Biblioteka

STRIPOTEKA

Urednik izdanja
Aleksandar Šurbatović

Naslov originala
Peter O’Donnell
MODESTY BLAISE
Piter O'Donel

Modesti
Blejz

Prevod s engleskog
Dragan Golubović

Beograd
2018.
DERETA
za Konstancu
 1

Frejzer podesi naočare tako da mu se na licu pojavi izraz

vrhunske gluposti, koji je najviše voleo. Prešao je prstom niz nos i
tupavo se zagledao u dosije koji je držao u rukama.

„Mislim, ser”, reče uzdržano, „da bismo mogli imati muke u

pridobijanju Modesti Blejz.” Trepnuo je prema krupnom,
sedokosom čoveku koji je stajao kod prozora i gledao užurbani
noćni saobraćaj dole ispred Vajthola.
„Za trenutak”, reče Tarant, okrenuvši se od prozora,
„ponadao sam se da biste mogli uspeti u tome, Frejzeru.”

„Žao mi je, ser Džeralde”, reče Frejzer pomalo rezignirano.

„Možda neki drugi put.”

Tarant pođe do velikog stola u jednom uglu prostorije. Seo je

u svoju stolicu, otvorio lakiranu kutiju, izvadio cigaru i prionuo
da je upali.
„Izvanredna žena, Frejzeru”, reče, gledajući kako se gusti
dim izvija prema blagoj fluorescentnoj svetlosti. „Da ste vi 1945.
godine bili dete u logoru za raseljena lica na Srednjem istoku,
mislite li da biste mogli da se penzionišete u dvadeset šestoj
godini, sa preko pola miliona funti? Malo, žensko dete, naravno.”

Od svih izraza koje je imao na repertoaru Frejzer hitro

odabra jedan - izraz blage uvređenosti sa napućenim usnama.
Tarant razmisli o njemu, pa odobravajući klimnu glavom.
„Najverovatnije”, nastavi, „da ćemo teško moći da je
pridobijemo za novac. A naročito ne za dve hiljade godišnje,
kolika su primanja državnih službenika.”

Frejzer diže ruku blago savijenog srednjeg prsta i pažljivo se

počeša po glavi ispod proređene kose. „Neki od naših ljudi su
posvećeni svom poslu” reče neuverljivo.

„Da. Izgleda da ona ima osećaj patriotizma.” Tarant se

namršti na svoju cigaru. „Najzad, odlučila je da ostane ovde. Ali
mislim da se ne bi odazvala ni na zov trube.”

„Ucena?” Frejzer pokuša jednim izrazom da objedini

nagoveštaj, izazov i odbojnost. Osetio je da mu nije uspelo jer je
Tarant samo odmahnuo glavom.
„Ne... ne ucenom. U stvari, mislim da je to pravi podsticaj za
nju, Frejzeru. A potrebno nam je mnogo više od nevoljne
saradnje.”
„Pitam se da li...”, Frejzer ostavi rečenicu da lebdi u vazduhu
dok je pažljivo okretao list u dosijeu i nekoliko sekundi
nepotrebno zurio u njega. „Pitam se da li bi ovo pomoglo.”
 Tarant uze papir i dva puta pročita kratku poruku na njemu.
Nesigurnog izraza, koji je ipak zračio nadom, zamislio se, a onda
podigao pogled prema Frejzeru shvativši da je on u pravu.

U trenutku se zapita zašto se čovek sa Frejzerovim dosijeom

terenskog operativca trudi da izgleda kao beskorisni glupan, sada
kad radi miran kancelarijski posao. Iz čiste navike, verovatno. Ta
uloga mu je koristila u prošlosti i možda je sada teško otarasiti je
se. Tarantu ona nije smetala. Njih dvojica se odavno poznaju i
Frejzer je znao u kojim situacijama ovaj skida tu masku. U
svakom slučaju, bila je to bezopasna igra, korisna i često zabavna.
„Poruka je stigla od šifranta pre jednog sata”, reče Frejzer uz
mali pokret kao da se izvinjava. „Naravno, nisu joj pripisali
nikakvu važnost. Već da je deo rutinskog izveštaja. Ali pomislio
sam da, možda...?”
„Mislim da zaista može da posluži.” Tarant mu vrati papir i
pogleda na sat. „Deset sati. Mislite li da bi htela da se vidi sa nama
večeras?”
„Nema boljeg trenutka od sadašnjeg.” Frejzer je izveštačeno
ubacio ovu frazu, ne uspevši sasvim da prikrije svoje zadovoljstvo.
„Ser, da li da pokušam da je nazovem?”

Noćni vazduh je bio prijatno topao dok je Frejzer vozio svoj

stari bentli niz Konstitjušn hil i opušteno krivudao između vozila
kroz Hajd park. Jedan taksista je zbog toga besno uzviknuo, na šta
se ovaj izvinio osmehom, uzviknuvši zatim tako maštovitu
psovku da je Tarant jedva uspeo da sakrije svoje divljenje.
 „Vaš razgovor sa Modesti je bio vrlo kratak”, reče Tarant dok
su se vozili kroz park. „Zar ništa nije pitala?”
„Nije, ser Džeralde.” Frejzer se nagnu iznad volana i
zabrinuto trepnu posmatrajući kroz vetrobran. „Kada sam je
pitao možete li da je nazovete, rekla je samo: ’Da. Sada, ako vam
odgovara’ Zvučalo je kao da zna ko ste.”
„Zna. Dva puta je slala Vilija Garvina iz Tangera da mi proda
vredne informacije. Nešto o Naseru i vrlo korisne stvari o ruskoj
organizaciji u Levantu.”

„Šta mislite o Garvinu, ser?”

„Tvrd kao dijamant, ali sa dobro ispoliranim delovima. Ima
jak kokni naglasak, ali mislim da su mu i francuski i arapski vrlo
dobri. Ima savršene manire; odveo sam ga na ručak u klub Rend
da ga uplašim, ali izgledao je kao da je tu rođen. Pregovarao je
veselo, ali nemilosrdno. Izgledao je opušteno nadmoćan, kao...
zastupnik aktuelne kraljice.”

„Ne kao suprug?”, upita Frejzer nesigurno.

„Definitivno ne tako. Kao dvorjanin. Ništa više od toga.”

„Šteta, zaista.” Frejzer uzdahnu i izgura jednog mini-ostina iz

trake. „Da su u takvom odnosu, možda biste vi bili u boljem
položaju. Mislim, sad je taj Garvin u nevolji.”
„Da. A s druge strane...?” Tarant je to izrekao kao
nedorečeno pitanje.
 „Tačno.” Frejzer ozbiljno zaklima glavom nekoliko puta. „Da
su u supružničkom odnosu, Garvin možda ne bi bio u nevolji. A
vas se to nimalo ne bi ticalo, ser.”

Visoki blok koji je gledao iznad parka konstruisao je Le

Korbizjeov učenik i bio je završen pre nešto više od godinu dana -
vrhunac jednostavne elegancije. U suterenu se nalazi privatni
bazen, tereni za skvoš i teretana za stanare i njihove goste. Fasada
je bila od glatkog kamena, a krov isprekidan uvučenim
platformama sa balkonima. Na vrhu, penthaus koji gleda na jug,
ograničen je sa obe strane terasom pokrivenom pločama od
betona, između kojih je rasla trava.
Penthaus je koštao sedamdeset hiljada funti.

Za pultom u velikom predvorju uniformisani vratar ljubazno

nakrivi glavu kao odgovor na Tarantovo pitanje. „Da, gospođine,
gospođica Blejz je javila da vas očekuje.”
Iza prostora pokrivenog mekim, smeđim tepihom nalazila su
se čvrsta vrata privatnog lifta. Vratar dodirnu dugme i vrata tiho
kliznuše u stranu.

„Da, tu smo. Spustila je lift za vas. Uđite, gospodo, molim

vas. Odvešće vas direktno na krov. Ne zaustavlja se na ostalim
spratovima.”

„Hvala vam.” Tarant pritisnu dugme i vrata se zatvoriše. Lift

pođe polako, pa onda poče glatko da ubrzava. Na vrhu, vrata su se
opet povukla i njih dvojica izađoše.

Našli su se u prostranom, otvorenom foajeu sa podom od

keramičkih pločica ugljenosive boje. Iza se nalazila velika
prostorija koja se pružala nekih petnaest metara do suprotnog
zida, gde je veliki prozor od poda do plafona gledao na park.
Činilo se da su foaje i ta prostorija zajedno, ali ona je bila tri
stepenika niža od tanke gvozdene balustrade na rubu foajea koja
je okruživala prostoriju celom njenom širinom.
Vlasnica je ostavila svoj pečat gotovo u svakom delu
prostorije, kojom je odisala toplina i jednostavnost. Zatim bi
pogled počeo da otkriva čudne nejasnoće u toj jednostavnosti,
neobičnu mešavinu stilova, koji bi se inače sudarali, ali su tu bili
zapanjujuće usklađeni.
U foajeu su svoje mesto našle dve stolice, kanabe Luj XVI i
okrugli stočić. Sa strane se nalazila niša za kapute, iza somotske
zavese. Pod prostorije bio je popločan osmougaonim pločicama
boje mutne slonovače. Na njima je bilo prostrto sedam ili osam
tepiha različitih veličina živopisnih boja isfahanske izrade.
Sredina jednog zida bila je od prirodnog kamena, sa
ugrađenim kaminom. Ostali zidovi bili su ukrašeni kedrovinom.
Na njima je bilo nekoliko slika i tapiserija Fransoe Bušea. Tarant
je na slikama primetio Miroa, Brakovu mrtvu prirodu i
Modiljanija. Ostale su mu bile nepoznate.

Sva vrata koja su vodila iz sobe i dvoja kojima se izlazi iz

foajea bila su od tikovog furnira, klizna, od poda do plafona.
U jednom uglu sobe nalazila se zakrivljena polica sa raznim
ukrasima; porcelanski sat u obliku lava u stilu Kafierija, poduprt
sa dva Sevresova tanjira; činija od žada sa zmajevima iz Đaćing
perioda i srebrna bočica za miris; tri izuzetne figure od slonovače,
Klodiova statueta i antička urna od mahagonija.
 Osvetljenje je bilo izvrsno, a veći delovi nameštaja bili su
jednobojni i slagali se sa živopisnim šarama tepiha. Tarant je
primetio duboki kauč od crne kože, dve „Barselona” stolice
neutralne boje i nizak, dugačak sto sa belim i zlatastim poljima.

Na ugrađenim policama smeštenim na jednom od zidova

bile su knjige i ploče, simpatično nesređene zbog upotrebe. Pri
kraju polica nalazio se haj-faj, dehmično skriven paravanom od
koromandelovog drveta.
Ali Tarantov pogled se stalno vraćao na tepihe. Izgledali su
prijatno melanholično poput neke muzike, kao što su recimo
Listovi Preludijumi.
Pored sebe začu dug i oduševljen uzdah svog saradnika.
„Hanibalovi tragovi”, reče i glasno procedi Frejzer. „Kakva
prokleta postavka.”
Zajedno pođoše do stepenica ispod gvozdene balustrade.
Pošto se sabrao, Frejzer nespretno zagrli svoju akten-tašnu i poče
sumnjičavo da razgleda oko sebe. Kroz otvorena vrata na desnoj
strani sobe nazirala se bledozelena dnevna svetlost i čuo se tihi
šum neke male mašine.

Tarant spusti svoj šešir uskog oboda i kišobran na stolicu.

„Mislim da treba da se nakašljete” Frejzer predloži.
„Ne trudite se, g. Frejzeru.” Glas je bio melodičan, sa blagim
stranim naglaskom. Intonacija je bila hladna, ali ne neprijatna.
Ona je stajala na vratima, na pozadini od fluorescentne svetlosti.
Lice joj je bilo glatko i smireno, sa visokim jagodičnim kostima
ispod tamnih, prodornih očiju. Mogla je imati 165 centimetara,
pomislio je Tarant, ali crna kosa joj je bila savijena u punđu, pa je
zbog toga izgledalo da je viša.
Imala je nežan, taman ten koji bi doneo bogatstvo nekome
ko bi mogao da ga iskoristi. Tarant je bio zbunjen njenim ustima.
Posmatrana zasebno, bila su malo preširoka, ali manja usta ne bi
ni priličila takvom licu. Vrat, zaključio je, iako predivan, bio je
definitivno predug... a opet, taj divan položaj glave ne bi išao uz
kraći vrat. Noge?
Ne, prokletstvo, one nisu bile preduge. Nije nameravao da
opet upadne u istu zamku. Ta devojka je rođena da se gleda u
celini i, po mogućstvu, što češće. Veoma se iznenadio kad je
shvatio da želi što pre da vidi njen osmeh. Na sebi je imala
snežnobeo uzak džemper, sa rol-kragnom. Rukavi su joj bili
skladno zasukani gotovo do lakata. Dole je imala bordocrvenu
suknju od finog tvida, sa faltama na obe strane i džepnim
preklopima. Suknju je držao široki, crni pojas sa dvostrukim
prstenom, a padala joj je tačno do polovine kolena. Njene noge,
istog tena, bile su gole. Bila je u tamno-zlatastim, otvorenim
sandalama, sa malim štiklama i koralnocrvenim lakom na
noktima, isti kao ruž na usnama.

„Gospođice Blejz...” Tarant, siđe niz stepenice, pružajući

ruku. „Ja sam Tarant a ovo je moj kolega, Džek Frejzer.”
Ruka joj je bila hladna i osetio je poigravanje čvrstih tetiva u
njenim dugim prstima. Malo se okrenula da pozdravi Frejzera i
Tarant primeti da mu je prozrela izraz vrhunske gluposti,
okarakterisavši ga sa „ne treba ga potceniti”, što je i upamtila.
 „Oprostite što smo se javili tako kasno, gospođice Blejz.”
Tarantove reči su bile tek prizvuk izvinjenja. „Da li vas
ometamo?”

