgurnula je lavor i uspravila se u leđima da mu
odgurne ruku koju je držao na njima.
„Hoćeš li malo vode?“
Odmahnula je glavom.
„Nešto drugo?“
Ponovo odmahivanje.
74
 „Zašto ne legneš?“
Pogledala ga je. „Zašto ti ne odeš?“
„Nekoliko pitanja i hoću.“ Stavio je lavor na komodu, zatim se vratio do
stolice gde je sedeo i prethodne noći i zauzeo je isti položaj, s laktovima na
kolenima i pogledom uprtim u nju. „Jesu li te ispitivali detektivi iz šerifovog
odeljenja?“
„Dva puta.“
„Kako je prošlo?“
„Dobro.“
„Dobro?“
„Dobro.“
„Dozvolili su ti da ideš u Dalas?“
Sklonila je pogled od njegovih plavih očiju. „Ne još.“
„Ha! Onda ti ispitivanje i nije prošlo tako dobro.“
„Pre nego što potpišem izjavu, hoće da još jednom prođem kroza sve sa...
pripadnicima Teksaskih rendžera.“ Požurila je pre nego što podignute
obrve zameni nekom pametnom primedbom. „Da bi bili sasvim sigurni kako
nešto nisam zaboravila.“
Samo je zurio u nju, ništa ne govoreći, ali sumnjičavim izrazom naveo ju
je da se brani. „Trebalo bi da se sećaš iz dana kad si radio za policiju kako to
ide.“
„Sećam se. Znaš li čega se najbolje sećam, Kera? Ljudi lažu.“
„Ja ne.“
„Ne?“ Nakrivio je glavu prema cvetnim aranžmanima poredanim po
prozorskoj dasci. „Mark? Vas dvoje delili ste stan u Zapadnoj Sto desetoj ulici
dok ste pohađali Kolumbiju. Trenutno je uspešni arhitekta u rodnom
Baltimoru. Homoseksualac je. Srećno je oženjen. On i njegov partner usvojili
su drugo dete.“
Tako se iznenadila da je jedva uspela da pita: „Kako si to sve saznao?“
„Ako si me slagala oko nečega tako beznačajnog kao što je cimer sa
koledža, slagaćeš me i o zamalo počinjenom ubistvu i onome što si videla i
čula i osetila tom prilikom, kao i onome što se desilo posle.
I istražitelji sigurno znaju da izostavljaš neke podatke ili ne bi zahtevali i
treći krug ispitivanja sa pripadnicima Teksaskih rendžera. Sad, šta
izostavljaš ili ulepšavaš, Kera?“
„Ništa. A osim toga, naređeno mi je da ne raspravljam o slučaju dok traje
istraga.“
„S bilo kim ili samo sa mnom?“
75
 „S bilo kim.“
„Onda ne smeta, zato što smo već ustanovili da ja nisam bilo ko.“
Činilo se da je spreman da skoči sa stolice i iscedi odgovore iz nje. Ali
verovatno je osetio njene slutnje, jer se povukao, opustio ramena i tiše pitao:
„Koliko ih je bilo tamo?“
Zaključila je da neće otići dok mu nešto ne kaže. Možda je bilo bolje da
završi s tim. Pogledala je u svoje ruke u krilu, tako čvrsto stegnute da su joj
prsti pobeleli. „Dvojica. Gotovo sam sigurna.“
„Jesu li rekli nešto?“
„Samo ono podrugljivo pitanje,“
„'Kakav je osećaj biti mrtav?’ Samo si ih to čula da kažu?“
Klimnula je glavom.
„Nisi ih videla?“
Odmahnula je glavom.
„Kera?“
Pogledala ga je i odbrusila: „Ne.“
„Neki njihov deo? Odeću? Obuću?“
„Ne. Ništa. Rekla sam ti to sinoć.“
»Takođe si mi rekla da ti je Mark prijatelj s povlasticama, kad prokleto
dobro znam da te ne tuca.“
Zabacila je kosu, duboko udahnula i pogledala ga pravo u oči. „Nisam
videla čoveka ili ljude koji su pucali u Majora. Ostavila sam ga samog u
dnevnoj sobi. Bila sam u kupatilu kad sam čula pucanj.“
„Samo jedan?“
„Da. Prvo sam pomislila da je slučajno opalio iz lovačke puške.“
„Zašto si to pomislila?“
„Razgovarali smo o lovu. Sećaš se, rekla sam ti. Otvorio je vitrinu sa
oružjem da mi pokaže pušku koju mu je poklonila tvoja majka.“
„Njen poslednji božićni poklon.“
„Da. Mislila sam da je možda slučajno opalila dok ju je vraćao na mesto.
Ali pucanj nije zvučao tako glasno kao iz puške. Više je zvučalo tupo. Sve mi je
to prošlo kroz glavu u trenu.
„Zatim sam čula ono pitanje i shvatila da nije bio nesrećan slučaj. Mislila
sam da je Major ubijen i da sam otkrivena, da će ubiti i mene.“
Na kraju te rečenice ponestalo joj je hrabrosti. Skrstila je ruke na pojasu
i uhvatila se za laktove. „Lupali su na vrata, pokušavajući da slome
bravu. Želela sam da živim. Imala sam samo jedan izlaz. Prihvatila sam ga. To

76
sam rekla detektivima, i to je istina.“ Istina, ali bez onog dela kad je neko
pokušao da otvori vrata pre pucnja. Predosećaj joj je govorio da to sačuva za
sebe.
Kao da je znao da nešto krije, nastavio je da zuri u nju. Ali, posle dužeg
vremena, napetost je malo popustila. „Zašto se tvoja ekipa zadržala?“
„Razgovarali smo o tome. Lodal vrvi od medija.“
Nije ništa rekao, samo je kucnuo po bradi spojenim šakama.
Nije izdržala dugo pod njegovim neumoljivim pogledom. Ionako će
uskoro saznati i sam. „Tražili su da opišem te poslednje trenutke koje sam
provela sama sa Majorom.“
„Misliš na TV-u?“
„Da. Mreža želi da me novinar intervjuiše za večernje vesti.“
„U Njujorku?“
„Ne, odavde. Preko satelita. Verovatno uživo.“
„Hoćeš li pristati?“
„Nisam još odlučila.“
„O čemu odlučuješ?“
„Za ili protiv?“
„Moraš da pitaš?“
Prihvatio je tu pomisao upravo onako kako je i predvidela. Sa otporom.
„Razmišljam o tome kako bi se ti osećao. To je glavni razlog zašto oklevam.“
„O! Tvoje oklevanje ima veze sa mojim osećanjima, a nema sa činjenicom
da si glavni svedok - jedini - pokušaja ubistva javne ličnosti.“
„I ja sam novinarka.“
„Ah!“
„Da, ah! Imam karijeru, Trapere. Time se bavim.“
Pošto je satima razmišljala o tome, priznala je da su Grejsini argumenti
bili ispravni. Karijera bi joj pretrpala nepopravljivu štetu ako odbije. Od
njihovog jutrošnjeg razgovora Grejsi ju je dva puta zvala da pita je li
razmislila i donela razumniju odluku. „Ali bez pritiska“, brzo je ubacila
producentkinja.
Sad je Traper vršio pritisak sa druge strane. Izazivajući ga, pitala je:
„Zašto si protiv toga?“
„Zbog zdravog razuma. Loša zamisao. Jesi li razgovarala o tome sa
šerifom Adisonom ili s bilo kim ko istražuje slučaj?“
„Ne još. Tek mi je predloženo. Nisam se obavezala.“

77
 „Ako uradiš to, treba da se obavežeš. Da odeš na TV i pričaš o trenucima
koji su prethodili pucnjavi?“ Odmahnuo je glavom u smislu da je
poludela. „Mislim da nisi ukapirala u kakvoj si opasnosti, kakvu pretnju
predstavljaš...“
Podigla je ruku da ga zaustavi i prekine da joj potkrepljuje strah, koji su i
pokrenule njegove reči na odlasku prethodne noći, a sad ga je svojim
prisustvom samo pojačao. „Ne predstavljam pretnju nikome. Ako uradim
intervju, naglasiću da ne mogu da prepoznam krivce jer ih nisam videla. To će
biti kraj.“
„Misliš?“
„Da. Ne znam šta više da kažem.“
„Reci da si mi ispričala sve.“
„Sve sam ti rekla.“ Naglasila je svaku reč, ostavljajući im vremena da se
slegnu, zatim mu je pokazala na vrata. „Sad sam ti odgovorila na pitanja
za čije postavljanje nisi ovlašćen. Umorna sam. Molim te, idi,“
„U redu. Samo još jedno pitanje i idem.“
Lako se predao, i mora da je primetio njenu sumnju, jer je dodao:
„Obećavam.“
„Koje pitanje?“
Oslonio se na rukohvate da ustane iz stolice i krenuo je ka njoj, ne
zaustavljajući se dok nije osetila meku tkaninu njegovih farmerica na golim
nogama koje je spustila sa kreveta. Pogledom je ispratila niz bisernih kopči
na njegovoj košulji, preko grla, pa sve do lica. Izraz mu je bio nedokučiv.
Ponovila je: „Koje je pitanje?“
Stavio joj je savijeni kažiprst ispod brade i pomilovao joj modricu, prateći
je preko vilice sve dok joj zglavkom nije dodirnuo ugao usana na mestu
izgrebane kože. „Boli li ovo?“
„Malo.“
Podigao je ruku do usta i poljubio jastučić palca blago razdvojenim
usnama, a zatim prešao njime preko povređenog mesta. Neočekivani dodir
bio je nežan i sladak. Ipak, uzbuđenje koje je izazvao, prigušeno i duboko, bilo
je isključivo erotično.
Čak i kad je sklonio palac, nastavio je da zuri u to mesto na kom je njegovo
milovanje ostavilo vlažan trag. Zatim je posegao u jaknu i izvadio nešto
iz unutrašnjeg džepa. „Verujem da si ti vlasnica. Nosila si je za vreme
intervjua.“ Podigao joj je ruku i spustio joj neki predmet u dlan.
Kera mu je zapanjeno zurila pravo u oči. A onda se bez ijedne reči
okrenuo i izašao kroz vrata. Nastavila je da gleda dok se nisu zatvorila za
njim.
78
 Pogledala je u otvoren dlan. Na njemu je ležala jedna zlatna minđuša, koju
je, posle intervjua, skinula i stavila sa njenim parom u unutrašnji džep
svoje luj viton torbe.
Dežurni stražar bio je kod fontane na udaljenom kraju hodnika kad je
Traper izašao iz Kerine sobe. Upoznali su se kad je došao. Sad su se sreli na
pola hodnika i policajac ga je pitao: „Voli li cveće?“
„Voli, naravno.“ Bio je manje siguran u njeno mišljenje o njemu. Dodirnuli
su se jezikom. Sad bi ustuknula svaki put kad bi joj se približio.
„Kako je?“
„Onako kako se može očekivati, pretpostavljam“, odgovorio je. „Prilično
se isprevrtala.“ Bila je izudarana, ali najgora boljka bila joj je strah.
Sakrivanje joj nije išlo tako dobro kako je mislila.
„Govori li s tobom o onome što joj se dogodilo?“
„Ne. Rečeno joj je da ne govori o tome.“
„Istraga u toku.“
„Tačno. Ne želimo da je ometamo.“ Traper je razmrdao ramena i zavrteo
glavom.
„Izvini što to kažem, Trapere, ali deluješ slomljeno.“
„I jesam. Ali idem na sprat da još jednom proverim Majora pre nego što
odem. Ostavljam te tvojoj dužnosti. Ne ispuštaj je iz vida.“
„Računaj na to.“
„Znam da mogu. Laku noć, Dženkse.“

79
 DESETO POGLAVLJE

Traper se prevrnuo i dohvatio cvrkutavi mobilni sa noćne komode. Svaki

put kad je zazvonio, plašio se da će čuti najgore. Pošto je sinoć otišao iz Kerine
sobe, ostao je satima u čekaonici odeljenja za intenzivnu negu, ali dozvoljeno
mu je da vidi Majora samo jednom.
Stanje mu je bilo stabilno i nepromenjeno.
Dežurna sestra ubedila ga je kako nema razloga da se zadržava. Uzela je
broj njegovog mobilnog i uverila ga da će ga pozvati ako bude bilo
razloga, dobrog ili lošeg.
Ali sad ga nije zvala ni ona niti bilo ko iz bolnice. Javio se rečima: „Svetiš
mi se za one pozive u neprimereno vreme.“
„Imaš golu ženu u krevetu?“, pitao je Karson.
Traper je pogledao u prazno mesto pored sebe i pomislio na očigledne
lepote koje je otkrio ispod Kerine tanke bolničke spavaćice. „Ne.“
„Onda osveta nije potpuna. Ali zovem te rano zato što je jedan moj
klijent...“
Traper je dunuo.
«... pronašao nešto što sam mislio da će te odmah zanimati.“
Traper je protrljao lice rukom da obriše prljave misli koje su mu se
motale po glavi o Kerinim oblinama i kako bi voleo da ih istraži. „Slušam.“
„Kad si radio za Biro, zar nisi istraživao tipa po imenu Vilkoks?“
Traper se potpuno umirio.
„Tomas Vilkoks?“, pitao je Karson.
„Bilo je tajno“, potvrdio je. „Kako si saznao?“
„Napio si se jedne noći. Mumlao si i mumlao o toj velikoj faci u velikom
Dalasu.“
Nije se sećao da se izbljuvao pred Karsonom, ali nije sumnjao u to. Sam
spomen Vilkoksovog imena probudio je divlje nagone. „Šta je s njim?“
„Kad je Kera Bejli potpisala sa TV stanicom iz Dalasa, njega je među
prvima intervjuisala.“
Posle duže tišine, Karson je rekao: „Trapere? Jesi li još tu, druže? Jesi li
čuo?“
Traper je pročistio grlo. „Tu sam. Čuo sam.“

80
 „Ne znam znači li to nešto. Ali šest stepeni razdvajanja5. I tako to.“
„Tako je. Hvala, Karsone. Čujemo se.“
„Pre nego što prekineš. O onom lepom terencu...“
„Jesi li rekao tipu da ću mu platiti dnevnu cenu? Svejedno sad ne bih
mogao da mu ga vratim zbog vremena.“
„Ali...“
„Moram da idem. Neko mi pišti, i mogla bi da bude bolnica.“ Nije bila. Na
ekranu je pisalo Glen. Nije želeo da priča s njim, želeo je da razmisli o onome
što mu je Karson upravo ispričao za Tomasa Vilkoksa i Keru. Ali Glen je
možda imao vesti o Majoru, pa se javio.
„Umalo da odustanem“, rekao je šerif.
„Morao sam da završim drugi razgovor.“
„Želiš li da doručkuješ?“
,,Ne.“
„Doći ću po tebe za sat vremena.“
„Idem u bolnicu.“
„Kad završiš posetu, zovi me. Sačekaću te ispred.“ Telefon je
zaćutao. „Sraaaanje“, prosiktao je dok je sklanjao prekrivače. Početak dana
nije slutio na dobro.

Traper i lekar specijalista za traumu koji je nadgledao Majorovu negu

stajali su jedan naspram drugog, svaki sa druge strane kreveta na intenzivnoj
nezi. Između njih je ležao Major.
Lekar je rekao: „Malo smo optimističniji jutros.“
Traper je morao da mu veruje na reč. Upoređivao je bespomoćnog
pacijenta u krevetu sa ocem kakvog ga je poslednji put video. Iako su se Kera
i on pojavili u Majorovoj kući nenajavljeni, izgledao je spreman za društvo,
obučen u uštirkane smeđe pantalone sa oštro ispeglanim šavom. Flanelska
košulja bila mu je uredno upasana u široki kožni kaiš sa velikom srebrnom
kopčom. Čizme su mu uobičajeno blistale. Bio je sveže obrijan, tako da mu se
koža sijala. Svaka dlaka bila mu je na svom mestu. Zdrav i snažan za čoveka
svojih godina. Za duplo mlađeg čoveka.
Sad nije tako izgledao. Infuzija mu je bila prikačena između ramena i
vrata sa pričvršćenim višestrukim cevčicama. Bolnička spavaćica ležala mu

5Teorija po kojoj je svaki čovek na svetu udaljen maksimalno šest „koraka“ od bilo kog
drugog čoveka. (Prim. prev.)

81
je razvezana na grudima. Brada mu je bila oštra od belih čekinja. Providno
crevo praznilo mu je mokraću u kesu prikačenu za ogradu kreveta.
I Major je na kraju krajeva bio ljudsko biće.
„Otok je znatno spao u odnosu na isto vreme juče“, govorio je lekar.
„Znači, nije potrebno bušenje rupe?“
„Ne, osim ako se nešto ne promeni, ali ne očekujem. Pomera šake i
stopala. Refleksno, ali to je ipak pozitivan znak. Vitalni organi su mu stabilni
i snažni. Nije još izvan opasnosti“, naglašeno je izgovorio, „ali ova mala
poboljšanja ohrabruju.“
„Jeste li to preneli lekarima u Dalasu?“
Od početka, doktor se savetovao sa timom specijalista, bivših kolega.
„Dele moj optimizam. Otac vam je dovoljno stabilan da ga prenesemo u Dalas
ili Fort Vort, ako biste radije da bude tamo. Mogu to da sredim. Ali sa
ovakvim vremenom...“ Zaćutao je i pogledao u Trapera. „Na vama je da
odlučite.“
„Stanje mu se popravlja pod vašom negom. Neka ostane.“
„Hvala, gospodine Trapere. Zahvaljujem se na poverenju.“
Izneo je još neka zapažanja o Majorovom stanju. Većina stručnih
medicinskih izraza ušla mu je na jedno a izašla na drugo uvo, ali glavna
poruka je bila da pacijent napreduje.
Što je Traper i preneo Glenu kad je seo na suvozačevo mesto šerifovog
blatnjavog vozila i zakopčao pojas. Glen je dovezao auto pravo pred
bolnička vrata, sa upaljenim rotacionim svetlom, što je Traperu omogućilo da
ode bez navale reportera, koji su bili ograničeni na područje iza barikade.
Neki su stajali napolju, leđima okrenuti hladnom vetru, cupkajući u
uzaludnom pokušaju da se zagreju. Drugi su sedeli u vozilima okruženi
parom iz auspuha.
„Bože, bože, to je dobra vest“, rekao je Glen dok je usmeravao vozilo na
ulicu.
„Nije se sasvim izvukao. Lekari ne žele da nam podgrevaju nade. Ali
izgledi su mu zaista bolji. Kuda idemo?“
„Pošto si odbio doručak, samo ću da nas provozam ukrug,“
„Lep dan za vožnju“, primetio je Traper, gledajući kroz susnežicu na
vetrobranu.
„Moramo da razgovaramo neometano“, izjavio je Glen. „Doneo sam ti
kafu.“
Traper je uzeo plastičnu čašu iz držača na konzoli, skinuo poklopac i
otpio. Bila je mlaka, ali bio mu je nužan kofeinski podsticaj.

82
 Vozili su se pored opštinskog parka, gde su se grane drveća caklile od
leda.
„Sećaš li se one zabave koju je grad priredio za tvog tatu? Upravo tamo“,
rekao je Glen pokazujući kroz prozor na strani vozača. „Gradski roštilj
Četvrtog jula. Teksaski orkestar. Zastave. Sećaš se?“
,,Da.“ Sećao se dobro zato što je morao da propusti utakmicu Male lige da
bi stajao pored Majora kad je primio ključ grada i plaketu od gradskog
veća. Propuštanje takvog velelepnog događaja nije dolazilo u obzir.
Ali sumnjao je da je prizivanje uspomena bilo razlog ovog susreta koji nije
dozvoljavao prekidanje. „Šta ima, Glene?“
„Čuo sam da je Kera Bejli imala posetioca sinoć. Doneo joj je lepo
ružičasto cveće.“
Trapera nije iznenadilo što je Glen znao za to. Zamenik Dženks ga je
obavestio. Osim toga, nije se ni trudio da sakrije tu bolničku posetu.
„Zapravo, cveće je bilo crveno sa odvratnom mašnom. Kupio sam ga na
popustu u Kvikmartu kad sam otišao po pivo.“
Glen je ćutke nastavio da vozi.
„Gledao sam intervju“, rekao je Traper, trudeći se da ne zvuči kao da se
pravda. „Želeo sam da joj kažem da je obavila dobar posao.“

***

,,U redu. A šta je sa onim pre, kad si se vratio nakon što smo ti i ja zajedno
otišli iz bolnice?“
Kao odgovor na ovo peckanje, Traper je ispružio noge što je više mogao
u tom ograničenom prostoru i otpio je gutljaj kafe, naglašeno nemarno.
„Doktor nas je prekinuo pre nego što sam čuo ono što sam želeo da saznam.“
„A šta je to bilo?“
„Je li videla muškarce koji su pucali na Majora?“
„Pitao si je?“
„Jesam.“
„Šta je rekla?“
„Rekla je da ih nije videla.“
Glen je zaustavio auto na semaforu, uzeo svoju čašu sa kafom iz držača i
odmerio Trapera preko poklopca dok je ispijao tečnost kroz otvor, „Nisi
mi rekao da si razgovarao s njom.“
„Smatrao sam da imaš već dosta briga.“
„Kad budem imao dosta briga, javiću ti. U redu?“
83
 Traper je odmahnuo rukom. U redu.
Glen je vratio čašu u držač. „Je li ti otkrila nešto sinoć?“
„Sevnula je malo unutrašnjom stranom butine, ali slučajno.“
„Znaš na šta mislim.“
„Da, znam na šta misliš, ali ne, nije ništa otkrila,“
Glen je dao levi migavac i pažljivo skrenuo. „Je li ti rekla da joj nema
torbe?“
Uhvaćen nespreman, Traper je povukao noge i pažljivo odložio čašu u
držač, ali zadržao je opušten ton. „Kakve torbe?“
Glen ju je opisao kao „otprilike ovakvu i onakvu“, i skinuo je ruke sa
volana da prikaže njene približne dimenzije. Traper je znao za tu torbu.
„Juče smo veći deo dana proveravali papirologiju“, objašnjavao je Glen,
„ali ishod je da je nestala, i svi tvrde kako nemaju pojma gde je.“
Slegnuo je ramenima pre nego što je nastavio: „Skupa je, a pripada i
slavnoj ličnosti, pa bi je bilo vredno ukrasti, moguće je da ju je ukrao neko u
bolnici. Znaš kakva je hitna služba. Ali tražio sam od jednog zamenika da
pregleda video-snimke sa bolničkih sigurnosnih kamera, i nisu nikoga
uhvatili da je iznosi. Osim toga, medicinski tehničari koji su doveli Keru
ovamo kažu da je nisu ni videli. Logičan zaključak: uzeli su je počinioci.“
„Šta kažu tvoji detektivi?“
„O torbi?“
„Uopšteno o istrazi.“
„Pročitao sam izveštaje o Kerina dva razgovora s njima.“
Prepričao ih je Traperu, i uporedili su ih sa onim što je Kera ispričala
njemu.
„Ali, je li bilo nekog napretka?“, nastavio je Glen. „Ne. Sedmoro ljudi je bilo
u kući tog popodneva i večeri, i to ne računajući dvoje iz kafea koji su im
isporučili prženu piletinu za večeru. Produkcijska ekipa bazala je
naokolo celo popodne, donoseći i odnoseći opremu, razvlačeći kablove iz
utičnica u stražnjim prostorijama do dnevnog boravka. Bili su praktično u
svim sobama u kući u nekom trenutku.“
„Što znači da ima dovoljno tragova za stotinu slučajeva.“
„Tako je. Sve što smo sakupili poslali smo u specijalnu laboratoriju
Okruga Tarant. Oni imaju bolju opremu nego manja odeljenja kao što je moje,
ali zbog toga su i prezauzeti i zatrpani poslom. Moglo bi da potraje i nekoliko
dana pre nego što pogledaju uzorke.“

84
 Traper je razumeo taj osećaj osujećenosti kad čovek želi odgovore, a
mora da čeka na njih, dok počinioci ostaju neotkriveni, a trag se hladi. „Ništa
drugo nije iskrslo?“
„Na mestu zločina? Ne. Ovo sranje“, rekao je o vremenu, „još nije počelo.
Zemlja je bila suva, teško je dobiti otiske sa suvog i kamenitog tla. Moji
ljudi rade neprestano, a sad su se pridružili i pripadnici Teksaskih rendžera.
Uplesali su i izjavili kako žele da ispitaju Keru Bejli.“
Traper mu nije rekao kako to već zna. Zavalio se na sedište i zamišljeno
zagledao kroz prozor. „Tražio sam da mi ispriča sve od početka.“
„I mislio sam da hoćeš. Zato sam te i pozvao na ovaj sastanak. Nisi imao
ovlašćenje da to radiš, Trapere.“
„Da, znam.“
„Dobila je uputstva...“
„Nemoj da je kriviš. Pritisnuo sam je.“
Kad je zaćutao, Glen ga je podstakao. „I? Šta je rekla?“
„Opisala je kako joj je bilo u kupatilu. Strah. Spoznaja da će umreti ako je
likovi sa druge strane vrata uhvate. Upotrebljavala je proste reči, Glene.“
Šerif ga je pogledao. „Šta to, jebote, znači?“
„Suprotno od naduvanih reči, što bi me navelo da poverujem kako su
smišljene unapred i uvežbane, da je pokušala da me zadivi ili da me slaže.
Nije bila tako uglađena.“
„Ali šta? Mrštiš se.“
„Ali...“ Uzdahnuo je i nezadovoljno zavrteo glavom. Mrštio se zato što je
osećao da mu je Kera nešto prećutkivala, nešto čega se uplašila. Mrštio se zato
što mu je Karson, od svih imena koje je mogao da mu spomene tog jutra,
naveo upravo ime Tomasa Vilkoksa. Koji je ukrstio puteve sa Kerom. Što
bi mogla da bude samo neobična okolnost. Ili ne. U svakom slučaju, od toga
su mu se naježile dlačice na vratu.
„Misliš li da je videla više nego što govori?“, pitao je Glen.
„Ne znam.“
Glen je opet ušao na bolnički parking i parkirao je patrolni auto na
slobodno mesto. „Džone, slušaj me.“
„Da se ne mešam“, preduhitrio ga je Traper, predviđajući šta će mu reći.
„Tako je. Ne mešaj se. Ne možeš da se petljaš u ovu istragu.“
„Ja sam licencirani istražitelj.“
„A žrtva je tvoj otac. Kakve god da ste nesuglasice imali, ne možeš da
budeš objektivan.“

85
 „Nemam potrebu da budem objektivan, zato što ne nameravam da se
petljam u istragu. Dakle, čemu ova lekcija?“
„Zbog privatne noćne posete glavnom svedoku koja je trajala četrdeset
tri minuta.“
Traper je prigušeno opsovao. „Dobar je taj Dženks. Ali, da se zna, bila su
samo četrdeset dva i po.“
»Meni i Lindi trebalo je mnogo manje da začnemo Henka.“
„Stvarno? Tako brzo potežeš?“
Šerif se okrenuo na sedištu, stiskajući stomak ispod volana. „Džone,
molim te barem jednom...“
„Učini sebi uslugu“, prekinuo ga je, opet predviđajući šta će Glen sledeće
izgovoriti. „Ne zoveš me Džon osim ako tema nije ozbiljna ili ukoliko želiš da
mi daš nepotreban savet.“
„Dobro, budi pametnjaković. Ali reći ću ovo, i saslušaćeš me. Nemoj da
naljutiš pogrešne ljude. Već si to jednom učinio, i vidi šta se dogodilo.“
„Dao sam otkaz.“
„Kako god, izgubio si posao. Zar nisi ništa naučio iz toga?“
„Jesam. Naučio sam da sam trpeo birokratska sranja mnogo duže nego
što je trebalo.“
„O, kao da si sad oličenje sreće na radnom mestu?“
Traper je grizao obraz iznutra, zatim se uhvatio za bravu i otvorio je.
„Moram na jedno mesto.“
„Kuda?“
„Negde drugde.“

***

Kerino otpuštanje iz bolnice trajalo je čitavo jutro. Pet minuta bilo je

posvećeno završnom lekarskom pregledu, a pet sati potpisivanju svih
otpusnih obrazaca. Kad je završila sa papirologijom, osećala se kao da bi se
radije zavukla u krevet nego otišla u pratnji dva policajca.
Odvezli su je pravo iz bolnice do šerifove kancelarije u sudu, gde su je
uveli u sobu za ispitivanje. Tamo su je čekala dva rendžera i šerif Adison lično.
Rukovala se sa šerifom. „Izgledaš mnogo bolje nego kad sam te poslednji
put video“, rekao je.
„Osećam se bolje. Ima li nekih promena u Majorovom stanju?“

86
 „Zapravo, vesti su dobre.“ Ispričao joj je šta je znao i ukrstio je prste. „Mali
koraci. Ali pre trideset šest sati nismo verovali da će preživeti noć.“
Stavila je ruku na grudi. „Tako mi je drago što to čujem.“
Dok su oni razgovarali, rendžeri su stajali po strani. Šerif ju je sad
upoznao s njima. Svi su zauzeli mesta oko stola i, nakon što su joj objasnili da
se ispitivanje snima, jedan rendžer preuzeo je glavnu reč.
„Razgovarali smo sa detektivima, gospođice Bejli, ali ovog puta želimo da
čujemo vas. Molimo vas da i nama ispričate sve od početka i kažete nam
sve čega se sećate.“
„Priča mi se nije promenila otkako sam je prvi put ispričala“, kazala je.
„Osim jedne sitnice. Pa, zapravo dve. Nisam sigurna od kakvog su značaja.“
Zainteresovano i pomalo iznenađeno, šerif je sklopio krupne šake na
stolu. „Da ih čujemo. Mi ćemo odlučiti jesu li važne.“
Ona je priželjkivala da ih obe odbace kao nevažne. Ali nije verovala u to.
Dlanovi su joj se oznojili. „Jedan uključuje sled događaja.“
Osvrnula se na to kako je neko pokušao da otvori vrata kupatila pre nego
što je čula pucanj. „Sve se desilo brzo posle toga. Zbog lekova, potresa,
kad sam pričala sa detektivima, pobrkala sam redosled.“
„Tek si kasnije shvatila ovo odudaranje?“, pitao je šerif,
„Da. Kad nisam bila toliko ošamućena.“ Kad bi im rekla da joj se
razbistrilo kroz noćnu moru, pomislili bi da je luda. „Ali sad sam sigurna da
je neko pokušao da otvori ta vrata pre prvog pucnja.“
„Mora da su bili napadači.“
„Moguće“, odvratila je, „ali oni su došli iz glavne prostorije posle
pucnjave, ne pre. I nisu bili tihi. Ispratila sam im svaki korak.“
Jedan od rendžera upitao ju je: „Niste čuli korake prvi put kad je neko
pokušao da otvori vrata?“
„Ne. Nisam bila svesna da je neko tamo dok se kvaka nije zadrmala.“
Isti rendžer postavio je novo pitanje: „Hoćete li da kažete kako je još neko
bio u kući, treći osumnjičeni?“
„Neću ništa da kažem. Samo vam govorim čega se sećam.“
Neko vreme vladala je tišina, a onda joj se obratio drugi rendžer. „Kad je
ekipa otišla, koliko ste dugo vi i Major bili sami tamo, pre nego što ste otišli u
kupatilo?“
„Petnaest ili dvadeset minuta.“
„Sve to vreme bili ste u dnevnom boravku?“
„Da. Nijedno nije izlazilo sve dok se ja nisam izvinila.“
„Znači, neko je mogao da uđe kroz vrata ili prozor sa zadnje strane kuće?“
87
 „Pretpostavljam.“
„Jesu li svetla bila upaljena u ostalim prostorijama?“
„Ne.“ Bledo se osmehnula. „Naša oprema zahtevala je mnogo struje.
Upotrebili smo nekoliko utičnica. Major se žalio kako će mu to naduvati
sledeći račun. Šalio se, ali ekipa nije želela da pali svetla kad smo završili.
Kada sam izašla iz dnevne sobe i ušla u hodnik, bilo je vrlo mračno.“ Rekla
im je da je upalila svetio u kupatilu pre nego što je zatvorila vrata i setila se
da ga je isključila čim je shvatila da će to odati njeno prisustvo.
Šerif je pitao: „Nisi videla ništa sumnjivo, ili nešto što bi te sad navelo na
pomisao da je neko bio u sobi pozadi?“
„Ništa.“
Nije bila sigurna kako da protumači poglede koje su razmenili ova trojica
pre nego što joj se šerif ponovo obratio: „Kera, ovo što ću ti reći nije za
otkrivanje.“
,,U redu.“
„Radi se o činjenici koju smo sakrivali zato što ne znamo kako da je
protumačimo, i kad budemo ispitivali osumnjičenog...“
„Želite da vidite je li mu poznata, šta god to bilo.“
„Tačno.“ Zastao je, a onda rekao: „Majorova lovačka puška bila je
nadohvat ruke Majoru kad je stigla prva pomoć.“
„Verovatno ju je ostavljao na mesto.“
Trojica su se opet pogledala. Jedan rendžer je pitao: „Izvadio ju je iz
vitrine dok ste bili tamo?“
,,Da.“ Objasnila je Majorovu sentimentalnu povezanost sa puškom. „Pošto
mi ju je pokazao, naslonio ju je na zid i otišao do bara da sipa piće.
Verovatno ju je ostavljao kad je napadnut.“
Njih trojica naslonila su se leđima na naslone stolica, a govor njihovog
tela odavao je da je to bilo uverljivo objašnjenje za ono što ih je kopkalo.
Šerif Adison je kazao: „Nagađali smo da je možda čuo nešto u zadnjem
delu kuće, ili da je čuo napadače kako se penju ulaznim stepenicama, i krenuo
je po pušku da se zaštiti.
Nije bila napunjena, ali mogao je da uplaši nekoga ko bi pomislio da
jeste.“
Tihim glasom je izgovorila: „Da je samo imao priliku.“
Sumorno je klimnuo glavom, nakašljao se u šaku, a onda rekao: „Koja je
druga pojedinost koja možda jeste, a možda i nije značajna?“

88
 Stisnula je usne, na šta ju je povređeni ugao usta zaboleo, i to ju je
podsetilo zašto se ovoga tako očajnički plašila i ne bi to uradila da nije bilo
ispravno, moralno i u skladu sa zakonom.
„Tiče se moje izgubljene torbe.“
„Pojavila se?“
„Nije, šerife. Ali nešto što sam sigurna da je bilo unutra vraćeno mi je.“
Vidno se zapanjio. „Ko je vratio?“

89
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Umesto da oseti olakšanje kad su joj dozvolili da napusti šerifovu

kancelariju, Kera se skupila na zadnjem sedištu policijskih patrolnih kola,
osećajući se utučeno i jadno.
Glava ju je tupo bolela, ali bez popuštanja. Vratili su joj kaput, ali on joj
nije bio dovoljan protiv sibirski hladnog talasa, koji je pogodio ravnice
Severnog Teksasa, gde nije bilo ničega da ga zaustavi osim ograda sa
bodljikavom žicom. Tokom popodneva putevi su postali krajnje opasni.
Njen auto, sada okovan ledom, još se nalazio na parkingu ispred motela,
gde ga je ostavila u nedelju ujutru da bi se pridružila produkcijskoj ekipi u
kombiju za kratku vožnju do Majorovog imanja. Činilo joj se kao da je bilo
davno.
Grejsi ju je prijavila ponovo u sobu u kojoj je i ranije odsela, gde je žurka
dobrodošlice već bila u punom jeku kad ju je policajac dovezao.
Zbunjena zbog te zabave u nevreme, Kera se iznova susrela sa ostatkom
ekipe koja je, uprkos hladnoći, poručila hamburgere, pivo i balone punjene
helijumom što su poskakivali i njihali se svuda naokolo u prepunoj prostoriji.
Trudila se da bude ljubazna i raspoložena, ali Grejsi je sigurno osetila
njenu mrzovolju. Čim su hamburgeri bili pojedeni, producentkinja je
sve ostale poterala napolje.
„Možda ti je proslava bila previše, pošto si tek izašla iz bolnice“, rekla je,
sevši prekrštenih nogu na sredinu Kerinog kreveta sa tabletom u krilu.
„Ali treba da se dogovorimo oko nekih pojedinosti za sutra.“
„Grejsi, ako misliš na intervju, možda neće biti 'sutra’.“
„Kladim se da hoće. U tom slučaju, moramo biti spremni.“
Kera se mučila oko odluke da li da pristane na intervju o vremenu koje je
provela nasamo sa Majorom. Nakon što je odmerila razloge koji su tome išli u
prilog i one što nisu, zaključila je da joj je Grejsi dala dobar savet. Zar ne
bi trebalo da iskoristi ove tragične, a ipak izuzetne, okolnosti? Nije radila
ovako vredno, stigla ovako daleko, da sad sve upropasti. Taj posao je bio
zlikovački i nemilosrdan. Propuštanje ovakve prilike moglo bi da bude ravno
karijernom samoubistvu.
Ali, kao što je Traper predvideo, ni šerif Adison, ni rendžeri, niti bilo ko
uključen u istragu nije bio oduševljen kad je pokrenula tu temu na
kraju ispitivanja.
Policajci su izneli mnoge primedbe i brige. Raspravljali su zašto bi bilo
dobro i zašto ne bi valjalo da učestvuje u intervjuu, obe strane su iznosile

90
ustupke. Međutim, na kraju, Kera je otišla samo sa obećanjem da će sve
razmotriti i obavestiti je ujutru šta su odlučili.
Ali, kao da je već rešeno, Grejsi je nastavila da prelazi preko spiska
obaveza. „Njegova visost želeće da vodi intervju jer je ljut zato što si ti dobila
Majora kad on nije uspeo.“ Govorila je o uglednom novinaru mreže koji bi
vodio intervju iz studija u Njujorku.
„Ali nemoj da mu daješ previše prostora, Kera. Nacija će želeti da čuje
tebe. Tebe. Tvoju nevericu, tvoju bol, tvoje... pa, znaš. Budi ljudsko biće.
Ako možeš da zaplačeš na znak, suza ili dve odlično bi delovale.
Mislila sam da ga uradimo u predvorju na prvom spratu bolnice“,
nastavljala je. „Neka bude stvarno. Herojev život visi o koncu. Obožavaoci
širom sveta mole se za čudo. I tako dalje.“
Prešla je sa toga na garderobu, koja ju je brinula, jer je Kerin kofer bio
zaključan u prtljažniku automobila za koji nije imala ključeve, a čak i da jeste,
auto je bio zarobljen u ledu.
„Smisliću nešto”, Grejsi je rekla veselo i prešla je na temu Kerinog
izudaranog lica. „Izaći ću odmah ujutru i pokušaću da pronađem neki dobar
korektor, ali, kad razmislim o tome, modrice će.,.“
„Grejsi, molim te, udahni”, presekla ju je Kera. „Znam šta se očekuje, i to
ću postići. Ali, ne zanemarimo činjenicu da je veliki čovek još u kritičnom
stanju. Može da umre, a ja sam bila tamo kad je tako kobno napadnut.“
Sagnula je glavu preko ruke i pritisnula čelo prstima.
„Takvu vrstu emocije želim da vidim od tebe sutra“, uzviknula je Grejsi.
„Upravo takvu. Maksimalno si nesrećna. Neutešna.“
Keru je zapanjila njena bezosećajnost.
„Naravno da shvatam da si iskreno tužna“, žurno je dodala Grejsi. „Samo
želim da ti ulijem malo uzbuđenja. Gde je ona ambiciozna žena s kojom
sam radila? Gde ti je uobičajeni polet?“
„Oprosti. Upravo mi ga je ponestalo“, odvratila je Kera. „Osim toga, ovaj
razgovor je možda i besmislen. Zato moram da te izbacim. Treba mi odmor.“
Shvativši da je preterala, Grejsi je pokupila stvari i otišla do vrata.
„Oprosti. Zapalim se i izgubim razum.“
„U redu je. Tako je i sa mnom.“ Kera se nadala da joj se to nikad neće desiti
u tolikoj meri, ali rekla je to samo da bi je se brže otarasila.
„Treba li ti nešto? Hoćeš li biti dobro?“
„Posle dobrog sna, biću dobro.“ Kera je otvorila vrata.
Na izlasku, Grejsi je dodala: „Znaš da sam budna bogzna dokle - pa ako ti
treba - Ko je ono?“
Kera se okrenula da vidi ko ju je ostavio bez reči.
91
 Zamenio je kožnu jaknu za deblju napravljenu od ovčje kože. Okovratnik
mu je bio podignut do brade, čvrste kao granit.
Išao je prema njima preko parkinga, pojavljujući se iz kovitlajuće ledene
izmaglice kao osvetnik u apokaliptičnom filmu, neosetljiv na padavine,
sigurnog koraka uprkos ledenoj stazi, tako odlučnog držanja i koraka da se
činilo kako ga nikakva sila ne bi zaustavila osim božanske. Ili đavolske.
„To je Džon Traper.“
Grejsi je iskolačila oči iza narandžastih naočara. ,,Sin?“
„Da.“
„Upoznala si ga?“
Kera je progutala pljuvačku. „Površno.“
Gotovo je morao da se sagne da izbegne nisku nadstrešnicu. Ne obazirući
se na Grejsi kao da je nevidljiva, stavio je dva prsta na Kerin grudni koš i
gurnuo je unazad preko praga, pa je zalupio vratima za njima.
Traper je proleteo pored nje i pogledao okolo. „Pripada li to pivo
nekome?“ I ne čekajući na odgovor, istrgao je limenku iz plastične mreže i
otvorio ga.
„Posluži se.“
Prelazeći preko njene zajedljivosti, odmerio ju je dok je pio, a kad je
spustio limenku, izgovorio je: „Ne deluješ mi kao pivopija. Ili skupljačica
balona sa smešnim facama.“
„Ekipa mi je priredila zabavu.“
„Zabavu, ha? Ako mene pitaš, nemaš mnogo razloga za slavlje.“
„Pa, nisam te zvala, zar ne? Ne želim te ovde, i odakle ti pravo da se
pojavljuješ i upadaš kad god ti padne na pamet?“
„Kad sam upao, nisi se mnogo bunila. Kako to?“
„Nedostaje mi poleta.“
„Možda. Ali nije to. Plašiš me se.“
„Nije tačno.“
Osmotrio je njenu podignutu bradu i prkosan stav, i podsmehnuo se.
„Odajem ti priznanje što se barem trudiš da zvučiš neustrašivo.“
„Zašto bih te se plašila?“
„Nemam blage veze.“ Pošao je prema njoj dok joj nije bio dovoljno blizu
da mu vidi ledene iglice koje su mu se otapale na ramenima jakne i kosi.
„Ti mi reci, Kera. Zašto bi me se plašila?“
„Ne plašim se, umorna sam.“ Zaobišla ga je. „Sve me boli. Ramena me bole.
Podsetim se na napuklu ključnu kost kad se pomerim na određen način.

92
Imam glavobolju. Povremeno mi se vrti u glavi. Imala sam veoma naporan
dan i umorna sam. Naročito sam umorna od tvog dosađivanja.“
Podigao je obrve. „Dosađujem ti?“
Prešla je preko toga i rekla: „Hoću da odeš da mogu da spavam.“
„Znači, bićeš sveža kao kraj carica za sutrašnji veliki intervju.“
To ju je brzo osvestilo. „Kako si znao da sam pristala?“
Izraz mu je otvrdnuo. „Nisam.“ Iskapio je pivo, jednom rukom zdrobio
limenku, i ubacio je u kantu za smeće. „Samo sam nagađao.“
„Veoma pametno.“
„Nisam uzalud privatni detektiv.“ Sačekao je tren, zatim nastavio:
„Zapravo, nije bilo nasumično nagađanje. Znao sam da ćeš to da uradiš.“
„Ne, nisi. Ja nisam. Nisam odlučila sve dok nisam prespavala i danas ceo
dan razmišljala. Nemoj da uobražavaš kako me poznaješ, kako znaš bilo šta o
meni. Nije tako.“
„Stvarno?“ izgovorio je razvučeno. „Da vidimo. Znam da koristiš puder
posle kupanja. Znam da imaš stari ožiljak oko pet centimetara iznad levog
kolena sa unutrašnje strane butine. Kažem stari, jer je bled, jedva vidljiv.“
Pogled mu je pao na njene grudi. „I brzo ti bude hladno.“ Pustio je da to
odjekne, i kad ju je pogledao u oči, dodao je: „Šta još želiš da znaš?“
Od gneva se sva zapalila. Bila je sigurna u to. Trebalo bi da ga izgrdi zbog
neželjene nametljivosti, ali onda bi znao da su je njegovi seksi nagoveštaji
pogodili, i to bi mu pomoglo da je još više zastraši nego pre.
Umesto toga, krenula je u protivnapad i naterala ga da se brani. „Kako si
našao moju torbu? Kada? Gde?“
„Čudno, sinoć smo mnogo toga raspravili, ali nisi mi spomenula da ti je
torba nestala. Zašto?“
„Zašto bih? Nije te se ticalo. Ili sam ja tako mislila.“
„Pa, prokleto je sigurno da me se sad tiče.“ Skinuo je kapu i bacio je na
stolicu tako naglo da je poskočila.
„Sedeo sam tamo u čekaonici intenzivne nege, čekao da vidim hoće li se
Majorovo poboljšanje nastaviti ili će potonuti, dupe mi je utrnulo od sedenja,
i čitao sam stari primerak Autdorsmana treći put. Pitaj me bilo šta o ritualima
parenja belorepog jelena.“
Fitilj na strpljenju mu je dogorevao. Na kraju, plašila se da će doći do
eksplozije. Počeo je razgovorljivim glasom, ali ton mu se postepeno
pojačavao. „Šta se dogodilo?“, pitala je.
„Ušetala su dva policajca koja su mi rekla da šerif Adison želi da me vidi.
Odgovorio sam da Glen ima broj mog mobilnog. Ako želi da razgovara,

93
zna kako da me dobije. Neeee. Ne može preko telefona, rekli su. Moramo da
se nađemo lično.“
„Bio si uhapšen?“
„Rekao sam kako sam već obavio sastanak oči u oči sa šerifom Adisonom
danas, hvala lepo, i vratio sam se članku o parenju jelena. Ali onda mi je
jedan policajac istrgao časopis iz ruke i rekao da to nije bio običan prijateljski
poziv. Mogao sam da ih pratim u sopstvenom vozilu do šerifove kancelarije,
ali morao sam da pođem, i to odmah.
„I tako sam ostavio te sirote životinje nedovršene i pošao sam za
policajcima do šerifove kancelarije, gde sam ostao na ribanju naredna dva
prokleta sata.“ Kao što je i očekivala, bio je razjaren. Međutim, nije završio
drekom, već više režanjem, što je bilo još strašnije.
Uzmakla je za korak. „Ispitivali su te na osnovu onoga što sam im rekla?“
Stavio je ruke na kukove i smanjio razdaljinu koju je napravio. „Misliš?“
„Trapere...“
„Sumnjičiš me da sam pokušao da ubijem sopstvenog oca?“
„Ne.“
„Tako mi zvuči. Znam da nisam ostavio naročito dobar prvi utisak na tebe,
gospođice Luj Viton, ali gospode!“ Provukao je prste kroz vlažnu kosu.
„Promenila si sled događaja u priči...“
„Nisam promenila sled. Nisam se tačno sećala.“
„Do kada, Kera? Pre ili posle našeg razgovora sinoć?“
Izbegavala je da ga pogleda u oči.
„Tako sam i mislio.“
Branila se protiv optužbe iza njegove čudne primedbe. „Nisam bila
potpuno iskrena prema tebi sinoć jer sam se...“
„Uplašila.“
„Dobro, da! Ušunjao si mi se u sobu nakon što si otišao sa šerifom, što je
već bilo dovoljno zastrašujuće, ali onda si još zahtevao i da znaš jesam li
videla ljude koji su pokušali da ubiju Majora. Šta je trebalo da pomislim?“
„Trebalo je da pomisliš kako sin želi da zna koje pokušao da mu ubije
oca.“
„Sin koji nije razgovarao sa ocem godinama i što je zračio takvim
neprijateljstvom da je moglo nožem da se seče? Taj sin?“
Streljao ju je pogledom, a zatim se okrenuo, mrmljajući nešto što joj je
verovatno bilo bolje da ne čuje. Dala im je oboma dovoljno vremena da
se ohlade, a onda je tiho izgovorila: „Morala sam da kažem vlastima, Trapere
“
94
 „Uradila si ono što ti je savest nalagala i“, pucnuo je prstima, „dok sam se
osvestio, svi me zamišljaju kako se šunjam po mračnim stražnjim
sobama Majorove kuće i drmusam kvake na vratima.“
„Razumem zašto se vređaš zbog optužbi, ali nestaće čim obezbediš alibi
za nedelju uveče.“
„Tako je. Tako je.“ Protrljao je vrat. „Smisliću nešto.“
Zapanjeno je razdvojila usne.
Zakolutao je očima. „To je bila šala, za ime božje.“
„Nije bilo smešno.“
„U pravu si. Ništa prokleto nije bilo smešno otkako si mi pokucala na
vrata kancelarije. “
„Pa, žao mi je zbog toga, ali ni ti nisi pomogao. Kako si se dočepao moje
torbe?“
Raširio je ruke. „Tvoja torba nije kod mene. Glen i oni rendžeri su me
dobro pritisnuli zbog toga. Objasnio sam im da ne znam ništa o njenom
nestanku.“
„Jesu li ti poverovali?“
„Nisam se dovoljno zadržao da to otkrijem. Rekao sam im kako neću reći
više nijednu prokletu reč bez advokata, ustao sam i izašao.“
„Pustili su te?“
„Morali su. Nemaju ništa protiv mene. I, u slučaju da se još pitaš, imam
alibi. Bio sam u sportskom baru gde sam redovan gost. Večerao sam krilca
i prženi sir, gledao utakmicu koja je imala produžetke i nisam otišao dok
nisu zasvirali kraj. Barmen me poznaje. Može da potvrdi. Osim toga,
provukao sam i kreditnu karticu, tako da se na računu vidi odštampano
vreme. Zadovoljna?“
„Je li šerif proverio?“
„Kad sam otišao.“
„A šta je sa minđušom? Kako si objasnio što je bila kod tebe?“
„Ugledao sam je na podu ispod bolničkog kreveta sinoć dok sam čekao da
se vratiš iz kupatila.“ Zastao je, zatim dodao: „Mirišući na puder posle
kupanja.“
„To nije istina.“
„Jeste. Bebi-puder, pretpostavljam.“
„Ne to“, prasnula je. „U vezi sa minđušom.“
„O! Da, to je bila laž. Tako sam objasnio zašto je kod mene. Ali istina je da
sam je našao iza Majorove kuće.“
Pošto je ostala bez reči na to, sela je na ivicu kreveta i zagledala se u njega.
95
 Rekao je: „Kad sam izašao iz bolnice nakon što sam te posetio u
ponedeljak ujutru, otišao sam tamo da razgledam.“
„Zar nisu istražitelji mesta zločina to sve pokrili?“
„Uglavnom. Ali sunce nije izašlo i, osim toga, nebo je bilo oblačno. Počela
je da pada kiša, koja se ubrzo pretvorila u ledenu. Svi su bili obučeni u
zimsku opremu do obrva. Stopio sam se sa onim tvrdokornima koji su
njuškali okolo. Pronašao sam minđušu na uveloj travi dvadesetak metara od
kuće.“
„Kako je dospela tamo?“
„Rekla si Glenu kako si sigurna da je bila u unutrašnjem džepu torbe.“
„Tako je.“
„Zatvorenom?“
„Ne. Ubacila sam minđušu u prorez u tkanini koji nema rajsferšlus.“
„A torba ti se ne zatvara na vrhu. Sećam se toga otkad si mi došla u
kancelariju. Minđuša je mogla da ispadne kad je onaj koji je uzeo torbu bežao
iz kuće.“ Nakrivio je glavu. „Moguće?“
„Moguće. Ali zašto je nisi predao vlastima?“
„Dok nisam pogledao intervju i video je tada na tebi, nisam ni znao da je
tvoja.“
„Neuverljivo, Trapere. Bio si na mestu zločina i nešto našao. Znao si da
nije Majorova minđuša. Trebalo je da je ostaviš tamo gde je bila i pokažeš
je istražiteljima. Trebalo je da pustiš da je oni uzmu.“
„To bi bilo po propisu.“
„A znamo šta ti misliš o tome. Takođe bi, pre svega, trebalo da objašnjavaš
i zašto si bio tamo.“
Što joj je više objašnjavao, to ju je više zbunjivao. Nije znala u šta da
veruje, a u šta da ne veruje. Sa velikom lakoćom mešao je činjenice sa
izmišljotinama i zajedljivost sa iskrenošću.
Sad je već dovoljno puta bila sa njim da prepozna ograde koje je podigao
da sakrije gnev koji je dugo tinjao u njemu, kao i povređeni ponos. Takođe
je bestidno koristio svoju rečitost i privlačnost. Umeo je da razoruža
zastrašivanjem kao i vučjim osmehom, a ona je bila osetljiva i na jedno i na
drugo.
„Jesi li otkrio još neki dokaz dok si njuškao sa istražiteljima?“, pitala je.
„Ne.“
„Zašto bih ti verovala?“
„Ne treba. Ali istina je. Da sam pronašao nešto što sam smatrao važnim
za istragu, smesta bih to predao policiji. Kunem se.“
96
 Morala je da mu veruje na reč. Barem zasada. „Šta misliš, kako su se
počinioci izvukli? Kuda su otišli?“
„Verovali su da je Major mrtav. Ti si pobegla, i ponestalo im je vremena
da te traže, verovatno zato što su videli kako se vraća kombi sa TV
ekipom. Izašli su na zadnji ulaz i zbrisali. Ostavili su vozilo na sigurnoj
udaljenosti, sa saučesnikom koji ih je čekao za volanom ili bez njega.
„Dok je tvoja ekipa ludela, zvala pomoć, i tako dalje, zlikovci su se odvezli
neotkriveni. Ima mnogo sporednih i starih stočnih puteva. Možeš da
zbrišeš ako znaš kuda ideš.“
Nasmešio se na sopstvenu ironiju, pa nastavio: „Sreća po njih što kiša nije
pala dok oni već odavno nisu otišli, ili bi ostavili tragove stopala, guma. Sad
nekoliko centimetara snega pokriva ako je nešto slučajno ostalo iza njih.
Ukoliko konačno i nađu neke tragove, biće tako oštećeni da će svaki
doprinos tužiočevom slučaju biti razvodnjen.
„Sreća po tebe što su se ljudi iz produkcije vratili tog trenutka. Da su
počinioci imali vremena, tražili bi te dok te ne nađu. Bila bi im laka meta sa
uzvišice iznad potoka.“
„Mislila sam na to dok sam ležala tamo.“
„Jesi li ih videla, Kera?“
Udubila se u sećanje na mučno iskustvo, ali podigla je glavu na
neočekivano pitanje. ,,Ne.“
„Sinoć si mi nešto prećutala? Šta?“
„Činjenicu da je neko pokušao da otvori ona vrata pre pucnja.“
„Znači, misliš da ih je možda bilo trojica? Dvojica su došla pred ulazna
vrata gde je Major pogođen. Još jedan je ušao pozadi i video te kako ulaziš
u kupatilo? Znao je da si tamo, ali njegovi ortaci nisu to znali dok nisu
pogodili Majora? Tako misliš?“
„Iskreno, više ne znam šta da mislim.“
Utonuli su u tišinu, ali, kad ju je odmerio, mrzovoljan izraz mu se opustio.
„Pa, iskreno, ja mislim da bi možda trebalo da se presvučeš pre
pojavljivanja na TV-u.“
Grejsi joj je kupila vunenu trenerku i patike da ih obuče za izlazak iz
bolnice. Pogledala se. „Dobar savet. Ovo je ružno.“
Nije se pridružio njenom samoprezirnom smehu. Sasvim ozbiljno je
rekao: „Još bolje, Kera, predomisli se. Nemoj da radiš intervju.“
„Niko iz policije nije oduševljen tom zamisli, tako da intervju može i da
otpadne. Ako bude tako, uzalud gunđaš. Nisi mi dao priliku da ti to kažem pre
nego što si uleteo ovamo i popio mi pivo.“

97
 „Bio sam ljut.“
„To sam shvatila “
„Takođe sam pravi kreten što nisam pitao ni kako se osećaš.“
„Rekla sam ti. Umorno, bolno, ošamućeno. Ali malo sam i preterala“,
priznala je, uz stidljivi osmeh. Ustala je i prišla mu. „Žao mi je što su te
privodili na ispitivanje. Ali ne žalim što sam im rekla za minđušu. Morala sam,
i znam da to razumeš, Trapere.“
„Razumem. Naravno da razumem. Divim ti se zbog toga. Samo što teško
podnosim autoritete.“
„I to sam shvatila.“
Razmenili su osmehe. Krenuo je ka vratima, ali zastao je i okrenuo se pre
nego što ih je otvorio. „Znaš, malo sam proučavao Keru Bejli - gledao i...“
„Jesi?“
„Na laptopu. Tako ubijam vreme u čekaonici.“
„Nadam se da sam podjednako zanimljiva kao belorepi jelen.“
„Ne znam“, odgovorio je lenjo joj se osmehujući. „Ispričaj mi o tvojim
ritualima parenja.“ Kad ga je pogledala, slegnuo je ramenima. „Vredelo je
pokušati. U svakom slučaju, gledao sam intervju koji si radila sa Tomasom
Vilkoksom.“
„To je bila jedna od prvih reportaža koje sam radila ovde u Teksasu.“
„Zašto si izabrala njega?“
„Neverovatno je uspešan.“
„To je jedini razlog?“
„Zašto pitaš? Poznaješ li ga?“
„Samo po čuvenju. Sve što sam pročitao o njemu jeste da je tajanstven.
Drži se povučeno. Izbegava medijsku pažnju.“
„Istina. Morala sam da ga uhvatim na prevaru.“
Skupio je oči. „Zvuči kao prava prljava predigra.“
Nasmejala se, ali prestala je kad joj je zavukao ruku ispod kose pozadi na
vratu i oboje ih okrenuo dok je nije leđima naslonio na vrata. Dok se
naginjao, prešao joj je preko mladeža na putu do uha, gde joj je prošaputao:
„Želeo bih da i mene uhvatiš na prevaru.“
Nije progovorila ni reč, nije se pomerila, nije uradila ništa osim što se
prepustila toplini njegovog tela, i snazi, muževnosti i seksepilu, mešavini koja
se uvukla u nju kao moćan afrodizijak. Zastrašivao ju je, maltretirao, lagao joj
i prevario je. Ali sada, samo je želela da mu oseti kožu. Izvila je grlo i
izložila ga grickanju njegovih usana.
„Mučim te?“
98
 Ispustila je zvuk koji je mogao da se protumači na oba načina, ali on ga je
prihvatio kao da.
„Dobro“, gotovo je zarežao, dok je kolenom razdvajao njena. „Pošto si ti
mene prokleto sigurno mučila.“
Unutrašnjom stranom butine je protrljao njenu, izazivajući drugačiju
vrstu osetljivosti, zbog koje je zaboravila na sva ostala probadanja i bolove.
Ova osetljivost je bila grozničava žudnja što joj je prijala, i od koje su joj tačke
zadovoljstva pulsirale.
Podigao je ruku sa njenog vrata do potiljka i zadržao je tu dok su im se
usta otvarala jedna prema drugim. Za vreme dubokog i pohlepnog poljupca,
zavukao je slobodnu ruku ispod njene majice i elastičnog pojasa vrećaste
trenerke, Lagano joj je šakom pritiskao bok, dok joj je prstima prekrivao
nagib ispod struka. Privukao joj je kukove napred. Rado je prihvatila njegov
nenametljivi poziv, i savršeno su se uklopili već pri prvom pokušaju
povezivanja.
Zastenjao je: „Bože, Kera. Molim te, reci mi da ću moći da te tucam.“
Začulo se glasno kucanje odmah iza njene glave.
Telo koje se čvrsto izvijalo uz njegovo opustilo se. Traper je ogulio boju
na zidu kad je uz promuklo psovanje spustio ruku sa njene glave i izvukao joj
drugu iz pojasa.
Zagladila je kosu, okrenula se i otvorila vrata.
Na pragu je stajao šerif Adison, mršteći se, ne na nju, već gledajući preko
njene glave u Trapera.
Namrštio se i Traper. „Šta je sad bilo? Nedostaje vam kašika iz porodične
srebrne škrinje?“
„Radi se o Majoru.“

99
 DVANAESTO POGLAVLJE

Major Frenklin Traper slušao ih je kako razgovaraju o njegovom stanju.

Nije mogao da prepozna doktora u gomili jer ga nikad nije zapravo video,
ali prepoznao mu je glas jer ga je ranije čuo kako razgovara sa sestrama.
Govorio je: „Reaguje na zahteve. Promrdaj nožne prste. Podigni kažiprst.
Shvatam da to ne zvuči kao mnogo, ali verujte mi, jeste.“
Džon je pitao: „Može li sad da nas čuje?“
„Majore Trapere“, izgovorio je lekar, blago podižući glas. „Ako možete da
nas čujete, otvorite oči.“
Major je uradio kako mu je naređeno, i čovek bi pomislio da bi se popeo
na Everest bez dodatnog kiseonika. Doktor je bio mutna slika u belom
mantilu, njegovo lice mrlja od mesa sa nozdrvama i očnim dupljama, ali
Major je razabrao njegov široki osmeh. Čak se i zakikotao. „Dobro došli
nazad. Sin vam je ovde i jedva čeka da vas vidi.“
Pomerio se u stranu i Džon je ušao Majoru u vidokrug. Nadvisio je lekara
za petnaestak centimetara. Na sebi je imao jaknu od ovčije kože koja mu
je naglašavala široka ramena i zaklonila sve ostalo od Majorovog pogleda.
„Hej. Drago mi je što si budan. Svi smo se nasmrt brinuli.“
Major nije toliko obraćao pažnju na ono što je Džon govorio koliko na
način kako je to rekao: kao da je mislio. Nije bilo njegove uobičajene oholosti.
„Bio si u teškom stanju“, nastavio je, a zatim je okrenuo glavu u stranu da
se obrati doktoru. „Hoće li se bilo čega sećati?“
„Sa povredama glave, pacijent se retko seća samog događaja. Možda će
moći da vam kaže šta je doručkovao tog jutra, ali...“
„Ovsenu kašu“, graknuo je Major.
Prvi put je progovorio. To je iznenadilo Džona i lekara, koji je pomerio
Džona u stranu i pitao: „Jeli ste ovsenu kašu tog jutra?“
„Svakog jutra.“
„O, razumem“, rekao je doktor. „Koja je ovo godina?“
Odgovorio je.
„Možete li da mi kažete kad vam je rođendan?“
Promrmljao je datum. Lekar je pogledom potražio potvrdu od Džona, i
kad mu je ovaj kratko klimnuo glavom, doktor se zadovoljno osmehnuo.
„Odlično.“
Džon je pitao: „Kako stoje stvari sa ranom na grudima?“

100
 „Nema komplikacija od operacije. Diše samostalno, pa smo izvadili
cevčicu. Neverovatno, stvarno.“
„Imali smo sreće što ste vi bili dežurni u hitnoj službi te noći“, kazao je
Džon. „Da je bio neko bez vašeg iskustva i stručnosti, ne bi preživeo. Spasli ste
mu život.“ Pružio je ruku lekar u i rukovali su se.
„Hvala, ali verujem da je i tvoj tata imao nešto s tim. Ima nesavladivu
životnu snagu. Dobru karmu. Anđela čuvara, možda.“
„Krvari kao i svi ostali“, rekao je Džon neuvijeno. „I umalo da iskrvari.“
„Samo znam da u životu dva puta umalo nije poginuo i oba puta je
preživeo. Sad će biti još veća legenda nego pre, i to će početi čim im se
obratim dole.“
„Kome da se obratite?“
„Medijima. Odbijao sam ih dok ne budem imao vest za njih, dobru ili lošu.
Bolnički predstavnik za medije obavestio ih je da je došlo do
promene. Možete slobodno da mi se pridružite. Zapravo, bilo bi stvarno
posebno kad biste i vi bili tamo.“
„Ne, hvala“, odgovorio je Džon, bez trenutka razmišljanja. „To je vaša
predstava.“
Doktor je ponovo obratio pažnju na Majora, ohrabrujuće mu se
osmehnuo, rekao mu da će ga proveriti kasnije, a onda se obratio Džonu:
„Sačekajte trenutak ili dva, ali ne pritiskajte ga da odgovara na pitanja. Nivo
uzbuđenja treba da mu ostane minimalan.“
„Naravno. Hvala još jednom.“
Lekar je izašao, ostavljajući Majora i njegovog sina da gledaju jedan u
drugog. Taj trenutak se odužio dok nije postalo nelagodno, naročito za Džona,
koji je skinuo jaknu i presavio je preko ruke. „Usred smo ledene oluje.“
Major nije želeo da razgovara o vremenu. „Koliko dugo sam...“
„Ovde? Skoro četrdeset osam sati. Bilo je vrlo opasno. Glen i Linda, Henk
i Ema su u čekaonici. Dojurili su čim se pročulo da si došao sebi.“
„Šta se dogodilo?“
„Ne sećaš se?“
„Bledo. Kera...“
„Pobegla je tipovima koji su pucali na tebe. Upala je u korito potoka i
pretrpela manje povrede. Ništa previše ozbiljno. Već je izašla iz bolnice.
Dobro je.“ Major je ispustio dugačak uzdah dok je razmišljao o tome.
Džon se prebacio s noge na nogu, premestio jaknu sa jedne ruke na drugu,
pogledao u niz pištavih, treperavih aparata i konačno vratio pogled na

101
Majora. „Treba da odem i pustim te da se odmoriš. Bio si u smrtnoj opasnosti.
Drži se, važi?“
Ali, čak i kad je to izgovorio, ostao je na mestu, gledajući u njega dobro
poznatim prodornim očima i zapanjenim izrazom. Sin mu se pretvarao
da prilazi svakoj životnoj prepreci ravnodušno, kao da mu je svejedno hoće
li je savladati ili ne.
Ta lažna nezainteresovanost prevarila je mnoge. Ali, zapravo, još kao
dečak, Džon nikad nije mogao da ostavi nešto nezavršeno, nepotpuno, ili
neodgovoreno. Ako bi se neki predmet izgubio, tražio bi ga dok ga ne nađe.
Nije mogao da odbaci slomljenu igračku dok je ne popravi. Radio bi na
slagalici dok je ne reši. Gurao bi kamen uz planinu nosem ako bi to bio jedini
način da ga tamo postavi.
Sad se sagnuo sve dok im lica nisu bila na samo nekoliko centimetara i
šapnuo je: „Upozorio sam te, zar ne? Nisi me slušao i umalo da nastradaš,
i Kera zajedno s tobom.“
Tek što se probudio iz kome, a Džon je želeo da se igra igre rekao sam
ti. Potpuno nalik na njega. Ali Major nije imao ni snage ni volje da se sad bori
s njegovom tvrdoglavošću. Presekao ga je tako što je zažmurio.
„Majore?“, Džon mu je ponavljao ime dok nije popustio i otvorio oči.
Izgledao je ljuće i zlobnije nego ikad. „Jesi li video tu đubrad? Da li bi
mogao da ih prepoznaš?“
Nečujno je izgovorio: Ne, zatim je izdržao sinovljev nepopustljiv pogled
nekoliko trenutaka, dok nije ponovo zažmurio, i ovog puta je odlučno istrajao
dok Džon nije izašao.

Traper je pritisnuo veliko crveno dugme na zidu, i pneumatska dvokrilna

vrata su se otvorila. Kao što je i očekivao, čim je izašao, okružilo ga je
barem dvadesetak ljudi. Zajedno sa Glenom, Henkom i njihovim ženama, tu
su bili i Majorova spremačica, i okoreli stari rančer koji mu je bio prvi
komšija.
Svi ostali bili su mu stranci. Pretpostavljao je da je njih nekoliko bilo iz
Henkove crkve, dok su drugi bili Majorovi poznanici koje on nije nikad
upoznao, Svi su jedva čekali da čuju novosti.
„Budan je, reaguje na zahteve i progovorio je“, odmah je rekao, zatim
ponovio lekareve reči o Majorovom napretku, izostavljajući onaj deo o dobroj
karmi i anđelu čuvaru, u šta nije verovao.
Usledilo je izražavanje srećnog olakšanja, gospođa na kraju grupe je
izjavila kako je Majorov oporavak pravo čudo, dok su se ostali mrmljajući
složili. Henkova žena, Ema, pozvala je sve koji su želeli da se pomole da joj se
pridruže u čekaonici. Nekoliko njih jeste. Ostali su se uputili ka liftovima, ali
102
ne pre nego što su zagrlili Trapera ili se rukovali s njim, ili ga zamolili da
prenese Majoru pozdrave, što je on obećao da će učiniti.
Uskoro su ostali samo on, Henk i Glen.
Henk ga je zabrinuto odmerio. „Jesi li dobro? Deluješ malo uzdrmano.“
„Posttraumatsko olakšanje. Dobro sam.“
„Bilo bi dobro kad bi odsad ostavljao prokleti mobilni uključen“,
progunđao je Glen. „Umesto da se vozam po celom gradu po oluji, tražeći te.“
Traper mu se suprotstavio. „Rekao sam ti. Utišao sam telefon i ubacio ga
u džep jakne dok ste ti i oni rendžeri pokušavali da se odlučite hoćete li da
me davite ili rastežete. U Kerinoj sobi bilo je kao u prokletom stakleniku, pa
sam skinuo jaknu, i zato i nisam osetio da vibrira.“ Podigao je ruke u znak
predaje. „Jesu li to prestupi za vešanje?“
Henk je pogledao jednog, pa drugog. „Jesam li nešto propustio?“
„Tin star6 me je odvukao na ispitivanje.“
Henk se okrenuo ka ocu i pogledao ga iznenađeno i zbunjeno.
Glen je požurio da se odbrani. „Šta je trebalo da mislim kad mi je Kera
ispričala za minđušu?“, zahtevao je da mu Traper kaže.
„Već mi je postavljeno to pitanje večeras, i neću više da ponavljam bilo
šta. Misli šta god prokleto želiš.“
„Šta si radio u Kerinoj motelskoj sobi?“
„Čitao joj bukvicu zato što me je optuživala iza leđa.“
„Meni nije tako izgledalo.“
Na to nije odgovorio.
Glen je nastavio: „Dala nam je važne podatke, što je inače poznato kao
sarađivanje u istrazi zločina. Što za tebe ne mogu da kažem.“
„Pitaj me šta god želiš.“
„Već jesam. Rekao si mi da odjebem i otišao si. Samo sam to mogao da
uradim da te oni rendžeri ne strpaju u zatvor.“
Traper je stavio ruke na kukove, pogledao u Henka, pa opet u Glena.
„Major i ja nismo godinama razgovarali, i to neprijateljstvo je bilo obostrano,
ali, zar zaista ozbiljno misliš da sam otišao u njegovu kuću, sakrio se u mraku,
a onda pucao u njega?“
„Naravno da ne.“
„Pa onda, zašto treći stepen?“7

6 Sleng izraz u Americi za Šerifa. (Prim. prev.)

7
Eufemizam koji se koristi za mučenje kao tehniku ispitivanja. (Prim. prev.)

103
 U pokušaju da posreduje, Henk, koji je dosad već shvatio suštinu, podigao
je ruku. „Tata je samo radio svoj posao.“
„Znam“, promrmljao je. „Ipak je bilo grozno.“
„Nisam mogao da ti gledam kroz prste samo zato što smo prijatelji“,
pobunio se Glen. „Moralo je da bude zvanično.“
„Slažem se. Ali mogao si da me pozoveš da dođem. Nisi morao da šalješ
zamenike da me dovode.“
Glen je, crven u licu, opsovao u bradu dok je ritmički udarao kaubojskim
šeširom po butini, ali konačno je udahnuo i opustio se. „Priznajem da je
ispalo zvaničnije nego što sam nameravao.“
Još nespreman da oprosti, Traper je ponovo zaćutao.
Glen je pitao: „Šta misliš, kad će mi dozvoliti da razgovaram sa Majorom?“
„Nije u mojoj nadležnosti. Pitaj doktora.“
„Je li bio pri svesti?“
„Pri zdravoj pameti, ali ošamućen.“
„Je li video ko je pucao na njega?“
„Pitao sam - rekao je ne. Pitao je za Keru. Laknulo inu je kad je čuo da je
dobro.“ Džon je zastao pre nego što je pitao: „Hoćeš li joj dozvoliti da da
taj intervju sutra uveče?“
„Razmišljao sam. Razgovarao sam sa ključnim ljudima. Zaključili smo da
bi zapravo moglo da bude korisno. Uznemireni osumnjičeni glupo
postupaju. Postavićemo nekoga izvan opsega kamera da joj daje znak kad ne
treba da odgovori na pitanje koje bi moglo da ometa ili ugrozi istragu.”
„Šta je sa njenom bezbednošću?“
„Mesto će biti krcato policajcima. U civilu, takođe. Već ima čuvara, non-
stop.“
„Da, u vezi s tim“, rekao je Traper, „prošao sam pored njega kad sam ušao
u njenu motelsku sobu, spreman da je zadavim.“
„Taj te zamenik poznaje. Osim toga, rekao je da te je 'pustila' u svoju
sobu.“
„Ali nije došao za mnom. Nije došao da je proveri. Koliko sam se zadržao
kod nje pre nego što si ti zalupao na vrata, mogao sam da je zadavim
deset puta.“
„Ti to ne bi nikad uradio. Ne dok je policijski auto parkiran ispred i uz
toliko svedoka koji su te videli da ulaziš.“
Glenov ironičan odgovor na njegovu ozbiljnu primedbu razljutio ga je i
poželeo je da prodrma starijeg muškarca dok se ne urazumi. „Glene...“

104
 „Sačekaj.“ Šerif je posegao za mobilnim, izgovorio svoje ime u njega,
slušao, a zatim kazao: „Odmah silazim.“ Kad je prekinuo, obratio se Traperu
i Henku: „Konferencija za štampu. Traže da čuju neposredno od mene o
mestu zločina. Henk, molim te, odvezi majku kući. Reci joj da ću doći čim
budem mogao. Trapere, drži prokleti telefon uključen i... Uh, dođavola.“
Otišao je do lifta, i jedan je stigao čim je pritisnuo dugme za dole, što je
bilo dobro jer samo što nije proključao.
„Ja sam taj koji ima pravo da se ljuti“, rekao je Traper Henku dok su
gledali kako se vrata lifta zatvaraju. „Najbolji prijatelj mu više nije u kritičnom
stanju. Trebalo bi da pleše od sreće. Zašto je tako napržen?“
„Sve mu se nakupilo“, odvratio je Henk. „Istraga ne napreduje. Nemaju
pouzdanih tragova. Nema osumnjičenih. Rendžeri pokazuju moć. Ef-Bi-Aj
je ponudio usluge ukoliko zatrebaju, nagoveštavajući da jesu potrebni.“
Pošto je video da je Henk zaćutao pre nego što je završio, rekao je: „I?“
„I“, nastavio je razvlačeći tu reč, „boji se da tvoje namere prema gospođici
Bejli nisu baš časne.“
„Misli da želim, uh, propovednički rečeno, da je telesno upoznam?“
Henk je napravio upitan izraz.
„Palo mi je na pamet“, rekao je Traper. Oko hiljadu puta. U mašti ju je
telesno upoznavao na svaki mogući način, i da ih Glen nije prekinuo u motelu,
možda bi se i prepustili nekom od tih načina.
„Dakle“, kazao je Henk, „molim te, sačekaj dok se bezbedno ne vrati u
Dalas i više ne bude pod tatinom nadležnošću.“
„Šta se njega to tiče?“
„Boji se da joj se ne dogodi nešto loše dok je on zadužen, dok čitav svet
gleda.“
„Nešto loše joj se već dogodilo.“
„Nešto gore.“
„Ja sam gori od padanja sa stene dok bežiš od ubica?“
Henk se trgao. „Nemoj da se ljutiš.“
„Nisam ljut, dođavola. Polaskan sam.“
Upravo tada, Traper je primetio kako se Emina molitvena grupa razilazi
i pojedinci kreću prema liftovima, pružajući mu savršenu priliku da ode i
on. Pružio je ruku da prihvati Henkovu desnu i rukuje se. „Hvala što si došao.
Ti i društvo idite liftom. Ja ću stepenicama.“
Pre nego što je Henk stigao da ga zadrži, Traper jer krenuo prema
stepeništu, strčao do prizemlja, i otvorio vrata predvorja baš kad je Kera
prošla kroz automatska vrata glavnog ulaza.