„Ne mnogo. Želim da vas vidim”, odgovorila je prilično

neposredno. „Ali htela bih nešto da završim. Potrajaće samo tri ili
četiri minuta. Molim vas, uđite.”
Okrenula se i vratila u sobu, a oni pođoše za njom. Tarant je
već ulazio u radionice brusača dragog kamenja, ali nikada nije
video nijednu tako urednu. U njoj su bila tri odvojena stola, a
pored svakog je stajala visoka stolica. Na jednom su bila tri
horizontalna točka, povezana sa motorom na kraju. Olovni točak
je bio odmaknut od ostala dva i iza njega je stajala teglica sa
silicijum-karbidom. Iza drvenog točka nalazila se konzerva sa
najfinijim abrazivom u prahu, a iza filcanog točka teglica sa
prahom za poliranje.
Na drugom stolu nalazio se mali sajdžijski strug, opremljen
tankim rezačem - vertikalnim diskom prečnika deset centimetara
od fosforne bronze, rubova impregniranih dijamantskom
prašinom.
Modesti Blejz sede za treći sto i pokaza muškarcima da
zauzmu ostale dve stolice. Uzela je štapić na čijem je širokom
vrhu bio zacementiran safir. Zagledavši dragulj, Tarant proceni
da ima četrdeset karata. Bio je već izbrušen u vidu kabošona i
sada ga je obrađivala na mašini za rezbarenje. Pritisnula je
prekidač i pogonska osovina se pokrenu.
Bila je potpuno koncentrisana. Držeći štapić obema rukama,
sa dlanovima na naslonu, lagano je gurnula kamen prema tocilu.
 Tarant pogleda oko sebe. Veliki zidni sef je bio otvoren.
Nekoliko fioka različitih veličina bilo je izvučeno iz police u sefu i
ležalo na stolu pored njegovog lakta. U jednoj od njih ugledao je
preko desetak neobrađenih dragulja - dijamanata, rubina,
smaragda i safira. U drugoj su bili manji dragulji, isečeni,
fasetirani i polirani.
Potom je u većoj fioci video izrezbareno poludrago kamenje i
ostao bez daha. Bile su tu izrezbarene teglice i bočice od žada i
ahata, satanska glava od opsidijana i ruža od ružičastog
alabastera. Video je osmoruku boginju izrezbarenu u belom
kalcedonu i veliki oval od složeno izrezbarenog gagata.
U prostoriji se tri minuta nije čulo ništa sem zvuka motora.
Frejzer je, smetnuvši s uma svoj izraz lica, pažljivo posmatrao.

Modesti Blejz isključi motor i ustade. Stavila je juvelirsku

lupu na jedno oko i desetak sekundi proučavala safir, pa digla
glavu, pustivši lupu da joj padne u ruku.
„Mogu li to da vidim?”, upita Tarant snebivajući se.
„Naravno. Čeka ga još poliranja.” Ona mu dodade lupu i
štapić sa cementovanim kamenom.
Na safiru je u formi kameje bila izrezbarena glava devojke u
poluprofilu, unazad začešljane kose i golih ramena. Neverovatno -
to maleno lice izgleda kao da je živo. Tarant je pokušao da shvati
tehniku obrade kojom se dobijaju tako jednostavni obrisi i
praznine, ali mu nije uspevalo. Bez reči je dodao Frejzeru štapić sa
kamenom i lupu, pa je onda pogledao Modesti Blejz.
„Ovo je vaš hobi, brušenje dragog kamenja?” upitao je.
 „Da.” Ona mu uzvrati pogled. „Ne obrađujem ih više
profesionalno.” Licem joj se odjednom razvuče osmeh. Taj osmeh
je on želeo da vidi. Bio je iskren, sasvim opušten i pomalo
đavolski. Tarant shvati da se i on ceri sa njom.

„Ne profesionalno”, reče on i nakrivi glavu u znak

odobravanja. „Znamo da ste se povukli, gospođice Blejz. I
prirodno je da imate hobi kojim ćete se zanimati.”

Njen osmeh je sada nestao, ostavivši samo malo veselosti u

njenim očima. Posle Tarantovih poslednjih reči i to nestade i ona
ga zamišljeno pogleda.
„Naravno.” Glas joj je bio ravan. „Šta ćete popiti?”
Pošli su za njom u veliku sobu, gde ona priđe malom baru,
koji je bio izvučen iz niše, a na čijim policama su stajale flaše i
čaše.
„Molim vas, sedite. Ser Džeralde?”
„Mali brendi, molim vas.”

„A vi, g. Frejzeru?”
„Oh? Ovaj...” Frejzer pređe prstom niz nos. „Veliki, molim
vas”, reče neuverljivo hrabro, pa se zavali u stolicu. Zatim poče da
pretura po svojoj akten-tašni, izvadi dve fascikle i spusti ih na
svoje krilo.
Tarant je sa zadovoljstvom gledao kako ona spretno
priprema pića. Spustila je čašice na stočić između njih dvojice.
Nasula je sebi čašu crvenog vina, običnog, primetio je, pa je sela
na kraj kauča i digla noge na njega.
 „Čast mi je što vas upoznajem, ser Džeralde” reče ona, dižući
čašu da to naglasi. „Pročitala sam vaš dosije pre nego što sam se
povukla.”

„Oh, ja sam nezanimljiv čiča, gospođice Blejz.” Otpio je

brendi i osetio ukus midasa, koji se u grlu pretvarao u zlato. “Vaša
biografija je mnogo fascinantnija.”
„Koliko toga znate?”

„Ah, Frejzer bi se strašno uznemirio ako kažem da nešto

znam. Veći deo je samo niz pretpostavki i zaključaka.”

„Mogu li da ih čujem?”
„Naravno.”
Tarant klimnu glavom Frejzeru, koji otvori fasciklu i namršti
se na tekst otkucan u njoj.

„Pa, ovaj, ukratko, gospođice Blejz”, reče nervozno, „imam

zapisane podatke od vaše sedamnaeste godine. Verujemo da ste
bili u logoru za raseljena lica na Srednjem istoku, gde nije bilo
moguće proveriti koliko godina imate.”
„Tu ne mogu da vam pomognem, Frejzeru”, reče ona
ozbiljno. „Ni sama to nisam mogla da proverim.”
„Dobro. Da skratim, nije otkriveno odakle ste, a znamo da
ste tada, otprilike u sedamnaestoj godini, radili u jednoj maloj
kockarnici u Tangeru. Držala ju je grupa ’Luš’. Henri Luš je bio
vođa male zločinačke organizacije. Kada ga je, godinu dana
kasnije, ubila konkurencija, vi ste preuzeli kontrolu i tada je
usledio vaš munjevit uspon.”
 Frejzer diže pogled sa dosijea.

„Ovde”, reče, „ne razlikujem činjenice i pretpostavke,

razumete?”

„Vrlo vispreno, g. Frejzeru.” Ustala je, uzela srebrnu kutiju sa

cigaretama i ponudila Frejzera. Bile su to „perfekto finos”. Pošto
je on odbio, ona tada uze jednu i spusti kutiju pored Tarantovog
lakta.

„Nisam vas očekivala”, reče. „Bojim se da imam samo

’burma čeruts’ i ’petit koronas’.”

„Ja ću uživati u ’koronasu’, hvala. Šta bi bilo da ste me

očekivali, gospođice Blejz?”
„Verujem da pušite ’panč-panč klaro’.”

„Da.” Zakotrljao je cigaru nežno između prstiju, gledajući

Modesti dok se vraćala da sedne. „Vili Garvin ima oko za detalje.
Vaš dosije o meni mora da je vrlo iscrpan.”
„Bio je. Ali ne dosadan. Molim vas, nastavite, g. Frejzeru.”
„Ta grupa”, reče Frejzer, okrećući list, „ah, pod novom
upravom, postala je poznata kao ’Mreža’ i operisala je na
međunarodnom nivou. Bavila se krađom umetničkih dela i
dragulja; švercom; manipulisanjem devizama i zlatom; ali i
špijunažom.”
„Ono što ja znam”, reče ona, udahnuvši dim iz cigare, „jeste
da ’Mreža’ ni u jednom trenutku nije trgovala tajnama koje
pripadaju Vladi Njenog veličanstva.”
 „Razmišljali smo o tome”, reče Tarant zamišljeno. „Možete li
da nam nagovestite razlog?”
„Možda je osoba koja je odgovorna za to želela da se nastani
ovde, pa nije htela da bude proglašena za nepoželjnu.”
„Zašto ovde?”
„To je već možda duga priča. Mislim da i nije važna.”

„Takođe smo zabeležili”, reče Frejzer zamišljeno, „da se

’Mreža’ uopšte nije bavila veoma profitabilnim kriminalnim
poslovima - drogom i razvratom. A u dva navrata je pružila
dragocenu pomoć Birou za narkotike Sjedinjenih Država.”
Ona klimnu glavom. „Tako ja razmišljam. Mislim da, ako
čovek ima pravilan stav, mora delovati pozitivno kad se pruži
prilika.”
„Ono što je sigurno” reče Frejzer, „znamo da ste se 1962.
godine udali za jednog engleskog propaliteta i u Bejrutu se razveli
od njega. Verujemo da je to bio čisto finansijski aranžman zbog
dobijanja britanskog državljanstva.”
„Da. Čisto i jasno.” Opet joj iznenada osmeh ozari lice.
Frejzer pročisti grlo, sa izrazom nelagodnosti, i opet se zagleda
dole u tekst.

„Pa”, nastavi on, „sada se vračamo u vreme dve ili tri godine
nakon osnivanja ’Mreže’, kada vam se pridružio Vilijam Garvin.
Imamo ovde dodat njegov dosije.” Okrenuo je nekoliko listova.
„On je bio u popravnom domu u Engleskoj, a kasnije odležao dve
kratke zatvorske kazne pre nego što je otišao u svet. Zatim je
godinama zapadao u raznorazne nevolje u raznim delovima sveta.
Preskočiću detalje koje imamo, ali verujemo da ste ga našli u
Sajgonu pošto je otpušten iz Legije stranaca. Od tog trenutka se,
ah, vraćamo na teren spekulacija.”

Frejzer zastade i otpi malo brendija. On je prosto obožavao

brendi i Tarantu je bilo veoma interesantno da ga posmatra kako
nemo i mirno uživa u tome. Ostavši za trenutak hrabro ukočen,
Frejzer spusti čašu i, uzdržavajući se, nabra nos.

„Izgleda”, reče, vrativši se dosijeu, „da je Vili Garvin šest ili

sedam godina bio vaš blizak saradnik, gospođice Blejz, dok
’Mreža’ na kraju, ovaj, nije razdeljena upravnicima ogranaka u
raznim državama?”
Zatvorio je fasciklu i prepredeno digao pogled. „Znamo da
ste oboje došli u ovu zemlju pre jedanaest meseci, gospođice Blejz,
i znamo da je Garvin kupio krčmu Mlin, na reci. Znamo i da ste
oboje vrlo bogati, što može da objasni zašto nije bilo”, zastao je i
lukavo pogledao, „nikakvih, ahm, nelegalnih aktivnosti od tada.”
„Vrlo dobro”, reče Tarant. „Divno artikulisano, Frejzeru.
Izvanredno izgovarate samoglasnike.” Uzvraćeno mu je
očekivanim osmehom odobravanja i on je radoznalo pogledao
prema Modesti.
„Zanimljivo je”, reče ona polako, „ali kao što kažete,
uglavnom su to spekulacije. Mislim da vam ne bi bilo od koristi
da povlačite drastične poteze.”
„Nisam ni imao nameru.” Tarant zastade i nastupi tišina.
Jedna od dobrih stvari kod ove devojke je bila ta što je nije brinula
tišina. Davala je vremena za razmišljanje ne žureći da ispuni
tišinu.
Tarant je sada razmišljao i bio svestan razočaranja. Devojka
ga je očarala. Bila je lepa i inspirativna. Ta smirenost, posle njene
čudne, mračne prošlosti, bila je neverovatno uzbudljiva. Ali nešto
je tu nedostajalo, nešto što je naučio da oseti kod svojih agenata,
kao što je mogao da oseti kvalitet fine cigare pre nego što je zapali.

Šta je posredi - bilo je teško odrediti. Možda je više

sposobnost nego osobina. Sposobnost za svirepu okrutnost,
udružena sa nesalomljivom voljom. Blagi bože, mora da je to
nekada imala. Da li je s vremenom izgubila? Do sada to nije osetio
kod Modesti Blejz. Bila je savršeno opuštena, savršeno se
kontrolisala, i to je bilo očigledno. Ali nije osetio životnu
sposobnost da se pretvori u tigricu. Da li je čelična srž zarđala i
plamen volje ugašen?
„Daleko smo od toga da na bilo koji način upotrebimo svoje
sumnje protiv vas”, reče on prijateljski. „Više smo se nadali da
bismo mogli da vas iskoristimo.”
Otpila je iz čaše crvenog vina, ne skidajući pogled sa njega.
„Mene niko ne koristi, ser Džeralde”, odgovori ona vrlo tiho.
„Niko. To sam davno odlučila, pre nego što dosije počinje.”

„Razumem. Ali nadao sam se da ću vas nagovoriti.”

„Kako?” Radoznalo ga je posmatrala. Tarant se zagledao u
vrh svoje cigare, pa uzgred baci pogled prema Frejzeru, koji je
sedeo sa jednom rukom na kolenu. Prsti su mu bili ispravljeni i
blizu jedan drugom. Dlan je bio okrenut nadole. Frejzer je mislio
da to treba odigrati iskreno. Tarant takođe.
„Svesni smo da bi bilo besmisleno nuditi vam novac,
gospođice Blejz”, reče. „Ali možemo da vam ponudimo Vilija
Garvina.”
„Vilija?” Njene crne obrve se podigoše.

„Da. Jeste li skoro bili u kontaktu sa njim?”

„Nisam otprilike šest nedelja. Tada je došao u grad na par

noći, i proveo ih je ovde. Otišli smo zajedno u Mlin za vikend, da
isprobamo njegov novi gliser. Posle toga sam bila mesec dana sa
nekim prijateljima na Kapriju i vratila se pre nedelju dana. Nisam
mu se javljala.”

„Nećete ga naći u Mlinu.”

„To me ne iznenađuje. Vilijev san da sam vodi sopstvenu
kafanicu brzo je izbledeo. Stalno je u pokretu, a ima i veliki spisak
divnih devojaka. Od prvoklasnih do običnih.”

„Nije ljubavna romansa razlog njegovog odsustva. Daleko je

odavde, na drugoj strani sveta. I u zatvoru je, gospođice Blejz. Ne
pod pravim imenom, mogu da dodam. Ali nije ni važno pod
kojim imenom čovek ide na vešanje.”

Tarant je beskrajno uživao u onome što je zapazio. Modesti

Blejz nimalo nije promenila izraz lica, ni položaj tela. Sedela je
podvučenih nogu na kraju kauča, sa čašom vina u ruci. Ništa se
nije promenilo. Pa ipak, odjednom, kao da je celu prostoriju
ispunio elektricitet energije njenog nepokretnog bića.
 Tarantu je to izgledalo kao miris oluje, pri čemu se statički
elektricitet napinje do krajnosti pre nego što strahovitom
eksplozijom ne udari u tlo.