105
 Obukla je kaput preko neprikladne trenerke. U kosi je imala susnežice.
Obrazi i nos su joj bili crveni od hladnoće. Čim ga je ugledala, žurno mu
je prišla. „Došla sam da te potražim.“
„Krenuo sam da te nađem.“
„Major?“
„Uprkos svemu, izgleda da će preživeti.“ Preduhitrivši pitanja koja se
spremala da izgovori, rekao je: „Automobil ti je zaleđen. Kako si stigla
ovamo?“
„Dovezla sam se sa ekipom u kombiju. Raspoređeni su da mi pomognu
oko novinske konferencije. Tražila sam da me dovezu ovamo napred, a oni su
se odvezli okolo.“
„Mislio sam da te zamenik čuva.“
„Pratio nas je patrolnim kolima.“ Pokazala je kroz staklena vrata. Pored
ivičnjaka je bio parkiran šerifov automobil, sa upaljenim motorom i
rotacijom. „Čekaće tamo. Rekla sam mu da neću dugo.“
Uhvatio ju je za lakat i poveo hodnikom. „Nisi pozvana na konferenciju za
štampu?“
„ Drugi izveštač je zadužen za nju. Osim toga, imam ekskluzivu sa sinom.
Kako je Major?“
„Rekao sam ti.“
Zaustavila se i okrenula ga prema sebi. „Hoću pojedinosti.“
Ispričao joj je u kratkim crtama i odgovorio na desetak pitanja. Kad je bila
zadovoljna što joj je kazao sve što je znao, izgovorila je začuđeno: „Ne
mogu da verujem. Čudo.“
„Nije čudo. Dobar traumatolog.“ Ponovo ju je uhvatio za ruku i odveo do
kraja širokog hodnika, gde je otvorio teška metalna vrata, izlaz za zaposlene, i
proveo je kroz njega.
„Kuda idemo?“
„Odvešću te nazad u motel.“
„Nadala sam se da ću videti Majora.“
„Neće te pustiti večeras.“
„Tek toliko da ga pozdravim i kažem mu...“
„Neće te pustiti.“
Popustila je. „U redu. Probaću opet ujutru. Ali ne moraš da me voziš. Mogu
da sačekam da se završi konferencija za štampu i vratim se sa ekipom ili
zamenikom.“
„Mislio sam da želiš ekskluzivu sa 'sinom’.“

106
 Pogledala je u zgradu iz koje su upravo izašli. „Zar ne možemo da
razgovaramo unutra? Možda uz vruću čokoladu?“
„Ako te ugledaju tamo, navaliće na tebe. Na mene jesu. Nećemo imati
privatnosti.“
Posle nekoliko trenutaka neodlučnosti, izvadila je telefon iz džepa,
ukucala broj i rekla onome ko se javio da ima drugi prevoz do motela. Za
vreme njenog kratkog razgovora Traper ju je sproveo oko delova prekrivenih
crnim ledom na parkingu. Dok su se približavali terencu, otključao ga je
daljinskim i ubacio je na suvozačevo sedište.
Tom prilikom očešao joj se o butinu. Poželeo je da mu je ruka i dalje u toj
ružnoj vrećastoj trenerci, dlan na njenom boku, da je privlači sebi i tamo
je zadrži. Pomislio je kako nešto slično prolazi i njoj kroz glavu jer, kad su im
se pogledi sreli, kao da se vreme vratilo neprirodnom brzinom i ponovo su
se dodirivali usnama i telima.
Ali brzo je udahnula, i skrenula pogled.
A njega je zasipala susnežica.
Zatvorio je vrata i obišao automobil. Čim je ušao, upalio je motor i
uključio brisače. Zagrebali su preko ledenih naslaga nekoliko puta, ali, uz
uključen uređaj za odleđivanje, skoreli sneg je počeo da se lomi dovoljno da
vidi kuda vozi. Izvezao je u rikverc sa parking-mesta, vozio kroz parking, a
onda skrenuo na ulicu.
„Je li ti telefon još pri ruci?“, pitao ju je.
„Gde je tvoj?“
„Ispraznila mi se baterija.“ Ispružio je desnu ruku. Stavila je telefon na
nju. Sa rukama postavljenim na volan, otvorio je poleđinu telefona,
izvadio bateriju i ubacio je u svoj levi džep.
„Šta radiš?“
„Sprečavam te da snimiš ovo što ću ti reći.“
„Nisam imala nameru da snimam!“ Pružila je ruku prema njemu i
zatražila: „Vrati mi telefon.“
Spustio joj ga je na dlan, ali je zadržao bateriju. „Zasada je sve što kažem
nezvanično. U redu?“
Kratko je klimnula glavom.
„Hoću da kažeš naglas.“
„Jebi se.“
Zacerekao se. „Dobro.“ Pustio ju je da se puši nakratko, a onda je rekao:
„Nekoliko puta pitala si me šta je izazvalo moj razlaz sa Majorom.“
Još ljuta zbog telefona, kruto je odgovorila: „Savršeno ispravno pitanje.“

107
 „Zbog eksplozije u Pegazu.“
Srdžbu je smesta zamenila pažljiva zainteresovanost.
„Takođe si želela da znaš šta je izazvalo moje razilaženje sa Biroom.“
„Da.“
Pogledao je u nju. „Isto.“
Gledao ju je nekoliko trenutaka, a zatim vratio pogled na zaleđeni put. Po
njegovom mišljenju, terenac je bio bolje opremljen za vožnju nego što
bi njegov auto bio. Od Karsona je bilo neke koristi.
Vozili su se u tišini oko kilometar, pre nego što je Kera rekla: „Dakle?
Pričaj mi. Posvađao si se sa Biroom i sa Majorom zbog eksplozije,“
,,Da.“
„Možeš li da objasniš?“
„Hoću.“
„Kada?“
„Uskoro.“
Provezao je pored motela i nije ni usporio. Okrenula je glavu da pogleda
u neonski znak koji je proleteo, a zatim i nestao u ledenoj magli i izmaglici iza
njih. „Prošao si motel.“
„Jesam li?“
„Znaš da jesi, Trapere. Šta se dešava?“
„Koncentrišem se. Trudim se da ne skliznemo s puta, a da ipak održim
neku pristojnu brzinu.“
„Ne moramo da održavamo pristojnu brzinu.“
„Moramo, ako ne želimo da nas uhvate.“
„Da nas uhvate? O čemu pričaš? Ko nas juri?“
„Još niko. Ah hoće, čim se pročuje da si nestala.“
„Nisam nestala.“ Nije ništa rekao.
„Trapere, šta radiš? Smesta okreni. Vozi me nazad.“
„Neće moći.“
„Prokleto hoće!“
Nastavio je da vozi, gledajući put.
„Šta je ovo? Otmica? Ja sam ti talac?“
„Ne, ne talac.“
„Ako me odvlačiš bogzna kud bez mog pristanka i protiv moje volje, kako
bi me onda nazvao?“
Bacio je pogled na nju. „Mamac.“

108
 TRINAESTO POGLAVLJE

Grejsi je pokucala tri puta. „Kera? Kera, jesi li unutra?“ Sačekala je

petnaest sekundi, zatim pokucala opet. Ne dobivši odgovor, okrenula se
mladiću na čijem plastičnom bedžu je pisalo „Travis“. Grejsi ga je dovukla sa
recepcije, objasnivši mu da joj prijateljica ne odgovara na pokušaje da je
probudi. ,,I dalje ne odgovara. Otključaj vrata.“
„Možda prvo treba da je pozovete.“
„Bože, što se ja nisam setila toga?“ Ljutito ga je pogledala. „Jesam je
pozvala. Desetak puta.“
„Može biti mnogo razloga zašto se ne javlja.“
„Da, možda je u nesvesti.“
Prišao je prozoru, zaklonio je oči rukama i provirio kroz razmak u
zastorima. „Svetla nisu upaljena. Verovatno samo spava. Možda ima slušalice
u ušima.“
„Otključaj vrata.“
„Ako naletimo na nešto, uh, lično...“
„Nadam se da hoćemo.“
„Dobiću nogu.“
„Preuzeću punu odgovornost.“
„Vlasnikovo pravilo broj jedan je zaštita privatnosti naših gostiju.“
„Moje pravilo broj jedan jeste da proverim da li mi prijateljica diše!
Otvaraj. Ta. Vrata.“
„Ne bi trebalo da...“
Grejsi ga je zgrabila za prednji deo košulje i povukla ga ka sebi. „Žena se
oporavlja od potresa mozga, moronu! Ako ne otvoriš ta prokleta vrata,
razbiću prozor tvojom glavom.“
„U redu, u redu.“ Pustila ga je. Petljao je oko ključa, ali uspeo je da otključa
vrata, zatim ih je odškrinuo ne šire od desetak centimetara i tiho je
pozvao kroz otvor: „Gospođice Bejli?“
„O, za ime božje.“ Grejsi ga je odgurnula sa puta, gurnula vrata do kraja i
ušetala, usput paleći svetlo. Soba je bila prazna.
Mladiću je laknulo, ali Grejsina uznemirenost se pojačala deset puta. Dva
člana produkcijske ekipe pojavila su se na otvorenim vratima. Jedan od
njih, tehničar osvetljenja, imao je smelosti da pita: „Nije tu?“
„Izgleda li ti kao da jeste?“ Zakreštala je. „Vi ste krivi što ste se vratili bez
nje.“
109
 „Odrasla je. Šta je trebalo da uradim? Osim toga, zar je nije onaj zamenik
čuvao? Pratio nas je do bolnice policijskim automobilom. Možda je sa njim.“
Grejsi je kazala: „Ponovi mi šta ti je rekla kad te je pozvala.“
„Imam drugi prevoz.“
„Ali nije rekla s kim? Nije izričito navela da je u pitanju zamenik?“
„Nije.“
„Pozovi šerifovu kancelariju. Pitaj.“
„Znaš, čuvanje Kere mi nije u opisu posla.“
Grejsi se podbočila. „Opis sledećeg posla mogao bi da ti bude čišćenje
toaleta.“
Povukao se da telefonira.
Njegov kolega je dodao: „Možda je sa onim tipom. Onim sa lepim
kamionetom.“
Pomisao da bi Kera mogla da bude sa Džonom Traperom izazvala joj je
nelagodu. Setila se koliko je delovao ljutito kad ju je gotovo pokosio iz
Kerine sobe. „Jesi li ga video u bolnici?“
„Ne. Lekar se izvinjavao što nije na konferenciji za štampu.“
,,Uh...“ Recepcioner Travis se nakašljao. „Kad kažete tip sa lepim
kamionetom, mislite li na gospodina Trapera?“
Okrenula se prema njemu. „Govori!“
Usplahireno je ovlažio usne. „I on je iznajmio sobu ovde. U drugom krilu.
Ne mogu tačno da se setim broja, ali, ako pođete sa mnom do
kancelarije, možemo pozvati telefonski broj u toj sobi.“

Nakon što su izašli, Harvi Dženks je prvi put duboko udahnuo posle
nekog vremena.
Čuo je vešticu kako zastrašuje klinca da otključa vrata, a onda je stajao
nepomičan i zadihan u ormaru Kere Bejli dok su oni razgovarali, što je,
činilo mu se, trajalo večno.
Neko je, verovatno plašljivi recepcioner, pažljivo ugasio svetlo kad su
izašli, pa je soba ostala u mraku kad je Dženks nečujno izašao iz skrovišta.
Plan mu je bio da sačeka u sobi Keru Bejli da se vrati.
Plan mu je sad bio sjeban.
Ormar mu je bio tesan, ali zahvaljivao se svojoj srećnoj zvezdi što ga nisu
otkrili. Prišao je vratima, odškrinuo ih i uverio se da je okolina čista, da
se televizijska ekipa još ne vraća iz kancelarije motela, i zatim se išunjao.

110
 Mada, nije previše brinuo da će neko videti kako odlazi. Vremenske
neprilike sprečavale su vozače da izađu na puteve. Čak i da ga primeti neki
prolaznik, pa šta? Bio je zamenik šerifa. Neko bi pomislio da čuva Keru Bejli.
U njenoj sobi?
Ako ga budu ispitivali, smisliće neko nepovezano objašnjenje koje bi
zvučalo uverljivo civilu čak i ukoliko je neka glupost. Ali vratio se do
automobila siguran da je njegov upad i izlazak iz Kerine sobe prošao
neopaženo. Zavukao se za volan i izvadio mobilni.
Na poziv mu je odgovoreno odsečno: „Gotovo?“
„Nije se vratila.“
„Šta?“
„Bio sam na mestu. Sve spremno. Samo što se nije vratila iz bolnice sa TV
ekipom.“ Povezao je ostatak priče. „Najverovatnije je sa zamenikom. Ili sa
Traperom.“
„Sranje!“
„Njeni saradnici proveravaju.“
Dženks je pobedio tako što se u ponedeljak pre zore sa izleta vratio sam,
bez Pitija Mosa. Imao je spremnu priču ako ga neko bude pitao za Pitija:
Morao je da uhvati maglu za Tenesi i pritaji se kod rođaka dok njegova
bivša, koja je sad živela u Viskonsinu ili negde podjednako daleko, ne
prestane da ga gnjavi zbog neisplaćene alimentacije.
Piti verovatno neće nedostajati mnogima. Bivša mu je davno otišla. Nije
nikad viđao decu, nikad se nije potrudio da ih pronađe. Živeo je sam i
imao malo prijatelja.
Dženksa je mučilo kajanje kad god bi se setio sa kakvim poverenjem je
Piti otišao sa njim do Jame. Prevelika da bi se nazvala barom, a premala za
jezero, Jama je bila napuštena šljunkovita jama koju je pre mnogo godina
okrug napunio vodom da napravi kupalište. Prvog leta kad se otvorilo, dvoje
četrnaestogodišnjaka otišlo je tamo usred noći da puši travu i vodi ljubav.
Dok su se goli kupali, oboje su se udavili.
Roditelji, koji su tražili nekoga da okrive, tužili su okrug i dobili spor.
Posle takvog finansijskog udarca, okružne vlasti nisu imale novca da ponovo
otvore Jamu. Jedino što je sad ostalo tamo bila je zarđala dva i po metra
visoka žičana ograda sa još zarđalijim znacima „Ne prilazi“ postavljenim
naviše mesta. Dobro mesto da se obavi nešto za šta vam ne trebaju svedoci.
Dženks je namamio Pitija tamo tako što mu je predložio da popiju
pakovanje piva dok gledaju izlazak sunca i saosećaju jedan s drugim zbog
ribanja koje su dobili jer su loše obavili posao u vezi sa Majorom.

111
 Naravno, nije se tako odigralo kad su stigli tamo. Piti nije stigao da popije
nijedno pivo. Nije žalio što ga je prevario. Da nije delovao prvi, Piti bi ga
pretekao. U tom slučaju, sad bi njegov leš verovatno trunuo na dnu Jame.
Kako god, obavljeno je, i sad se suočio sa novim brigama, kao što su
razočaranje i bes koje je osetio da dopiru kroz telefon od čoveka sa druge
strane.
„Pošto Kera želi da se sutra uveče iznova pojavi na TV-u i priča o Pegazu,
a Major se za dlaku izvukao, večeras je bio ključan trenutak.“
Dženks je smatrao da mu je najbolje da i ne pokušava da se brani od tog
uvijenog prekora. Umesto toga je rekao: „Šta želiš da uradim sada?“
„Razmišljam.“
O, gospode. Iz toga je retko kad izašlo nešto dobro.

112
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Koliko god da je napolju bilo hladno, Kera je ključala. „Mamac?1

„Pa, kad tako kažeš...“
Otkopčala je pojas, nagnula se preko konzole i zgrabila Trapera za ruku.
Terenac se zaljuljao, okrenuo se za trista šezdeset stepeni, zatim još jednom,
i kad se zaustavio, zadnjim točkovima našao se u jarku pod uglom tako
oštrim da su farovi svetleli nagore kroz susnežicu.
Pokušavajući da je pretrese, Traper je viknuo: „Šta ti je, dođavola?“
„Okreni ovaj automobil i vozi me nazad u grad.“
Odgurnuo joj je ruke i trzao glavom sa jedne na drugu stranu da ga ne bi
ošamarila. „Mogli smo da poginemo zbog tebe.“
„Ja ću da te ubijem!“
„Dobro, ljuta si.“
„To nije ni blizu.“
Ponovo ga je napala. Ovog puta dlanom mu je dodirnula obraz, i zabolelo
ga je. „Prokletstvo, Kera, prestani! Ne želim da te povredim.“
Konačno je uspeo da je uhvati za zglobove i stegao joj je ruke ispod svog
kaputa na grudima, zatim je zastao na trenutak da dođe do daha. Rekao
je: „To je bilo glupo.“
„Izgubila sam glavu. Možeš li da me kriviš?“
„Možda mi taktika nije bila najbolja.“ Pušila se, ali nije nameravao da joj
se dalje izvinjava. „Jesi li spremna da slušaš?“
Pogled joj je i dalje bio ubilački. „Ovo si smislio da ne bih dala intervju
sutra uveče?“
„Ovo je nešto đavolski krupnije od toga.“
Nastavila je teško i ljutito da diše, ali barem joj je privukao pažnju. Malo
se stišala. „Pusti mi ruke.“
„Hoćeš li nastaviti da me udaraš kao neka ludača?“ „Možda.“
Pustio ju je, ali nije opet poludela. Smestila se na sedište. „Dobro, slušam.“
Otvorio je malo prozor tako da bezbedno pusti motor da radi, ali isključio
je svetla. Sabrao je misli i odlučio da joj jednostavno sve izloži.
„Kera, dva puta u životu za dlaku si izbegla smrt. I oba puta si bila sa
Majorom. Sad, možeš da lažeš sebe, izbegavaš razgovor, racionalizuješ,
teoretišeš o zloj sudbini, karmi, i šta god još želiš, ali znaš, i ja znam, da postoji
samo jedno objašnjenje. Vas dvoje ste preživeli eksploziju, i neko se plaši

113
onoga što će proizaći ako se ti i Major udružite i uporedite sećanja na ono što
ste videli i čuli tog dana.“
„Uopšteno govoreći neko?“
„Određen neko. Zato se stalno i vraćam na to.“
Odmahnula je glavom zbunjeno i prešla rukom preko modrice iznad
obrve.
Ta zamišljenost ga je zabrinula. „Kera, vrti ti se u glavi? Muka ti je? Boli li
te glava?“
„Da. Ne. Dobro sam.“
„Nije trebalo tako da mlataraš naokolo.“
„Nije trebalo da me kidnapuješ.“
„Hoćeš li da te vratim?“
„Ne dok ne čujem ovo. Dobro sam. Reci mi šta si mislio kad si rekao da se
stalno vraćaš na ’to’. Eksploziju?“
„Proučio sam je sa svih strana.“
„Dok si radio u Birou?“
„U slobodno vreme,“
„Do koje granice? Slučaj je rešen.“
„Ne bih upotrebio reč ’rešen’“, kazao je. „Nikad nije bila tajna ko je to
učinio ili zašto. Tip je priznao, rekao da su on i još dvojica drugih odneli
bombe u Hotel Pegaz i postavili ih da eksplodiraju zato što im se zamerila
hotelska matična kompanija.“
„Naftna kompanija.“
„Da. Sve što je priznao potvrdile su istrage Ef-Bi-Aja i Biroa za alkohol,
duvan, vatreno oružje i eksploziv. Eksplozije su bile razorne u pogledu
broja nastradalih i uništenja imovine. Ali, što se tiče bombi, nisu bile ništa
posebno, a ništa posebno nije ni bilo potrebno za zgradu od samo šesnaest
spratova. C-4, visokoeksplozivan. Eksplozivni zatvarači. Tajmeri, Jedan je
bio, kunem se bogom, tajmer za jaja.
„Prečnik udarca nije bio tako veliki, ali nije ni morao da bude. Eksplozije
u Pegazu bile su tako delotvorne zato što su bile strateški postavljene.
Znaš, kao kad se stara zgrada ruši, eksploziv se postavi blizu potpornih
stubova, ili u centar? Isti princip. Uruši se infrastruktura i zgrada padne.“
„Zvuči zastrašujuće prosto.“
„Nije potrebno biti genije. Sad smo obučeni da pazimo na ostavljene rance
i slično. Ali pre dve decenije, trojica odevena kao poslovni ljudi sa
aktovkama i koferima na točkice u hotelu ne bi privukla nikakvu pažnju.

114
 „Taj koji je priznao bio je arhitekta. Nabavio je planove, sve skice zgrade,
znao je kako da pristupi delovima kojima je trebalo da priđu i imao je
razrađenu maršrutu bekstva.“
„Zapamti, i ja sam proučavala eksploziju“, rekla je. „Nije mi bilo jasno to
što je on podesio tajmere, a zatim slagao drugoj dvojici o tome koliko
vremena imaju da pobegnu pre detonacije.“
„Tačno“, tiho se složio. „To je isplanirao zato što je želeo da bude jedini
preživeli. Ali samo zato da bi priznao? Ima li to tebi smisla?“
„To te je mučilo, to te je zainteresovalo?“
„Između ostalog“, odgovorio je. „Kad sam prvi put došao u Biro, bio sam
samo radoznao da saznam više o događaju koji mi je upravljao životom
od jedanaeste godine. Želeo sam da ga savladam, kao neprijatelja, a tad sam
imao pristup dosijeima, izveštajima, podacima koji ne stižu do javnosti jer su
ili previše formalni ili složeni, strašni, grozni. Bio sam kao naučnik lišen
knjiga koji se odjednom nađe zaključan u Kongresnoj biblioteci. Ali, koliki
god pristup da sam imao, što sam dublje kopao, postajao sam radoznaliji.“
„Zašto?“
„Specijalcima trebaju godine da stvore takav katastrofalan događaj.
Prave ga delić po delić, ali, čak i kad sklope sve raspoložive komadiće,
uobičajeno je da ostanu pitanja. Zakoni fizike primenjuju se na eksplozije, ali
dešavaju se anomalije koje prkose logici i nauci. Kako je ono ljudsko uho
završilo četiri stotine metara dalje, kad je drugo otkriveno šest ulica dalje na
suprotnoj strani? Zašto taj jedan prozor nije eksplodirao kao i ostali na toj
strani zgrade? Zašto je ona limenka koka-kole ostala netaknuta kad je sve oko
nje razneto u paramparčad?
„Ali sa Pegazom je sve glatko prošlo. Nije bilo nejasnoća. Svako t je bilo
precrtano, i svako i je imalo tačku. Ništa nije štrčalo. Čak ni počinioci. Tip koji
je priznao nije ni stigao do suđenja. Umro je od raka, koji mu je
dijagnostikovan mesecima pre nego što je odneo one bombe u Pegaz.“
„Što te je navelo na kakav zaključak?“
„Nije digao to mesto u vazduh da se osveti naftnoj kompaniji koja ga je
zavrnula na benzinskoj pumpi.“
„Tvrdio je kako su on i njegovi prijatelji hteli da ukažu na problem.“
„To je on tvrdio, ali kakav problem? Čitao sam beleške, gledao snimke
saslušanja sa istražiteljima. Brbljao je, mrmljao, ali nikad nije dao jasno
objašnjenje za njihove pritužbe. Privukao je svetsku pažnju, ali nije je
iskoristio da govori?“ Zavrteo je glavom, ne prihvatajući to kao razuman
postupak.

115
 „Nije bilo znakova verskog fanatizma, nadmoći bele rase ili pobune protiv
establišmenta. Nije bilo zamahivanja sabljom, vrištećih pretnji uništenjem,
nije bilo svastika. A ipak“, spustio je glas, „trojica koja su, na površini,
izgledala potpuno obično bila su indoktrinirana da počine masovno ubistvo.“
„Indoktrinirana? To znači suprotno od ovoga što si upravo rekao. Nisu
imali cilj.“
„Imali su jedan. Samo ne znam koji. Zaustavili su me pre nego što sam
uspeo da otkrijem.“
„Dolazi li tu malopre pomenuti ’neko’?“
„On je podstrekač. Bio sam blizu. Ovako blizu“, rekao je, razmaknuvši
palac i kažiprst centimetar, „da ga uhvatim. Ali, pre nego što sam sakupio
sve dokaze koji su mi bili potrebni, presekli su me. Postao sam gnjavator, pa
su me izribali i podsetili da je Hotel Pegaz zatvoren slučaj. Naravno, moje
zanimanje bilo je razumljivo; bilo je duboko lično.“
„Umalo da izgubiš oca tog dana.“
Traper je pomislio kako jeste izgubio oca tog dana, ali nije to rekao.
„Zašto je bio u tom hotelu?“ pitala je. „O tome nismo razgovarali u
intervjuu.“
„Nakon što se penzionisao iz vojske, otišao je da radi za proizvođača
softvera. Brojni klijenti bili su im vladine agencije, pa je njegovo vojno
iskustvo bilo korisno. Na dan eksplozije, on i još neki iz srednjeg
menadžmenta obrađivali su mogućeg klijenta. Odlučili su da naprave predah
uz pitu i kafu u trpezariji Pegaza. On je bio dve ulice dalje od njihove
kancelarije.
„Kad je mama videla vesti na TV-u, čula da su obližnje zgrade oštećene
eksplozijom, pozvala ga je, zabrinuta što mu je radno mesto bilo tako
blizu hotela. Nije imala pojma da je on u Pegazu dok nisu došla dvojica
policajaca da joj kažu kako je odnet u bolnicu.“
„Mora da je poludela od brige.“
„To sam propustio. Bio sam u školi. Još se tresla i plakala kad smo se nas
troje ponovo okupili u bolnici te večeri. Imao je čvoruge i modrice, ali
stalno se raspitivao kod medicinskog osoblja o sudbini ostalih iz grupe, i kad
je čuo, i on i mama su doživeli nervni slom. Užasan prizor.“
„Niko nije preživeo?“
„Samo dvoje osim Majora. Jedan je izgubio nogu. Nije se nikad zapravo
oporavio. Preminuo je nekoliko godina kasnije. Drugi nije pretrpeo
ozbiljne povrede, ali podlegao je griži savesti. Ubio se.“
„Gospode.“ Sačekala je da joj se misli razbistre, a zatim je pitala: „Šta je
uzrok svađe između tebe i Majora?“
116
 „Nekoliko stvari, ali sve su bile povezane sa Pegazom. Na poslu su me
podsećali da su počinioci mrtvi i sahranjeni, pa šta se krilo iza sveg tog
njuškanja, guranja tamo gde nisam pripadao? Naređeno mi je da se ostavim
’tih gluposti’, nastavim sa životom i radim samo na dodeljenim slučajevima.“
„Tada si odustao.“
„Pre nego što su stigli da mi daju otkaz“, priznao je sa žalosnim osmehom.
„Koji trenutak ranije.“ Proverio je put u oba smera. Još je bilo mračno,
nije bilo vozila na vidiku. Susnežica je padala po vetrobranu. Sneg se kovitlao.
„Otprilike u isto vreme“, nastavio je, „Majoru su ponudili da napiše knjigu,
i kasnije po njoj da se snimi film. Mnogo puta je dobijao slične ponude, ali iza
ove je stajao krupan novac i zvučalo je drugačije od običnog hira
nekog holivudskog kretena.
„Kad se činilo da će se to zaista i ostvariti, uhvatila me je panika. Seo sam
sa njim, poverio mu svoju teoriju, rekao mu kako sam uveren da je osoba
odgovorna za eksploziju i dalje na slobodi i da, bio sam prokleto siguran,
nadzire preživele ne bi li se uverila da niko nikad neće dovesti u pitanje ishod
istrage.
„Tražio sam da odbaci predlog za knjigu i film. Zapravo, molio sam ga da
prokleto zaveže o toj eksploziji, prestane da se pojavljuje na TV-u i priča o
tome, ili bi pravi krivac mogao da pomisli kako je video i čuo više tog dana
nego što je i sam svestan, da može da završi sa metkom u glavi kao sigurnost
da neće otkriti neku opasnu pojedinost dok brusi rečitost na ručku u Rotari
klubu.“
„Odbio je tvoju teoriju?“
„Bez dvoumljenja. Kazao je kako sam sve izmislio jer sam bio ljubomoran
na njegovu slavu. Niko nije tražio od mene da napišem knjigu, zar ne?
Niko nije želeo da snima film po mom životu, zar ne? Osim neki pornić,
Štaviše, 'uništavao sam karijeru’ i pravio budalu od sebe tim smešnim
izmišljotinama. Nije ni čudo što me je Biro otpustio. Porodica je mogla da se
pohvali samo jednim herojem, a to je bio on.“
„Trapere.“ Poprimila je tužan izraz, gotovo sažaljiv, a to nije mogao da
dopusti.
„Nije važno“, oštro je naglasio. „Rekao je ono što je mislio, i bilo je ružno,
ali nisam želeo da ga vidim mrtvog. Pošto je odbio da sluša razum,
pribegao sam drugom sredstvu da ga ućutkam.“
„Kakvom?“
„Uceni.“
Trgla se.
„Nisam ponosan na to“, dodao je.
117
 „Čime si ga ucenio?“
„Maminim dnevnikom.“ Zatreptala je, ali nije ništa rekla, pa je nastavio:
„Poricao je da postoji. Pitao sam ga kako zna, pošto je na svakoj stranici pisala
o drugoj strani majora Frenklina Trapera, onog koji je zanemarivao ženu i
sina dok je nedeljama zaredom izigravao heroja. Rekao sam mu da ću,
ako potpiše taj ugovor za knjigu, ja sklopiti posao sa tabloidima i razbiti mit
o tome kakav je jebeni divni Major bio.“
„Stvarno bi to uradio? Mislim da je voleo tvoju majku.“
„Znam da jeste. Ali to ga nije sprečilo da je podredi svojoj slavi.“ Zurio je
neko vreme u daljinu, a onda je kazao: „U svakom slučaju, primio je tu pretnju
k srcu. Prestao je. Potpuno.“
„Dok se nisam pojavila ja“, tiho je izgovorila.
„Zamahao sam šargarepom. Nije morao to da prihvati.“
„Sad mi je jasno zašto si se toliko trudio da me se otarasiš. I dalje ga štitiš.“
„Da. Pričao sa mnom ili ne ikad više u životu, više bih voleo da umre
prirodnom smrću u dubokoj starosti, kao heroj u svačijim očima. Ali nije
samo njemu potrebna zaštita, Kera. Pojavila si se niotkuda i objavila svoje
namere, i srce mi je sišlo u pete,“
Nagnuo se preko konzole i prešao joj palcem preko mladeža. „Imala si
dragocenu tajnu i jedva si čekala da je objaviš. Ali priredila si sebi smrtnu
zamku. Taj neko nije nikad brinuo o toj devojčici na slici. Nije joj čak znao
ni ime do nedelje uveče. Ispostavilo se ne samo da je odrasla žena sa
sećanjem već je i poznata. Novinarka, ni manje ni više. Reporterka koja ulazi
u srž stvari.
„Kad je to saznao, nije gubio vreme, zar ne? Ti i Major bili ste na TV-u i
pričali o zajedničkom iskustvu, a onda su se nekoliko sati kasnije
pojavila dvojica ubica da ga ućutkaju zauvek. Nisu uspeli. Još gore, protraćili
su neočekivanu priliku da ubiju i tebe.“
„Rekla sam ti, nisam pretnja nikome.“
„On to neće tako videti. Mora da je uznemiren zbog onoga o čemu ste ti i
Major razgovarali kad su kamere bile ugašene. O čemu ste vas dvoje
pričali? Hoćeš li otkriti još nešto zapanjujuće tokom sutrašnjeg intervjua?
Ako ne sutra uveče, kada?“
Uhvatio ju je za ruku. „Kera, shvataš li šta ti govorim? Ti si mu kao onaj
tajmer za jaja. Neće dozvoliti da mu eksplodira u lice.“
Oči su joj bile razrogačene i nepomične. Zurila je u njega kao hipnotisana.
Pre nego što je ijedno progovorilo, zazvonio mu je telefon i ona se trgla.
„To je verovatno Glen, zove da pita jesam li te video.“ Izvadio je telefon iz
džepa. Bio je to Karson. Traper se javio: „Je li važno? Zauzet sam.“
118
 „Dve stvari. Prvo. Jesi li znao za dete Tomasa Vilkoksa?“
Pogledao je u Keru, koja je načuljila uši kad je čula poznato ime. ,,Dete?“,
ponovio je. „Ne, šta u vezi s njim?“
„Njom. Umrla je pre godinu i po dana.“
„Koliko je imala godina?“ .
„Šesnaest. svetlo njegovog života. Zenica oka. Ponos i radost.“
„Kako je umrla?“
„To je zanimljivo. Niko zapravo ne kaže.“
„Šta to znači?“
„Ne znam. Nisam ja istražitelj, već ti. Ali način njene smrti bio je sumnjiv,
i zataškavali su ga, zato i nisi znao za to.“
Karson je bio u pravu. To je bilo zanimljivo. „Pošalji mi sve podatke koje
imaš. Smem li da pitam kako si to saznao?“
„Bolje nemoj. Ako te ikad pozovu da svedočiš...“
„Razumem. Šta je drugo?“
„Radi se o terencu.“
Traper nije želeo da kaže Karsonu kako mu je zadnji trap trenutno u
jarku, „Izvini što ga toliko zadržavam. Jesi li rekao tipu da ću mu platiti
najamninu?“
„Ne radi se o tome.“
„Nego o čemu?“
„Vozilo je na neki način, uh...“
„Šta na neki način?“
„Na neki način ukradeno,“
Upravo tada Traper je usmerio pažnju na put, gde je video jedan, možda
i dva policijska automobila kako se bore sa ledenim uslovima, jure i
dolaze prema njima.

119
 PETNAESTO POGLAVLJE

Kao što je radio većinu noći nakon što bi njegova žena Greta otišla u
krevet omamljena votkom i zanaksom, Tomas Vilkoks je sedeo na ivici
kreveta pokojne ćerke. Tu ga je držala krivica.
Tifanina soba je bila sačuvana kao faraonska grobnica. Sve što je volela i
čuvala ostalo je tamo gde je to držala. Spremačica je imala stroga uputstva
da ništa ne dira i ne pomera, da briše prašinu oko svakog predmeta: snežne
kugle sa ringišpilom; slike srednjoškolske plesne ekipe, čija je Tifani bila
predvodnica; pehara i traka sa jahačke akademije, gde je blistala u dresuri.
Cilj joj je bio da uđe u američki olimpijski tim.
Soba i svaki opipljivi predmet u njoj bili su bolan podsetnik na Tifani, ali
Tomas je primećivao da su ostaci njenog živog duha bledeli svakog
dana pomalo kao sporo curenje iz zatvorene bočice parfema. U početku, u
sobi se osećala jaka srž njene duše, ali njeno nestajanje bilo je neumitno.
Uskoro će nestati potpuno, i istinski je neće biti.
Pošto je verovao da je nedodirljiv, Tomas je pokušao nekoga da izblefira.
Tifani je bila cena koju je platio za pogrešnu procenu.
Poslednji put je pogledao oko sebe, završavajući sa jastukom na kojem je
ležao plišani meda sa kojim je spavala svake noći od malih nogu. „Laku
noć, dušo“, šapnuo je. Zatim je ustao, isključio lampu i izašao iz sobe, pažljivo
zatvarajući vrata iza sebe.
Pogledao je kroz hodnik prema zatvorenim vratima spavaće sobe u kojoj
je sad boravila njegova žena.
Na početku, Greta je koristila ožalošćenost kao izgovor što je napustila
spavaću sobu i prešla u gostinsku. Ali sada, osamnaest meseci posle
smrti ćerke jedinice, i dalje je bila tamo, trajno useljena.
Ni on ni Greta nisu priznavali tu otuđenost. Odnosi su im bili veoma
suzdržani i zvanični. Nisu se ni voleli niti svađali. Svaka emocija im je bila
previše zahtevna. Od Tifaninog rođenja pa do dana kad je umrla, ona je bila
sunce oko kog su se okretali njihovi životi. Kad se njen život ugasio, njih dvoje
su ostali u vakuumu, lišeni svetla, topline, energije.
Tomas je sišao prostranim stepeništem u prizemlje i otišao u radnu sobu.
Upravo je stigao do nje, kad je zazujao interfon. Treperava tačkica
crvenog svetla bila je označena sa „Ulazna kapija“ Pritisnuo je dugme. ,,Da?“
„Dženks ovde.“

120
 Tomasova melanholija je nestala. Govor njegovog tela, korak i izraz lica
smesta su pokazali promenu raspoloženja od ožalošćenog roditelja do
čoveka koji je štitio svoje interese. Po svaku cenu.
Prišao je prozoru i, pazeći da ostane iza zida, otvorio je jednu stranu
rebrastih žaluzina. Prostrani travnjak bio mu je zaleđen od susnežice.
Fontana na sredini kružnog kolskog prilaza postala je ledena skulptura. Sa
udaljenosti od trideset metara svetla farova svetlela su kroz zavesu od
ledenih padavina, pa mu je bilo nemoguće da prepozna vozilo ili vozača.
Vratio se do kontrolne ploče. „Šta radiš ovde u ovo doba noći, za vreme
ledene oluje?“
„Poslali su me da ti kažem da imamo neprilika.“
„Već znam. Vesti u deset prenele su konferenciju za štampu iz bolnice.
Major će preživeti.“
Zamenik je frknuo. „Zapravo, to je dobra vest.“
Tomas je razmislio, a onda pritisnuo dugme da otvori kapiju.
Otišao je do stola i uzeo pištolj iz fioke, pa proverio burence da se uveri
ima li u svakoj komori po metak. Revolver je bio niklovan i imao je
sedefnu dršku. Ali, koliko god bio lep, u suštini je bio top sa šest metaka.
Držao ga je uz butinu čekajući na ulaznim vratima dok je zamenik izlazio iz
šerifovog vozila i peo se kamenim stepenicama.
Dženks je izvadio kožne rukavice i pljesnuo njima po dlanu. „Hladno je
kao sam vrag.“ Izuo je mokre čizme i ostavio ih ispred ulaza, Takođe je
skinuo i šešir, ali zadržao ga je u rukama.
Tomas je pokazao glavom na radnu sobu. Pošto je već dolazio ranije,
Dženks je znao put. Kad su ušli u sobu, pogledao je prema baru s pićem, „šta
bih dao za viski.“
Tomas mu ga nije ponudio. Dženks bi odbio, ne zato što je izbegavao da
pije dok vozi, već zato što nije želeo da ostavi otisak na staklu, ili na bilo
čemu u toj sobi, ili kući.
Tomas je seo za radni sto i stavio ruku, i dalje držeći pištolj, na kožni
podmetač na stolu. Bio je siguran da je zamenik primetio revolver istog
trenutka kad je ušao u kuću, iako nije ništa rekao na to.
Dženks je bacio pogled na uramljeni Tifanin portret koji je visio nad
policom iznad kamina. Pozirala je za tu sliku odevena u odeću za jahanje.
Crveni kaput, sjajne crne čizme, mali polucilindar na platinastoplavoj
pletenici koja joj je padala preko ramena. Njen očaravajući osmeh bio je
sačuvan u tom ulju na platnu.
Čovek koji ju je gledao verovatno je bio umešan u njeno ubistvo, a za
Tomasa to je bilo skaredno. Želeo je da podigne pištolj i raznese Dženksu
121
glavu na mestu. Jedini razlog zašto to nije učinio bio je taj što je znao da bi
Dženks i čovek koji ga je poslao na zadatak jedva čekali da pokuša i pruži im
opravdan razlog da ga ubiju.
Nisu dosad to učinili samo zato što je imao nešto što su očajnički želeli.
Dok god to ostane kod njega, njima nedostupno, sigurno ga neće ubiti.
Međutim, imali su načina da ga podsete da je ranjiv. Proverio ih je; dva
dana posle ćerkine smrti.
Obuzdavajući mržnju, bezizražajno je izgovorio: „Zašto si rizikovao dugu
vožnju ovamo u ovakvoj noći? Zašto jednostavno nisi pozvao i saopštio
mi lošu vest?“
„Želeo je da čuješ lično. Želeo je da ti proučim reakciju.“
„Dakle?“
„Kera Bejli je nestala.“
Tomas je samo zurio u njega, nesposoban da sakrije zbunjenost. „Pobegla
je?“
„Smatra se da je kidnapovana.“
„Šta? Otkad?“
„Od pre nekoliko sati. I postaje još gore“, nastavio je gotovo drsko. „Znaš
li ko ju je oteo? Džon Traper.“
Gospode bože. Tomas je klonuo duhom. „Ptica zloslutnica.“
„Baš tako, zar ne?“, rekao je Dženks. „Kako to da ga već nisi izbacio iz
igre?“ Podigao je kažiprst i kucnuo se po slepoočnici. „Kladim se da mogu
da pogodim. Mislim da je to zato što ne znaš šta sve Traper ima o tebi niti
gde je to sklonio.“
Iako su mu misli bile zbrkane, Tomas je zadržao uobičajeno kameno lice.
„Tako smatraš?“
Dženks se osmehnuo. „Jesam li blizu?“
Bio je potpuno u pravu, ali Tomas mu to ne bi priznao. „Zar ti ne zvuči
razumno da bih, ako Traper ima bilo šta optužujuće, već bio u zatvoru?“
„Samo zato što federalci to nisu prihvatili, ne znači da to nije tamo. Pošto
je Major ranjen i sve...“
„Možda nije trebalo da pucate u njega.“
„Ja nisam, Piti je “
„U čemu je razlika?“
„Gotovo nikakva. U svakom slučaju, kao što sam govorio, šta god da
Traper ima o tebi, mogao bi to da izvadi, otrese prašinu i proba ponovo, i ovog
puta navede nekoga da ga sasluša. Pomisli samo šta bi se desilo kad bi
Traper imao o tebi još nešto čega nisi ni svestan.“
122
 „Nema.“
„Nadaj se.“
Tomas se razdražljivo namrštio. „Niko ga ne shvata ozbiljno.“
„Kera Bejli bi mogla.“
„Neće. Traper samo nasumično nagađa.“
„I ima lepe plave oči.“
„Gospođica Bejli je ambiciozna. Pametna je. Neće rizikovati karijeru
objavljujući priču, naročito tako veliku, zbog para plavih očiju. Zahtevaće da
vidi dokaz. A on ne postoji.“
„Sva ona buka koju je Traper podigao pre tri godine...“
„Vrteo je svoju priču, i nije ništa postigao.“
Dženks se iznenadio. „To sam došao da čujem i drago mi je zbog toga.
Inače, moglo bi da dođe do... zbrke.“
„Zar je nismo imali već dovoljno ove nedelje?“
Dženks je prešao preko toga. „Znači, ne vidiš Trapera kao ozbiljnu
pretnju.“
„Nipošto. Možeš opušteno da preneseš tu poruku.“
„Ne bih rekao opušteno.“
„Šta bi rekao?“
„Rekao bih da pričamo o Traperu. U najmanju ruku, on ume da izaziva
neprilike i uznemirava ljude.“
„Nisam ni najmanje uznemiren. Niti bi trebalo da je bilo ko drugi, ili
rizikuje da napravi neku glupost.“ Tomas je ustao i pokazao ka vratima. ,,I tu
poruku možeš da preneseš.“

123
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Traper je zarežao u telefon. „Ubiću te, Karsone.“ Smesta je ukucao broj u

brzo biranje. Slobodnom rukom uključio je motor kamioneta.
„Je li rekao ukradeni?“, pitala je Kera.
„To je rekao.“
,,Šta ćeš da uradiš?“
„Predaću se.“ Čim je to izgovorio, jedan glas je zagrmeo njegovo ime kroz
telefon dovoljno glasno da Kera čuje.
„Slušaj, Glene“, rekao je Traper, prekinuvši šerifovu paljbu, „Opozovi
svoje pse. Kunem se bogom da nisam znao da je kamionet ukraden.“
„Ukraden kamionet? Kakav ukraden kamionet?“
„O! Nema veze.“
„Zovem zbog Kere. Je li sa tobom?“
„Prekida se veza, Glene. Ponovi? Sranje! Jesi li još tu? Ne čujem te.“ Iako
je mogao, jer Kera je čula. Šerif ga je glasno psovao i zahtevao da se izjasni.
Traper ga je pustio da galami dok je istovremeno ubacivao čas u brzinu,
čas u rikverc, pokušavajući da izvuče terenac iz jarka i vrati ga na put. Vozilo
je konačno poskočilo uz uspon i skliznulo na zaleđeni put. Okrenuo je volan
oštro nadesno, u pravcu kuda su i išli pre nego što su izgubili kontrolu i
okrenuli se.
Povikao je u telefon: „Glene? Glene? Čuješ li me? Prokletstvo!“ A onda je,
na Kerino zaprepašćenje, spustio prozor i zavitlao telefon u oluju. Kad je
podigao prozor, ubrzao je. Terenac se zaneo, ali uspeo je da ga obuzda, i
pojurili su u potpunom mraku.
Kera je nespretno zavezala pojas. „Zaboravio si da upališ svetla?“
„Ne, nisam.“
„Vidiš li kuda ideš?“
„Ne, ali ne vide ni oni.“
Okrenula se da pogleda kroz zadnji prozor. Svetla su sevnula u tri
razlivene boje kroz maglu i susnežicu, ali Traper je brzo povećavao razdaljinu
između njih i njihovih progonitelja.
Rekla je: „Možeš li, molim te, da mi objasniš zašto ovo radiš?“
„Sećaš li se kad sam ti rekao da bi čovek mogao ovde da se izgubi kad bi
znao kuda ide?“
,,Da.“

124
 „Ispitujem tu teoriju. Glenovo odeljenje pratiće mi telefon. Tipovi iza nas
naći će ga vrlo brzo, izaći će da istraže i, dok ne dođu sebi, mi ćemo biti
već desetak kilometara dalje. Teško će nas naći u ovome“, pokazao je rukom
na vremenske prilike.
„Tragovi guma.“
„To me brine, ali nemam izbora“
„Izbor je da staneš. Vrati se.“
„Nije dobar izbor.“
„Bežiš od policije, Trapere. U ukradenom kamionetu.“
„Nisam ga ukrao.“ ,,
„Ali je svejedno ukraden.“
„Sumnjam da će cepidlačiti oko toga.“
„U svetlu otmice, verovatno neće.“
„Nisam te oteo.“
„Kako bi ti to nazvao?“
„Odrasli smo. Otišli smo zajedno. Prosto.“
Kamionet se zaneo kad je skrenuo ulevo. Uhvatila se za ručku iznad
prozora. „Uopšte nije prosto, Trapere.“
„Uverljivo je. Samo nas je kucanje na vratima sprečilo da se ne skinemo
goli, i Glen to zna. Veruje da su mi misli nečiste. Njegov sin Henk rekao mi je
kako je zabrinut zato što bi petljanje sa mnom bilo najgore što bi moglo da ti
se desi.“
„Sklona sam da se složim.“
„Samo zato što još nisi bila gola sa mnom.“
„Trapere, ovo je ozbiljno.“
Razvukao je krokodilski osmeh. „Znam.“
Skinuvši nogu sa papučice za gas, postepeno je usporio, dok se vozilo nije
zaustavilo. Izbacio je auto iz brzine i okrenuo se prema njoj. „Samo reci
jednu reč i vratiću te u grad. Bez rasprave. Možeš da im kažeš kako nas je
savladala napetost ovih prethodnih nekoliko dana i trebalo nam je malo
svežeg vazduha, ili da nam je tako laknulo zbog poboljšanja Majorovog
stanja, pa smo otišli da se provozamo. Reci im da sam te odvukao na silu, ali
ubedila si me da te ne napastvujem. Šta god da im kažeš, podržaću te. Karson
će potvrditi kako nisam znao da je vozilo ukradeno.“
Razmislila je i pitala: ,,I šta onda?“
Blago je slegnuo ramenima. „Prašina se slegne, i ti obaviš zakazani
intervju sutra uveče. Čekaš i videćeš šta će da se desi.“

125
 „Ne verujem da će iko pokušati da mi ugrozi život dok sam uživo na
nacionalnoj televiziji.“
„Ni ja. Ali šta je sa sledećom nedeljom? Dve sedmice od sada? Mesec dana?
Spremna si da živiš sa tom neprekidnom pretnjom?“
„Major jeste.“
„Nije je bio ni svestan dok ga nisam upozorio. A onda me je optužio da
sam ljubomoran. Pokakio se na upozorenje, ostavljajući mene da živim sa
tim strahom da će ga neko roknuti i, veruj mi, grozno je kad živiš u
neprestanom strahu od opasnosti. Počneš previše da piješ, premalo da radiš,
kvariš prijateljstva, jebeš bilo šta, izvaljuješ zajedljive šale, i to sve da bi
preživeo još jedan dan. Ne želiš da postaneš kao ja, zar ne?“
Sagnuta je glavu i protrljala slepoočnicu.
Spustio je ruku na njeno koleno. „Izvini zbog divljačke vožnje. Je li ti
muka?“
„Nije.“
„Boli Ii te glava?“
„Samo kad podrobno razmišljam o ovome.“
„Onda prestani da razmišljaš. Reci mi da nastavim.“
Podigla je glavu i pogledala ga. „Da nastaviš? Da nastaviš sa ovom
vratolomijom u ukradenom terencu? Ljudi nazivaju Klajda psihopatom, ali ja
mislim da je Boni bila ludača.“
„Hoćeš li da čuješ priču iza eksplozije ili ne?“
„Naravno da želim priču. Ali ovo...“ Bespomoćno je podigla ruke. „Ovo je...
ludo.“
Nije sumnjala u njegovu ubeđenost ili verovatnoću njegove teorije. Ali
ona je živela smišljenim, planiranim životom. Svaki korak bio joj je
određen. Jedino što nije smislila bila je očeva smrt. Samo je to bilo prepušteno
sudbini - očevoj, ne njenoj.
Kera Bejli postavljala je ciljeve i držala se programa da ih ostvari. Nije bilo
nalik na nju da juri u noć sa muškarcem na sumnjivom glasu, što se
ponašao mahnito, za koga je znala da je varalica i lažov, i koga je upoznala tek
pre nedelju dana dok je bio previše mamuran da stoji uspravno.
Pa šta je onda, dođavola, radila ovde? „Mogla sam da dobijem tu priču, a
da ne postanem i sama begunac.“
„Mogla si. Možda. Sa mnom ili bez mene, postaćeš poznatija nego što već
jesi.“
„Ljuti li te to? To što ću ja pokupiti zasluge za istraživanje koje si ti
obavio?“

126
 „Ne“, odgovorio je zlovoljno. „Samo sam razmišljao kako je grozno što ti
majka nije živa da uživa u tvom uspehu.“
Narogušila se. „To je bilo vrlo bezosećajno.“
„Prokleto tačno, Kera“, izgovorio je ljutito. „Još je bezosećajniji gad što
stoji iza ubistva. Zar ne želiš da ga vidiš pred licem pravde? Ona trojica koju
si znala kao bombaše iz Pegaza bili su samo potrčci. Poslali su ih da obave
prljavi posao za čoveka koji je skovao zaveru da ti ubije majku i sto devedeset
šest drugih. I siguran sam da je poslao onu dvojicu da ubiju Majora u nedelju
uveče.“
„Mogli su da budu i provalnici koji su preterali kad je otvorio vrata,“
„Obične marionete. Potrošna roba, i pošto nisu uspeli, verovatno su već
uklonjeni.“
„Nagađaš, Trapere. Ne znaš. Možda su bili skitnice. Dvojica... dvojica...
zavisnika koji su tražili novac za drogu. Ili...“
Tražila je, ah nije mogla da se seti drugog uverljivog objašnjenja i, u svom
srcu, znala je da muškarci sa druge strane onih vrata nisu bili ni skitnice niti
narkomani. Traper ju je posmatrao kao da joj prati misli. „Zaista veruješ da
sam ja bila novost koju osoba iza eksplozije u Pegazu nije očekivala.“
„Da, Kera. Da si neki stari novinar koji je konačno izvukao intervju od
Majora, ne bismo sad vodili ovaj razgovor. Ali ti si bila unutar Hotela
Pegaz kad je dignut u vazduh.“
„Bila sam dete.“
„Više nisi. Pametna si, razumna žena koja privlači veliku medijsku pažnju.
Dok god si živa, prestavljaš pretnju.“
,,Ko vuče konce?“
„Ako ti kažem, nećeš mi verovati.“
„Je li on svestan tvoje sumnje?“
„Možda. Ne znam.“
„Onda si i ti ugrožen isto koliko i ja i Major. Još i više, jer si bio Federalni
policajac.“
„Koji je sve upropastio. Možda sam ga uplašio pre tri godine kad sam
počeo da kopam, ali iz toga nije ništa ispalo osim što sam dobio otkaz.
Sunovratio sam se sve dok nisam dotakao dno. Čak ni rođeni otac nije želeo
da ima bilo šta sa mnom. Sprdnja sam. Gubitnik. Taj tip me se ne boji. Barem
se nije bojao.“ Odjednom je shvatila zašto je rekao za nju da je mamac. „Ali
sad imaš mene.“
„Sad imam tebe“, ponovio je ozbiljno. „Ti i ja predstavljamo mu dvostruku
opasnost. Kad čuje da smo zajedno, preduzeće nešto. A ja ću čekati.“

127
 „Na šta?“
Spremao se da odgovori, predomislio se i kazao: „Shvati, Kera. Ako
ostaneš uz mene, preuzimaš ogroman rizik. Ali već smo zaključili da ti je život
u opasnosti otkako si se predstavila kao devojčica sa slike. Nedelja uveče
bila je znak da se on ne šali. Daće sve od sebe da te ućutka, a ima mogućnosti
da deluje brzinom svetlosti.“
„Pokušavaš da me uplašiš.“
„Da, tačno. Ukoliko grešim, moći ćeš da mi se smeješ kad ostariš. Ali
verujem da ti vreme ističe.“
„Ako sam u tolikoj opasnosti, treba da odemo u Ef-Bi-Aj, Odeljenje
unutrašnje bezbednosti...“
„Pokušao sam, sećaš se? Rekli bi da su bombaši iz Pegaza mrtvi, da je
slučaj zatvoren pre dvadeset pet godina, da nedelja uveče nema nikakve veze
s tim. Nagađaće kako su dvojica luđaka hteli da se proslave tako što bi ubili
heroja. Ili su antiamerički nastrojeni i mrze sve što Major predstavlja. Ili su
borci za prava životinja koji su se pobunili što su videli lovačke trofeje na
zidovima. Tako nešto.
„Počneš da povezuješ tipove od nedelje uveče sa mozgom koji se izvukao
sa eksplozijom u Pegazu, a oni će početi zlobno da se cerekaju. Znam. Doživeo
sam to.“ Namršteno ju je pogledao. „Možda i ti misliš da sam odlepio.“ „Ne. Ali
volela bih da mi više otkriješ. Ispričaj mi osnovu svoje teorije.“ „Ne dok mi ne
kažeš šta misliš.“
„Kakve veze ima Tomas Vilkoks s tim? Zašto njegovo ime stalno iskače?“
Samo ju je pogledao i, kad je postalo očigledno da joj neće odgovoriti,
kazala je: „Ne dok ne saznaš šta mislim.“
„Tako je. A vreme da odlučiš upravo ti je isteklo. Da te odvezem nazad u
grad i ostavim kod motela?“
„Nasuprot čemu?“
„Prvo večeras moram nešto da sredim. Sutra ću ti ispričati više.“
Nije mislila da je lud. Neobuzdan i nepredvidiv, da. Ali ne i neuračunljiv.
Međutim, ona je možda i bila, jer je čula sebe kako govori: ,,U redu,
Trapere. Biću tvoj mamac. Pod jednim uslovom.“
„Opali!“
„Zapravo, dva uslova.“
„Prvi?“
„Ako u bilo kom trenutku budeš tražio od mene da uradim nešto
nezakonito, odustajem.“
„Slažem se. Ali imam i ja uslov. Od sada, sve što kažem ili uradim jeste
nezvanično. Nećeš objaviti ništa dok ti ja to posebno ne naglasim. Kad ti
128
dozvolim, raspolaži time. Raspolaži mnome. Kako god da ispadne, priča je
tvoja. Ali ne dok ne bude gotovo.“
To je bio težak uslov. Pomislila je na Grejsi, urednika vesti i direktora
mreže u Njujorku koji su jedva čekali da se pojavi pred kamerama već sutra
uveče. Ako bude sakrila priču ovakvog značaja zbog obećanja datog Džonu
Traperu - verovatno poludelom Džonu Traperu - mogla bi da izgubi sav ugled
i bude proterana iz televizijskog novinarstva zauvek.
Ali popustila je pred mogućim bogatim nagradama ukoliko se pokaže da
je priča veličanstvena kao što je Traper nagoveštavao.
„Pristajem“, rekla je.
„Da se rukujemo?“ Pružio je ruku preko konzole.
„Nisi čuo moj drugi uslov.“
„O, da. Koji je?“
„Nećemo se skidati goli.“
Povukao je ruku.
„Ozbiljna sam, Trapere“ rekla je. „Ovo je poslovni dogovor između
privatnog detektiva i novinarke. Treba mi tvoja priča koja će, kad je ispričam,
biti zapanjujuća. Ja sam tebi potrebna jer ćeš ti tako biti shvaćen ozbiljno, a
mozak iza eksplozije u Pegazu razotkriven. Mi smo poslovni partneri.
Obećavam ti da možeš imati poverenja u mene dok mi ne daš dozvolu, ali
nema...“
„Skidanja.“
„Tako je.“
„Dakle, prokletstvo.“
„Još možeš da me vratiš u grad.“
Pogledao je u mrak, puste predele, koji su delovali još odbojnije kroz
uskovitlani sneg. Opsovao je sebi u bradu, ali brzo se pribrao. „Padam u
iskušenje da ti poželim sreću i da se rastanemo. Ali ne bih nikad oprostio sebi
kad bi ti se nešto dogodilo. Tako...“ Pružio joj je ruku. Rukovali su se. Zatim je
posegao ispod vozačevog sedišta i izvadio mobilni.
„Imaš dva?“ pitala je iznenađeno.
Udubljen u ukucavanje broja, odgovorio je: „Nekoliko. Svi sa SIM
karticama za jednokratnu upotrebu i sakrivenim brojevima.“ Zatim je stavio
kažiprst na usta. Čula je kako se javlja neki muškarac. „Henk?“
„Trapere? Gde si ti? Tatu će da zdrma šlog, ne zezam se.“
„Jesi li sad sa njim?“
„Ne, kod kuće sam." U pozadini se čula muzika TV emisije, zajedno sa
dečjim smehom. „Šta nameravaš?"
129
 „Zapetljano je.“
„Sa tobom - uvek.“
„Treba nešto da mi učiniš.“
„Trapere...“
„Henk. Ti si sveštenik. Zar to nije tvoj poziv? Da pomažeš ljudima u
nevolji? Ili je to samo lažna predstava?“
Nakon kraćeg ćutanja, Henk je pitao: „Šta želiš da uradim?"
„Pre svega, zna li se još nešto o Majorovom stanju?“
„Poslednji izveštaj koji je tata dobio kaže da je stabilan. Čak malo više i
govori.“
Traper je polako izdahnuo i Keri je bilo jasno da mu je do oca stalo mnogo
više nego što je pokazivao.
„Je li Kera Bejli s tobom?“, pitao je Henk.
„Da.“
„Je li ona dobro?“
„Ma pusti me, Henk. Misliš da bih povredio ženu? Ili je oteo na silu?“
„Želim da čujem od nje.“
Pružio joj je telefon da se javi.
„Jeste li dobro?“
„Savršeno dobro.“
„Je li vas odveo protiv vaše volje?“
Možda je postajala histerična zbog sumanutog sleda događaja, jer se
gotovo nasmejala na njegov izbor reči. „Nije, pošla sam dobrovoljno.“
Traper je preuzeo telefon. „Zadovoljan? Nisi ništa kriv. Ako mi pomogneš,
niko neće moći da te optuži kako si pomagao otmičaru i podstrekavao ga.“
„A šta je sa pomaganjem kradljivcu automobila?“
„O, dakle Glen je to proverio. To će me naučiti da držim usta zatvorena.“
„Šta ti je, dođavola, Trapere? Ukrao si kamionet?“
„Nisam! Objasniću sve, ali kasnije. Slušaj, znaš li ono mesto gde smo
odveli one dve devojke? Imale su bocu domaće breskovače?“
„Stara baraka?“
„Tako je. Kondom ti je pukao. Teško je reći ko se više uspaničio, ti ili
devojka.“
„To je bilo pre nego što sam počeo da izlazim sa Emom.“
Na njegov moralni ton, Traper je pogledao u Keru i zakolutao očima. Pitao
je: „Sećaš li se kako da stigneš tamo?“

130
 „Do barake? Mislim da se sećam.“
„Kera i ja moramo da se sklonimo malo od ljudi na nekoliko dana. Trebaće
nam namirnice. Gotova hrana. Boce s vodom. Ćebad. Poslaću ti spisak u
poruci.“
„Jesi li poludeo? Putevi su zaleđeni. Neću da izlazim po ovom nevremenu
večeras.“
Traper je opsovao, pa ogorčeno izgovorio: „U redu, sačekaj jutro.“
„Ne mogu uopšte. Pre svega, tata bi odlepio, ako me ne bi strpao u zatvor,
a verovatno bi.“
„Samo kad bi te uhvatio. Ili ako se izbrbljaš.“
„Drugo, jednostavno mi ne zvuči ispravno.“
„Nisam prekršio nikakav zakon, Henk. Ni božji, niti ljudski. Pa, nekoliko
božjih.“
„Ni ja ne verujem da si uradio nešto nezakonito.“
„Nisam. Znači, pomoći ćeš mi?“
„Trapere, molim te, ne uvlači me u to.“
„U redu. Zaboravi da sam pitao. I, vidi, o onoj nezgodi sa kondomom.
Moglo je da se desi svakom. Naročito u žaru trenutka. Požuda
podstaknuta breskovačom. Siguran sam da bi Ema i tvoja pastva razumeli.“
Ovog puta opsovao je sveštenik. Zatim je uzdahnuo pomireno. „Pošalji mi
spisak. Hoćeš li biti dobro večeras?“
„Neće biti Ric, ali snaći ćemo se. Vidimo se ujutru.“
„Ne mogu ti reći kada. Mnogo zavisi od vremena.“
„Kad god budeš mogao.“ Zastao je. „I, Henk, shvatam da mnogo tražim.
Veliki sam ti dužnik.“
Prekinuo je vezu i otvorio poruke, gde je počeo da ukucava spisak
osnovnih potrepština. „Imaš li nekih posebnih zahteva?“
„Toalet-papir. Možemo li da verujemo Henku?“
Zakikotao se. „Sad možemo.“
„Nemilosrdan si, Trapere.“
„U pravu si“, rekao je i poslao poruku.

Oko tri ujutru susnežica je počela da jenjava. Do zore je potpuno prestala.

Sunce je izašlo iza oblačnog horizonta na istoku, ali nebo je počelo da
se razvedrava sa zapada i dan je postajao vedriji, a ledene površine sjajnije.
Henk je zaškiljio pod oštrim svetlom kad je zaustavio auto malo dalje od
barake.

131
 Niko nije znao ko ju je sagradio, neko u prošlom veku, možda i pre toga.
Koristili su je kao sklonište kauboji koji su proveravali krda i skupljali
zalutalu stoku, ili jahali kilometrima pored bodljikave žice proveravajući
rupe koje je načinila ljudska ruka ili nešto drugo.
Većina stočara sad je pazila na krda i pašnjake iz kabine helikoptera, tako
da baraku nije niko koristio osim neki slučajni namernik koji bi zalutao
sa utabane staze, ili lovci uhvaćeni u oluji, ili napaljeni tinejdžeri što su
održavali tradiciju koju je Traper započeo.
Posle lova na prepelice, kad su Major i Glen pokazali sinovima tu oronulu
baraku, Traper ju je prihvatio kao ličnu palatu zadovoljstva, savršeno mesto
da se zavuče sa devojkom kad god je dolazio u Lodal. Jednom je pozvao
Henka da ide sa njim na dvostruki sastanak To je bila poslednja ludorija u
Traperovom lošem društvu.
Trapera je bilo nemoguće ne voleti. Imao je neku privlačnost. Ta
privlačnost bila je jednostavna, njegov sastavni deo, kao otisak prsta. Ušao bi
u sobu i vazduh bi se ispunio životnom snagom. Bio je kao đavo koji vam
šapuće u uho o lepotama greha ako se samo usudite da ga počinite.
U detinjstvu, Traper se rugao Henkovoj savesti. Henk je mrzeo njegovo
podsmevanje, ali je takođe duboko u sebi bio ljubomoran na Traperovo
opojno nepoštovanje pravila i često je želeo da i sam bude tako slobodan.
Ali loše ponašanje koje je moglo da se oprosti u adolescenciji bilo je
neprihvatljivo u odraslom dobu. Traperov neprikriveni prezir prema
visokim idealima i moralnosti načinio je od njega usamljenog, ogorčenog
čoveka. Voleli su ga, ali nisu mu se divili.
Henka je zbunjivalo to što Trapera izgleda nije pogađalo mišljenje drugih.
Zaista je delovao ravnodušno prema bilo čemu što je istinski bilo važno,
uključujući i sopstveno samouništenje.
Henk je podigao nogu sa kočnice i dovezao auto puževim korakom do
šćućurene, oronule građevine. Bila je delimično zaštićena od vremenskih
neprilika stenovitim brdom koje se izdizalo iza nje. Na zarđalom limenom
krovu jedva je bilo tragova sinoćnog snega, dok se na ravnim površinama
crnog terenca parkiranog ispred građevine nakupilo skoro tri centimetra.
Visoke terenske gume bile su obložene smrznutim blatom.
Baš je ličilo na Trapera da prkosi snežnoj oluji.
Zaustavio je kola pored terenca. Izašao je iz auta i uzeo dve kese
namirnica sa zadnjeg sedišta. Kad je stigao do vrata barake, pokucao je
vrhom cipele. „Hej, Trapere, ja sam.“ Povio je ramena da podigne okovratnik
kaputa oko ušiju da ih zaštiti od vetra. „Požuri. Napolju je ledeno.“
Kad se ništa nije desilo, spustio je kese i probao vrata. Otvorila su se,
uhvatio ih je vetar i oduvao sasvim, tresnuvši ih o unutrašnji zid.
132
 Baraka je bila prazna. Sudeći po izgledu, prazna je bila već dugo. Paučina
koja je visila sa dovratka lepršala mu je oko lica.
Dah mu je izleteo kroza zube u ljutitom zvižduku nalik na vetar koji je
duvao niz stenovitu padinu. Izvadio je telefon iz džepa kaputa i okrenuo
brzo biranje. Odgovoreno mu je na prvo zvono. „Nisu ovde.“
„Šta! Jesi li siguran da je mislio na tu baraku?“
„Da, tata. Terenac je tu, ali Traper i Kera Bejli nisu. Možeš da dođeš.“
Ubrzo se pojavio šerifov auto, koji je bio tek izvan vidika. Glen je ubrzao
prema baraci i, kad je stigao, izašao je iz auta, projurio pored Henka i
ušao kroz otvorena vrata.
Odmah je izašao, s rukama na kukovima, razjareno dišući. „Kako su mogli
da odu kad je taj terenac još tu?“
,,Pa“, rekao je Henk, „ne verujem da je Traper otet“
„Kučkin sin.“ Glen je prešao ljutitim pogledom preko otvorenog prostora.
„Gde je, dođavola?“

133
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Bedni motel nalazio se na uslužnom putu sa istočne strane

Međudržavnog auto-puta 20.
Traper je ležao na boku u krevetu pored Kere i posmatrao je kako spava.
On je ležao preko pokrivača, ona ispod - uslov koji je postavila nakon što ih je
Karson dovezao tu u sitne sate i uzeo im sobu. Upotrebio je lažna imena
i platio gotovinom. Recepcioner mu je bio klijent, trenutno na uslovnoj
slobodi. Nije ništa pitao.
Kera je zahtevala zasebne sobe. Traper joj je rekao da zaboravi. Popustila
je, smatrao je, jer je bila previše iscrpljena da se dalje raspravlja. Ali, kad
su ušli u sobu i videli jedan krevet, naterala ga je da se zakune da će se
pristojno ponašati. Svečano se zakleo da hoće.
Ubrzo nakon što je Karson otišao, skinula je samo cipele pre nego što je
legla i navukla pokrivač do brade. Brzo je zaspala. Traper je proverio
prozor u kupatilu i zaključio da je premali da se odrasla osoba provuče.
Isprobao je bravu na vratima, zakačio lanac i poželeo da je i jedno i drugo
čvršće. Isključio je svetlo. Zatim je pola sata, kroz ofucane zavese, posmatrao
parking da se uveri kako ih, nekim čudom, niko nije pratio.
Konačno zadovoljan što je izbacio Glena iz koloseka - jer ga je Henk
sigurno obavestio da će se odmah ujutru naći sa Traperom u baraci - izvadio
je pištolj iz futrole na donjem delu leđa i spustio je oboje na noćni stočić, izuo
čizme i legao što je mogao bliže Keri. Odmah je utonuo u san.
Sada, šest sati kasnije, mora da je osetila da je budan, jer se promeškoljila,
otvorila oči i pogledala ga ošamućeno. Ud mu se od polukrutog pretvorio
u ovna za razbijanje, poništavajući njegovu zakletvu da će biti pristojan.
Nagnuo se iznad nje.
„Trapere, dogovorili smo se.“
„Nismo goli.“
„Obećao si da ćeš biti pristojan.“
„Ništa ne radim.“
„Navaljuješ na mene.“
„Uzela si sve pokrivače. Hladno mi je.“
„Goriš kao peć.“ Odjednom se ukočila pored njega. „Odakle je to došlo?“
Prvo je pomislio da misli na njegovu erekciju, ali, kad je video da gleda iza
njega, bacio je pogled preko ramena na komodicu. „Ne verujem da ga
je ostavila Vila Zubić.“
„Sve vreme si imao pištolj?“
134
 „Sve vreme.“
„O!“
„Rekao sam ti da ga imam.“
„Mislila sam da si samo glumio kretena.“
„Jesam. Ali govorio sam i istinu.“ Prešao joj je prstom između obrva da
izgladi boru od brige i skloni pramen kose koji joj je pao preko levog
obraza. „Nisi me nikad pitala šta sam mislio.“
„Kad?“
„U mojoj kancelariji dok si sedela za radnim stolom preko puta mene, sva
izveštačena i ljuta. Jesi li ikad shvatila šta mi je prolazilo kroz glavu?“
Zvučeći izveštačeno i ljutito, rekla je: „Nisam želela da znam.“
Nasmešio se. „Razmišljao sam o tvom mladežu.“
„To je sve?“
„Razočarana?“
„Iznenađena. Mislila sam da će biti nešto prostački.“
„Ne. Bio sam fokusiran na tvoj mladež, razmišljao sam kako liči na mrljicu
tamne čokolade i pitao se da li bi mi se istopio pod jezikom.“ Prešao je
jezikom preko njega sada, a onda i drugi put. „Hmm. Još je tu. Izgleda da ću
morati da ga isprobavam još.“ Uradio je to još jednom, pa spustio usne na
njene.
Poljubac je bio dug i spor, otvorenih usta i izazivački, i završio se tek kad
joj je sklopio šaku oko dojke. Ali, kako god da je želela da se pobuni,
zastenjala je kad joj je prstima pomilovao bradavicu. Čak i preko slojeva
tkanine, nije je bilo teško pronaći.
„Možda sam mislio i na nešto više od tvog mladeža“, šapnuo je. Primakao
se bliže, pokrivajući pola nje, i nosom joj je pomerio okovratnik trenerke tako
da joj gricka vrat, zatim je spustio glavu na dojku, prelazeći joj otvorenim
ustima preko ukrućene bradavice, nežno je grickajući kroz majicu, gurajući
je jezikom.
„Pocrvenela bi da znaš na koja me je sve mesta moj nemirni um odveo.
Dodirivao sam te, isprobavao zaglavio je ruku između njih dvoje i uhvatio je
za međunožje, „... svuda.“
Pod blagim pritiskom, razdvojila je butine. Namestila je kukove da mu
olakša. Pomerio je ruku tek toliko da joj je zavuče u pojas, preko glatke kože
i čipkastih gaćica, zatim unutra gde su joj dlačice bile mokre. Ispod njegovih
prstiju bila je podatna i vlažna, medenija nego što je bila u svim njegovim
snovima.

135
 Zavukao je palac u nju. Izvila se, tražeći novo milovanje, i on ju je
poslušao, zatim se povukao i klizavim jastučićem palca pravio je male,
izazivačke krugove preko osetljive mete. Nastavio je s tim, i zavukao dva
prsta dublje i, bože, bila je neverovatna, pa je ispitivao koliko je dobra,
izvlačeći prste iz nje i zavlačeći ih u nju.
Dah joj je zapeo. Palcem ju je pritisnuo jače. Novo isprekidano disanje,
novo stezanje oko prstiju. Izustila mu je ime.
„Čekaj. Nemoj još da svršiš.“ Izdigao se i počeo da raskopčava rajsferšlus.
Na njegovo krajnje zaprepašćenje, odgurnula ga je sa sebe, zbacila
pokrivače i ustala. Stajala je pored kreveta, on je ležao ispružen na leđima, i
narednih nekoliko trenutaka samo su zurili jedno u drugo, dahćući otvorenih
usta, ona jednako zapanjena kao i on njenim postupkom.
Tada je povikao: „Šta je to jebote?“

Kera je privukla stranice trenerke i zakopčala je preko majice tako da joj

se ne vidi mokra tačka na bradavici. „Neću da budem jedna od tvojih
'jebem koga stignem’.“
Pogled mu je bio tup, ali, kad je shvatio o čemu govori, ustao je i stao
ispred nje. „Zbog toga ovaj interruptus?8“ Raširio je ruke. „To sam rekao samo
radi boljeg objašnjenja.“
„O, znači nije istina?“
Zaustio je da nešto kaže, ali ništa nije izašlo. Spustio je ruku.
Tiho se nasmejala, ali zvučalo je prazno.
Provukao je prste kroz kosu i okrenuo se oko sebe od nemoći. Pogledao
je na krevet. Pogledao joj je u grudi kao da vidi onu vlažnu tačku kroz
trenerku. Kad ju je pogledao u oči, izgovorio je: „Nije tako.“
„Ne?“
„Nije, prokletstvo.“
„Šta mene izdvaja, Trapere? Po čemu sam posebna?“
Zauzeo je stav. „Ne znam. Da vidimo. Možda tvoje lice? Svilenkasta kosa
koju želim da osetim kako mi klizi preko stomaka? Vrelo telo po kojem
želim da slikam prstima? Način na koji se krećeš? Tvoj glas? Navedi nešto.
Samo znam da sam krut otkako sam te prvi put ugledao.“ Koraknuo je prema
njoj. „I oprosti što ističem da ti...“
„Nemoj,“ Podigla je ruku. „Molim te, nemoj da kažeš nešto prosto što će
me još više naljutiti.“

8 Lat.: Prekid. (Prim. prev.)

136
 „Čekaj. Ti si ljuta na mene?“
„Ne, na sebe.“
U njemu je tinjalo, blago se ljuljao na celih metar devedeset tri, dok je
čekao da mu objasni.
„Videla sam kako žene reaguju na tebe“, rekla je. „Štaviše, videla sam
kako znaš kako reaguju na tebe. Imaš sve odlike lošeg momka, pa si zbog
toga svima poželjan i, da, iako sam dovoljno pametna da ne padam na
seksepil, ipak sam pala.“ Pokazala je na krevet. „Ali nije trebalo da te pustim
da odeš tako daleko. Izvini.“
Skrstio je ruke na grudima i isturio bok, što je bilo rizično pošto su mu
farmerice i dalje bile otkopčane i spuštene nisko na kukove. Zaškiljio je
na jedno oko dok ju je gledao. „Osim što sam loš momak, i tako dalje, znaš
šta sam još? Pametan. I imam ugrađen, pouzdani detektor za đubre, i sve što
si mi sad rekla čisto je sranje.“
Htela je da porekne, ali preduhitrio ju je.
„Želela si me u sebi koliko sam i ja želeo tebe. Nisi odustala zato što ti se
odjednom probudio zdrav razum ili te je odbila moja švalerska priroda.
Ne, odustala si zato što mi još ne veruješ. Uplašena si. Misliš da sam ili
paranoični luđak koji izmišlja teorije zavere ili ogorčeni sin sa toliko
potisnutog besa protiv slavnog oca da sam pokušao da ga ubijem.“
„To nije istina!“ uzviknula je.
„Ne?“
„Da ti ne verujem, da te se još bojim, da li bih bila ovde?“
„Pa šta je onda, Kera?“
Sa istom srdžbom kao i on izgovorila je: „Ne znam kako će se ovo završiti.“
„Šta ovo? Ova svađa? Ovo...“
„Sve ovo. Kako si mi ispričao sinoć, nalazimo se u opasnosti. Ako je tako
opasno kao što si izjavio, mogli bismo oboje da završimo mrtvi.“
Malo se opustio. „Opravdana briga. Ali to si znala i sinoć. Pre nego što si
odlučila da ostaneš sa mnom, jasno sam ti stavio do znanja da će to
biti ogroman rizik.“
Po moj život, da, ali ne i po moje srce.
Te reči bile su joj u glavi, ali nije ih izgovorila naglas.
Od samog pogleda na njega tako razbarušenog, pošla joj je voda na usta.
Očajnički je želela da spusti ruke na njega, privuče ga, oseti ga u sebi i utoli tu
žudnju koja je bila i predivna i užasna. Da je mislila kako će je seks s
njim rešiti neprilika, uradila bi to sa zadovoljstvom.

137
 Ali, pored seksualne čežnje, takođe ju je i emotivno privlačio taj muškarac
koji je morao da živi u očevoj velikoj senci.
Nije se žalio zbog toga. Nije ispričao tužnu priču da izazove sažaljenje.
Zapravo, opirao se svemu što je izazivalo sažaljenje i saosećanje. A nije se
činilo ni da je ljubomoran na Majora. Nije se takmičio sa očevom slavom.
Činio je sve da je izbegne. I tako, dok je prezirao ispravnost i bunio se protiv
autoriteta, Kera je naslućivala da se ispod te privlačnosti, i razuzdanosti, i
stava jebite se, krio dečak napušten u jedanaestoj godini. Mladi Džon Traper
nije mogao da se takmiči sa čarima slave koju je otac izabrao umesto njega.
Bila je dovoljno mudra da ne započinje tu raspravu, naravno. Ranjene
životinje grizu nežnu ruku koja im se pruža. Mrzeo bi je zbog opažanja i
otkrivanja boli koju je trpeo dan za danom.
Bio je ožalošćen, ne zbog gubitka mrtvog roditelja, već zbog živog.
Kad bi bila dovoljno glupa da preda srce Traperu, on bi joj ga slomio. To
nije želela da rizikuje.
Oboje su reagovali na neočekivano kucanje na vratima, ali na različite
načine. Traper se bacio preko kreveta, dohvatio pištolj i stigao do prozora
za vreme dok je Kera preplašeno udahnula i stavila ruku preko usplahirenog
srca.
„Karson je.“ Traper je pustio zavesu da padne na mesto, pomerio lanac, i
otključao vrata.
Advokat kog je Kera upoznala prethodne noći ušao je noseći dve kese iz
restorana brze hrane u jednoj ruci. U drugoj je držao dve najlon kese iz
kupovine. Odmerio je zgužvan krevet, Traperove raskopčane farmerice i
njenu laganu garderobu.
„Jesam li stigao u nezgodno vreme?“ Okrenuo se Traperu i namrštio se.
„Nadam se. Dugujem ti još oko pet prekida.“
Bez imalo stida, Traper je zakopčao rajsferšlus. „Jesi li nam dovezao
auto?“
„Zar nisi to poručio?“
„Koji tip?“
„Imaš drskosti da zanovetaš?“
„Pa, ako može da ne bude ukraden.“
„Nije.“ Karson se okrenuo Keri. „Izvinio sam mu se za terenac. Nezahvalni
gad nikad ne prihvata izvinjenje.“
Pogled joj se susreo sa Traperovim. „Ne, ne prihvata.“
Uporno su se gledali dok napeta tišina nije postala neprijatna. Karson se
zakikotao. „Izgleda da sam ipak nabasao na nešto. Oduševljen sam.“
Spustio je kese sa hranom na sto ispod prozora i bacio je kese iz kupovine na
138
krevet. „Tu je sve sa spiska što si tražio. Probao sam da pogodim tvoju
veličinu“, obratio se Keri. „Teško je odrediti u toj vrećastoj kućnoj odeći.“
„Sigurna sam da će mi biti dobro šta god da si uzeo. Hvala.“
Pokazao je prema stolu. „Jedite dok je vruće. Sešću ovde.“ Seo je na kraj
stola. „Moram ovo da obavim brzo. Gospođa me je pratila da može da
me odveze nazad u Fort Vort. Čeka me u kolima.“ .
„Slobodno neka uđe“, kazao je Traper dok je delio hranu.
„Ni slučajno“, rekao je Karson. „Ne sviđaš joj se. Kaže da si nepristojan i
baraba, i nisi pozvao njenu deverušu kao što si obećao.“
Kera je pogledala preko stola u Trapera. Izbegavao joj je pogled, i umesto
toga zagrizao sendvič.
Karson je podigao ruke ispred grudi, s dlanovima nagore, kao da
odguruje nešto. „Zaista, Trapere, nemoj preterivati sa zahvaljivanjem što sam
obavio kupovinu. Ili doneo doručak. Ili što sam vozio kroz preriju sinoć po
snežnoj oluji da spasem tvoje dupe. Mislim, za šta služe prijatelji?“
„Hvala. Progledaću ti kroz prste što si stigao u baraku sat i po kasnije nego
što si rekao.“
„Padao je sneeeeg.“ Karson je zastao, zatim pitao: „Misliš li da se
propovednik pojavio tamo jutros?“
Traper je klimnuo potvrdno. „Jeste. Sa pratnjom.“
Kad su stigli do barake i kad je Traper objasnio Keri kako je isplanirao da
ostavi ukradeno vozilo i otrese se šerifa Adisona, bila je zapanjena.
„Tako si dobro obmanuo Henka, čak sam ti i ja poverovala“, rekla mu je.
„Kako si znao da će se izbrbljati?“
„Zato što je uvek iskren. Odmah pozove Glena.“
Objasnio je da će Glen i Henk razborito sačekati do jutra da dođu do
barake i da će do tada Kera i on već odavno otići. Kroz vetrobran se nije videlo
ništa osim mraka, nanosa snega i mutnog obrisa negostoljubive
građevine. „Odavno otići kuda?“, pitala je.
Tada joj je ispričao drugu polovinu svog plana, i započeli su naizgled
beskonačno čekanje na Karsona Rajma, koji je morao da se osloni na GPS
koordinate da ih pronađe. Traper je ostavio motor terenca da radi tako da
mogu da se greju. Nagovorio ju je da obori sedište i odspava dok je on čuvao
stražu.
Oborila je sedište koliko je mogla, ali nije uspela da zaspi. Bilo joj je
hladno i bila je umorna, a mučio ju je i strah da se upetljala u nešto što je
osuđeno na propast.

139
 Advokat ih je konačno pronašao. Na povratku je neprestano brbljao,
pričao anegdote o klijentima, dok nisu stigli u motel, koji je opisao kao
„savršen za njihove potrebe.“
Sad je Traper slistio sendvič, otpio gutljaj kafe i rekao Karsonu: „Pričaj mi
o ćerki Tomasa Vilkoksa.“
„Ime, Tifani. Rodila se kasno. On i njegova žena Greta obožavali su to dete.
Pomislio bi da će se pretvoriti u razmaženo bogato derište. Ali izgleda da
je bila sve što bi roditelj mogao poželeti. Odlična učenica. Mnogo
prijatelja.“ Nabrajao je njene uspehe i ispričao im kako je bila izvanredna
jahačica. „Englesko jahanje. Mala sedla, smešni šeširi, ograde za
preskakanje.“
„Momci?“
„Znaš kako se te devojačke škole druže sa muškim školama na plesovima?
Tako nešto. Ali ništa stalno, niko neukusan, niko koga tata ne bi odobrio.“
„Dakle, nije bilo seks-skandala, abortusa, ničeg sličnog?“
„Ako je bilo nečeg, moj asistent to nije našao.“
Traper ga je pogledao ispod izvijene obrve. „Je li tvoj asistent otkrio da li
je Tifani Vilkoks ikad imala neprilika sa policijom?“
„Aha. Čak ni saobraćajni prekršaj.“
„Droga?“
„Ne, osim ako ne računamo predoziranje koje ju je usmrtilo.“
Traper je razmenio pogled sa Kerom pre nego što se vratio Karsonu.
Advokat je slegnuo ramenima.
„Na umrlici je pisalo da je umrla od respiratornih 'komplikacija’, kad je
zapravo došlo do respiratornog zastoja. U osnovi, prestala je da diše, ugušila
se. A prestala je da diše nakon što je unela ogromnu količinu heroina.
Zvanična sudska odluka bila je slučajno intravenozno predoziranje.“
„Sama ga je ubrizgala?“
„Moguće da su Vilkoksovi želeli to da zabašure.“
„Moguće? Ili...“
„Ti si istražitelj, Trapere, ne ja. Sve je nejasno.“
„Je li taj asistent pouzdan?“
„Pouzdano sklon kriminalu. Ali verujem podacima, zato što mi duguje
uslugu.“ Gledajući u Keru, dodao je: „Poslednju presudu sveo sam mu
na vreme koje je odslužio.“
Traper je prešao rukom preko čekinjaste vilice. „Gde je bila?“
„Vilkoksova ćerka? Kad je umrla? Ne znam. Asistent to nije saznao.“
„Ko ju je pronašao?“
140
 „Ni to nije saznao. Proglašena je mrtvom u Prezbiterijanskoj bolnici u
Dalasu. Leš joj je kremiran posle autopsije. Nije bilo sahrane. Njen konj bio je
doniran ranču koji ima programe za autističnu decu, a to nije raga, već otmen
konj.
„Muzički kabinet u njenoj školi dobio je ime po njoj, ali se, na zahtev
Vilkoksovih, oko toga nije dizala velika prašina. Kao da Tifani...“ Promrdao je
prstima u vazduhu, da naznači kao da je iščezla u vazduhu.
Oglasila se sirena automobila. „Moj znak.“ Karson je ustao i zabrinuto
pogledao jedno pa drugo, grickajući unutrašnju stranu obraza. „Vilkoks je
pun love. Znate li vas dvoje šta radite?“
Nijedno nije odgovorilo.
„Šta radite?“
Nijedno nije odgovorilo.
„Pa, ako vam ikad zatreba advokat...“ Krenuo je ka vratima.
Traper ga je pitao je li video nekog neobičnog ko vreba oko njegove
zgrade.
„Nikoga. Izgleda da su svi znali da ćeš biti u Lodalu sa tatom.“
Ponovo je zatrubila sirena. Traper je otvorio vrata i, uprkos tome što se
nije sviđao gospođi Rajm, ljubazno joj je mahnuo kao odgovor na njeno
pritiskanje sirene. Samo se nasmejao.
Karson mu je na izlasku pružio svežanj ključeva. „Nije lep, ali moj novi
šurak kune se da radi kao švajcarski sat.“
Traper je pogledao napolje na auto i napravio grimasu. „Dakle, nije lagao
za izgled.“ Zatim: „Iskreno, Karsone, hvala ti na svemu.“
„Ništa ne radim zato što imam dobro srce. Jesi li ikad čuo za veresiju? Sve
beležim.“ Poslao je Keri poljubac i otišao da se pridruži svojoj nestrpljivoj
ženi.
Traper je zatvorio vrata i zaključao ih. Pregledao je sadržaje kesa iz
kupovine koje je Karson ostavio na krevetu i podigao ih. „Bokserice ili
gaćice?“
„Gaćice.“
Dodao joj je jednu kesu. „Gaćice i ostale ženske stvarčice. Možeš da se
istuširaš prva, ali sačuvaj mi peškir.“
„Nismo završili razgovor.“
„Da, jesmo. Shvatio sam poruku. Ti si moralno nadmoćna i ne želiš da se
krešeš sa ovakvima kao ja. U redu. Povremeno pitam, ali nikad, nikad ne
molim.“
„Trapere...“

141
 „Moram da obavim telefonski poziv.“ Okrenuo se od nje, uzeo kaput i iz
unutrašnjeg džepa izvadio jedan od nekoliko mobilnih telefona koje je
uzeo ispod sedišta terenca.
Započeo je telefonski razgovor: „Zdravo, ovde Džon Traper. Kako je Major
jutros?“ Slušao je nekoliko trenutaka, a zatim je rekao: „Stvarno? Može to?
To je dobar znak, zar ne? Naravno. Prinesite mu telefon uhu.“ Zatim: „Hej!
Sve ti je bolje i bolje. Sestra je rekla.
Dok je slušao, Kera je videla kako mu se osmeh postepeno pretvara u
tanku, strogu liniju. „Da, pretpostavljam da bi ti to nazvao borbom s
vetrenjačama.“ Nastavio je da sluša, a zatim je dodao: „Šta god da kažem u
svoju odbranu, već si me osudio.“ Nekoliko trenutaka kasnije oštro je
pogledao Keru. „Stoji tu pored mene.“
Prišao je i žurno joj pružio telefon. „Major želi da razgovara s tobom.“

142
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Traper je prošao pored nje i ušao u kupatilo, zalupivši vratima iza sebe.
Izgovorila je u telefon: „Majore?“
„Kera. Van sebe sam još otkad su mi rekli da si povređena. Jesi li se
potpuno oporavila?“
Glas mu je bio slab i hrapav, ali nasmešila se kad ga je čula. „Skoro. Ubrzo
ćete i vi. Tako sam srećna.“
„Mogla si da nastradaš.“
„Preživela sam. Mi smo preživeli. Ne razmišljajte o tome šta je moglo da
bude.“ Drhtavo se nasmejala. „Naravno, i sebi sam to morala mnogo puta
da ponovim.“
Posle kraće tišine, rekao je: „Srećom po mene, sestra koju je Džon obrlatio
bila je odmah tu pored mene kad ju je pozvao.“
„Sreća.“
„Iznenađen sam što je zvao da pita za mene.“
„Zašto bi vas to iznenadilo? Neizmerno se brine za vas.“
„Zašto onda nije ovde sa mnom umesto što tamo radi... šta radi?“
Dok je oklevala da odgovori, Major je prekrio telefon i zamolio sestru da
ga malo ostavi samog. Zatim je pitao Keru je li sama. „Možemo li da
razgovaramo otvoreno?“
Čula je vodu iz tuša kroz zatvorena vrata kupatila. „Da.“
„Znam ponešto o tome šta se događa, jer je Glen svraćao do mene“,
nastavio je Major i dalje promuklim glasom. „Bio je van sebe od besa. Ispričaj
mi kako je Džon prevario Henka.“
„Išao je jutros do barake?“
„I Glen s njim. Kao što je Džon znao da će se desiti. Henk je oduvek bio
naivan, ali nasamario je i Glena.“
„Nije mu to bila namera. Samo je hteo da kupi malo vremena.“
Major je isprekidano udahnuo. „Kera, juri li on tu svoju zamisao o
Pegazu?“
Nije ništa rekla, što je bio dovoljan odgovor.
Uzdahnuo je. „Kad je sinoć bio ovde, bio sam jedva svestan, ali odmah je
počeo o tome. Pričao je kako ga nisam slušao kad me je upozorio i, kao
posledica toga, ti i ja umalo nismo nastradali.“

143
 Nije želela da se raspravlja, kao što bi uradio Traper, pa je pažljivo birala
reći. „Ukoliko taj nesrećni događaj od nedelje nije imao nikakve veze s
našim susretom i eksplozijom u Pegazu, trenutak izaziva sumnju.“
„Slažem se, ali nije na nama ili na Džonu da odlučimo. Ako misli da su ta
dva događaja povezana, treba to da prijavi vlastima. Saveznim vlastima.“
„Pokušao je“, podsetila ga je.
„Da“, izgovorio je sa primetnim žaljenjem. „Ljutio sam se na njega zbog
toga, i pogrešio sam. Ali Džon je sebi najgori neprijatelj. Nadređeni
dovedu njegove metode u pitanje, reći su mu brže od pameti, uvali se u
nevolju, naudi i sebi i svima oko sebe.“
Znala je da je to istina, ali Majorovo otežano disanje ju je zabrinulo. „Ne
bi trebalo o tome sad da razgovaramo. To vas uznemirava.“
„Uznemiren sam već tri godine. Džon je bio zvezda Biroa za alkohol,
duvan, vatreno oružje i eksploziv dok nije postao obuzet Pegazom. Ništa nije
moglo da ga zaustavi da ispita i dokaže da je u pravu, a da svi ostali greše.
Nije poslušao naređenja da odustane, i to ga je koštalo karijere. Merijen,
takođe, i uništilo im je zajedničku budućnost.“
Poslednja izjava pogodila ju je kao udarac u grudi. Povukla se nekoliko
koraka unazad i spustila na ivicu kreveta.
Nesvestan svog nenamernog otkrića, Major je nastavio: „Teško mu je pao
neuspeh. Opako smo se posvađali. Nesuglasice koje su tinjale između
nas pokuljale su i... Je li ti rekao za Debrin dnevnik?“
Merijen je očigledno bila neko važan Traperu. Nije je to toliko mučilo
koliko činjenica da joj nikad nije spomenuo ime. Međutim, otvoreno je
govorio o majčinom dnevniku i kako ga je upotrebio kao oružje protiv oca, ali
izdala bi njegovo poverenje kad bi priznala da je znala za to.
Kad mu nije odgovorila na pitanje, Major je prošištao: „Dobro, nema veze.
Obojica smo rekli nešto što nam je narušilo odnos.“
„To me žalosti.“
„I mene. Ne mogu da kažem za Džona.“
„Verujem da i on žali zbog toga. Duboko.“
„Ako žali, to nikako nije pokazao.“
„Ne verujem da je nepopravljivo.“
„Zato što ga ne poznaješ. Nepopustljiv je. Ume da bude nemilosrdan.
Oštar. Čak okrutan.“
Grlo joj se steglo. „Zašto mi to govorite?“

144
 „Sudeći prema Glenovim rečima, osvojio te je. Odrasli ste. Ne tiče me se,
samo što - pošto sam te već jednom spasao - osećam određenu
odgovornost prema tebi, Kera.“
„Šta je sa Traperom? Zar ne osećate odgovornost prema njemu?“
„Naravno da osećam. Volim sina, ali on to odbija“, odgovorio je dok mu je
glas pucao. „Odbacio je sve i svakoga kome je stalo do njega. Izabrao je
rušilački put i odlučan je da ostane na njemu. Samo da meni napakosti“,
dodao je prigušeno.
Nije se složila. Trapera nije pokretala pakost, ili ljubomora, ili sitničavost
koju mu je Major pripisivao. Ali nije htela da se meša u njihov sukob, koji
je već bio dovoljno zamršen.
Rekla je: „Traper veruje da je u pravu.“
„Ako jeste, onda je meta. Zar ne razumeš? Kao što sam ja bio u nedelju
uveče. Kao što si ti bila i još si. Shvati ozbiljno moje upozorenje, Kera. Džon je
nesmotren i neće nikoga da sluša, i dok god si sa njim...“ Zaćutao je. „Sestra se
vratila i traži svoj telefon. Moram da idem.“ Isprekidano je uzdahnuo. „Za ime
božje, čuvaj se.“
„Hoću. Sad se, molim vas, odmorite.“
Tiho su se pozdravili. Neko vreme posle završenog razgovora, Kera je
ostala da sedi na krevetu, potištena zbog svega što joj je Major rekao.
Nije shvatila da je tuš prestao da se čuje dok Traper nije otvorio vrata
kupatila i izašao, a sa njim i oblak pare. „Nadam se da nisam potrošio svu
toplu vodu.“
Na sebi je imao samo peškir obavijen oko kukova, a kosa mu je još bila
mokra i voda mu je kapala po ramenima. Telo mu je bilo vitko, koža
čvrsto zategnuta preko mišića. Vlažne, meke kovrdžave dlačice preko
grudnih mišića sužavale su se u gladak, primamljiv trag. Površina ispod
peškira bila je tako lepo oblikovana da je to bilo dekadentno.
Izgledao bi predivno da nije imao neprijateljski sjaj u očima kad je prišao
krevetu i pružio ruku. „Daj mi telefon.“
Stavila mu ga je na dlan. Okrenuo ga je i izvadio mu bateriju. Jednoličnim
glasom je izgovorila; „Mislila sam da se broju ne može ući u trag.“
„Nije vredno rizika. Jeste li se Major i ti lepo ispričali?“
„Ne zapravo.“
Takav odgovor nije očekivao. Prestao je da petlja oko telefona i usmerio
je hladne plave oči na nju.
„Kazao je da treba da prihvatim njegovo upozorenje.“
„Protiv?“

145
 „Tebe.“
„Ko bi rekao.“
„Nazvao te je nesmotrenim, i kazao da umeš da budeš oštar, okrutan, i da
si odabrao razoran put.“
Saslušao ju je, a zatim se zlobno osmehnuo. „Znaš gde su vrata.“
Odmakao se i uzeo leviske iz kese koju je doneo Karson. Okrenuvši joj
leđa, bacio je peškir i obukao farmerke na golo telo.
Ustala je. „Ko je Merijen?“
Ukočio se načas, pa je prevukao farmerke preko stražnjice i zakopčao ih
pre nego što se okrenuo. „Mrzim nove farmerke“, promrmljao je i počeo
da pretura po kesi iz kupovine.
„Trapere?“
,,Hmm?“ Otkinuo je etiketu sa crne majice dugih rukava i prevukao je
preko glave, izgleda zaboravljajući da mu je kosa mokra. Pošto je
provukao ruke kroz rukave i spustio majicu preko grudi, sagnuo se i podigao
peškir sa poda, a zatim je žustro protrljao glavu.
„Hoćeš li da mi odgovoriš?“
„Ako je tako pričljiv, matori se očigledno oporavlja. Trebalo bi da
prestanem da brinem zbog njega uzaludno.“
„Odgovori mi!“
Ponovo je bacio peškir na pod, pa stavio ruke na kukove i ljutito je
pogledao sa druge strane kreveta.
Nije ustuknula.
Podigao je ruke sa strane, kao da hoće da kaže nije bitno, „Merijen Kolins.
I ona je bila agent Biroa.“
Kera nije odstupala, ali nije ništa ni rekla.
Ostao je u mestu neko vreme, pa uzeo kesu i ispraznio sadržaj na krevet.
Pronašao je par čarapa. Pokidao je pakovanje zubima i seo na stolicu za
stolom da ih navuče.
Posegnuvši za čizmom, pogledao je u Keru, koja se nije ni pomerila.
Opsovao je sebi u bradu dok je obuvao čizmu. „Kad je već spomenuo njeno
ime, mogao je barem da ti ispriča kratku verziju. Ili možda jeste?“
„Rekao je kako je tvoja obuzetost Pegazom koštala i Merijen posla.“
„Jeste. Branila me je i podržavala moju pretpostavku o podstrekaču. Biro
je odlučio da je, ako je njena odanost meni nadvladala njenu odanost
njima, trebalo da ode kad i ja. Razlika je bila u tome...“, kazao je uzimajući i
drugu ‘čizmu i gurajući nogu u nju, „... Što je njoj bilo stalo.“ Ustao je i proverio

146
jesu li mu čizme i krute nove farmerke dobre pre nego što je pogledao u nj u.
„Voda se dosad verovatno opet ugrejala.“
„Merijen nije bila samo koleginica, zar ne, Trapere?“
„Šteta što ništa od toga nije obrađeno u svim onim člancima na internetu
koje si pročitala o meni. Mogla bi lepo da se istuširaš toplom vodom i
mene ostaviš prokleto na miru!“
„Bili ste zajedno?“
Prosiktao je psovku, ali onda je udahnuo i lenjo izjavio: „Bili smo vereni.“
„Raskinula je veridbu nakon što je otpuštena?“
„Ne, ja sam.“
„Zašto?“
„Zato što je otkrivala kakav bi život sa mnom bio. Kako nesmotren, oštar,
okrutan, i... Šta je ono još bilo?“ Nekoliko puta brzo je pucnuo prstima.
,,Razoran.“
Odjednom mu je glava pala napred. Pritisnuo je kapke palcem i srednjim
prstom. Spustivši ruku, otišao je do prozora i razmakao zavese da pogleda
napolje. Znala je da ne uživa u pogledu na okolinu. Tamo nije bilo ničeg osim
izrovarenog asfaltnog parkinga i korova zarobljenog uz nakrivljenu ružnu
ogradu.
Tako je dugo ćutao da je pomislila kako je završio s tom pričom. Zatim je
jednolično počeo;
„Došao sam kući jednog dana. Usred dana. Merijen je bila u krevetu,
plakala je. Kao, jecala. Isprekidano jecala. Neutešno. Dugo je plakala.“
Trenutak kasnije je izgovorio: „Dok sam ja brisao krv sa poda kupatila.“
Kera se osećala kao da je progutala kamen. Upravo tako je stajala
nepomično.
„Nije mi rekla da je bila trudna, jer nije želela da pojačava pritisak pod
kojim sam bio na poslu. Ali to je samo pojačalo pritisak pod kojim je ona
bila. Sav taj stres, ogorčenost i nesigurnost zbog budućnosti nisu stvorili
zdravu sredinu za embrion.“
Prošao je čitav minut. Kad se okrenuo prema njoj, čvrsto je namestio
neprobojnu masku. „Dakle, da, zaista razoran. Uplašio sam se da ću, ako
ostanem, samo doneti Merijen još tuge, još bola, a po njenom prekornom
pogledu znao sam da se i ona toga plašila. Zato sam spakovao stvari i otišao
te noći. Što treba i ti da uradiš. Poslušaj Majorovo upozorenje. Idi.“
Otišao je do ormara i uzeo delove njenog mobilnog telefona iz džepa svoje
jakne. Sastavio ga je i proverio ima li signal, pa ga je bacio na krevet
pravo pred nju.

147
 „Pozovi taksi“, rekao je. „Pozovi onu ženu sa divljom kosom i
narandžastim naočarima i zamoli je da dođe po tebe. Ili, ako ćeš radije, uzmi
taj ružni auto koji je Karson pozajmio od svog šuraka. Ključevi su na stolu.
Možeš da javiš Karsonu kad i gde da dođe po njega.“
Kera mu je u očima potražila iskru strasti i žara koju su imale ranije dok
ju je zavodio. Ali nije bilo nikakvih emocija u neumoljivim očima koje su
sad zurile u nju.
Uzela je telefon.

Grejsi se javila na prvo zvono. „Kera?“

„Da, ja sam.“
„Hvala bogu! Jesi li dobro? Znaš li koliko sam brinula? Ovo je otprilike
četvrti srčani udar koji si mi izazvala ove nedelje. Gde si?“
„Izvinjavam se što nisam zvala ranije. Nisam nameravala da ti izazivam
srčani udar.“
„Samo mi reci da si dobro.“
„Dobro sam.“
Grejsi je tiho pitala: „Kažeš li to pod prinudom?“
„Prinudom? Ne.“
„Priča se kako te je Džon Traper oteo sa bolničkog parkinga.“
„To je smešno. Naletela sam na njega u bolnici. Postajalo mi je pomalo
klaustrofobično. Stražari oko mene. Mediji su od njega tražili izjavu.
Trebalo nam je malo prostora.“
„Bolje bi mu bilo da se navikne na male prostore. Kamionet koji je vozio
bio je ukraden.“
„Nije to znao. Došlo je do zabune.“
„Rekla bih. Policajci koji su pokušali da ga sustignu bili su prokleto
zbunjeni. Kuda ste otišli?“
Kera je uzdahnula. „Duga priča, Grejsi, i previše sam umorna da bih ti
pričala. Na kraju nas je zaustavila oluja i završili smo u motelu na
međudržavnom putu. Čak ne znam ni kako se zove.“
Grejsi je shvatila da dobija veoma skraćenu verziju. „Umem da čitam
između redova. Nadam se da si se zabavila sa frajerom. Na tvom mestu, ja bih
se bacila na njega.“
„Zapravo, nije bilo naročito zabavno, Ja... On i ja smo se razišli. Kod kuće
sam.“
„Kod kuće si? Odlično! Mogu da krenem iz ove vukojebine i požurim
nazad, Uradićemo večerašnji intervju iz studija.“
148
 „Neću uraditi intervju.“
Grejsi je zamucala: „Ali policija, ili šerifi, ili šta god da su, dali su dozvolu.“
„Još se ne osećam prijatno zbog toga.“
„Ne brini. Pozvaću stanicu. Imamo dovoljno zaštite, mnogo bolje nego...“
„Nisam zabrinuta za svoju bezbednost. Već... zbog svega, Grejsi.“
„Šta to znači? Zbog svega? Čega na primer?“
Kera je duboko udahnula. „Samo ću reći za sada da se neću pojaviti u
večerašnjoj emisiji. Od početka sam se ustručavala.“
„Ali imamo dobru vest. Majorovo stanje više nije kritično. Svakog sata sve
mu je bolje.“
„Znam. Razgovarala sam s njim malopre.“
„Jesi?“
„Telefonom. Oboje smo bili zabrinuti zbog onog drugog. Razgovorom
smo malo ublažili te brige.“
„Odlično! Onda to više nije osetljiva tema.“
„Meni jeste. Major više nije u kritičnom stanju, ali zvuči slabo. Uznemiren
je. Brine zbog moje bezbednosti, jer su osumnjičeni koji su pokušali da
nas ubiju još na slobodi.“
„Što se toga tiče“, rekla je Grejsi, „ne pomažeš u njihovom hvatanju.
Ometaš istragu. Ili je tako šerif kazao.“
„Stvarno? Kada?“
„Nedavno. Zalupao mi je na vrata motelske sobe i zahtevao da zna jesam
li se čula sa tobom. Ljutit. Crven u licu i koristeći rečnik iz Zakona i reda
o tome kako si neprijateljski ključni svedok.“
„Potpuno sam sarađivala i rekla mu sve što znam.“
„Ali Ef-Bi-Aj će verovatno hteti da te ispita.“
„Ef-Bi-Aj?“
„Adison - tako se zove? - kaže da su federalci preuzeli glavnu reč, i on to
pripisuje tvom nestanku. Nadrkan je, i to blago rečeno.“
Kera je na trenutak ćutala, a zatim je dodala: „Ako me budu ponovo
ispitivali, uzeću advokata. Ali zasada ću da se isključim. Već sam poslala imejl
uredniku vesti i rekla mu da mi treba nekoliko dana bolovanja.“
„Ta priča je još vruća, Kera. Dobiće napad.“
„Šteta.“
„Gde je Džon Traper?“
„Ne znam. Kao što sam pomenula, razišli smo se. Sad ću prekinuti vezu.
Iscrpljena sam.“
149
 „Kera, čekaj! Možeš da uzmeš bolovanje posle večerašnjeg emitovanja.
Šta god ti treba da te oraspoloži, nabaviću. Masaža. Martini. Unos vitamina B
dvanaest. Samo reci.“
„Velikodušno, ali ne hvala.“
„Zbog svega o čemu smo pričale preklinjem te da još jednom razmisliš.“
„Izvini, Grejsi. Moja odluka je konačna.“
Promenivši preteći ton, Grejsi je rekla: „Pa, tvoja odluka ne pogađa samo
tebe, znaš. Jesi li razmišljala o tome? Tu je i moja karijera. Pomisli na ekipu.“
„Njihove karijere će preživeti, a i tvoja.“
„Šta je sa tvojom?“
„Zbogom.“
Veza se prekinula.
Grejsi je dunula. „Zadržavala sam je koliko sam mogla.“
Šerif Glen Adison stajao je iznad nje. „Zašto bi joj bio potreban advokat?“
„Zato što nije budala“, odbrusila je Grejsi. „Vi, sa druge strane...“
„Mogli ste da je pritisnete jače u vezi s Traperovim boravištem.“
„Zar to nije vaš posao, šerife? Izgubili ste ključnog svedoka, pa ste me
dovukli ovamo i naterali me da sedim ceo dan u ovoj vašoj bajnoj kancelariji,
čekajući na nju da pozove, da biste mogli da je nađete.“ Prezrivo je
dodala: „Nije ni čudo što je Ef-Bi-Aj preuzeo istragu.“
„Ovo je koordinirana aktivnost nekoliko agencija.“
Grejsi je frknula. „Dobro zvuči i, kao i sve što dobro zvuči, služi za
pokrivanje nečijeg dupeta.“ Uživala je da ga gleda kako plavi.
„Zahvaljujemo na saradnji, gospođo Lambert“, izgovorio je kruto.
„Možete da idete.“
Uzela je torbicu i krenula ka vratima. „Uopšte mi se ne sviđa ovo što sam
uradila. Čini mi se pogrešnim i prevarantskim, ali barem znam da je
Kera bezbedna kući.“
„Ako je.“ Šerif se okrenuo da se obrati telefonskom tehničaru koji je sedeo
za stolom na drugoj strani prostorije. „Imaš li je?“
„Imam. U centru je Dalasa.“
Izrecitovao je adresu za koju je Grejsi znala da je Kerin stan. Uputila je
Glenu Adisonu samozadovoljan osmeh dok je izlazila.

Kad je Kera izašla iz svoje zgrade, Traper je blesnuo farovima da bi videla

gde je parkirao u susednoj ulici. Otrčala je stazom i sela na suvozačevo mesto.
Pitao ju je da li ju je neko video dok je izlazila iz zgrade.

150
 „Nastojnik - ne tvoja nastojnica, već muškarac - telefonirao je. Nismo se
javili jedno drugom. Ako me je video, to ne bi bilo ništa neobično. Često
odlazim na posao i vraćam se.“
„Je li dobro prošlo?“ pitao je.
„Rekla sam istinu.“
„To me je retko nekuda odvelo.“ Izvezao je na ulicu. „Jesi li mogla da
prepoznaš prisluškuje li neko?“
„Ne.“
„Ne znači da nisu. Usmerila si pozive na taj sakriveni broj?“
„Kao što si me uputio, i ostavila sam telefon na kuhinjskom pultu.“
„Dobro. Ispričaj mi sve što ti je rekla.“
Prepričala je razgovor sa Grejsi i, kad je završila, pogledao ju je. „Nisi
rekla istinu o tome gde sam ja.“
„U suštini jesam. Zaista smo se razišli kad si me dovezao do ulaza, i nisam
znala gde si dok sam bila unutra.“
Nasmešio se. „Postaješ sve bolja u ovome. Uz još vežbe...“
„Ne želim da se usavršavam u ovome. Nisam slagala u doslovnom smislu,
ali je svakako bilo dvosmisleno.“
Nekoliko dobrih doskočica palo mu je na pamet, sve u vezi sa Kerinim
moralnim načelima i njegovom nedostatku etike, ali zadržao ih je za
sebe. Hodao je po tankom ledu pošto je odbila da se razdvoje nakon što ju je
on skoro izbacio kroz vrata.
„Bez obzira na Majorovo upozorenje i moje slutnje“, kazala je, „izguraću
ovo.“
Na šta je on rekao: „Kako želiš,“
U to vreme valjao se u samopreziru koji bi uvek pokrenule uspomene na
Merijen i gubitak bebe. Međutim, laknulo mu je i bilo mu je drago što je
Kera odlučila da ostane s njim. Nije bio spreman da se rastane sa njom. Ni
blizu.
Ali barem jednom bio je dovoljno mudar da zaveže i ne baksuzira.
Obuzdao je prirodni nagon da se ili izviče ili iznosi zajedljive primedbe. Nije
navaljivao na nju da objasni zašto je odlučila u njegovu korist. Kad je krenula
u kupatilo da se istušira, suzdržao se od dvosmislenog dobacivanja, i kad se
požalila da joj je Karson doneo premale farmerke, nije joj rekao kako joj
pozadina izgleda seksi u njima.
Bila je sredina poslepodneva pre nego što su napustili motel. Kad su
izašli, Kera mu je kazala da mora obavestiti Grejsi. „Ako to ne uradim, možda
ću ostati bez posla.“

151
 Razumeo je tu potrebu, ali navalio je da sačeka dok ne stignu u Dalas.
„Mislila sam da idemo u Fort Vort
„Ne još“, odgovorio je. „Pozovi Grejsi sa telefona iz svog stana. Tako će te
Glen, ako nas prati preko tvog telefona, smestiti tamo.“
Sada, dok je vozio ulicama u centru Dalasa prema autoputu ka zapadu,
Kera ga je pitala šta misli o mešanju Ef-Bi-Aja.
„Ne čudi me“, rekao je. „Bilo je pitanje vremena, i vrlo sam srećan. Dok
čeprkaju po slučaju u Lodalu, možda će otkriti i nešto što će podržati ovo
što ja imam.“
„Šta imaš?“
„Nemam dokaz. Većina dokaza je nestala.“
„Gde? U tvojoj kancelariji? Idemo tamo sada?“
„Da, iako to podrazumeva vraćanje istim putem.“
Pedesetak kilometara između gradova oduzelo im je sat vremena vožnje
zbog lančanog sudara. Ali taj zastoj išao je u prilog Traperovom planu.
Želeo je da bude potpuni mrak kad stignu u kancelariju. Odugovlačio je još
malo tako što je usput svratio da kupi hamburgere i jeli su ih u autu.
Dok nije dovezao auto u ulicu gde mu se nalazila kancelarija, mrak je
potpuno pao, i u tom bednom delu predgrađa mrak se ili traži ili izbegava,
u zavisnosti od cilja.
Jedno spoljne svetlo osvetljavalo je adresu zgrade napravljenu od pločica
iznad ulaza, ali prozori kancelarija na svim spratovima bili su
neosvetljeni. Traper je iz predostrožnosti vozio oko bloka, pa se zaustavio na
parkingu na suprotnoj strani ulice.
„Ostanimo u autu neko vreme“, rekao je kad je ugasio motor.
„Zašto?“
„Da vidimo šta će se desiti. Ako se ne desi ništa, onda je čisto.“
Povremeno bi se provezao neki auto, ali nijedan nije usporio kao da
osmatra okolinu. Posmatrao je susedne zgrade da proveri ima li kretanja iza
prozora, posmatrao je uličice da proveri vreba li neko iz njih, ali za pola sata
nije video ništa što bi probudilo sumnju.
„U redu.“
Izašli su iz auta. Poveo je Keru na drugu stranu ulice, zaobišao je
osvetljeni ulaz i otišli su do sporednog. Ukucao je šifru u tastaturu da otključa
teška metalna vrata. Uvukli su se unutra. Proverio je jesu li se zaključala za
njima.
Izabrao je požarne stepenice umesto lifta. Stepenište je bilo osvetljeno
samo crvenim znakom za izlaz, ali bez teškoća su se popeli na treći

152
sprat. Istog trena kad su izašli u hodnik, primetio je razbijeno staklo gornje
polovine vrata kancelarije.
Rukom joj je dao znak da stane i izvukao je pištolj iz futrole na leđima.
Puna dva minuta stajali su nepomično, i načuljio je uši da čuje i najmanji zvuk.
Konačno ju je uhvatio za ruku, uplašen da je ne ispusti iz viđa, i povukao
ju je iza sebe kad se približio kancelariji. Vrata su bila odškrinuta. Sa
ispruženim pištoljem, otvorio ih je vrhom čizme.
Dovoljno svetla dopiralo je kroz delimično otvorene roletne na
prozorima da vidi kako je mesto ispreturano. Fioke sa dokumentima bile su
izvučene iz ormarića i ispražnjene, a sadržaj razbacan svuda. Jastučići na
kauču bili su razrezani i ispražnjeni. Stolice i lampe isprevrtane.
Samo je radni sto ostao onako kako ga je ostavio. Na stolici iza njega,
držeći niklovani revolver, sedeo je Tomas Vilkoks.

153
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Traper je prepoznao Vilkoksa, iako ga nikad nije sreo lično. Opušteno kao
da se ne nalaze u životnoj opasnosti, rekao je: „Hej, Vilkokse. Mislim da znaš
Keru Bejli.“
Vilkoks se osmehnuo. „Ti bi bio Džon Traper.“
„Bio bih,“
„Spusti pištolj na pod i priđi polako.“
„Imam bolji predlog“, rekao je Traper. „Spusti ti tvoj pre nego što te
ubijem.“
Pored njega, Kera je šapnula: „Molim te, Trapere.“
Vilkoks je prebacio pogled sa Trapera na nju, zatim ponovo na Trapera.
„Uznemirili smo damu. Što ne bismo prekinuli ovu smešnu igru, ponašali
se civilizovano i spustili oružje istovremeno?“
„Zato što nisam naročito civilizovan. Pitaj koga hoćeš. A u ime svih koji su
povređeni ili poginuli u eksploziji Pegaza, ni u čemu ne bih više uživao
nego da te pošaljem pravo u pakao.“
Vilkoks ga je odmerio i mora da je zaključio kako je ozbiljan. Spustio je
revolver na radni sto i podigao ruke.
Traper je šutnuo nogom dosijee i papire sa puta dok je išao ka stolu. Uzeo
je Vilkoksov pištolj, oslobodio burence i ispraznio komore. Jedan po
jedan, šest metaka je zazvečalo o drveni pod.
Vilkoks je pogledao iza njega i obratio se Keri po imenu. „Ono u nedelju
uveče bila je propast. Jeste li dobro?“
„Dobro sam, ali bilo je i bolje.“
Tokom tog razgovora, Traper je delom očekivao da će napad doći
otpozadi. Napeto je osluškivao svaki zvuk ili pokret koji bi ga nagovestio. Ali
niko im se nije prišunjao. Izgleda da je Vilkoks bio sam. Pokazao je na nered
napravljen u kancelariji i kazao je: „Ovo nisam ja uradio. Ovo sam zatekao kad
sam stigao.“
„Zašto si došao?“
„Bilo je neophodno da te vidim, jer se plašim da ćeš uskoro biti ubijen.
Neki pretpostavljaju da ću lično imati tu čast.“
Traper je nezadovoljno dunuo. „Razmišljaš o tome?“
„Mislim da imam bolju zamisao, da. Bolju za obojicu. Što ne sedneš?
Razgovaraćemo o tome.“

154
 Traper je razmišljao da mu kaže da se nosi, a onda da ubije gada. Ali
istupila je Kera i upozorila ga pogledom.
Uspravio je jednu stolicu nasuprot radnom stolu i pokazao joj da sedne
na nju. On je ostao da stoji i stavio je Vilkoksov pištolj na dlan dok je
proučavao sedefnu dršku i složenu šaru na burencetu.
„Za vreme prohibicije, madam iz bordela ovde u Fort Vortu imala je
ovakav pištolj. Pucala je i ubila jednu lopovsku kurvu, varalicu igrača blek
džeka, i tri prevrtljiva švercera.“
Vilkoks se osmehnuo. „Nabavio sam pištolj na njenoj aukciji. Anonimna
ponuda.“
„Jesi li ikad ubio nekoga iz njega?“
Vilkoks je odgovorio: „Ti bi mi bio prvi.“
„Opa! Mogli bi da me povežu sa legendom.“
„Kao što sam rekao, imam bolji predlog od toga da te ubijem.“
„Držao si nas na nišanu iz čiste zabave?“
„Ne, već da se zaštitim od tebe. Bije te glas da si usijana glava i, do sada,
opravdavaš to.“
„Pa, trudim se da ne razočaram.“
„Nadao sam se da ćemo započeti razgovor, gospodine Trapere. Bojim se
da smo zbog ispreturane kancelarije loše počeli.“
Traper je bacio pogled na utičnicu odmah iznad poda iza stolice na kojoj
je Vilkoks sedeo. Pločica utičnice bila je odvojena i izvučena iz zida. Žice
su krivudale iz neravne rupe u gipsu.
Vilkoks je primetio Traperovu zapanjenost, i od njegovog lukavog
osmeha Traperu se smrklo pred očima. „Razgovor? Ti i ja?“
Vilkoks je klimnuo glavom. „Želim da ti predložim dogovor.“
Traper je podrugljivo dunuo. „Nije verovatno. Čak ni blizu. Umesto toga,
pričajmo o nedelji uveče. Jesi li ti poručio Majorovo ubistvo?“
„Ne bih bio tako glup.“
„Bilo je glupo. Atentat koji su sjebala dvojica kretena poslala od nekog
mnogo pametnijeg. Pretpostavljam“, uperio je devet milimetara ka
sredini čela drugog muškarca, „ti. Baš kao i Pegaz.“
„Skačeš pred rudu, gospodine Trapere.“
„Ne, ti to radiš. Kad pomišljaš da će biti bilo kakvog razgovora, a kamoli
dogovora, između nas.“ Izvadio je mobilni telefon iz prednjeg džepa
farmerica i ukucao je devet-jedan-jedan.
Milioner je rekao: „Nećeš pozvati policiju.“
„Ma nemoj?“
155
 „Nećeš zato što znaš za legendu ozloglašene madam.“ Gledajući u Keru,
objasnio je: „Nije nikad optužena za ubistva.“
„Zašto nije?“
„Zato što su nekoliko sudija, okružni tužilac, šef policije, i pola policijskih
snaga bili česti gosti njenog domaćinstva.“
Traper je rekao: „Kera, to je njegov način da mi kaže kako je iznad zakona
jer ima u džepu ljude na važnim položajima.“
I slatkorečivi gad bio je u pravu. Traper nije želeo da zove policiju i pusti
da Vilkoksa uhapse zbog provale, kad je bio odgovoran za najmanje sto
devedeset sedam ubistava.
Kao da mu čita misli, Vilkoks je izgovorio: „Što ne sedneš?“
„Ma jebi se.“
„Trapere.“ Kera ga je dodirnula po levom rukavu. „Sedi.“
Nije bio dobar u klađenju, nije verovao u cenkanje s lošim momcima, ali i
protiv svoje volje bio je radoznao da čuje na kakav je dogovor Vilkoks
mislio. Bez sklanjanja pištolja i pogleda sa Vilkoksa, uspravio je i drugu
stolicu, zajahao je naopačke i postavio ruku sa pištoljem preko naslona.
„Dobro, sedim.“
Vilkoks je pogledao u Keru. „Ovo je nezvanično.“
„Naravno. Pretpostavila sam.“
Iznova je pogledao u Trapera i rekao: „Ljudi koji su ti uništili kancelariju
žele te mrtvog. Ako nisi direktna pretnja, onda si napast. Jednom za
svagda želeli bi da te vide smrvljenog.“
„Hvala na upozorenju.“
„Jedino što više žele od tvoje smrti jeste da znaju koliko si podataka
sakupio dok si istraživao mene i koliko su opasni po njih.“
Traper je opet pogledao u rupu gde se nalazila električna utičnica.
Vilkoks je iskrenuo stolicu da mu isprati pogled, i kad ju je vratio, kazao
je: „Pronašli su tvoje skrovište.“
Traper je grizao obraz iznutra, ali nije ništa rekao.
Kera je zamumlala od bolnog razočaranja.
„Šta je bilo u zidu?“, pitao je Vilkoks.
„Električne žice i loša izolacija.“
Nimalo zbunjen odgovorom, milioner je kazao: „Nije moglo biti ništa
veliko. Dosije, dva? Sef? Ili nešto malo kao USB, na primer?“
Traper se promeškoljio na mestu, ali nije ništa odgovorio.

156
 Vilkoks se ponovo zlobno nasmešio. „A sve ovo?“ Pokazao je na sadržaj
fioka razbacan po podu.
,,Smeće.“
„Verujem ti. Ne bi čuvao svoje dosijee o Pegazu tako dostupne." Pokazao
je iza sebe. „Ali izgleda da su uzeli ono po šta su došli. Pitanje je hoće li
umeti da se snađu s tim. Je li šifrovano?“
Traper je skupio oči. „Jesi li zabrinut, Tome? Mogu li da te zovem Tom?“
„Zabrinut sam, ali ne onako kako ti misliš.“ Vilkoks se nagnuo napred i
naslonio se podlakticama na sto.
Traper se zakikotao na tu promenu u držanju tela. „Prelazimo na posao,
ha? Hoćeš li sada da izneseš uslove dogovora? Ako je tako, ne trudi se.
Nisam ovlašćen da sklapam dogovore s tobom. Nisam više u igri, sećaš se?
Izbačen. Obespravljen. Profesionalno govoreći, odsekli su mi kurac.“
„Imaš prijatelje u...“
„Bivše prijatelje.“
„Sigurno nisu svi tvoji bivši saradnici mislili da grešiš.“ Kad Traper nije ni
opovrgao niti potvrdio ovo, Vilkoks je nastavio.: „Reci mi šta imaš. Neću ništa
priznati. Ali navodiću te ako skreneš s puta.“
,,I ja sam gledao taj film“, rekao je Traper. „Ja Bernstin, ti Duboko Grlo.“9
Vilkoks je delovao razdražljivo. „Ako ne želiš ovo, otići ću.“
„Đavola hoćeš. Moraćeš da prođeš pored mene i ovog pištolja.“
„Ništa nećeš postići ako pucaš na mene.“
„Da, hoću. Osećao bih se bolje. Izvanredno, zapravo.“
„Ne zadugo. Smaknuli bi te u roku od nekoliko dana. Verovatno će to
ionako da učine.“
„Rizikovaću.“
„I sa Kerinim životom?“
To je ućutkalo Traperovu zajedljivost. Koliko god da ga je ljutilo da igra
Vilkoksovu igru, pitao je: „Šta nudiš?“
„Pomoći ću ti da obnoviš i ponovo otvoriš svoj slučaj o eksploziji u
Pegazu. Mogu da se pobrinem da te ovog puta saslušaju.“
Traper to nije očekivao, ali pokušao je da sakrije zaprepašćenost. „Učinio
bi to za mene?“
„Bih.“

9Novinar Vasington posta Karl Bernstin i agent Ef-Bi-Aja V. Mark Felt, poznat pod
pseudonimom Duboko Grlo, akteri afere Votergejt, zbog koje je smenjen američki
predsednik Nikson. (Prim. prev.)

157
 „Iako znaš da bih prvo došao po tebe, i to punim gasom.“
„Da.“ .
„U redu, zagrišću. Sarađivaćeš sa mnom u zamenu za šta? Doživotni
zatvor umesto smrtne kazne?“
„Pun imunitet.“
Traper je prasnuo u smeh. „Da pukneš od smeha.“
Vilkoks se zavalio u stolici. „Potrebni smo jedan drugom, gospodine
Trapere. Razmisli o tome. Prihvati dogovor. Odigraj pametno.“
„O, pametno kao ti? Došao si ovamo sam? Mašeš tim sjajnim pištoljem?“
Vilkoks nije ništa odgovorio nekoliko trenutaka, a onda je tiho izgovorio:
„Nadao sam se da ćeš biti razuman, i da neće doći do ovoga.“
„Do čega?“
„Nisam došao sam.“
Traper je zadržao što je mogao ravnodušniji izraz, ali svaki mišić u telu
mu se zategao.
Vilkoks je nastavio: „Imam petoricu ljudi napolju...“
„Lažeš.“
„... koji čekaju da me bezbedno otprate odavde nakon što nas dvojica
zaključimo posao. Ako ne postignemo dogovor koji mi odgovara, pobrinuće
se da umreš. Zaista mi nije bio potreban pištolj. Samo sam se razmetao.“
Osmehnuo se.
Ako je blefirao, bio je prokleto dobar u tome.
„Vidim da nisi ubeđen, gospodine Trapere. Daj Keri telefon.“ Traper je
oklevao. Vilkoks je rekao: „Savetujem ti da učiniš kako sam te zamolio.“
Traper je zadržao mobilni telefon još malo, a onda ga je pružio Keri.
„Pozovi ovaj broj.“ Vilkoks joj je dao desetocifreni broj, koji je ukucala.
„Posle prvog zvona odmah prekini.“
Učinila je kako joj je rečeno.
„Sad idi do prozora.“
Pogledala je u Trapera da joj da uputstva. On nije skidao pogled sa
Vilkoksa. „Ako joj smeštaš da bude povređena, mozak će ti curiti sa zida iza
tebe.“ I opet mu je nanišanio između očiju.
Kera je ustala i prišla prozoru koji je gledao na ulicu.
Vrlo brzo je rekla: „Dvojica muškaraca dolaze iza ugla. Treći iz drugog
pravca.“

158
 Vilkoks nije ni trepnuo. Traper je čuo kako mu sat na ruci kuca u tišini.
Prošlo je petnaest sekundi. A onda još deset pre nego što je Kera dodala:
„Evo ga i četvrti, Trapere “
„Peti je u zgradi preko puta“, rekao je Vilkoks. „Predlažem da se Kera ne
pomera, jer mu je na nišanu.“
Traper je skočio.
„Sedi ili će umreti“, naredio je Vilkoks,
„Razneću ti mozak.“ Traper mu je stavio pištolj između obrva,
„Ako povučeš okidač, Kera će umreti sekundu posle mene.“
„Kako da znam da postoji peti čovek?“
„Ne znaš. Ali hoćeš li da se kockaš sa njenim životom?“
„Trapere, dobro sam“, javila se.
Traper je ostao na mestu. Vilkoks je rekao: „Tim ljudima rečeno je da
čekaju drugi poziv i drugo prekidanje. Ako ne usledi za deset minuta,
naređeno im je da ulete u zgradu i ubiju te, gospodine Trapere. A ja ću posle
toga otići kući. Nisam ništa dodirnuo. Čak ni rukohvate ove stolice. Niko neće
znati da sam bio ovde, a ljudi koji žele da te ubiju biće oduševljeni kad čuju
da im više nisi smetnja.“
Traper je rizikovao da pogleda prema prozoru. Kera je stajala okrenuta
leđima, ukočena u mestu.
Vilkoks je kazao: „Ne brineš za sopstveni život, ali nećeš rizikovati Kerin.
A previše si principijelan da bi ubio nenaoružanog čoveka“
„Kad si ti u pitanju, napravio bih izuzetak.“
„Trošiš dragoceno vreme, gospodine Trapere.“
Sranje! Traper je sklonio pištolj i opet seo. „Dobra nameštaljka. Kako si
uopšte znao da ćemo doći ovamo večeras?“
„Izveo sam logičan zaključak. Čuo sam za vaše ludo bekstvo iz Lodala
sinoć. Kad si poslednji put bio u stanu?“
„U nedelju uveče, kad mi je javljeno da je Major pogođen.“
„Prvo sam te potražio tamo.“ Vilkoks je pokazao na nered. „Ovo izgleda
dobro kad uporedim.
Kad mi tvoj dom nije ništa otkrio, moji... saradnici... mora da su zaključili
kao i ja da će, šta god imaš o meni, a samim tim i o njima, pronaći ovde.“
Pogledao je u svoj zlatni roleks. „Ostalo ti je sedam i po minuta. Zašto ne
počneš da mi pričaš šta imaš na tom USB-u. Sa čime se suočavam?“
Traper je pomislio na nišan uperen u Keru i počeo je brzo da govori:
„Imao si trideset dve godine i pedeset osam dana kad je Hotel Pegaz dignut u
vazduh. Bio si čarobnjak iz Dalasa za trgovinu nekretninama. Sve ti je išlo.
159
 „Ali držao si se povučeno. Nisu te zanimale lake devojke, automobili,
privatni avioni, jahte, nikakve zamke za čoveka koji je zgrtao lovu. Nisi se
mešao sa društvom, izbegavao si pojavljivanje u javnosti, nisi imao bliskih
prijatelja.
„ A onda sam jednog dana dobio anonimnu dojavu da jesi. Imao prijatelje,
naime. Ili barem povremenog posetioca. Tvoji gosti bili su raznog etničkog
porekla, godišta, dolazili su iz raznih društvenoekonomskih slojeva. Bez
zajedničkog imenioca. Osim što si se sastajao s njima pojedinačno i pod
stražom, i svi su ulazili da te vide sa blago radoznalim izrazom, a izlazili su
kao da ih je voz pregazio.“
„Šest minuta“, naglasio je Vilkoks.
„Doušnik mi je rekao da se posle takvih sastanaka dešavalo nešto, ’Šta?’,
pitao sam. 'Nešto loše’, odgovorio je. ’Šta, na primer?’ ’Na primer, eksplozija u
Hotelu Pegaz' Ironično sam pitao: 'Hoćeš da mi kažeš da Tomas Vilkoks stoji
iza eksplozije u Hotelu Pegaz?’ Rekao je da, i iako sad žalim, nasmejao sam
mu se. Glasno i jako.“
Vilkoksov izraz nije se promenio.
„Kera, pomera li se nešto napolju?“
„Ne. Ali ona četvorica još su na ulici,“
Traper je nastavio: „Otpisao sam tog doušnika kao luđaka koji me je
izabrao zbog moje povezanosti sa Majorom. Preporučio sam mu da promeni
lekove i rekao mu da me više ne gnjavi.
„Prolazile su sedmice, a ja sam gotovo zaboravio na njega. A onda je
jednog dana pozvao opet. Mahnito. Rekao mi je da se jedna porodična fabrika
nalazi na zemljištu gde grupa investitora želi da izgradi novu sportsku
halu. Na čelu tog konglomerata nalazio se Tomas Vilkoks. Predvideo je da će
fabrika otići u istoriju.
„Ma nemoguće, pomislio sam. Tip mora da je ili pogrešno obavešten, u
zabludi, želi da se osveti, drogiran do ludila, ili prosto lud.“ Zastao je i
sačekao trenutak-dva. „Pokazalo se da sam pogrešio.“
Sa upadljivom mirnoćom, Vilkoks je izgovorio: „Na mestu gde se sad
nalazi sportska hala postojala je tekstilna fabrika koja je tragično izgorela u
požaru. To svi znaju.“
Traper je stegao dršku pištolja. „Dvojica Čuvara nastradala su u požaru.
Leševe su identifikovali po zubima, jer je samo to od njih ostalo.“
Kera je ispustila tihi zvuk zaprepašćenja, ali Vilkoks se nije obazirao na
to, a Traper nije dozvolio da mu bilo šta odvrati pažnju. Trkao se s
vremenom. Za manje od šest minuta možda se ništa neće desiti. Ali nešto će i
moći. I ako dođe do pucnjave, Kera bi poginula prva.