„Vešanje?” Glas joj je još uvek bio tih. Tih, pomisli Tarant,
kao ratni zov Rolandovog roga1.
„Ili streljanje”, odgovori on i kratko mahnu rukom. „Stvar
nije hitna jer je situacija... tamo gde se Garvin nalazi još uvek
pomalo haotična. Mislim da još ima taman dovoljno vremena da
neko nešto učini, možda u narednih osam ili devet dana.”

Modesti Blejz zgnječi polupopušenu „perfekto fino” i privuče

teglicu od sevrskog porcelana bliže sebi. Iz nje uze debeli, crni list
duvana i žuti papir. Ne razmišljajući o tome, vešto je raširila list
duvana preko papira, uvila ga i upalila.

„Pomalo zagonetno mi je sve to, ser Džeralde” reče.

„Da. Smišljeno, naravno.”
„Za šta sam vam ja potrebna?”

„Za jednu operaciju”, ubaci on hitro. „Jedan specijalan

posao, draga moja. To je sve. Nešto za šta imate jedinstvene
sposobnosti, a možda će biti samo informativno osmatranje.”
„Zauzvrat ćete mi reći gde je Vili Garvin sada?”

1
Roland (? -15. avgust 778) - Bio je franački vojskovođa u službi kralja Karla
Velikog. Roland se u poeziji povezuje s mačem Durendalom, konjem
Vilantifom i rogom olifantom. Na kraju bitke sa Saracenima - zapravo Baskima
- kod pirinejskog klanca blizu sela Ronceval, Roland biva smrtno ranjen. Uzalud
doziva pomoć duvajući u svoj olifant. (Sve fusnote u tekstu su prevodiočeve.)
 Njeno pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu. Tarant otpi i
spusti čašu. Frejzerova ruka, još uvek na kolenu, bila je okrenuta i
opušteno savijena. To mu je bio znak da ne popušta lako u
pregovorima. Tarant je shvatio, ali odbi taj savet.

„Ne”, reče ustajući. „Biće to poklon, gospođice Blejz. Mi sada

odlazimo, a i siguran sam da treba mnogo toga da pripremite za
vrlo kratko vreme. Frejzeru, dajte gospođici Blejz kopiju te
poruke, molim vas.”
Frejzer u trenutku zaprepašćeno raširi oči, a zatim se sabra i
ponizno sagnu glavu, pa poče da pretura po akten-tašni. Pružio
joj je otcepljeni list na kožnom držaču i ona ode polako do velikog
prozora čitajući ga, sa cigaretom među prstima.

„Hvala vam.” Ponovo je otišla do njih dvojice i vratila list

Frejzeru, gledajući Taranta. „Shvatam da taj vaš posao nije hitan,
ser Džeralde. Biću van zemlje sledećih desetak dana.”
„Bilo bi mi vrlo drago ako bismo mogli da se vidimo kad se
vratite.” Uzeo ju je za ruku. „Doviđenja, nadam se da će vaš put
biti uspešan.”

„Hvala vam još jednom.” Pošla je sa njima do uzdignutog

foajea i lifta. Vrata kliznuše nazad kad je stisnula dva dugmeta na
kontrolnoj tabli.

„Vi ste pametan čovek, ser Džeralde.” Zainteresovano ga je

posmatrala. „Kako ste znali?”

„Izvinite. Šta sam znao?”

„Da mrzim ucene. Ali uvek plaćam svoje dugove. Sigurna
sam da toga nema u mom dosijeu.”
 „Ne.” Tarant uze svoj šešir i kišobran. „Ali upoznao sam
vašeg Vilija Garvina.”
„On nije pričao o meni.”

„Zaista nije. Ali on je veoma otvoren. Lako sam ga pročitao. I

pomislio sam da je sličan vama. Ipak ste vi njega stvorili.”
Frejzer iskoristi priliku.

„Kakav gospodar, takav i sluga”, reče pompezno i sa

prikrivenim uživanjem.
Kad su njih dvojica otišli, ona stade kod prozora i zagleda se
preko mračnog parka dok nije ispušila cigaretu. U trenutku se
osmehnula i odmahnula glavom.
„Trebalo je to da pretpostavim”, promrmljala je. „Ne želim
tebe da krivim, Vili. Bogami, znam kako si se osećao.”

Ugasila je cigaretu i prišla telefonu. Sledećih sat vremena

obavila je nekoliko razgovora, od kojih jedan sa iznenađenim
čovekom, gotovo trinaest hiljada kilometara daleko. Završivši to,
otišla je u svoju bledozelenu spavaću sobu od slonovače
srebrnosive boje. Zid je bio obložen pločama, od kojih je ona na
desnoj strani velikog, bračnog kreveta bila od obojenog čelika. U
sklopu toga bio je toaletni stočić sa fiokama koje su se bešumno
otvarale i zatvarale.
Pozadi je bio uzan prostor kvadratnog oblika, veličine 180
centimetara, koji je prvobitno bio zamišljen kao garderober. Na
tren je zastala posmatrajući tri teška sanduka koja su ležala na
podu, zajedno sa više manjih kutija na policama sa strane. U
očima joj se pojavi tužno ogorčenje.
 „Zašto li smo sačuvali svu ovu opremu, dragi Vili?” reče
glasno.
Sagnula se i počela da otvara jedan od kofera.

U parkiranim kolima, Frejzer je sedeo za volanom i govorio

tonom svesnog gubitnika koji čestita pobedniku.

„Mislim da ste to odlično odradili, ser Džeralde, ako mogu

tako da kažem. Nisam smeo ni da se nadam da će joj nametanje
duga biti tako delotvorno.”

„Možete da kažete, Frejzeru. Možete. Ali mislim da shvatate

da je to zaduživanje bilo gotovo irelevantno?”
„Oprostite?”

„Ona je prilično dugo bila izložena opasnosti tokom tih

dvadeset šest godina. Mislite li da je lako prekinuti to?”
„Ali ostvarila je svoju ambiciju, ser. Pola miliona, i takav
život.”
„Beznačajno. Ili možda tragično. Opasnost može biti droga,
a ona je navučena na nju. Prokletstvo, čoveče, pa i sami ste bili
navučeni na to, gotovo dvostruko stariji od nje. Morao sam da vas
dovučem za kancelarijski sto. Ova devojka to ne pokazuje,
naravno. Potpuno se kontroliše. Ali oseća mučninu zbog
povlačenja.” Nastavio je ravnim glasom. “Kod Vilija Garvina to
nije bilo vidljivo do sada.”
„Izvinite.” Frejzer proguta knedlu i pogleda ga nesigurno.
„Ne shvatam poentu, ser. Osećam iz vaših reči da to što smo je
zadužili zbog Vilija Garvina nije pravi razlog našeg uspešnog
pridobijanja.”
„To je opravdanje”, reče Tarant tiho. „Tražila je opravdanje,
bila ona svesna toga ili ne. Ja je nisam primoravao. Tražio sam
pravi način da joj omogućim da uradi ovaj posao za nas, Džek.”
Oslovljavanje njegovim imenom prekinulo je igru koju je
Frejzer voleo i označilo da je za sada ona završena. Frejzer se
opusti i spusti ruke na volan, a licem mu se lagano raširi osmeh.
„Proklet da sam”, reče zadivljeno. „Vi, stara, lukava lijo.”
 2

Modesti Blejz je stajala naslonjena na stablo palme, oko tri metra

od ruba drveća. Noć beše davno pala. Ptice bukačice i papagaji su
ućutali, a iza nje se čulo samo šuštanje i hučanje šumskog života.
Sa zvezdanog neba, mesec je žmirkao dole prema drumu metalne
boje, koji je vijugao između šume i savane.

Zatvor se nalazio u polukrugu nabijene zemlje, na terenu

raščišćenom u širokom luku iza puta. Bio je to improvizovan
zatvor, od prepravljene vojničke barake, dugačke prizemne zgrade
od nepečene opeke, u obliku slova „T”. Spoj slova „T” gledao je
prema drumu, uspravljen natrag, prema drveću, sa velikim
vratima u osnovi. Tik iza vrata nalazila se stražarnica.

Modesti je nepokretno stajala tu već dva sata. U obilasku na

svakih deset minuta, dronjavi stražar je sa „garand” puškom na
ramenu prolazio na deset metara od nje. Beskoristan stražar,
pomislila je. Čuo bi se u dolasku i odlasku, puška je zveckala po
redeniku, a žar njegove cigarete video se na sto metara.
 Šest nedelja ranije bio je odmetnik. Sada su on i njegovi
drugovi bili vladini vojnici. Bivši vladini vojnici sada su bili
odmetnici, ali ne zadugo. Državni udar generala Kalzara bio je
više nego uspešno izveden, ali su se stvari pomalo otele kontroli i
bila mu je neophodna opreznost kako bi se oslobodio onih koji su
se borili na strani koja je izgubila.
Šest dana beše prošlo od njenog razgovora sa Tarantom i
sada je znala da je on dobro procenio situaciju. Santos je u Buenos
Ajresu potvrdio tu procenu pre samo četrdeset osam sati. Da bi
Vili Garvin odatle bio živ izvučen, to je moralo hitno da se izvede.
Ona je bila u pantalonama od teksasa, dovoljno širokim za
neometano kretanje i uvučenim u vojničke čizme debelih đonova.
Gore je imala tanak crni džemper sa rol-kragnom, koji joj je
pokrivao trup, vrat i ruke. Ruke i lice je zatamnila kamuflažnom
kremom. Inače visoka punđa sada joj je bila učvršćena na
potiljku.
Gledala je kako rasklimatani kamion izlazi iz zatvora na
drum. Gume pune trave zacvilile su kada je zalazio za okuku,
odvozeći dnevne stražare koji nadziru radne grupe zatvorenika
pri radovima na putu, tri i po kilometra severno. Petnaest minuta
kasnije, zamenjen je stražar koji patrolira zadnjim delom
nezaštićenog prostora.
Uskoro će ona moći da počne. Njena treperava toplina
raširila se kao sjaj čudesne sreće kroz sve delove njenog bića.
Odbijala je to, pokušavala da uguši, dok nije shvatila da samo
traći energiju.
 Ne možete da se menjate u svojoj dvadeset šestoj godini.
Shvatila je to tokom prethodnih dvanaest meseci. I Vili je to
morao da shvati, ali je smišljeno skrivao od nje kao što je i ona od
njega.

Tokom davnih mračnih godina, gotovo od praskozorja svog

sećanja, svaka noć i svaki dan donosili su strah i opasnost
usamljenom detetu koje se kretalo kao neka mala divlja životinja
kroz ratni haos Balkana i Levanta. Ali kasnije, sa pubertetom,
došlo je vreme kada je strah postao podsticaj, a trenuci opasnosti,
koji su ranije donosili užas, sada su pružali samo jasniji osećaj
života.
Šteta. Bilo je mnogo boljih načina da se živi kvalitetnije. Ali
sada je kasno, a ona beše davno naučila da ne treba plakati za
onim što je propustila.
Novi stražar je počeo novi krug obilaska sa zapada. Modesti
isteže prste oko malog predmeta koji je držala u desnoj ruci. Bio
je to kongo, ili javara štapić, predmet od tvrdog i glatkog drveta u
obliku izduženih tegova, tako da mu je drška lako stajala u šaku, a
krajevi u obliku pečurki virili iz nje.
Pažljivo gazeći, pošla je napred. Ništa se nije čulo, jer je tlo
bilo pokriveno debelim vlažnim tepihom trulog lišća.
Stražar je mislio na žene, a naročito na jednu - devojku u selu
koje su zauzeli nedelju dana ranije. Bila je noć. On se isceri setivši
je se, a krv mu brže prostruja.
Imala je oko osamnaest godina i bila sasvim neiskusna, ali
poslušna kao prestravljena kuja, pošto joj je narednik Alvarez
objasnio šta je u suprotnom čeka. Alvarez je takođe bio vinovnik
izazova - bocu viskija dobiće onaj, od njih šestorice, ko smisli
najmaštovitiji položaj. Naravno, Riko je pobedio. Stražar se
zadivljeno zakikota sećajući se. Čudo da matori kreten nije istegao
mišić ili ugušio devojku.

Nešto belo je ležalo na zemlji ispred njega i malo sa strane,

pored jednog stabla. On pođe napred, zagledajući. Bilo je to
četvrtasto parče papira, na kome se nešto nalazilo. On se sagnu.
Kovani novčić. Zlatnik...
Modesti se pojavi iza sagnutog čoveka. Jednom rukom ga
hitro zgrabi za kosu, a drugom kao čekićem, donjim delom
konga, udari ga precizno iza uva.
On se skljoka kao krpena lutka, a ona uhvati pušku i spusti je
s njim. Iz malog džepa na levoj butini izvadila je tanku metalnu
cevčicu i otvorila je. Na dlan je istresla dva mala, bela cilindra sa
kompresovanom vatom, veličine filtera cigarete. Oprezno ih je
pomirisala i osetila slab, mučan, slatkast miris, pa je klekla i
gurnula ih čoveku u nozdrve.
Njeni koraci se uopšte nisu čuli kada je hitro prešla preko
čistine od nabijene zemlje, prema delu koji je osvetljavala lampa
iznad otvorenih vrata. Tu je, sa jedne strane vrata, muškarac bio
naslonjen na zid, pušku je odložio pored sebe i gledao izlizan
časopis sa devojčicama. Ona malo zaobiđe da bi mu prišla sa
strane, leđima uza zid.
Kad mu se približila na oko dva metra, on diže glavu. Još dok
je u šoku širio oči, ona napravi jedan dug korak i okrenu se da u
luku zamahne nogom. Njena čizma ga pogodi svom snagom u
međunožje. Na trenutak, njegovo nesvesno telo se ukoči,
paralisano, pa se polako stropošta na tlo. Nije bilo potrebe za
stavljanjem anestetika u nozdrve.
Ona ga preskoči i uđe kroz vrata. Sada joj je kongo bio u
levoj ruci, a u desnoj je držala mali automatik „MAB breveta”,
koji je izvukla iz futrole od mekane kože koju je držala ispod
džempera. Pištolj nije mogao efikasno da zaustavi protivnika ako
ne ciljate vrlo precizno. Modesti je važila za preciznog strelca. A
prednost je bila u tome što je taj pištolj relativno tih.
Pred njom je bio dugačak i širok hodnik, sa zaključanim
čeličnim vratima ćelija sa obe strane. Iznutra je dopirao vonj
neopranih ljudi, cviljenje prestravljenog čoveka i oštri dahtavi
krici nekoga ko sanja košmar.