160
 Nastavio je: „Rekao sam nadređenima o dojavi koju sam dobio za požar u
fabrici, ali nisam još želeo da odam tvoje ime. Ne dok ne proverim. Bile su mi
potrebne nedelje da identifikujem anonimnog doušnika. Zvao se
Berkli Džonson. Vozio te je i bio ti je telohranitelj. Položio je zakletvu o
poverljivosti i ćutanju.
„Ali otkrio je Gospoda i nije više mogao da živi sam sa sobom ako ne
prijavi razgovore kojima je prisustvovao. On i ja sastali smo se nekoliko puta
u tajnosti. Ispričao mi je mnogo toga, ali plašio se da razgovara s bilo kim
drugim osim mene dok ne sredim njemu i njegovoj porodici program zaštite
svedoka.“
„Šta mu se desilo?“ pitala je Kera.
„Pitaj gospodina Vilkoksa“, odgovorio je Traper.
„Berkli Džonson umro je dok je radio za mene.“
„Nije umro“, pobunio se Traper. „Pogođen je u glavu za vreme otmice
automobila. Porodica mu je izgubila prihode za život, a ja sam izgubio
svedoka koji bi te strpao u zatvor. Takođe sam izgubio i ugled kod šefova, koji
su izjavili kako me je prevario nezadovoljni radnik. Pitali su me jesam li
iskreno verovao u to da je Tomas Vilkoks oteo automobil. Na šta sam ja rekao,
dođavola, ne. Nema on muda da obavlja svoje prljave poslove.“
„Je li ta uvreda vredela dragocenih sekundi koje su te koštale?“, pitao je
Vilkoks.
„Naredio si ubistvo Berklija Džonsona. Koliko sam blizu ili daleko,
Tome?“
„Samo nastavi.“
Sa svog mesta ispred prozora, Kera je uzdahnula. „To je sve istina?“
Vilkoks je samo rekao: „Vrlo zanimljiva priča.“ Što je moglo da znači bilo
šta, a da ne potvrdi ništa.
„Niko nikad nije uhapšen za požar u fabrici“, nastavio je Traper. „Tražio
sam dozvolu da iznova otvorim istragu o Pegazu, i morao sam to da
opravdam objašnjenjem kako bih mogao da je povezem sa tobom. Nadređeni
su mi rekli da odustanem od toga, jer je besmisleno. Ali ja kao ja, ipak sam
malo kopao. I pogodi šta je ispalo. Tomas Vilkoks. Baš kao što je Berkli
Džonson tvrdio.“
„Dva minuta“, kazao je milioner.
„Kako je Vilkoks povezan s Pegazom?“, pitala je Kera. „Zašto nije
otkriveno ranije?“
Traper je odgovorio: „Vlasti su dobile onoga ko je priznao. Zašto kopati
dublje? Nisam mogao bez Berklija Džonsona.“
„Šta si tačno otkrio?“
161
 Dok je odgovarao na njeno pitanje, nije skidao pogled sa Vilkoksa. „Želeo
je da Pegaz bude središte zabavnog kompleksa koji je hteo da izgradi.
Ali naftna kompanija koja je posedovala hotel nije htela da ga proda.
Prezrivo su odbili njegove ponovljene ponude. To pogađanje proteglo se na
godinu ili dve. Konačno je shvatio da zapravo žudi za parcelom. Pegaz je
mogao da bude zamenjen novijim, veličanstvenijim hotelom. Zato ga je
uništio. Koga briga za sve ljude u njemu.“
Ispustio je prezriv zvuk. „Rano si dostigao vrhunac, Tome. Nisi nikad
nadmašio Pegaz. To je bio tvoj opus, tvoj prsten Superboula. Dok ga nisi
dobio, ubio si Elizabet Kaningam, a njen muž Džejms ostao je
kvadriplegičar. Njihovoj ćerki uspešno si oduzeo oba roditelja.“
Glasom drhtavim od tuge i besa, Kera je izgovorila: „Majka mi je razneta.“
Vilkoks ju je pogledao i progovorio joj iza leđa: „Nisam detonirao te
eksplozive. Nisam imao pojma kako se pravi bomba. Čovek je priznao. To su
činjenice.“ Ponovo se obratio Traperu: „Zar nije tako?“
Njegova ravnodušnost razljutila je Trapera. „Predomislio sam se. Ne
želim da te ubijem. Želim da ti iščupam grlo samo da vidim hoće li ti krv biti
topla kao sva krv koju si ti prolio tog dana. Ili je tvoja uvek hladna?“
Prvi put je dobio nevoljnu reakciju. Vilkoksu je zaigralo desno oko. „Uvek
je hladna. Ali pretvori mi se u led kad pomislim na ljude koji su mi ubili
ćerku.“

162
 DVADESETO POGLAVLJE

Kera je slušala sa sve većom nevericom dok je Traper opisivao te

nečuvene zločine za koje je verovao da ih je Tomas Vilkoks počinio. Mora da
je bilo neke istine u tim optužbama. Nevin čovek svakako bi se žučno bunio.
Takođe je verovala da Traper ne bi iznosio takve tvrdnje da su bile potpuno
neosnovane. Nedokazane, možda. Ali ne bez osnova.
„Vreme je isteklo“, rekao je Vilkoks iza nje. „Kera bi trebalo da pozove
drugi put ili će oni spolja uleteti i otvoriti vatru. Šta si odlučio, gospodine
Trapere? Ja želim dogovor sa tobom, a ti želiš da Kera živi. Odluči. Sad.“
Keri se srce popelo u grlo. Znala je koliko je Traperu teško da bilo kome
makar malo popusti, a naročito čoveku koji je bio odgovoran za gubitak
toliko života.
Međutim, sigurno je uvideo da mu je pametnije da zagovara Vilkoksa.
Kazao je: „Kera, okreni ponovo broj.“
„Sporije“, rekao je Vilkoks. „Čim zazvoni, drži telefon tako da mogu da me
čuju.“
Obavila je poziv. Videla je kako jedan čovek na ulici prinosi telefon uhu,
ali nije ništa izgovorio.
Vilkoks je glasno progovorio: „Zasada, odstupite.“
Poziv je smesta bio prekinut. Videla je da je čovek spustio telefon.
„Šta rade?“, pitao je Traper.
„Samo stoje tamo.“
„Vidiš?“, kazao je Vilkoks. „Sve je dobro. Možeš sad da se vratiš, Kera.“
Kad se okrenula, smesta je pogledala u Trapera, koji je i dalje nišanio u
milionera. Ali, kad se vratila do stolice, pitao ju je: „Jesi li dobro?“
„Jesam.“ Sela je i, u očajničkoj potrebi da oseti fizički dodir, naslonila je
butinu na njegovu.
Pogledala je u Vilkoksa i čudila se kako je naizgled ostao ravnodušan na
Traperove brojne optužbe. Držanje mu je bilo odvratno i razjarujuće. Želela
je da mu uzvrati i podseti ga da ga je Traper optužio za ubistvo - ubistvo
njene majke. Ali ostala je mirna jer je, isto koliko i Traper, želela da čuje šta je
Vilkoks imao da kaže.
Obratio se Traperu: ,,U proteklih deset minuta shvatio si da sam ti
potreban da se vratiš. Naročito sad, kad vam je skrovište otkriveno i
provaljeno. Bez mog svedočenja nemaš ništa.“
„A šta ti želiš od mene, osim te neostvarive želje za imunitetom?“

163
 „Pravdu za moju ćerku.“
„Zašto misliš da je ubijena?“, pitao je.
„Ne mislim. Znam.“ Udahnuo je. „Jesu li ti poznate okolnosti Tifanine
smrti?“
„Nisam ništa znao o tome do sinoć“, odgovorio je.
„Ne čudi me. Gurnuli smo sve pod tepih.“
„Umrla je nedugo pre nego što sam uradila intervju s tobom“, rekla je
Kera. „Kao i Traper, nisam bila svesna tvog gubitka. Sigurno si mislio kako
sam neviđeno drska što sam ti prišla tako brzo nakon toga.“
,,U to vreme bol je još bio vrlo svež.“
„Pa zašto si onda pristao na intervju?“, pitala je.
„Da se Tifanine ubice uznemire. Nisu znali kojim smerom će se intervju
odvijati, pitala me ti nešto o Tifaninoj smrti ili ne. Koliko su oni znali, to je
bila naša tema. Želeo sam da se koprcaju, makar i nakratko.“
Kera je pogledala u Trapera, koji joj je jedva primetnim klimanjem
glavom dao znak da nastavi, Nagnula se napred i obratila se Vilkoksu
oprezno, kako je tema i nalagala. „Traperu i meni rekli su da je umrla od
prevelike doze heroina.“
„Istina. Igla joj je još bila u ruci kad su je pronašli.“
,,Ko ju je pronašao?“
„Policajac u patroli. Automobil joj je bio parkiran uz put na obodu
opštinskog parka, na kilometar i po od škole jahanja gde je provela popodne
uvežbavajući skokove, a zatim se zadržala da istimari konja.
„Pozvala je da kaže kako će malo zakasniti na večeru i da počnemo bez
nje. Rekao sam joj da ćemo je sačekati. ’U redu, brzo ću stići kući. Volim
vas.’ Tad sam joj poslednji put čuo glas.“
Taj čovek oduzeo je Keri majku, ah bio je iskreno ožalošćen, i bilo joj je
teško da ne oseti empatiju prema njemu.
Isto je mogla da kaže i za Trapera, čija je beba izgubljena u spontanom
pobačaju. Pokrio je rukom usta i bradu, kao da ne želi da mu se saosećanje
vidi.
Vilkoks je pročistio grlo pre nego što je nastavio. „Tifani su pronašli na
vozačevom sedištu, ali skljokanu napred. S obzirom na količinu i jačinu
heroina, i toksina u supstancama s kojima je bio pomešan, patolog nam je
rekao da je verovatno umrla pet do deset minuta nakon što ga je unela.
Veruje se, nadam se, da je bila uglavnom bez svesti.“
Niko nije ništa rekao dok Kera nije prekinula tišinu promuklim glasom:
„Nije se nikad drogirala?“

164
 „Ne. I nisam nesvestan roditelj koji se sad samoobmanjuje. Čak i da je
odlučila da eksperimentiše, ne bi to uradila tako. Neopisivo se plašila
igala. Pribor joj je pronađen u automobilu, u ormariću u školi, i školi jahanja,
ali sasvim sam siguran da joj je sve podmetnuto.“
„Nijedan trag nije vodio do osumnjičenog?“ pitala je.
„Ne. Džogeri i biciklisti koji su bili na stazama u parku tog dana ispitani
su i pušteni. Svi su tvrdili da nisu videli ni njen auto niti nekog zlokobnog.
Tamo je pseće igralište u parku blizu mesta gde su je pronašli.
Pretpostavljam, mada ne znam, da ju je zaustavio neko ko liči na
izbezumljenog vlasnika odbeglog psa. Bila je osoba koja bi stala da pomogne,
Ko god da ju je ubio, bio je brz, temeljan, i nestao je za nekoliko trenutaka.“
„Ko je to bio?“ pitao je Traper.
„Ne znam,“
„Ko je bio iza toga?“
„Nisam spreman da navodim imena.“
Ako je Traper osetio neko sažaljenje prema njemu, sad je nestalo.
Izgledao je spreman da ga zadavi. „Vidi, Vilkokse, još mogu da pozovem
policiju. Uhapsiće i tebe i tvoje musketare ako ni zbog čega drugog - onda
zbog vandalizma, a mogu da ih ubedim i da ubace napad sa smrtonosnim
oružjem.“
„Ništa ti ne bi uspelo.“
„Naravno da ne bi. Doveo bi bogato plaćenog advokata u zatvor u roku od
sat vremena. Ali Kera i ja pobrinuli bismo se da obavestimo medije. Našao bi
se na naslovnim stranama sutrašnjih novina i bilo bi objavljeno na
svim lokalnim TV stanicama. Neko ko toliko beži od kamera sigurno ne bi
voleo takvu vrstu publiciteta.
„I đavolski ne bi želeo da ljutiš svoje... ’saradnike'... tako što bi završio u
ćuzi makar nakratko. Ko zna kakav bi dogovor probao da sklopiš? Mogli bi da
se uznemire dok se pitaju. Sad, prokletstvo, daj mi neki razlog zašto da
ne pozovem policiju.“ Poslednjih nekoliko reči procedio je kroz stegnute
zube.
Vilkoks se odmakao, praveći još veću razdaljinu između sebe i Trapera,
kao da je shvatio da je došao do kraja kratkog i razmotanog konopca. ,,U
redu. Pretvarajmo se da sam primio ponekog posetioca...“
„Koji je izašao sa sastanka kao da ga je voz pregazio.“
„To si ti rekao.“
„Berkli Džonson, zapravo. Koju bi ti reč upotrebio da opišeš svog novog
regruta?“

165
 „Ne bih upotrebio nijednu reč“, odgovorio je Vilkoks. „Ti si taj koji uporno
tvrdi kako su se ti sastanci odigrali. Nisam priznao da jesu. Niti sam rekao bilo
šta za regrute.“
„Hajde, Tome. Budimo iskreni. Sastavljao si, od jednog po jednog člana,
svoju ličnu feudalnu vojsku. Sastavljao si klan. Nije bilo šiljastih kapa ili
smešnih kostima, niti okupljanja oko lomača, niti zapevanja, mada ne bih
isključio krvnu zakletvu. Ali, šta god da se nalazilo u srcu tog tajnog dogovora,
ti si bio visoki sveštenik, glavni baja koji je mogao da ih navede da te slušaju.
„Kako si ih zaludeo? Nije nekonvencionalna religija kao Korešova. Nije
Arijevska nacija. Šta je to bilo? Hmm? Reci mi. Poveri mi se. Ostaće
između nas. Kera je ovde nezvanično. Kancelarija nije ozvučena.“
„Znam. Pregledao sam je detektorom.“
„Pričaj onda. I ostavimo se dvosmislenosti i ulepšavanja. Prostim
engleskim.“
Vilkoks je odmahnuo glavom. „Ostaje metaforički.“
„Dok ne sklopiš dogovor sa federalcima.“
„Tu upadaš ti.“
„A ako kažem da ne dolazi u obzir?“
„Zauvek ćeš ostati sin heroja koji to nije mogao da izdrži.“
Dva muškarca su se odmeravala, nemo ratujući, ali sa opipljivim
neprijateljstvom.
Kera je tiho izgovorila Traperovo ime. Okrenuo je glavu da je pogleda.
„Neka ispriča svoje“, kazala je.
Mrzovoljno je pokazao Vilkoksu da nastavi. „Ali potrudi se da bude
dobro.“
Vilkoks je nastavio: „Nakon višegodišnje predvodničke uloge u tom
takozvanom klanu, recimo da je veliki sveštenik naslutio nezadovoljstvo u
redovima i suprotstavio se najglasnijim bundžijama. Odvažno ga kritikuju.
Optužuju ga da je smekšao, da propušta prilike koje je trebalo zgrabiti, da
poziva na oprez i strpljenje kad treba upotrebiti mišiće.“
Traper je kazao: „Glasine o svrgavanju sa vlasti? Sumnjam da bi veliki
sveštenik istrpeo takvo zveckanje oružjem. Kako reaguje na takvu
pretnju pobunom?“
„Govori im da blefiraju.“
„Oni uzvraćaju istom merom. Odmeravaju snage.“ Kera je prepoznala
trenutak kad je Traperu sinulo. Izgovorio je: „Ubijaju njegov ponos i radost.“

166
 Vilkoks je potvrdio klimanjem glavom, pa se okrenuo ka njoj: „Kera, u
vezi sa tragedijom koja je zadesila tvoje roditelje, bio sam neuviđavan.
Izvinjavam se. Znam koliko boli gubitak.“
Nije ništa odvratila na to, već je pitala: „Je li tvoja žena verovala da je
Tifani eksperimentisala sa drogama?“
„Greta je prihvatila nalaz patologa da je prestala da diše usled slučajnog
predoziranja. Ali sve do sada to nam je ostala previše bolna tema za
razgovor, čak i nasamo. Ona je slomljena.“
Traper je rekao: „Kao i ljudi koji su izgubili voljene zbog eksplozije u
Pegazu.“ Odmeravao je Vilkoksa sa neublaženim prezirom. „Kera može da ti
oprosti za agoniju koju si joj priredio tog dana. To je njeno pravo. Ali od
mene to ne očekuj.“
„Ne očekujem.“
„Ispričao si tužnu priču, Vilkokse. A ja nisam naivan. Ozbiljan sam. Nadam
se da će tu đubrad koja je to učinila tvojoj ćerki uloviti, kastrirati, a onda
razapeti i raščerečiti. I to bi im bilo malo. Ali treba li da me tvoja lična
tragedija tako dirne da odem u Ef-Bi-Aj, ili kod koga već, i ubeđujem ih da te
puste na miru?“
„Ne, ne očekujem da bilo šta uradiš za mene.“
„Pa šta onda očekuješ?“
„To su isti ljudi što su dali sve od sebe da ti ubiju oca i koji su pokušali da
ubiju Keru.“
Traper i Kera razmenili su još jedan pogled, pa oboje pogledali u Vilkoksa
i istovremeno su upitali: ,,Ko su oni?“
Ali Traper je bio taj koji je, kad Vilkoks nije odgovorio, skočio sa stolice,
naslonio se rukama na sto i zaurlao mu u lice. „Ko? Reci mi, proklet bio “
„Ne.“ Vilkoks je odgurnuo stolicu unazad i ustao. „Ne možeš to ni silom
izvući iz mene. Niti bi pokušao. Jer ti još trebam.“
„Da razjasnimo“, rekao je Traper. ,,U suštini. Tvoj adut za traženje
imuniteta u slučaju Pegaz jeste upiranje prstom u osobe koje su pokušale da
ubiju heroja iz Pegaza?“
„Ima tu neke veze, zar ne misliš?“
„Mislim da si obično govno.“
Pre nego što je zamahnuo na Vilkoksa, a činilo se da je na ivici da to uradi,
Kera ga je odgurnula u stranu i suočila se sa Vilkoksom preko stola.
„Zašto smo napadnuti tako brzo posle intervjua?“
„Mislim da ste to shvatili“, odgovorio je, gledajući čas jedno čas drugo.
„Plaše se mog sećanja?“ pitala je.

167
 „Treba li?“
Traper je odgovorio: „Nemoj na to da odgovaraš,“
,,U pravu je, Kera“, složio se Vilkoks. „Dok ti ljudi ne budu uhapšeni, treba
da zadržiš za sebe šta god da pamtiš od tog dana.“ Ponovo je pogledao
čas jedno čas drugo, ali zaustavio se na Traperu. „Želim da ljude koji su mi
ubili ćerku privedu pravdi.“
„Zašto ih onda nisi prijavio policiji kad se to desilo? Zašto bi to gurnuo
pod tepih? O, čekaj. Znam. Nisi mogao da ih otkriješ a da tvoja zlodela
ne izađu na svetlo dana.“
„Ne u potpunosti,“
„Prosvetli me onda.“
„Da sam ih odao, uzvratili bi nemilosrdno.“
„Tebe bi ubili sledećeg? Ili tvoju ženu?“
„O, ne. Kaznili bi me mnogo gore. Razneli bi školski autobus prepun dece.
Sistem grejanja u staračkom domu bi se pokvario, i svi u njemu bi se
pogušili. To su bile samo dve mogućnosti koje su mi izložili.“
„Gospode.“
„Ti to ozbiljno?“
Istovremeno su progovorili. Vilkoks je odgovorio: „To pokušavam da vam
kažem. Nemilosrdni su. Ništa ih neće zaustaviti.“
„Učili su od prokletog velikog sveštenika“, rekao je Traper.
Vilkoks je na tren spustio glavu i izdahnuo, ali nije ništa priznao.
Traper je začuđeno nakrivio glavu. „Jedno ne kapiram. Zašto te nisu
jednostavno roknuli?“
Vilkoksu se osmeh nije odrazio u očima. „Zato što sam osiguran protiv
ubistva.“
„Neprobojan prsluk?“, pitao je Traper. „Pojas za spašavanje? Probač
hrane?“
„Nešto mnogo sigurnije.“
„Šta?“
Osmehnuo se. „Ne dok ne sklopimo dogovor, gospodine Trapere.“ Iznova
je pogledao na sat i ustao. „Ovo predugo traje. Ne moraš da mi odgovoriš
večeras. Ali, dok to ne uradiš, život ti je u opasnosti, kao i Kerin i Majorov.
Jasno si mi stavio do znanja šta misliš o meni. Ali odmeri njihove živote sa
tvojom mržnjom prema meni, i odluka će ti biti jasna. Što se pre dogovorimo,
bolje za sve kojih se to tiče.“ Pružio je ruku. „Mogu li da dobijem nazad svoj
pištolj, molim te? Možeš da zadržiš metke, ali pištolj je vredan predmet.“

168
 Pažljivo ga pogledavši, Traper je posegao iza leđa, izvadio revolver iz
pojasa i pružio mu ga. Vilkoks mu se zahvalio i gurnuo ga u džep kaputa.
„Otići ću prvi“, rekao im je. Dok je prolazio pored Kere, zastao je i
pogledao je kao da će još nešto da kaže, a onda je izašao bez ijedne reči više,
dok mu je staklo iz vrata krckalo pod cipelama.
Čuli su brujanje lifta. „Zar nije ulaz zaključan?“, pitala je Kera. „Kako će da
izađe?“
„Ako je uspeo da uđe...“, kazao je Traper. Otišao je do prozora i provirio
kroz roletne.
„Izlazi li?“
„Sa musketarima u pratnji.“ Neko vreme pratio ih je pogledom, a zatim
prošaputao: „Kučkin sin.“
„Šta?“
„Bio je tu i peti. Upravo je izašao iz zgrade preko puta, sa futrolom za
pušku. Odlaze, on i njegova naoružana pratnja.“ Kad se okrenuo prema
njoj, izgovorio je: „Ili su mu ti momci ortaci za poker utorkom uveče, a on
nam samo priča strašne priče da nas uplaši.“
„Možda je lagao za sve ostalo, ali ne verujem da je lagao za ćerku i kako je
umrla.“
„Ni ja.“
,,A ostalo?”
„Sklon sam da i u to poverujem“, sumorno je odgovorio. „Uplašen je, inače
ne bi dolazio ovamo. A oni tipovi bili su previše dobri da bi bili obični
pokeraši. Nisam znao da su tamo,“
„Hoćeš li posredovati za njega?“
„Sa federalcima, misliš?“ Nasmejao se. „On mnogo više veruje u moj uticaj
nego ja sam.“
Pogledala je u utičnicu. „Šta je bilo sakriveno tamo?“
„Vilkoks je slučajno pogodio.“
„Sve si stavio na USB?“
„Da. Kopije svih podataka, imena, datuma, prepise intervjua sa
preživelima iz Pegaza, i snimak priznanja Berklija Džonsona.“
„Video?“
„Da. Nisam želeo da Vilkoks sazna za to. Ne još.“
„Jesi li to ikad nekome pokazao?“
„Neposrednom pretpostavljenom. Odbacio je sve, verujući da je u pitanju
dobro razrađena laž koju je Džonson izmislio zato što je bio ljut na

169
poslodavca. Bio je lečeni alkoholičar i u mladosti je služio kaznu zbog niza
provala. Bili su to sitni prestupi, ali dosije mu je doveo u pitanje ugled.
„Predložio sam da ga saslušamo, tako da bude pod zakletvom - i da se
uplaši da ću ga ubiti ako slaže. Ali, pre nego što smo to resili, ubili su ga.“
Premestio se iza stola, čučnuo ispred rupe u zidu i gurnuo ruku unutra sve
do lakta, opipavajući. Kad je ustao, otresao je ruke.
Kera se snuždila. „Našli su?“
„Uzeli su jedan.“
„Jedan?“
Licem mu se razvukao spori osmeh.

„Gde si to našao?“
Dženks je odgovorio: „Iza utičnice u zidu. Na poslednjem mestu koje sam
pregledao.“
Drugi čovek gurnuo je USB u kompjuter. „Uvek nešto pronađeš na
poslednjem mestu na kom gledaš.“
Zamenik se zakikotao. „Pre nego što sam otišao do te utičnice, imao sam
zadovoljstvo da ispreturam mesto. Traper ga neće prepoznati. Kao ni
stan.“ Podigao je čašu sa viskijem i nazdravio sopstvenom uspehu.
„Da vidimo šta imamo. “
Dženks je privukao stolicu bliže tako da vidi monitor. Fajlovi su bili
numerisani, ali ne i naslovljeni. „Možemo da počnemo i od vrha“, predložio je
Dženks.
Fajl se otvorio na ekranu. Uključio se pritiskom na strelicu. Nekoliko
trenutaka ekran je ostao crn, ali začuo se audio-snimak. Zvuk udaraljki. Zatim
se na snimku postepeno pojavilo troje nagih ljudi na razmeštenom krevetu,
dve žene i jedan muškarac, in flagrante delicto. Ménage a trois10, praćeno
monotonim tup-tup-tup.

10 Franc.: Seks utroje. (Prim. prev.)

170
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Kera je zamucala, a onda se glasno nasmejala kad joj je Traper rekao šta
će provalnici pronaći na USB-u. „Koliko si takvih snimaka stavio
tamo?“ „Deset ili dvanaest. Ali, čim otvore prvi, znaće da sam ih prešao.“
Izašli su iz kancelarije nekoliko trenutaka posle Vilkoksovog odlaska i
vratili su se u ružan automobil pozajmljen od Karsonovog šuraka. Traper je
vozio.
„Znao sam da je samo pitanje vremena pre nego što će neko doći da traži
ono što imam o eksploziji i odlučiti treba li zbog toga da brine. U svetlu
ovonedeljnih događaja, to je bilo gotovo sigurno. Čak sam zamolio Karsona
da motri.“
„Ormarić sa dokumentima?“
„Samo lažan prikaz. Smeće, baš kao što sam rekao Vilkoksu. Uljezu ne bi
trebalo dugo da to zaključi. Sakrio sam taj USB iza utičnice da pomisli kako je
pronašao glavnu nagradu.“
„Genijalno.“
„Nije tako genijalno. I dalje ne znam ko je on, ko su oni, ako ih je više.
Ostaje da se vidi koliko članova ima u Vilkoksovom sjebanom bratstvu.“
„Berkli Džonson to nije naveo?“
„'Nije bio siguran’, i možda je govorio istinu. Moguće je da je izgubio
računicu tokom godina. Ili se plašio da kaže previše dok ga ne stave u
program zaštite svedoka, što je verovatnije. Znam da se plašio odmazde.“
,,S pravom.“
Uzdahnuo je. „Da. Živim s tim svaki dan. Trebalo je mnogo bolje da ga
pazim.“
„Krivi one koji su odgovorni, Trapere. Ne sebe.“
„Lakše reći nego uraditi.“ Izneverio je Berklija Džonsona što nije dovoljno
učinio da ga brzo zaštiti, i zato je i bio tako odlučan da Keru ne ispušta iz
vida. Mada mu njena blizina nije teško padala.
Krenuo je zaobilaznim putem od centra, vozeći kroz stambene četvrti,
ulazeći na parkinge sa jedne strane i izlazeći na drugoj. Tamo gde je
saobraćaj bio gušći, prelazio je iz trake u traku, proletao na žuto svetlo, oštro
skretao u poslednjem mogućem trenutku, stalno bacao pogled u retrovizor i
bočna ogledala da proveri prati li ih neko.
Kad je bio siguran da niko nije iza njih, vratio se istim putem na isti cik-
cak način i zaustavio se ispred starinske kuće u jednoj uglednoj, ali nedavno
renoviranoj četvrti Fort Vorta.
171
 Gledajući u kuću, Kera je rekla: „Nisam zamišljala da tu živiš.“
„Ne živim.“
„Čija je onda ovo kuća?“
Prešavši preko pitanja, kazao je: „Dođi.“
Izašao je i zaobišao automobil. Poveo ju je prilazom do malog četvrtastog
trema, gde su se iste saksije sa uzanim zimzelenim grmovima nalazile sa obe
strane drvenih ulaznih vrata. Gvozdena lampa visila je iznad, ali bila
je isključena.
Ne obazirući se na Kerin pogled, kojim je zahtevala objašnjenje, pritisnuo
je zvono. Čuli su ga unutra da zvoni. Nastavio je da gleda pravo u sjajnu
površinu vrata dok se nije upalilo svetlo, vrata se otvorila i on pogledao u
lice bivšu verenicu.
Merijen je bila lepa i ljupka kao i uvek. Oči su joj i dalje bile bezazlene. Ali
bilo je primetne razlike u njenom izgledu. Kosa joj je bila kraća i, dok je ranije
uvek bio zategnut, stomak joj je sad pokazivao uznapredovalu trudnoću.
Tiho mu je izgovorila ime.
„Zdravo, Merijen.“
”Kolebljivo se osmehnula kao i on. Rekla je: „Drago mi je što te vidim.“
,,I meni tebe. Izgledaš divno.“ Nelagodno joj je pokazao rukom na stomak.
„Čestitam.“
„Hvala.“
„Kada?“
„April.“
„Znači uskoro.“
Stidljivo se nasmejala. „Do tog trenutka ću, veruj mi, biti spremna.“
„Drago mi je zbog tebe“, rekao je, ozbiljan do srži.
„Hvala. I meni je.“ Nastavila je da ga gleda još nekoliko trenutaka pre nego
što je pogledala u Keru.
„Izvini“ kazao je. „Merijen, ovo je...“
„Nema potrebe za upoznavanjem. Dobro došla, Kera.“
„Hvala.“ Kera se nagnula preko praga i njih dve su se rukovale.
Merijen se pomerila u stranu i pokazala im da uđu. Kad je zatvorila vrata
iza njih, jedan muškarac je zakoračio u glavni hodnik iz susedne sobe.
„Merijen, ko...“
Kad je ugledao Trapera, zaustavio se kao da je naleteo na stakleni zid, i
da je neprijateljstvo imalo zvuk, on bi bio praštav. Držanje mu je odavalo da
bi najviše voleo da baci knjigu i naočare za čitanje i napadne ga.

172
 Na svoj tihi i nenametljivi način, Merijen je pokušala da ublaži napetost.
„Moj muž, Dejvid. Dejvide, ovo je Džon Traper.“
„Šta on radi ovde?“
Traper je odgovorio: „Neću dugo.“
„Prokleto si u pravu, nećeš. Zapravo, već si krenuo.“
„Dejvide, molim te“, prošaputala je Merijen.
Muž joj je oklevao kao da bi još mogao da pojuri na Trapera, ali odgovorio
je na napetost na Merijeninom licu i molbu u očima tako što više ništa
nije rekao. Međutim, ostao je da stoji nasred hodnika, ukočen kao dvorski
stražar ili razjareni pas čuvar.
Merijen je prekinula napetu tišinu tako što ga je upoznala sa Kerom.
Razmenili su učtivosti i čestitala mu je na očekivanoj prinovi. „Znate li šta
čekate?“
„Devojčicu“, odgovorio je par istovremeno.
„Veoma smo srećni“, kazao je Dejvid, i uputio Traperu pogled kojim ga je
izazivao da dovede u pitanje njegovu i Merijeninu bračnu sreću i oduševljenje
zbog bebe.
Merijen im je ponudila piće. Odbili su. Zatim niko drugi nije ništa rekao
beskrajno dugo, dok se Traper nije nakašljao i značajno pogledao Merijen.
Okrenula se mužu. „Traperova poseta nije u potpunosti neočekivana,
Dejvide. Nisam ti rekla zato što, pa... jednostavno nisam. Došao je po nešto.“
„Šta?“
„Iskreno, ne znam.“
Dejvid je uputio Traperu još ubistveniji pogled nego pre. „Ne znam šta
smeraš. Još se igraš vladinog agenta, valjda. Ali, kakvu god igru da igraš,
ako dovedeš moju ženu i dete u opasnost...“
„Nisam. I neću.“
„Jesi, samim tim što si nam se pojavio na pragu. Ti si noćna mora, i hoću
da se izgubiš iz moje kuće.“
Dotad je Traper trpeo njegovu netrpeljivost, jer bi se na njegovom mestu
osećao isto. Ali strpljenje ga je izdavalo. „Vidi, ne želim da izazivam nevolje.“
„Ti jesi nevolja.“
„Čim dobijem ono po šta sam došao, više me nikad nećeš videti.“
„Što će biti ubrzo.“
Mogli su tako da nastave unedogled, ali Merijen je ugledala priliku i
zgrabila ju je. ,,U kuhinji je.“

173
 Činilo se da će se Dejvid usprotiviti, ali bio je previše lepo vaspitan da diže
galamu koja bi nesumnjivo uznemirila njegovu trudnu ženu. Možda je i
Kerino prisustvo uticalo na to da se povuče.
Sklonio se s puta tako da Traper pođe za Merijen. Dejvidov ubistveni
pogled malo je smekšao tek kad je Traper uhvatio Keru za ruku i poveo je sa
sobom niz hodnik u zadnji deo kuće. Dao je sve od sebe da se ne šepuri.

Kera je i protiv volje uporedila Merijeninu pretrpanu i domaćinsku

kuhinju sa svojom. Ova je mirisala na čokoladnu tortu koja se hladila na pultu.
Kerina je mirisala na tortu samo kad bi zapalila određenu vrstu sveće.
U sudoperi su bili sudovi koje još nije ubacila u mašinu. Kerinu kuhinju
trebalo je pospremiti tek kad bi prašina počela da se vidi.
Osećala se totalno pobeđeno.
„Želite li torte?“
Ona i Traper su odbili, a Merijen je izgleda to i očekivala. Otišla je do stola
ugrađenog u kuhinjske elemente, otvorila je donju fioku i izvadila debelu
kovertu sa nalepnicom koja je iziskivala njen potpis. Kad ju je predala
Traperu, izgovorila je: „Otvorila sam je zato što je bila adresirana na mene.“
„To je u redu.“ Protresao je kovertu, i u ruke mu je pao predmet umotan
u novine i celofansku traku. Pokidao je grubo pakovanje. Kera se nije
iznenadila kad je ugledala USB.
Merijen je rekla Traperu: „Iako nije bilo povratne adrese, znala sam da je
moralo biti od tebe.“
„Kako si znala?“
„Jer je ličilo na tvoje umotavanje poklona. I upravo tako nešto bi ti
uradio.“
„Morao sam da pošaljem nekome ko bi to shvatio, nekome kome sam
mogao da verujem da će ga sačuvati dok ne dođem po njega.“
Nasmešili su se jedno drugom kao par koji ume da se sporazumeva bez
reči.
Kera se osetila isključenom.
Osećala se grozno.
Merijen je uzela praznu kovertu i svežanj novina od Trapera i ugurala ih
je u kantu za smeće u prostor ispod radnog stola. „Ima li to neke veze sa
onim što se desilo u Majorovoj kući u nedelju uveče?“
Traper je napravio neodređeni pokret ramenom. „Bolje da ne znaš.“
„Barem mi recite kako je. Brinula sam.“
„Mnogo je napredovao od nedelje. Izgleda da će biti dobro.“

174
 Pogledala je u Keru. „Kako je to moralo biti strašno iskustvo za tebe. Jesi
li se oporavila od povreda?“
„Ako se pažljivije pogledam, još se vide neke modrice koje šminka ne
može da pokrije. Ali ja sam prošla lako u poređenju sa Majorovim
povredama.“
„TV stanica je objavila da ćeš dati intervju večeras u vestima, ali onda su
morali da opovrgnu i kažu da se ne osećaš sposobnom za to.“ Pogledala je
u Keru, sa upitnim pogledom u ljubaznim očima.
„Nameravala sam, a onda...“ Pogledala je u Trapera. „Predomislila sam
se.“
Merijen se osmehnula kao da razume kako planovi mogu brzo da se
promene kad je on umešan. Pogledala ga je. „Šta je s tobom? Kako si? Vodiš li
računa o sebi?“
„Ah, znaš me. Ništa me ne dotiče.“
Tužnim osmehom pokazala je da mu ne veruje.
„Izvinite.“ Svi su se okrenuli prema otvorenim vratima, gde je stajao
Dejvid. „Možda ćete želeti da vidite ovo.“
Kera je prva pošla za njim. Pratila ga je kroz hodnik do sobice sa udobnim
nameštajem, prijatnim ambijentom i TV-om sa ravnim ekranom
postavljenim na zid iznad niskog kamina.
„Vesti“, rekao je Dejvid i uzeo daljinski da pojača zvuk. Gledajući ih preko
ramena, kazao je: „Uhvatili su tipa koji je pucao na Majora.“

175
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

„Ko je to?“
„Traper.“ Vozio je jednom rukom, drugom držeći mobilni telefon na uhu.
Glen je zarežao. „Takođe poznat i kao Nepoznati Pozivalac.“
„Koristim jednokratni.“
„Pošto je tvoj telefon otišao u paramparčad.“
„Pokušavao sam da dobijem bolji signal tako što sam ga držao kroz
prozor automobila. Iskliznuo mi je iz ruke.“
„Naravno. I Henka si veoma ljupko prevario. Kako si otišao iz barake?
Izrasla su ti krila? Ili je neko došao po vas?“
„To sam smislio u trenutku. Bilo je prekasno da obavestim Henka o
promeni planova.“
„Đavola.“
„Izviniću se i častiću ga pivom.“
„On ne pije.“
„Onda novom Biblijom“, predložio je sa sve većim nestrpljenjem.
„Nadoknadiću mu, važi? A sad, šta je sa tim tipom što ste ga priveli?“
,,I mislio sam da ćeš se oglasiti kad to čuješ.“
„Ko je žgoljavko?“
„Lezli Doji Dankan. Nama je nov, ali nije nepoznat organima reda u
Oklahomi, odakle je. Zaustavljen je danas po podne zbog jurnjave kroz zonu
škole i, kad smo mu proverili dozvolu, ispostavilo se da ga traže za nekoliko
prekršaja uslovne, a najgori je prekršaj - nošenje oružja. Jedan pištolj našli
smo mu ispod vozačevog sedišta pikapa.“
„Do sada, samo običan dan na poslu.“
„Samo što je pištolj bio devetomilimetarski, s jednim metkom manje, što
se podudara sa brojem rupa u Majorovim plućima.“
„Ha!“
„Sad su s njim federalci, pritiskaju ga. ’Ne možemo da vam pomognemo
ako vi ne pomognete nama, gospodine Dankane. Pričajte sa nama.’ U
međuvremenu, pištolj je na putu ka balističkom pregledu.“
„Koju pesmu Dankan peva?“
„Poriče. Nije nikad pre video pištolj dok ga saobračajac nije izvukao ispod
sedišta.“
„Na koga je registrovan?“

176
 „Broj je izgreban.“
„Zbog čega je bio u zatvoru?“
„Višestruki povratnik, ali poslednji zločin bio mu je oružana pljačka.
Takođe je bio optužen i za napad, ali sklopio je pogodbu.“
„Šta kaže, gde je bio u nedelju uveče?“
„Kod kuće, u prikolici sa ženom.“
,,A šta ona kaže?“
„Pokušavamo da je nađemo. Kaže da je otišla do Ardmora juče da poseti
mamu.“
„Gde on radi?“
„Nigde. Poslednji posao mu je bio u Kazinu Čokto. Ali, kad su otkrili da je
lagao u prijavi za posao i da je na uslovnoj, otpustili su ga. Prekršio je uslove i,
na našu sreću, preselio se u Lodal.“
„Pre koliko?“
„Nekoliko meseci.“
„Zašto je izabrao Lodal?“
„Bacio je strelicu na mapu.“
„Zašto bi želeo da rokne Majora?“
„Po njegovoj tvrdnji i nije. Rekao je da zna ko je Major, zbog slika, i znao
je da je upucan jer je objavljeno svuda.“ Glen je udahnuo. „To je
najnovije. Agenti ga još obrađuju.“
„Ima li advokata?“
„Ne još.“
„Voleo bih da ja probam da ga ispitam.“
Glen se nasmejao.
„Mogao bi da me postaviš za zamenika.“
„Mogao bih i na zimovanje u Sibir, ali neće se dogoditi. Trudim se da
zadržim rendžere i federalce da te ne uhapse što si se spetljao sa glavnim
svedokom. Gde si sklonio Keru? Zato što znam da nije u svom stanu u Dalasu.“
„Zašto bi mislio da jeste? Osim ako nisi... Glene, đavole jedan. Pripretio si
Grejsi da ti kaže, zar ne?“ .
Glen nije priznao, već je nastavio: „Pošto se Kera nije javila ni na jedan od
mojih poziva, razgovarao sam sa nastojnikom njene zgrade. Rekao je da
je bila tamo, svratila je do recepcije da pozajmi glavni rezervni ključ svog
stana jer je izgubila svoj.

177
 Ali manje od petnaest minuta kasnije video ju je kako odlazi peške, sa
sportskom torbom u ruci. Neobično, ali telefon joj još odaje signal iz stana.
I sve to liči na tebe, Trapere. Gde si sad?“
„Vraćam se kući. Ali, pre nego što pređem u tvoj okrug, želim potvrdu da
neću biti uhapšen zbog velike krađe automobila.“
„Zvao je onaj tvoj bezvredni prijatelj advokat“, progunđao je Glen.
„Objasnio je šta se dogodilo i izvinio se.“
„Znači, sve je u redu.“
„Ne baš. Je li Kera s tobom?“
„Šta kažeš na to da ti je dovezem u kancelariju ujutru?“
„Šta kažeš na to da je dovedeš sada?“
„Sad si zauzet pritiskanjem tipa iz Oklahome. Već imaš Kerinu potpisanu
izjavu i snimljen razgovor, i sve što bi možda dodala može da sačeka do
sutra. Inače, nisam je oteo. Pošla je dobrovoljno. U redu?“
„Sećaš li se kad si zamenio kuvana uskršnja jaja presnim?“
„Da?“
„Nije trebalo da odgovorim Majora da te ispraši.“
Traper se nasmejao. „Vidimo se ujutru.“
„Čekaj. Gde si...“
„Ranom zorom“, rekao je Traper i prekinuo.
Kera, koja je sve vreme ćutala, ali je pratila razgovor, pitala je: „Hoćemo
li biti tamo?“
„Obavezno. Zaista želim da ispitam tog tipa.“
„Čak i ako ubediš šerifa u to, Ef-Bi-Aj ti neće dozvoliti.“
„U pravu si, neće. Ali imam keca u rukavu.“
„USB?“
„USB?“ Pogledao ju je i nedužno pitao: „Koji USB?“ Zacerekao se na njen
izraz. „Ne, imam drugog keca,“

„Proklet bio!“ Glen je opsovao kad mu je Traper prekinuo vezu.

Okrenuo se na stolici prema komodi. Bokal na zastarelom aparatu za kafu
zamaglio se od okeana loše kafe i soca koji je sad mirisao na zagorelo i
izgledao gust kao katran, ali svejedno ga je presuo u šolju. Što jača kafa, to će
bolje prikriti miris viskija kojim ju je dopunjavao.
Sipao je iz boce koju je držao u donjoj boci stola, kad se začulo snažno
kucanje na vratima kancelarije pre nego što su se otvorila, i ušao je Dženks.

178
 Glen je izdahnuo i polizao prosuti viski sa ruke. „Umalo da me pogodi
srčka.“ Zatvorio je bocu i vratio je u fioku.
„Treba da budeš pažljiviji“, rekao mu je zamenik. „Mogao je da bude bilo
ko.“
„Uh, usrao sam se od straha.“ Otpio je piće i zahvalno uzdahnuo. „Šta ima
novo?“ Pokazao je glavom na obrazac koji je Dženks doneo sa sobom.
„Ne, nemoj da mi kažeš. Potpisano priznanje Lezlija Dojla Dankana.“
Zamenik je frknuo. „Izveštaj o nestaloj osobi.“
„Sa Traperom je.“
„Ha?“
„Kera Bejli.“
„Ovo nije za nju.“
Glen se nagnuo preko stola da uzme papir od zamenika i pročita otkucano
ime. „Piti Mos.“ Pogledao je u Dženksa i namrštio se.
„Komšija je otišao u ponedeljak uveče do njega po čekić koji je Piti
pozajmio od njega“, objasnio je. „Piti nije bio tamo. Komšija ga od tada traži.
Zaista hoće svoj čekić nazad.
„Od Pitija nema ni traga. Danas ga je tražio i na poslu. Ni šef ga nije video
čitavu nedelju. Komšija, koji je takođe i vlasnik kuće, iznova je otišao do
Pitija večeras, i kad mu niko nije otvorio, ušao je sam. Kaže da je sanduče za
poštu prepuno, zlatna ribica je uginula, a sve u frižideru se pokvarilo.
„Rekao sam mu da je Piti, kad sam ga poslednji put video, pričao da će
neko vreme da se odmori u Tenesiju, ali složio sam se da ne liči na njega
da ode iz grada a da se ne javi šefu i ne plati stanarinu,“ Pokazao je rukom
na izveštaj. „Mislio sam da treba da znaš.“
„Smesta ću nekog odrediti za to“, rekao je Glen. Ali nije. Gurnuo je obrazac
u svežanj ostalih zapostavljenih papira i otpio je gutljaj kafe. „A sad na
pravi problem.“
Dženks je bez mnogo razmišljanja izgovorio: „Traper.“

„Neće nas pustiti da vidimo Majora u ovo vreme“, rekla je Kera dok su ona
i Traper izlazili iz lifta na spratu odeljenja za intenzivnu negu.
„Neću tražiti dozvolu. Ako treba, moliću za oproštaj.“
Nije morao ni jedno ni drugo. Sačekali su dok neko nije izašao kroz
pneumatska vrata i provukli su se pre nego što su se zatvorila. Hodnik je bio
prazan. Neprimećen, ušao je u Majorovu sobu. Bila je osvetljena samo
svetlucanjem raznih aparata na koja je još bio prikačen. Spavao je.

179
 „Ovo je prvi put da ga vidim otkako se ono dogodilo“, šapnula je Kera.
„Zaprepašćena sam. Poslednji put kad sam ga videla, bio je robustan kao i
inače.“
,,I meni je strašno da ga vidim ovakvog“, kazao je Traper. „Te sede čekinje
stvarno su me pogodile.“
„Jutros sam pričala s njim...“
„To je bilo juče ujutru.“
Na zvuk Majorovog glasa, i ona i Traper se iznenadiše i priđoše bliže
krevetu. Major je otvorio oči. Nasmešila mu se. „Ispravljam se. Jeste bilo juče.
Potpuno sam izgubila pojam o vremenu.“
Gledao je čas u njega, čas u nju. „Šta ste smislili otkako smo razgovarali?“
Umesto da odgovori na pitanje, Traper ga je pitao kako se oseća.
„Ni dobro ni loše.“
„Izgledao bi bolje kad bi obrijao tu neurednu bradicu.“
,,I tebi bi dobro došlo brijanje.“
Kera se umešala: „Jeste li počeli da jedete?“
„Sutra. Čorba i sos od jabuke. Jedva čekam.“
„To je napredak“, rekao je Traper.
„Prespor.“
Rekao im je da su mu ispitivali pokretljivost, spretnost i koordinaciju,
govor i pamćenje, i sva testiranja je prošao. „Danas su mi uradili još jedan
skener mozga, tražeći krvarenje. Nisu ništa našli.“
„Sve zvuči dobro“, kazao je Traper. „Kako je sa disanjem?“
„Nekad bolje, nekad gore. Još sam tako prokleto slab.“
Čuvši obeshrabrenost u njegovom glasu, i znajući koliko se taj bivši vojnik
ponosio time što je uvek bio sposoban i jak, Kera ga je potapšala po
ramenu. „Ne žurite.“ ,
„Nemam izbora.“ Pažljivo ju je odmerio. „Ti si izgleda prošla kroz to bez
vidnog oštećenja.“
„Da, većina mojih ogrebotina...“
„Nisam mislio na nedelju. Govorio sam o vremenu koje si provela sa
Džonom.“
Iako nije bila sigurna je li se šalio, tako se postavila. „Potvrđujem. Stvarno
ume da bude teški gnjavator.“
Ali Major više nije gledao u nju. Gledao je u Trapera. „Da se vratimo na
moje prvo pitanje, šta ste smislili?“
„Šta znaš o Tomasu Vilkoksu?“

180
 Kera nije očekivala da će ga tako brzo spomenuti, a Major je izgledao
iznenađen tim neočekivanim pitanjem isto kao i ona. Skupio je obrve iznad
nosa. „Trgovcu nekretninama iz Dalasa? Tom Tomasu Vilkoksu?“
„Poznaješ li ga?“
„Sreo sam ga jednom. Prisustvovao je banketu na kom sam držao govor
posle večere. Kasnije mi je prišao i predstavio se.“
„Hmm. Zanimljivo.“
„Zašto?“
„Kako se ponašao?“
„Ponašao? Koliko se sećam, bio je vrlo prijatan.“
„Je li spominjao Pegaz?“
„Samo u smislu pohvale mog govora.“ Pogledao je u Keru pre nego što se
okrenuo Traperu. „Zašto ga spominješ?“
„Jesi li ikad čuo nešto prljavo o njemu?“
„Ne. Ali on i ja se ne krećemo u istim krugovima.“
„Mutni poslovi? Pobednik uzima sve? Jesi li čuo tako nešto?“
„Nisam imao prilike za to.“
„Jesi li znao da je želeo zemljište ispod Hotela Pegaz?“
Kera je posmatrala kako se Major uozbiljio dok je pokušavao da
protumači Traperove reči. „Na šta me navodiš, Džone?“
„Vrati se u godinu-dve pre eksplozije i priseti se poslovnih stranica Dalas
morning njuza. Podrobno je opisano kako je Vilkoks đavolski pokušavao
da dođe do te imovine. Nije mogao. Naftna kompanija nije htela da proda.“
Zastao je pre nego što je dodao: „Ali Vilkoks je na kraju ipak došao do toga.“
Major je kratko zurio u sina, a onda je stavio palac i srednji prst na oči,
što je Keru podsetilo na Trapera kad je morao da razmisli o nečemu protiv
volje.
„Pre tri godine“, rekao je, „kad si mi došao sa teorijom o mozgu iza
eksplozije, odbio si da mi kažeš ime. Molim te, nemoj da mi kažeš da je Tomas
Vilkoks, milioner...“
„Višestruki milioner. Delimično zbog hotela i zabavnog kompleksa u srcu
grada koji je izgradio na površini gde je nekad bio Pegaz.“
„Misliš li da je Tomas Vilkoks nalogodavac masakra?“
„Recimo samo da je imao petlju da se čak pojavi i na događaju na kom je
govorio preživeli, pa ti je još i prišao kasnije da učtivo proćaska i pohvali te.“
Major je tužno klimnuo glavom. „Ako si sa tim nagađanjima otišao u Biro,
nije ni čudo što su te otpustili.“

181
 Da mu je udario šamar, lice mu ne bi poprimilo tvrđi izraz. Okrenuo se i
uputio se prema vratima. „Drago mi je što se osećaš bolje.“
Major je pokušao da ga dozove nazad, „Džone.“
„Pojedi sos od jabuke“, dobacio mu je preko ramena, „vrlo brzo ćeš izaći
odavde.“
„Prokletstvo, vrati se. Izvinjavam se.“
Traper je stao i okrenuo se, ali ostao je u mestu.
Major je napravio pomirljivi pokret. „Nije trebalo to da kažem.“
Traper je ravnodušno izgovorio: „Ali šta? Misliš da sam u zabludi?“
„Ne, mislim da si tvrdoglav i ne možeš ništa da ostaviš na miru. Želiš
odgovore o Pegazu i...“
„Dobio sam odgovore. Svi su dobili odgovore. Nevolja je u tome što su ti
odgovori bili obično sranje.“
„Možeš li bilo šta da dokažeš? Pitao sam te pre tri godine imaš li dokaz da
je tip koji je priznao delovao po nečijem tuđem naređenju. Rekao si mi
tada da nisi imao dovoljno. Imaš li sada?“
„Radim na tome.“
„Radiš na tome“, ponovio je Major žalosno, „Koliko dugo, Džone? Kada ćeš
da odustaneš od toga i počneš da živiš?“
Jesam odustao. A onda si se ti vratio na TV i pucali su na tebe.“
Major je uzdahnuo i tiho prozborio: „Glen je pritvorio osumnjičenog za
nedeljni napad.“
„Mrzim što moram da ti pokvarim vest, ali to već znam.“
„Dakle? Taj tip Dankan je premlad da bi imao bilo kakve veze sa Pegazom.
Što znači da to i događaj od nedelje uveče nisu povezani. On i njegov ortak, čiji
identitet još nije poznat, verovatno su čuli za moju zbirku oružja i upali su mi
u kuću da me opljačkaju.“
Traper se podsmešljivo nasmejao. „Ako će ti tako biti lakše, drži se toga.
Ali u sebi znaš da nije tako. Sve to ima veze sa Pegazom.“
„U redu, rasprave radi, recimo da ima. Lik koga je meni opisao Glen nije
neki veliki pedesetogodišnji milioner.“
„Nisam rekao da se Vilkoks lično šunjao oko tvoje kuće.“
Sve razdražljiviji, Major je pogledao u Keru, koja je sve vreme ćutala dok
su se njih dvojica raspravljali. Gledajući sa Majorovog stanovišta, koji
nije znao šta se dogodilo sa Vilkoksom u Traperovoj kancelariji, nije znao za
Berklija Džonsona ili požar u fabrici koji je pokrenuo Traperovu tajnu
istragu, optužbe protiv bogatog i uticajnog čoveka delovale bi potpuno
nerazumne.
182
 „Ti si pametna, mlada žena, Kera“, rekao je. „Baviš se činjenicama.
Istinom. Veruješ li ti u tu suludu teoriju?“
Pogledala je u Trapera pre nego što je odgovorila. „Otišla sam u
Traperovu kancelariju kao potpuni stranac. Uhvatila sam ga... ne baš u
vrhunskoj formi. Pokazala sam mu fotografiju koju su videli milioni ljudi
tokom dve i po decenije. U roku od nekoliko sati rešio je zagonetku i otkrio
ko sam. Dakle, Majore, kao odgovor na vaše pitanje, mislim da njegova
tvrdoglavost radi za njega, a ne protiv njega, i ne bih odbacila nijednu njegovu
teoriju kao suludu.“

Kera je izašla iz kupatila i zatekla Trapera isto onako kako ga je ostavila

kad je ušla.
Ležao je na leđima na krevetu najbližem vratima, ali nije izgledao
opušteno. Telo mu je bilo zategnuto kao klavirska žica. Vilica mu je bila
ukočena i jedva se pomerila kad je kazao: „Nisi morala da me braniš.“
„Pa, sad barem znam zašto si ljut i jedva si progovorio sa mnom otkako
smo otišli iz bolnice.“
„Nemoj da me spašavaš, Kera, Od bilo koga, a naročito od njega. Nije
trebalo...“
„Čula sam te i prvi put.“
Nakon što su izašli iz bolnice, prijavio ih je u motel - ne u isti gde su odseli
ranije. Ostala je u autu, ali posmatrala je njegovu razmenu sa
službenikom kroz prašnjavo staklo šaltera. Platio je gotovinom. Postupak
registracije bio je izveden tako brzo i sa takvom nezainteresovanošću
recepcionera da je, kad se Traper vratio do automobila, pitala je li ga
podmitio da ništa ne vidi, ništa ne čuje i ničeg se ne seća.
„Nije bilo nužno. On ugošćava goste koji traže anonimnost i privatnost.
Ponekad i na dvadeset minuta.“ Zatim je zajedljivo dodao: „Ali možeš da
se opustiš. Soba ima dva kreveta.“
Čim su ušli u sobu, skinuo je kaput, izuo čizme i bacio se na krevet, uopšte
se ne obazirući na nju. Otišla je u kupatilo, noseći sa sobom torbu iz stana, u
koju je ubacila nekoliko komada garderobe, majicu i donji deo pidžame, i
nešto kozmetike. Umila se, oprala zube, i umesto tesnih farmerica
obukla mnogo širu i udobniju pidžamu.
Sada, posle kratke ali neprijateljske razmene rečenica, pomerila je
prekrivače na drugom krevetu. Iako su čaršavi bili pohabani, mirisali su na
deterdžent za veš, što ju je umirilo. Legla je, okrenula se na bok i pogledala
preko uzanog prostora koji je razdvajao krevete.
Prkoseći njegovom mračnom raspoloženju, kazala je: „Još te voli.“

183
 Nije se pomerio, ali je čvrsto stegao vilicu.
„Merijen, još te voli.“
Udario je jastuk i namestio ga ispod glave, mumlajući: „Tamo je gde
pripada.“
„Da, i zna to. Ali...“
„Ali ništa. Želela je to, ognjište i dom.“
„To ima sa Dejvidom. Svejedno te voli. Videla sam joj u očima.“
„Naklonost. Simpatije. To si videla. Isto i ja osećam prema njoj. Želim da
bude srećna. I ona to želi meni. Ali nemoj da tumačiš nešto čega nema.
Spavaj sad .Podigao je ruku i ugasio lampu na noćnoj komodi između kreveta.
Prošlo je nekoliko trenutaka, i ponovo je rekla u mrak: „Zašto muškarci
izbegavaju ovakve razgovore?“
„Zato što su besmisleni.“
„Kako ti se on svideo?“
,,Ko?“
„Znaš ko, Trapere. Merijenin muž.“
„Princ među muškarcima.“
„Koji te mrzi. Šta ako ispriča nekom za tajanstveni paket koji si poslao
samom sebi?“
„Neće.“
„Tako si siguran u njega?“
„Ne, tako sam siguran u Merijen. Znala je da je ta koverta stigla od mene.
Znala je, ako sam se toliko potrudio, da nije u pitanju nešto beznačajno.
Uprkos njenom ljupkom ponašanju, bila je federalni agent, ne zaboravi.
Ubediće muža koliko je taj paket značajan i reći će mu da ga izbriše iz sećanja.
Što se njega tiče, nikad nismo bili tamo.“
„Verovatno si u pravu. Ne bi je doveo u opasnost. Deluje veoma
zaštitnički. Voli je.“
Nešto je promrmljao.
,,Šta?“
„Ništa.“
,,Šta?“
Razdražljivo je izdahnuo. „Zaista je voli, to je bilo očigledno. Ali, da ti
kažem nešto. Na njegovom mestu, da mi se ženin bivši ljubavnik pojavi u kući,
muškarac zbog koga je izgubila posao, izgubila bebu i koji ju je ostavio
slomljenog srca, nokautirao bih ga čim bih ga video, upozorio ga da i ne
pomisli da više ikad spusti ruke na nju, a onda bih mu otkinuo prokletu glavu.

184
 „Zato Merijen i jeste tamo gde pripada, sa pristojnim čovekom koji ume
da obuzda primitivne nagone, umesto sa noćnom morom kakva sam ja,
što sve ruši i predstavlja opasnost po sve oko sebe, a to nas dovodi na
početak, zbog čega sam i rekao da su ovakvi razgovori besmisleni.“
Na taj ispad alfa mužjaka, dah joj je zastao od uzbuđenja. „Da je Merijen
znala koliko si bio posesivan prema njoj..,“
„Nisam. Nisam na nju mislio.“
Osetila je iznenadan pokret, i bio je tu, zajahao ju je kolenima i povukao
u sedeći položaj. Zgrabio joj je punu šaku kose na potiljku i držao je tako
dok ju je neobuzdano i gladno ljubio. Prelazio je usnama preko njenih.
Snažno joj je gurnuo jezik u usta.
Ali onda je smekšao i kretao se polako unutra i napolje, klizeći joj između
usana. Kad se konačno odvojio, ostala ja zadihana, pokušavajući da dođe
sebi. Srce joj je brzo tuklo, ali kosti kao da su joj se rastopile.
„Tako želim da te uzmem“, šapnuo je dok joj je prelazio otvorenim ustima
preko vrata i ključne kosti, pa je spustio glavu i licem joj protrljao grudi.
„Nisam zaboravio kakva si unutra. Želim da budem tamo. Duboko u tebi.“
Glas mu je bio promukao i tih dok joj je usnama napadao izdignutu
bradavicu ispod majice. „Možda se nikad neće dogoditi, ali na samu pomisao
da je neki drugi muškarac na tebi, u tebi... poželeo bih da ga ubijem.“
Naslonio se licem na njeno, teško i vrelo dišući. A onda se uspravio i,
obuhvatajući joj lice rukama, spustio joj poljubac na usne. ,,A sad na
spavanje.“

185
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Glen je zgađeno pogledao u Majorov bolnički doručak. „Ni ja to ne bih

jeo.“ „Progutaću samo zato što želim da povratim snagu.“
„Organizam ti je doživeo šok. Većina nije verovala da ćeš se oporaviti.
Zasad si pobedio prognoze. Nemoj da žuriš.“
Major se osmehnuo. „Upravo mi je to i Kera savetovala.“
„Kera ti je savetovala? Kad?“
„Negde u sitne sate. Ona i Džon su se ušunjali,“
„Ma nemoj, ha?“ Šerif je seo na ivicu kreveta i prepričao prijatelju svoj
telefonski razgovor sa Traperom prethodne noći. „Vratio se zato što je čuo
za našeg osumnjičenog. Nije direktno rekao da je Kera s njim, ali obećao je
da će je dovesti ovog jutra. Ranom zorom.“ Podigao je obrvu.
Major je shvatio na šta cilja. „Spavaju zajedno.“
„Znaš Džona.“
„Predobro.“
„Loše su počeli“, rekao mu je Glen. „Traper je bio đavolski ljut na nju zbog
minđuše, ali kasnije te večeri, kad sam otišao da ga potražim i kažem mu da si
došao svesti, prekinuo sam im razmenu nežnosti u motelskoj sobi.“
„Čekaj malo, Glene. Šta je bilo sa minđušom?“
„Stalno zaboravljam koliko si toga propustio tih prvih nekoliko dana.“
Glen mu je ispričao za Kerinu nestalu torbu i pronalazak jedne minđuše.
„Mada mi se čini krajnje neverovatnim da ju je Traper pronašao ispod njenog
bolničkog kreveta. Ako torba nije bila s njom, kako se minđuša našla tamo?“
„Džon te je lagao?“
,,I dvojicu rendžera.“
„Zašto bi on uzeo Kerinu torbu? I kada?“
„Sve navedeno ostaje zagonetka. Ali čini mi se da je Kera poverovala u
njegovo objašnjenje, koliko god bilo neverovatno, a on je njoj oprostio što
je sumnjala u njega.“
„Zašto je sumnjala? Zašto je razgovarao sa rendžerima?“
Šerif je noktom palca počešao obrvu. „Nemoj da moram da cinkarim
dečka.“
„Nije dečko. Čovek je.“
Glen je razdražljivo petljao po kožnoj traci oko svog stetsona. „Od samog
početka Traper se meša u istragu, muva se oko Kere, želi da zna šta je
videla, koga je videla, je li nešto videla. Grdio sam ga zbog toga, ali...“
186
 „Odgovorio je na prekor na uobičajen način.“
„Tako nekako. Ali njegovo zanimanje za ono što se desilo kod tebe
privuklo je pažnju. Delovalo je jače nego kad član porodice želi da uhvati loše
momke koji su mu upucali rođaka. Posle onoga sa minđušom, rendžeri su bili
spremni da ga uhapse i drže kao mogućeg osumnjičenog.“
„Za moje ranjavanje?“
„Rekao sam im da je to sranje. Ali, budimo iskreni, s obzirom na vašu
svađu, za koju svi znaju, morali su dobro da ga prouče.“
„Džon to nikad ne bi uradio.“
„To sam im i rekao, i ne verujem da su ga zaista toliko sumnjičili koliko
im se nije sviđalo njegovo pametovanje. Kako god, nismo imali opravdanja da
ga zadržavamo. Proveren mu je alibi za nedelju uveče. Ali od tada nije
ostavio naročiti utisak time što je pobegao sa našim glavnim svedokom, kog
i krije.
„Dakle, ili se on i Kera jebu kao zečevi i jedva zastanu da dišu, ili je on drži
u džepu iz nekog drugog razloga, a znajući Trapera, plašim se i da
nagađam šta bi to moglo da bude “
Dok je slušao sve to, Majorovo lice se naboralo od brige i neodlučnosti.
Zamolio je Glena da zatvori vrata.
Glen je učinio kako je zatražio, pa se vratio do svog mesta u dnu kreveta.
„Ovo mi izgleda i zvuči ozbiljno.“
„Jeste“, potvrdio je Major. „Bojim se da Džon sebe dovodi u grozan
položaj.“
„Kakav položaj? Sa Kerom?“
„Ne, ovo nema nikakve veze s njom, osim što ju je on uvukao.
Zaustavio se, ali Glenu je bilo jasno da mu se prijatelj još bori sa
neodlučnošću, pa je ćutao i dao mu vremena da se sabere i sredi misli. Onda
je Major počeo da priča i nije se zaustavljao. Trajalo je deset minuta dok nije
završio, a do tada je već bio iscrpljen i šištavo je disao.
Glen je prešao dlanom preko čela, ne iznenadivši se što mu je vlažno.
„Gospode. Ovo mi je gotovo previše da obradim.“
„Tek si čuo. Ja nisam sve obradio ni za tri godine.“
„Pa, sad znam kako ste se ti i Traper razišli. Je li ikad predao Debrin
dnevnik?“
„Ne. Ali nimalo ne sumnjam da bi ga iskoristio protiv mene da sam
prihvatio onu ponudu za knjigu. Nije želeo da više javno govorim o
eksploziji.“
„Radi tvoje zaštite.“

187
 „To je i on verovao, i još veruje. Nadao sam se da je odustao od toga jer
mu je i ostali deo života propadao. A onda ga je nedelja uveče iznova
pokrenula.
Sad je još sigurniji nego pre.“
„Da taj Tomas Vilkoks stoji iza Pegaza?“
Major je klimnuo potvrdno.
„I da je sad, dvadeset pet godina kasnije, pokušao da ti oduzme život?“
„Zbog Kerinog neočekivanog pojavljivanja i onoga čega smo se nas
dvoje možda setili za vreme prežvakavanja događaja koji smo zajedno
proživeli. Znam da zvuči nestvarno. Ali Džon je... on je... Džon.“
Da umiri starog prijatelja, Glen mu se obratio po imenu. „Frenk, slušaj me.
Traper je lukav kao lisica, nagao, đavolski drzak. Često mi dođe da ga tresnem
po glavi. Ostatak vremena želeo bih da je moj sin više nalik na njega.
„Ali, uprkos svoj toj njegovoj oholosti, on je i prokleto dobar detektiv. Ima
osećaj za to, na čemu mu iskreno zavidim. Ono što hoću da kažem jeste da
on ne bi optuživao uticajnog milionera osim ako nema nešto o tom tipu.“
„Nešto mi je ipak ispričao. Posle eksplozije u Pegazu, Vilkoks je kupio taj
plac. Žudeo je za njim godinama.“
Glen je povukao donju usnu. „To je sve što Traper ima?“
„Tanko, zar ne?“
„Veoma. Nije dovoljno da se teorija zavere održi. Je li preneo tu svoju
pretpostavku Birou?“
„Odbacili su je. Suprotstavio im se. To ga je koštalo karijere i verenice, ali
nije nimalo poljuljalo njegovu ubeđenost. Ovo što se desilo meni i Keri
samo ju je učvrstilo. Uvek je bio tvrdoglav i nagao, ali sada...“
„Bojiš se da je zaista poludeo.“
Major je pogledao prijatelja u oči. „Ne, Glene“, odgovorio je tiho. „Bojim
se da je zaista u pravu.“

Kera je sedela na suvozačevom sedištu i obgrlila se. Traper ju je pitao:

„Šta je bilo?“
„Ništa.“
„Telo ti vrišti nešto drugo.“
„Hladno mi je, to je sve.“
Posle dva dana sunca i blažih temperatura, nebo se naoblačilo. Vetar je
došao sa juga, ali bio je oštar i činilo se da je hladnije nego što je zapravo
bilo. Međutim, nije bilo ni blizu hladno kao njihov odnos.

188
 Nije dobro spavala, a znao je zato što nije ni on. Bilo je teško zaspati sa
batinom između nogu čvrstom kao bejzbol palica. Konačno su ustali i
upotrebili kupatilo jedno za drugim. Izbegavali su da se pogledaju u oči i
zaobilazili su se u širokom luku dok su se kretali naokolo u tom skučenom
prostoru. Osim što je davala šture odgovore na neposredna pitanja,
uglavnom je ćutala.
Jureći kroz žuto svetlo, kazao je: „Da li bi radije da sam prešao preko tvog
izričitog ne-ne i postupio na svoj pokvareni način?“
Okrenula je glavu prema njemu. Da je pogled mogao da ubije...
„Pa, izvini“, rekao je, „Zbunjen sam. Juče ujutru, kad smo bili na ivici da to
uradimo, ti si iznenada prekinula. Tada si se ljutila na mene. Sad se ljutiš zato
što sam sinoć ja prekinuo pre nego što smo to uradili.“
„Nemoj da laskaš sebi.“
„Samo bih voleo da se odlučiš.“
„Jesam“, ljutito je naglasila. „Kad završimo u šerifovoj kancelariji, idem
kod bravara da mi napravi ključ za moj auto, i idem kući. Ti idi svojim putem,
ja ću svojim. Ti radi svoje, ja ću svoje, a to je da saopštavam vesti, a ne da
budem u njima, bežim od policije i prosleđujem pozive na telefone kojima se
ne može ući u trag i... slično. Vraćam se svom životu.“
Nije ništa rekao.
Uznemireno ga je pitala: „Jesi li me čuo?“
„Jasno i glasno.“
Dovezao je do parking-mesta rezervisanog za zamenika meseca, ugasio
motor i izašao pre nego što je išta dodala. Obišao je auto do nje, ali odbila je
njegov pokušaj da joj pruži ruku dok je izlazila. Pošla je ispred njega dok su
prilazili glavnom ulazu u šerifovu kancelariju.
Bilo mu je drago što se okrug još nije isprsio za detektor za metal. Nikako
ne bi voleo da se odvaja od pištolja. Posetioci su samo morali da zastanu
kod šaltera i najave zbog čega su došli.
Ali pre nego što se i predstavio, zamenica iza stakla je rekla: „Dobro jutro,
gospođice Bejli, gospodine Trapere. Pozvaću šerifa Adisona i najaviti da
ste stigli. Drugi sprat.“
Iskoristio je što Kera nije poznavala zgradu kao priliku da je uhvati za
lakat i povede iza ugla do liftova. Ušli su, i čim su se vrata zatvorila, rekao joj
je: „Prestani da se trzaš svaki put kad te dodirnem. Pre svega, to me ljuti.
Drugo, umanjuje vrednost našeg dogovora.“
„Kakvog dogovora?“
Ne obazirući se na njeno pitanje, sagnuo se i izgovorio joj pravo u lice:
„Da bismo izbegli buduću zabunu povodom onog drugog pitanja, ako se
189
ikad ponovo onako zakuva, ići ćemo do kraja.“ Naginjući se još bliže, šapnuo
je: „Ući ću u tebe.“
Vrata su se klizeći otvorila i šerif je stajao ispred da ih dočeka, sa vidnim
olakšanjem, ali i mrzovoljom.
Traper mu se obratio: „Šta je bilo, Glene? Ne uzimaš dovoljno vlakana?“
„Bojao sam se da nećete doći.“
„Pa, evo je. Isporučujem je kao što sam obećao.“ Bilo mu je drago što vidi
da je Kera pomalo ošamućena zbog onoga što joj je rekao. Morao je da je
blago gurne pre nego što je izašla iz lifta.
„Nisam vas očekivao ovako rano“, nastavio je Glen. „ Agenti Ef-Bi-Aja još
nisu stigli.“
„Rekao sam ti ranom zorom.“
„Kad si ti radio bilo šta što se očekivalo?“ Okrenuo se Keri. „Izvini. Žao mi
je zbog moje mrzovolje. Takvo je jutro.“
„Poznat mi je osećaj.“ Pogledala je sumorno u Trapera.
Glen joj je iznova privukao pažnju. „Je li ti Traper rekao za
osumnjičenog?“
„Ime Lezli Dankan ništa mi ne znači“, odvratila je.
„Koristio je lažna imena. Pogledaj ovo.“ Imao je Dankanov krivični dosije
i pokazao joj ga je. „Ovo je sadašnja fotografija, slikana sinoć kad je priveden.“
Posvetila je prikačenoj fotografiji traženu pažnju, pa je odmahnula
glavom. „Ne prepoznajem ga. Ne mogu da ga identifikujem kao muškarca iz
Majorove kuće. Nisam ih videla. Rekla sam vam to.“
„Možda kad ga vidiš uživo...“
„Licem u lice?“
„Neće znati da si tu. Upravo su ga doveli iz pritvora u podrum i uveli ga u
sobu za ispitivanje. Samo treba da pogledaš kroz prozor.“
„Gubitak vremena, ali povedite me.“
Glen se okrenuo Traperu. „Ako želiš da je sačekaš, ostani ovde u
predvorju. Obavestiću te kad bude gotovo. Ali, pošto stalno menjaš telefone,
trebaće mi broj da ti pošaljem poruku.“
„Ostajem sa Kerom.“
Glen je ogorčeno izdahnuo. „Trapere, nemaš zvaničan razlog da budeš
ovde. Čak i ako meni ne smeta, agenti koji sprovode ovu istragu...“
„Ja sam joj telohranitelj.“ Pogledao je u Keru i nakrivio glavu prema Glenu.
„Reci mu.“ Zadržao je dah, nadajući se da će shvatiti kako je to „dogovor“
o kom je govorio.

190
 Pogledala ga je u oči ne duže od dve sekunde pre nego što se okrenula
Glenu. „To je, uh, jedna usluga koju nudi njegova firma.“
„Možeš da proveriš veb-stranicu“, dodao je Traper, nemajući pojma je li
„telohranitelj“ bio na spisku njegovih usluga. „Dnevna cena plus
troškovi. Platila mi je unapred.“
Očigledno ne nasedajući, Glen se namrštio. „Od kada?“
„Od one noći kad tvoj zamenik nije vršio svoju dužnost ostavši u kolima,
dok je ona ušla u bolnicu sama. Od tada, i do daljeg, ne ispuštam je iz vida.“
„Ovo je šerifova kancelarija, za ime božje. Gradski policijski odsek je u
drugom krilu. Šta može ovde da joj se desi?“
„Ništa.“ Traper se iscerio. „Dok god ja stojim pored nje.“
Glen je odustao od Trapera i pogledao u Keru. „Trebalo bi da te umiri to
što znaš da smo ulovili tipa. Barem jednog od njih.“
„Koliko si siguran u njega?“, pitao je Traper.
Pre nego što je Glen stigao da odgovori, lift se vratio i vrata su se otvorila.
Jedina osoba u njemu bila je Karson Rajm. Izašao je noseći u ruci
aktovku napravljenu od presovane kože.
„Dobro jutro svima.“ Smeškajući se Traperu i Keri, skinuo je kaput od
tvida i, kad ga je prebacio preko ruke, nagnuo se napred da se rukuje sa
Glenom. „Šerife Adisone? Karson Rajm. Juće smo razgovarali telefonom.
Zadovoljstvo mi je.“
Glen nije izgledao kao da deli s njim taj osećaj. „Mislio sam da smo
raščistili to pitanje o ukradenom vozilu,“
„O, jesmo. Nisam zato ovde.“ Izvadio je posetnicu iz gornjeg džepa sakoa
i pružio je Glenu. „Prvo sam otišao u podrum.
Zamenik mi je dole rekao da je moj klijent Lezli Dojl Dankan već doveden
ovde na ispitivanje. Prvo ispitivanje koje će uopšte biti spomenuto na sudu,
ako ova komedija ikad stigne do suda, zato što je gospodinu Dankanu
uskraćeno pravno savetovanje za vreme početnog ispitivanja.“
Glen se zaljuljao na petama. „Nije mu uskraćeno savetovanje. Imao je
advokata po službenoj dužnosti koji je sinoć bio neizbežno odsutan, ali
trebalo bi da stigne svakog trenutka.“
Imao je advokata po službenoj dužnosti“, izgovorio je Karson. „Sad ima
mene, i zahtevam savetovanje sa klijentom. Molim vas, odvedite me do
njega.“
Karsonovo odelo bilo je sjajno od nošenja. Vrhovi okovratnika raširili su
mu se kao par belih krila. Između njih je nosio komad tirkiza veličine
oraha koji mu je učvršćivao crnu kožnu kravatu. Ovog jutra, na kosi
začešljanoj na stranu imao je dodatni sloj gela koji ju je držao u mestu.
191
 Ali Traper je poželeo da ga zagrli. Uz simbolično jadikovanje i obećan
dvostruki honorar, pristao je da ostavi sve i dovuče dupe u Lodal da
zastupa Dankana. Advokat, ugledan ili rđav, prvi u klasi ili najgori, dobio bi
pristup osumnjičenom koji Traper nije mogao da dobije.
Glen je namestio svoj pojas za pištolj kao da želi da se uveri da je još glavni
i pokazao je niz hodnik. „Poslednja soba nalevo,“
„I Kera može sad da ga pogleda“, predložio je Traper. „Zašto da je vodite
i da čeka?“
„U redu.“
Traper je video da ona gori od želje da postavlja pitanja, ali, kad joj je
Karson pokazao rukom da pođe prva, krenula je hodnikom, sa advokatom
koji je čavrljao pored nje.
Glen i Traper krenuli su za njima. „Pametno“, promrmljao je Glen sebi u
bradu. „Ali ne kapiram zašto si to uradio. Zašto se toliko trudiš da braniš
tipa koji ti je pucao na oca?“
„Zašto se ti toliko trudiš da dokažeš kako je to taj tip? Novajlija u gradu
koga malo ljudi zna. Krivični dosije. Prekršilac uslovne. Zaustavljen zbog
brze vožnje u zoni škole, i oružje kao ono koje je upotrebljeno u pucnjavi
pronađeno ispod sedišta njegovog pikapa?“ Sumnjičavo se narogušio. „Deluje
previše glatko i lako, i miriše na nameštaljku. Mislio sam da bi advokat dobro
došao.“
„Dakle, neće pomoći ni ako sakupiš O-Džejev tim snova zbog njega.“
Traper je usporio i pogledao ga.
„Stigli su balistički nalazi za pištolj, Trapere. Nema sumnje. Poklapanje je
bilo takvo da se tužiocu ukrutio.“
„Imate tužiteljku.“
„Metafora.“
Nije mu promaklo, ali nije rekao ništa drugo kad su produžili hodnikom
dok nisu stigli do navedene sobe. Glen je iskoračio napred i otvorio
vrata. „Gospodine Dankane, advokat vam je stigao.“
„Da, pa, vas dvojica možete da se jebete.“
Glen se okrenuo Traperu. „Drzak je. Misli da je pametniji od svih.“
„Možda i jeste.“
,,U drugim okolnostima, mogli biste svi da budete prijatelji.“
Karson je predao kaput Traperu, zaobišao Glena i ušao u sobu, „Jesu li
lisice stvarno neophodne?“
Glen se samo nakašljao i zatvorio vrata. „Kera?“

192
 Prišla je vratima i pogledala kroz staklo sa rešetkom. Traper je pogledao
unutra preko njenog ramena. Dankan je izgledao kao da je u ranim
tridesetim, iako su mu oči imale onaj nepoverljivi, vučji pogled nekoga ko je
čitav život primao teške udarce. Nije delovalo kao da mu je laknulo niti je
pokazao neko naročito zanimanje kad se Karson predstavio. Nije promenio
otromboljeno držanje, iako su mu se nabusite usne pomerile, kao da je nešto
izgovorio.
„Nisam ga nikad pre videla“, rekla je Kera i spremala se da se odmakne
od prozora.
„Sačekaj malo“, progovorio je Glen. „Možda će uraditi nešto što će ti
pokrenuti sećanje.“
Traper je pridržavao Karsonov kaput preko lakta i spustio je ruke na
Kerina ramena. „U pravu je. Sačekaj malo.“
„Ali...“
Blago joj je stegao ramena. Skriveni znak je upalio. Ostala je u mestu,
stisnuta između njega i prozora. Traper je pitao Glena: „Jeste li mu pronašli
ženu?“
„Devojku. Ako je u poseti mami u Ardmoru, otišla je na groblje,“
„Lagao je za ženu?“
„Brine nas, jer nema ni traga od nje.“
Nisu mogli da čuju šta je Karson pitao niti šta je osumnjičeni odgovarao,
ali Dankan bi povremeno naglašavao nešto udaranjem kažiprstom po
površini stola. Drugom prilikom Traper bi prepoznao po pokretima da je
dao nepristojan odgovor.
Nekoliko trenutaka kasnije Karson je uzeo svežnjeve papira iz aktovke,
raširio ih po stolu tako da Lezli Dankan vidi od čega se sastoje i prešao je kroz
sadržaj svake stranice sa njim, tačku po tačku.
„Šta je to sve?“, pitao je Glen Trapera. „Tabela s cenovnikom?“
„Ne bi me iznenadilo. Plaćeničko đubre.“
Karson je nešto pitao Dankana. Ovaj je oklevao, a zatim klimnuo
potvrdno. Karson je zasijao, sakupio papire i vratio ih u aktovku, zakopčao ju
je i rukovao se s Dankanom koliko je mogao uz lisice. Kera je stala u stranu, a
Glen je otvorio Karsonu vrata.
Dok je prolazio, Lezli Dankan viknuo je: „Kakav je osećaj biti mrtav?“
Očekujući to, Traper je stao ispred Kere da proveri njenu reakciju. Usne
su joj se razmakle od zaprepašćenosti kad je čula poznate reči, ali, kad je
shvatila da je Traper posmatra, podigla je pogled i odmahnula glavom. „Glas
je pogrešan.“

193
 Glenovo lice pocrvenelo je od gneva. „Sad kapiram. Zato si ga doveo“,
rekao je, pokazujući rukom na Karsona.
Karson je uzeo kaput od Trapera. „Izvinite me. Moram da popunim
obrasce.“ Nameštajući kaput i aktovku, požurio je hodnikom, gotovo
naletevši na zamenika koji je žustro izašao iz lifta.
Traper se našao naspram Glena. „Da sam te lepo zamolio, da li bi me
pustio kod njega?“
„Ne“, zagrmeo je Glen.
„Kera je samo trebalo da čuje tih nekoliko reči.“
„Glas je pogrešan“ ponovila je, obraćajući se Glenu. „Verujte mi, naježim
se kad se setim tih reči i shvatim na šta su se odnosile. Neću nikad zaboraviti
taj glas.“
„U izjavi si rekla da si čula samo jednog muškarca kako govori. Dankan bi
mogao da bude taj koji je ćutao.“
„Mogao bi. Ali sam sigurna da njegov glas nisam čula,“
Traper je slušao nju i Glena i pratio šta govore, ali je takođe posmatrao i
Lezlija Dankana kroz staklo. Klimao je glavom napred-nazad i udarao po
zamišljenim bubnjevima na stolu kao da prati neku zaraznu pesmu.
„Šerife?“
Sve troje se okrenuše prema zameniku, koji se umalo nije sudario sa
Karsonom kod lifta. „Dobili smo nalog za pretres pre oko sat vremena“,
izvestio je. „Pronašli smo ovo u Dankanovoj prikolici. Zar nije to ona što je
nestala?“
Podigao je kesu sa dokazom. Zapečaćena unutra bila je Kerina luj viton
torba.

194
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Kad su se vratili u motelsku sobu, Kera je izjavila: „Iznenađena sam što je

spremačica već bila ovde.“
„Ja sam iznenađen što imaju spremačicu.“
Traper je odsutno promrmljao. Bio je zauzet proveravanjem propuštenih
poziva i poruka na jednom mobilnom.
„Ništa od Majora?“, pitala je.
„Ne.“ Bacio je jaknu na krevet „Ako uopšte pozove, verovatno će to uraditi
da me obavesti kako će da me proglasi ludim.“
„Misli da si tvrdoglav, a ne lud.“
„Nema veze. Odavno sam preboleo njegovo mišljenje o meni,“
Znala je da uopšte nije tako, ali oćutala je. Odnosi su im već bili napeti.
Dovezli su se iz šerifove kancelarije ćutke. Pretpostavljala je da on razmišlja o
tome kako će pronalazak njene nestale torbe uticati na istragu.
U skladu s tim pitala je: „Šta misliš?“ Stajao je okrenut leđima prostoriji,
zureći kroz prozor, s rukama u zadnjim džepovima farmerica - onim
novim koje mu se nisu sviđale.
„Bacila bi novac.“
Pošto je zamišljala njegovu golu zadnjicu ispod farmerica, nije razumela.
„Molim?“
Okrenuo se prema njoj. „Bacila bi novac na bravara. Ja ću ti obiti auto i
upaliti ga spajanjem žica. Moraćeš da ga odvezeš na popravku kad se vratiš
u Dalas, ali popravka će te verovatno koštati manje od bravara.
„Još bolje, zamoli Karsona da te poveže sa njegovim jeftinim
mehaničarom. Samo proveri, ako ti da pozajmljeni auto, da nije ukraden.“
Pokazao je na njenu malu sportsku torbu na podu u uglu. „Poeni da se
pakuješ. Kad budeš spremna, odvešću te do auta.“
Događaji iz šerifove kancelarije pomutili su joj odlučnost da ide kući, ali
Traperu je to očigledno još bilo sveže u glavi i nije ni pokušavao da je
odgovori od toga. Baš naprotiv. Pre nego što je stigla da odgovori na taj
preokret, začulo se kucanje.
Traper je provirio kroz špijunku pre nego što je otvorio vrata.
Uleteo je Karson, trljajući ruke. „Kako sam se pokazao?“
„Dobar si bio“, odgovorio je Traper.
„Dobar?“, ponovio je uvređeno. „Bio sam odličan.“
„Gde je Dankanova žena? Jesi li ga pitao?“
195
 „Jesam, ali sve što mi je gospodin Dankan ispričao je poverljivo, Trapere.
Znaš to“
„Moram da znam šta je rekao.“
„Klijent mi je.“
„Ali ja te plaćam. Reci mi sad šta je rekao.“
„Mogao bih da budem izbačen iz advokatske komore.“
„O, za ime božje. Sad biraš da budeš etičan? Kera te neće odati. Hoćeš li?“
Pogledao ju je i odmahnula je glavom. „Vidiš? A neću te prijaviti ni ja.
Zato pričaj.“
Karson je zauzeo još tvrdoglaviji stav.
Traper ga je prodorno gledao. „Neću reći nikom da si prekršio tajnost
između advokata i klijenta... ali možda ću odati da ti je diploma falsifikovana.“
Karson je zaustio: „Kako si znao?“
Traper ga je samo pogledao i nasmešio se, i kad je Karson shvatio da je
prevaren, opsovao je.
„Pošto smo se otarasili te dosadne etike“, rekao je Traper, „šta je sa
Dankanovom ženom?“
Karson je ogorčeno uzdahnuo. „Izdavala je čekove bez pokrića. Mislili su
da bi joj bilo bolje da se na neko vreme skloni iz grada.“
„Kad je otišla? Je li bila sa Dankanom u nedelju uveče?“
„Da. Raspravljali su o tome čitavu noć, kako je rekao, i u ponedeljak ujutru
su se tužno rastali.“
„Kuda je otišla?“
„U Galveston.“
„Možda će biti potrebno da mu obezbedi alibi. Ako znaš nekoga u Južnom
Teksasu ko bi mogao da je nađe i vrati je...“
„Već radim na tome.“
„Dobro.“
„Samo...“ Napravio je grimasu.
„Šta?“
„Možda neće želeti da je uvlači čak i ako to znači da se odriče alibija.“
„Zbog čekova bez pokrića?“
,,I toga, ali razlog bi mogle biti i njene godine. Ali prilično je siguran da je
napunila sedamnaest.“
Traper je izgledao izmučeno. „Ima li taj tip i neku dobru osobinu?“
„Ima istetovirano srce sa ispisanom reči ’Mama’ preko njega.“
„To je nešto“, rekla je Kera.
196
 „Sa bodežom u srcu.“
Nije bila sigurna šali li se Karson ili ne, ali činilo joj se da se ne šali. Traper
je pitao: „Šta je sa pištoljem?“
„Kune se bogom da ga nikad pre nije video.“
„Dok ga saobraćajac nije izvukao ispod sedišta njegovog kamioneta,“
„Neeee“, odvratio je Karson, razvlačeći reč. „Dok ga nije pronašao u kanti za
smeće.“
„Mora da me zezaš.“
„Barem da je tako“, rekao je Karson. „Tvrdi daje pištolj našao kad je otišao
da baci smeće u kantu. Burence je bilo puno, osim jednog metka. Serijski
broj bio je izgreban,“
„Njegov srećan dan.“
„Njegove reči doslovno.“
„Kad se dogodilo to čudesno otkriće?“
,,U ponedeljak uveče. Seća se zato što se smeće odnosi iz parka prikolica
utorkom ujutru.“
„Kad su ga pitali za pištolj, zašto je lagao?“
„Ti ne bi?“
Traper je prešao rukom preko vrata. „Da sam u seksualnoj vezi sa
maloletnicom, da, verovatno bih, jesi li ga pitao za Majora?“
„Zna da je slavan. Zna da je ranjen. Nikad nije čuo za tebe,“ Karson je
dodao sa primetnim veseljem.
„Šta je sa Kerom?“
„Video ju je samo jednom ili dvaput, pošto je komšija otkrio da mu se
prikačio na kablovsku i presekao mu kabl.“
„Jesi li ga pitao poznaje li Tomasa Vilkoksa?“
„Jesam. Rekao je: 'Naravno.’“
Kera i Traper razmenili su kratke poglede pre nego što su se ponovo
obratili Karsonu. „Kunem se bogom, kad je to izgovorio, srce mi umalo nije
stalo. Pitao sam ga kako poznaje Tomasa Vilkoksa, i rekao je: ’Moj heroj.’
Pitao sam ga zašto je smatrao Vilkoksa herojem, i odgovorio je: 'Zbog
njegovih trojki, kretenu.’ Uvredio bih se, ali takva vrsta verbalnog
zlostavljanja ide uz posao advokata, a pošto ti plaćaš račun...“
„Nastavi, Karsone.“
„Pitao sam klijenta je li moguće da mislimo na dva različita Tomasa
Vilkoksa. A on je odgovorio: 'Pričam o košarkašu koji je igrao za Univerzitet
u Oklahomi. Crnac. Dvesta pet centimetara. Igrao je za Tanderse dok nisu
počeli da brljaju, a onda sam prešao na Nagetse. O kome ti pričaš, jebote?’
197
Mislim da je to citat“, rekao je, i uputio Keri pogled izvinjenja. „Kako god, taj
košarkaš je jedini Tomas Vilkoks za kog je čuo.“
Posle uzbuđenja, kraj je bio razočaravajući. Kera je videla da se tako
osećao i Traper. Niko nije ništa rekao, A onda je, mnogo suzdržanije, Karson
dodao: „Kancelarija ti je rasturena.“
Traper se pravio lud. „Ma šta kažeš?“
„Razbili su staklo na vratima. Nastojnik zgrade otkrio je kad je jutros
došao na posao. Kazao je da je prostor uništen. Probao je da te pozove na
mobilni, ali prebačen je na govornu poštu. Nije znao kako drugačije da te
dobije, pa je pozvao mene. Ovlastio sam ga da ti zameni prozor i bravu.“
„Hvala.“
„Dodaću ti te troškove na račun.“ Karson ih je zabrinuto pogledao. „Znaš,
Trapere, s nekim ljudima je bolje ne petljati se. Opet pitam, znate li vi šta
radite?“ Možda mu je diploma bila lažna, ali zabrinutost mu je delovala
iskreno.
Traper se pretvarao da nije primetio. Pitao je Karsona kako je Dankan
odgovorio na zahtev da dovikne ono pitanje.
Kera je rekla: „Pretpostavljam da je zato bilo sve ono šuškanje papirima
na stolu?“
Klimnuo je glavom. „Odštampao sam ga ranije i kazao Dankanu da je
važno da postavi to pitanje tačno onako kako je napisano, i to dovoljno
glasno da ga čuju svi koji stoje ispred vrata, uključujući i jednu od žrtava,
Keru Bejli.
„Pitao je: 'Zašto, jebote?’ Samo sam mu rekao da će biti u njegovom
najboljem interesu da mi učini tu malu uslugu. Pošto je ispalio još neku
psovku, kazao je: 'Kako hoćeš, druže.’“ Pogledao je čas u jedno čas u drugo.
„Mogli smo da ispržimo jaje na šerifovom dupetu. Šta se desilo nakon što sam
otišao?“
Traper mu je ispričao za pronalazak Kerine torbe. „Zamenik je ispričao
da je pronađena u uglu ispod kreveta u Dankanovoj prikolici.“
„Nedostaje li nešto iz nje?“
„Skroman iznos gotovine i moje kreditne kartice“, odgovorila mu je.
„Osim toga, ništa.“
„Dobro da znamo“, rekao je Karson. „Barem me neće uhvatiti
nespremnog na Dankanovom saslušanju pred sudom. Zakazano je za tri sata
danas po podne.“
„Neka izjavi da nije kriv“, kazao je Traper.
„Postoji još neki način izjašnjavanja?“ Karson je zatreptao nekoliko puta
kao da je zapanjen. A onda je dodao: ,,S obzirom na okolnosti, na slavu
198
njegovih navodnih žrtava, i zahvaljujući njegovom dosijeu, sudija će mu
odrediti astronomsku kauciju. Ostaće u zatvoru.“
„I bolje je tako“, izjavio je Traper. „Kad bi ga pustili, verovatno ne bi
poživeo dugo.“
Karson je podigao obrve. „Takva izjava zahteva objašnjenje,“
Traper je razmislio. „Da si upravo pucao u američku ikonu i ostavio ga da
umre, da li bi zadržao oružje? Imao je ceo Severni Teksas da ga izgubi. Čak
i ako je želeo da ga zadrži kao suvenir i kasnije proda na Ibeju, da li bi ga
čuvao ispod sedišta vozila?“
Pogledao je i jedno i drugo pre nego što je odgovorio: „Uzme novac i
kreditne kartice iz Kerine torbe, ali ostavi je tamo gde lako može da bude
pronađena. Poznajete li lopova koji čuva torbu nakon što iz nje izvadi
vrednosti?“
Pitanje je uputio Karsonu, koji je odgovorio: „Ne poznajem nijednog
lopova. Svi moji klijenti su nedužni.“
„Pitao sam retorički.“
„Moj odgovor ostaje.“
„Da se vratim na ono što sam govorio; Dankan je dno dna, ali ne bih rekao
da je glup. Da je bio upleten prošle nedelje, ne bi zadržao dokaz kod sebe.
Nasilan je i ratoboran, ali nimalo uznemiren. Zato što zna da, čak i ako
povezu pištolj i torbu sa tom kućom prošle nedelje uveče, njega ne mogu. Ni
šerifova kancelarija, ni rendžeri, niti veliki zli Ef-Bi-Aj. A razlog zašto zna da
ne mogu tamo da ga smeste jeste zato što...“
„Nije bio tamo“, završila je Kera.
„Nije bio tamo“, ponovio je Traper. „Bio je u svojoj prikolici čitavu noć i
kresao svoju maloletnu devojku. Što je krivično delo. Ali ne i pokušaj
ubistva.“
„Mom klijentu očigledno je podmetnuto.“
„Savršen je kandidat za to“, složio se Traper.
,,Ko mu je podmetnuo? Zašto?“, pitala je Kera.
,,Ko, ne znam“, odgovorio je Traper. „ A zašto - da stišaju halabuku. O tome
pričaju za trpezarijskim stolovima širom zemlje. 'Ulovili su jednog
napadača na Majora, a drugog samo što nisu uhvatili.’
„Mediji će da pređu na sledeću senzacionalnu priču, a isto tako će opasti
i zanimanje javnosti.“ Razmislio je o tome na trenutak, zatim je mračno
izgovorio: „Tako ja ispadam još veći luđak zbog istraživanja drugih
mogućnosti.“
Kera se namrštila. „Pratim tvoju logiku, ali zašto si tako siguran da
Dankan nije bio čovek broj dva, onaj koji nije progovorio?“
199
 „Čovek broj dva nikad ne bi ponovio to pitanje znajući da si tu odmah
ispred vrata.“
„Čak i ukoliko zna da ga nije on postavio u Majorovoj kući?“
„Barem bi ustuknuo, uzvrpoljio se, izmenio glas. Nisam skidao pogled sa
njega. Držao se 'kako god, druže', ali postavio je pitanje bez bojazni jer
mu nije ništa značilo.“
„Video sam kad sam mu ga prvi put pokazao“, dodao je Karson. „Ni
najmanje se nije uzbudio.“
„Neka se izjasni da nije kriv za pokušaj ubistva“, rekao je Traper, „ali neka
ostave tu gnjidu iza rešetaka. Žrtveni jarčevi često imaju kratak životni
vek. Ne samo da će Dankan biti sigurniji u zatvoru već, ako se tucao sa
maloletnicom, tamo i pripada. Siguran sam da bi i ovi iz Oklahome želeli da
ga vrate.“
Nimalo pristojno pozivajući Karsona da ode, Traper je otvorio vrata,
uhvatio ga za ruku i stavio mu ključeve automobila na dlan.
„O, tako je. Umalo da zaboravim.“ Karson je zavukao ruku u džep
pantalona, izvadio privezak sa ključevima i dao ga Traperu. „Iza severnog
ugla zgrade. Poslednji u nizu. Smeđi sedan.“
„Hvala.“ Stavio je ključeve u džep. ,,I hvala još jednom što si se tako brzo
odazvao i došao ovamo. Javi mi kad mogu da ti vratim uslugu.“
„Možeš da počneš tako što ćeš mi platiti osamsto pedeset dolara koje mi
duguješ samo za danas.“
„Samo ti sanjaj.“
„U redu, trista pedeset.“
„Mogao bih da spomenem Teksaskoj advokatskoj komori da...“
„Dvesta pedeset.“
„Zbogom, Karsone.“
Traper je zatvorio vrata iza advokata i naslonio se na njih kao prepreka
ako Karson pokuša da se vrati. Kera je pitala: „Zašto si zamenio ključeve?“
„Uzeće nazad šurakov auto. Meni je ostavio onaj kojim se dovezao od Fort
Vorta.“
„Zašto?“
„Jer nisam siguran da Glen nije naložio da postave uređaj za praćenje na
onaj ružni automobil dok smo bili u kancelariji. Ako treba opet da se
izgubim, pratiće Karsona, a ne mene.“
„Na sve si mislio.“

200
 „Ne. Nisam.“ Uz te tri reči, ton mu je postao ozbiljan i svečan, kao i njegovo
ponašanje. „To me je i držalo budnim prethodne tri noći. A od nedelje, samo je
postalo gore, ne bolje.“
Nekoliko trenutaka zamišljeno ju je gledao, a onda je odmahnuo glavom
kao da je doneo tešku odluku. „Od mene se očekuje da budem
nepromišljen, ali ova jurnjava nije za tebe. Pogrešio sam što sam te uvukao u
to. Vrati se u Dalas i, kao što si rekla, radi svoj posao. Ja ću svoj.“ Ponovo je
pokazao na njenu torbu. „Ostavila si neke stvari u kupatilu.“
Umesto da ode po njih kako joj je pokazao, sela je na ivicu kreveta. „Zašto
ti još juriš naokolo?“
„Želim pravdu.“
„Naravno, to. Ali, ako samo to želiš, mogao bi odmah da odeš vlastima sa
ovim što imaš o Vilkoksu.“
„Pa da mi se opet grohotom smeju? Ne, hvala.“
„Ovog puta imaš Vilkoksa lično.“
„Porekao bi da se susret u kancelariji uopšte dogodio.“
„Ja bih svedočila.“
„Istina, Ali ne možeš da dokažeš o čemu smo pričali.“
„Da, mogu.“
Ne očekujući to, oštro ju je pogledao.
„Uzmi telefon koji si imao kad si pretio da ćeš pozvati policiju.“
Otišao je do kreveta i pregledao džepove jakne dok nije pronašao taj
telefon, skinuo mu poklopac i ubacio bateriju.
Kera je rekla: „Ponela sam telefon sa sobom kad sam otišla do prozora.
Bila sam okrenuta leđima deset minuta. Pritisnula sam snimanje glasa.
Nasmrt sam se uplašila da će Vilkoks primetiti. Ili tip na prozoru preko puta
ulice. Izgleda da mi je gledao u sredinu čela, a ne u ruke.“
Dosad se telefon već napunio. Traper je pronašao ikonicu za snimke glasa
i pokrenuo je.
Snimak je počeo Kerinim glasom dolazi iza ugla. Treći iz drugog pravca.“
Posle tišine je usledilo: „Evo ga i četvrti, Trapere.“
Pustio je i deo sa Vilkoksom: „ Tim ljudima rečeno je da čekaju drugi poziv,
i drugo prekidanje. Ako ne usledi za deset minuta...“
Traper je pritisnuo pauzu i zagledao se u nju. „Koliko toga ima ovde?“
„Morala sam prestati da snimam kad sam obavila drugi poziv. Odmah
posle toga preuzeo si telefon.“
„Prilično pametan trik.“

201
 „Hvala.“
Ljutito je odgovorio na njen kočoperan odgovor. „Trik zbog kog su mogli
da te ubiju. Nas. Zašto mi to nisi rekla ranije?“
„Pa, prilično si me zaokupio. Prvo je došla nenajavljena poseta
Merijeninoj kući. Zatim vožnja nazad ovamo usred noći. Napet razgovor
između tebe i Majora u bolnici. Jutros...“
„Sve su to gluposti, Kera. Nisi mi rekla zato što si znala da ću se vraški
naljutiti. Pomisli samo šta je moglo da se desi da si uhvaćena.“
„Ali nisam! I sad imaš snimak.“
„Snimak mene kako pričam nešto što je Vilkoks nazvao zanimljivom
pričom.“
„On je pričao o tome kako želi da osveti ćerkino ubistvo. Pričao je o
četvorici koji su čekali napolju da ulete u zgradu i ubiju te. To je nešto. Barem
je dovoljno da te vlasti saslušaju bez smejanja.“ Naljutio ju je i zbunio njegov
nedostatak uzbuđenja. „Mislila sam da će ti biti drago.“
„Drago mi je da imam snimak. I jeste nešto o tom đubretu. Ali to samo
potvrđuje moje stanovište, Kera. Da nema mene, ne bi bila u životnoj
opasnosti, ne bi preuzimala rizike.“
Odmakao se nekoliko koraka od nje i, kad se okrenuo, rekao je: „Tvoja
umešanost trebalo je da se završi one noći kad sam ti odneo ono
prokleto cveće,“ Gledao ju je na trenutak, pa spustio pogled na čizme i
promrmljao: „Jednostavno nisam mogao da te ostavim na miru.“
Srce joj je zatreperilo na to priznanje. Ali zalupalo je od straha na sledeću
rečenicu. „Tvoja umešanost završava se sada.“
„Predomislila sam se u odnosu na ono što sam ranije rekla.“
Odrično je odmahnuo glavom. „Vraćaš se svom životu. Ili ne. Ali, u svakom
slučaju, razdvajamo se.“
„Ali ne želim da odustanem od ovoga.“
„A ja ne želim još jednog Berklija Džonsona na savesti. Samo, sa tobom bi
bilo još gore. Njega nikada nisam poljubio.“ Reči su zatreperile između njih, a
zatim je dodao: „Osim toga, ovo je nešto što moram da uradim sam.“
Ta izjava imala je drugačiji prizvuk. „Moraš sam? Čudno što to kažeš.“
„Šta je tu čudno?“
„Ne zvučiš kao neko ko samo traži pravdu. Zvuči kao da imaš neke
skrivene namere.“
,,A to zvuči kao psihološko blebetanje.“
Da nije nešto pogodila, ne bi se tako branio. Rešena da otkrije o čemu se
radi, proučavala mu je lice i iznova pitala: „Zašto moraš ovo da obaviš sam?“

202
 „Jednostavno moram, u redu?“
„Nije u redu. To nije objašnjenje.“
„Samo to ćeš da dobiješ.“
„Zašto sam, Trapere?“
,,Kera.“
„Da povratiš ponos?“
Sasvim se uspravio. „Da. Tako je. Ja sam paun čije perje je počupao Biro.
Sačuvaj tu misao. Ubaci je u svoju priču.“
„Nemoj to da radiš“, kazala je ustajući. „Nemoj da mi zatvaraš vrata niti
da se praviš pametan.“
„Onda prestani da zapitkuješ. Ne dajem intervjue, sećaš li se?“
„Zar to nismo prevazišli?“
„Pa, mislio sam da jesmo, ali očigledno nismo.“
„Mi smo samo dvoje ljudi koji pričaju, Trapere.“
„Pogrešno. Samo jedna osoba priča. Ti. Ja više ne slušam.“
Zaobišao ju je, podigao joj torbu sa poda i poneo je sa sobom u kupatilo,
gde je počeo da ubacuje predmete za higijenu i pidžamu koju je ostavila
da visi na vešalici na vratima.
Pratila ga je do praga između dve prostorije. „Zaista me pakuješ?“
Nije ništa rekao, samo je izvadio iz tuš-kabine njen Šampon i brijač i
dodao i njih u torbu.
„Ti i ja smo opasnost za loše momke, zar nisi tako rekao? Pa, upalilo je.
Neko se dovoljno uznemirio zbog nas da ti je uništio stan i kancelariju.
Tomas Vilkoks pronašao te je sa željom da sklopi dogovor o imunitetu. Da li
bi to radio da se nije uplašio onoga što imaš o njemu? Neko se pomučio da
podmetne Lezliju Dankanu za zločin u nedelju uveče.“
Morala je da se pomeri u stranu ili bi je pokosio kad je izašao kroz vrata
kupatila. „Dirnuli smo u osinje gnezdo, Trapere. Zar nisi to imao na umu kad
si me oteo?“
„Hteo sam da te kresnem.“
„Vrlo romantično“, rekla je, „ali nije ti to bio prvi razlog.“
Pogledao ju je ispod spuštenih kapaka. „Hoćeš da se kladimo?“
„Molim vas, pratite nas, dame i gospodo, dok prelazimo sa taktike
zastrašivanja broj jedan na taktiku zastrašivanja broj dva. Razvratni i bludni
nagoveštaji.“ Zastala je na tren. „Poštedi me. Trapere. Neću se onesvestiti niti
ću pobeći vrišteći u strahu za svoju nevinost.“

203
 „Nemoj da budeš tako sigurna. Mogu da postanem stvarno razvratan i...
šta god ono drugo bilo.“
Dunula je. „Daj mi da vidim šta ima na tom USB-u.“
Odustao je od bilo kakve dvosmislenosti i otvoreno je pokazao ljutnju.
„Samo juriš priču.“
„Prokleto tačno. Ali ne mogu da okrenem leđa nepravdi i veselo nastavim
sa svojim životom.“
„Tvoj život pokušavam da spasem.“
„Zato imam telohranitelja.“
„Nisi mi ništa platila za moj rad.“
„Koliko?“
„Ne možeš da me priuštiš.“
„Isprobaj me.“
„Uostalom, nisam za unajmljivanje.“
„Gde je USB?“
„Jebote!“ Stajao je kao da će da je zadavi, dišući teško i ljutito, a onda je
zamahao rukama kroz vazduh. „Dobro. Imam prevoz.“ U džepu farmerica
potražio je ključ koji mu je Karson dao, „Otići ću ja. Soba je plaćena do kraja
dana. Možeš da ostaneš i smisliš kako da se sama vratiš u Dalas.“
Obukao je jaknu i otišao do vrata. „Još važi ponuda da te odvedem do tvog
auta, ali i ona ističe za trideset sekundi.“
Nastavila je da zuri u oči koje su umele da budu tvrde i hladne kao
dijamanti ili užarene kao plavi plamen. Ovog puta bile su dijamanti i nisu
odavale ništa dok se duboko zagledala u njih.
Jedino je mogla da popusti.
Obukla je kaput, zakopčala sportsku torbu i prebacila je preko ramena,
pa je uzela tašnu. Uzeo je žičanu vešalicu iz ormara. Susreli su se na
vratima; otvorio joj ih je. Prisetivši se Karsonovih uputstava Traperu,
okrenula se severnom delu zgrade.
Kestenjasti sedan bio je među jedina tri vozila na parkingu pozadi.
Otključao ga je. Spustio je njenu torbu na zadnje sedište, dok je ona sela
napred. Motel u kom je prethodno odsela nije bio daleko. Stigli su pre nego
što se motor automobila dovoljno zagrejao da grejanje proradi.
Zaustavio je kola pored njenog automobila. „Sačekaj ovde dok ga ne
pokrenem. Trebaće mi malo vremena, pošto je dugo stajao napolju na
hladnoći.“
Ostavio je motor sedana da radi kad je izašao, a sa sobom je poneo žičanu
vešalicu. Mislila je da su proizvođači automobila promenih način izrade
204
brava da ne budu više podložne ovakvim obijanjima, ali nisu bile nesavladive
za Trapera, koji je bravu otvorio dok trepneš.
Krajičkom oka primetila je kako se još jedno vozilo zaustavlja na
parkingu. Kad se našao u ravni sa sedanom, vozač je usporio da je pogleda,
pa je prošao pored nje do automobila gde je Traper bio sagnut i videla mu se
samo jedna noga kroz otvorena vozačeva vrata.
Čovek je zaustavio minivan i izašao je. Bacio je još jedan pogled na Keru,
pa je prošao pored nje i viknuo: „Trapere!“
Traper se uspravio i, kad je ugledao čoveka, izašao je i krenuo prema
njemu. „Hej, Henk. Šta ti radiš ovde?“
Propovednik je pojurio na njega i udario ga što je jače mogao pravo u
bradu.

205
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Traper je posrnuo unazad na Kerin automobil. „Šta do...”

Pre nego što je stigao da završi rečenicu, Henk ga je ponovo odalamio,
ovog puta ga zakačivši odmah ispod oka. Reagujući nagonski, Traper je
zakucao pesnicu što je jače mogao u Henkov pleksus. Ovaj se presavio i
zateturao unazad.
Traper je dodirnuo rukom jagodičnu kost i na njoj mu je ostao trag sveže
krvi. Sačekao je trenutak da mu se razbistri vid. Henk mu više nije bio
pretnja. Stajao je presavijen napola, boreći se za vazduh i grcajući.
Kera se izvukla iz smeđeg sedana i dotrčala do Trapera.
Podigao je ruku kao saobraćajac i zaustavio je u pola koraka. Ovo je bilo
između njega i Henka. Odmakao se od automobila i krenuo prema njemu.
„U redu, zaslužio sam. Ali, prokletstvo!” Ponovo je dodirnuo jagodicu, i
osetio kako mu već otiče. „Šta se desilo sa okretanjem drugog obraza?”
Henk je uvukao vazduh da uzdahne. „Jedino što ću... tebi da okrenem...
jeste guzica.” Šištao je, kašljao, obrisao pljuvačku sa usana. „Zato da možeš da
me poljubiš u nju.”
Traper je zavrnuo rukav jakne i obrisao krv sa lica manžetnom košulje.
„Nije trebalo da te šaljem do barake. Izvini. Samo mi je trebalo da se
izgubim na nekoliko sati. Ali šta je gori greh, manipulacija ili izdaja
poverenja? Što si ti uradio. Zato nemoj da mi glumiš sveca.”
Henk se mučio da se uspravi, iako se i dalje držao za stomak. Obrisao je
nos rukom. „Ovde se ne radi o tome. Već o tome što radiš tati.”
„Glenu? Ništa mu ne radim.”
„Ne? Doživeo je neku vrstu... napada.” Henk je opet obrisao sline. „Ostao
je bez daha. Bolovi u grudima. Crvenilo u licu. Zamenik ga je odveo u
hitnu pomoć. Tamo ga je primio njegov kardiolog. Mama je histerična.”
Optužujuće je uperio prstom u njega. „Ti si kriv zbog toga.”
Traper je izdahnuo i prošao prstima kroz kosu. „Idem odmah tamo.”
„Da mu nisi prišao!” viknuo je Henk. Ili je pokušao. Uspeo je samo da
ljutito da grakne.
Kera je prišla Henku i spustila ruku na njegovu. „Žao mi je što čujem da
vam je otac bolestan. Ja sam Kera Bejli.”
Pogledao j u je zbunjeno. „Henk Adison. Oprostite što ste videli ono.
Obično ne gubim vlast nad sobom.” Ljutito je pogledao Trapera. „Nisam tako
prek.”

206
 „Traper ume tako da deluje na ljude“, rekla je. „Kako ste znali gde da ga
nađete?“
„Poslednje što sam čuo jeste da ste oboje odseli ovde.“
Pogledala je iza Henka prema kafeu koji je delio parking sa motelom. „Bilo
bi toplije unutra, i mislim da verovatno ne bi trebalo još da vozite. Možemo li
da nastavimo tamo?“
Henk je tupo klimnuo glavom i pustio da ga povedu prema kafeu. Kera je
pogledala u Trapera preko ramena. „Ideš li?“
Bio je na ivici da kaže nešto zajedljivo i prostački o tome kako se
pretvorila u Majku Terezu, ali pogledom ga je upozorila da se ne igra.
Zaključao je i njen auto i kestenjasti sedan. Zatvorio je vrata Henkovog
minivana, koja su ostala otvorena kad ga je Henk napao. Sustigao je Henka
i Keru u kafeu. Osim dvojice starijih muškaraca za šankom koji su
raspravljali o prednostima forda i ševija, imali su ceo prostor za sebe.
Zauzeli su separe. Henk se praktično srušio u njega. Kera se zavukla
preko puta, a Traper je seo pored nje.
Tiho je primetila: „Obraz ti još krvari.“
Obrisao ga je ponovo manžetnom košulje. „Boli kao sam đavo.“
Henk i on i dalje su se neprijateljski gledali, dok im nije prišla konobarica
sa jelovnicima. „Samo ćemo da poručimo piće“, rekla joj je Kera.
„Ne i ja“, kazao je Traper. „Umirem od gladi. Čizburger, pomfrit i kafu,
molim vas.“ Gledajući u Keru, dodao je: „Jedi dok smo ovde. Nisi ništa jela.“
Naručila je sendvič sa grilovanim sirom.
Henk je tražio od konobarice samo koka-kolu.
„Hajde, daj da te častim ručkom“, ponudio je Traper. „Mirovna ponuda.“
„Svejedno hvala, ali ne mogu da ostanem. Potreban sam na posebnom
mestu.“
„Treba li ti nešto za to lice, dušo?“
Traper, koji se spremao da pita Henka o kakvom mestu govori, shvatio je
da je konobarica još tu, i da je pitanje uputila njemu. Osmehnuo joj se. „Ne,
hvala. U redu je. Ogrebalo me je novo mače.“
Podigla je obrvu, „Mora da je divlja mačka.“
Kera se nagnula preko Trapera. „Pomogao bi papirni ubrus natopljen u
hladnu vodu.“.
„Naravno, dušo. Odmah ću ga doneti.“
Otišla je. Traper je pitao Henka: „Kakvom mestu?“
„Novi hram. Fondacija je primila sredstva. Danas postavljaju krovne
grede i imaju nekih teškoća. U planovima stoji jedna na sredini pevnice.“
207
 „Nisam znao da gradiš novi hram.“
„Ne, siguran sam da nisi“, mrzovoljno je odbrusio Henk. „Štaviše, nije te
bilo briga. Nije te briga ni za šta osim...“
Zaćutao je kad se konobarica vratila sa improvizovanim zavojem. Traper
joj se zahvalio i oprezno ga je postavio na bolnu jagodicu. „Šta si govorio?“
Henk se naslonio laktovima na sto i pokrio lice obema rukama. Traper se
pitao da li se moli. Henk je na kraju spustio ruke i primetio trag Traperove
krvi preko zgloba desne ruke. Izvukao je salvetu iz držača na stolu i obrisao
ju je. „Nema veze.“
„Ne“, rekao je Traper. „Sad si me već potpuno zainteresovao. Nemoj sad
da staneš. Da čujem.“
„Zašto? Šta god da kažem, to ništa ne bi promenilo, Trapere. Nije te briga
ni za šta osim za tebe samog i šta god da te muči. Samo bih voleo da si
izostavio tatu iz toga.“
„Glen je u tome zato što mu najbolji prijatelj zamalo nije ubijen. O, i usput,
takođe je i okružni šerif.“
„Da, ali nisi mu olakšao posao. Izvodiš jednu smicalicu za drugom. Više je
bio fokusiran na to da tebe dovede u red nego na potragu za ljudima koji su
napali Majora. Kakvu god predstavu da si izveo jutros...“
„Unajmio sam advokata da zastupa osumnjičenog.“
Henk je mudro pogledao u Keru pre nego što je iznova optužujući
pogledao Trapera.
Traper je skinuo oblog sa lica i zgužvao ga u loptu. ,,U redu. Jeste bila
pomalo predstava.“
„Šta god da si uradio“, kazao je Henk, „tako brzo posle tatinog mučnog
razgovora sa Majorom, podiglo mu je krvni pritisak...“
„Čekaj. Mučan razgovor sa Majorom? Kad je to bilo?“
„Rano. Otišao je u bolnicu pre doručka. Vratio se kući da jede pre odlaska
na posao. Prema maminim rečima, bio je uznemiren.“
Kera je rekla: „Izvinio mi se zbog svog raspoloženja, kazao je da je to bilo
takvo jutro.“
Traper se setio da je Glen bio naročito razdražljiv kad ga je pozdravio kod
lifta. „Zašto bi ga poseta Majoru uzrujala? Mnogo mu je bolje.“
„Čudim se da si primetio njegovo poboljšanje”, odvratio je Henk. „Kad si
pronašao vremena da vidiš bolesnog oca, kad si bio tako zauzet
pustošenjem i uznemiravanjem drugih?“

208
 „Dobro, vidi. Ja sam govno, a ti si svetac. To je dobro poznato. Ali spusti
se na moj nivo dovoljno dugo da bismo mogli da razgovaramo o Glenu
umesto o mojim karakternim manama.“
„To pokušavam da ti kažem. On nije... dobro... otkako si se ti pojavio.“
Traper je teškom mukom obuzdavao svoju narav. Nije podigao glas, ali
nagnuo se napred i izgovorio naglašeno: „Nemoj sve ovo da svaljuješ na
mene, Henk, One noći kad sam nenajavljen banuo kod Glena i rekao mu za
predstojeći Kerin intervju sa Majorom, potezao je džek danijels. Iako sam ga
možda i ja dodatno mučio ove sedmice, nisam izvor njegovih teškoća. One su
počele pre ovonedeljnih događaja.“
Znao je da je pogodio u živac kad je Henk pogledao u Keru, sa vidnom
nelagodom.
„Šta se dešava s njim, Henk?“, pitao je.
Henk je oklevao, a zatim odgovorio: „Ne znam. Nešto.“
Traper se zavalio na naslon separea, a zabrinutost za Glena je zamenila
njegovu ljutnju na Henka. „Možda je bolestan, stvarno bolestan, a drži to za
sebe.“
Henk je to odbacio. „Mama bi znala. Ona nadgleda sve, od njegove dnevne
doze aspirina do pražnjenja creva. Poslednjih nekoliko godina imao je
zdravstvenih poteškoća. Visok pritisak, visok holesterol. Uobičajeno za
čoveka njegovih godina, više smetnje nego bolesti. Do danas.“
„Sustižu ga pritisci sa posla?“, pitao je Traper. „Rekao mi je kako mu treba
čovek u odeljenju, mlađi i pametniji od njega.“
„Možda se opire starenju uopšte“ rekla je Kera. „Ono deluje na misli nekih
ljudi više nego na druge.“
„Sve to mogu da budu uzroci“, kazao je Henk. „Ipak mislim da tu ima nešto
više. Ali ne znam. Sve u svemu: Ne znam.“ Udario je po površini
stola okrvavljenom pesnicom, da naglasi reči.
„Ne poverava mi se. Neće. Kad god ga nagovaram, kaže nešto odsečno
kao: ’Kad mi bude trebao sveštenik, postaću katolik'. I sve u tom stilu. Ali, šta
god da ga muči, nije mu bio potreban dodatni stres.“ To poslednje bilo
je upućeno Traperu.
„Nisam ja kriv što je Major upucan.“
„Nisi, ali jesi li te grozne okolnosti učinio boljim ili gorim?“
„To si već naglasio.“
Traperov tiho izgovoreni ustupak spustio je malo Henka. Nezadovoljno
je zavrteo glavom. „Trapere, znam da ti je tata drag. I ne verujem da bilo šta
radiš sa zlim namerama. To si prosto ti.“ Nagnuo se napred. „Ali izazivaš
nevolje. Oduvek je tako. Ne mogu a da ne mislim kako je metež koji si ove
209
sedmice stvorio barem delimično odgovoran za to što je tata u hitnoj pomoći
upravo dok mi ovde razgovaramo.“
Traper se uzrujao što je to čuo. Mučilo ga je više nego što je pokazivao.
Nije mogao da smisli nikakvu odbranu protiv optužbe koja je verovatno
uglavnom bila tačna, pa zato nije ništa ni rekao.
Kera je prekinula napetu tišinu time što je pitala Henka ima li predstavu
koliko je Glenovo stanje ozbiljno.
„Sestra u hitnoj pomoći koja ga je primila smatrala je da neće dobiti srčani
udar zato što nije imao sve simptome. Nadamo se da je bio samo akutni
napad panike, I to je loše, svakako strašno, ali ne smrtonosno, Mama će me
pozvati kad obave sve preglede.“
Konobarica im je donela porudžbinu. Henk je otpio piće na slamku, zatim
se pomerio ka kraju separea. „Moram da idem i obiđem gradilište. Bio tata
u bolnici ili ne, moram da budem na raspolaganju njemu i mami kasnije
danas.“
„Pozvaću te“, rekao je Traper.
Kera je zapisala broj svog mobilnog telefona na papirnu salvetu i pružila
ju je Henku. „Pozovite me u slučaju hitnosti.“
„Hoću.“ Henk je stavio salvetu u džep. A onda, gledajući u Trapera,
izgovorio je: „Izvini zbog toga“, i pokazao mu je na lice.
„Đavola ti je žao.“
Henk se tiho nasmejao. „Đavola mi je žao. Zapravo, baš mi je prijalo.“
Klimnuo je glavom Keri u znak pozdrava, a zatim otišao.
Zvono iznad vrata je zazvonilo dok je izlazio. Dvojica staraca prešli su sa
marki automobila na fudbalske timove, ali i dalje su se raspravljali. Sedeći
na stolici iza kase, konobarica je prelistavala tračerski časopis.
Traper je uzeo pomfrit i proučavao ga dok ga je vrteo palcem i
kažiprstom, pa ga je spustio na tanjir.
„Nisi više gladan?“, pitala je.
„Ne.“ Primetio je da ni ona nije dirnula hranu. „Šta je tebi pokvarilo apetit?
To što sediš pored mene?“
„Trapere...“
Pre nego što je bilo šta dodala, izašao je iz separea, izvadio novčanicu od
dvadeset dolara iz džepa i spustio je na sto. „Ovo bi trebalo da bude dovoljno.“
Ostavio je ključ preko nje. „Ključevi za smeđi auto. Torba ti je već tamo.
Sumnjam da znaš kako da spojiš žice, pa ću ja uzeti tvoj auto. Popraviću ti ga.
Za dan-dva dogovorićemo se gde i kad ćemo razmeniti kola. Telefon.“

210
 Iz džepa jakne izvadio je mobilni i bateriju. Dok je ubacivao bateriju,
rekao je: „Ovo je broj na koji je prebačen tvoj. Možeš to da poništiš kad
uključiš svoj telefon. Pažljivo vozi nazad “
„Čekaj malo. Samo ćeš da odeš? Tek tako?“
Zastao je da je pogleda. Oči, mladež, usta. Bila je poželjna, i želeo ju je.
Ali on je izazivao nevolje. Ostavljao je pustoš i donosio ljudima nesreću.
Kao Merijen.
Kao Glenu.
Kao svom ocu.
Bio je otrov.
„Nisam želeo da mi život bude ovakav“, kazao je. „Ali jednostavno jeste.“

Dok je Traper vozio kroz kapiju, vetar je podigao kovitlac prašine između
njega i horizonta. Zakočio je i gledao kako ostavlja trag za sobom.
Nekoliko trenutaka mahnito se vrteo, razbacujući sve pred sobom.
A onda se raspršio, kao da je iscrpljen zbog sopstvene uzaludnosti.
Osim štete koja je ostala iza njega, niko ne bi ni znao da je bio tu, žestok
ali besciljan.
Traper je nastavio da vozi prema kući. jedan kraj trake za obeležavanje
mesta zločina se otkačio. Žuta traka se vijorila na vetru, udarajući po
vetrobranu dok je on zaustavljao Kerin auto odmah ispred trema.
Ostavio je motor da radi kad je izašao. Ulazna vrata bila su zaključana, ali
znao je gde je Major uvek držao rezervni ključ, i bio je tamo, na trećem
potpornom stubu na levoj strani ispod strehe.
Istražitelji su bili temeljni. Ostale su oznake na podu gde su merili. Maleni
plastični šatori u raznim bojama pokazivali su gde su sakupljeni dokazi.
Crni prah prekrivao je predmete sa kojih su uzeti otisci prstiju.
Izbegavao je bilo šta da dira dok je išao prvo do kuhinje. Preleteo je
pogledom, i nije primetio ništa što bi ukazalo na to da su je pregledali
istražitelji.
Izašao je i prošao kroz dnevni boravak, pa ušao u hodnik. Vrata na
kupatilu bila su skinuta, uzeta kao dokaz, zbog izudarane brave i svega.
Prozor kroz koji je Kera pobegla bio je netaknut, gornji i donji deo spojeni.
Začudio se kako je uspela da se provuče kroz tako mali otvor, ali panika i
adrenalin pomognu ljudima da ostvare neverovatne podvige.
Produžio je kroz hodnik. Nije nikad živeo u toj kući, ali, kad su se Major i
Džonova majka preselili u Lodal iz Dalasa, ona je preuredila gostinsku
sobu za njega, da mu bude udobna i njegova lična, pa da što češće dolazi. Zid

211
nasuprot kreveta služio je kao galerija fotografija, koje su bile uramljene na
isti način i uredno poredane.
Traper je sad stajao pred njim i proučavao zbirku koja je manje-više
prikazivala njegov život hronološkim redom. Mogao je da prepozna godinu
eksplozije u Pegazu samo gledajući u fotografije.
Na slikama napravljenim ranije, tata je bio pored njega, s rukom na
njegovom ramenu, ponosno se smešeći u foto-aparat dok su između sebe
držali štap za pecanje sa ulovom, peharom iz atletike osvojenim u letnjem
kampu, izviđačkom maramom sa pričvršćenim značkama. Takvi i drugi važni
životni trenuci bili su beleženi sve do njegove jedanaeste godine.
Na slikama posle toga Traper je bio sam.
Istražitelji nisu dirali tu sobu. Ni Traper ništa u njoj nije pipao. Iako je bila
spremljena za njega, nikad ga tu nije vukla nostalgija. Te stvari pripadale
su njemu, ali nije osećao emotivnu povezanost sa njima, nikakvu potrebu da
ih svojata. To su bili samo rekviziti.
Izašao je i zatvorio vrata iza sebe, pa je produžio hodnikom do Majorove
spavaće sobe. Vrata su bila odškrinuta. Otvorio ih je do kraja i zapahnuli su ga
poznati mirisi.
Soba je mirisala na old spajs. Kožu. Vuneni kaput visio je na zidnoj
vešalici.
Mirisao je na tatu, na čoveka sa fotografija.
U toj sobi, kao i prednjoj, videlo se koliko je istraga bila temeljna.
Utvrđeno je da su dvojica uljeza izašla kroz prozor ove sobe zato što se
nalazila u zadnjem delu kuće. Taj prozor, zid oko njega i pod ispod imali su
prilepljene oznake za dokaze i sloj praha za uzimanje otisaka.
Prišao je prozoru i pogledao kroz njega da odmeri visinu do tla. Zbog
kosine, pad je bio oštriji od onoga ispod prozora kupatila, kroz koji je pobegla
Kera. Muškarac u razumnoj fizičkoj formi mogao je da pobegne tim putem.
Ući bi već bilo mnogo teže.
Dok se vraćao hodnikom, tako se zadubio u misli, da nije ni shvatio da tu
ima još nekoga, dok nije ušao u dnevni boravak i ugledao obris
krupnog muškarca koji je ispunjavao okvir ulaznih vrata.

212
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Traper je čučnuo i uhvatio se za pištolj.

„Dođavola, čoveče, polako.“
Tad je prepoznao muškarca po kaubojskom šeširu i uniformi. „Dženkse?“
„Nisam te očekivao. Zar to nije auto gospođice Bejli?“
Traper je ustao. „Jeste. Kako si znao?“
„Bio je parkiran ispred motela gotovo nedelju dana. Motrili smo na njega,
bojali smo se da će neko da ga ukrade.“
„Ona i ja došli smo po njega jutros. Pošto joj je ključ još u torbi, a ona među
dokazima, morao sam da ga obijem i spojim žice.“
Dženks je ušao u sobu i osvrnuo se oko sebe. „Je li ona sa tobom?“
„Nije, krenula je nazad u Dalas.“
„Bez svojih kola?“
„Duga priča.“
„Tako i zvuči. I izgleda.“ Pokazao je rukom na Traperov obraz. „Je li to ona
uradila?“
„Nije. To je propovednikova zasluga.“
Dženks se grohotom nasmejao. „Henk Adison te je udario?“
„Hmm.“
„Nisam znao da to ima u sebi.“
Traper je dodirnuo bolno mesto i trgnuo se. „Bio je ljut zbog Glena.
Pretpostavljam da znaš da je u hitnoj pomoći.“
Zamenik je klimnuo potvrdno. „Nisam bio u kancelariji kad se dogodilo,
ali svi su odlepili. Vest se brzo proširila.“
„Henk krivi mene što se to desilo,“
„Čuo sam za ono što se jutros dogodilo sa osumnjičenim. Podignuta je
optužnica. Kaucija je odbijena.“
Karson mu je već poslao poruku. Nije to preneo zameniku. „Kakve su
najnovije vesti o Glenu?“
„Nije bio infarkt, samo što mu je srce tuklo milion puta u minutu. Jak
napad panike. Pratiće ga još nekoliko sati da budu sigurni da je dobro, ali
očekuje se da će kući.“
Traper je izdahnuo s olakšanjem. „Drago mi je što to čujem.“
Dženks je klimnuo glavom, i kratko su ćutali, a onda je rekao: „Zvanično,
niko ne treba da bude ovde, Trapere.“
213
 „Zvanično, znam to. Ali Major me je zamolio da mu donesem kućni ogrtač.
Više ga podižu, teraju ga da se kreće. Dosadilo mu je da sablažnjava sestre.“
Dženks se zakikotao, ali pogledao je u Traperove prazne ruke. „Nisi
mogao da ga nađeš?“
„Jesam, ali prilično je bedan, a znaš koliko se Major ponosi svojim
izgledom. Odlučio sam da mu kupim novi.“
„Dobar plan. Ispratiću te.“
Zamenik se pomerio u stranu. Traper je shvatio da ne odlučuje on hoće li
otići ili ne. Krenuo je ka ulaznim vratima, a Dženks je bio dva koraka iza njega.
Blizu njega.
Kad su izašli na trem, Traper je pitao: „Je li ovaj okrug deo tvojih redovnih
obilazaka?“
„Ne. Ali, kad Major dođe, šerif želi da kuća bude netaknuta. Zamolio me je
da je obiđem najmanje jednom dnevno, pazim da se neko ne uvuče, u potrazi
za suvenirima, ih slično,“
„Hoćeš li da me prijaviš?“
„Ne. Ti si vlasnik, zar ne?“
„Samo polovine.“
„Jesi Ii ostao na svojoj polovini?“
Očekivano se nasmejao.
„Osim toga“, nastavio je Dženks, „šerif već ima dosta muka. Morao sam
sinoć da ga gnjavim i sa izveštajem o nestaloj osobi,“
„Bila je sa mnom.“
Dženks je zabacio glavu i nasmejao se. „To je upravo i Glen rekao, ali nije
se radilo o gospođici Bejli. Poznaješ li tipa po imenu Piti Mos?“
Odmahnuo je glavom.
„Pa, nema veze. Prijavio ga je stanodavac, ali mislim da Mos pokušava da
prevari svoju bivšu. Stanodavcu je ostavio uginulu zlatnu ribicu i
neplaćenu stanarinu,“
Traper je vratio rezervni ključ tamo gde ga je našao, počistio je stepenice
i pošao prema Kerinom automobilu, koji je još brujao. „Hvala ti što paziš
na kuću.“
„Nego šta.“ Zamenik je dotakao prstom obod šešira i ušao u svoje vozilo.
Vozio je za Traperom po kolskom prilazu i dvaput prijateljski zatrubio
kad je skrenuo u suprotnom pravcu ispred kapije.
Nekoliko kilometara niz put Traper je ugledao stari ambar za prodaju
stoke, koji je sad stajao prazan i oronuo. Skrenuo je sa puta i odvezao se iza
zgrade, gde niko nije mogao da ga vidi.
214
 Izašao je iz auta i počeo da pretražuje udubljenja oko volana i šasije.
Odmah je uočio predajnik.
„Potraga za suvenirima, dupe moje.“

„Šta ti se dogodilo sa licem?“

„Zdravo i tebi.“ Traper je spustio najlon kesu iz Volmarta na krevet i seo
na stolicu pored Majorovog kreveta. „Bio sam na spratu intenzivne nege.
Rekli su mi gde da te nađem. Mada, nisu mi bila nužna uputstva kad sam se
popeo na ovaj sprat. Hodnik je tako prepun poklon-korpi i cveća, osoblje
mora da zaobilazi prepreke da stigne do drugih pacijenata. Kad su te
premestili?“
„Pre nekoliko sati.“
„Znači da se oporavljaš.“ Površno se osvrnuo oko sebe. „Lepa soba. Otvori
žaluzine, imaćeš pogled na zalazak sunca. I mogu da unesem i nešto cveća ako
želiš. Video sam i čokolade koje dobro izgledaju.“
„Nešto sam te pitao, Džone.“
Traper je uzdahnuo, naslonio podlaktice na butine, i zagledao se u čizme.
Bile su prekrivene prašinom iz starog stočnog ambara. Odatle je na
brzinu svratio u prodavnicu pre nego što je došao u bolnicu. Sa Majorom je
želeo da razgovara o nekoliko tema, a sve su bile osetljive.
Rekao je: „Mom licu se dogodio Henk.“
„Henk?“
„Neposredno pre nego što je otišao da ispravi pogrešno postavljenu
krovnu gredu za hram u izgradnji. Jesi li znao za to?“
„Nisam mogao da živim ovde a da ne znam za to. Henk kaže da će to biti
ispunjenje božjeg plana za njegovu crkvu,“
„Pa, bog bi možda želeo da miropomaže novog arhitektu. Ovaj je sjebao
krovne grede.“
„Je li te Henk odalamio zbog takve šale? Ili je imalo veze sa Glenovim
napadom panike?“
„Znači znaš?“
„Priča se po bolnici. Čuo sam da je bilo ozbiljno, ali ne i opasno po život.“
„Drago mi j e što nije bilo gore,“ Pokazao je na povređeni obraz. „Henk me
krivi što sam maksimalno podigao Glenov nivo stresa. Doprineo sam tome,
sigurno. Ali rečeno mi je da ste se vas dvojica sastali jutros, i da je Glen posle
toga bio uzrujan. Kako to?“
Major je oklevao.
„Dakle?“
215
 „Sve sam mu ispričao, Džone. Počevši od Debrinog dnevnika i kako si ga
iskoristio da me ubediš...“
„Nateram.“
„Da me nateraš da se povučem iz javnosti. Ispričao sam mu za zaključke
koje si izvukao o eksploziji i tvojoj sigurnosti da postoji veza između nje
i pokušaja mog ubistva.“
„Spomenuo si Tomasa Vilkoksa?“
„Rekao sam Glenu da sumnjaš na njegovu umešanost.“
„Šta je on na to rekao?“
„Nisam stekao utisak da je ikad čuo za Vilkoksa, ali kazao je kako sigurno
imaš nešto o njemu ili ne bi iznosio tako ozbiljne optužbe.“
„Lepo od njega što je to rekao. Kako si mu odgovorio? Jesi li mu pomenuo
da sam poludeo?“
„Ne, kazao sam mu da mislim kako si u pravu.“
Pošto je to bilo poslednje što je očekivao da čuje, srce mu je snažno
zalupalo o rebra. Ostao je bez reči.
Stegnutnih usana i nevoljno, Major je nastavio: „Ne znam jesu li sve tvoje
pretpostavke ispravne, ali uz tvrdoglavost, takođe si i nepokolebljivo
pošten. Ne bi optužio čoveka iz hira, ili neke lične koristi, ili iz bilo kog razloga
osim sopstvene ubeđenosti u njegovu krivicu.“
Traper je bio oslobođen odgovora kad je ušla sestra da zameni kesu s
infuzijom. Traper je ustao sa stolice i otišao do prozora, gde je neprimećeno
zurio preko bolničkog parkinga i pokušavao da prihvati činjenicu da je dobio
makar neočekivanu pohvalu od oca.
Možda je bio cinik, ali morao je da se zapita zašto su te pohvale dolazile
sada.
Mogao je da utvrdi očevo laskanje tako što bi mu ispričao za Vilkoksovu
posetu njegovoj kancelariji, spremnost da se nagodi sa tužiocima,
priznanje da mu je za to potreban Traper.
Ali nije želeo to još da otkriva. Ne još.
Stajao je kod prozora sve dok sestra nije obavila svoju dužnost, pa je
okrenuo leđa sjajnom zalasku sunca i suočio se sa Majorom. „Otišao sam
danas po podne do tvoje kuće.“
„Zašto?“
„Navodno da ti donesem kućni ogrtač.“
„Ali nisi.“
„Nisam, slagao sam da sakrijem razlog zašto sam bio tamo.“ Pokazao je
na kesu iz Volmarta. „Imaš novi flanelski ogrtač, a sebi sam kupio
216
košulju. Onu sa dugmićima, ne majicu.“ Uhvatio je rastegljivu tkaninu crne
majice koju mu je kupio Karson. „Ovo je malo previše evropski da bi mi
odgovaralo.“
„Odugovlačiš, Džone. Koga si lagao?“
„Zamenika Dženksa. Poznaješ li ga?“
„Samo preko Glena. Kaže da mu je među najboljim zamenicima u
odeljenju.“
„Pa, ove nedelje je baš preduzimljiv. Dežurao je noćnu smenu ispred
Kerine bolničke sobe. A onda me je danas uhvatio u tvojoj kući. Kaže da je
zamoljen da motri zbog uljeza.“
„Glen mi je rekao da će se pobrinuti da mi ne opelješe kuću dok sam
odsutan.“
Traper je pretpostavio da je to opravdano objašnjenje. Ali nije mogao da
se otrese utiska da je bilo nešto u vezi sa zamenikom Dženksom. Sećao se
da je bio izuzetno radoznao u vezi sa Kerom i njihovim razgovorom u
njenoj bolničkoj sobi. Izričito je pitao je li mu ispričala šta se dogodilo.
„Zašto si išao do kuće danas, Džone?“
Traper se vratio do stolice i seo. Zauzeo je isti povijeni položaj kao i ranije,
gledajući u pod između raširenih kolena. „Išao sam da nešto potražim.“
„Šta?“
„Način da neko uđe neprimećen.“
„U kuću?“
„Kera se kune da je neko pokušao da otvori vrata kupatila pre nego što je
čula pucanj.“ Podigao je glavu da proceni Majorovu reakciju. Činilo se da
se dobro zamislio.
„Čovek koji me je pogodio i njegov saučesnik stajali su sa obe strane
ulaznih vrata. Kažeš da je tamo bio i treći?“
„Kera kaže. To joj je sasvim jasno. Pa, osim ako to nisi bio ti...“
„Ja?“
„Pa, ti si bio tamo.“
„Zašto bih pokušao da otvorim vrata kupatila, kad sam dobro znao da je
Kera unutra?“
„Onda je neko drugi bio u zadnjem delu kuće, i to neko ko je upoznat s
tim, ili bi polomio vrat pokušavajući da uđe. Naročito na severnoj strani
zadnjeg dela, i naročito po mraku.“
„Glen mi nije spominjao trećeg osumnjičenog.“
„Što je samo po sebi čudno. Nije ubeđen da je bilo treće osobe. Misli da se
Kera zbunila, od udarca u glavu i svega ostalog.“
217
 Dao je Majoru vremena da razmisli o svemu pre nego što je nastavio.
„Onog dana kad sam doveo Keru do tebe, odvezao sam se pravo od tvoje kuće
do Adisonove i obavestio Glena o predstojećem intervjuu.“
„Pozvao me je ubrzo nakon što si otišao. Želeo je da potvrdi sa mnom hoće
li se intervju zaista dogoditi. Gunđao je zbog gungule koju bi gostovanje TV
ekipe u gradu stvorilo, i koliko će koštati isplata honorarnih zamenika
i prekovremeni rad.“
„Ubrzo su svi u njegovom odeljenju bili svesni kad i gde je intervju trebalo
da se desi.“
„Ubrzo su svi na celom svetu znali, Džone.“
Ali nisu svi na celom svetu znali za oštru padinu oko Majorove kuće ili
duboku jarugu gde je Kera mogla da pogine. Neko je morao da poznaje
to mesto i njegove zamke ako je nameravao da se ušunja kroz zadnji prozor.
Nije verovao da je Dženks slučajno prolazio tim seoskim putem i primetio
Kerin auto ispred Majorove kuće. To što je pronašao uređaj za praćenje
samo je pojačalo sumnje u zamenika.
Ah ni to nije preneo Majoru. Počeo je da zvuči paranoično čak i samom
sebi.
„Mrštiš se, Džone.“
„Stvarno?“
„Baš kao kad si bio dečak i nisi mogao da rešiš neku zagonetku.“
Nije ga toliko zbunjivalo ono što nije bilo logično koliko ga je duboko
uznemiravalo ono što jeste.
„Zašto sva ta pitanja o Glenu?“, pitao je Major,
„Brinem zbog njega.“
„U kom smislu?“
U smislu da ga je Glen vodio na utakmice dok je njegov rođeni otac držao
govore. Glen mu je davao savete u vezi sa ženama, što nije prihvatao, i gde
da kupi najbolje čizme, što jeste. Glen ga je poštedeo batina zbog nestašluka
sa uskršnjim jajima. Glen sa nepoznatom mukom koja ga je terala da previše
pije, što mu je izazivala napade panike.
Traper odjednom nije želeo više da priča. Niti da razmišlja. Ustao je.
„Moram da idem.“
„Džone.“
„Deluješ umorno. Mislim da te je promena sobe sigurno iscrpla.“
„Nismo završili ono započeto.“
„Šta?“

218
 „Znaš prokleto dobro šta“, prasnuo je Major. „Rekao sam ti da mislim da
si u pravu.“
„Hvala.“
,,Ali...“
„Vidiš? Zato sam izbegao kraj. Nisam želeo da čujem to 'ali'.“
„Ali ne želim da te tvoja obuzetost, koliko god bila plemenita, uništi.
Optužiti nekoga kao što je Tomas Vilkoks...“
„Veruj mi, svestan sam svih mogućih opasnosti. Vidi šta se desilo tebi.“
„Onda se, za ime božje, zapitaj je li upornost vredna toga. Možeš li
jednostavno da odustaneš?“
Traper je stavio ruke na kukove. „Iako misliš da sam u pravu, imam
gvozdeno poštenje, ubeđenost i tako dalje, savetuješ mi da odustanem.“
,,Da.“
„Zašto?“
„Zašto?“
„Zašto bi trebalo da odustanem? Reci mi. Daj mi razlog.“
„Zato što želim da imaš život.“
„Imam ga. Ovo je to.“ Uperio je prstom u pod, „I ovo je drugi put danas da
sam to morao da kažem nekome.“
„Kera?“
„Biće ti drago da znaš kako sam je sklonio na bezbedno sa mog razornog
puta. Vratila se u Dalas.“
„Svojom voljom? Ili si je ti odvezao?“
Nije odgovorio na to. Umesto toga je rekao: „Neću da odustanem.“
„Bez obzira na sve?“
Gledao je oca pravo u oči. „Bez obzira na sve.“ Okrenuo se i izašao.

„Halo, ovde Henk Adison.“

„Videla sam vam ime na ekranu“, rekla je Kera. „Nadam se da ne zovete
zbog loših vesti.“
„Ne, dobre su. Bili ste dovoljno ljubazni da me zamolite da vas pozovem
ako se desi nešto loše, ali pomislio sam da biste voleli da znate da mi je otac
otpušten iz bolnice. Upravo smo ga dovezli kući. Razdražljiv je, ali dobro se
oseća.“
Osmehnula se u telefon. „Razdražljivost je dobar znak, mislim. Znam da
vam je svima laknulo.“

219
 „Pokušao sam da dobijem Trapera i javim mu, ali tata kaže da je promenio
broj telefona.“
„Preneću vest. Biće mu drago da čuje.“
„Stidim se što sam ga udario.“
„Čak je i on priznao da je zaslužio.“
„Ipak.“ Zastao je, a onda dodao: „Pa, neću vas zadržavati.“
„Zapravo mi je drago što ste pozvali. Išla sam na internet i pronašla sam
veb-- stranicu vaše crkve. Arhitektonski nacrti novog hrama veoma su
upečatljivi. Raspored mi je trenutno veoma promenljiv, ali nakon što se
vratim na posao i sve se sredi, da li biste pristali da uradim priču o crkvi? Ako
su podaci na veb-stranici tačni...“
„Bog bi nas smatrao odgovornim kad bismo lažirali podatke.“
Nasmejala se. „Hoćete li mi dozvoliti da napravim priču?“
„Svakako.“
„Ne toliko iz prozelitskih razloga, već kao vid razvoja te oblasti. Tako
nešto.“
„Smisliću kako da ubacimo prozelitizam da se ne primeti.“
„Odlično, onda. Čućemo se, ali u međuvremenu, molim vas da me
obavestite ako se desi nešto zanimljivo, i pokušaću da...“ Zaćutala je kad je
čula kako se koraci približavaju vratima. „Oprostite, Henk, moram da idem.
Drago mi je što vam je otac dobro. Hvala što ste javili.“
Prekinula je, vezu baš kad je brava škljocnula i kad je Traper otvorio
vrata. Kad ju je video, zaustavio se na pragu. Pogledao je po prostoriji,
ugledao njenu torbu na podu u uglu, njen laptop otvoren na stolu za kojim je
sedela, tašnu na komodi sa nekoliko predmeta razbacanih naokolo. Kad je
iznova pogledao u nju, oči su mu sijale od besa, i stegao je vilicu.
Ustala je i stala ispred njega. „Zaboravila sam četkicu za zube i morala
sam da se vratim po nju.“ Ostao je nepomičan.
„Podmitila sam nastojnika da mi da rezervni ključ. Koštalo me je deset
dolara i autogram. Kad sam ušla, nisam videla razloga da žurim.“
Nije ni trepnuo.
„Trebalo je da ti ušiju tu posekotinu.“ Pokazala je na kesu iz Volmarta koju
je stezao u desnoj ruci. „Nadam se da si barem kupio flaster.“
Ništa.
,,U redu, znam da si ljut što si me zatekao ovde nakon što si pokušao da
me se otarasiš, ali tu sam, i neću da odem.“ Prkosno je zabacila pramen
kose preko ramena. „Šta ćeš da uradiš povodom toga?“
„Seti se da si pitala.“ Ušao je i zalupio vratima.
220
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Dok je išao prema njoj, ispustio je kesu i zbacio je jaknu. Posegao je iza
leđa i otkopčao je futrolu. Još mu je bila u desnoj ruci kad je uhvatio Keru za
ramena i bacio je nazad prema krevetu.
Ili j e bila previše zapanjena da bi se bunila ili je bila spremna za to, jer se
nije opirala dok je on veštim pokretom stavio pištolj u futroli na noćnu
komodu i spustio nju na krevet. Zgrabila ga je za majicu dok se spuštala.
Pratio ju je, nameštajući se usput tako da joj se, kad se ispružila, našao
između nogu, a važni delovi tela su im se savršeno uklopili.
Obuhvatio joj je lice, spustio usta na njena, gurajući joj jezik duboko,
ushićen njenim mrmljanjem od zadovoljstva. Mogao je večno samo da je ljubi,
da nije morao da utoli veću glad ili umre.
Podigao joj je majicu preko grudi. Grudnjak joj je bio čipkast i providan, i
prekrivao joj je samo polovinu grudi. Korpe je bilo lako spustiti. Zastao je
na trenutak da joj obuhvati dojke rukama. „Prokleto obožavam ovo“, mumlao
je.
„Šta?“
Što tako brzo otvrdnu.
Reči su mu bile na umu, ali nije ih izgovorio naglas jer, dok ih je potpuno
osmislio, već je uzeo jednu bradavicu u usta i igrao se sa drugom,
izvlačeći zadovoljstvo iz zadovoljstva koje joj je pružao. Na svako vlažno
povlačenje ustima ili prelaz jezikom ili blago štipanje, povlačila ga je za kosu
malo jače i trljala telom o njegovo, sa sve luđom žudnjom.
Mogao bi da umre ako ne uđe u nju.
Podigao se na kolena i otkopčao dugmad na farmerkama. Dok ih je
skidao, kap izbačenog semena skliznula mu je preko palca. Bio je tako blizu.
Kera, pogleda uprtog u njegovu erekciju, podigla je kukove, zapetljala oko
dugmeta i rajsferšlusa, zatim spustila farmerice i gaćice niz noge koliko je
mogla da dohvati. On ih je skinuo i bacio u stranu.
Bila mu je previše erotičan prizor, pa se koncentrisao samo na rascep
između njenih butina. Zavukao je ruku između nateklih stidnih usana, ispitao
je koliko je spremna, zatim je raširio prste da je otvori.
Kratko je uzdahnula iz ženske snebivljivosti, i uživao bi u izazivanju te
prave ženske reakcije. Kasnije.
Ali sad je uhvatio penis i postavio glavić na njen otvor. Bio je uzan ali
vlažan, i uz blagi pritisak ga je raširio, razdvojio, i zavukao gladak vrh unutra.
Bio je u ekstazi. Ali još mu nije bilo dovoljno.
221
 Gledajući je u oči, nastavio je da prodire u nju dok ga nije potpuno
obuhvatila. Video joj je na licu da nije samo on začuđen. Usnama mu je
nečujno oblikovala ime.
Zakleo se sebi da će se prepustiti njenoj čvrstoj vrelini, ali kasnije.
Kasnije. Ovde i sad morao je da se pomera. Počeo je tako što se blago
povukao. Ugrizla se za donju usnu i zadržala je tako dok nije ponovo utonuo
u nju. Kad ju je pustila, prešao je jezikom preko tih neverovatnih, zamamnih
napućenih usta. Poljubio joj je mladež.
Odgovarajući na njene nemirne pokrete ispod sebe, promenio je ugao
kukova i pojačao trenje tamo gde ga je najviše želeo, i uspeo je. Bože, kako
je samo uspeo. Iz vila je vrat nudeći mu ga. Prešao je otvorenim ustima
preko glatke površine. Grickao joj je uho i mumlao razne bezobrazne reči.
Sagnuo je glavu i naizmenično joj usisavao bradavice, što ju je navelo da
zacvili.
Čak i tokom te ljubavne igre, nije prestajao da prodire u nju. Verovatno je
i ranije bio ovako tvrd, verovatno zategnut i prokrvljen, lud od želje i
nesposoban da upravlja nagonskim pokretima parenja svojih kukova.
Ali, ako jeste, nije se sećao, jer je ovo bio jedini put koji mu je bio važan.
Želeo je da ovo istovremeno bude i egzorcizam i posedovanje. Propast i
spas. Želeo je da bude i bludnik i svetac.
Želeo je da to bude ševa koju će Kera pamtiti do kraja života.
Spustila je ruke sa njegovih leđa na zadnjicu, i sad je duboko zarivala
prste, privlačeći ga sebi. Zabacila je glavu i disanje joj je postalo isprekidano.
Svestan da će ubrzo da svrši, ušao je duboko i zadržao se, pomerajući se tek
toliko da joj protrlja tu najosetljiviju tačku. Ispustila je jecaj pre nego što je
osetio njen orgazam celom dužinom uda.
Svršavala je dugo i slatko. Baš pre poslednjeg talasa zadovoljstva, zadržao
joj je kukove među rukama, uz još nekoliko brzih prodora, a onda je doživeo
najsnažniji vrhunac u svom životu, šireći se i pulsirajući dok nije
ispustio promukao uzvik bespomoćnosti i pao joj u zagrljaj.
Dok su se smirivali, zagrlila ga je i nastavila je da ga grli sve dok nije bilo
gotovo. Tek tada joj se telo opustilo i smirilo. Ležao je nepomično i teško
na njoj. Koža i kosa su mu bili vlažni od znoja, udovi slatko teški, a penis i
dalje prijatno zavučen u nju.
Smestio joj je lice na pregib vrata i osetio prve zadovoljne otkucaje srca
posle mnogo godina.
„Kera?“
„Hmm?