Sa njene desne strane nalazila su se poluotvorena vrata

stražarske sobe. U njoj je treštao radio sa vojnom muzikom, koja
je bila prekidana vestima izgovaranim uzbuđenim, kreštavim
glasom.
Modesti je dve sekunde razmišljala o tome šta joj je činiti.
Volela bi da produži dalje, ali znala je skupo plaćenu lekciju da
ništa nije važnije nego da obezbedi izlazak. Na boku je imala
ožiljak od metka, tik ispod guza, koji ju je podsećao na kaznu
zbog zanemarivanja opreznosti.
Gurnula je kongo u tesni džep u rebrastom donjem delu
džempera. Iz elastičnog džepa na prednjem delu desne nogavice
izvadila je neobičan predmet koji se sastojao od štipaljke za nos i
usnika, sa malim bubnjem, dubokim jedan centimetar, koji ih je
povezivao. Minijaturnu gasmasku.
 Za trenutak je razmišljala da li da upotrebi „zakivač”. To je
značilo da skine džemper i prsluče i uđe u prostoriju gola do
struka. To joj ne bi teško palo jer je bila vrlo praktična; prvi put je
tako improvizovala sa Vilijem Garvinom, u borbi na život i smrt,
pet godina ranije u Agrigentu; a uradila je tako još dva puta
kasnije. Tom tehnikom bilo je zagarantovano da će svi muškarci u
prostoriji biti ukočeni i ostati kao zamrznuti bar dve-tri sekunde.

Zaključila je da to ovde nije nužno. Stražari su bili opušteni i

ništa nisu sumnjali. „Zakivač” je suvišan. Hitro je namestila gas-
masku, sa štipaljkom na nosu i usnikom koji joj je čvrsto
prijanjao uz desni.
Gurnula je vrata i ulazeći unutra obuhvatila je pogledom celu
prostoriju. Četiri vojnika su sedela oko prevrnutog sanduka i
igrala karte. Prozor iza njih bio je zatvoren. Dobro. Ljudi su bili
grupisani i sužavali metu. Još bolje. Sedeli su ukočeni, osam očiju
je zurilo prema njoj, a ruka je zastala u pokretu skupljanja karata
za deljenje.
Čovek koji je bio okrenut prema njoj bio je krupan, sa činom
narednika na prljavoj bluzi. Prvi se sabrao i ona ga je, zatvorivši
nogom vrata iza sebe, označila kao opasnog. Osmeh mu se polako
širio neobrijanim licem dok je prelazio pogledom preko čudno
zaklonjenog lica i spuštao ga na njene grudi i oblo telo.
Ona malo pomeri pištolj, privlačeći mu pogled, tako da je
gledao pravo u crno oko automatika, čvrsto kao da su prikovani.
Njegov kez nestade i on suzi oči gledajući je pažljivo.
Iz džepa na drugoj butini izvadila je crni, metalni cilindar sa
polukrugom na kraju. Izgledao je kao posuda za biber. Prišla je i
pružila ruku da ga spusti na sanduk. U tom trenutku ruka sa
pištoljem joj je bila na manje od tridesetak centimetara od
ramena jednog od njih. Osetila je kako napinje mišiće za
iznenadni pokret, ali ona je držala pištolj bez drhtaja uperen
pravo u sredinu narednikovog lica. Kap znoja mu je potekla niz
obrvu i on oštro prosikta komandu na španskom. „Ne mrdaj,
krmačin sine!”

Čovek je oklevao. Spustila je zdepastu posudu za biber i

začuo se tih škljocaj mehanizma na njegovom donjem delu dok se
ona odmicala dva koraka. Iz posude za biber začu se tiho šištanje,
jedva čujno od treštanja radija.
Narednik se zagleda, pa uznemireno pomirisa vazduh i
preteći se zagleda u nju. Leva ruka mu je i dalje ležala na sanduku,
preko nekih karata. Desnu je počeo polako da pomera duž
opasača, prema revolveru koji mu je tu stajao u futroli.
Ona za trenutak pomeri cev pištolja i on oštro zalaja. Metak
se zari u sanduk između dva njegova raširena prsta i napravi mali
krater od iverja. Njegovo maslinasto lice posive i on se ukoči kao
kip, pogleda uperenog u cilindar koji je šištao, kao hipnotisani
zec.

Jedan od ljudi posrnu napred i stropošta se na pod. Narednik

i još jedan padoše samo pet sekundi kasnije. Nasmejavši se u sebi,
primetila je da četvrti čovek zadržava dah. Bez imalo nade i sav
očajan,lice mu je postajalo tamnije i oči buljavije.
Začu se snažan izdah vazduha i dug bespomoćan udah. I
dalje je buljio izbezumljeno, pa mu se oči sklopiše i on se savi
napred.
 Modesti se okrenu dvema stvarima koje je primetila pri
prvom fotografskom pregledu prostorije - svežnju velikih
ključeva na prstenu, okačenom na kuki; i ispod njih, na istoj kuki,
ka neobičnoj elastičnoj, crnoj ormi za grudi. Na nju su bile
zakačene dve tanke kanije od crne kože, u kojima su stajala dva
pljosnata noža za bacanje sa crnim drškama.
Kasnije, kada je opasnost prošla i ona se opustila, taj trenutak
će u njoj izazvati neobičnu mešavinu osećanja. Bilo je tužnih
sećanja na događaje iz prošlosti. A potom i tuga pri pogledu na
simbol koji je označavao sanjariju koja se nikada neće ostvariti.
Bilo je i straha pri pogledu na taj usamljen predmet, odvojen od
čoveka kome pripada.
Skinula je ključeve i ormu, hitro izašla iz prostorije i zatvorila
vrata. Tiho je pošla niz široki hodnik, između ćelija, skidajući gas-
masku u hodu.

Vili Garvin je ležao na izbrazdanim daskama uzanog kreveta,

sa rukama ispod glave, i tupo zurio u guštera na ispucalom
plafonu ćelije. Zrak svetlosti iz prolaza bacao je senku rešetki sa
vrata, uklapajući ih u drugu, veliku na kamenom podu.

Bio je to krupan čovek, nešto preko sto osamdeset

centimetara, tridesetčetvorogodišnjak razbarušene svetle kose i
plavih očiju i lica sa malim ožiljcima. Imao je krupne ruke,
četvrtastih vrhova prstiju, a telo mu je bilo čvrsto i mišićavo, sa
izdefinisanim ramenim pojasom.
Na nadlanici desne šake imao je veliki ožiljak u obliku
nezavršenog slova „s”. Posledica usijane oštrice noža, kojim je
pažljivo rukovao čovek po imenu Sulejman, a ostalo je nezavršeno
zato što je Modesti Blejz došla u tu prostoriju ispod skladišta i
ubila Sulejmana slomivši mu vrat, iskoristivši u tu svrhu i njegovu
veliku težinu.

Sam u maloj ćeliji, Vili Garvin je ležao letargičan, prebirajući

turobne misli po glavi. Osećao se kao nekada, tokom mračnih,
besmislenih i mrzovoljnih dana, koji su trajali celog njegovog
života, do pre sedam godina; kada je sreo Modesti Blejz, koja je
odjednom, kao čarolijom, prevrnula njegov svet naglavce i učinila
da sve bude U Redu.
Ali svetlost koja je tokom tih sedam godina sijala u njegovoj
glavi sada više nije bila tu. Vratio se stari, neprozirni mrak.

Vili Garvin je bio svestan da mu nešto valja činiti. Gomila

otrcanog vojničkog šljama ga je uhvatila i bacila u zatvor, i uskoro
će ga streljati. Da se to dogodilo par godina ranije, kada je radio
za Princezu, bilo bi jednostavno. Ideje bi mu samo zujale u glavi.
Za dva sata bi smislio šest različitih načina da izađe iz te smrdljive
rupe.
Ali par godina ranije on se nikako ne bi ni našao tu, ne sa
tako bednim protivnicima.

Bilo mu je muka od samog sebe, ali sada tu više nije bilo

pomoći, jer je svetlost ugašena i točkovi u njegovoj glavi prestali
su da se okreću. Posle sedam godina, tokom kojih je koračao kao
da je visok tri metra, opet se našao u praznom prostoru, bez sidra,
svrhe i nade. I uskoro će biti mrtav.
Hriste, biće ljuta na mene kad čuje, pomisli Vili.
 Nešto tiho kucnu na rešetke vrata. On okrenu glavu i ugleda
jednu crnu priliku koja čuči pod zrakom svetlosti.
Prepoznao ju je istog trenutka. Vili Garvin polako sede,
spusti noge na pod i tiho priđe vratima. Za to vreme, glatko i
sasvim smireno, u njegovoj glavi opet se pojavi svetlost i točkovi
počeše da se okreću. Nedavna prošlost nestade kao san koji se
gubi.

Ona ga pažljivo zagleda i kratko klimnu glavom, pa mu kroz

rešetke dodade opremu sa noževima i poče metodično da
isprobava onih šest ključeva. Vili skide svoju prljavu košulju,
navuče opremu sa noževima tako da mu njihove drške prijatno
leže na desnoj strani grudi, pa opet obuče košulju i ostavi je
otkopčanu od kragne do nekoliko centimetara iznad struka.

Ključ se okrenu i vrata se otvoriše. Na drugoj strani

popločanog hodnika, četiri šćućurena, mršava zatvorenika zurila
su tupim, ravnodušnim pogledima. Modesti spusti ključeve na
pod, nadohvat ruku tih zatvorenika, i ugleda iskru nade na
njihovim licima. Klimnula je Viliju. On je sada držao jedan od
noževa u ruci, za vrh, između palca i dva susedna prsta.
Hodali su jedno kraj drugog sredinom hodnika, bez žurbe, i
skrenuli na raskršću slova „T” u kraće krilo, na čijem kraju se
nalazila stražarska soba.
Modesti oseti kako je obuzima poznati osećaj prijatne
bliskosti, ali i da Vili oseća isto. Kretala se ukoso, gledajući pozadi
i levo, pa joj nije bio u vidokrugu, ali znala je da on osmatra
napred i desno, spreman na prvi nagoveštaj nevolje. Nije bilo
potrebe da mu kaže da ne bude preterano nasilan. On to zna.
 Bili su deset metara od otvorenih vrata kad spolja začuše
iznenađen uzvik, i ona shvati da je onaj onesvešćeni vojnik
otkriven. U dovratku se pojavi čovek, užurbano skidajući pušku
sa ramena. Oni su se kretali istom brzinom, a on ih je uzbuđeno
gledao.
Puška se nađe u položaju na gotovs, a oni se razmakoše na
suprotne strane hodnika, stvarajući dve mete. Vojnik je nesigurno
okretao cev od jednog do drugog, pokušavajući da ubaci metak u
cev.
Modesti diže automatik, a on kao magnet privuče cev puške
prema njoj, dok je repetirana.
Vili se pokrenu.

Sagnuo se i napravio kolut napred, a puška se pomeri natrag,

da pokrije njega. Ali jedno stopalo se zakači iza vojnikovog
skočnog zgloba, a drugo ga pogodi u koleno, i čovek pade na leđa
kao da ga je opruga povukla za vrat. Dah mu je izleteo iz pluća i
Modesti ga ne preterano jako šutnu čizmom u glavu.
Vili skoči na noge cimnuvši ramenom u pokretu, što ona
nikako nije uspela da nauči uprkos njegovom strpljivom
podučavanju.

Pošli su dalje, provirujući oprezno kroz vrata, sa strane i

nasuprot njima. Sve je čisto. Modesti se okrenu i klimnu glavom.
Zajedno potrčaše prema drveću.

Dok im se debeli sloj trulog rastinja ulegao pod nogama,

začuše se uzvici iz zatvora. Nasumični pucnji odjeknuše sa druma
prema tom prostoru. Neki od zatvorenika behu izašli i počela je
opšta zbrka.
Modesti uspori i pođe običnim trčećim korakom. Protrčali
su kroz lozama isprepleteno drveće i preko malih čistina. Na
trenutke ih je obasjavala mesečina dok su se provlačili između
drveća. Na svakih pedesetak metara parče belog papira zakačeno
na stabla drveća pokazivalo im je kuda treba da idu. Kada su
prešli osam stotina metara, izašli su na uzan zemljani put.
Crni krajsler je bio parkiran u travi visine ramena. Vili
pridrža vrata dok Modesti nije sela za volan, pa pretrča do
suvozačkog sedišta. Kola se pokrenuše i oborenih svetala izađoše
na put. Modesti je u trećoj brzini vozila osamdeset na sat dok nisu
stigli do izlaza na put nasut tucanikom, a onda gurnu menjač do
kraja i stisnu gas.
Dugo su se vozili u tišini, koju je remetilo samo glatko
zujanje motora i škripa guma. Bila je svesna da Vili pored nje više
nije smiren kao što je bio u toku akcije. Sedeo je sasvim uspravno,
sav napet. Na tren je pogledala u ogledalo videvši zbunjen i
nesiguran izraz na njegovom tamnom licu.
Oklevajući, prepipao je pregradu za rukavice, našao cigarete i
pripalio dve, a onda joj dodao jednu. Prihvatila ju je i povukla
dim, ne sklanjajući pogled sa mračnog puta.
„Preko granice smo za pola sata”, reče ona tiho. „Tamo neće
biti problema. Prostrla sam zlatan tepih na ulazu.”
„Žao mi je, Princezo”, Vili Garvin se nervozno pomeri. „Nisi
morala doć.”
 „Ne?” odsečno reče i pogleda ga. „Sve su spremili da te
okače, Vili, prokleti glupane. A ja ne bih ni znala da mi Tarant
nije rekao.”

„Tarant?”
„Baš on.”
„To je pristojno od njega.” Namrštio se. „Ali to moramo
plat’ti?”

Nije odgovorila, pustila ga je da se znoji. Za sve ove godine

ovo je bio prvi put da je poželela da udari Vilija, ali sam je to
tražio i bio je svestan toga.
„Kako si stigla ’vamo, Princezo?” upita on nešto kasnije.
„Tarant mi je rekao za tebe pre nedelju dana, rezervisala sam
let i nazvala Santosa u Buenos Ajresu. Zamolila sam ga da mi
organizuje brz ulazak i izlazak; mapu, mito, sve.”
„Ti si ga molila?”, u Vilijevom glasu osetio se prizvuk
ogorčenja.
„Nisam mogla da mu naredim. Santos više ne radi za mene.
Sećaš se?”