222
 Promeškoljio se, podigao glavu, sklonio joj pramen kose sa vrata i obavio
ga oko prsta. „Zašto svaka soba u kojoj boraviš postane kao tropska kišna
šuma?“
Nasmejala se. „Zato što mi je priroda hladna.“
„Nisu ti svi delovi hladni“, izgovorio je promuklo i osetila je kako se
promeškoljio u njoj.
Pljesnula ga je po leđima, pa prešla rukom preko zategnutog mišića i
stegla ga dok nije ispustio zvuk zadovoljstva. „Stvorili smo veliku vrelinu“,
rekla je, „a još si potpuno obučen. Šta bi sa onim skidanjem?“
„Mislim da nam je bilo sasvim dobro ovako sa odećom.“
,,I više nego dobro.“ Glasno je prela.
„Samo od tog zvuka dođe mi da odlepim.“ Povukao se, podigao, pa ustao
sa kreveta i počeo da izuva čizme.
Kera je namestila ruke ispod glave i posmatrala ga kako se skida, diveći
se svakom delu tela koji je otkrio. Onaj predivni trag kom se divila iznad
peškira zgušnjavao se i širio oko muškosti, na koju je opravdano mogao da
bude ponosan. Pružila je ruku i prešla prstima preko njega. Kosa i telo bili su
mu mokri. Značajno ga je pogledala.
,,U vezi s tim...“ Izdahnuo je kroz usne, „Bio je to bezbedan seks. Kunem
se. Samo nezaštićen.“
Dok je ležala, prelazila je vrhom prsta preko njegove čvrste butine od
prepona do kolena. „Znao sam šta radim.“
Zagledali su se jedno drugom duboko u oči. Sekunde su otkucavale. Bio je
savršen trenutak da priznaju kako se desilo nešto važno.
Traper je tihim glasom izgovorio: „Bio je dobar osećaj, Kera.“
„Jeste“, šapnula je.
Bilo je jednostavno, ali, na svoj način, duboko. Nije bio sklon romantičnim
izjavama, i da je bilo šta tada rekla, bilo bi mu suvišno.
Bila je opasno blizu da dozvoli da se ovo razvije u nešto što bi joj slomilo
srce. Bila je opasno blizu da postane kao Merijen. Ali ne bi nikad zažalila što je
vodila ljubav s njim. Ni za čitav svet.
Nastavili su da se gledaju još nekoliko trenutaka, a onda je Traper
promenio raspoloženje tako što se popeo na krevet i pohotno joj se zagledao
u gole grudi. „Ne znam da li da te skidam ili ne. Nekako mi se dopada baš
ovako.“
„Izgledam bestidno i droljasto.“
„To sam i mislio.“
„Znam“, kazala je smejući se. „Ali pomalo je neudobno,“

223
 „Onda ću da te skinem.“ Skinuo joj je majicu preko glave i zavukao ruku
iza leđa da joj otkopča grudnjak. Kad ga je uzeo, podigao ga je prema svetlu
lampe i pogledao kroz providnu tkaninu. „Zašto ga uopšte nosiš? Beskoristan
je.“
„Nisam ga ja izabrala. Karson je.“
Pogledao je u nju, zatim u grudnjak, pa opet u nju. „Karson ga je izabrao?“
„Kad je obavio onu kupovinu za nas.“
„To ima smisla. Ubiću ga. jebeni perverznjak.“ Odbacio je grudnjak, pa se
nagnuo preko nje, uhvatio je za dojku kao pećinski čovek i ustima joj
obuhvatio bradavicu.
Smeh joj se završio uzdahom kad su mu se zamasi jezikom ulenjili. „Voliš
ovo?“
„Hmm?“
„Šta voliš? Tačno.“
„Trapere?“ Podigla mu je glavu. „Slušaš li me?“
„Ne.“
Podigao se i poljubio je strasno, ali bez ranije žestine. Ovo je bio nežan i
opušten poljubac posle seksa. Ali svejedno ju je uzbudio. I njega. Usred
poljupca, uhvatio ju je za ruku i spustio je, pritiskajući joj dlan preko penisa i
protrljao ga dok nije preuzela masažu. Osećala je kako se kroz njega širi
vrelina, najavljujući novo buđenje strasti koja ih je obuzela samo nekoliko
minuta ranije.
„Da, slušao sam“, rekao je kad je prekinuo poljubac, ali nastavio je da joj
usnama dodiruje usne. „Naročito volim kad ti bradavice ostanu ukrućene.“
„Nije tačno!“
„Većinu vremena.“
„Umišljaš.“
„Možda“, priznao je. Osetila mu je osmeh uz svoje usne pre nego što se
odmakao da je pogleda. „Ali nisam umišljao one noći kad sam došao da
te vidim u bolnici.“ Milovao ju je dok je govorio, pogledom prateći
pomeranje ruke. Osećala je taj pogled žarko kao i dodir njegovih prstiju.
„Bilo mi je hladno“, rekla je.
„Plašila si se. Ali stvarno bi se uplašila da si znala šta mi je prolazilo kroz
glavu.“
Podigla je glavu dovoljno visoko da mu poljubi čekinjastu bradu.
Pomilovao joj je palcem crvenu tačku na vrhu dojke. „Možda bi trebalo da
se obrijem.“
„Da se nisi usudio. Šta ti je prolazilo kroz glavu?“
224
 „One noći u bolnici? Kako da te ščepam a da ne zapališ zgradu vrištanjem.
Osim onih krasnih belih čarapa, na sebi si imala samo laganu haljinu.
Pošto sam znao da ispod nje nemaš ništa, poželeo sam da sve vidim,
dodirnem te svuda, i to me je ubijalo.“ ,
„Zaista?“, pitala je zavodljivim glasom.
Dah mu je odjednom zastao i, kad je ponovo prodisao, zastenjao je: „Ubija
me i ovo što sad radiš.“
Još jednom mu je, mučeći ga, prešla preko glavića palcem. „Hoćeš li da
prestanem?“
„Dođavola, ne. Toliko puta sam to sam sebi uradio dok sam zamišljao
kako mi ti to radiš, želeći da mi ti to radiš.“
Jezikom joj je navlažio bradavicu, pa ju je uhvatio između prstiju, pre
nego što ih je stavio u prostor između njenih dojki i polako ih povlačio po
sredini njenog tela. Prelazio joj je preko osetljive kože ispod pupka, zatim
napred-nazad iznad stidnog brežuljka.
„Kad si sedela na bolničkom krevetu, ona haljina ti je savršeno prianjala
na ovo.“ Prstima joj je ispratio slovo V, prateći udubljenja koja je stvaralo sa
obe strane, pa spoj između butina, pre nego što ih je vratio gore do središnje
tačke.
„Mislim, nije moglo savršenije da se ocrtava na moje zadovoljstvo. I,
pomislio sam, bože, pomozi mi.“ Pogledali su se u oči i on je šaljivo dodao: „A
onda si povukla onaj čaršav preko krila.“
Ošamutio ju je njegov dodir, njegove reči. Uhvatila ga je za potiljak i
privukla ga sebi u novi poljubac. Kad su se razdvojili, oprezno mu je poljubila
posekotinu na obrazu. „Boli?“
„Ne bih znao. Odvukli su mi pažnju drugi fizički osećaji koje je izazvala
jedna darovita ruka.“
„Ponudila sam da prestanem.“
„Nemoj. Tebi ide bolje nego meni.“
Nasmešila se. „Kako to?“
„Ja sam uglavnom malo žustriji.“
„Mogu i ja da budem žustra.“
„Molim te, nemoj. Samo polako. Zapravo, sad imaš veću površinu koju
treba da pokriješ nego kad si počela.“
Tiho se nasmejala dok joj se šaka kretala preko ukroćenog uda i iznova
se spuštala.
Pitao je: „Kako to da nisi živela sa onim tipom u Mineapolisu?“
Ruka joj se umirila. „Kako si znao...“

225
 „Proverio sam te, sećaš se. Ili je Karson to učinio za mene.“ Prekorno ga
je pogledala, ali nije se izgleda ni najmanje kajao kad ju je uhvatio za ruku
i počeo ponovo da je pokreće. „Niste bili u ozbiljnoj vezi?“
„Mislila sam da jesmo, ali onda su mi ponudili posao u Dalasu, i kad sam
prihvatila bez oklevanja, on mi je poželeo sreću bez oklevanja. Bila je to
prikladna i jednostavna veza, i tako se i završila.”
„Gubitnik.“
„Ne bih ga nazvala gubitnikom. Razvio je softver za medicinsku industriju
koji je zatim prodao za milione.“
„Medicinski softver zvuči odvratno dosadno.“
„Istina. S njim nisam nikad bežala od policije u ukradenom vozilu za
vreme snežne oluje. Ništa ni blizu tako uzbudljivo.“
„To te je uzbuđivalo?“
„Veoma.“
Uhvatio ju je ispod kolena i podigao joj nogu na kuk. Drsko kao i pre,
otvorio ju je prstima. „Je li te još nešto uzbudilo u poslednje vreme?“
Zaljuljala se uz ruku koja ju je milovala. „Način na koji si me gledao.“
„Kada?“
„Kad si ušao u sobu i zalupio vratima.“
„Kako sam te gledao?“
„Upravo ovako kako me sad gledaš.“

„Tomase?“
Stajao je na pragu spavaće sobe. Kad je čula otvaranje vrata, Greta je
sedela u krevetu, i u svetloj spavaćici izgledala je kao duh u zamračenoj sobi.
„Jesam li te probudio? Oprosti. Samo sam proveravao kako si pre nego
što i sam legnem.“
Slabašnim glasom kao i njeno telo, kazala je: »Još nisam zaspala.“
Boca votke nalazila se na noćnom stočiću pored gomile propisanih lekova
za depresiju i nesanicu. Greta je išla od lekara do lekara, pametno
žonglirajući receptima tako da nikad ne ostane bez anestetika.
Kad je Tomas postao svestan njene zavisnosti, počeo je da nadgleda
recepte i upozorio je lekare na njene zloupotrebe. Ali, uprkos njegovim
merama opreza, izgleda da joj nikad nije nedostajala sledeća pilula i zalihe
kao da su joj bile bezgranične. Na kraju je prestao da se meša.
Bio je dvanaest godina stariji od nje. U četrdesetoj je zaključio da je vreme
da se oženi. Dalas je bio rasadnik otmenih lepotica. Mogao je da bira
među mnogima, ali izabrao je Gretu jer je najbolje ispunila spisak njegovih
226
zahteva. Bila je lepa, bez skandala, princeza krem društva Dalasa, i jedinica i
naslednica roditelja sa starim bogatstvom i ugledom iz obe porodice.
Osvojio ju je vatrenim udvaranjem. „Ne prihvatam ne kao odgovor.“ Njoj
je takva upornost bila neizmerno romantična. Nije ni slutila koliko je
doslovno to mislio.
Njegov tast divio se njegovim poslovnim sposobnostima i poštovao ih je,
a možda je bio malo i uplašen od njih, što je Tomas iskoristio kao
svoju prednost. Tašta ga je smatrala „božanstvenom prilikom“. Svi Gretini
prijatelji govorili su da su par kao iz raja.
Pogrešili su.
Bog nije imao nikakve veze s tim. Sve je bila Tomasova zasluga, a on je
bio sušta suprotnost bogu.
Iako se oženio Gretom iz praktičnih razloga, razvio je snažnu naklonost
prema njoj. Umela je da bude očaravajuća i zabavna. Po prirodi nije bio
sklon čestom smejanju, ali ona je umela da to izvuče iz njega. Bila je
velikodušna i pažljiva partnerka u krevetu.
Da bi joj nadoknadio to što je sedmicama neprestano radio, vodio ju je na
raskošna letovanja. Kupio joj je kuću kojoj se dugo divila. Tri godine utrošio je
na renoviranje kuće i placa. Otkrio je da uživa u tome da joj udovoljava.
Odbio joj je dvoje. Nije želeo da posećuje svaki dobrotvorni događaj,
humanitarni bal i svečane prijeme. Trudio se da vodi povučeni život, van
središta zbivanja i pažnje javnosti.
Drugo odbijanje odnosilo se na njenu neplodnost. Odbio je da učestvuje
u bilo kakvom ponižavajućem testiranju ili biološkom inženjeringu.
Da joj ne bi bila uskraćena njena životna želja da ima dete, Greta je
zakazivala mesečne seksualne maratone, dok posle jednog nije ostala trudna.
Njena sreća je bila potpuna. Na svoje zaprepašćenje, radovao se i on. Od dana
začeća, Tifani je bila ta zlatna nit koja ih je uvezala.
Sad su bili tu, otuđeni koliko su dvoje ljudi to mogli da budu.
„Nisi mnogo večerala“, primetio je. „Mogu li nešto da ti donesem?“
„Ne, hvala.“
Nije nikad propuštao da ponudi; ona nikad nije propuštala da odbije. „Pa,
nadam se da ćeš uspeti da zaspiš uskoro. Laku noć.“
Izlazio je, kad ga je zaustavila. „Tomase, ko je ono dolazio u kuću pre
nekoliko noći?“
Retko bi ga neko uhvatio nespremnog. Trebalo mu je malo vremena da se
oporavi. ,,Šta?“
„One noći kad je bila snežna oluja. Neko je zvonio na kapiji. Pustio si ga
da uđe.“
227
 „A, to. Da. Jedan radnik obezbeđenja iz okoline. Proveravao je jesu li nam
sve žice u redu i imamo li struje.“
„Ne, nije.“
Takvo suprotstavljanje bilo je nešto novo. Sakrio je iznenađenje
naprasnim smehom. „Molim?“
„Nije nosio uniformu radnika obezbeđenja.“
Hladan znoj spustio mu se niz kičmu. „Videla si ga?“
„Pogledala sam sa balkona kad je odlazio. Je li to bio... Je li imao neke veze
sa Tifani?“
Preterano je uzdahnuo u znak nestrpljenja. „Došlo je do provale u jednu
moju poslovnu zgradu. Oglasio se alarm i uplašio uljeza. Policajac je došao da
mi lično prijavi taj događaj. Stvarno nije bilo ništa.“
„Pa zašto si onda lagao o tome ko je bio?“
„Zato što nikad ne želim da te opterećujem ničim što je nevažno. Potpuno
sam zaboravio na to.“ Nije ništa rekla. Dok su gledali jedno u drugo
preko sobe, Tomas je zamišljao kako se jaz među njima širi.
Čim je zatvorio vrata i krenuo hodnikom prema svojoj sobi, zazvonio mu
je mobilni. Gretina neobična radoznalost ga je uznemirila. Javio se oštrim:
,,Da?“
Dženks je izgovorio: „Loš trenutak?“
Tomas je ušao u svoju spavaću sobu i zatvorio je vrata. „Šta hoćeš?“
„Uhvatio sam Džona Trapera da njuška po Majorovoj kući.“
„Kada?“
„Danas po podne. Naš zajednički čovek mislio je da treba da znaš.“
Tomas je očekivao da će Traper do sada nešto preduzeti povodom
njihovog sastanka u njegovoj kancelariji. Očekivao je da će čuti nešto od njega
danas, i zbunjivalo ga je, i pomalo uznemiravalo, što nije.
„Je li rekao šta je radio tamo?“
Dženks mu je preneo Traperovo objašnjenje. „Ali nisam naseo, pa sam se
vratio i proverio kuću, iznutra i spolja. Nisam primetio da bilo šta
nedostaje ili da je ispreturano. Ali već sama činjenica da je bio tamo dovoljno
je uznemirujuća.“
„Siguran sam da za tebe jeste.“
„Trebalo bi da je i za tebe.“
„Zašto? Ja nisam zabrljao pokušaj ubistva njegovog oca.“ Mogao je da
zamisli kako škrguće zubima na uvredu, „Još nešto?“
„Jutros je napravio lom u šerifovoj kancelariji zbog osumnjičenog.“

228
 „Kome je podmetnuto, što vide svi sa makar pola mozga. Zvuči kao da je
Traper imao uzbudljiv dan, ali nisam čuo još ništa što opravdava ovaj poziv u
ovo doba noći.“
To je bila prilika da mu Dženks ispriča kako su pronašli USB u
Traperovom zidu i otkrije mu šta je bilo na njemu.
Ali Dženks je samo kazao: „To je sve zasad.“
Ni pomena o USB-u? Tomas nije mogao otvoreno da pita za njega, jer bi
tako otkrio da zna za njegovo postojanje, a jedino je mogao da sazna od
Trapera.
Ili ga ljudi u Lodalu nisu imali, ili jesu, ali nisu mogli da ga otvore, ili su
namerno krili od njega da postoji, kao i njegov sadržaj. Svaka navedena
mogućnost bila je zabrinjavajuća. Tomas je naizgled nezainteresovano
izgovorio: „Ako je to sve, molim te da kažeš našem zajedničkom čoveku da
prestane da mi jadikuje o svojim neuspesima i Traperu.“
Pre nego što j e Dženks nastavio, Tomas je prekinuo vezu. Otišao je do
bara, sipao viski, iskapio ga i sipao još jedan, što je retko radio. Više nego što
je želeo da prizna, čak i sebi, Dženksov poziv ga je uznemirio.
Da su ljudi iz Lodala imali Traperov USB, ne bi bili preterano zabrinuti
zbog Traperovog njuškanja po mestu zločina ili stvaranja zbrke.
Ali, ako nisu rasturili Traperovu kancelariju i odneli USB, ko jeste? Kod
koga je sad bio, i koliko su opasni dokazi na njemu?
Tomas je rizikovao svojim preventivnim potezom, ali možda je, u želji da
dobije pravdu za Tifani, učinio sebe ranjivim. Traper bi mogao da ode
do vlasti bez ikakve namere da pregovara sa njim, sa USB-om ili bez njega,
sa nečim značajnim ili bez toga.
Nije verovao u to. Još se oporavljao od poniženja koje je pretrpeo pre tri
godine. Ne bi opet rizikovao da mu se podsmevaju zbog iznošenja
nedokazanih tvrdnji.
Ali Traper je bio nepredvidiv. Mogao bi i da ga iznenadi.
Srećom, Tomas se osigurao protiv iznenađenja i nepredvidivosti.
Još je imao svoju polisu osiguranja, i bila je neuništiva. Čak i za Trapera.

229
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

Traper nije znao šta je Kera videla u njegovom „pogledu“.

Šta god da je bilo, uzbudilo ju je. Drugi put je bilo podjednako žestoko kao
i prvi, jedino što ga je izvukao neposredno pre nego što je svršio. Sad su
ležali stomak na stomaku, lagano se mazeći, grickajući se i ljubeći.
„Koža ti je slana“, rekla je.
„Zato što nam je u sobi kao u sauni. Znoj mi se suši.“ Skotrljao se sa nje.
„Hajde da se istuširamo.“
Pobunila se kad ju je uhvatio za ruku i povukao je sa kreveta u kupatilo.
„Ta tuš-kabina nije dovoljno velika za oboje, a osim toga, volim slano.“
„Ne tuširam se da bih bio čist.“ Promrdao je obrvama. „Igram najprljavije
igre sapunjavim rukama.“
Nasmejala se, i iako je uživao u tom promuklom zvuku, voleo je i uzdahe,
i stenjanje, i ječanje koje je ispuštala kad bi joj dokazao da nije običan
hvalisavac. Proučavao ju je precizno kao rezač dijamanata.
Na telu je još imala modrice i ogrebotine od pada. One koje je mogao da
dohvati u minijaturnom prostoru tuš-kabine, poljubio je. One koje nije
mogao da dodirne ustima, nežno je milovao prstima i dlanovima, naročito
pazeći na dva šava na njenoj butini. Stojeći jedno nasuprot drugog dok ih je
oblivala topla voda, beskonačno su se ljubili. Ugnezdio joj se između butina,
a njene male bradavice učvrstile su se uz njegove grudi.
Oprao joj je kosu i okrenuo je od sebe dok ju je ispirao tako da posmatra
kako joj se pena šampona sliva niz leđa i uliva u prorez na predivnoj
stražnjici.
Nije mu sasvim poverovala kad joj je rekao kako mora tamo da stavi ruke
da proveri je li se sva sapunica isprala.
Dok joj je nosem mazio uho kroz mokru kosu, šaputao je: „Međutim,
jedini istinski pouzdan način da se to proveri jeste da se proba.“ Ispružio se
oko nje, isključio slavine, svaku sa jednom rukom, zatim je tako ostao,
pridržavajući se. Kapi vode kapale su iz tuša. Slivnik je klokotavo progutao
poslednje mlazeve.
Kera mu se okrenula u naručju i pogledala ga u oči na onaj sanjiv način
od kog mu se ud krutio, i od kog su mu kolena klecala.
Otvorio je vrata kabine i izveo je. Ne odvajajući pogled, skinuo je dva
peškira sa šipke. S njima u jednoj ruci, i vodeći Keru drugom, odvukao ju
je nazad u krevet.

230
 Traper ju je usmerio na ta dva peškira, koja je raširio jedan uz drugi na
krevet pre nego što se spustio na kolena. Ležala je sa podignutim dlanovima
u nivou ramena, skupljenih butina. Kažiprstom joj je opet prešao preko
slova V, završavajući na tački spajanja. Samo to je bilo dovoljno da joj se
raširi groznica od njegovog prsta nagore. Ispunila ju je bolna žudnja.
Obuhvatio joj je rukama butine i, dok ih je razdvajao, sagnuo se i ljubio je
između njih. Usne su mu bile skupljene i meke i, posle tog prvog dodira,
nepomične. Ostale su tako dok nije pomislila da će umreti od želje da se
izvije, pomeri, pokaže mu na neupadljiv način da želi više.
Kad je pomislila kako ne može da podnese iščekivanje ni tren više,
razdvojio je usne i osetila je prvi dodir njegovog jezika. Bio je to kovitlac
milovanja, prodiranje kao da polaže pravo na nju, za kojim je usledio niz
francuskih poljubaca, poslednji dubok i istraživački koji se završio
povlačenjem posle kog se istopila.
Izvila se, tražeći...
Ali znao je. Zavukao je ruku ispod nje i podigao je, snažnim prstima joj
stežući zadnjicu. Drugu ruku joj je raširio između bokova, sa palcem
savršeno postavljenim tako da joj nežno povuče najmekšu kožu. A onda je
ponovo spustio usta na nju, vrelije, vlažnije. Jezik mu je naizmenično bio
žustar i jedva prisutan, postojan i čvrst, a zatim treperav i lak.
Zarila mu je prste u kosu, u nemoj molbi.
Pojačao je pritisak i brzinu. Zapljuskivao ju je, voleo je, dok je nije
pretresao orgazam. Držao ju je, povlačio je nežno, ali sa nespornom veštinom,
i nije se zaustavio dok joj telo nije klonulo.
Kad je otvorila oči, stajao je pored kreveta, s jednim kolenom na rubu,
između njenih raširenih butina. Gledao ju je s blagim mrštenjem, i
odjednom je shvatila zašto. Suze su joj pokvasile obraze.
Kad je doživela vrhunac, ne samo da je izgubila vlast nad čulima već i nad
emocijama. Očekivala je da bude vešt. Ali nije očekivala da je tako
nesebičan, tako drag.
„Jesi li dobro?“
,,Da.“ Šmrcnula je i obrisala suze dok se podizala na laktove. ,,Da.“
„Suze radosnice?“
„Tako nešto,“
Opustio se. ,,I meni je bilo dobro.“
„Vidim.“ Nije joj mogla promaći njegova erekcija. Na vrhu mu je pobegla
kap semena.
„Mogu li da te zamolim da opet uradiš ono sa palcem?“

231
 ,,Ne.“ Podigla se u sedeći položaj, i obgrlila ga da ga uhvati za stražnjicu.
Nagnula se prema njemu i, umesto palca, upotrebila je jezik.

„Maštao sam o tome“ izgovorio je opijeno Traper.

Već joj je rekao da joj je kosa bila kao svila na njegovom stomaku, baš kao
što je i mislio da će biti. Sad je provlačio prste kroz nju, iako nije bila sasvim
suva. Podigli su prekrivače i legli u krevet. Napola su ležali, napola
bili naslonjeni na uzglavlje, nogu isprepletenih ispod čaršava, s njenom
glavom na njegovim grudima.
Lenjo mu je istraživala linije tela. „Ti izgleda imaš neverovatan broj
maštarija.“
„Kriv sam.“
„I sve su erotske.“
„Ponovo si me uhvatila. Ali moja žena iz mašte nikada pre nije imala lice.“
Prekinula je sa igrom i zabacila glavu da ga pogleda.
„Odnedavno“, rekao je prelazeći joj palcem preko obraza, „glavna zvezda
mojih maštarija ima ovaj očaravajući mladež.“
Progutala je pljuvačku. „Stvarno?“
„Hmm. Oči boje čokolade. A usne...“ Protrljao je donju. Spustio je glas:
„Dva minuta nakon što si mi pokucala na vrata, maštao sam kako me
uzimaš ustima.“ Pritisnuo joj je donju usnu palcem. „Tada sam mislio da je to
seksi.
Sada... Prokletstvo.“ Nastavio je da joj zuri u usne, klizeći palcem levo-
desno preko donje.
Ali na kraju je povukao ruku. Namrštio je čelo. Pročistio je grlo. „Kera...“
„Nećeš me poštovati ujutru.“
Nasmešio se, ali oči su mu ostale ozbiljne. Pošto je shvatila da se više ne
šali, podigla mu se sa grudi i legla na svoj jastuk.
„Radi se o Merijen.“
„Ne tiče me se, Trapere. Trebalo je da zadržim svoja zapažanja za sebe.
Ne duguješ mi objašnjenje.“
„Ali želim da objasnim, bez ljutnje kao pre.“
„Nisam pogodila trenutak. Već si bio ljut na mene.“
Priznao je klimnuvši glavom, ali videla je da ne želi da menja temu.
Razmislio je o onome što je želeo, da kaže, a zaista je želeo, možda i morao,
da kaže.
„Obično me boli dupe šta neko misli o meni, ili šta radim, ili kako se
ponašam. Ali otkako si upoznala Merijen, videla kakva je osoba, želim da znaš
232
koliko mrzim što je bila povređena. Ne“, kazao je ozbiljno. „To je
preblago rečeno. Mrzim što sam je ja povredio “
Zastao je kao da čeka da ona nešto kaže, ali, kad nije, nastavio je; „Ali na
kraju je tako ispalo najbolje. Da nije pobacila i da smo se venčali, to ne bi
promenilo ishod, samo što bi još jedno dete na svetu raslo bez stalnog
prisustva oca, Jer Merijen bih se na kraju smučio i oterala bi me, ili bih ja
otišao.
Henk me je optužio da mi nije ni do čega stalo osim do mene samog i
onoga što me muči. Znam da tako izgleda. Njemu. Svima. Ali nije u pravu. Bilo
mi je dovoljno stalo do Merijen da odem. Znam, da nisam - unesrećio bih je,
a zaslužila je bolje.“
Duboko je udahnuo. „Ponekad mislim o bebi koju smo izgubili. Pitam se
je li bio dečak ili devojčica, da li bi dete ličilo na mene. Proganja me
pomalo. Ali verujem da je ispalo onako kako je trebalo. Nije mi drago što se
dogodilo. Bože, ne, nipošto. I nije da sad želim da zvučim razumno, kunem se.
Ja...“
„Znam“, prekinula ga je. „Znam da žališ zbog privremene nesreće koju si
joj uzrokovao. Ali bio si u pravu što si otišao. I Merijen je to znala.“
„Kako to misliš?“
„Da je verovala da pripadate jedno drugom, ne bi ti dozvolila da odeš. Je
li pošla za tobom, ikad te potražila, pokušala da stupi u vezu?“
Odmahnuo je glavom.
„Da te je zaista želela, tebe, sa svim vrlinama i manama, borila bi se
đavolski da te zadrži.“
Videla mu je po izrazu da nikad o tome nije tako razmišljao. U očima mu
je zatreperilo olakšanje. A onda, na tipično njegov način, odbacio je tu
ozbiljnu temu šalom: „Nemam nikakvih mana.“
Nije mu dozvolila da se izvuče. ,,Dođi.“ Uhvatila ga je za glavu i povukla
ga na grudi, zatim ga obgrlila rukama. Obgrlio ju je rukom oko struka i čvrsto
stegao. Iako mu je obraz ležao na njenim grudima, to je bila druga vrsta
prisnosti.
Proučavala mu je koren kose na temenu i poljubila ga je. „Je li Major znao
za taj pobačaj?“
„Ne.“ Izvukao joj se iz zagrljaja, pa je požalila što je pitala. Ponovo na svom
jastuku, kazao je: „To što sam Merijen 'ostavio na cedilu’, kako je on to
rekao, bila je najbolnija tačka naše svađe. Pobačaj bi potvrdio njegovo
uverenje da odbacujem život zbog maštarije. I to ne erotske.“
„Jesi li proverio kako je danas?“

233
 „Premestili su ga u zasebnu sobu. Svratio sam u bolnicu nakon što sam
bio u kući.“
Zbunjeno je zavrtela glavom. „Majorovoj kući? Objasni mi. Tamo si otišao
nakon što si me šutnuo u kafeu?“
„Nisam te šutnuo. I, u svakom slučaju, bilo je za tvoje dobro.“
„Pa, nisam prihvatila.“
„Da, i vidi gde te je to dovelo.“
Pomerila je noge da ih protrlja o njegove.
„Ne mogu se požaliti“, promrmljao je. Onda se opet uozbiljio. „Major je
pitao za tebe. Rekao sam mu da si se bezbedno vratila u Dalas, i tada sam
mislio da je tako. Optužio me je da sam te oterao. Kao i obično, posvađali smo
se.“
„Mrzim što ste se posvađali zbog mene.“
„Nije bilo zbog tebe.“ Malodušno se osmehnuo. „Počeo je tako što mi je
kazao da moja teorija zavere možda ima osnove i da se divi mom poštenju.“
Pridigla se pažljivo slušajući. „To je dobro.“
„I ja sam tako mislio neko vreme. Dugo sam čekao da mi on kaže kako
misli da sam u nečemu u pravu. U bilo čemu. O bilo kom jebenom pitanju.
O vremenskoj prognozi. Zato možeš da zamisliš kako sam se zapanjio kad me
je pohvalio da sam pošten. Ali onda mi je rekao da treba da zaboravim na
svoju obuzetost, odustanem, i nastavim dalje kroz život.“
„To je kontradiktorno.“
„Sigurno jeste.“
Čekala je da joj objasni šta ga je navelo da se namršti, ali nije. Prevrnula
se na stomak i pridigla na laktove da razgovaraju licem u lice.
„Je li neko u tvom odeljenju Biroa, ili neki agent Ef-Bi-Aja, bilo ko, verovao
u tebe i tvoje sumnje u vezi sa Vilkoksom?“ „Bilo ih je šačica koji se nisu naglas
smejali.“
„Mogao bi da uzmeš to što imaš na tom USB-u, i snimak Vilkoksa koji sam
napravila mobilnim, odeš kod nekoga kome veruješ i sve mu ispričaš.“
Odmahnuo je glavom i pre nego što je završila. „Pravilo broj jedan
birokratije jeste pokrivaj svoje dupe. Kad bi me videli da dolazim, svi moji
bivši saradnici pokrili bi obema rukama svoje dupe. Sećaju se šta se dogodilo
Merijen.“
„Ja ću ići sa tobom. Ne bi ti se smejali ako sam ja sa tobom. Uplašili bi se
razvlačenja po medijima.“
Uzeo joj je ruku i poljubio joj dlan. „Hvala na ponudi. Ali...“
„Ovo, moraš sam.“
234
 „Ne zbog sujete, Kera. Nije to, kunem se. Već zato što moram da budem
u pravu. Niko mi ne jamči da ću ikad dobiti novu priliku. Ali, ako mi se
pruži, to mora da se računa. Moram da držim Vilkoksa za jaja jednom rukom,
a njegovu prokletu polisu osiguranja, kakva god da je, drugom.“
„Vilkoks je rekao da neće odati ništa ako ne možeš da mu jamčiš
imunitet.“
„Znam.“ Uzdahnuo je. „To se zove ćorsokak.“
„Kako ćeš to da rešiš?“
„Proklet bio ako znam.“
Neko vreme su ćutali, ali praktično mu je čula okretanje točkica u glavi.
Podigla je ruku da mu pogladi čelo. „Mogao bi da sačekaš da se prašina
malo slegne, Trapere.“
„To radim već tri godine, i gušim se u njoj.“ Kratko je zavrteo glavom.
„Moram ovoga da se rešim, Kera. Moj život ne vredi mnogo, ali tvoj vredi.
Sad više nisam zabrinut samo zbog Majora. Ako ti okrenem leđa, kao i ovome,
i jednog dana te nađu...“
Nije nastavio, ali razumela je šta je hteo da kaže, i bilo joj je teško da
prizna da je ranjiva.
Tiho ali odlučno je rekao: „Mora da bude sad.“
Nagnula se i nežno ga ugrizla za rame. „Znala sam da ćeš to reći. I ako
Major očekuje da odustaneš, onda te uopšte ne poznaje.“ Želela je da kaže
još nešto. Emocije su joj se skupljale u grlu, srcu, ali zasad ih je zadržala za
sebe. „Zašto si išao do njegove kuće?“
„Nešto me kopka.“
„Molim?“
„Saslušaj me.“
„Slušam.“
„Imaju Lezlija Dankana iza rešetaka, što je nameštaljka. Kažu da traže
njegovog saučesnika, koji ne postoji.“
„Možda grešiš, Trapere.“
„U redu, neka bude da grešim. Pođimo od toga da je Dankan kriv kao đavo.
On i saučesnik počinili su krivično delo.“
„Možda je saučesnica bila njegova devojka.“
Sumnjičavo je podigao obrvu, ali je rekao; „U redu, uzmimo da je tako, Ko
je bila treća osoba?“
„Ona koja je pokušala da otvori vrata kupatila? Možda je to bila devojka,
a saučesnik je bio muškarac što je postavio pitanje.“

235
 „Nećemo znati dok ne bude uhapšen. I to me kopka. Njegovo hapšenje.
Koliko ja znam, niko čak i ne traži treću osobu. Kad si poslednji put čula da je
to neko spomenuo?“
„Ne otkad su me poslednji put ispitivali.“
„Vidiš na šta mislim? Glen čak nije ni rekao Majoru da postoji treći
osumnjičeni.“
„U kući nisi našao nikakve tragove? Jesi li tražio nešto određeno?“
„Mesto ulaska. Nisam ga našao, ali nisam uzalud išao.“ Ispričao joj je za
susret sa zamenikom.
„Dženks?“, ponovila je kad joj je pomenuo ime.
„Jesi li ga upoznala?“
„Ne bih rekla. Ne mogu da povežem lice sa imenom.“
„Stražario je ispred tvoje bolničke sobe one noći kad sam ti doneo cveće.
Danas se pojavio u Majorovoj kući, slučajno baš kad sam ja bio tamo, samo što
ne verujem da je bila slučajnost. Gotovo sam siguran da te prati.“
„Mene?“
Ispričao joj je da je pronašao uređaj za praćenje ispod njenog automobila.
„Sećaš se, rekao sam ti da se ne bih začudio da će Glen pokušati na takav način
da me prati. Nisam mislio da će to uraditi i tebi.“
„Jesi li ga ostavio na automobilu?“
„Ne, bacio sam ga u kantu za smeće na bolničkom parkingu.
Pretpostavljam da mogu da nas nađu ako zaista žele, ali nisam želeo da im
olakšam.“
„Još jedna glavobolja za šerifa Adisona“, kazala je. „Sad je kod kuće. Henk
me je pozvao neposredno pre nego što si ti došao. Pokušao je da te
dobije. Rekla sam da ću ti preneti vest.“
„Mrzim da priznam kako je Henk u bilo čemu u pravu. Ali istina je da Glen
ima poteškoća otkako sam stigao u grad. Major je rekao da je Glen, kad ga je
pozvao da potvrdi za intervju, već gunđao zbog prekovremenog rada koji će
morati da plati.“
„I dalje je gunđao i onog popodneva kad sam ga upoznala. Svratio je do
Majorove kuće za vreme sastanka koji smo imali pre intervjua. Imala
sam osećaj da očekuje da se izvinim zbog neprijatnosti koje sam mu izazvala.
Bio je malo blaži u vezi s tim kad mi je došao u motelsku sobu.“
Traper se iznenadio. „Prvi put čujem za ovo.“
„U petak uveče.“
„Učtiva poseta?“

236
 „Kažimo tako. Došao je da proveri da li njegovo odeljenje uspešno drži na
odstojanju obožavaoce u potrazi za autogramom.“ Nasmešila se.
„Zapravo sam iskoristila priliku što je došao da mu postavim neka pitanja
koja sam pripremila. Major je zahtevao da ih vidi unapred.
„Pitala sam šerifa za mišljenje treba li da izostavim spominjanje tvog
imena. Preporučio mi je da će intervju izazvati već dovoljno buke kad
otkrijem veliko iznenađenje, i ubacivanje još priče o tebi bi...“
Traper se naglo uspravio i pružio ruku da je zaustavi. „Spomenuo je
veliko iznenađenje?“
„Iskreno, bila sam začuđena što si mu rekao.“
„Nisam.“
Sela je tako da mu vidi lice, koje se ukočilo od napetosti.
„Upozorio sam ga na intervju, ali nisam odao tvoju tajnu.“ Neko vreme je
sedeo mirno, tako da ju je uplašio kad je naglo odbacio pokrivače i skočio iz
kreveta.
Dohvatio je farmerice sa mesta gde ih je bacio na pod, obukao ih je, pa je
istresao košulju iz Volmartove kese, otkinuo etikete i obukao je. Prateći
njegovu užurbanost, ustala je sa kreveta i počela isto tako žurno da se oblači.
„U sitne sate u ponedeljak ujutru“, kazao je, „kad si došla svesti, Glen i ja
smo ti bili u sobi,“
„Da, da.“ Obula je cipele. „Probudio me je vaš razgovor. Opisivao je mesto
zločina.“
„Tako je. Pitao je jesam li znao pre vesti ko si ti bila. Priznao sam da jesam.
Glumio je da je ljut što mu nisam rekao, ponašao se kao da je saznao isto kad i
TV publika. A ti sad kažeš kako je znao još u petak uveče.“
„Mogao je Major...“
„Ako mu je Major ispričao, zašto nam to nije jednostavno rekao? Zašto se
pretvarao da nije znao?“
Razmislila je, ali nije joj padao na pamet logičan odgovor.
„Glen je znao pre nedelje uveče, ali nije želeo da ja to znam.“ Traper je
proverio burence pištolja, pa ga je vratio u futrolu i zakačio je za pojas.
Kera je dohvatila torbicu. „Ako mu nisam rekla ni ja, a ni ti, i ukoliko nije
Major, ko je onda?“
Skinuo joj je kaput sa vešalice iz ormara, dobacio joj ga, a onda uzeo i svoj.
„Dobro pitanje.“

237
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Henk je otvorio vrata predsoblja kad je Traper pokucao.

Gledajući ih kroz mrežasta vrata, rekao je: „Nismo baš spremni da
primamo goste večeras.“
„Mi nismo gosti.“ Da bi uključio i Keru u to, Traper ju je obgrlio oko
ramena.
Nije ni pomišljao da je ostavi samu. Ne pošto je otkrio uređaj za praćenje
na njenom automobilu, i ne nakon što se Dženks slučajno pojavio u
Majorovoj kući, i ne nakon što je otkrio da ima nešto sumnjivo u određivanju
vremena kad je Glen saznao za njenu povezanost sa eksplozijom u Hotelu
Pegaz.
Želeo je da mu Glen objasni sve te neobičnosti, i nije ga bilo briga što je
tog dana bio u hitnoj pomoći, želeo je da zna šta šerif ima da kaže sada, čak
i ako bude morao da ga izvlači iz kreveta.
Henk ih ipak nije pozvao unutra. „Kako ti je obraz?“
„Ne umirem.“
„Verovatno je trebalo da odeš na ušivanje.“
„Je li Glen još budan?“
Henk je uzdahnuo. „Trapere, poslednje što tati treba je...“
„Moram da razgovaram s njim.“
„Zašto?“
„Čuće.“
„Zar ne može da sačeka do jutra?“
„Da je moglo da čeka do jutra, ne bih sad bio ovde.“
Henk je pogledao u Keru kao da traži podršku, koju mu nije pružila. Opet
je pogledao u Trapera i kazao: „Zar nemaš nikakav filter, nikakav osećaj
za pristojnost?“
„Baš moraš da pitaš?”
„Neće otići.” Začuo se osoran glas iza Henka iz pravca kuhinje. „Bolje ga
pusti da uđe.”
Uz neskriveno nezadovoljstvo i netrpeljivost, Henk je skinuo rezu sa
vrata, otvorio ih i pomerio se u stranu. Prva je ušla Kera. Traper je ušao za
njom i, dok je prolazio pored Henka, rekao je sebi u bradu: „Ako me ikad
ponovo udariš, propovedaćeš kroz zubnu protezu.”

238
 Kad je ušao u kuhinju, Glen je pridržavao Keri trpezarijsku stolicu.
Kuhinja je mirisala na pečene lazanje, koje su stajale na šporetu. I na viski iz
čaše na stolu ispred stolice na koju je seo Glen.
Trapera je zaprepastio njegov izgled. Bio je razbarušen i kao da je ostario
dvadeset godina od tog jutra kad su ispitivali Lezlija Dankana. Zapitao se
da nije doživeo nešto ozbiljnije od napada panike. Mora da je bio strašan. Bilo
je tako očigledno da mu piće ispred njega nije bilo prvo. Pa čak ni drugo.
„Kera, nešto za piće?”, ponudio je Glen. „Sok ili nešto jače? Kafa?”
„Ništa, hvala.”
„Trapere?”
„Mislim da hoću “ Zaobišao je Henka, uzeo čašu iz ormarića, i vratio se s
njom do stola. Seo je preko puta Glena i pored Kere. Henk je seo na četvrtu
stolicu.
Traper je pitao za Lindu. Henk je odgovorio: „Bila je iscrpljena. Naterao
sam je da ode na spavanje uz obećanje da ću ostati ovde noćas u slučaju
da tati nešto zatreba ili da mu se stanje pogorša.”
„Neće mi se pogoršati”, promumlao je Glen.
Traper je sipao sebi viski, ispio ga, a zatim spustio praznu čašu na sto i
sklopio ruke. Obratio se Glenu: „Narednih desetak minuta mi neće biti
naročito zabavni. Želim da to znaš.”
Glen je uzeo čašu i otpio piće.
Traper više nije okolišio. ,,Ko ti je rekao da je Kera devojčica sa slike?”
„Tomas Vilkoks.”
Traper je pomislio da će mu srce stati. Nije očekivao da će mu tako
spremno odgovoriti. I iako je slutio da će ga to na kraju odvesti do Vilkoksa,
trgao se kad je odmah čuo njegovo ime.
Koliko god ga je uznemirilo to što je Glen imao veze s tim čovekom, još
više ga je uznemirilo kad je saznao da je Vilkoks znao još pre Kerinog
intervjua sa Majorom da je ona preživela eksploziju u Pegazu. Za vreme
razgovora u Traperovoj kancelariji, nije spomenuo da je to znao kad su se on
i Kera prvi put sreli.
Zašto nije? Zapitao se.
Po Kerinom izrazu je video da je to saznanje i nju mučilo,
,,Ko je Tomas Vilkoks?“ pitao je Henk.
Traper se nije obazirao na njega i fokusirao se na Glena. „Kad ti je Vilkoks
rekao ko je Kera?“
„One noći kad si mi ti rekao za intervju. Čim si otišao, obavestio sam
Vilkoksa.“

239
 Traper se nagnuo preko stola. „Zašto si to uradio, Glene?“
,,Šta se dešava?“ pitao je Henk.
Glen se okrenuo prema njemu. „Henk, prestani da ispituješ i pusti me da
govorim. I ti bi mogao ovo da čuješ.“
„Šta ovo? Šta?“
Glen je posegao za čašom viskija, ali Traper je odmakao i nju i bocu van
domašaja. „Počni iz početka, Glene, i sve mi ispričaj. Kakva je tvoja veza sa
Vilkoksom?“
„Počinje pre nekoliko godina.“
„Imam čitavu noć.“
„Jesi li ozvučen?“
„Ne radim za policiju.“
Glen ga je gledao pravo u oči. „Jesi li ozvučen?“
Traper je skinuo jaknu i podigao majicu. „Nije ni Kera.“
Glen ju je pogledao. Rekla je: „Ne snimam ovo.“ Izvadila je mobilni telefon
iz torbe. „Nije čak ni uključen, ali možete da proverite.“ Spustila ga je na sto.
Kad je htela da povuče ruku, Glen se protegao i pokrio je svojom. „Žao mi
je. Gospode, žao mi je.“ Oči su mu zasuzile. „Nisam znao. Kunem se
bogom.“ Bacio je pogled na Henka. „Zakleću se na tvojoj Bibliji. Nisam znao
da će Vilkoks pokušati da ubije tebe i Majora. Nisam mislio da će otići tako
daleko.“
„Pričaj, Glene“, kazao je Traper. „I očekujem više od ’žao mi je’.“
Glen je čežnjivo pogledao u viski, a zatim je protrljao lice rukama.
„Spreman sam da se rasteretim. Vučem ovu krivicu od nedelje uveče.
Konačno me je sustigla danas. Morao sam u bolnicu. Ne želim više s tim da
živim.“
Reč „krivica“ privukla je Henkovu pažnju. Spustio mu je ruku na rame.
„Tata, možda ne bi trebalo ništa da govoriš. Mislim, ako se ovde radi o
nečemu pravnom... Treba li da pozovem advokata?“
Glen je odmahnuo glavom. „Još ne. Želim da skinem ovo sa grudi. Traper
treba da zna.“ Gledajući preko stola u njega, rekao je: ,,I ti si meta, siguran
sam.“
„ Pričaj mi“, ponovio je, ovog puta tiho ali odsečno. „Kad si upoznao
Vilkoksa?“
„Koje godine su se tvoji preselili ovamo iz Dalasa?“
Pitanje kao da je bilo nepovezano, ali odgovorio je: „Ubrzo nakon što sam
završio srednju školu i otišao na koledž. Devedeset osme, devedeset devete.“

240
 Glen je klimnuo glavom, „Jedne večeri, ubrzo nakon što su se smestili,
prišao mi je jedan čovek dok sam izlazio iz kancelarije. Ne sećam mu se
imena. Bio je samo kurir. Rekao mi je da ću pobediti na predstojećim
izborima. Skrštenih ruku, rekao je. Ubedljivo.“
Počešao se po obrazu. „Prvi put sam se suočio sa tesnim takmičenjem.
Potajno sam se brinuo da će me protivnik pobediti, za dlaku možda, ali,
kad bih izgubio, ne bi bilo važno za koliko.
Mislio sam da je taj tip bio neki mag kampanja koji mi je nudio svoje
usluge za brdo love.“ Odmahnuo je glavom, „Ne, kazao je ’pobedićeš’, i ’seti se
da sam ti ja to rekao’. Udaljio se u mrak. Nisam znao šta da mislim o tome.
Prosto sam mislio da je neki luđak.“
„Pobedio si.“
„Ubedljivo.“ Zaćutao je, pogledao Trapera pravo u oči i kazao: „Nijedne
proklete reči više dok ne dobijem svoje piće nazad.“
Traper mu je gurnuo piće preko stola, i ovaj je otpio pre nego što je
nastavio. „Prošlo je nedelju dana. Dobio sam glasovnu poruku na telefon.
Rečeno mi je da dođem na adresu u Dalasu, i to u zakazano vreme, ako želim
da ostanem šerif. Glas je zvučao preteće. Prestravio sam se. Mislio sam da je
možda moj protivnik tražio prebrojavanje glasova, tako nešto.
„Otišao sam. Adresa je bila obična poslovna zgrada, samo što prostorije
nisu bile obeležene brojevima i nije bilo imena na vratima. Morao sam da
predam svoje oružje, pretresli su me, i prošao sam kroz niz bezbednosnih
provera. Počeo sam da pomišljam kako je u pitanju neka tajna vladina
organizacija. Konačno su me uveli u sobu. Samo jedna osoba bila je u njoj,
uredno obučen muškarac prosečne visine i težine. Dobro je izgledao, ali ništa
posebno.“
„Vilkoks.“
Glen je klimnuo glavom. „Izgledao je obično, ali moram da ti kažem, prvi
put kad sam mu pogledao u oči, jeza mi se spustila niz kičmu.“
„Jesi li znao koje?“
„Ne. Predstavio se imenom, ali meni to ništa nije značilo. I tako, kad je
počeo da se raspituje za mog prijatelja Majora, još sam bio pod utiskom da
bi mogao da bude agent koji vodi neku vrstu istrage za vladu.“
„Kakva je pitanja postavljao?“
U vezi sa eksplozijom. Je li mi Major ikad ispričao bilo šta što javnost ne
zna? Je li video nešto neobično, nešto što nije bilo sasvim logično? Da li je ikad
direktno govorio o trojici bombaša?
„Vrlo brzo mi je postalo vrlo neprijatno i otvoreno sam ga pitao smatra li
da je Major upleten. Kad se osmehnuo, ponovo sam se naježio. ’Ne’, rekao je.
241
'Ja sam digao u vazduh Hotel Pegaz’ Tek tako. Umalo da se upišam. U šta sam,
dođavola, bio uvučen? Ko je bio taj tip? Je li se šalio?“
„Nije“, odgovorio je Traper.
„Uskoro sam to shvatio. Bio je smrtno ozbiljan.“ Kad je Glen ponovo
dohvatio čašu, Traper je primetio da mu se ruka trese. „Pravio sam se nevešt
kad mi je Major ispričao da si istraživao Vilkoksa godinama, da imaš čitav
dosije o njemu, pa nema potrebe da objašnjavam o Pegazu, o osobi koja je
priznala, i svemu tome.“ Gledajući u Keru, dodao je: „Pretpostavljam da ti je
Traper sve rekao.“
Klimnula je glavom.
Henk je kazao: „Pa, drago mi je što je barem neko upućen, jer i dalje
nemam pojma o čemu pričate.“
„Trojica koji su postavili bombe u Pegazu uradili su to po naređenju
čoveka po imenu Tomas Vilkoks.“ Dok je objašnjavao Henku, Traper je gledao
u Glena, pa mu je video bol u očima kad ga je sin napao.
„Tata? Je li to istina?“
Glenove usne su se pomerile, ali zvuk nije izlazio.
„Tata? Odgovori mi.“
„Da. Istina je.“
Henk je zurio u njega zbunjeno i u neverici. „Znao si? Od... od... koja god
godina da je bila. Znao si, ali nisi ga nikad prijavio? Zašto? Zašto ga nisi
priveo?“
Glen je izgledao nesrećno. Protrljao je rukama oči. „To nije kraj priče,
Henk.“
„Prokleto si u pravu da nije“, rekao je, ustajući sa stolice, piskavim
glasom. „Zovi Ef-Bi-Aj. Ako ti nećeš, ja ću.“
„Pusti ga da prvo završi“, umešao se Traper.
„A ti, ništarijo.“ Henk ga je pogledao i narugao se. „I ti si znao i nisi ništa
preduzeo?“
Traper ga je prostrelio pogledom. „Nemaš blage veze sa čim ovde imamo
posla. Ako optužiš Tomasa Vilkoksa bez trunke dokaza, možeš slobodno
da baciš Glena pod prvi teretni voz, jer će otprilike tom brzinom da ga
ubiju. Sad, ako hoćeš da ostaneš i čuješ ostalo, siđi sa svog optužujućeg
pijedestala, sedi na svoje ispravno dupe i jebeno zaveži.“
Kao i pre, Kera je smirila strasti koje su brzo izmicale kontroli. „Da čujemo
ostatak priče pre nego što donesemo ishitrene zaključke ili odluke.“
Henk je kipteo dok je gledao svakog pojedinačno, ali seo je. Pogledao je u
Glena. „Šta? Uzeo si mito?“

242
 „Na neki način, već jesam. Pobedio sam na izborima kad su mnogi
predviđali da neću, kad sam ja predviđao da neću. Vilkoks je nastavio da mi
govori kako ću ostati šerif koliko god budem želeo. Svaki put kad mi bude
reizbor, ne bih imao konkurenciju.“
„U zamenu za šta?“, pitao je Traper.
„Da ga obaveštavam o svemu u vezi sa Majorom. Koga posećuje i ko njega
posećuje. Predstavnici vlasti, sa kojima sam i njega pomešao. Da mu
prenosim sve što Major kaže o eksploziji kad smo nasamo, naročito ako se
ikad bude raspitivao o zaključcima istrage ili trojici kojima je pripisan zločin.“
Henk je zurio u njega u neverici. „Špijunirao si Majora.“
„Mog najboljeg prijatelja“, odgovorio je glasom promuklim od emocija.
Sipao je još jedno piće.
„Kako si mogao? Zašto nisi jednostavno rekao tom Vilkoksu ne? Ili se
pretvarao da pristaješ, a onda otišao pravo u Ef-Bi-Aj i prijavio ga?“
„Reci mu, Trapere.“
„Nije bilo dokaza“, kazao je Traper. „Vilkoks nije bio u Pegazu. Nije bio u
fabrici koja je izgorela do temelja. I ne bi bilo nikakvih dokaza da se umešao u
izbore. Mogao bih da nastavim, ali shvatio si suštinu.“
„Moraš da razumeš, Henk“, izgovorio je Glen praktično molećivo. „Tako
taj tip deluje. Ako ti kaže da nešto uradiš, već si zadužen. Već si umešan.
Barem sam ja bio. Jedina mogućnost je da kažeš da, osim ako ne želiš da ti se
nebo sruči na glavu, ne samo na tebe već i na nekoga koga voliš.“
„Priznaj, tata, bio si kukavica.“
„Prokleto si u pravu“, uzvratio je Glen, ne moleći ga više za razumevanje.
„Vilkoks me je naterao da potpišem zavet, ali je prvo sakrio sve potpise
iznad mog. Ne znaš koga je unajmio da te posmatra. Kaže da tako svi ostanu
iskreni. Nije bilo nikoga - nikoga - kome sam mogao da se poverim. Prva
osoba kojoj bih se poverio mogla je da posmatra mene i, kao što je Traper
rekao, pronašli bi me kao spljeskanu kobasicu ispod teretnog voza. Ili tebe.
Ili tvoju majku.“
Henk je izgledao i osujećeno i uplašeno, ali oćutao je.
Traper je sačekao da Glen dođe do daha, a onda je kazao; „Održao si svoj
deo pogodbe.“
„Nije baš bila pogodba, ali da, počeo sam da mu prenosim vesti o Majoru,
ali nisam imao utisak da ga špijuniram, jer ništa što je radio ili govorio
nije budilo sumnju. Nikad nisam imao nikakvu važnu vest. Prošli bi meseci, i
ja bih i zaboravio na Vilkoksa. Ali nije on zaboravio na mene. Prvi put mi
je proverio odanost kad si se ti zaposlio u Birou.“
„Vilkoks je pratio i mene?“
243
 „Ne dok nije saznao da radiš u Birou. Tada me je gnjavio mesecima. 'Kako
to da je Džon Traper u Birou? Šta Major kaže na to?’“
„Došao si mi u posetu“, rekao je Traper. „Doneo si bocu jeftinog
šampanjca da proslavimo moje postavljenje.“
„Stidim se da priznam da sam te ispitivao. Prijavio sam Vilkoksu da je
tvoje zanimanje za bombe i slično bilo prirodno, s obzirom na to da je Pegaz
tako uticao na tvoj život Ali to ga nije umirilo. Povremeno bi me zamolio da
otkrijem na čemu radiš. Strepeo sam od straha da ćeš početi da istražuješ
Pegaz.“
„A onda i jesam.“
„Onda i jesi“, ponovio je neprirodno promuklo. „Nisam bio siguran, ali
imao sam neki predosećaj da ti to stvara nevolje u Birou. Najbolji dan u
životu bio mije kad si otpušten.“
„Da, baš je bilo dobro.“
Glen je imao dovoljno pristojnosti da pokaže kajanje. „Oprosti mi,
Trapere. To mi je skinulo Vilkoksa s vrata. Kad se Major penzionisao i
povukao, pomislio sam: 'Hvala bogu. Oslobođen sam.’“
„Dok se nisam ja pojavila“, tiho je rekla Kera.
Glen je uzdahnuo i tužno se osmehnuo. „Ti to nisi znala, ali, kad si se
pojavila na sceni, da tako kažem, mogla si isto tako da me upucaš u glavu.
Mom životu došao je kraj.“

244
 TRIDESETO POGLAVLJE

Što je više Glen govorio, Traper je dublje osećao ranu.

Možda to nikad nije glasno izgovorio, ali voleo je tog tipa. A sad je slušao
sav taj bol. Želeo je da bude na nekom drugom mestu i radi nešto drugo.
Kad bi mogao da bude neko drugi, možda ovo mrcvarenje ne bi bilo tako
bolno. Srce mu je krvarilo.
Ali morao je da nastavi. Glen je izdao ne samo njihov blizak odnos - izdao
je zakletvu o služenju zakonu. Traper mu nije dozvoljavao da nalazi izgovore
za to.
„Pre ili kasnije, Glene, ovako ili onako, bio bi otkriven. Nemoj da svaljuješ
krivicu na Keru.“
„Ne.“ Kad je posegao za čašom, Henk ga je upozorio sa „Tata“, ali Glen se
nije obazirao i uzeo je piće. Traperu je kazao: „Kad si mi rekao da se
Major vraća na TV, bio sam iznenađen, ali nije me uhvatila panika. Poslušno
sam pozvao Vilkoksa da mu javim. Nije bio presrećan, ali kao i ja, nije smatrao
da je to razlog za uzbunu.
„Ali, kad sam mu pomenuo da Kera Bejli radi intervju, kao da sam mu
raketu zabio u dupe.“ Okrenuo se ka njoj. „Tada mi je rekao ko si i zašto
nije želeo da ti i Major ukrstite sećanja, naročito ne uživo na televiziji.“
„Intervjuisala sam Vilkoksa pre manje od godinu dana“, dodala je Kera.
„Nikad mi nije otkrio da zna kako sam ja bila devojčica sa slike.“
„Ne znam kad ili kako je to otkrio“, rekao je Glen. „Ali znao je, i postao je
đavolski paranoičan zbog tvog susreta licem u lice sa Majorom.“
„Ali zašto?“
„Plašio se da ćete, ako počnete da razmenjujete iskustva o tom danu,
shvatiti, jedno ili drugo, da se nešto ne uklapa.“
Pogledala je u Trapera. Kazao je: „Zato sam pokušao da te upozorim da to
ne radiš, sećaš se?“
Glen je rekao: „Vilkoks se zaista uznemirio kad sam mu ispričao da me je
Traper obavestio.“
„To objašnjava zašto si bio onako uzrujan one noći kad smo proučavali
Bibliju, tata.“ Henk je pogledao u Trapera. „Poslao si Trejsi da mi javi kako se
prilično dohvatio boce.“
„Zamolio sam je da bude diskretna.“
„Bila je. Šapnula mi je dok je neko drugi pričao. Sastanak se završio
desetak minuta kasnije.“ Ponovo se obratio Glenu: „Zamolio sam Emu da
zagovara mamu da te ne uhvati kako piješ. Kad sam došao u kuhinju, umalo
245
da mi odgrizeš glavu. Mislio sam da Traper...“ Pogledao je u Trapera, sa
jasnim naznakama šta misli.
„Morao sam ja da budem kriv što se Glen napijao“, rekao je. „Ovo bi
trebalo da te prosvetli, Henk. Razumeš li sada šta je mene grizlo i šta je
opterećivalo tvog tatu?“ Okrenuo se Glenu. „Kako ti je bilo dok si kovao
zaveru sa Vilkoksom da ubijete Majora i Keru?“
Glen se zagrcnuo, pola podrignuvši pola zajecavši. „Kunem se bogom da
nisam. Rekao sam Vilkoksu da se smiri, da ću proveriti kakve su okolnosti
i javiti mu se. Otišao sam do Majorove kuće narednog dana. Bila si tamo“,
obratio se Keri. „Major mi te nije predstavio kao devojčicu sa slike, već samo
kao Keru Bejli. 'Siguran sam da si je video na TV-u.’ Tako nekako.
„Javio sam Vilkoksu da nismo ni u kakvoj neprilici. Da vi ne znate. Kera je
želela ekskluzivan intervju sa Majorom i nekako ga je nagovorila na to.
Tako mi je Traper, u osnovi, ispričao. Ali Vilkoks je i dalje bio uznemiren.“
„Zato ste došli u moju sobu u motelu“, rekla je.
„Želeo sam da vidim kako ćeš da reaguješ kad spomenem veliko
iznenađenje koje si planirala za nedelju uveče. Nisi me pitala koje veliko
iznenađenje, samo si delovala ljutito što sam znao za to.“
„Izričito sam zahtevala od Trapera i Majora da nikome ne kažu.“
„U svakom slučaju, imao sam svoj odgovor, i morao sam da ga prenesem
tom zmijookom đubretu“, nastavljao je. „Major možda nije znao ko si, možda
bi se i on iznenadio, ali mogli smo da očekujemo veliko otkriće u nedelju
uveče.“
Šakom je zaklonio suvi kašalj. Promeškoljio se na stolici. Posegao je za
viskijem, ali spustio je ruku pre nego što je uzeo čašu. „Vilkoks mi je rekao da
preduzmem preventivne mere kako se to ne bi desilo.“
To priznanje zbunilo je Keru.
Henkova glava pala je napred, i isprepleo je prste na vratu.
Traper je ustao sa stolice, zaobišao je i zgrabio gornju prečku, padajući u
iskušenje da je podigne i razbije Glenu o glavu.
„Jedno ne shvatam“, izgovorio je Traper kruto. „Zašto niste napali pre
intervjua umesto posle? Kako ste uopšte znali da će Kera još biti u kući?“
„Nisam nikoga napao.“
„Upravo si rekao...“
„Nisi me pustio da završim.“
Traper se ubacio: „O, čekaj. Ne bi ti to uradio sam, Poslao si tamo onu
trojicu drkadžija da to obave.“
„Ne, nisam.“

246
 „Dženks i ko još?“
„Nisam nikoga poslao.“
„Uvek na raspolaganju, zamenik Dženks...“
„Ćuti, Džone!“ Glen je lupio pesnicom o sto dovoljno jako da zatrese
staklariju, pa je duboko udahnuo. „Hoćeš li već jednom zavezati i slušati?
Odgovorio sam Vilkoksa da bilo šta uradi. Ili sam mislio da jesam.“ Kad je
Traper hteo ponovo da ga prekine, Glen je podigao ruku. „Pusti me da
pričam.“
Traper je kipteo od srdžbe, ali mu je samo velikodušno pokazao rukom
da nastavi.
Glen se okrenuo Keri. „Ispričao sam Vilkoksu da si mi pokazala pitanja
koja si nameravala da postaviš. Ukratko sam mu naveo na šta se odnose,
da su razgovorljiva, nedužna, ništa zagonetno. Ne bi izazvala čuđenje ili
uzbunu niti bi predstavljala opasnost za bilo koga. Molio sam ga da pusti da
se intervju izvede prema rasporedu.
„Ako ne, ukoliko tebe i Majora zadesi neka tragedija u danima posle
zajedničkog pojavljivanja na TV-u, to bi bilo kao požarni alarm, i Ef-Bi-Aj bi
odmah dotrčao. Analitičar podataka ne bi mogao da zanemari takvu
slučajnost, i federalci se ne bi oslanjali na ovako malo odeljenje kao što je
moje u istrazi ubistva dve slavne ličnosti. Oni bi preuzeli istragu, i to bi dovelo
do pravog medijskog ludila.“
„I upravo se to i desilo“, rekao je Traper. „Vilkoks očigledno nije prihvatio
tvoje upozorenje.“
„Očigledno. Ali naveo me je da poverujem kako se složio s moj im
razlozima. Zapretio mi je strašnim posledicama ako nisam u pravu, ali kazao
je kako će verovati mom sudu. Završili smo razgovor i osetio sam ogromno
olakšanje. Kriza je prevaziđena i niko ništa nije primetio.“
I dalje se obraćajući Keri, podigao je desnu ruku: „Svečano se zaklinjem
da nisam imao nikakve veze s onim što ti se dogodilo. Nisam ništa znao o
tome dok se nije desilo.“
Pogledala je u Trapera, i znao je da se prisećala, kao i on, da je Vilkoks
porekao da je naručio ubistvo. Jesu li i Glen i Vilkoks govorili istinu? Ili su
obojica lagali?
Traper se nagnuo i spustio oba dlana na sto. „Zašto nisi upozorio Majora,
Glene? Mogao si da mu kažeš da imaš neki osećaj u stomaku. Ili da je
neki luđak zvao tvoju kancelariju i izneo pretnju. Nešto“
„Jesam ga upozorio. Izokola. Predložio sam mu da drži pištolj pri ruci u
slučaju da treba da otera paparace. Našalio sam se, ali savetovao sam ga da
bude na oprezu dok se intervju ne završi.

247
 Nekoliko jedinica satima mi je patroliralo pre emitovanja i dok ekipa nije
otišla u kombiju. Mislio sam da je gotovo i završeno. Ništa se nije dogodilo.
Sve sam opozvao. Mora da su to čekali.“
„Oni“, rekao je Traper. „Ko?“
„Koga god da je Vilkoks poslao“, odgovorio je Glen. „Pretvarao se da je
prihvatio moju preporuku, ali napravio je još gore. Čak i da sam mu rekao
da ću to uraditi, znao je da neću.“
Traper se zacerekao. „Odjednom ti je proradila savest?“
„Ne. Odavno sam digao ruke od savesti. Ali, da mi ubiju najboljeg
prijatelja? I Keru?“ Molećivo je pogledao Trapera. „Kako možeš da pomisliš
da bih tako nešto uradio?“
„Nisam mislio ni da ćeš da se obavežeš Vilkoksu. Ili to nije bilo sveto kao
tvoja svečana zakletva?“ Oponašajući ga, podigao je desnu ruku.
„Obaveza se odnosila na špijuniranje, a ne na ubijanje.“
Traper je prvo glasno opsovao na to, ali teškom mukom je obuzdao narav,
obišao stolicu i ponovo seo. „Misliš li da je Lezli Dankan bio jedan od
trojice počinilaca u kući?“
„Nismo sigurni da ih je tamo bilo troje.“
„Bilo je“, potvrdila je Kera.
„Odgovori na pitanje, Glene“, prasnuo je Traper. „Šta je sa Dankanom?“
Glen je dovoljno oklevao da se Traper ubaci. „Jeste li mu podmetnuli?“
„Ne.“
„Uhvaćen je sa pištoljem koji se gotovo pušio.“
„Nisam ja.“
„A moja torba“, dodala je Kera.
„Nisam ja.“
„Jutros...“
„Vidite“, kazao je Glen gledajući Trapera i Keru. „Još nosim značku, zato
moram da obavljam posao. Ali taj tip je previše očigledan. I Kera je rekla
da glas nije bio taj. Mislim li da mu je smešteno? Da. Radim li to ja? Ne.“
„Neko iz tvog odeljenja?“
„Mora biti.“
„Vilkoksova marioneta?“
„Mora biti.“
„Ali ne znaš ko je?“
„Ne.“

248
 Traper nije sasvim poverovao, ali prešao je preko toga za sada i nastavio:
„Zašto si proganjao Keru i mene?“
„Zato što se plašim za vas! Za Keru, jer su promašili prvi put. Za tebe zato
što si dojurio u grad bljujući vatru, izazivajući nevolje, sumnjajući u sve i
svakoga, ali naročito u mene, i bežeći od zakona sa našim jedinim svedokom.“
Uperio je prstom u njega, „Nemoj da misliš kako sam makar na tren
poverovao u onu šuplju priču o tome kako si pronašao Kerinu minđušu ispod
njenog bolničkog kreveta. Išao si na mesto zločina, zar ne? Nemoj da se trudiš
da lažeš. Znam da jesi. I ponovo si bio tamo danas.“
„Dženks ti je rekao?“
„Jeste.“
„Nadam se da je pronašao uređaj za praćenje i da je zaglavio u smeću do
vrata zbog njega.“
„Uređaj za praćenje?“
„Onaj koji ste stavili na Kerin automobil.“
Glen ju je pogledao zbunjeno, pa skrenuo pogled na Trapera i slegnuo
ramenima. „Ne znam o čemu pričate, ali voleo bih da sam se setio toga.
Zato što ste samo pravili od sebe velike crvene mete.“
Glen je zapenio. Odjednom je stavio ruku na srce. Traper se nagnuo
napred. Henk je uzviknuo: „Tata?“ Kera je pružila ruke prema njemu vidno
zabrinuta, ali odmahnuo joj je rukom. „Dobro sam, dobro sam. Dali su mi
pilule za smirenje.“
Kazala je: „Ne bi trebalo da ih mešate sa alkoholom.“
„Možda će vas da posluša, Kera“, rekao je Henk. „Mene neće.“
Traper je primetio da je ljutiti arhanđeo koji ga je tog jutra odalamio sad
izgledao poraženo, ali sumnjao je da je Henk bio utučen samo zbog oca.
Glenova izdaja loše će mu uticati na posao. Prilozi bi mogli da mu se smanje.
Kad je Glen povratio dah i okrepio se još jednom turom viskija, nastavio
je, obraćajući se Traperu: „Jutros, kad sam razgovarao sa Majorom, rekao mi
je kako i dalje pokušavaš da izgradiš slučaj protiv Vilkoksa. Je li to istina? Šta
imaš?“
Kad je postalo očigledno da mu neće odgovoriti, Glen se naslonio na
naslon, i izraz mu je postao neizrecivo tužan. „Ne krivim te što nećeš da mi
otkriješ. Ni sam sebi ne bih verovao.“
Traper nije dozvolio da ga emotivno dirne. „Kako stojite sad ti i Vilkoks?
Kad si poslednji put razgovarao sa njim?“
„Dok sam žurio na mesto zločina. Zvao sam iz vozila, zahtevajući da znam
šta je dođavola uradio, i šta ću tamo zateći kad stignem. Bio sam
razjaren, utučen. Vrištao sam, urlao, proklinjao ga.“
249
 „Šta je rekao?“
„Tvrdio je kako ne zna o čemu pričam. Prekinuo je vezu i od tada mi se
nije javljao na telefon.“
Traper je razmislio o tome, pa je pitao Glena jesu li se on i Vilkoks ikad
našli licem u lice osim tog prvog puta.
„Ne. Nadam se da nikad neću morati opet da gledam u te oči. Naježio sam
se od njih.“
Traper je pogledao u Keru, pa je rekao Glenu: „Možda ćeš videti da se
promenio od ćerkine smrti. Šta znaš o tome?“
„Samo da je umrla“, odgovorio je. „Nikad nisam saznao pojedinosti, i
nisam poslao cveće.“
Traper je odmakao stolicu, obukao jaknu i pozvao Keru da ga sledi.
Glen ga je pogledao mutnim pogledom punim strepnje. „Šta sada?“
„Daćeš ostavku, šerife Adisone.“
„Hoću li se suočiti sa krivičnim optužbama? Hoću li ići u zatvor?“
„Ne znam. Neće zavisiti od mene.“
„Koliko toga imaš o Vilkoksu?“ ponovio je pitanje. „Šta imaš? Koliko je
optužujuće?“
Traper mu nije odgovarao.
„Razlog zašto pitam je...“ Ovlažio je usne. „Možda bih mogao da ti
pomognem, Džone. Mogli bismo da radimo zajedno. Kao partneri.“
„Do večeras sam mislio da jesmo.“
Te okrutne ali istinite reči izgleda su ga slomile. Grudni koš mu se skupio.
„Sutra ću da sakupim sve što mogu da se setim o njemu, sve što znam: Ako ti
pomognem da sastaviš slučaj, i isporučiš Vilkoksa vlastima, možda će
mi dozvoliti da se izvučem.“
Imao je suze u očima. Bio je sav molećiv, i Traper ne bi bio ljudsko biće
da ga nije pogodila poniznost njegovog učitelja. „Šta god da se dogodi, Glene,
sutra podnosiš ostavku. Nemaš više pravo da nosiš značku ni jedan jedini
dan.“
„Šta da navedem kao razlog?“
„Zdravlje. Danas ti je bilo gusto. Shvatio si šta ti je na prvom mestu.“
Klimnuo je glavom. „A ono drugo? Moje priznanje i svedočenje?“
Traper je ostao bezizražajan. „Moram prvo da isporučim Vilkoksa. Ja...“
Slegnuo je ramenima. „Šta će da urade tebi ili bilo kome drugom ko je
potpisao njegov jebeni zavet, neće zavisiti od mene.“
„Volim tvog tatu“, kazao je Glen drhtavim glasom. „Tebe volim kao drugog
sina. Ne bih nikad dozvolio da vas neko povredi.“
250
 Sačekao je da vidi hoće li Traper reći ili uraditi nešto kao odgovor na to.
Ali, da je bilo šta rekao, bilo bi obojeno ljutnjom, zajedljivošću ili bolom.
Nije imao poverenja u ono što bi izgovorio.
,,Pa.“ Glen je ustao sa stolice. „Idem u krevet. Sutra će biti buran dan.“
Poneo je sa sobom bocu viskija dok je izlazio iz sobe.
Henk se nalaktio na sto i naslonio čelom na dlan. „Toliko o mom hramu.“
Traper je koraknuo prema njemu i nokautirao bi samoljubivog gada da
se Kera nije isprečila između njih.
„Vreme je da krenemo, Trapere“, rekla je.
Traper je prezrivo pogledao Henka. „Potpuno se slažem.“ Poveo ju je kroz
predsoblje napolje.

251
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Traper ju je vozio u smeđem sedanu, izabravši njega umesto Kerinog

auta, koji je sigurno još bio ozvučen.
Od zadnjih vrata Adisonovih, otišli su ćutke do automobila, i neko vreme
nijedno nije progovorilo, dok Traper nije skrenuo na benzinsku pumpu i
Kera primetila da je zatvorena,
„Nisam došao po benzin.“ Uključio je baterijsku lampu na jednom
mobilnom, izašao i pretražio ispod automobila. Kad se vratio, pitala ga je da
li je nešto našao.
„Ne, a nisam ni očekivao. Kad sam spomenuo uređaj za praćenje, Glen se
iskreno zbunio. Ne verujem da je znao bilo šta o tome. Što znači da ga
je postavio neko drugi.“
„Dženks.“
„Kladim se na njega. Ali, je li radio po svojoj volji ili mu je neko naredio?“
Uhvatio se za koren nosa. „Gospode, ne znam više kome ili u šta da
verujem. Teško mi je da čujem, a još teže da prihvatim, da je Glen godinama
bio u dosluhu sa Vilkoksom. Nije ni čudo što je uporno zahtevao da se držim
što dalje od ove istrage. Plašio se da ću otkriti njegov tajni sporazum.“
„Smešta li on Lezliju Dankanu?“
„Nisam ni u šta siguran, ali sklon sam da poverujem da ne čini to. Priznao
je da je radio i mnogo toga goreg od podmetanja dokaza, pa zašto ne bi i to?“
Ponovo je upalio auto i odvezao se nazad na auto-put. „Ne mogu da
verujem da govorim o Glenu Adisonu kao zločincu.“
„Otišao si večeras tamo svestan da je, ako ništa drugo, bio neiskren“,
kazala je. „Počeo si tako što si rekao da neće biti zabavno.“
„Znam, ali stvarno je, stvarno bilo grozno. Imam predivne uspomene s tim
čovekom otkad znam za sebe. To je sad uprljano. Nestalo. Zato što je on
sklopio pogodbu sa đavolom. To mi slama srce. Ali...“
„Ali?“
„Takođe me i ljuti“, izgovorio je tišim, opasnijim tonom. „Vreme je da se
Vilkoks zaustavi u uništavanju života. Naročito mog.“
Da naglasi mržnju prema tom čoveku, kao i novu odlučnost, nagazio je na
gas. „Verovatno se nećemo vraćati u motel, pa ćemo samo brzo da
svratimo tamo i uzmemo naše stvari.“
„Kuda idemo?“
»U Dalas.“

252
 „Sada?“
„Možeš da odremaš usput. Ostaviću te u tvom stanu, a onda ću otići da
posetim gospodina Tomasa Vilkoksa.“
„Dok ne stigneš tamo, biće...“ Pokušala je da izračuna vreme. „Jedan sat
ujutru.“
„Još bolje. Neće me očekivati.“
„Kuća mu je tvrđava, Trapere. Ima kapiju. Neće te pustiti da uđeš. Pozvaće
policiju.“
„Ne, neće. Iz istog razloga zašto ih ja nisam pozvao kad me je zaskočio u
kancelariji. Bio sam radoznao da čujem šta ima da mi kaže. Večeras će biti
i više nego radoznao, svrbeće ga da zna jesam li počeo pregovore s
federalcima u njegovu korist.“
„Rekao si da nećeš dok ga ne uhvatiš za jaja jednom rukom...“
„Večeras i hoću.“ Podigao je pesnicu.
„Ali nemaš njegovu polisu osiguranja u drugoj.“
„Ne, ali sada barem znam o čemu se radi.“
„Zavet koji su svi potpisali.“
„Tako je. Sama činjenica da znam za to, snimak našeg razgovora u tvom
telefonu, a za koji on ne zna, video-snimak Berklija Džonsona, za koji ne zna,
pa...“
„Sve što nam je Glen ispričao.“
„To bi nam moglo biti korisno kasnije, ali večeras neću da spominjem
Glena. Sve ostalo što imamo daje nam dobru podlogu. Ali pravi kec u
rukavu? Kladim se da je seoski šerif sitna boranija u poređenju sa moćnim
igračima koji su potpisali Vilkoksov zavet. Jedan ili više njih želi da ga ubije,
a on zna da oni nisu gadljivi da obave i poneko ubistvo jer su mu već ubili
ćerku. Ima da ga rasturim tim činjenicama. Počeće da razmišlja bolje o svojim
uslovima i predaće mi taj prokleti spisak “
„Moglo bi da uspe.“
„Potrudiću se da uspe.“
„Tvoj plan ima samo jednu manu.“
„Koju?“
„Nećeš me ostaviti bilo gde.“
„Ne bih te ostavio bilo gde. Bićeš bezbedna u svom stanu, naročito kad
zapretim vrataru da ću ga ustrojiti ako pusti u zgradu bilo koga ko tamo ne
stanuje.“ „Idem sa tobom u posetu Vilkoksu.“

253
 „Đavola ćeš ići. Ne želim da mu više budeš u blizini. Nisam želeo ni prvi
put, a to je bilo pre nego što sam otkrio da je znao da te je Major izneo iz
Pegaza. Ti si opasnost koju ne može da priušti.“
„Kao i ti!“
„Da.“ Naglo je zakočio i zaustavio auto samo nekoliko metara od vrata
njihove motelske sobe. Posegao je iza leđa, izvukao pištolj i zamahao
njime. „Ali imam pištolj.“
Ona je izvadila mobilni. „Ja imam snimak.“
Istrgao joj je telefon iz ruke. „Sad ja imam telefon.“
„Ali ne i šifru.“
„Nema je.“
„Nije je imao kad si mi ga dao.“ Prkosno mu se osmehnula i otvorila vrata
automobila, „Začas ću uzeti svoje stvari.“

„Tata?“ Henk je ležao na sofi, ali je seo kad je čuo Glenove korake na
stepenicama.
„Taj četvrti stepenik oduvek škripi“, požalio se Glen.
„Zašto si ustao? I obukao uniformu?“
„Upravo me je pozvao Dženks. Moram da se nađem s njim kod Jame.“
„Jame? Čak tamo? Sada?“
„Dženks misli da je pronašao nestalu osobu. Ono što je od njega ostalo.“
Henk je ustao, i u čarapama je pošao za ocem u kuhinju, gde je Glen otišao
do ormarića i uzeo pojas sa pištoljem sa gornje police. „Može to i neko
drugi da obavi“, rekao je Henk.
„Naravno da može. Ali želim ja. Do sutra sam još šerif.“ Zakopčao je pojas,
namestio ga na kukove, i uzeo šešir sa vešalice kraj vrata.
„Zna li mama da ideš?“
„Ne tražim od nje dozvolu da vršim svoju dužnost.“ Smrknuto je pogledao
u Henka. „Daj mi barem pet minuta prednosti pre nego što se izbrbljaš.“
„Ne treba da ideš i svakako ne bi trebalo da voziš. Mnogo si popio, na
lekovima si, a pored onoga što ti je Traper uradio...“
Glen se okrenuo prema njemu i kucnuo Henka po grudima da naglasi.
„Slušaj me, Henk. Traper mi ništa nije uradio. Sam sam to sebi uradio.“
Klimnuo je glavom i stavio šešir.
Henk je gledao kroz mrežu na vratima kako mu otac ulazi u službeni
automobil i izvozi sa prilaza. Nije uključio svetla dok nije izašao na put.
Nastavio je da gleda dok farovi nisu nestali iza uzvišice.

254
 Kad se vratio u dnevnu sobu, izvadio je mobilni iz pantalona i ukucao
broj. Dženks se javio na prvo zvono.
Henk je kazao: „Šta god da si mu rekao, upalilo je. Krenuo je.“
„Tu sam, spreman i čekam.“
„Mogu da pošaljem nekoga da ti pomogne, ako misliš da će ti trebati.“
„Nema potrebe.“
„Ne želim novi promašaj kao u nedelju.“
„Ni ja“, složio se Dženks. „Rešiću ovo.“
Henk je prekinuo i legao ponovo na sofu. Morao je malo da odspava pre
nego što mu se majka probudi i otkrije da Glen nije pored nje u krevetu,
pa siđe da ga traži.

255
 TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Tomas je posegao za mobilnim na noćnoj komodi pre nego što je shvatio

da zvono ne dolazi odatle već od interfona. Zbacio je prekrivače i prišao
tastaturi na zidu. Trepćuće crveno svetio je bilo označeno sa „Ulazna
kapija“. Razmakao je zastore na prozoru i video farove kako svetle kroz
gvozdene rešetke. Psujući sebi u bradu, vratio se tastaturi na zidu i pritisnuo
dugme. „Dženkse?“
„Greška. Ali zanimljiv pokušaj.“
Traper.
„Šta hoćeš?“
„Pa, pre svega, hoću da znam zašto si mislio da sam zamenik šerifa
Dženks, koji je svratio usred noći, kad ovo čak i nije njegov okrug.“ Sačekao
je, zatim se narugao: „Ništa? Čak ni neka uverljiva laž? Ne možemo da
budemo prijatelji ako mi se ne otvoriš, Tome.“
„Nadam se da imaš dobre vesti.“
„Zapravo, imam. Tako sam te jako stegao za jaja da će ti poplaveti. O,
misliš dobre vesti za tebe? Ne, izvini.“ Promenio je ton u krajnje ozbiljan i
kazao je: „Otvori kapiju,“
Tomas je pritisnuo dugme.
Obukao je trenerku od kašmira u kojoj se baškario pre nego što je otišao
na spavanje, obuo je kožne papuče i izašao iz spavaće sobe. Stigao je do
vrha stepeništa pre nego što je pomislio da se vrati. Na vrhovima prstiju
prišao je Gretinoj sobi i prislonio uho. Nije čuo nikakav zvuk, i nije se videlo
svetio ispod vrata.
Koračajući brzo, ali što je tiše mogao, povukao se, sišao stepenicama,
isključio sigurnosni alarm i otvorio ulazna vrata baš kad je Traper pružio
ruku da pozvoni.
„Molim te, nemoj. Žena mi spava.“
Traper je rekao: „Zapitao sam se hoćeš li ponovo zaključati.“
Kera Bejli bila je s njim. Oboje su izgledali neuredno i umorno, ali Tomasu
je bilo neprijatno kako ga je Kera gledala, zbunjeno ali uporno, kao da
pokušava da dokuči šta mu se krije iza očiju.
„Jeste li znali, kad sam vas prošle godine intervjuisala, da sam ja devojčica
sa slike iz Hotela Pegaz?“
To pitanje ga je uhvatilo nepripremljenog. Nije bio spreman da odmah
odgovori, pa je otvorio vrata šire. „Uđite.“ Par je zakoračio u predvorje.
Tomas je iznova uključio alarm i pokazao im rukom na radnu sobu.
256
 „Čudi me da nemaš čuvare“, primetio je Traper. „Ili imaš, i kriješ ih negde
u žbunju? Snajperi na krovu? Dobermani na straži?“
Pripremio se za Traperove pošalice. Neće dozvoliti da ga večeras razljuti.
„Posle Tifaninog ubistva, iako nam niko nije provalio na imanje, zaposlili
smo čuvare na neko vreme. Ali, umesto da se Greta umiri, njihovo vrebanje,
kako ga je ona nazvala, samo ju je još više uznemiravalo,“
„Sigurnosne kamere?“, pitao je Traper.
»Ne.“
„Tako je. Ne bi ti to. Mogle bi da snime korumpiranog pajkana kako ti
dolazi u posetu u nezgodno vreme.“
Kad su ušli u radnu sobu, Kera je otišla pravo do kamina i pogledala u
portret iznad njega. „Ćerka vam je bila prelepa.“
„I iznutra i spolja.“ Pokazao je na bar u uglu. „Mogu li da vam ponudim
nešto za piće?“ Odbili su. „Ne smeta vam ako ja pijem?“
„Piće je tvoje“ odvratio je Traper.
Sipao je sebi skup viski iz kristalnog bokala. Kad se ponovo okrenuo,
Traper je vrteo pištolj sa sedefnom drškom oko kažiprsta kao revolveraš.
„Vidi šta sam ti našao u fioci, Tome. Zasad ću ga zadržati kod sebe. Ali nije
da nemamo međusobno poverenje.“
Tomas je pokazao Keri na fotelju. Sela je. Smireno je otišao do kožnog
dvoseda i seo. Traper je ostao naslonjen na ivicu Tomasovog radnog
stola. Spustio je pištolj, ali nadohvat ruke.
Tomas je otpio viski. „Zašto bih te ubio, kad sam ti priznao da mi trebaš?“
„U vezi s tim.“ Traper je skrstio ruke i članke na nogama. „Zato sam i
došao. Vreme je da opet pregovaramo, Tome. Snage moći su se preokrenule.“
„Kako je moguće, kad su ti ukrali onaj USB?“
„Ukrali su mi USB. Na onome koji su uzeli iz zida bio je pornić.“
Dakle to je objasnilo zašto mu Dženks nije spomenuo da su pronašli
zakopano blago. Zamenik je ispao budala. Još gore, i on je naseo na Traperov
blef. „Tvoj ton mi govori da postoji još jedan USB.“
„Naravno da postoji“, odvratio je Traper. ,,A njegov sadržaj je još sočniji
nego ti prljavi filmovi.“
„Šta je na njemu?“
„Za početak, video-snimak Berklija Džonsona, kako sve priča. Datum
snimka je dva dana pre nego što je ubijen.“
„Ako ne grešim, vlasti su odbacile njegove optužbe kao neosnovane.“

257
 „Ali njegov iskren video, uz audio-snimak...“ Traper je dao Keri nemi znak.
Izvadila je mobilni iz torbe i obavila odgovarajuće korake da ga uključi. Iz
zvučnika se začuo Tomasov glas.
Tomas je slušao pola minuta snimka, a onda je tiho zamolio Keru da ga
isključi. „Ne bi nikad to iskoristila“, rekao je. „To bi ti narušilo integritet
kao novinara. Složila si se da razgovaramo nezvanično.“
„Nemam nameru da to objavljujem ili emitujem“, izgovorila je hladno.
„Osim toga, okolnosti su bile jedinstvene. Plašila sam se za život.“
„Snimaš li i ovaj razgovor?“
„Ne.“ -
„Treba li da poverujem u to?“
„Isto kao što mi treba da poverujemo da nisi naredio Dženksu da stavi
uređaj za praćenje na Kerin auto“, dobacio je Traper.
Vilkoks se okrenuo prema njemu. „Nisam.“
„Vidiš? Za nešto jednostavno moramo da verujemo jedan drugom na reč.
Sad odgovori na Kerino pitanje.“
„Jesam li znao da je ona bila devojčica na slici?“ Pogledao ju je pravo u oči.
„Naravno da sam znao. Nekoliko sedmica posle eksplozije znao sam ti ime
i da su te tetka i teča odveli u Virdžiniju.“
Usne su joj se razdvojile,
„Kako možete da budete iznenađeni?“ pitao je. „Morao sam da znam sve
o svakom preživelom, gde su bili unutar zgrade kad su bombe
eksplodirale, koga ili šta su mogli da vide.“
„Čak i petogodišnje dete?“
„Ne rizikujem. Pošto ti je identitet bio tako strogo zaštićen, trebalo je
malo pronicljivosti i novca, ali jedan lukav tip na mom platnom spisku, kao
ovaj naš gospodin Traper, prepoznao te je i pronašao.
„Pratio sam te. Godine su prolazile. Odrasla si, normalna devojčica u
svakom pogledu. Ni ti ni tvoji rođaci niste nikad govorili o eksploziji ili
povlačili vezu između nje i vas, čak ni kad si počela da se baviš svojim poslom,
kad bi ti takva slava donela pravu blagodat. Verovao sam da nemam razloga
da te se plašim. Dok se nisi preselila u Dalas.“
„Onaj meni sličan lukavko se probudio i obratio pažnju“, rekao je Traper.
„Nedugo nakon tvog dolaska“, nastavio je Tomas, i dalje govoreći Keri,
„počela si da tražiš intervju sa mnom.“
„Počinje panika.“
Ponovo je zanemario Trapera. „Pristao sam na intervju da te proverim,
Kera, da vidim hoćeš li me u izradi profila nekako povezati sa Pegazom.“

258
 Traper je kazao: „Meni si rekao da si dao taj intervju da bi uznemirio one
koji su ti ubili ćerku.“
„To je delimično istina. Ali morao sam da znam predstavlja li Kera
pretnju.“ Opet se obratio njoj: „Nisi dotakla ništa ni izdaleka povezano sa
eksplozijom ili kompleksom koji sam izgradio na mestu bivšeg hotela. I opet
sam se opustio.“
,,A onda ste čuli da ću uraditi intervju sa Majorom“, rekla je.
Otpio je gutljaj viskija. „To mi je već bila prevelika slučajnost.“
„Odlučili ste da moramo biti ubijeni.“
,,U početku.“ Video je da ih je priznanje zapanjilo, naročito Keru. Okretao
je čašu napred-nazad između dlanova. „Međutim, savetovano mi je da
ponovo razmislim o neprilici koju bi dvostruko ubistvo moglo da stvori,
neminovnoj istrazi i tako dalje. Složio sam se da sam možda preterano
reagovao.“
„Opozvali ste naše smaknuće.“
„Odložio sam ga“, odgovorio je sa drskom iskrenošću. „Sačekao bih da
vidim kakve bi posledice, ako bi ih bilo, proizašle iz intervjua, a onda bih
odlučio. Gledao sam emisiju, ali ništa me tamo nije uznemirilo.“ Zastao je
pre nego što je dodao: „Neko je očigledno imao drugačije mišljenje.“
Traper je podigao kažiprst. „Upravo sam shvatio zašto se napad dogodio
posle, a ne pre intervjua. Za razliku od tebe, ti neki nisu znali ko je Kera dok to
nije objavila u nedelju uveče.“
„Kad se javno razotkrila...“
„To je pokrenulo sranje.“
„Delovali su izuzetno brzo.“
„Dženks i ko još?“
Nije ništa odgovorio na to.
„Hajde, Tome. Izgovori njegovo ime, i ja ću preuzeti odatle. Federalci će
me možda pažljivije saslušati ako im isporučim pokvarenog zamenika šerifa.“
Tomas je pokazao glavom na mobilni u Kerinoj ruci i kazao je Traperu:
„Taj audio-snimak nema neku vrednost. Uglavnom ti govoriš. Nisam
odgovorio ništa što bi me optužilo, niti sam nešto priznao, osim što sam
rekao kako si ispričao vrlo zanimljivu priču.“
„Kazao si da ćeš me uputiti. Reci mi gde sam pogrešio u svojoj skraćenoj
verziji.“
Tomas nije ništa odgovorio.
Traper je tiho izgovorio: „Moraš da mi kažeš više, Tome, ili neću - i možeš
to i sam da snimiš, ispišeš bojom preko terena Koton Boula, išaraš na

259
nebu iznad centra grada, urežeš u kožu, šta god - neću otići kod federalaca i
podmetnuti vrat zbog tebe.
„Ako nastaviš da ćutiš, pada mi na pamet da pozovem tvog drugara
Dženksa i kažem mu kako si ga otkucao. Tako sigurno neću morati da
protraćim više ni trenutak života razmišljajući o tebi, jer će s tobom biti G-O-
T-O-V-O. Pričaj sa mnom sad, ili svaki dogovor otpada.“
Tomas je procenio okolnosti i, iako je bilo mučno, priznao je Traperu da
je u prednosti. Imao je samo jednu priliku da dobije pravdu za Tifani.
Kompromis je značio priznavanje sopstvenih nedela.
Vrteo je tečnost u čaši dok je pažljivo birao reči. „Pogrešio si, jer si
preterano razmišljao. Zamislio si tajnu družinu istomišljenika, klan. Zamislio
si da je zasnovan na doktrini, jer nisi mogao da pretpostaviš kako je nešto
neverovatno jednostavno. Nema višeg cilja. Nikad ga nije ni bilo. Nema
filozofije, niti vere, niti bilo čega sličnog što si nagađao. Ničeg idealističkog, ili
anarhističkog, ili radikalnog.“
„Pa kako si onda dolazio do svojih preobraćenika?“
„Kad je nešto trebalo obaviti, tražio sam kandidata ili kandidate da se to
obavi, izdvajao ih, otkrivao šta žele...“
„I to si im pružao.“
Nije priznao naglas, ali je blago klimnuo glavom. „Državna kancelarija,
nekretnina, mesto u odboru neke banke, državno prvenstvo. Predmet
želje mogao bi biti nešto tako veliko, ili nešto tako prosto kao što je
iznenadna raspoloživost udate žene.“
Traper je kazao: „Postala bi udovica.“
„Nesreće se događaju“, rekao je Vilkoks, ,,a ishodi su često kobni.“
„Odvratni ste“, prošaputala je Kera.
Blago se osmehnuo. „Ne po mišljenju očajnog molioca koji je bio tako
zahvalan da je namerno izgubio hokejašku plej-of utakmicu “
Odvratila je pogled kao da ne može podneti da ga gleda.
Traper se zamišljeno mrštio. „Čovek kom je nedavno otkriven rak želuca
u završnoj fazi...“
Nadovezujući se na to, Tomas je rekao: „Koji nije imao odgovarajuće
zdravstveno i životno osiguranje, oberučke bi prihvatio doživotne prihode za
ženu i decu.“
„Samo je trebalo da odnese tempiranu bombu u hotel i prizna masovno
ubistvo.“
Tomas je podigao ruke, ali opet nije ništa priznao naglas.

260
 „Ipak“, kazao je Traper, „trebalo bi i malo ubeđivanja. Nisi mu obećao raj
i neiscrpnu količinu devica.“
Pogodio je suštinski deo Tomasovog uspeha. „Često je usluga učinjena
pre znanja primaoca.“
„Aha! Naravno. Znači, kad mu kažeš da uradi nešto, već ima obavezu.
Kako da odbije? Omča mu je već oko vrata. Ili potpiše tvoj zavet ili mu
izmakneš tlo pod nogama.“
Tomas je zatreptao.
Traper je primetio njegovo iznenađenje i nasmešio se. „Da, znamo za
zavet. To ti je polisa osiguranja, zar ne? Spisak svih koje si potkupio. O
kolikom broju govorimo, Tome?“
„Ef-Bi-Aj bi imao posla godinama.“
„Mnogo hladnih slučajeva ponovo bi oživelo. Uključujući i Pegaz.“
,,I ubistvo moje ćerke. Zato sam došao kod tebe. Želimo istu osobu.
Predaću ti je, ali želim tvoju reč da će biti kažnjen maksimalnom kaznom po
zakonu, zajedno sa onim ko joj je ubrizgao taj špric.“
Traper je stavio ruke na kolena i nagnuo se napred. „Razumem. Ali i ti
moraš da razumeš ovo. Možeš lično da predaš tu osobu, dođavola, možeš
da uvedeš i Džeka Trboseka tamo. Federalci ti neće dozvoliti da se izvučeš
za Pegaz. Možda za Berklija Džonsona, ili onu dvojicu koja su izgorela u
požaru u fabrici. Ali ne i za sto devedeset sedam duša.“
„Kladim se da će biti drugačije. Ne znaš kakva imena imam na spisku.
Savezni tužioci pašće na nos i zahvaljivaće što sam ih predao.“
„Kao ko? Nagovesti mi.“
„Predaću ti spisak nakon što mi izdejstvuješ pogodbu,“
„Nema spiska, nema pogodbe.“
„Onda smo u pat-poziciji
„Već sam bio tamo“, rekao je Traper. „I znaš šta? Nije tako loše biti herojev
sin koji nije mogao da podnese to. Što ljudi manje od mene očekuju,
manje odgovornosti imam. Ostajemo u pat-poziciji?“ Slegnuo je ramenima.
„Navikao sam. Mogu da živim sa tim.
„Pitanje glasi: možeš li ti? Želiš li da oni koji su ti ubili ćerku budu izvedeni
pred lice pravde ili ne? Ozbiljno su ranili Majora, ali živ je, Tifani je
mrtva. Želeli su tvoju pažnju, pa su joj upumpali dovoljno heroina u venu da
obore slona. Sad šetaju slobodni. Možeš li da nastaviš da živiš s tim?“
„Ne verujem da možete“, dobacila je Kera. „Dajte Traperu šta mu treba i
pobrinuće se da njene ubice budu kažnjene.“
Tomas se kolebao.

261
 „Gde držiš spisak?“, pitao je Traper. „Ovde?“
„Ne. Svi koji potpišu shvataju da je potpuno nedostupan. Inače bi me neko
davno ubio, a onda prekopao kuću da ga pronađe.“
„Kako znaju da je nedostupan?“ Pre nego što mu je odgovorio, svetlo mu
je sinulo u očima.
„Ne nosiš ga ti kod njih, već ih odvodiš tamo. Unutrašnjost sefa u banci?
Ili nešto više nalik na Otimače izgubljenog kovčega? Pećina, bunker do koga
se stiže samo kroz lavirint tunela prepunih zamki?“
„Imaš živu maštu.“
„Tako je. Imam. Ali, evo o čemu se radi. Ako neko siroto đubre potpiše
tvoj zavet, zatim se predomisli, dvostruko je sjeban. Dokument je
nedostupan, a ne može nikome da se poveri jer ne zna ko je još potpisao.
Prekrio si imena prethodnika.“ Tomas se pitao kako je Traper znao za sve to,
ali nije pitao. Sumnjao je na Glena Adisona.
„Pametan potez, Tome.“
„Održavao me je u životu.“
„Do sada. Ali budućnost ti nije blistava. Predstoji ti pobuna, Ubistvo ćerke
nije te dozvalo pameti, pa su se još više odvažili. Preuzeli su stvar u svoje
ruke u nedelju uveče. Ako nastave da prelaze preko tvojih odluka, i prave
glupe poteze, na kraju će stvarno da sjebu, uhvatiće ih i pogodi u koga će da
upere prstom kao u svog vođu? Tomasa Vilkoksa? Zar to nije onaj lik o kom
Džon Traper stalno drnda?“ Traper je iznova slegnuo ramenima.
„Vreme ti ističe, Tome. Ili će da te izdaju i uhapse, ili izdaju i ubiju. U
slučaju tvoje preuranjene smrti, ako ne budem imao taj spisak, ubice tvoje
ćerke ostaće na slobodi. Zauvek.“
Sve što je Traper izgovorio zaključio je i sam Tomas. „Spremio sam se za
tu slučajnost.“
„Pametan potez. O čemu se radi?“
„Neki potpisi na originalnom dokumentu su nečitki, U slučaju da ne
budem tu da ih rastumačim, otkucao sam sva imena azbučnim redom.
Trebalo mi je nekoliko stranica papira.“
„Veoma zgodno. Hvala. Cenim to. Gde su te stranice?“
Tomas je pokazao na kamin i gomilicu hladnog pepela ispod rešetke. „Ali
slikao sam i mobilnim telefonom svaku stranicu pre nego što sam ih
spalio. Znam da te slike neće biti prihvaćene kao dokazi, ali trebalo bi da budu
dovoljno ubedljive dok se ne dođe do originala.“
„Gde je telefon sa slikama?“
„Na sigurnom mestu.“

262
 „Sklonište protiv oluje sigurno je mesto. Udaljena strana Meseca je
sigurno mesto. Gde je?“ Traper je pogledao po radnoj sobi, i pogled mu je pao
na sliku. Krenuo je prema njoj.
„Ne!“
Ali opomena je stigla prekasno. Traper je otkrio skrivenu šarku koja se
spuštala uspravno uz ukrasni ram. Povukao ju je i ukazao se zidni sef sa
tastaturom. Okrenuo se Tomasu, podignutnih obrva.
„Ne“, nije popuštao Tomas. „Neću da ga otvorim večeras. Sutra...“
Traper je ispustio zvuk nalik na zujanje.
„Ugovori mi sastanak sa saveznim agentima. Višim agentima“, naglasio je.
„Njima ću da predam telefon.“
„Čim otvoriš vrata.“
„Nakon što mi zajamče imunitet.“
„Neće ti nikako proći, Tome. Možda će me saslušati večeras, govoreći:
'Hvala ti na dojavi, Trapere, a sad se gubi’, a onda se dovesti ovamo i
uhapsiti te. Ukoliko ne isporučiš taj spisak pre toga, nemaš priliku da sklapaš
bilo kakvu pogodbu.“
Tomas je razmislio i nevoljno klimnuo glavom. ,,U redu. Fotografije na
mobilnom treba da budu dovoljne za početak dijaloga, ali to je i dalje
samo dugačak spisak otkucanih imena. Zadržaću original s potpisima skriven
dok ne dobijem svoje garancije.“
„Zašto mi ne bi, kao znak dobre volje - a federalci se stvarno pale na dobru
volju - dao sad telefon i pustio me da ga upotrebim da započnem dijalog?“
„Zato što bi, kao što si rekao, mogli i da ti se smeju. S obzirom na to da si
poznat kao usijana glava, ko bi mogao da ih krivi?“ Tomasu je prijalo da
vidi kako su te reči delovale na Trapera. Nije bio tako drzak kao što se
pretvarao.
„Osim toga“, nastavio je, „čak i ako uspeš da mi nađeš publiku, ishod
sastanka je neizvestan.“ Bacio je pogled ka drugom spratu. „Greta ne zna ništa
o ovome. Osetljiva je. Treba mi vremena da je pripremim na teške dane koji
bi mogli uslediti.“
Traper je razmislio, pogledao u sef, a onda ga vratio u prvobitan položaj.
Proučio je portret, pa se okrenuo Tomasu. „U redu, evo kako ćemo.
Telefoniraću do kraja noći, u nadi da ću ubediti nekoga da nisam pijan i da je
slučaj ozbiljan. Ako ubedim nekoga da nas sasluša, zvaću te i reći ti kad i gde
da se pojaviš sa originalnim spiskom potpisa, mobilnim telefonom sa slikama
otkucanih imena i dobrim advokatom. Možda treba da povedeš čitav bataljon
dobrih advokata.“
„Ne sa originalnim spiskom.“
263
 „Sa originalnim“, ponovio je Traper tonom koji nije ostavljao prostora za
dalje pregovore. „Ako ne ispuniš bilo koju od ovih tačaka, neka ti je bog
u pomoći. Jer tad si odsvirao svoje. Ako te lično ne ubijem, Dženks
verovatno hoće. Ef-Bi-Aj može da te stavi pod zaštitu, ali izgubićeš
mogućnost da se pogađaš jer se nisi držao početnih tačaka dogovora. Osim
toga, tvoj tajni život biće razotkriven. Je li tako, Kera?“
„Ja i kamerman čekaćemo da ispred kapije“, kazala je. „Uradiću prvi od
mnogih izveštaja o tome kako ste odbili da se izjasnite o optužbama da
ste isplanirali eksploziju u Hotelu Pegaz. Posle mog nedavnog intervjua sa
čovekom koji me je spasao da ne nastradam u požaru, to će pokrenuti priče
u medijima širom sveta.“
„Ne bi objavila takvu priču bez potvrde“, rekao je. ,,A teško da je Traper
pouzdan izvor.“
„Same optužbe bile bi dovoljna priča, a ne jesu li istinite ili ne“, odvratila
je Kera. „U našem društvu, baciš jednu sumnju i već si kriv. Znate da sam u
pravu“
Traper je dodao: ,,I sa zavetom ili bez njega, na prvi nagoveštaj nevolje,
jedan tvoj potpisnik, ili više njih, može da se okrene protiv tebe da bi se
spasao zatvora, sramote, bog zna čega još.“ Okrenuo se prema njemu. „Shvati,
Tome, gotov si. Izbačen si iz igre. Imamo li dogovor?“
Tomas je oklevao, pa je kratko klimnuo glavom.
„Reci.“
„Imamo dogovor.“
Traper je izvadio telefon iz džepa jakne. „Koji broj treba da pozovem da
ti kažem gde da budeš i kada?“ Ukucao je broj koji mu je Tomas izdiktirao.
,,Čućemo se.“ Vratio je telefon u džep, zaobišao sto i gurnuo pištolj nazad u
fioku.
„Šta ako te niko od tvojih bivših kolega ne sasluša?“, pitao je Tomas.
„Onda si sjeban.“ Zalupio je fioku. „Što i zaslužuješ zbog svih ljudi čiju si
smrt izazvao i svih života koje si pretvorio u pakao. Spremna, Kera?“
Uputila je Tomasu pogled čistog prezira dok je prolazila pored njega na
izlasku iz radne sobe. Traper je pošao za njom, a Tomas ih je sledio.
Isključio je alarm i otvorio im ulazna vrata.
Niko nije rekao laku noć.
Kera je izašla ispred Trapera. Ali, pre nego što je stigla do ulaznih
stepenica, on se odjednom okrenuo i vratio. Ispružio je ruke, zgrabio Tomasa
za gornji deo trenerke, izvukao ga na trem i gurnuo ga leđima na spoljnji zid.

264
 Primakao je lice njegovom i tihim ali ubistvenim tonom izgovorio:
„Eksplozija u Pegazu odredila mi je život i muka mi je od toga. Sutra stavljam
na kocku svoju budućnost. Ako me zajebeš, iščupaću ti srce i poješću ga.“
Streljao ga je prodornim plavim očima, a onda ga je pustio, brzo kao što
ga je i zgrabio. Tomas se skljokao niza zid i ostao tamo dok se nisu
provezli kroz kapiju i ona se zatvorila iza njih.
Pridigao se uza zid, popravio odeću i zakikotao se. ,,A, Trapere. Trebalo je
da popiješ viski.“
Zaključao je vrata i uključio sigurnosni alarm pre nego što je krenuo u
radnu sobu da sam popije taj viski. Ali, čim je ušao u nju, ukopao se u
mestu. „Greta. Prestravila si me. Kako to da si budna?“
Stajala je ispod Tifaninog portreta, pridržavajući se jednom rukom za
metalni stub ispred kamina. „Je li to istina?“
„Trebalo bi da si u krevetu. Izgledaš loše.“
„Je li istina? Moje dete su ubili zbog tebe?“
„Greta, slušaj me. Ne znam šta si čula, ali...“
„Moje prelepo dete.“ Pogledala je u portret, a suze su joj se slivale niz lice.
„Moje dete.“
Napuklim glasom je izgovorio: „Bila je i moje dete.“
Prostrelila ga je pogledom kroz suze gnevnog prezira. „Đubre bezdušno.“

265
 TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Kad je Traper ušao u kuhinju Kerinog stana, okrenula se od šporeta. „Jesi

li pronašao kupatilo?“
„Jesam. Šta je ovo?“
„Hrana.“ Kašikom je izvadila kajganu iz tiganja na dva tanjira. „Ne čudi me
da je ne prepoznaješ. Kad smo poslednji put jeli?“ Dodala je kriške slanine i
tost namazan puterom na tanjire i pružila mu jedan. „Sedi.“
Od mirisa vruće hrane stomak mu je zakrčao, na šta se ona nasmejala.
Odneo je tanjir do stočića. Pridružila mu se i počeli su da jedu.
„Koga ćeš prvo da pozoveš?“ pitala je.
„Osim Merijen, još dvojica-trojica su me barem saslušali i nisu odmah
odbacili moje tvrdnje. Počeću sa njima. Možda mogu da mi preporuče s
kim da razgovaram, ili u našem Birou ili u Ef-Bi-Aju.
„Ali, nasuprot onome što sam rekao Vilkoksu, sačekaću do ujutru. Sećam
se da sam zvao bivše kolege potpuno pijan, naročito neposredno nakon
što sam otpušten. Ne želim da misle kako je ovo isti slučaj kao onda.“
Kad su pojeli hranu, odneo je prazan tanjir u sudoperu i oprao ga ispod
slavine. „Bilo je odlično.“
Stala je pored njega. „Ne pečem kolače, ali znam kako da napravim
kajganu.“
„Mogu i bez kolača.“ Obrisao je ruke i uhvatio je za njene. „Bio sam protiv
da ideš sa mnom kod Vilkoksa. Ali drago mi je što sam izgubio tu
raspravu. Hvala ti što si bila tamo.“
Želeo je da joj zahvali što mu je verovala, što ga je podržala i stala uz njega.
Ali nije umeo sve to da izrazi a da ne zvuči kao budala, pa nije više ništa rekao.
Osmehnula se kao da je znala šta je sve ostalo neizrečeno. „Nema na
čemu.“ I dalje s rukom u ruci, izvela ga je iz kuhinje i kroz dnevnu sobu. Jedan
zid je bio od čvrstog stakla, pružajući veličanstven pogled na obrise Dalasa.
Produžili su kroz hodnik, pored malog kupatila koje je upotrebio kad su
stigli, u glavnu spavaću sobu nameštenu ukusno kao i ostatak stana.
„Stan ti je čaroban“, primetio je.
„Drago mi je što ti se sviđa.“
„Ali pokazuje koliko si klasa iznad mene.“
„Nemoj to da govoriš.“

266
 „Istina je.“ Uhvatio ju je za ramena. „Tip sa stilom zahvalio bi ti se na
jajima, poljubio te u obraz i otišao.“ Sagnuo je glavu i nosem joj pomazio kosu
sve do meke tačke iza uha. „Ili bi te barem prvo spustio na krevet.“
„Prvo? Pre čega?“
Prislonio ju je uza zid. „Pre nego što ti skinem majicu.“
„Zastori na prozorima su sklonjeni.“
„Vidiš? Nemam stila. Baš me briga ako neko gleda.“
Pod pretpostavkom da se šali, nasmejala se.
Skinuo joj je majicu preko glave, pa joj je prošao prstima kroz kosu i
uhvatio je za glavu dok je ljubio najvrelije, najslađe, najseksepilnije usne koje
će mu večno nedostajati.
Jer ona to nije znala, ali, ako sutra ne uspe, neće je povući sa sobom u
blato. Neće joj dozvoliti da ugrozi svoju karijeru pričom o Vilkoksu, koju niko
osim njega neće potvrditi. Reći će joj „zbogom“, i to ozbiljno.
Ali trenutno je bio s njom, i ljubila ga je žarko, i ako bog da, dobiće barem
ovo.
Ne prekidajući poljubac, otkopčao je svoju košulju i skinuo je, zatim je
zavukao palčeve ispod bretela njenog grudnjaka i svukao joj ih je preko
ruku dok joj korpe nisu spale. Obuhvatio joj je dojke, ali samo ih je držao kad
je prekinuo poljubac i pogledao je u oči.
Tiho joj je izgovorio: „Već su dobile dosta grube igre večeras.“
„Davno“, šapnula je. „U redu je.“
„Hvala bogu“, zastenjao je i spustio glavu.
Otkopčala mu je rajsferšlus, uhvatila ud u ruku, i povlačila od korena do
vrha.
„Čekaj.“ Sklonio joj je ruku, pa joj otkopčao farmerke i svukao ih niz noge.
Pridržala mu se rukom za rame dok je izlazila iz njih. Nežno ju je gnječio
kroz čipkasti trougao gaćica, udisao je, i disao uz nju. Kroz uzdah mu je
izgovorila ime.
Skinuo joj je gaćice, zatim je ustao i uhvatio je za ruku na svom udu da je
usmeri između njenih butina. Držao je ruku tako dok joj je šaputao u uho.
Zabacila je glavu i pogledala ga iznenađeno. „Da te iskoristim...“
„Jedna od mojih brojnih fantazija“, rekao je.
Sklonio je ruku i pustio je da preuzme. Plašio se da će se nećkati, ali nije.
Gledao je šta je radila sebi s njim, i proučavao joj je lice: kako se ugrizla
za punu donju usnu; mrštila se od snažnog osećaja kad su joj se stidne usne
sklopile oko njegovog glatkog glavića.

267
 Klizavo trenje koje je stvorila na svom središtu gotovo ga je dotuklo, ali
koncentrisao se na nju, na njeno sve brže disanje, na sve jaču napetost u
njenom vratu i grudima, sve jači stisak oko njega, ukrućenost bradavica.
Prešao je preko jedne jezikom i trenutak je bio savršen da joj ustima uhvati
dah krajnjeg zadovoljstva.
Održavao je poljubac dok je sklapao ruke oko nje. Držao ju je, kožu uz
kožu, dok joj orgazam nije uminuo i nastavio je da je drži dok se nije
polako spustila, udarila glavom o zid i otvorila oči.
Ošamućeno mu se osmehnula. ,,A šta je sa tobom?“
„Stići ćemo i dotle.“
Podigao ju je uz sebe i odneo je u krevet. Kad je legla, skinuo joj je
preostalu odeću. Postavio se iznad nje i smestio joj se između butina. Podigla
je kukove damu udovolji, i ušao je u nju dugim klizanjem. Bila je neverovatno
vlažna, ali ipak uska kao rukavica. Bujao je već samo od toga što je bio u njoj
i osećao je njeno fino stezanje koje se čak i pojačalo i uskoro je dah počeo da
mu zapinje.
Zastenjao je: „Ubijaš me time.“
„Dajem sve od sebe.“
„Uspeva ti.“
Uhvatio ju je za ruke i podigao joj ih iznad glave. Namestio joj je dlanove
na svoje, isprepleo im prste i počeo da je miluje iznutra. Kao i pre, želeo je
da ona ovo zapamti, jer će biti urezano u njegovom sećanju: kako se osećao u
njoj, kako ga je grlila bokovima i butinama, zavodljivo talasanje njenog
stomaka uz njegov, njegove dlake na grudima koje su joj prelazile preko
čvrstih vrhova dojki.
Poljubac.
Poljubio ju je, i od svih drugih izluđujućih osećaja, njena usta, koja su mu
tako gladno uvlačila jezik, dovela su ga do toga da eksplodira. Kad se to
dogodilo, izvila se i trljala o njegovu zategnutu karlicu, što joj je donelo još
jedan razarajući orgazam.
Kasnije se nije sećao kako se razdvojio od nje. Mislio je da su oboje možda
već bili u sumraku sna pre nego što su se pomerili, ali, kad se probudio
nešto kasnije, bili su spojeni, muškost mu je sad bila uspavana, ali prisno
umetnuta u njene brazde, dok je njeno srce kucalo uz njegov dlan. Sklonio je
ruku sa nje tek toliko da prebaci prekrivač preko njih, zatim ju je vratio da joj
pokrije dojku. Sanjivo mu je promrmljala ime i ušuškala se bliže.
Prvi put posle mnogo godina zaspao je bez ljutnje, smiren.

268
 Major je razgovarao sa lekarom koji je nadgledao njegovu negu, kad je
Henk promolio glavu iza vrata. „Mogu da dođem kasnije.“
„Nema potrebe, velečasni“, rekao je doktor. „Završili smo.“
Lekar je otišao. Henk je ušao. Osmeh mu je bio bled, držanje skrušeno i
celim izrazom prenosio je lošu vest. „Nisam te video otkako si ovde.
Izgledaš neverovatno dobro za...“
Major ga je prekinuo: „Hvala što si došao, Henk, ali možeš da preskočiš
propoved. Šta je bilo?“.
„Niko ne može da pronađe tatu.“
Major je probao, ali nije mogao da se doseti šta bi to značilo. „Možeš li da
objasniš?“
„Ja sam ga poslednji video, a to je bilo posle ponoći.“
„Nisam se čuo s njim od juče ujutru.“
„Juče“, rekao je Henk, pritiskajući slepoočnice srednjim prstom i palcem,
„ispostavilo se da je bio grozan dan.“
„Znam da je imao napad panike“, kazao je Major.
„To je bila dijagnoza, zbog koje nam je laknulo, ali posle toga je bio
utučen.“ Henk je opisao kako je Glen počeo potpuno da se raspada ubrzo
nakon što su ga pustili kući. „Mama je gotovo morala da mu gura hranu u usta
da bi ga naterala da jede. Dobro je ispraznio bocu džeka dok Traper nije
došao. Kasno. Nepozvan. Kera Bejli je bila s njim. I pre nego što je završio sa
tatom, on...“
„Završio s njim?“
Henk je uzdahnuo. „Poslednje što je Traper smislio jeste da je taj tip iz
Dalasa stajao iza eksplozije u Hotelu Pegaz, a ljudi koji su delo izvršili bili
su samo pioni. Navodno, on - Vilkoks se zove - drži tatu u šaci i uvukao ga
je do izvesne mere u napad na tebe.“
Glena?“
„Prvo sam mislio da je to samo još jedna Traperova smicalica. Ali ne, bio
je smrtno ozbiljan. A ono što stvarno nisam mogao da poverujem, tata je
priznao da...“ Bezvoljno se nasmejao i odmahnuo glavom. „Na dnevnom
svetlu zvuči ludo ili kao da sam sanjao.“
„Ispričaj mi.“
„Tata je priznao da je potpisao neku vrstu zaveta sa tim tipom da će te
špijunirati, tebe, u zamenu za pobedu na izborima.“
„Prošlim izborima?“
»Ne. Krajem devedesetih.“
Major se vidno zapanjio.
269
 „Postaje još čudnije“, nastavio je Henk. „Ove nedelje Vilkoks je navodno
naredio tati da te ubije.“
Major je bio previše zapanjen da bi govorio.
Henk je zavrteo glavom. „Rekao sam ti da zvuči ludo“
„Glen je poslao one ljude u moju kuću?“
„Ne! Mislio je da je odgovorio Vilkoksa od toga. Zakleo se Keri da nije imao
ništa s tim.“ Bespomoćno je pogledao u Majora. „Sve to je nečuveno, zar ne?“
Major se zamislio i zagledao uprazno.
„Majore?“ Henk mu je razdražljivo izgovorio ime da ga prene. „Svakako
ne veruješ u to.“
„Ne verujem da bi Glen uradio bilo šta da me povredi, ne. Ali Traper je
odavno sumnjao da Tomas Vilkoks stoji iza eksplozije. Kako se sinoćni
razgovor završio?“
„Traper je tati postavio ultimatum da se povuče sa položaja. Danas. Tata
je otišao na sprat. Traper i Kera su otišli. Nekoliko sati kasnije tata je sišao,
u uniformi, rekao mi je kako ga je Dženks pozvao da istraže slučaj nestale
osobe.“
„Bio si tamo?“
Henk mu je objasnio zašto je planirao da tamo prespava. „Pokušao sam
da ga odgovorim da izađe iz kuće u tom stanju, ali ipak je otišao.“
„Šta se dogodilo kad se našao sa Dženksom?“
„To je sve“, uzviknuo je Henk. „Dženks tvrdi kako nije zvao tatu sinoć u
vezi sa slučajem nestale osobe niti bilo čega drugog. Mislio je da je tata
ošamućen lekovima, a i trebalo je da bude.“ Prošao je prstima kroz kosu.
„Neko vreme čekao sam ga budan, a onda sam zaspao na sofi. Mama je sišla
rano, probudila me, pitala gde je on.
„Zovem ga na mobilni, ali odmah me prebacuje na govornu poštu. Pošto
sam proverio sa Dženksom i on mi je rekao kako ga nije zvao, okupio je
celo odeljenje. Jutros niko nije video tatu. Mislio sam da je možda došao da
tebe poseti, pa je zaboravio da obavesti dispečera.“
„Ko ga traži?“
„Svako ko nosi značku. Odeljenje za javnu bezbednost. Svi iz šerifove
kancelarije. Svi zaposleni zabrinuti su za njega, naročito posle jučerašnje
slabosti. Ali spremalo se to još od nedelje uveče. Pa, zapravo i ranije, još
otkako je obavešten o tvom intervjuu s Kerom.“ Zastao je, zatim ogorčeno
dodao: „I tu vest mu je doneo Traper.“
Majorove misli su skakale sa jedne teme na drugu kao fliper. „Možda je
Glen otišao da pronađe Džona i pokuša da ga urazumi.“

270
 „I to je moguće, pretpostavljam“, kazao je Henk. „Znaš li gde je Traper?“
„Nisam ga ni video ni čuo otkako me je posetio juče po podne.“
„Nije u motelu. Već sam proverio.“
„Šta si nameravao da uradiš ako ga pronađeš? Da ga pitaš zna li gde je
Glen? Ili da ga opet udariš?“
„Nisam ponosan na to“, promumlao je, „ali voleo bih da ga udarim
ponovo. Sinoć je dotukao tatu.“ Čupkao je zanokticu sa strane na palcu. „Tata
više voli Trapera od mene. Ne, ne trudi se da poričeš. Znaš to isto kao i ja. Bio
tata kriv ili ne za korupciju, najviše ga je povredilo to što ga je Traper optužio.
Je li ti Traper preneo svoja nagađanja?“
„O Glenu? Nije.“ Iako ga je nešto mučilo u mislima, jer je Džon tokom
jučerašnje posete nekoliko puta spomenuo Glenovo ime.
„Šta je sa Vilkoksom?“, pitao je Henk.
„Džon se za njega zanima već nekoliko godina.“
„Ali mora da je sve pretpostavka, jer bi inače Vilkoks bio u zatvoru.“
„Džonova zvanična istraga završila se kad je napustio Biro.“
„Ali nezvanična?“
„Ostaje ubeđen u neki dosluh.“
„Gospode“, šapnuo je Henk. „I mislim to kao molitvu.“
Seo je na ivicu kreveta, ne znajući da je to bilo isto mesto na kom je sedeo
Glen dvadeset četiri sata ranije, pretvarajući se da nikad nije čuo za
Tomasa Vilkoksa. Majora je bolela pomisao da ga je najbolji prijatelj lagao, pa
čak i greškom.
„Bojim se“, govorio je Henk. „Ako je tatina čast dovedena u pitanje u ovom
trenutku njegove karijere, možda će naći lakši izlaz od penzije.
„Samoubistvo?“ pitao je Major užasnuto. „Glen to ne bi uradio ni sebi, ni
tebi, a ni Lindi.“
„Ali...“
„Poznajem ga duže od tebe, Henk. Ne bi.“ Odjednom mu se Henk zgadio.
„Cviliš tu zato što Glen više voli Trapera? A što ne bi? Da se Traper plašio
za Glena, kao što ti tvrdiš za sebe, ne bi sedeo ovde i kršio ruke, već bi
prevrnuo sve da ga nađe. Kakvu korist ima Glen ovde od tebe?“ Uperio je
kažiprstom u njega. „Izlazi odavde i nađi ga.“

Traper se izdvojio u odvojenu prostoriju koju je Kera koristila kao kućnu

kancelariju proteklih sat vremena, dok je ona tumarala iz jedne u drugu sobu
stana, izmišljajući načine da se zaokupi i skrene misli sa onoga šta

271
se dešavalo iza zatvorenih vrata. Čuvši ga da izlazi, požurila je da ga
presretne u hodniku i sa očekivanjem ga je pogledala.
Lukavo joj se osmehnuo. „Bilo je lakše nego što sam očekivao.“
Pobegao joj je uzdah. „Trapere!“ Gotovo ga je zabalavila kad mu se bacila
u zagrljaj.
Zagrlio je i on nju. „Priznanje Tomasa Vilkoksa sve je promenilo. Nisam
samo agent koji je zastranio. Čim on hoće da pregovara, i dovodi
advokate, pokazuje da je za nešto kriv. I, bez mog znanja, neko ko je pročitao
moje izveštaje pre tri godine nije ih potpuno odbacio. Ef-Bi-Aj ima čoveka koji
iznutra radi na tome, pa...“
Zazvonio joj je mobilni i presekao ga. „Javiću se kasnije“, rekla je. „Pričaj
samo.“
„Imam previše toga da ispričam, ali uglavnom, sastanak je zakazan za dva
sata po podne u zgradi Ef-Bi-Aja. To će dati Vilkoksu vremena da okupi
svoj pravni tim i donese dragoceni spisak. Ako zna šta je dobro za njega,
pojaviće se, zato što su spremni da slušaju.“
„Imaš li svoj USB?“
Potapšao se po džepu farmerica. „Mogu li da se poslužim tušem? I
brijačem? I verovatno bi trebalo da izađem i kupim nove pantalone i košulju.
Želim da izgledam pristojno.“
Telefon joj je iznova zazvonio,
„Javi se“, rekao je. „Ja idem da se istuširam.“
„Brijači su u drugoj fioci sa desne strane.“ Opet mu se blistavo osmehnula.
„Tako mi je drago zbog tebe.“
„I meni. Nasmejali su mi se jedino kad sam im rekao da Vilkoks želi pun
imunitet. Ali to mu neću preneti dok ne stigne tamo.“
Na brzinu ju je poljubio i krenuo hodnikom. Usne su joj bridele od
poljupca kad se javila na telefon.
Grejsi joj je dreknula u uho. „Pa, krajnje je vreme!“
„Zdravo, Grejsi. Izvini što se nisam javljala. Poslednjih nekoliko dana su
bili...“
„Zaboravi na izvinjenje. Kuva se vruća priča.“
„Na bolovanju sam.“
„Nisi više. Sad nam svi trebaju.“
„Ali...“
„Vidi, Kera, stala sam iza tebe kad si odbila da uradiš intervju za mrežu.
Preuzela sam odgovornost zato što si bila tako potresena i ranjiva. Bla-bla. Ali

272
za ovo neću da te pokrivam. Osim toga, ne bi ni želela. Poslaću kombi po tebe
ispred zgrade u deset. Sredi se.“
Kera nije bila spremna da se vrati, ali Traper će biti zauzet, i ako mu
sastanak dobro prođe, biće mnogo zaposleniji u narednim mesecima. Danas
više nije mogla da mu pomogne i, na kraju krajeva, morala je da sačuva
posao. Ili da ga spase.
„Dobro. U deset. Koja je to vruća priča?“
Nešto kasnije ušla je u glavnu spavaću sobu. Traper ju je video kroz vrata
tuš-kabine i pohotno ju je pogledao. „Baš na vreme da mi opereš leđa.
Ili prednji deo.“
Ali mora da joj je pročitao izraz lica, jer mu je iz oka nestao šaljivi sjaj.
Zavrnuo je slavine i otvorio staklena vrata. „Šta je bilo?“
„Tomas Vilkoks je mrtav.“

273
 TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

„Izgleda da je bilo ubistvo, pa samoubistvo“, rekla je Kera. „Žena je ubila

prvo njega, pa sebe.“
Traper je dohvatio peškir i počeo da se briše. „Gde si to čula?“
„Upravo me je zvala Grejsi.“
„Znači, mediji se već bave time.“
„Naređeno mi je da pokrijem priču. Grejsi šalje kombi sa ekipom po
mene.“
„Pretpostavljam da će se savezni agenti s kojima sam pričao pre pola sata
pitati kako sam nameravao da dovedem mrtvaca.“ Odbacio je peškir i
obišao je da uđe u spavaću sobu, gde je počeo da sakuplja svoju odeću.
„Šta ćeš da radiš?“
„Da se obučem.“
„Ne, mislim na...“
„Kad kombi dolazi po tebe?“
Odmahnula je rukom. „Za nekoliko minuta.“
„Kupatilo je slobodno. Bolje požuri. Odmah odlazim.“
„Kuda ideš?“
„Vraćam se životu kakav sam vodio pre nego što si mi pokucala na vrata
kancelarije.“
„Ne možeš tek tako ovo da odbaciš, Trapere.“
Zakačio je futrolu i bacio svežanj ključeva prema njoj, ali nije se potrudila
da ih uhvati. Pali su na pod ispred nje. „Ključevi za smeđi sedan. Siguran
sam da Karsonu neće smetati da ga zadržiš dok ne dovezeš svoj auto iz
Lodala.“
„Šta ćeš da radiš?“
„Pozovi Uber.“
„U vezi sa Vilkoksom.“
„Šta ima tu da se radi? Nisam pogrebnik, a sumnjam da bi želeo da mu ja
nosim kovčeg.“
„Idi na sastanak, Trapere. Izloži slučaj. Mogu da jamčim...“
„Ne.“
„Možeš da im kažeš za mobilni u sefu iza slike.“
„Slike spiska sa imenima. Mogao bi da bude i Vilkoksov spisak za
čestitke.“
274
 „Na njemu će biti i ime šerifa Adisona.“
„Ugledni građanin Vilkoks nije zaboravljao da se zahvali okružnim
zvaničnicima.“
„Ali Glen Adison će...“
„Progovoriti? Reći zvanično ono što je nama sinoć ispričao?“ Odbacio je
to odmahnuvši glavom. „Može da preda značku i penzioniše se. Ali
navešće narušeno zdravlje ili želju da ima više slobodnog vremena. Neće
odbaciti četrdeset godina u snagama reda priznanjem da je... šta? Kakvo je
zlodelo izvršio? To što je pomno pazio na američkog junaka? Diviće mu se,
neće ga optužiti.“
„Zašto si tako glup?“
„Nisam glup, Kera. Već realan.“
„Pa, evo ti malo realnosti. Neko je prošle nedelje pokušao da ubije mene
i Majora.“
„Ko god da su, ili će ih uhvatiti ili ne, ali neće ih nikad povezati sa
Vilkoksom.“
„Ali šerif je znao da nam je pretila opasnost i nije ništa preduzeo.“
„Njegova reč protiv moje. I ne zaboravi, ja izmišljam priče i teorije
zavere.“
„I ja sam bila tamo. Uza sve ono što sam čula ove sedmice, mogu ponovo
da otvorim tu priču.“
„Bez potvrde?“
„Ti ćeš da potvrdiš.“
„Đavola. Ne razgovaram sa medijima.“
„Dobro. Ne trebaš mi. Henk Adison je prisustvovao očevom priznanju.“
„Henk bi uživao kad bih pao na kolena i bio ponižen. Ili će dobiti amneziju
ili će reći da sam naterao Glena na lažno priznanje dok je bio pijan i drogiran
antidepresivima. Ko zna? Možda i jesam, i možda mu je priznanje zaista bilo
lažno.“
„Dozvolićeš da Lezli Dankan bude osuđen za zločin koji nije počinio?“
„Možda ga jeste počinio. Možda su mi svi predosećaji pogrešni. Uostalom,
on je gnjida i neću da se brinem zbog njega.“
Pošto je proverio je li uzeo sve svoje stvari, izašao je iz spavaće sobe. Kera
ga je sustigla u dnevnoj sobi dok je oblačio jaknu. Posegla mu je za
rukom, uspela da ga uhvati samo za rukav, ali čvrsto ga je stegla.
„Poznajem te, Trapere“, kazala je. „Nećeš ti moći to tek tako da pustiš.“
„Samo me gledaj.“
„Ljudi koji pokušavaju da preteknu Vilkoksa...“
275
 „Možda ih nije ni bilo.“
„Neko mu je ubio ćerku.“
„Ili se uradila i slučajno predozirala? Možda mi je Vilkoks došao u
kancelariju da vidi šta imam o njemu, i sve što nam je rekao bila je čista
izmišljotina zabave radi.“
„Ne veruješ u to. Ja ne verujem. Mislim da je sve što nam je ispričao
istina.“
„Dokaži.“
Razdvojila je usne, ali nije ništa rekla.
„Ni ja to ne bih bolje izrazio.“ Istrgao joj je rukav iz stiska i otvorio vrata.
„Šta ja treba da uradim sa tom vesti?“, pitala je. „Da zaboravim da sam je
ikad čula?“
„Radi šta god želiš. Ne preporučujem ti da je objavljuješ. Ako je emituješ
bez dokaza, mogla bi da izgubiš ugled, i gde bi onda bila? Sjebana. Kao
ja.“ Odmerio ju je. „Mada taj deo ove nesreće nije bio tako loš.“
Izašao je i zatvorio vrata iza sebe.
Umesto da sačeka na lift, krenuo je požarnim stepenicama. Na pola puta,
na odmorištu jedanaestog sprata, naslonio se leđima na zid, čvrsto zažmurio
i pokušao da potisne Kerin povređen izraz zbog njegovih poslednjih reči.
Taktika mu nije uspela.
Pogledao je kroz rešetke na stepeništu i razmislio da otrči nazad i izvini
joj se, privuče je sebi, zagrli je. Ali topao zagrljaj i nežan pozdrav neće
promeniti okolnosti. Zakleo se da je neće povući sa sobom, ako sve ne prođe
dobro danas. Čist raskid je bio najbolji.
Osim toga, kad bi se vratio da se lepo pozdrave, nije verovao da bi imao
snage ponovo da ode.

Između Kerinog stana i svoje kancelarije nije izgovorio nijednu reč sa

vozačem iznajmljenog automobila.
Pošto je stigao na adresu, da bi ušao u zgradu, morao je da preskoči
parking-sat, koji je i dalje ležao na stazi. Zapitao se u kakvom mu je stanju
automobil, ali nije ga zapravo zanimalo niti se istinski brinuo.
Ušao je u zgradu, i vrata advokatske kancelarije smesta se otvoriše.
Karson ga je pogledao. „Pretpostavljam da si čuo.“
„Ko je tebi rekao?“
„Kera je bila na TV-u sa reportažom ispred Vilkoksove kapije.“
„Nije joj trebalo dugo“, promumlao je. Zatim je rekao Karsonu: „Treba da
te zadavim onim brusthalterom koji si joj kupio.“
276
 „Nisam ga kupio njoj, kupio sam ga tebi. Sviđa ti se?“
Traper ga je prezrivo pogledao i pokušao da ga zaobiđe da stigne do lifta,
ali Karson je iskoračio i preprečio mu put. „Počistili su ti kancelariju.“ ‘
„Ko?“
„Ovlastio sam nastojnika samo da ti zameni bravu i staklo, ali izgleda da
je video priliku da zaradi dodatnu kintu. Dva momka protutnjala su tamo juče
po podne. Provirio sam. Lepo izgleda. Platio sam račun.“
Prekopao je po džepu pantalona, izvadio ključ i pružio ga Traperu, „Ulazi
sa nazubljenim krajem prema dole.“
„Hvala.“
„Naravno da ću morati sve to da ti stavim na račun.“
„Kako god, Karsone, samo me malo pusti, važi?“
Karson mu je ovog puta stavio ruku na grudi da ga zaustavi. „Sranje što
su Vilkoksa roknuli. Je li tako?“
„Genijalan zaključak.“
„Kažu da ga je ubila njegova žena iz onog otmenog pištolja.“
„Gospode.“ Traper je vratio revolver u fioku, ali gospođa Vilkoks je
očigledno znala gde da ga nađe. „Jesu li procenili vreme smrti?“
„Oko dva ujutru.“
Ubrzo nakon što su on i Kera otišli.
Karson je rekao: „Čuli su od jedne ženine prijateljice da je patila od teške
depresije otkako su izgubili dete. Dakle, znaš, kad se sve uzme u obzir,
Trapere, možda je ovakav kraj najbolji.“
Traper je skupio oči od besa, „Nemoj da te udarim, Karsone.“ Odgurnuo
mu je ruku sa grudi. Karson se mudro odmakao. Traper je produžio ka liftu.
Čim je izašao iz lifta, namirisao je svežu boju. Mutno staklo na vratima
bilo je zamenjeno, ali natpis još nije bio urađen. Što je bilo dobro. Tako
novi stanar neće morati da se muči da ga menja,
Nameravao je da se iseli čim bude imao dovoljno sredstava da to obavi.
Nije znao šta će da radi niti kuda će da ode, ali znao je da je ovde završio.
Nije se nadao takvom završetku. Želeo je da se završi razjašnjenjem i
potpunom sigurnošću. Želeo je potvrdu, da, ali više od toga želeo je završetak.
Čvrst završetak koji nikako ne bi ostavio dosadnu dvosmislenost ili mučnu
sumnju.
Kako je izgledalo, ostaće u pat-poziciji. Pat-pozicija doživotno.
I mada je rekao Vilkoksu da mu to ne smeta, nije bilo tako. Naročito posle
ove sedmice. Posle Kere.

277
 Razbijeno staklo je počišćeno sa poda kancelarije. Proverio je ormarić s
dokumentima. Beznačajni papiri koji su bili razbacani po kancelariji
složeni su na beznačajne gomile u fioku. Sofa je bila kostur, ali punjenje koje
je bilo izvučeno iz jastuka sakupljeno je i uklonjeno. Sav nameštaj bio je
uspravljen.
Okačio je jaknu na vešalicu iza vrata, otišao do radnog stola i seo za njega.
Površina mu je blistala od čistoće, što je, koliko je znao, bilo prvi put.
Otvarao je fioku jednu po jednu. U donjoj se nalazio osnovni kancelarijski
pribor. U srednjoj su se nalazile prazne fascikle i kotur najlon kesa koje je
koristio da sačuva fotografije nezakonitih susreta. Jedino što je ostalo u
srednjoj fioci bila je lupa.
Ostavio ju je tu gde je i zatvorio fioku.
Dok se vrteo na stolici, primetio je da je zamenjena i električna utičnica,
zid zakrpljen i obojen.
Pitao se ko je gledao porno-snimke na USB-u? Dženks? Glen? Vilkoks
lično? Vilkoks se pretvarao da ne zna šta je bilo na USB-u, ali Traper više ni u
šta nije verovao.
Ispružio je nogu i zavukao ruku u džep da izvadi drugi USB. Bacakao ga
je po dlanu, razmišljajući samoprezirno kako je verovao da je pametan što
ga je poslao Merijen, a onda se pretvarao pred Vilkoksom da su mu otkrili
skrovište i ukrali njegovu polisu osiguranja.
Dobro je odglumio, ali i dovoljno neupadljivo da mu lukavstvo bude
ubedljivo. Prevario je Vilkoksa. Čak je i Kera pala na blef.
Traper je još jedno bacio USB uvis, a onda je umirio ruku. Sav se umirio.
Čak je prestao i da diše.
Trenutak kasnije ustao je sa stolice kao da ga je neko katapultirao.
Ostavio ju je da se vrti kad je izjurio iz kancelarije, proleteo kroz vrata
požarnih stepenica, preskačući i po tri stepenika odjednom dok nije stigao do
prvog sprata.
Uleteo je u Karsonovu kancelariju, preplašivši mu sekretaricu, bivšu
striptizetu. „Sa klijentom je“, rekla je.
Ali Traper je već otvarao vrata Karsonove privatne kancelarije. „Koja dva
momka?“
Karsonov klijent imao je reflekse krivca. Skočio je sa stolice, izvukao nož
iz rukava kaputa i zamahao njime.
Karson je ustao i mahnuo kroz vazduh. „Skloni sečivo. Bezopasan je.“
„Daleko od bezopasnog“, kazao je Traper iscerenom zločincu. „Sklanjaj
mi taj nož od lica ili ću da ti polomim ruku.“ Klijent mu je očigledno

278
poverovao. Učinio je kako mu je rečeno. Traper se vratio Karsonu. „Majstori
u mojoj kancelariji. Rekao si dva momka. Ko su oni bili?“
„Ne znam. Neki tipovi. U radnim kombinezonima. Sa alatom i kantama s
bojom i ostalim sranjima.“
„Čije ime je stajalo na fakturi za posao?“
»Nije bilo fakture. Dobio sam deset posto popusta za gotovinu,“
»Imaš li čekić?“
Karson ga je pogledao kao da mu je tražio sirenin rep.
„Čekić, čekić.“
„Za šta bi mi trebao čekić?“
Traper je ostavio troje zapanjenih ljudi iza sebe kad je otišao brzo kao što
se i pojavio i otrčao nazad do svoje kancelarije. Odgurnuo je stolicu tako
da mu se otkotrljala s puta, pa je nogom udario u zid odmah iznad utičnice,
udarajući ga petom čizme dok nije popustio.
Ali rupa koju je napravio nije bila dovoljno velika da zavuče ruku.
Otvorio je srednju fioku, uzeo lupu i zamahnuo je njom kao čekićem,
udarajući metalnim delom u zid dok se komadići zida nisu odvalili i dok otvor
nije bio dovoljno veliki da gurne ruku u njega do lakta.
Mobilni telefon bio je zalepljen za stub. Nakon što ga je izvukao, kuckao
se njim po čelu uz šaputanje: Kučkin sin, kučkin sin, kučkin sin. Vilkoksov
nepredviđeni slučaj.
Dozvolio je sebi desetak sekundi da se raduje.
I trideset sekundi da se plaši kako će ovo što je držao u ruci uticati na
njega.
Morao je da zna.
Uključio je telefon i laknulo mu je što mu nije bila potrebna šifra za
otvaranje. Pronašao je fotografije. Bilo ih je pet.
Dok je otvarao prvu, srce mu je lupalo. Trebalo mu je uveličavanje pre
nego što je pročitao imena. Proučio ih je. Iskočila su mu imena nekih slavnih
ličnosti. Prepoznao je imena političara, živih i mrtvih. Imena sa
titulom doktora ispred, imena sa „velečasni“ ispred, imena sa istaknutim
činovima.
Pošto je spisak bio poredan po alfabetu, Glen Adison je bio pri vrhu.
Otvorio je sledeću fotografiju, zatim narednu. Očekivao je da pronađe
neka imena kojih nije bilo.
Srce samo što mu se nije raspalo od straha, kad je stigao do imena koja su
počinjala na slovo T. Traper nije bilo među njima.