„Ipak je prihvatio?”
„Znao je da bih mu slomila ruke ako ne pristane.” Zazvučala
je oštro. „Šta je s tobom, Vili? Zar nismo završili? Nema više
kriminala. Obezbedili smo se, raspustili organizaciju i prekinuli.”
„Nisam opet krenuo stranputicom, Princezo."
 "Ućuti i slušaj, dragi Vili.” Osetila je njegovo kratko
olakšanje kada je upotrebila taj poznati, stari izraz. „Imaš gomilu
novca u banci i lepu krčmu na reci. Sve što si ikada želeo. Šta ti je
trebalo da dolaziš ovamo i kao plaćenik učestvuješ u revoluciji
jedne banana-države?”
Vili uzdahnu. „Moj upravnik bolje vodi krčmu neg’ što bi’
ja” reče on sa prizvukom gorčine. „’Teo sam da izludim, Princezo,
ozbiljno. Puzao bi’ uz zidove. Moro sam da dam sebi oduška.”
„I morao si da dozvoliš da te uhvate? I zaboga, da čamiš u
zatvoru? Vili, to je ponižavajuće. Dovoljno si radio solo za mene.”
„Jel’? Za tebe. Uvek je bilo lako kad mi ti kažeš da odem i
uradim nešto.” Prošao je rukom kroz kosu. „Ovde prosto nisam
mogo da se usredsredim, Princezo. Kad sam sam, ko da mi se sve
zatvara. Plašio sam se da može... al’ moro sam nešto da uradim.”
Zamišljeno je povukao dim cigarete. “Ne valja. Penzija mi nekako
ne odgovara. Ne znam kako ti izdržavaš”, pristojno je rekao na
kraju.
Modesti skrenu kolima sa glavnog puta u drugu traku,
doslovno prateći Santosova uputstva.
„Ni meni”, reče ona ravnim glasom. „Sad sam prvi put za
godinu dana osetila da sam živa.”

Vili se uspravi u sedištu zureći u nju. „Vidi, vidi”, reče tiho.

„Pretpostavljam da se vraćamo na stari poso, Princezo? Novi
početak i nova ’Mreža’?”

„Sad nema svrhe. Imamo sve što smo želeli. A bez cilja bismo
ubrzo zalutali.”
 On klimnu glavom praznog pogleda. Sada mu je svetlo u
glavi bilo sjajno i jasno, točkovi su se glatko okretali, i znao je da
je tačno to što je rekla.

„Pa šta ćemo da radimo?”, upita bespomoćno. „Mislim, iz

zabave, povremeno? Ti znaš kako je to, Princezo. Pauze između
poslova su dobre, al’ samo zato što su pauze. Bez posla, sve je to
samo... samo ustajalo pivo.”

„Isplata Tarantu”, reče ona polako. „On hoće da uradimo

jedan posao. Ali još ne znam kakav.”

„Mi da radimo pod Tarantom?” U Vilijevom glasu bili su

izmešani nada i uznemirenost.
„Ne pod njim. Za njega. Jedan, konkretan posao. Ne muči
me to, Vili. Ali ne znam za ’nas’. Ovaj tvoj pokušaj neće ga
impresionirati.”
„Ma čekaj, Princezo! To je nešto drugo. Mo’š da kažeš
Tarantu. Mislim, nikad ranije nisam izlego ovakav mućak, stalno
sam radio za tebe, zar ne?”
„Nisi. Ali gotovo je s tim, Vili. Ne mogu da te uvodim samo
zato što bi mogla da mi zatreba pomoć. To bi značilo da opet
primaš naloge od mene. A sad si veliki dečko. Želim da budeš
samostalan.”
„Ja ne želim.” Zvučao je zaista očajno. „Ako me ne prihvatiš,
propao sam.”
„Oh, Vili... Ne znam.” Dvoumila se. „Čuj, videćemo šta
Tarant traži. Ali ne volim nedorečene stvari, pa neću to dozvoliti
ni Tarantu. Sve prepusti meni i ne mešaj se. Neću da te uvlačim u
nove probleme.”
„Ne brini, Princezo. Bio sam prokleto glup. Žao mi je.”

„Ne brinem.” Pred njima se pojaviše svetla malog graničnog

prelaza i ona diže nogu sa papučice i okrenu se da ga za trenutak
pogleda u oči. Vili vide kako joj se licem razvlači osmeh, onaj koji
vredi čekati nedelju dana. „Sada brinem samo o redu letenja, Vili.
U utorak imam sastanak u Kovent gardenu.”
 3

Muzika Čajkovskog se pojačavala i stišavala. Labudovi su

otplivali. Zigfrid je pošao u potragu za svojim gostima,
ostavljajući pijanog Volfganga samog na pozornici.

Zavesa je pala posle prvog čina Labudovog jezera i publika

oduševljeno zapljeska.
Kada je Modesti ušla u veliki, bogato ukrašen bar, on je već
bio pun. Nosila je večernju haljinu boje zelene jabuke, sa čipkom
na grudima. Dugačke bele rukavice stizale su joj do lakata. Jedini
nakit na njoj bio je izvanredno izbrušen masivni ametist na
privesku.
Muškarci su bacali radoznale poglede, a žene su je zagledale
otvorenije, ali ona nije bila svesna toga. Uživala je tokom
poslednjeg sata, pa je iz njenog pogleda isijavala toplina.
Pratilac joj je bio čovek potamnelog tena od oko trideset
godina, u večernjem sakou ponoćnoplave boje. Zvao se Dejvid
Vitston.
 „... pa pošto je sve u redu”, govorio je on, „Roni se nada da će
jahta biti spremna u Kanu do prve nedelje juna.”
„I pozvao je tebe?”

„Nas.” Požudno ju je gledao propustivši bljesak hladnoće u

njenom izrazu. „Tebe i mene. Zajedno. Dva ili tri meseca
krstarenja grčkim ostrvima.”

„Vrlo romantično. Mogu li da dobijem piće, molim te? Čašu

crnog vina.”
„Nisam baš siguran da uopšte imaju vino, ali!?” Zaćutao je i
zagledao se u čoveka koji je stajao i dobroćudno mu se smeškao,
sa čašom vina u jednoj i viskijem u drugoj ruci.
„Modesti, draga moja.” Tarant joj se nakloni. „Iako sam
senilan, moć predviđanja me nije napustila. Crno vino?”
„Ser Džeralde. Vrlo ljubazno.” Prihvatila je čašu. „Poznajete
li Dejvida Vitstona? Dejvide, ovo je ser Džerald Tarant.”
„Kako ste?” Uobičajeno pitanje, na koje se nikada ne
odgovara, postavljeno je jednoglasno.
„Eh, da samo imam još jednu ruku, dragi moj dečko”, reče
Tarant žaleći se, „i da sam znao vaš ukus...”
„Nije važno.” Modesti spusti ruku na Dejvidovu nadlakticu.
„Idi i donesi sebi piće.”
„Uzdržaću se.” Malo se namrštio. „Tamo je gužva.”
„Trebaju mi cigarete, molim te. Ne, ne tvoje. ’Goloaz’.”
 „Ma siguran sam da ih nemaju.” Pogledali su se i on sleže
ramenima. „Oh, dobro.”
Gledala ga je dok je odlazio, pa se tiho obrati Tarantu. „Tako
brzo po svoju naplatu?”
„Ne insistiram”, reče on uzdržano. „Ali ako bi mi malo
pomogla, bio bih vrlo zahvalan. Nažalost, stvar je postala hitna,
čak po cenu toga da ti izađeš iz igre. Slobodno možeš da odbiješ.”

„Šta želite da uradim?”

„Da se vidiš sa mojim ministrom. On je sada u parlamentu.”

„Razmetljivi Persi?”
„Poznate su ti tajne profesije. Da li si upoznala časnog
Persivala Torntona?”

„Ne. Ali poznata mi je njegova zbirka slika. Jedna od mojih

podgrupa je uklonila jednog Sezana iz nje kad je pre nekoliko
godina bio ambasador u Parizu.”
„Oduševljavaš me, Modesti. Ali u ovom slučaju izostavio bih
priču o starom poznaniku. To jest ako pristaješ da se vidiš sa
njim.”

Ona pogleda prema masi koja se gurala oko šanka.

„Da.” Ispila je svoje piće i pružila mu čašu. „Hoćemo li sada
da pođemo?”
„Možda da se javiš svom pratiocu?”
„Radije bih bila neuljudna. Shvatio me je zdravo za gotovo.”
 „Ah. Zapamtiću to.”

Vozili su se niz Strand i Vajthol u Modestinom „dajmler

dartu”. Bio je boje slonovače, a motor gotovo da se nije čuo. Ona
je preko večernje haljine imala Diorovu kreaciju od vizona, sa
naglašenim rukavima i kragnom.

„Čestitam na povratku Vilija Garvina, živog”, primeti Tarant

dok su stajali na semaforu. „Šteta što je izgubio osećaj.” Sa
zadovoljstvom je primetio da se malo ukočila.

„Nije”, reče ona kratko. „ Ali shvatila sam da niste

nameravali da i njega angažujete za ovaj posao?”
„Još uvek ne znam kakav je to posao.” Nije odgovorila i
Tarant je bio zadovoljan za trenutak.
Ako neki posao zaista treba uraditi, kao što je on verovao,
teško da je posredi nešto gde treba poslati Modesti bez njene
desne ruke. Ali imao je jak osećaj da Vilija Garvina ne treba da
uvlači u to. Ne zato što to ne želi, već smatra da nema ovlašćenje
da i njega umeša. Tarant se nadao da će pravi podsticaj učiniti
svoje.
U sobi koja gleda na dvorište Nove palate ministar skloni
jednu fasciklu i ustade od stola.
„Očaran sam, gospođice Blejz. ’Veče, Tarante.” Rukovali su
se. Glas mu je bio prijatan i dubok. Časni Persi Tornton je u
politiku došao iz advokatske komore. Bio je pouzdan čovek, vrlo
metodičan, sa vrlinom da nije previše pametan i još većom
vrlinom da se svojski trudi da uradi ono što treba, čak i ako je to
povremeno iz pogrešnih razloga.
Tarant, ponudivši Modesti da sedne, shvati da je primetila da
ministar, bez obzira na ono što zna, uopšte nije radoznao u vezi s
njom. U očima joj se pojavi iskra uživanja.
„Dobro”, reče Tornton, zavalivši se, uz značajan pogled.
„Šeikat Malorak. Sumnjam da znate za to mesto, gospođice
Blejz?”
„To je mala teritorija od kamena i peska, između Sirije i
Iraka. Priznata je međunarodnim ugovorom 1956. godine. Nafta
je otkrivena tek nedavno.”
„Upravo tako.” Razmetljivi Persi je bio pribran. „Vladar te
državice sada je šeik Abu Tahir. Nekulturan čovek, bojim se.”
Zamišljenog izraza, digao je i spustio obrve. „Do sada je bio
siromašak koji živi u šatoru. Razbojnik, rekao bih. U svakom
slučaju, moramo da budemo blagonakloni, m-hm?”

„Da. Ako želite njegovu naftu.” Modestin glas nije menjao

ton. Tarant se zavali, uživajući.
„Mislim da je korektno reći”, reče Tornton svečano, „ili
tačnije, ne bi bilo nekorektno reći da smo se trudili da
postignemo obostrano koristan aranžman. Njegovo visočanstvo,
kako voli da se oslovljava, sada je u našoj zemlji i završili smo
tajne pregovore za naftnu koncesiju. Ali aranžman je vrlo
neobičan. Težak tip, zar ne, Tarante?”

„Video sam ga samo nakratko u vašoj kancelariji pre dva

dana, ministre.”
 „Da.” Tornton splete prste i spusti bradu na njih, gledajući
Modesti. „Pa, naš prijatelj nema vremena za strane kredite,
papire, bilo šta slično, gospođice Blejz. Platili smo mu pola
miliona funti za, ah, tekuće troškove, a ostatak isplate biće deset
miliona funti. U dijamantima.”
Čekao je reakciju, ali je nije dobio, pa nastavi ne pokazujući
da je razočaran.

„Taj momak nije baš prefinjen, razumete, i traži bogatstvo

koje može da vidi i pipne. Da se isporuči u trezor banke Anglo-
Levant u Bejrutu. Pratite li me još uvek, gospođice Blejz?”
Modesti nakrivi glavu. „Da. Slušala sam.”

Tarant zapamti odgovor, da ga kasnije prenese Frejzeru, a

časni Persival Tornton samo zadovoljno klimnu glavom.

„Dobro”, reče gromko i kratko. „Dijamanti su skupljeni u

Kejptaunu i uskoro će biti preneseni u Bejrut, u trezoru Tiborije,
jednog od putničkih brodova koji prenose zlatne pošiljke.”
Tarant se nakašlja. „Moj predlog je da preporučimo
Njegovom visočanstvu da dijamanti lete, ministre. Zauzimaju
samo nekoliko kubnih stopa. Možda jedan veliki sanduk ili dva
manja.”
„Odbijeno” odgovori Tornton, odmahnuvši rukom. „U
martu ’63. privatni ’komet’ IV kralja Sauda je pao u italijanskim
Alpima, kod Monte Mata. Prevozio je dragulje, zlato i novac u
vrednosti od oko četiri miliona funti. Olupinu koja se razletela
našli su tek posle šest nedelja potrage. Nađena je samo jedna mala
putna torba sa zlatom. Neću da tvrdim da je šeik Abu Tahir čitao
o tome, jer on i ne zna da čita. Ali zna za to. I neće da poveri svoje
dijamante nikakvoj prokletoj neverničkoj letećoj mašini.”
Tarant pokretom pokaza da to prihvata, a ministar opet
pogleda Modesti.
„To je to, gospođice Blejz. Zvanično, šeik odgovara za
dijamante čim oni budu zatvoreni u brodski trezor, u Kejptaunu.
Ali mi želimo da obezbedimo isporuku. Ako bilo šta pođe
naopako, Njegovo visočanstvo bi moglo da se - ah...” Tražio je
pravu reč.

„Naduri?”, predloži Modesti ljubazno, a Tarant zatvori oči sa

uživanjem.
„Tačno. Naduri”, prihvati Tornton klimnuvši glavom. „A
danas se ugovori ne koriste ako ne postoje sredstva. Ako on to
uradi kako treba, a mi slučajno budemo imali topovnjaču bliže od
osam stotina kilometara, morali bismo da izvršimo zamenu
prokleto brzo da nas neko ne bi optužio za čistu agresiju.”