279
 Pobegao mu je suvi, promukao krik sreće. Kolena su mu klecnula od
olakšanja i spustio se na pod. Izustio je nerazgovetnu molitvu.
Sedeo je tako stežući telefon, puštajući srce da mu se smiri i disanje vrati
u normalu pre nego što je pregledao ostatak spiska. Alfabet se pobrkao
na sredini četvrte fotografije.
Traper je ukucao petu i ujedno poslednju. Na samoj sredini strane
nalazilo se samo jedno ime. Nije bilo otkucano. Potpis.
Major Frenklin Traper,
Nije bilo greške. Potpis je bio previše upečatljiv da bi bio lažan. Pripadao
je njegovom ocu.
Klonuo je uza zid, udarivši lopaticama o njega, ali nije ništa osetio.
Podigao je kolena, sagnuo glavu preko njih i ispustio niz suvih jecaja tako
razornih da su ga grudi zabolele.
Plašio se da će naći to na kraju svoje potrage za istinom. Nije bio zapanjen
niti je bio u zabludi. Sumnjao je u to. Očekivao. Ono što nije predvideo bilo je
da će ga potvrda toliko boleti.
Sad je bilo jasno zašto je Vilkoks stavio spisak u Traperove ruke. Nije to
uradio zato što se plašio sudskog gonjenja ili ubistva nekog svog saučesnika,
niti zato što ga je Traper zastrašio da mu ga preda. Čak ni zato da bi priveo
ćerkine ubice pravdi, mada, da je živ, Vilkoks bi sigurno dao Traperu zadatak
da ih ukloni.
Taj spisak bio je Traperova životna želja.
Vilkoks je dao Traperu ono što je najviše želeo, dokaz višegodišnje
korupcije i puštanja krvi, ali Traper nije mogao da ga iskoristi da optuži
Vilkoksa a da ne optuži i sopstvenog oca.
Mora da odustane od istrage, da prestane da postavlja pitanja i da
ispadne gnjida tako što će saveznim agentima reći: „Samo sam se šalio“, i da
zakopa sve preostale sumnje o eksploziji u Pegazu. Njegova ubeđenost u
zaveru neće nikad biti dokazana ili potvrđena. Ostaće gubitnik koji nije
mogao da se snađe, i ljudi će i dalje kolutati očima svaki put kad se spomene
njegovo ime.
Mogao je da izbriše fotografiju broj pet, ali Majorov potpis i dalje će ostati
na originalnom zavetu. Čak i ako vlasti ne saznaju za njegovo postojanje,
Traper je znao. Živeo bi svaki dan sa saznanjem da je prekršio zakon
ometanjem pravde. Vilkoks je znao kako će mu to teško pasti. Kako je uspeo
da se glasno ne nasmeje?
Nije čak bilo važno ni to što je bio mrtav. Da bi Major ostao junak u očima
sveta, Traper bi morao da odustane od svog krstaškog rata.
Zauvek. Amin,
280
 Sedeo je na podu tako jako stežući telefon da su mu prsti pobeleli, zureći
u očev potpis kroz zavesu suza.
Zatim ih je obrisao iz očiju i ustao.
„Jebi se, Vilkokse.“

281
 TRIDESET PETO POGLAVLJE

Sekretarica je bila tek malo manje uplašena nego pre, kad je Traper
ponovo ušao i otišao pravo u Karsonovu kancelariju. Klijent je još bio tamo,
skrušen i mrzovoljan, nezadovoljan svojom budućnošću.
Traper je rekao: „Moram da pozajmim...“
Karson mu je bacio svežanj ključeva automobila. „Jesi li dobro?“
„Jesam.“
Karson je ustao. „Jesi li siguran? Zato što izgledaš...“
„Od kog automobila su ovi ključevi?“
„Tvog. Sećaš se? Parkiran je pozadi, i izgleda kao nov.“
„Hvala. Dužan sam ti.“
„Trapere?“
Ali već je izašao.
U automobilu je proverio udubljenje na konzoli i pregradak za rukavice
u potrazi za punjačem telefona. Nije ga bilo. Mora da se Karsonov majstor
poslužio. Potapšao se po džepovima jakne dok nije pronašao telefon koji je
još imao punu bateriju i pozvao je kolege iz Biroa sa kojima je ranije
razgovarao. „Nađimo se na stazi ispred vaše kancelarije za tri minuta.“
Bila su mu potrebna četiri, ali, kad je stigao, agent je već bio tamo. Nije
bilo sumnje da je čuo za Vilkoksa, jer mu je praktično para izlazila iz ušiju.
Traper je spustio prozor i dobacio mu zapečaćenu plastičnu kesu. „Znam
da sam te izneverio. Žao mi je što ne mogu da predam Vilkoksa, ali ovde je
mobilni telefon o kom sam ti pričao. Tu su fotografije spiska, a on je
neverovatan. Na USB-u su moje stvari, Džonsonov video, snimak razgovora
sa Vilkoksom. Lozinka za otvaranje je CRVENO, sve velikim slovima. Daj to
Ef-Bi-Aju.“
Odjurio je pre nego što je zbunjeni agent stigao bilo šta da kaže.
Zatim je pozvao Keru. Telefon joj je zazvonio dva puta pre nego što je
prebačen na govornu poštu. Nije ostavio poruku, ali zvao je još tri puta
zaredom bez uspeha. Na semaforu je pozvao Siri11 da okrene broj TV stanice.
Pregledao je beskrajan spisak mogućnosti i konačno je dobio ljudsko biće u
redakciji.
Zatražio je Grejsi i povezali su ga. Predstavio se. „Moram da razgovaram
sa Kerom.“

11 Aplikacija sa digitalnim glasovnim pomoćnikom. (Prim. prev.)

282
 „Na terenu je, sprema se za reportažu uživo.“
„Hitno je.“
„Tvoji hitni slučajevi zamalo su je koštali posla. Kladim se da si ti razlog
što izgleda kao da joj je upravo uginuo kućni ljubimac i oči su joj crvene i
otečene.“
„Moram da razgovaram s njom. Prenesi joj poruku.“
„Zauzeta je. Moraćeš da tražiš oproštaj za to što si joj uradio neki drugi
put.“
„Ne radi se o tome. O nama. Već...“
„Idu uživo za šezdeset sekundi. Moram da idem.“
„Reci joj...“
„Hoću. Zbogom.“
„Slušaj me, prokletstvo!“ Udahnuo je. „Priznajem, govno sam.“
„Džon Traper je govno. Zapisujem.“
„Zapiši i ovo. Ovo je broj koji treba da pozove.“ Dva puta je ponovio broj
telefona koji je koristio. „Jesi li?“
„Jesam.“
„Reci joj da mobilni nije bio iza slike.“
„Jesi li pijan?“
„Kera će shvatiti. Reci joj da je bio blef. Kao i utičnica u zidu.“
„U redu.“
„Reci joj da imam spisak.“
„Imaš spisak.“
„Možeš li sve to da zapamtiš?“
„Sad je ostalo samo trideset. Moram da idem.“
Producentkinja je prekinula vezu.

„Javljaćemo se sa novostima kako se budu dešavale. Izveštava Kera Bejli.“

Kamerman joj je dao znak kad su bili van etera. Mikrofon kao da joj je bio
težak dvadeset kila u ruci kad ga je spustila uz telo.
Prizor je bio poznat: ona i kolege nameštali su se na mestu glavnih
događaja; niz kombija sa satelitskim antenama na krovu; kamermani
nameštaju kamere za što bolji snimak; tonci proveravaju jačinu u mikrofonu;
reporteri podešavaju slušalice i provjeravaju kako izgledaju na bilo kojoj
površini na kojoj su mogli da uhvate svoj odraz na tren-dva, koliko traje
predah.

283
 U tome je bila uspešna. Danas nije bila prisutna duhom. Radila je
mehanički, a srce joj nije bilo tu. Zapretila je Tomasu Vilkoksu da će mu se
pojaviti sa kamerama pred kapijom, ali nije očekivala da će izveštavati o
ubistvu i samoubistvu. Njegova bezosećajnost zbog života koje je oduzeo bila
je odvratna. Ali, zar ne bi i ona bila isto tako dostojna prezira, da je nije
rastužio očajan postupak što mu je okončao život?
Nema tog kolege koji ne bi dao očnjak da zna da je neposredno pre nego
što je Vilkoksa ubila njegova žena, Kera bila s njim u njegovoj dobro
čuvanoj kući. Bila bi to ekskluziva nad ekskluzivama, ali neće je ona ispričati.
Neće iskorišćavati čovekovu tragičnu smrt, koliko god zao bio, niti smrt
nesrećne gospođe Vilkoks.
Takođe neće prekršiti obećanje dato Traperu da neće ispričati celu priču
dok on to ne odobri.
„Kera, Grejsi hoće da razgovara s tobom.“
Kera se zapitala je li Grejsi nekako saznala za njenu i Traperovu sinoćnu
posetu Vilkoksu. Bože, nadala se da nije. Otpustila bi je na mestu.
Zahvalila se pomoćniku producenta koji joj je preneo poruku i vratila se
do kombija. Sela je na suvozačevo mesto, izvadila telefon iz torbe i
okrenula brzo biranje.
Grejsi se javila na prvo zvono. „Oči su ti još crvene pred kamerom.“
„Alergije.“
„Da. Pa, alergen je zvao.“
Srce joj je zalupalo, ali nije ništa rekla.
„Bio je van sebe od žurbe, naravno. Naglasio je da mora da razgovara s
tobom, ali ne o ’nama'. Hteo je da ti kaže da mobilni nije bio iza slike. Bio je
to blef kao i utičnica. Ima spisak.“
„Ima spisak?“
„Optužila sam ga da je pijan.“
Kerina utučenost je nestala, i sad je bila puna energije. „Je li rekao gde je?“
„Nije, ali ostavio je broj telefona.“
„Pošalji mi ga. Odmah ću da ga pozovem.“
„Čekaj, imam još jedan zadatak za tebe.“
„Grejsi, zasada imamo sve što ćemo dobiti od policije. Predstavnik za
medije neće reći ništa osim da istražuju. Sklonili su kućnu pomoćnicu, tako
da ne mogu ni da joj se približim. Glavni detektiv za ubistva me je izbegao.
Samo se ponavljam.“
„Šaljem Bila da preuzme. Treba da odeš u Lodal.“
„Zašto?“
284
 „Major je otpušten iz bolnice.“
„Šta? Danas? To mora da su glasine,“
„Imam pouzdan izvor. Dok sam bila tamo, podmitila sam bolničara da me
pozove ako čuje nešto novo ili neki trač. Upravo sam razgovarala s njim. To
je i dalje tvoja priča, Kera, i ako požuriš, to će biti ekskluziva u večernjim
veslima.“
Kratko je zastala da udahne, pa je nastavila: „Pretpostavljam da nećeš biti
budala koja će ovo da propusti, pa ako budeš mogla, najlepše te molim,
slikaj se s Majorom, to bi bilo divno. Ako nešto i kaže, svršila bih. I moram li
da ti nacrtam? Bićeš kraljica mreže.“
Kera je prestala da sluša čim joj je rekla da Major izlazi iz bolnice. Bila je
zapanjena. „Veruješ tom izvoru?“
„Svidele su mu se moje narandžaste naočare. Ekipa je već otišla. Naći ćete
se tamo.“
„Moj auto...“
„Iznajmi limuzinu. Stopiraj. Baš me briga. Samo sredi to crvenilo iz očiju
i odvuci dupe tamo.“

Traper je želeo da obavesti Glena da je krenuo u Lodal, pa da mu lično

kaže da Ef-Bi-Aj sad ima podatke o Vilkoksu, Bez obzira na to šta je sinoć
rekao Glenu, mislio je da može da izvuče neku povoljnu pogodbu za njega
ako pristane da svedoči protiv Vilkoksa.
Ljut nakon što je stalno dobijao govornu poštu, pozvao je zvanični broj
šerifove kancelarije i tražio da razgovara sa Glenom, Umesto da ga
spoje, pitali su da se predstavi.
„Džon Traper.“
„Šerif nije dolazio danas.“
„Ja sam prijatelj.“
„Da, znam, ali nije ovde.“
„Znate li gde mogu da ga nađem?“
„Žao mi je, ne znam.“
Nakon što je prekinuo vezu, Traper je imao nelagodan osećaj da su mu
dali unapred pripremljen odgovor koji je namerno bio neodređen. Pozvao je
kućni broj Adisonovih. Javila se žena. „Zdravo, Linda, Traper ovde.“
„Gospođa Adison je na mobilnom telefonu i ne mogu da je prekidam.“
„Ko ste vi?“
Predstavila se kao porodična prijateljica. Zašto je Lindi bila potrebna
porodična prijateljica da joj se javlja na telefon? „Je li Glen tu?“
285
 „Nije, i žao mi je, ali samo to smem da kažem.“
„Kako to?“
„Možda biste želeli da pozovete Henka“, rekla je pre nego što je prekinula.
Možda su ga vozali zato što je Henk raširio vest da je Traper persona non
grata,
Ili je Glen možda, nakon što je dao ostavku, izbegavao ljude uopšte da ne
bi morao da odgovara na pitanja.
Možda je ponovo dobio napad panike ili nešto još gore.
Zabrinut, pozvao je bolnicu, pitao je li Glen Adison primljen kao pacijent,
i laknulo mu je kad je čuo od operatera da nije.
„Dobro. Hvala.“ Nesiguran kako će se osećati u razgovoru sa svojim ocem
tako brzo posle onoga što je saznao, oklevao je.
„Mogu li još nekako da vam pomognem?“ pitao je operater.
„Da. Molim vas, pozovite mi sobu majora Trapera.“
„Ne mogu.“
„Ovde njegov sin.“
„Žao mi je, gospodine Trapere. Ne mogu da vas povežem, zato što vam je
otac otpušten.“
„Šta?“
„Izašao je iz bolnice.“
„Kada? Zašto nisam obavešten?“
„Ja... Ja...“
„Nema veze. Povežite me sa glavnom sestrom na njegovom spratu.“
Dok mu se praznila baterija mobilnog, telefon je na drugom kraju zvonio
barem dvadeset puta. Skoro je odlučio da prekine i iznova pozove
operatera, kad se javio razdražljivi muški glas. Čim je Traper objasnio ko je,
tip se predstavio kao dežurni medicinski tehničar na spratu i počeo je da se
brani.
„Pokušali smo da vas nađemo, gospodine Trapere. Nijedan broj koji smo
imali u kartonu vašeg oca nije bio dostupan. Probali smo da ga ubedimo
da ostane dok vas ne nađemo, ali bio je uporan da ode. Njegov lekar ga je
odvraćao, ali...“
„Kad je to bilo?“
„Pre pola sata. Možda malo duže.“
„Jesu li ga odvezla ambulantna kola?“
„Ne. Došao je velečasni Adison. Ponudio se da ga odveze.“

286
 TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Minivan koji je Traper prepoznao kao Henkov bio je parkiran ispred

Majorove kuće.
Traper je projurio kroz kapiju i za njim je letela prašina na prilazu.
Zakočio je tako jako da je auto proklizao, pre nego što se naglo zaustavio.
Brzinom munje je izašao i potrčao stepenicama do verande.
Vrata su bila otključana. Uleteo je. Zatim se ukopao u mestu.
Major je sedeo u fotelji, ali uspravno. Izgledao je bledo i slabo, drhtavo i
skupljeno, ali i ljutito.
Iznad njega je stajao Henk, koji se povukao nekoliko koraka i skrenuo je
pušku što je držao uperenu u Majora prema Traperu, koji je izgovorio:
,,šta dođavola radiš?“
Henk je odgovorio: „Zar nije očigledno?“
„Nema Biblije?“
„Ovo brže privlači pažnju.“
„Možda u nekim drugim rukama. Ti samo izgledaš kao magarac.“
Zbijao je šale, ali utroba mu se zategla kao doboš, i pažljivo je pratio svaku
nijansu Henkovog tona i izraza jer mu je prst kuckao po okidaču lovačke
puške.
Ali veoma ga je brinulo očevo teško disanje. „Tužiću tu bolnicu što su te
otpustili.“
„Rekao je da ćemo zajedno tražiti Glena.“ Pokazao je bradom na Henka.
„Umesto toga dovezao me je ovamo. Uzeo je tu pušku iz ormara...“
„Štedi dah“ prekinuo ga je Traper. „Ostalo mogu i sam da shvatim.“ Još je
razmišljao o potrebi da traže Glena. Očajnički je želeo da mu to objasne, ali
prvo je morao da razoruža Henka. „Znaš li uopšte kako to da napuniš?“
„Bila je napunjena.“
„Ha! Daj da pogađam, Dženks?“
„Sposoban tip.“
„Siguran sam. Ali hajde, Henk. Spusti pušku pre nego što nekoga
povrediš.“
„Voleo bih da počnem sa tobom.“
„Ne bi nikad pogodio ni širu stranu ambara. Promašio bi me, a onda bih
morao da te ubijem, a to ne želim. Ne zato što bi mi nedostajao ili tako
nešto, ali tvojoj porodici bi bilo teško.“
„Polako, jednom rukom skini futrolu.“
287
 „Futrolu?“
„Ako to ne učiniš odmah, ubiću Majora.“
„Iz puške koju mu je poklonila moja mama? To nije sportski.“
„Uradi to, Trapere.“
Oči su mu tako manijački sijale da je ovaj susret lako mogao da postane
krvav. Traper nije smeo da rizikuje dok bolje ne shvati šta se događa. „Da
bih jednom rukom dohvatio futrolu, morao bih da skinem jaknu.“
„Polako.“
Zbacio je jaknu sa ramena, pa pustio da mu rukavi skliznu sa ruku. Pala
je na pod.
Zabacio je ruku iza leđa i otkopčao futrolu za devetomilimetarski pištolj
sa pojasa.
„Baci ga sad preko ramena.“
„To je opasno. Nisam siguran da je zakočen.“
„Uradi to.“
Pokušao je da odredi tačku udarca o drvo kad futrola padne,
„Neka ti ruke budu podignute“, rekao je Henk.
Traper ih je podigao u visinu ramena. „Šta sad? Stajaćemo ovde dok neko
od nas ne poklekne? Nikad u životu nisi mogao dugo da izdržiš, znaš.“
„Zaveži!“
Majorovo disanje bilo je pištavo kad je udahnuo. „Henk, zašto radiš ovo?
Jesi li ostao bez pameti?“
„Bez duše, mislim“, kazao je Traper. „Zašto biste morali da tražite Glena?“
Major je odgovorio: „Od sinoć ga niko nije ni video ni čuo.“
„Pozvali su ga da izađe iz kuće“, rekao je Henk.
Traperu se nije sviđalo kako to zvuči, niti izraz likovanja na Henkovom
licu. „Pozvali su ga da izađe?“
„Zamenik Dženks.“
„Službeno?“
„Ne baš.“
„Ne baš?“
Henk je odgovorio; „Obavestio sam Dženksa da se tati - kao što si ti rekao
- probudila savest i sve je istrtljao. Što nam je stvorilo neprilike. Dženks ga
je namamio do Jame. I nema više neprilike.“
„Ubio ga je? Gospode bože“, prošaputao je Major. „Zašto?“

288
 Traper je odgovorio: „Zato što je naš duhovnik želeo da preuzme od
Tomasa Vilkoksa ulogu glavnog zlikovca.“ Podrugljivo se zacerekao. „Ali radi
se o tome da je Henk tako sjeban da to i ne zna.“
„Kakvu god smicalicu da spremaš sad, Trapere, neću pasti na nju.“
„Nema smicalice. Zar nisi čuo? Vilkoks je mrtav.“
„O, čuo sam sve grozne pojedinosti. Tvoja devojka je izveštavala ispred
Vilkoksove kuće.“
„Ono što ne znaš, ali mislim da je sad možda trenutak da te prosvetlim,
jeste da smo Kera i ja bili u kući sinoć sa Vilkoksom.“
Henk se grohotom nasmejao.
„Kunem se.“
„Išao si da posetiš Vilkoksa?“
„Nakon što sam otišao od tebe.“
„I dočekao te je raširenih ruku?“
„Ne bih išao tako daleko da to kažem. Ali poslednjih nekoliko dana, on i
ja smo stvorili obostrano korisno nazovipartnerstvo.“ Stao je i podigao
obrvu. ,,0, vidim da si zaprepašćen. To nisi znao.“ Uzdahnuo je i tužno
odmahnuo glavom. „Da, Tom je čak i mene držao na nišanu, ali nije mogao da
se natera da me ubije. Umesto toga, u razgovoru smo prevladali sve naše
razlike...“
„Vrati se na prošlu noć.“
„Ili šta? Ubićeš me? Ne verujem ti. Iako si mi već povredio osećanja. Znam
da si ljut na mene što sam te poslao tamo do one barake, ali, zar nisi
malo preterao sa osvetom?“
„Nastavi s pričom“, prasnuo je Henk.
„Zaboravio sam gde sam stao. O, da. Nas troje - Vilkoks, Kera i ja - vodili
smo dva zanimljiva razgovora, poslednji oko jedan sat jutros.“
„Jesi li mu rekao da ga je tata izdao?“
„Ne, nisam.“
„Ne verujem.“
„Zabole me veruješ li mi ih ne. To je istina.“
„Dakle, o čemu ste razgovarali na tom sastanku za koji i dalje ne verujem
da se održao?“
„O nečem ozbiljnom, i ne zezam te. Vilkoks je imao nešto, gotovo
potpisano priznanje, što bi ubedilo Ef-Bi-Aj da ponovo otvori slučaj
eksplozije u Pegazu. Pristao je da mi to da.“
„Vilkoks ti ne bi učinio takvu čast, a još manje bi ti dao nešto što bi ga
ugrozilo.“
289
 „Inače ne bi. Prvo se snebivao, pogađao, trgovao. Znaš kakav je bio. Nadao
se da će mu dati pun imunitet. Ali te pojedinosti verovatno te ne
zanimaju, kao ni bilo koga drugog osim saveznih tužilaca.“
„Nastavi“, ponovio je Henk, ovog puta procedivši reči kroza zube.
„Ako prestaneš da me prekidaš... Dovoljno je reći da je samo jedno moglo
da natera Vilkoksa da postane gubitnik kao ja i zamoli me da mu
izdejstvujem nagodbu.“
„Dakle?“
„Osveta za ćerkino ubistvo.“
Henk je izdajnički zatreptao.
„Naterao me je da obećam kako će mi to biti na prvom mestu.“ Tiho je
dodao: „Koga si unajmio da ti to obavi? Zato što znam da ti nemaš ni
stomak ni muda da to odradiš sam.“
„Zaveži, Trapere.“
Nasmešio se. „Dobro. Zavezaću. Samo još nešto. Ponavljam: Ti, Si. Tako,
Sjeban. Možeš da ubiješ mene, možeš da ubiješ Majora, ali sa mnom je sinoć
bila i Kera. Zna sve za Vilkoksov zavet, koji su potpisali ljudi što za
njega obavljaju prljave poslove. Pobrinuće se da svi na njemu budu
razotkriveni i da odgovaraju za svoja zlodela.“
Henk se glasno nasmejao. „Trapere, Trapere, Trapere. Uvek pokušavaš da
me zavrneš. Ali ovog puta neće uspeti, jer ja nisam potpisao taj smešni
zavet.“ Poprimio je odjek grofa Drakule. „Dole u trezoru banke. Dugim
mračnim hodnicima do unutrašnje prostorije.“
Vratio se svom normalnom glasu i dodao: ,,I meni je probao da smesti kao
što je tata sinoć opisao. Vilkoks me je lepo podsećao koliko je donirao
fondu za izgradnju hrama. Jednim zamahom svog nalivpera spasao je moje
propovedanje na TV-u. Dug je dospeo, rekao je. Reči su imale to značenje.
Potpiši na isprekidanu liniju.
„Ali rekao sam: ’Ne tako brzo, Tomase.’ Vidiš, prethodne nedelje saopštio
sam dobre vesti o njegovoj velikodušnosti sa propovedaonice. Aleluja!
Slava svim svecima!“ Ponovo se nasmejao. „Šta je mogao da uradi? Da uzme
novac nazad? Da povuče ponudu svemogućem bogu?“
„Šta je želeo od tebe? Oprost grehova?“
„Vrlo malo, zapravo. Sve je više bio zabrinut da će tata da pukne. Postajao
je star, osetljiviji, plačljiv kad se napije, što je bilo stalno. Vilkoks je želeo
da radim tati ono što je on radio Majoru.”
„Špijuniranje.“

290
 Majorova kratka primedba iznenadila je Trapera. Major ga je, osetivši to,
pogledao. „Henk mi je rekao za tvoju posetu Glenu sinoć, za njegova
priznanja.“
„Nije mi bilo lako, niti prijatno.“
„Verujem ti, Džone.“
Major je izgledao utučeno i potišteno, ali Trapera je još više zabrinulo to
što je sa svakim trenutkom izgledao fizički sve slabiji. Želeo je da čuje sve
što je Henk imao da kaže o svom suparničkom odnosu sa Vilkoksom, ali
morao je da ga požuri.
,,U redu, znači odbio si da potpišeš Vilkoksov zavet. Uvredio se zbog tvoje
drskosti, nadurio se, zapretio. ’Nemaš pojma kome se suprotstavljaš.’
Tako nešto. Ali Vilkoks je bio opasan igrač.“
„Mora se priznati“, rekao je Henk, „metod mu je uspevao decenijama.“
„Vekovima. Makijavelistički. Nije originalno, ali je delotvorno, i ti si to
shvatio. Pokazao si mu. Ubio si mu ćerku.“
„Nisam ja, naravno.“
„Tako je. Zaključili smo da si prevelika kukavica. Koga si poslao da to
obavi?“
„Pokazao sam put ispravnosti jednom bivšem narkomanu.“
„Cena iskupljenja: jedno ubistvo.“
Henk se anđeoski osmehnuo. „Čudni su putevi božji.“
„Kao i đavolovi.“ Takav je bio i Traperov osmeh. „Sećaš li se kad sam ti
rekao da si sjeban a da to i ne znaš? Pa, nisi potpisao Vilkoksov zavet, pa Ef-
Bi-Aj nema tvoj potpis. Ali imaju - jer sam im ja to predao - spisak koji je
Vilkoks prikladno otkucao i poredao po alfabetu. E sad, probaj da pogodiš čije
ime je dodao?“
Vilkoks to nije uradio. Henkovog imena tamo nije bilo, ali možda bi on
poverovao da jeste. Bilo je vrlo moguće da je Vilkoks to uradio iz čiste pakosti.
„Žao mi je, Henk“, izgovorio je Traper sa lažnim žaljenjem i zakoračio je
prema njemu.
Henk je podigao pušku. „Lažeš.“
„Možeš da me ubiješ, ali Ef-Bi-Aj i dalje ima ta imena, a Kera može da
posvedoči kako sam došao do njih. Sve će da potvrdi.“
„Onda mi je dvostruko drago što je dojurila ovamo da pokrije Majorovo
otpuštanje iz bolnice.“
Traperu se stomak okrenuo. ,,Šta?“
„O, vidim da si zapanjen“, podsmehnuo se. „Nisi to znao.“ A onda: „Kera?“

291
 Pojavila se na vratima između dnevne sobe i hodnika. Dženks ju je levom
rukom stezao za mišicu, U desnoj je držao revolver, kalibra s kojim nije bilo
šale.
Kerine usne su gotovo pobelele od straha, ali glumila je odvažnost. „Grejsi
mi je prenela tvoju poruku. Pokušala sam da te dobijem.“
„Telefon mi se ispraznio.“
„Upozorili su mene i Majora da ćemo svi umreti ako ti damo znak da sam
tu.“
„Mislim da im je to ionako namera.“ Uputio joj je poluosmeh, ali nadao se
da je u njemu prepoznala i izvinjenje i žaljenje.
„Dženkse, dovedi je ovamo“, naredio je Henk. Dženks ju je pogurao
napred, i kad mu se našla nadohvat ruke, Henk ju je naglo povukao ispred
sebe, okrenutu prema Traperu. „Uzmi pušku.“
„Idi dođavola“, rekla je i udarila ga laktom u stomak.
Traper je nagonski poleteo napred.
Henk je povikao; „Dženkse! Ubij ga!“
„Čekaj!“ Traper se ukočio i podigao ruke. „Ostavite Keru na miru, sa
mnom možete da radite šta hoćete.“
Henk, teško dišući od napora - uzbuđenja? - izgovorio je: „Dakle, to je vrlo
velikodušno od tebe, Trapere, ali nemaš mogućnost da postavljaš
uslove, pošto je sva prednost na mojoj strani. Reci Keri da uhvati pušku.“
Traper je bacio pogled na Dženksa, koji se primakao Majoru. Svi su bili
lake mete njegovom revolveru. Ponovo je pogledao u Keru i klimnuo glavom.
„Učini kako ti kaže.“
Ne skidajući pogled sa Trapera, dozvolila je Henku da joj stavi ruke tamo
gde je želeo i pritisne ih svojima. Levom je pridržavala cev, a desnu je
obavila oko osigurača za okidač. Henkov prst ostao je savijen oko okidača.
Gledajući u Trapera preko Kerinog ramena, Henk se zakikotao: „Kakva
prokleta sreća. Upravo sam izlazio iz bolnice sa Majorom uguranim u
svoj kombi, kad se ona dovezla na parking. Pozvao sam je da se vozi sa nama
i rekao joj da može da pozove svoju ekipu ovamo. Samo...“
„Samo kad sam pokušala da ih pozovem“, nastavila je Kera, „udario me je
po licu i oteo mi telefon.“
Traper ga je ledeno pogledao. „Ipak ću morati da te ubijem.“ Pogledao je
preko ramena i ugledao svoju futrolu na dva metra na podu. Znao je da
ima metak u cevi, ali kako da izvadi pištolj iz futrole...
Čitajući mu misli, Dženks je kazao: „Ne bih ti savetovao.“

292
 „Bolje ga poslušaj, Trapere“, dobacio je Henk. „Kao čoveku od zakona,
poznati su mu svakakvi trikovi.“
„Kao podmetanje dokaza da se optuži ološ koji je prekršio uslovnu za
pokušaj ubistva?“
„To mu je još najslabiji dar“, rekao j e Henk. „Može da učini da ljudi
nestanu bez traga.“
„Jama.“
„Leševi vam neće nikad biti otkriveni.“
„Kao leš njegovog partnera od nedelje uveče?“
„Piti Mos“, potvrdio je Henk.
„Ko je bio treći?“, pitala je Kera.
„Nije bilo trećeg.“ Javio se Dženks.
„Da, bilo je.“ Traper je usmerio Kerinu pažnju na Majora,
Pogledala ga je, i usne su joj se razdvojile od zbunjenosti. Umorno je
klimnuo glavom. „U pravu je.“
Traper je žalio što ne oseća nikakvo zadovoljstvo iz očevog priznanja. Nije
mogao. Keri je kazao: „Onog dana kad sam došao ovamo, shvatio sam da je to
morao biti on, taj ko je pokušao da otvori vrata pre nego što si čula pucanj.
Ali nisam mogao da shvatim zašto. Ne, bolje da kažem ovako.“ Pogledao
je u oca. „Nisam želeo da shvatim zašto. Sad kapiram.“
„Mislim da ne shvataš, Džone“, rekao je on. „Čuo sam ih da dolaze prema
kući i pokušao sam da upozorim Keru. Ponestalo mi je vremena. To je sve.“
Traper ga je gledao pravo u oči. Udahnuo je, izdahnuo. Pomislio je kako
će mu rebra pući od pritiska koji je rastao iza njih. Srce mu je već bilo
slomljeno.
Henk je izgovorio: „A. Mučni tajac.“
Traper se nije ni osvrnuo na njega, već je pogledao u revolver u
Dženksovoj krupnoj ruci. „Ako se Major uskoro ne vrati u bolnicu, bićete
optuženi za ubistvo.“
„Nisam ja pucao u njega, već Piti. Naprasito malo govno.“
Henk je rekao: „Pazi na rečnik, Dženkse.“
Traper je i dalje gledao u zamenikove neumoljive oči. U glavi je
rekonstruisao scenario od nedelje uveče, sastavljajući deliće, zamišljajući
kako se sve odigralo sa Dženksove tačke gledišta. „Piti je bio lak na obaraču.
To nisi očekivao. Nekoliko trenutaka nakon što je Major pao, primetio si da
se ugasilo svetlo u kupatilu.“
„Ni to nisam očekivao“, kazao je Dženks.
„Nije trebalo da bude nikog drugog ovde.“
293
 „Ne. Ona je“, rekao je, bacajući pogled na Keru, „bila neprijatno
iznenađenje. Inače, sve ostalo sam razradio.“
Gledajući u čovekove ledene oči, Traper je promrmljao: „Ali ništa se nije
odvijalo po planu.“
„Moglo bi da se kaže.“
„To je bilo onda.“ Henk je privukao Traperovu pažnju svojim
nestrpljenjem. Cev puške i dalje mu je bila uperena u grudi. „Ovo je sada.
I ovo sam takođe sve razradio.“
Traper je nakratko pogledao Keru. Lice joj je bilo potpuno belo od straha.
I njemu je srce tuklo, ali, pokušavajući da zadrži opušten ton, otegnuto je
izgovorio: „Jesi li? Čisto iz radoznalosti, Henk, kako nameravaš da nas ubiješ
sve troje i izvučeš se sa tim?“
„Neću ja nikoga da ubijem.“ Namestio je Kerin kažiprst preko okidača.
„Već Kera.“
„Ne!“
„Prepustiću joj da izabere ko ide prvi.“ Henk je malo pomerio cev puške
tako da je sad bila uperena u Majora. „Mogla bi da spase Majora bede. To
bi baš bilo poetično, zar ne? Spasao joj je život, a ona je okončala njegov.
Ježim se od te ironije. Ili“, ponovo je nanišanio u Trapera, „može da puca u
tebe.“
„Ne može sa tom puškom. Nije napunjena.“ Traper je spustio ruke.
„Podigni ih“, povikao je Henk.
„Ne, ne, ne“, ponavljala je Kera dok se odupirala Henkovom sve jačem
pritisku na njen prst.
„Henk, za ime božje, prestani s tim.“ Major je spustio ruke na rukohvate
fotelje kao da će se pridići, ali Dženks ga je povukao dole i nakrivio revolver.
Traper nije skidao pogled sa Kere. „Povuci okidač.“
Kratko ali naglašeno odmahnula je glavom.
„Nije napunjena“, rekao je Traper.
Henk joj se glasno nasmejao u uho, od čega se nakostrešila. „Kao da bih
pao na to.“
„Jesi li je proverio, Henk?“, pitao je.
Henk je oklevao: „Nisam morao.“
„Dženks uvek radi ono što mu kažeš?“
„Uvek.“
Traper je okrenuo glavu i pogledao u Dženksa. Bezizražajan, čvrst kao
granit, nije ni trepnuo, ali je budno pratio svaki treptaj oka.

294
 Traper je opet pogledao u Henka. „Ako si siguran da je puška napunjena,
onda ću za koji trenutak biti mrtav, i ti ćeš biti srećan.“
„Džone, šta radiš?“ pitao je Major šišteći. „Prestani da ga izazivaš.“
Traper je rekao: „Kera, povuci okidač.“
„Ne mogu,“ Glas joj je bio tužan, jedva čujan.
„Neće se ništa dogoditi,“
Henk je likovao. „Blefiraš, Trapere.“
„Povuci okidač, Kera.“
„Trapere, molim te“, jecala je. „Ne mogu.“
„Veruješ li mi?“, šapnuo je.
Prodorno ga je pogledala. Klimnula je potvrdno.
„Onda uradi to. Povuci okidač.“
Oklevala je tren, a onda pritisnula prstom okidač.
Puška je škljocnula, ali nije opalila.
U tom trenu Henkove zbunjenosti, Traper se bacio prema Keri i odgurnuo
je u stranu, pa pojurio na Henka. Henk je zamahnuo puškom kao
palicom. Čelična cev zakačila je Trapera sa strane po glavi, ali se on nije
zaustavio, već se zaleteo na Henka i odgurnuo ga unazad nekoliko metara kao
lutku za vežbanje obaranja u ragbiju, pre nego što ga je konačno srušio na
pod.
Henk je pokušao da se izmigolji, ali Traper ga je zgrabio za košulju i
povukao uspravno.
„Ovo je za Glena, šta god da si mu uradio.“ Traper je zamahnuo pesnicom
i udario ga što je jače mogao posred lica. Kosti su pukle, krv je briznula,
Henk je vrisnuo. Glava mu je pala napred.
Traper ga je uhvatio za kosu i trgnuo mu glavu gore. „Ovo je za Majora.“
Udario, ga je opet, jače, pomerivši mu vilicu, ali ne puštajući mu kosu iz
stegnute pesnice. „Ti, licemerni drkadžijo, trebalo bi da te ubijem za ono što
si uradio Tifani Vilkoks, ali radije bih da te gledam kako truneš u zatvoru
do kraja svog bednog života.“ Zabio mu je pesnicu u stomak, ali dotad ga je
već Dženks zauzdao. Ščepao ga je i odvojio od Henka.
Traper ga je otresao od sebe. „Završio sam, završio sam.“ Ošamućen od
udarca u glavu, zanjihao se dok je ustajao i okretao se Dženksu. „Kučkin
sine. Ti si iz Ef-Bi-Aja, zar ne?“
„Kancelarija za Severni Teksas.“ Pokazao je svoju identifikaciju,
„Bilo bi lepo od tebe da si me uputio.“
„Lepo možda, ali protiv naređenja.“
„Umalo da te ubijem onog dana.“
295
 Agent Dženks kiselo se osmehnuo. „Nema potrebe da me podsećaš. Kad
si pogodio?“
„Pre oko jednog minuta. Nisam mogao da shvatim zašto samo stojiš, sve
posmatraš, umesto da me na brzinu dokrajčiš time“, rekao je, pokazujući
na revolver koji je Dženks i dalje držao u ruci. „Molio sam se bogu da mi je
predosećaj tačan. Stiže li pojačanje?“
„Na putu su.“
Traper je šutnuo Henka u koleno. „Pročitaj mu njegova prava.“
„Trapere!“
Okrenuo se na Kerin preplašen glas.

296
 TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Naslonila se na Majorovu fotelju i nagnula se nad njega. Traper je još bio

nesiguran na nogama, ali stigao je do fotelje i kleknuo pored nje.
Sa suprotne strane, Kera ga je sumorno gledala i privukla mu pažnju na
Majorovo krilo. Telo mu je bilo natečeno na levoj strani, što je ukazivalo
na unutrašnje krvarenje.
Major je rekao: „Nešto mi je popustilo. Hirurg me je upozorio da je
prerano da izađem, upozorio me da pluća ponovo mogu da mi otkažu. Ali
GIen...“
„Samo miruj“, rekao je Traper. »Pomoć će odmah stići. Odvešćemo te
nazad u bolnicu. Onaj lekar je dobar. Zakrpiće te opet.“
Traper je jedva bio svestan da su stigli uniformisani muškarci i rastrčali
se po dnevnoj sobi. Mora da su čekali na Dženksov znak da uđu. Traper ga je
primetio krajičkom oka.
„Majore?“ Dženks je spustio ruku na Majorovo rame. „Ja sam kriv što ste
ranjeni. Nisam imao vremena da vas upozorim, pa sam vas udario u
glavu samo da vas oborim. Piti nije trebalo da...“
„To ćemo sve da raščistimo kasnije“, ubacio se Traper. „Je Ii hitna pomoć
na putu?“
Dženks je klimnuo glavom, ali pažnja mu je i dalje bila usmerena na
Majora. „Vaš prijatelj Glen Adison je u pritvoru. Pozvao sam ga do Jame kao
što je Henk rekao, ali radi njegove bezbednosti. Predao sam ga drugim
agentima koji su nas tamo čekali. Isto kao što sam uradio sa Pitijem Mosom.
Šerif Adison je dobro. Potpuno sarađuje. Izričito je tražio da vam prenesem
da vas voli. To ništa nije promenilo.“
Major je pitao: „Zna li za Henka?“
„Ne još, i plašim se da mu ne kažu. Šerif je dobar čovek. Možda je varao
jednom ili dva puta na izborima, ali dobro je izvršavao svoje dužnosti.“
„Hvala što ste preneli njegovu poruku.“
Dženks je umirujuće potapšao Majora po ramenu, pa je požurio da
podnese izveštaj i izda naređenja pristiglim policajcima.
Major je pogledao Trapera. „Video si moje ime na Vilkoksovom spisku?“
„Postarao se da vidim.“
„I ipak si ga predao Ef-Bi-Aju?“
„Morao sam. Nisam želeo. Mučio sam se, ali...“
„Ali pošto si takav kakav si, morao si.“

297
 „Jesam, da.“
Major se drhtavo osmehnuo. „Ponosim se tobom zbog toga.“ Isprekidano
je udahnuo. „Mislio sam da će sve ovo da nestane da ti nikad ne saznaš,“
„Pa, nije nestalo. I znam. Znam sve osim prirode tvog sporazuma sa
Vilkoksom. Je li imao veze s onom unosnom ponudom za knjigu i film?“
„Ne.“
Traper je sagnuo glavu i treptanjem odagnao suze iz očiju. „Samo mi reci...
molim te, reci mi da nisi digao Hotel Pegaz u vazduh,“
Major mu je potražio ruku i stegao ju je. „Ne, Džone. Ne. Zar si to mislio?“
„Toga sam se plašio. Prošao sam kroz pakao, plašeći se toga. Kad sam
počeo da istražujem eksploziju, shvatio sam da su ona trojica koji su preuzeli
krivicu radila po nečijem naređenju, mislio sam da si ti jedan od njih, ali imao
si dovoljno sreće da se izvučeš.“
„Zašto si to mislio?“
„Zato što si, osim Vilkoksa, imao više koristi od te proklete nesreće od
svih. Izgradio si karijeru na tome.“
„Sudbina. Na pravom mestu u pravo vreme. To je bilo sve.“
„Zašto si onda sklopio dogovor sa Vilkoksom?“
„Kunem se dušom tvoje majke da nisam imao nikakve veze s njim do pre
tri godine, kad si počeo da ga istražuješ.“
„O, gospode“, zaječao je Traper, „ne želim ovo da slušam.“
„Nisi uradio ništa pogrešno. Radio si svoj posao. Kriv si samo što si bio
veoma dobar i uporan. Vilkoks me je uvukao, rekao mi da moram, moram, da
te diskreditujem, odbacim tvoju teoriju zavere, odreknem se i tebe i
svih tvojih optužbi.“
„Ili šta? Šta je mogao da uradi? Da ti poništi status heroja?“
„Da ubije Merijen.“
Traper se trgao.
„Još gore“, nastavio je Major. „Uverio me je da će svi dokazi ukazivati na
tebe,“
Traper je pogledao u Keru, video joj u očima užasnutost, i rekao: „Video
sam imena na njegovom spisku. Mogao je to da ostvari.“ Vratio se ocu i
pitao: „Zašto nju? Zašto nije prosto mene roknuo?“
„Zato što nije znao šta imaš o njemu, koliko si toga otkrio i podelio sa
nadređenima. Da te je ubio, plašio se šta bi mogao da ostaviš iza sebe za
buduće analize. Ali moja osuda imala bi veliki uticaj, rekao je. Naredio mi je
da te diskreditujem, inače... Čak i kad bi bio oslobođen za ubistvo verenice..:“
„Moj ugled i moj život bili bi uništeni. Bili su uništeni.“
298
 „Žao mi je, Džone. Prihvatio sam ono što sam verovao da mi je jedini
izbor.“
„Merijen nije ništa saznala o tome, zar ne?“
„Ne.“
„Hvala bogu“, tiho je izgovorila Kera.
„Mislio sam da ja tebe štitim od Vilkoksa“, rekao mu je Traper. „Ti si štitio
mene. Kučkin sin nas je okrenuo jednog protiv drugog.“
Iako ga je snaga napuštala, Major mu je čvršće stegao ruku. „Zabolelo me
je kad si rekao da je ovo - ja, Vilkoks, Pegaz - bio tvoj život.“
„A, samo sam se razmetao.“
„Ne. Nisi. Na bezbroj načina ono što se tog dana desilo svima nam je
oduzelo živote. Debrin. Moj. Tvoj.“
Traperu je bilo nelagodno zbog očevog kajanja i okrenuo se da pogleda
kroz otvorena ulazna vrata. Hitna pomoć je jurila kroz kapiju, ali poželeo je
da voze još brže. Major se borio za svaki dah, koža mu je posivela, usne
poplavele.
„Nedostajali su mi reflektori“, govorio je Keri, iako se borio za dah.
„Dobri ste bili u tome.“ Šmrcnula je i spustila mu ruku na rame.
„Zato sam želeo... intervju.“ Izgledao je nestrpljiv, dok mu se dah sve više
skraćivao. Bilo je očigledno da je želeo još nešto da kaže. „Moj ego ti je ugrozio
život, i zbog toga žalim više nego što mogu da iskažem.“
„Nema potrebe za izvinjavanjem.“
Oči su mu se zamaglile. „Sujeta mi je mana. Džon zna. Slava je zavodljiva
i izaziva zavisnost“, teško je promucao, „Ušao sam potpuno u to. Prečesto
na Džonov račun.“
„Vidi, dobro sam. U redu?“ rekao je Traper. Krv se pojavila u uglu
Majorovih usana. Traper ju je obrisao rukavom košulje. „Hitna pomoć je
stigla. Prestani da pričaš. Štedi dah.“
Major je slabašno podigao ruku da dodirne Traperovo lice. „Nisi nikad
odustao.“
„To je moja mana. Tvrdoglav sam.“
„Na dobar način, Džone. Dobar način.“
Traperu se grlo previše steglo da bi govorio. Bolničari su ušli i pokušali
da ga odgurnu sa puta, ali Major mu je neobično snažno stezao ruku.
„Džone, molim te, ne objavljuj Debrin dnevnik. Ne zbog mene, već zbog nje.
Sahrani ga sa mnom.“
Traper je manžetnom obrisao nos i osmehnuo se. „Nemoj da brineš zbog
toga, tata. Mama nije pisala dnevnik.“
299
 Major Frenklin Traper proglašen je mrtvim po dolasku u okružnu
bolnicu. Drugi put za nedelju dana, ta ustanova se našla usred medijske oluje.
Keru su pozvali da uradi tri reportaže uživo, poslednja je bila za večernje
vesti njene mreže.
Ozbiljnim baritonom novinar je rekao: „Nacija je izgubila američku ikonu.
Ali vi ste poznavali Majora lično. O čemu trenutno razmišljate, Kera?“
„Iako smo kratko vreme proveli zajedno, osećaću gubitak zauvek. Da nije
bilo Majora, moj život bi se završio pre dvadeset pet godina.“ Suze su
zapretile, ali progutala je knedlu i uspela da ostane pribrana.
„Bili ste s njim neposredno pre nego što je umro.“
„Pratila sam vozilo hitne pomoći od njegove kuće. Preminuo je na putu
do bolnice.“
„Koliko smo razumeli, Majorova smrt je povezana sa tragičnim ubistvom
i samoubistvom što su se odigrali danas u domu poznatog poslovnog
čoveka Tomasa Vilkoksa iz Dalasa i hapšenjem okružnog sveštenika. Možete
li to da nam objasnite?“
„Samo ću reći da je Ef-Bi-Aj počeo da sprovodi temeljnu istragu o
gospodinu Vilkoksu i propovedniku Adisonu.“
„Izvori nam govore da federalni agenti slede trag koji vodi unazad čak do
eksplozije u Hotelu Pegaz. Sa vašeg jedinstvenog stanovišta o tom
istorijskom događaju...“
„Ne mogu da govorim o vladinoj istrazi. Sećanja vezana za eksploziju u
Pegazu jesu sećanja petogodišnjeg deteta koje je majka na samrti predala
gospodinu Traperu. On mi je spasao život. To je zaista sve što mogu i želim
da kažem trenutno.“
„Njegov sin, Džon Traper, bivši agent Biroa za alkohol, duvan, vatreno
oružje i eksploziv, učestvovao je u hapšenju sveštenika Adisona, zar nije
tako?“
„Jeste.“
„Gospodin Traper je bio povređen. Znate li njegovo trenutno stanje?“
„Pretrpeo j e povredu glave. Primljen je u bolnicu, ali povreda nije
ozbiljna. Otpušten je u dobrom stanju.“
„Je li dao izjavu za javnost o smrti svog slavnog oca?“
„Ne.“
„Možemo li to uskoro da očekujemo?“
„Ne. Gospodin Traper ne daje intervjue.“

300
 Na tu razočaravajuću vest novinar je završio razgovor. Probila se kroz
more reportera koji su joj dobacivali pitanja i stigla do prepreka postavljenih
ispred ulaza u glavno bolničko predvorje, gde se iznenadila kad je ugledala
Grejsi.
„Zamisli šta? Zvali su iz Entertejnment tunajta. Mreža je privremeno
obustavila klauzulu u tvom ugovoru koja te sprečava da...“
„Ovo nije zabava, Grejsi“, rekla je i krenula oko nje.
„Vju te želi sutra.“
„Sutra ću biti zauzeta.“
„U redu, odbiću ih. Možda jedan dan sledeće sedmice?“
„Do daljeg nemoj da mi ugovaraš bilo kakve obaveze.“
„Kera, budi pametna. Iskoristi ovo.“ Zamahala je kažiprstom na nju.
„Znam da prećutkuješ mnogo toga sočnog. Da nikad više ne pripremiš
nijednu priču, na ovome bi mogla da napraviš karijeru.“
Te reci bile su tako bolno slične onima koje je Traper izgovorio Majoru
da se naježila. „To je poslednje što bih uradila. Izvini me sad. Zamenik
Dženks tražio je da razgovara sa mnom.“
Čekao je u bolničkom predvorju, u uniformi, i nastavljao je da se pretvara
da je visoki zamenik šerifa, a ne agent Ef-Bi-Aja. Povukao ju je u stranu da
ih niko ne čuje. Pokazao joj je na mišicu. „Nadam se da vam nisam prejako
stegao ruku.“
„Dok smo bili tamo pozadi, zašto mi niste rekli da ste agent Ef-Bi-Aja?“
„Izvinite, ali morali ste da budete ubedljivo uplašeni. Želeo sam da Henk
prizna ubistvo Vilkoksove ćerke pre nego što ga uhapsim.“
„Traperu su jutros rekli da Ef-Bi-Aj ima čoveka koji radi iznutra.“
„Zapravo nas je dvojica“, rekao je. „Poslednje dve godine.“
„Je li vam partner takođe u šerifovoj kancelariji?“
Ljubazno se osmehnuo, ali nije odgovorio.
Zbunjeno je rekla: „Oprostite. Nije trebalo da pitam, iako je sve što
kažemo nezvanično. Imate moju reč.“
„Verujem vam.“
„Mogu li za početak da pitam kako ste uopšte počeli da pratite Glena
Adisona?“
„Više ljudi je slušalo Trapera nego što je bio svestan“, odgovorio je. „Na
osnovu onog što je izneo, počeli smo da njuškamo oko Vilkoksa, i
zasmrdelo nam je, naročito kad je primećeno da se sastao sa šerifom, koji je
slučajno bio Majorov dobar prijatelj.“

301
 „Zbog Traperovog srodstva sa Majorom“, nastavio je, „starešine nisu bile
sigurne da li bi ostao objektivan da je znao za to. Poslali su nas ovamo, ali
njega nisu obavestili.“
„Nije trebalo.“
„Složio bih se, ali tu odluku su doneli oni iznad mene. Ja sam istraživao
šerifa. Bio sam zapanjen kad mi je Henk prišao sa ’regrutovanjem’. Imao
je neke veličanstvene zamisli.“
„O?“
„Da nabavim Vilkoksov spisak i ucenjujem ljude, podmićujem ih, da
podrže njegov sveštenički poziv i naprave od njega televizijsku megazvezdu.
Motivacioni supermen. Osoba sa svim odgovorima.“
„Božji glasnogovornik.“
„U suštini. Ovaj hram je bio samo njegov prvi korak. Proučavao je kako je
Vilkoks delovao, video je kako je uspešno manipulisao ulivajući paranoju, i
oponašao ga je.“
„Šta se dogodilo danas?“
„Pozvao me je i rekao da će odvesti Majora kući iz bolnice, da treba da
idem sa njim, i kasnije se rešim leša. Video sam da postaje sve luđi i luđi, sve je
brzo jurilo ka tome, pa sam obavestio pojačanje i rekao im da budu u
pripravnosti, pa sam se našao s njim ovde na parkingu. Kad sam ušao u
kombi, nisam očekivao vas, baš kao ni u nedelju uveče.“
„Koja je bila puna iznenađenja.“
„Meni kažete. Henk mi je rekao da idem sam. Nameravao sam da
upozorim Majora o tome šta se dešava, posavetujem ga da ode iz grada na
nekoliko dana, da pruži meni i Birou vremena da shvatimo imamo li dovoljno
dokaza protiv Henka da ga uhapsimo za ubistvo Tifani Vilkoks i strpamo ga
u zatvor.
„Ali ubacili su mi Pitija u poslednjem trenutku. Henk je mislio da treba da
pođe kao pojačanje. Nisam hteo da se razotkrijem, pa nisam imao vremena
da upozorim Majora, osim što sam napravio dosta buke dok smo prilazili
kući. Udario sam ga u glavu da bi ostao da leži, pomišljajući kako ću se izviniti
kasnije, i u međuvremenu se pozabaviti Pitijem.“
„Piti je bio lak na obaraču.“
„Do smrti ću kriviti sebe što nisam shvatio šta će da uradi.“
Po izrazu je znala da govori istinu. „Piti je pitao kako ti se sviđa da budeš
mrtav.“
„Da. A onda se svetio u kupatilu ugasilo. Morao sam da biram između
spašavanja osobe unutra ili brige za Majora i, iskreno, mislio sam da je već
mrtav.“
302
 „Hvala što niste pucali na mene.“
„Pogodio sam sve što sam mogao, osim vas, Henk nije bio srećan što smo
promašili i vas i Majora. Čim ste otpušteni iz bolnice, Henk me je poslao
da pokušam opet.“
Zapanjeno je slušala dok joj je pričao kako joj se sakrio u ormar motelske
sobe. „Nisam smeo da dopustim da me vaša producentkinja otkrije, ili
bih morao da se razotkrijem.“
„Šta bi bilo da sam se vratila u sobu i zatekla vas tamo?“
„Tome sam se zapravo nadao. Nameravao sam da vam kažem ko sam i šta
radim, i zamolim vas da sarađujete sa vladom tako što biste nestali na
nekoliko dana i pustili Henka da misli kako pravite Pitiju društvo u Jami.“
Zakikotao se. „Traper me je poštedeo nevolja tako što vas je oteo.“
Ponovo se uozbiljivši, dodao je: „Plašio sam se da će, pošto mi dva puta
nije pošlo za rukom da vas sredim, Henk poslati nekoga drugog. Nekoga kao
što je Piti, koji je želeo da dokaže odanost, ili kao što je tip kog je poslao da
ubije Vilkoksovu ćerku. Inače, pripadnici Teksaskih rendžera su ga uhvatili.
Priznaje da je postupao po Henkovim naređenjima.
„Ali, da se vratimo na vas. Brinuo sam za vašu bezbednost. Stavio sam
vam uređaj za praćenje na automobil tako da mogu da vas pratim. Kako se
ispostavilo, Traper je bio lukaviji. Stalno je uspevao da se izgubi sa vama.“
Zastao je, pa dodao: „On je davež, znate.“
Tiho se nasmejala. „Da, znam.“
„Biro će vas opširno ispitivati o Vilkoksu i verovatno ćete dobiti sudski
poziv da svedočite protiv Henka.“
„To mi neće teško pasti.“ Stresla se. „On je, mislim, sociopata.“
„Pa, ako pomišlja da se izjasni kao neuračunljiv, bolje bi mu bilo da
ponovo razmisli. Pokazalo se da su mu neki ljudi manje odani kad su savezni
agenti počeli da im se pojavljuju danas na vratima sa nalozima. Svedočiće
protiv njega u zamenu za manje optužbe. Ali sve će to nadgledati ljudi viših
činova od mene. Dakle, gospođice Bejli, ako se sad rastajemo...“ Pružio je ruku
i rukovali su se.
„Ne mogu da kažem da mi je uvek bilo zadovoljstvo, zameniče Dženks.“
Blagonaklono se osmehnuo. „Videću vas na TV-u.“ Krenuo je, ali pozvala
ga je nazad.
„Kad ste priznali Traperu da ste iz Ef-Bi-Aja?“
„Nisam.“
„Pa kako je onda znao da puška nije bila napunjena?“
Agent je slegnuo ramenima. „Koliko je on znao, bila je.“

303
 EPILOG

Kera je ušla u svoj stan, bacila ključeve na komodu u predsoblju i spustila

tašnu na pod. Ušavši u dnevnu sobu, skinula je jaknu, izvukla bluzu iz suknje i
otkopčala dva gornja dugmeta, pre nego što je ugledala Trapera.
Stajao je ispred staklenog zida, osvetljen s leđa blistavim obrisima grada,
ali tu pojavu svuda bi prepoznala.
„Nemoj da staješ“, izgovorio je. „Samo nastavi. Ali ostavi te cipele s
potpeticama.“
Nakon što ga više nedelja nije čula, srce joj je zalupalo kad ga je ugledala.
Ali nekako je uspela da zadrži hladan i nezainteresovan ton. Izula je
cipele. „Kako si ušao?“
„Provalio sam bravu.“
„Kako si ušao u zgradu?“
„Rekao sam nastojniku da sam građevinski inspektor iz Biroa i da
proveravam kršenje protivpožarnih mera.“
„Poverovao je u to?“
„Kad sam, mu pokazao identifikaciju.“
„Vratio si se u Biro?“
„Videćemo kako ide.“
Nije je prevario lažnom nezainteresovanošću, ali znala je da bi pogrešila
ako nešto kaže. „Nedostajaćeš Karsonu tamo na spratu.“
,,U subotu će biti u braku već mesec dana. To mu je lični rekord. Rekao
sam mu da neće uspeti ako nastavi da kupuje drugim ženama seksi
grudnjake. Još ga imaš?“
,,Da.“
„Nosiš li ga?“
„Nije baš pogodan za posao. Provela sam ceo dan sa urednikom...“
„Kladim se da mu se dopalo.“
„Ona i ja pripremale smo jednočasovni specijal o Majoru Frenklinu
Traperu.“
Prestao je da je zadirkuje. „Za mrežu?“
„Biće prikazan za dve sedmice i fokusiraće se na sve dobro što je učinio,
kako je koristio svoju slavu u dobrotvorne svrhe i obrazovne programe.
Hvala ti na onome Dobro sa velikim slovom D.“
U haosu koji je nastao posle Majorove smrti, nakon razgovora sa
Dženksom, potražila je Trapera. Poruka, samo jedna poruka, naslovljena na
304
nju ležala je na bolničkom krevetu u kom je on prethodno bio. Jedno Dobro
ispisano štampanim slovima, sa njegovim potpisom nažvrljanim pri dnu.
„Gledao sam neke tvoje reportaže“, rekao je. „Sve su bile dobre.“
„Hvala.“
„Dala si lepši prikaz događaja.“
„Rekla sam javnosti sve što treba da zna.“
Imala je obavezu da doprinese emisiji o Majorovoj smrti i šta joj je
prethodilo, o zločinima Tomasa Vilkoksa, koji su počeli još pre eksplozije u
Hotelu Pegaz, i o padu oholog propovednika Adisona.
Trapera su minimalno spominjali, a ona je izveštavala samo o
činjenicama. Grejsi ju je pritiskala da izveštaje malo „začini“, ali Kera je
zapretila da će dati otkaz ako Grejsi nastavi s tim, podsećajući
producentkinju kao i sve ostale u tom lancu ishrane da će, s njenom
trenutnom slavom, svaka druga kompanija biti oduševljena da je dobije.
Povukli su se.
Izveštaji su joj bili sveobuhvatni, ali bez bilo kakvog upliva ili mešanja u
Traperov privatni život.
„Šta ti je sledeće?“ pitao je. „Njujork?“
„Pokušavaš da me se otarasiš?“
,,S obzirom na uspeh, mislio sam da ćeš želeti da se penješ dalje.“
„Sviđa mi se pogled odavde.“ Pokazala je na panoramu iza njega.
„Njujork je čuven po pogledima.“
„Meni se sviđa ovaj.“
Zurili su jedno u drugo. Nekako se oduprla nagonu da mu priđe i, kao da
je želela na silu da se obuzda, obavila je ruke oko struka i zagledala se u
bose prste na nogama dok ih je zarivala u tepih. „Sahrana je održana u
tajnosti.“ Kad nije ništa rekao, podigla je glavu.
„Nisam mogao da prolazim kroz celu tu gungulu, Kera.“
„Nije ni trebalo.“
„Da, ali to su svi očekivali. Mislim da su se stanovnici Lodela osećali
uskraćeni za tu predstavu.“
„Nikome ne duguješ objašnjenje.“
„Sahranjen je pored mame. Nema spomenika, samo ploča.“
„Nema dnevnika.“
„Nema dnevnika.“ Tužno se osmehnuo. „Čak je i on mislio da je to bio
dobar blef.“
„Nasmejao se.“

305
 „Prvi put posle mnogo godina zajedno smo se smejali. I poslednji put.“
Tu je zastao, a zatim nastavio: „Drago mi je zbog tog smeha.“ Nekoliko
trenutaka kasnije Major je preminuo. Traper je bio s njim u vozilu hitne
pomoći.
Pošto je znala koliko je mrzeo sentimentalnost, promenila je temu. „Henk
je mislio da blefiraš za pušku.“
„Jedini put kad sam bio potpuno iskren prema njemu...“
„Da si pogrešio...“
„Znao sam da mu Dženks ne bi ostavio napunjenu pušku.“
„Ali samo si nagađao da bi Dženks mogao da bude na tajnom zadatku. Da
si pogrešio, ubila bih te. Poginuo bi mi pred očima“, rekla je i glas joj je pukao.
„Istina. Nesmotren sam. I više nego tvrdoglav. Puna vreća karakternih
mana.“
„A glavna ti je neotesanost“, izjavila je, pomalo žarko. „Došao si ovamo
nepozvan. Nestao si bez pozdrava.“
„Žao mi je zbog toga, Kera. Čim su mi ušili glavu...“
„Nestao si.“
„Zato što se spremalo čitavo ludilo, i nisam želeo da budem zarobljen u
bolnici u tom trenutku.“
„Želela sam da te vidim, Trapere. Da znam da si dobro, da te utešim.“
„Nisu mi bile potrebne te trivijalnosti i uteha.“
„Meni jesu.“ Stavila je ruku na grudi.
Zaustio je da nešto kaže, ali izgleda da se predomislio. Napetost u
ramenima mu je popustila. „Ja sam govno. Pitaj Grejsi. Zapisala je.“
Trenuci su prolazili. Kera je masirala čelo da se pribere. Pogledala je opet
u njega, i pitala je: „Je li ti glava dobro?“
„Karson mi je rekao da si zvala da se raspitaš.“
„Želela sam da znam jesi li barem na nogama i pokretan ili moraš na
složenu operaciju mozga.“
„Glava mi nije bila ozbiljno povređena. Lično sam čuo u vestima. O, čekaj.
Zar nisi ti o tome izveštavala?“
Prostrelila ga je pogledom.
Raširio je ruke, izvinjavajući se. „Povreda glave bila je površinska,
nekoliko šavova. Čvoruga mi je nestala za nekoliko dana.“ Zastao je da
naglasi. „Ali morao sam da razbistrim glavu, Kera.“
Toliko toga je stalo u tu izjavu. Nije mogla da se ljuti na njega i rekla je:
„Razumem.“

306
 Prebacio se s noge na nogu, pogledao po sobi, ali, kad je iznova pogledao
u nju, spomenuo je Henka. „Upozorio sam ga da će, ako me ikad ponovo
udari, propovedati kroz protezu. Začepio sam mu gubicu.“
„Nadam se da će dobiti najstrožu kaznu.“
„Već kao da jeste.“
„Glen?“
„Video sam ga danas. Slomljen je zbog Henka, ali barem nije iza rešetaka.
Pušten je uz kauciju iz zdravstvenih razloga, i što se optužbe tiče, veoma
je nisko na lestvici. Pružiće važne dokaze. Verovatno neće ići u zatvor.“
„Sigurna sam da ti imaš velike veze s tim.“
Nije poricao, ali nije ni priznao. Znalački mu se osmehnula. „Znaš,
Trapere, nisi ti uopšte govno. Samo želiš da drugi tako misle o tebi.“
„Mora da sam prokleto dobar glumac, jer većina misli tako.“
Iako je mogla mnogo toga da kaže da to ospori, predomislila se. „Nešto
sam ti sačuvala u slučaju da se ikad pojaviš nepozvan. Dođi.“
Odvela ga je u svoju spavaću sobi, otišla do garderobera i upalila svetlo u
njemu. Izvukla je kartonsku kutiju i odvukla je preko poda do kreveta.
„Čula sam da si oglasio kuću i zemlju na prodaju i dao sav nameštaj na
aukciju.“
,,Ko ti je rekao?“
„Ne mogu da otkrivam izvor.“
„Stvarno ćeš da igraš na tu kartu?“
„Je li istina?“
„Jeste. Ta kuća nikad mi nije bila dom i, nakon svega, znao sam da se nikad
neću vratiti.“
„Sedi. Otvori kutiju.“
Seo je na ivicu kreveta i podigao poklopac. Unutra su bile fotografije iz
njegove spavaće sobe u Majorovoj kući.
Sela je pored njega. „Zamolila sam Dženksa da ih uzme pre aukcije. Mislila
sam da ćeš ih možda želeti. Ako ne trenutno, onda jednog dana.“
Zagledao se u uramljene fotografije, ali nije ih ni pipnuo. Grudi su mu se
dizale i padale od dubokog disanja. „Želim da verujem, Kera, ali...“
„Veruješ u šta?“
„Da je rekao istinu pre nego što je umro. Da nije bio jedan od bombaša, i
da je razlog - jedini razlog - zašto je pokušao da dođe do tebe kroz ta
zaključana vrata taj što je želeo da te upozori.“
„Zašto bi inače?“

307
 Prošao je prstima kroz kosu. „Ne znam. Možda je Vilkoks...“
„Trapere, moraš da prestaneš s tim.“
„Prokletstvo, zar misliš da ne želim? Zar ne misliš da želim da verujem
kako je čovek na ovim slikama, tata kakvog se sećam, bio iskvaren jedino
sudbinom i slavom kao što je tvrdio? Ali teško mi je da to prihvatim.“
,,Zašto?“
„Vilkoks je želeo da te ućutka. Ti i Major sami ste u kući. Šta on radi?
Otvara tu vitrinu i vadi pušku. Sama si priznala, kad si čula pucanj, mislila si
da ga je on ispalio. Slučajno, možda, ali...“
„Nije mogao da puca. Nije bila napunjena.“
Oštro ju je pogledao.
Rekla je: „Mislila sam da si to znao.“
Odmahnuo je glavom. „Kako..ti znaš?“
„Rekao mi j e Glen Adison. Onog dana kad sam puštena iz bolnice.
Ispitivali su me on i rendžeri. Čuvali su od javnosti podatak da je puška
pronađena na podu, Majoru nadohvat ruke. Dok mu nisam objasnila, Glen je
mislio da ju je Major izvadio iz vitrine kad je čuo napadače. Ali ne bi mu
pomoglo, rekao je. 'Nije bila napunjena.’“
Uhvatila ga je za podlakticu i stegla je. „Nije bila napunjena, Trapere,
Major nije imao nameru da mi naškodi. Verovatno je vraćao pušku u vitrinu,
kad je čuo Dženksa i Pitija Mosa. Došao je da me upozori. Prihvati to.“ Tišim
glasom je dodala: „Prihvati da te je voleo. A onda počni da živiš svoj život. Ne
njegov.“
Pogledao je sliku na vrhu gomile u kutiji. Traperu je nedostajao prednji
zub. Na sebi je imao travom umrljan dres za softbol i klečao je pored
pehara većeg od sebe. Major je stajao pored njega, s rukama na Džonovim
ramenima, široko se osmehujući.
Traper se čežnjivo osmehnuo i spustio poklopac. Odgurnuo je kutiju u
stranu i okrenuo se ka njoj. „Nemam izbora osim da ga volim. Da nije
bilo njega, ne bih upoznao ni tebe.“
Dah joj je zastao.
„Morao sam da dođem ovamo nepozvan, Kera.“
Upitno je nakrivila glavu.
„Prestala si da zoveš Karsona.“
„Postajao je razdražljiv.“ Prigušeno je dodala: „I imam ponos.“
Zagledao joj se u oči, dugo, a onda je tiho pitao: „Ako nešto preduzmem,
hoćeš li me gurnuti kroz onaj stakleni zid?“
„Samo nesmotren čovek bi rizikovao.“
308
 „Ne nesmotren. Očajan.“
„Onda se verovatno vredi kockati.“
„Pa, idemo onda. Pružio je ruku i prešao joj palcem preko mladeža. „Lagao
sam rekavši da mi nije bila potrebna tvoja uteha.“ Klizio joj je rukom preko
grla, sklonio joj je kragnu, i zagnjurio lice između vrata i ključne kosti. „Treba
mi. Trebaš mi ti. Želim te kao nikog. Ovo je bolest. Karson kaže da je ljubav.
Misli da je ludački smešno.“
„Šta ti misliš?“
Podigao je glavu da je pogleda. „Ono što znam jeste da ću, ako me ne
pozoveš da ostanem, jednostavno morati ponovo da te otmem.“
„Koliko dugo da ostaneš, Trapere? Sat vremena? Jednu noć, pre nego što
opet odjuriš?“
»Ne, želim da ostanem dok se ne izlečim od ovoga što me muči.“ Palcem
joj je dodirivao donju usnu. „Ali, pošto mi je od pomisli da se razdvojim
od tebe samo još gore, moglo bi da bude i zauvek.“
„Začarani krug. Ne vidim tome kraj.“
„Ni ja. Mogla bi to da uzmeš u obzir pre nego što kažeš da.“
Pretvarala se da razmišlja o tome dok nije opsovao sebi u bradu i poljubio
je dovoljno nežno da je dirne u srce i sa dovoljno strasti da joj zapali hormone.
Nisu prestajali da se ljube ni kad su se spustili na krevet, licem u lice. Kad
se konačno odvojio, izustila je: „Nisam još ni na šta pristala.“
„Znaš koja je druga mogućnost.“
„Oteo bi me?“
„Bez oklevanja. Ali ne u ukradenom autu. I prvo bih ispunio svoju
seksualnu maštariju.“
„Moraćeš da budeš malo određeniji.“
„Da te kresnem tako skockanu, poslovno obučenu.“ Zavukao joj je ruku
ispod suknje preko unutrašnje strane butine, zakačio je palcem lastiš na
gaćicama i povukao gaćice.
„I pre nego što skineš jaknu i čizme?“
„Hmm. To je deo toga. Samo mi je žao što si se izula.“
„Pa, možda ovo može da zameni štikle.“
„Šta?“
Podižući se, naslonila mu je usne na uho i šapnula: „Ovo će ti se mnogo
dopasti.“
Otkopčala je bluzu do kraja i gledala kako mu se osmeh širi kad je ugledao
grudnjak koji je nosila ispod.

309
 O AUTORKI

Sandra Braun je jedna od pedeset najčitanijih autorki po

mišljenju Njujork tajmsa, što potvrđuje podatak da je više od sedamdeset
miliona njenih knjiga prevedeno i štampano širom sveta.
Počela je da piše osamdesetih godina prošlog veka i od tada je napisala
više od sedamdeset romana, a svi su se našli na prestižnim bestseler listama,
Pre nego što je počela da piše, radila je kao manekenka i TV voditeljka. Udata
je, ima dvoje dece i živi u Teksasu.

www.balkandownload.org

310