„Zašto bi bilo šta pošlo naopako sa isporukom dijamanata?”,

upita Modesti, a ministar pogledom prebaci pitanje Tarantu.
„Procurilo je”, reče Tarant. „Sve je bilo potpuno tajno, ali
jedan od mojih ljudi sa juga Francuske javio je da se šapuće kako
se prebacuje velika količina dijamanata. Rekao sam mu da ispita
odakle potiču te glasine i on je sada mrtav.”
„Možda je slučajnost, naravno”, reče Tornton, namrštivši se.
„Svi mi moramo, pre ili kasnije, da se susretnemo sa takvim
problemom.”
 „Uz dužno poštovanje, ministre...” Tarant proceni dokle
može da ide, „čini mi se da klavirska žica stegnuta oko grla
nagoveštava da je u ovom slučaju neko planirao unapred.”

„Tu ste u pravu”, Tornton klimnu glavom i pogleda Modesti.

„Tarantov posao je da radi iz senke, pa mislim da je zavera da se
ukradu ti dijamanti gotovo nemoguća. Mi ćemo imati naoružane
čuvare u trezoru, a Njegovo visočanstvo je insistiralo da pošalje i
svoje čuvare. Pošto bez pirata ništa ne može da prođe, zbog njih
će Tiborija biti naoružana.”

„Preduzimate skupe mere predostrožnosti za koje verujete

da će biti uzaludne?” upita ona, malo digavši obrve.
„Ne baš. Dajem Tarantu slobodu za sprovođenje
neophodnih koraka, jer je od najveće važnosti da ostavimo dobar
utisak na šeika Abu Tahira. Morali smo da mu pomenemo i
Tarantove sumnje, naravno, i on je pomalo uznemiren. Zato sam
odlučio da Tarantu prepustim celu ovu stvar. Pitanje dobre volje,
gospođice Blejz, i to je sve.”
„Kako se ja uklapam u tu sliku?”, upita Modesti. Ona otvori
tašnu i izvadi tanku zlatnu tabakeru, ali Tarant je bio brži, sa
kutijom istih „perfekto finos” cigareta koje je video da ona puši u
penthausu.
„Vi ste deo Tarantove slobode”, reče Tornton, malo slegavši
ramenima. „On kaže da dobro poznajete podzemlje kontinenta i
Bliskog istoka i uveravao me je da posedujete jedinstvenu
mogućnost da, pomoću iskustva i kontakata, otkrijete postoji li
neka zavera i, ako postoji, ko stoji iza nje i kako treba da se
izvede.”
 „Shvatam. Ali vi ne verujete u to?”

Tornton se nagnu napred i napravi grimasu. Trenutak

kasnije ona shvati da je to osmeh. Čovek je pokušavao ljubazno
da je ohrabri.
„Sasvim sam siguran da Tarant to uobražava”, reče. „Mislim
da uopšte ne treba da brinete da li ćete se naći u opasnosti,
gospođice Blejz.”

„Hvala vam, ministre. Sada sam spokojnija.”

„U redu je.” Tornton elegantno mahnu rukom. „Pa, Tarante,
ovu mladu damu treba da odvedete da se vidi sa Abu Tahirom i
da mu kažete sve o njoj pre nego što počne, ah, da radi bilo šta.
Izvedite to teatralno kako bi ostao zainteresovan.”

„Da, ministre. Sutra ću ručati sa njim u njegovom

apartmanu u Ricu i povešću gospođicu Blejz sa sobom. Ima samo
jedna stvar koju moram da pomenem, a tiče se potencijalne
zavere.”
„Da?” U Torntonovom pitanju se čuo prizvuk nestrpljenja.
„Kada smo prvi put čuli za to, poslao sam svog čoveka, lokalca, da
to ispita i on je ubijen ’garotom’, kao što znate. Ali onda sam
poslao i drugog. Dobar čovek, Ajvor Grant. On je odradio onaj
gadan češki posao, sećate se?”
„Naravno da se sećam. I?”
„Ajvor Grant se nije javio u četiri dogovorena termina za
poslednjih četrdeset osam sati, ministre. Mislim da smo ga
izgubili.”
 4

Ajvor Grant je sada bio siguran da će umreti. Bio je visok, mršav

tridesetosmogodišnjak, crne kose začešljane pozadi, sada
raščupane.

Proteklih deset godina Grant je za Taranta išao mnogim

mračnim i vijugavim stazama. Neke su bile opasne, a neke vrlo
opasne. Ali i u najtežim trenucima uvek je mogao da nazre izlaz -
tesan izlaz, možda, ali ipak moguć.
Ovoga puta je bilo drugačije. Od trenutka kada se osvestio na
brodu, okovan za ležaj u mračnoj kajiti, imao je osećaj da se nalazi
u rukama koje zgrabe jednom ali definitivno.
Taj osećaj se pojačao kada su ga iskrcali na obalu pod
mračnim nebom, bez mesečine, i odveli ga dva kilometra
neravnim putem, koji je vodio dužinom celog uzanog ostrva do
početka kamene padine koja je vodila uzbrdo, do manastira. Ljudi
su bili profesionalci, samouvereni. Grant je znao da su zasigurno
u službi okrutnog i efikasnog gazde. Bili su različitih
nacionalnosti i malo su govorili, ali kao da im je zajednički jezik
bio engleski različitog kvaliteta.
Lisice na njegovim zglobovima zvecnuše kada se pomerio na
klupi od hrastovine, koja je stajala uz jedan zid male prostorije.
Na stolici kod otvorenih vrata, crnomanjast čovek u crnoj majici
sa rukavčićima i farmerkama sedeo je držeći pištolj na kolenu i
gledao nezainteresovano.

Grant je procenjivao ljude po njihovim očima; a te oči,

nezainteresovane, sasvim smirene, govorile su mu da će, ako se
naglo pomeri, dobiti pažljivo naciljan metak, verovatno u nogu.
Tačno mesto zavisilo bi od naloga koje je taj čovek dobio.
Grant je sedeo mirno, savijajući i ispravljajući noge da spreči
grčenje mišića, pa poče automatski da sređuje činjenice u glavi,
kao da sprema izveštaj.
Ostrvo. Vrlo malo. Negde u Mediteranu. Dugo tri kilometra
i sužava se sa širine od osam stotina metara na izduženi vrh;
kamenito, golo, sa tankom prugom divlje plaže. Ali na zapadnom
kraju ostrva uzdizala se mala planina, visoka šezdeset metara, sa
velikim kamenim manastirom na vrhu.
Broj monaha u manastiru - neizvestan. Trojica su radila kada
je on proveden kroz veliku kuhinju. Bilo je očigledno da
pripadaju redu monaha zakletih na ćutanje, koji se međusobno
sporazumevaju znakovnim jezikom, a ignorisali su svetlokosog,
zdepastog čoveka sa lakim automatom koji pazi na njih. Ali
njihovi pogledi puni uznemirujuće melanholije pratili su Granta.
Sećao se da je još bar trideset drugih monaha klečalo i molilo
se u maloj kapeli kada je on proveden galerijom iznad njih i kroz
teška drvena vrata na njenom kraju. Na donjem spratu prošao je
pored niza malih, praznih ćelija. U jednoj od njih bio je leš, ovlaš
zašiven u grubo ćebe.

Čoveka koji ga je ispitivao zvali su Mekvirter; bio je to Škot

mršavog lica, neurotičnog koraka i sa manirima unajmljenog
klovna. Ispitivanje je bilo čudno, jer se Mekvirter naizmenično
smejao, proveravao, ubeđivao ga.

Nije bilo nasilno. Grant je bio uplašen i ogorčen, i ispričao je

pripremljenu priču. Mekvirter se oduševljeno kikotao.

„Oj, voleo bi’ da mi kaže da te slomim, Grante”, ozaren je

trljao ruke. „Baš bi se dobro zabavili, ah?” Osmehom kao da je
pozivao Granta da mu se pridruži u zabavnom razmišljanju.

„Ko? Ko je on?” mrmljao je Grant, pokušavajuči da ostavi

utisak prestravljenog, izbezumljenog čoveka, koji se hvata za
slamku umiljavajući se višoj vlasti.

„Ah! A ko ti je taj on’?”, uzvrati Mekvirter smejući se

detinjasto. „Ah? Bolter, je li? Ili je Diki Spelman? Ili možda
Tarant? Imate gomilu odseka tamo, u Londonu!”
Grant nije promenio svoj zbunjeni pogled, ali svako od
pomenutih imena udaralo ga je kao batina. Radio je za Boltera u
Vojnoj obaveštajnoj službi pre nego što je prebačen u Tarantov
odsek. A Spelman je bio aktuelni zapovednik u mornaričkom
odeljenju.

»Ne razumem ništa od ovoga”, reče on dosledno. „Šta vi

uopšte radite ovde? Mislim, pištolji i sve to. A video sam i leš u
jednoj od onih ćelija!”
 „Božji čovek”, objasni Mekvirter. „Najzad slobodan od
ovozemaljskog. Nisu nam ti bogomoljci stvarali probleme, ali...”
Pogledao je prema Grantu i žmirnuo. „Pa, dočekali su nas
nekakvim pasivnim otporom, vidiš, pa smo mislili da bi bilo
najbolje da im pružimo mali primer. Žrtveno jagnje, reklo bi se.”
Namrštio se. „Oh, to je klasičan slučaj, dečko. Klasičan slučaj.”
„Vi... ste ubili monaha?” Grant je bio mučno svestan da u
njegovom izrazu straha nema mnogo glume.
„Jes’” Mekvirter iskreno raširi ruke. „Tako je bilo najbolje za
sve. Daleko najbolje.”
„Vi ste ludi!”, reče Grant sa iznenadnim besom. „Hoću da
vidim vašeg šefa, ko god da je!”

„I hoćeš”, Mekvirter klimnu glavom, ustajući polako. „Ali

moraš još malo da se strpiš. Ima da odgleda par filmova. Evo,
Karlos će ti praviti društvo.” Pokazao je na ćutljivog čoveka sa
pištoljem.

„Filmova?” reče Grant, tonom čoveka koji ne veruje

sopstvenom razumu. Profesionalna deformacija - izvlačio je
informacije, iako nije bio siguran da li će ih uopšte proslediti.
„Misliš... porniće ili tako nešto?”

Mekvirter se zagleda, ali bez onog raspoloženog izraza na

njegovom licu. U pogledu mu je bio ledeni prezir.
„Gadiš mi se, čoveče”, reče hladno i okrenu se od njega.
„Ma baš me briga, samo napred”, Grant dade svom glasu
ratoboran ton. „Baš me briga šta vaš šef radi, hoću momentalno
da ga vidim! Šta misli, ko je on uopšte?”
 „Zovu ga Gabrijel” reče Mekvirter i izađe.

Tada je Ajvor Grant bio siguran da će umreti. Jedina briga

sada, dok je sedeo izvaljen na izlizanom drvenom sedištu, bila mu
je način na koji će umreti.
Dvadeset minuta kasnije Mekvirter se vratio, raspoložen i
pun energije. Sa njim je bio krupan čovek, kratko ošišane, svetle
kose, koga je Grant video u manastirskoj kuhinji. Govorio je
engleski sa nordijskim naglaskom.
„Dvadeset tri i trideset” reče Mekvirter pogledavši na svoj
sat. „Vreme kad bi sva deca trebalo da budu u krevetu, eh? Hajde,
dečko. Borg će te odvesti. Gabrijel veoma ceni tačnost. Ne smeš
da ga požuruješ, ali ne smeš ni da ga ostaviš da čeka.”

Vezan lisicama za Borga, Grant ga je pratio uz kamene

stepenice, kroz praznu trpezariju i širokim hodnikom u kome su
ih statue svetaca gledale iz niša u zidu. Mekvirter je išao ispred
njih, krakat i žustar, pričajući bez prestanka.

„Jel’ znaš Ferfaksovu2 pesmu ’The Yeomen of the Guard’,

Grante?” Zapevao je bez muzike: „I-i-is l-i-fe a boo-oon...3 Ah, to je
logičan delić filozofije. Čovek ne može da se žali što je umro u
julu, jer je srećan što nije umro u junu, vidiš? A s druge strane?”
Mekvirter prođe pored čoveka sa automatskim pištoljem koji je
sedeo na širokom simsu, besmisleno mu mahnu prstom i veselo
namignu. Čovek ga je ignorisao.

2
Pukovnik Ferfaks - Lik iz opere Kraljevski gardisti.
3
Is life a boon (engl.) - Je li život blagodat...
 „S druge strane”, ponovi Mekvirter, „imaš nastavak u
drugom stihu. I-iis l-i-fe a tho-orn?4 Eh, u tom slučaju, čovek ne
može da se žali što će umreti, jer će verovatno doživeti još jednu
zoru, eh? Sad ućuti, za boga miloga.” Te poslednje reči izrekao je
sasvim drugačijim tonom.
Mekvirterova ruka je bila na okovanim vratima od
hrastovine. Tiho ih je otvorio i u prostranu sobu sa tepihom ušao
na prstima i mahnuo Borgu da uđe sa Grantom. Čim su ušli,
zatvorio je vrata.

Soba je bila zamračena, sem što je treperio projektor koji je

bacao film na ekran okačen desno na zidu. Kada su mu se oči
privikle na mrak, Grant je ugledao veliki sto u udaljenom uglu,
zid pun knjiga i veći broj verskih slika i statueta. U vazduhu je
lebdeo dim cigarete, a na lakiranom drvenom stočiću, nogu
ukrašenih oblinama, stajalo je desetak boca raznog pića.
Po veličini i nedostatku nameštaja, Grant zaključi da je to
morala biti soba za odmor nekog monaha. A možda, pomisli
uzgred, baš taj monah leži dole u ćebetu, zašiven.
U sobi su bila četiri čoveka. Jedan je sedeo u naslonjači od
hrastovog drveta. Ostala trojica su sedela iza njega u običnim
stolicama i, po izrazima njihovih lica, izgledalo je da se dosađuju.
Ali čovek u naslonjači nije. Sedeo je sa bradom naslonjenom na
savijenim rukama, zavaljen nazad, usredsređen na film, i kikotao
se svakih nekoliko sekundi.

4
Is life a thorn? (engl.) - Je li život trn?
 Grant pogleda na ekran. To je bio crtani film, Tom i Džeri.
Mačak Tom je čučao pored otvorenih vrata sobe, sa đavolskim
izrazom na licu i dignutom bejzbol palicom, čekajući Džerija. Ali
miš se pojavio iz malog ormana iza Toma, na udaljenom kraju
prostorije, gurajući rolšuu na kojoj je bila zakačena upaljena let-
lampa.
Čovek u naslonjači se s razlogom nasmeja. Na ekranu je bila
scena gde Džeri gura rolšuu. Ona jurnu velikom brzinom, a Tom
vrisnuvši odskoči do plafona, zadnjice crvene kao trešnja. Pao je,
mahnito koprcajući nogama, i izleteo kroz prozor poput rakete.
Nekoliko sekundi kasnije na slici se pojavi krug koji se smanjuje i
krenu odjavna špica.
Jedan od ljudi zaustavi projektor i uključi svetlo. Kao što je
Grant ranije primetio, manastir je posedovao sopstvenu malu
elektranu. A pokušao je i da prebroji ljude koji tu rade, bez onih
koji su ga doveli sa broda i koji su se sada verovatno vratili tamo.
Bilo ih je šestorica u sobi sa njim, i zdepasti koji ga je čuvao, a
prolazeći kroz manastir video je naoružane ljude u kapeli i na
strateškim mestima u hodnicima. Najmanje tridesetorica,
zaključio je. Bila je to još jedna činjenica u njegovom
beskorisnom skladištu informacija.

Čovek u naslonjači ustade, ali mu osmeh sa usana nestade.

Kada je pogledao Granta, na licu mu se ništa nije videlo. Njegova
praznina je delovala gotovo pozitivno. Ten mu je imao boju gita i
izgledao je sunđerasto. Duga, crna kosa, bila mu je začešljana
pravo pozadi, preko špicastih ušiju. Oči su mu bile poluotvorene i
neprirodno razmaknute, ali je Granta zaintrigirala njihova boja.
Dužice su mu bile nalik na male diskove bledosmeđe boje, gotovo
bele, tako da je na prvi pogled izgledalo kao da ih uopšte nema i
da su ostale samo crne zenice u sredini jabučice.
„Hajde još jednom da prečešljamo stvar, Mekvirteru”, reče
Gabrijel bezbojnim glasom, kao što su mu i oči bile. “Ko je ovo?”
„Momak po imenu Grant.” Mekvirter je bio opušten kao i
uvek, ali Grant je primetio da ne govori previše. „Sećaš se da je,
pre nego što smo napustili Antib, u grupi koju smo ostavili kao
obezbeđenje na jugu Francuske bilo curenja”
„Pakova grupa. Da. Neki britanski agent je počeo da njuška.
Sređen je.”
„Jeste. Borg mu je odsvirao fugu klavirskom žicom.”
Mekvirter klimnu glavom, pokazujući prema krupnom čoveku
koji je lisicama bio vezan za Granta. „Ali ponovili su. Poslali su
drugog momka. Ovog.”
„Ko ga je pokupio?”
„Kalonidis. I on je stigao dovde. Kalonidis ga je doveo noćas,
redovnom plovidbom. Mislio je da ćeš možda hteti da otvoriš
momka, Gabrijele.” Mekvirter ga je ushićeno posmatrao.

Gabrijel priđe velikom stolu, na kome je bilo uredno

raspoređeno nekoliko fascikli i tabla sa papirima.

„Ne” reče kratko. „Pobrini se za njega.”

Mekvirter pogleda Granta sa osmehom tužnog čestitanja, pa
vrati pogled na Gabrijela. „To će biti sitnica za gospođu Fotergil,
možda?”, predloži nesigurno.
 „Gde je ona sad?” Gabrijel se zadubio u jednu fasciklu i samo
letimično je pratio Mekvirtera.
„Dole, na terasi.” Mekvirter klimnu glavom prema visokim
prozorima, prekrivenim zavesama. Ostali počeše kao po komandi
da se pomeraju.
„U redu.” Gabrijel spusti fasciklu. Čovek u pantalonama i
debelom džemperu krenu da razmakne zavese.

„Hajde, dečko, predstaviću te.” Mekvirter pođe prema

vratima svojim cupkajućim korakom. Borg trznu lisice i Grant
pođe sa njim.
U hodniku se mimoiđoše sa monahom koji je nosio
poslužavnik sa hranom, u pratnji stražara.

„Čudna stvar, ta meditacija” reče Mekvirter, sa rukama u

džepovima, isturene glave, dok je žustro hodao ispred njih.
„Lično, nikad nisam osetio njen zov, ali mislim da red monaha
zavetovanih na ćutanje ima nekih mana. Ja proučavam zamiruću
veštinu razgovora, vidiš, i kad razmisliš...”
Grant isključi iz glave njegov glas, prebacivši ga u pozadinu.
Živci su mu sada bili napeti i bio je vrlo uplašen, ali misli su mu
bile sasvim bistre.
Gospođa Fotergil? To prezime mu ništa nije značilo. Ona bi
valjda trebalo da ga ubije, ali odbacio je besmislene spekulacije o
tim detaljima.
Grant se usredsredio na ideju da bi uz malo sreće poveo još
nekoga sa sobom. Borga, možda, ili radije Mekvirtera. Bila je to
stvar izbora najboljeg trenutka. Grant je znao da brzo ubije
čoveka, ali imao je samo jednu slobodnu ruku: druga je bila
vezana za Borgov zglob, a on je bio težak i snažan čovek. Ipak, ako
krene prvo na njegove oči, ukočenim prstima, zatim mu zarije
koleno u međunožje, možda bi i uspeo?

Stigli su do jednih otvorenih vrata, prošli kroz prostoriju iza

njih i zaustavili se pred visokim prozorima koji su se otvarali ka
popločanoj terasi - široka, popločana i polukružna, opasana
niskim kamenim grudobranom. Kada je Mekvirter otvorio
prozore, Grantu se učinilo da je iza grudobrana strmina. Čuo je
hučanje mora odozdo.
Borg izvadi ključ i otključa lisice na Grantovom zglobu.
Grant je bio iznenađen i, pre nego što je stigao to da iskoristi,
stigao ga je snažan udarac rukom zbog kog je počeo da posrće na
terasi. Teški prozori su se zatvorili.
Grant povrati ravnotežu i pogleda oko sebe, osećajući kako
mu živci rade. Polukružna terasa produžavala se stazom od samog
centra i išla gotovo celom dužinom te strane manastira.
Začuše se neki glasovi i Grant diže pogled. Deset metara
iznad nalazio se dugačak balkon, za koji je shvatio da mora da se
proteže od prostorije u kojoj je video Gabrijela. Na balkonu je bilo
nekoliko prilika, četiri ili pet muškaraca, kao senke na svetlu iz
sobe iza njih. Nešto izdvojen stajao je Gabrijel. Svi su gledali dole
kao da nešto očekuju.
Grant se oprezno povuče na sredinu terase. U njemu sinu
nešto kao iskra nade. Ako bi uspeo da se spusti niz tu kamenitu
padinu do mora i sakrije negde na ostrvu... trebalo bi im vremena
da ga nađu, možda ceo dan. A za jedan dan svašta može da se
desi.
Na rubu vidokruga zasijalo mu je nešto crveno i on se hitro
okrenu. Odozgo nejasno začu poznat, nasmejan glas. Mekvirter se
pridružio ljudima na balkonu.
Grant se zagledao u tu crvenu tačku koja je lebdela u
vazduhu, ispred neobično mračnog dela prostora. Taj mračni deo
se pomeri i pretvori u priliku koja sedi na najširem delu niskog
oboda terase, sedam i po metara od njega.

Čovek koji puši cigaru. Sada polako kreće prema njemu; ne,
boga mu, žena!
Bila je u sivoj majici dugačkih rukava i crnim, izgužvanim
pantalonama, opasana kožnim kaišem. Stopala su joj, u
iznošenim patikama, bila neobično mala. Negde oko četrdeset
godina. Imala je široku vilicu i bila bez šminke, sem štrafte
nemarno nanesenog ruža za usne. Nestručno ofarbana plava kosa
dizala joj se kao niska, neuredna trava sa glave. Vrat kao da joj se
spuštao pod nagibom ispod brade do širokih ramena. Grudi su joj
bile velike, ali čvrsto utegnute; nije bilo pomeranja ispod majice.
Gospođa Fotergil, pomisli Grant i oseti kako mu se stomak
steže od napada nekog bezimenog straha.

Izvadila je opušak cigare iz usta i izbacila ga u tankom

iskričavom tragu preko grudobrana. Usta joj se raširiše kao da se
ceri, ali usne su joj prekrivale zube tako da je to cerenje izgledalo
kao tamna, iskrivljena elipsa. Pomerila je obe ruke u malom
izazivačkom pokretu.
 „U redu, dečko.” Glas joj je bio promukao, sa nazalnim
prizvukom. „Hajde da krenemo.” A onda kao da je telo izbacila
napred, i njena mišićava ruka prezrivo zviznu Granta nadlanicom
preko lica.

Bio je šokiran, ali ne od udarca. Zateturao se unazad,

okrenuo da povrati ravnotežu i čučnuo, zureći u neverici.
Instinktivno je zauzeo stav džudoke za borbu, i gospođa Fotergil
ga pogleda sa odobravanjem.
„To je bolje”, reče, pa poče da mu prilazi, lagana kao perce
na malim stopalima.
Grantov mozak je grozničavom brzinom proveravao
činjenice. Žena. Hermafrodit verovatno. Vrlo čvrsta, vrlo iskusna,
vrlo brza. Ali ipak, napola žena. On je dovoljno vešt da je
onesposobi. Zatim da se prebaci preko grudobrana i hitro spusti
dole?
Ona sporo zamahnu pesnicom prema njegovoj glavi. On
pomeri podlakticu da je blokira, prekasno primeti fintu i samo
delimično izbeže snažan udarac nogom u bubrege.

Grant začu svoj uzdah kao glas životinje, zanoseći se i

posrćući. Ona je opet prilazila. On očajnički skoči i baci se napred
iznenadivši je visprenošću, pazeći na zamah nogom, dok je
savijenim vrhovima prstiju posezao za njenim grlom.
Ona ga uz bučan pljesak uhvati za zglob i čvrsto stegnu, pa
su dugo stajali tako, nepokretni. Grant je tada izgubio svaku
nadu. Shvatio je, sa gađenjem, da je ona i jača i brža od njega.
 Prihvativši to saznanje, napeo se da je udari kolenom i
shvatio da je ona prozrela pokret u istom trenutku kada ga je on
zamislio. Drugom rukom ga je stegla za nadlakticu.

Povukla ga je napred kao krpenu lutku i jako udarila

ramenom u srce.
Tresnuo je na tlo i čuo je kako se odmičući smejulji.
Odnekud, kroz izmaglicu vrtoglavice i očaja, čuo je mrmljanje
glasova posmatrača iznad njih.
Grant se tvrdoglavo diže na noge, dok mu je srce lupalo, a
pluća hvatala vazduh. Opet je krenuo prema njoj, a sada se ona
izvila na stranu i zamahnula bridom ruke prema njegovom
bicepsu. Učinilo mu se kao da je dobio udarac tupom sekirom.

Zateturao se pored nje, okrećući se. Desna ruka mu je

mlitavo visila i on pomisli da mu je slomljena kost.
Sada joj se na licu pojavilo novo uzbuđenje, a u očima bljesak
užitka. Grant je stajao i ljuljao se, čekao je, nadajući se da će mu
njena preterana samouverenost omogućiti poslednju priliku da
joj uzvrati udarcem nogom u stomak. Sada je bio sposoban
možda jedino za to.
Prišla mu je, savivši se kao matador da izbegne udarac
nogom, i uhvatila ga za zdravu ruku kojom je kao kandžama
pošao prema njenom licu. Stisnula ju je ispod svog pazuha i naglo
trgla. Grant kriknu jer mu je kost pukla. Lica su im bila gotovo
priljubljena i on oseti mučninu zbog izraza ciničnog zadovoljstva
u njenim očima.
 Gospođa Fotergil ga pusti i opušteno zamahnu nadlanicom
prema njegovom licu. Ali stopalom ga potkači otpozadi po
skočnom zglobu i on pade nazad, na pod. Zamračilo mu se pred
očima kada je glavom udario u kamen. Očajnički je pokušavao da
se pomeri, ali mišići ga više nisu slušali.
Gospođa Fotergil zadovoljno, duboko udahnu i odahnu.
Pogledala je prema balkonu, a onda je opkoračila ošamućenog
Granta. Povukla je kolena pantalona i klekla. Pažljivo ga je
obuhvatila rukama oko vrata, postavivši mu palčeve na grkljan, i
počela da steže.

Gabrijel je gledao kako Grant umire, pa se okrenuo i ušao u

prostoriju. Ostali uđoše za njim.

„Jeste li ikada razmišljali”, reče Mekvirter, „o gospodinu

Fotergilu?” Jedan čovek se nasmeja. Drugi zbunjeno progovori na
španskom, a treći poče na iskvarenom engleskom da prevodi
Mekvirterovo pitanje. Gabrijel ga prekide.
„Očistite terasu”, reče, i klimnu glavom u znak odobravanja
da mogu da izađu. „Hoću da razgovaram sa Mekvirterom.”
Seo je za veliki sto dok su ljudi izlazili. Mekvirter sastavi ruke
iza leđa i poče da hoda po sobi istim, odmerenim koracima,
usredsređen i naboranog čela, čekajući da Gabrijel progovori. „Je
li ovo tačno i ažurirano?”, upita Gabrijel, uzimajući papir velikog
formata.

„Jeste. Ako je to ono što sam dao Krevijeru da otkuca.

Možemo na brzinu da proverimo.” Onda je zažmurio. „Najam
Lamelove organizacije u Libanu, pedeset dve hiljade. Isto za
Pakovu grupu na jugu Francuske. Ostali honorari: Singermanu u
Amsterdamu, De Grutu u Kejptaunu, Mašariju u Port Saidu i
Cvajfu u Hajfi, po četiri hiljade i pet stotina, svakome.
Preuzimanje ostrva Lapos, dvanaest hiljada.”
I dalje zatvorenih očiju, Mekvirter se zamišljeno povuče za
uvo, pa nastavi svoj brzi monolog.

„Transport i specijalna oprema, šezdeset sedam hiljada.

Podmićivanje, plaćanje informacija i provizija podagentima,
osam hiljada i trista pedeset. Interne plate i opšti troškovi,
petnaest hiljada i četiri stotine. Procenjeni budući troškovi,
četrdeset hiljada.”

Otvorio je oči i pogledao Gabrijela. „Sve brojke su date u

funtama. Ukupno 258.450. Procenjen ukupan prihod 10.000.000,
manje troškovi distribucije - 2.000.000. Neto zarada je 7.742.550.”
Gabrijel spusti papir sa brojevima i klimnu glavom. „Jesi li
smislio kako organizovati sve to?”
„Uobičajeno. Samo što je ovo veće. Imaš petnaest legitimnih
kompanija koje operišu na raznim poljima i u različitim delovima
sveta. One će raspodeliti prihod između sebe. Izdao sam okvirni
ugovor koji sadrži kupovinu deonica preko ovlašćenih zastupnika
i izvesnih preuzimanja. Vrlo je složeno, ali ako hoćeš da vidiš...?”
„Ne.” Njegove bezbojne oči počivale su na Mekvirteru. „Ne
očekujem od tebe nijedan kiks.”

Mekvirterovo mršavo lice izgubi malo boje. „Nisam tolika

budala, Gabrijele”, reče on snuždeno.
 Začu se udarac u vrata i ona se otvoriše. Uđe gospođa
Fotergil brišući ruke velikom, prljavom maramicom. Na njenom
punačkom licu video se izraz olakšanja.

„Ah, draga gospođo!” Mekvirter cupkajući pođe da je

dočeka, blistajući od raspoloženja. „Znate li da vam zavidim,
gospođo Fotergil? Srećni su oni kojima ne treba mnogo.” Uzeo joj
je ruku i nežno je potapšao, držeći je u svojoj. “Bez pohlepe za
bogatstvom, eh? Bez ljubavnih problema. Samo krčag vina, knjiga
o bodi-bildingu i povremeno malo ubistvo.”
„Prekini, Mekvirteru”, reče gđa Fotergil dobrodušno,
odgurnuvši ga. „ Ali prijalo bi mi piće, kad si već pomenuo.”
Gabrijel klimnu glavom i Mekvirter nasu viski iz jedne od
boca na stolu.

„Živeli, draga gospođo Fotergil”, sa trijumfalnim osmehom

reče pružajući joj čašu. „Zaradili ste mi pet funti. Opkladio sam se
sa Borgom da ćete tipa zadaviti, a Borg je bio siguran da ćete
izvesti onaj štos sa lomljenjem vrata, kao kod dobrog monaha.”
„Pomišljala sam na to” priznade gospođa Fotergil. „Ali sve se
nekako brzo odigralo.” Zamislila se za trenutak. “Znači, onaj
drugi je bio monah?” Otpila je malo, pa se opet zamislila, a onda
digla čašu i ispila piće. „A uzeo si Borgu pet funti za ovoga?
Odneću ti to sutra na pokeru, dečko.”
Pogledala je prema Gabrijelu, stidljivo se osmehnuvši.

„Hvala, Gabrijele. Mislim, znaš, za malu zabavu.”

„U redu je, gospođo Fotergil. Hoćete li da mi pošaljete
Mendozu?”
 Ona klimnu glavom, obrisa usta maramicom, gurnu je u
džep pantalona i izađe.
Mekvirter se isceri i htede da počne priču, ali vide da se
Gabrijel zadubio u papir sa brojkama, pa je i dalje ćutao. Dva
minuta kasnije uđe tamnoput čovek u majici sa rukavima.
Gabrijel ustade.
„Pusti opet onaj poslednji film, Mendoza. Onaj sa let-
lampom. Nisi ga gledao, Mekvirteru?”
„Ovaj... ne. Ne, nisam.”

„Dobro. Možeš da ostaneš.” To je bila usluga.

Svetlo se ugasi i Mendoza uključi projektor. Mekvirter stisnu
zube da ne bi zevnuo. Gabrijel sede u veliku drvenu naslonjaču.
Kada je špica krenula, njegovo lice se ozari i on se isceri.
 5

„To je klasičan primer”, reče Tarant. „Naš prijatelj Časni čini

pravu stvar iz pogrešnog razloga.” Zakačio je pete za prečke
visoke stolice i gledao kako Modesti Blejz sipa vrelu vodu preko
tek samlevene kafe u zemljanom krčagu.
Dovezli su se iz Vestminstera pravo u Modestin penthaus i
sedeli su u velikoj kuhinji koja se caklila u ledeno-plavoj, beloj i
sjajnoj boji hroma. Nije odgovorila na njegov komentar. Tarant
zadovoljno primeti da su joj misli na drugoj strani i da se zbog
nečeg namrštila.
„Naravno, možda je to njegov metod”, nastavi Tarant. „Ako
stvar upali, neće biti pozvan na odgovornost, a ako ne upali, može
da blefira i zbuni protivnike.”
„Pomenuli ste Vilija Garvina ranije.” Modesti se nasloni
pozadi, na deo sa policama gde su stajali začini, i upali cigaretu.
 „Da.” Tarant je bio ljubazno nezainteresovan. „On je prijatan
momak, naravno. Ali u suštini je neobrazovani kriminalac sa
dosijeom dugačkim kao vaša ruka.”

Ona ga prezrivo pogleda. „Moj je duži, s tim što nije

zaveden. A Vili je čist poslednjih sedam godina. Štaviše, s
obzirom na ono što vama treba, obrazovaniji je od svih koje
poznajete.”

„Priznajem da poseduje izvesne veštine” prihvati Tarant.

„Ali ovaj posao zahteva prefinjenost.”

„Garantujem da će Vili nadmudriti svakoga koga pomenete.

A to je samo deo celine. Finesa nije dovoljna da preživite žicu od
klavira oko vrata.”

„Ne slažeš se sa Razmetljivim Persijem da je to bila

slučajnost?”
Bila je pomalo nervozna. „Naravno da nije. Dijamanti vredni
deset miliona funti su veliki, veliki posao, što sužava polje na
velike, velike momke. Samo trojica bi mogla to da rade; ali samo
jedan je dostupan.”
„Da?”
„Ubistvo klavirskom žicom meni liči na Borga. A on je
Gabrijelov čovek.” Postavila je tacne i šoljice, a zatim sipala kafu.
„Gabrijel”, reče Tarant tiho, gledajući njene ruke. Ćutao je
nekoliko sekundi, pa uzgred upita: „Ko ti pomaže ovde?”
„Imam kućnog pomoćnika Venga. Indokinez je, a sada je
dole, u Benildonu, u Viltširu, jer tamo imam malu kolibu i nešto
šume. Veng tamo vodi računa o moja tri konja, jer je konjušar na
odmoru. Sutra se vraća. Zašto ste promenili temu kad sam
pomenula Gabrijela?”

„Da dobijem na vremenu. Bez šlaga i mleka, hvala. Sa

prašnjavih polica svog sećanja pokušao sam da sakupim ono što
znam o Gabrijelu.”
„Sumnjam da ćete nešto naći.”

„U pravu si, draga moja. I naš i Interpolov dosije o Gabrijelu

su tanki i nepotpuni. U teoriji, on je vrlo bogat i poštovan
gospodin, sa mnogo različitih interesovanja, letonskog je porekla,
ali naturalizovani Venecuelanac, ili beše Bolivijac?”
„To drugo, ali nije važno. Važno je to da je Gabrijel stvarno,
a ne u teoriji, kriminalac teške kategorije. Najveći koji postoji od
Lisabona do Hong Konga. Neizmerno je bogat.”
„Jesi li se sretala s njim?”
„Jednom, nakratko. Slučajno smo ukrstili mačeve. Planirali
smo veliki posao, da dignemo pošiljku zlata u Kalkuti. Kao i
Gabrijel. Pozvao me je i rekao da se povučem. Nisam se
raspravljala, povukla sam se.”
Uzela je šolje sa kafom i stavila ih na poslužavnik, koji je
ponela kroz prostranu dnevnu sobu. Tarant pođe za njom.
„Pametno”, složio se. „’Mrežu’ si vodila zbog zarade, a rat
bandi je uvek skup. Ali ovo sad je nešto drugo. Imaš svu moju
podršku, daleko bolju nego što to može biti Vili Garvin.” Stajala je
sasvim mirno i gledala ga radoznalo. „Vi niste glupi, ser Džeralde.
Zanima me zašto govorite kao da jeste.” On htede nešto da kaže,
svestan da je bio suviše direktan, ali ona ga zaustavi kratko
odmahnuvši glavom.
„Ne. Sedite i pijte kafu. I slušajte mene.” Sačekala je da se on
smesti. „Našla sam Vilija u sajgonskom zatvoru i otkupila ga. Bio
je nagao i glup, ali opasan. Pomislila sam da će mi to biti od
koristi. Osećaj me nije prevario.”
Sela je na kauč od crne kože, okrenuta prema Tarantu, i
polako promešala kafu.
„Bila sam u pravu”, reče. „I više nego što sam očekivala. Prvo
što sam dobila od Vilija bila je potpuna odanost. Možete samo da
pretpostavite koliko je to važno u mom poslu. Takođe sam otkrila
i da Vili razmišlja vrlo razumno i brzo. Mora da je to uvek bilo u
njemu, ali skriveno; možda zato što nikada ranije nije imao cilj i
svrhu.”
„A kakav cilj si mu ti dala?”

„Nikakav.” Oklevala je. „Kao da mu je rad za mene bio

dovoljan; i njegov razvoj je bio zapanjujući. Znate, mnogo sam
naučila od Vilija Garvina. A što je još bolje od razmišljanja, on
ima instinkt.”
Pogledala je Taranta i odjednom se osmehnula. „Ovo će vam
zvučati neverovatno, ali on predoseća nevolje. Uši mu bride.”
Tarant se zagleda u nju. „Šališ se.”
„Ne. To mi je dva puta spaslo život. Ne znam statistiku kad
je on u pitanju. A ima i naročito izražen instinkt da zna šta
mislim, a da mu i ne kažem. Kad ste na ivici brijača, kako Vili
kaže, to je od neprocenjive vrednosti. I naposletku, u akciji - on je
klasa za sebe. Videla sam ga!” Zastala je i kratko slegla ramenima,
podigavši svoju šolju sa kafom. “Nije važno. Sedam godina je
mnogo vremena, ser Džeralde, a Vili Garvin je duga priča. Neću
je sada pričati.”

„Shvatio sam poentu”, reče Tarant polako. Sa dozom sumnje

u svom glasu, osećajući da se bliži kritični trenutak. “Ali sve je to
prošlost, a prošla je godina od kada je Garvin radio za tebe. Čini
mi se da je opasno propao i ja insistiram da ga ne uvodiš u ovo.
Žao mi je...” Pustio je da mu glas neprijatno pređe u ćutanje.
Tišina je potrajala pun minut.
Modesti ispi kafu, spusti šolju i ustade. Tarant ustade za
njom. „Onda smo završili”, reče ona hladno.

„Oprosti?” Tarantov glas je bio hladan kao i njen. „Mislio

sam da si već prihvatila.”
„Nisam. Pristala sam da uradim određeni zadatak za vas. Ali
ja nisam zaposlena kod vas, ser Džeralde. Ako nešto radim, nosim
svoj alat.”
Tarant je ostao ukočenog izraza pet sekundi, zatim se
opustio i predao, izdahnuvši malo. „Pa... ako je to tvoj ultimatum,
moram da ga prihvatim. Kad ćeš razgovarati sa Garvinom?”

„Vi treba da razgovarate s njim.” Nije popuštala. „Vili nije

moje vlasništvo. Ali potreban mi je. A mislim, ako ga lepo
zamolite da mi pomogne, možda će pristati.”

Pravo u stomak, pomisli Tarant zadivljeno. „Lepo ću

zamoliti Vilija”, reče. „Kad i gde?”
 „Sutra mene vodite na ručak sa šeikom Abu Tahirom.” Glas
joj je opet zvučao prijateljski. „Možete li nakon toga da pođete sa
mnom do Mlina, uveče?”
„Čula si šta je moj gazda rekao. Treba lično potpuno da se
posvetim ovome.”
„Sutra uveče, onda. A u međuvremenu, možda otkrijete gde
je Gabrijel sada i šta radi; ili se pretpostavlja da radi.”

„Daću to Frejzeru. On je večeras dežurni. Mogu li sutra da

dođem po tebe ovde, u dvanaest i četrdeset pet?”
„Biću spremna. Shvatila sam da ne treba gubiti vreme kada je
početak ovog posla u pitanju?”
„Nikako. Dijamanti dolaze na Tiboriju kroz dve nedelje i
stižu u Bejrut tri nedelje kasnije. Zato nemate mnogo vremena za
pripremu operacije.”
„Ne.” Sela je na rukohvat naslonjače i radoznalo ga
pogledala. „Jeste li razmišljali kako bi to trebalo da izgleda?”
„Mislio sam da bi operacija svakako trebalo da se izvede ili u
Kejptaunu ili u Bejrutu. U Kejptaunu su odgovorne vlasti Južne
Afrike. Bejrut je nešto neizvesniji. Ali mogu da držim oba kraja
zvaničnim kanalima.”
„Brine vas ono između?”
Tarant nesigurno sleže ramenima. „Valjda, mada teško da je
moguće. Činjenica je da se oslanjam na osećaj. Da sam ja Vili
Garvin, sad bi mi uši bridele.” Osmehnuo joj se. “Ali neizvesna mi
je cela plovidba. Zato hoću da se ti ubaciš unutra. Ako uspeš da
otkriješ oblik operacije, znaću gde da usmerim svoje napore.”
 Modesti se igrala prelepim priveskom sa ametistom, koji joj
je ležao uz kožu iznad zaobljene linije haljine. Pogled joj je bio
zamišljen. Gledajući je, ovoga puta kao ženu, Taranta odjednom
obuze osećaj da se nalazi u nekom nestvarnom snu. Bilo je
apsurdno, potpuno nerazumno, da o tim stvarima priča ovom
nežnom i lepom ženskom stvorenju. Ona nije rođena da živi sa
smrću i nasiljem za leđima. Gleđajući njen lep, glatki vrat, setio se
klavirske žice i stomak mu se steže.
„Koliko brzo ću napredovati”, reče ona, „zavisi uglavnom od
reakcije koju dobijem od svojih starih kontakata. Oni sve manje
govore. Ali moguće je da će zbog mene...” Ustala je i slegla
ramenima. „Možda će bar nešto otkriti.”
„Šta ćeš pitati?”

„Za dijamante. I za Gabrijela. Ako se ispostavi da je čist,

moraću opet da razmislim. Počela bih od njega, pa vas molim da
nađete sve što možete o njemu.”
„Dobro, dobro.” Trenutni osećaj magnovenja je prošao i
Tarant je opet bio profesionalac. „Hvala ti za kafu, draga moja.
Sada laku noć.”
Kada su se vrata lifta zatvorila za Tarantom, ona je izašla na
terasu da popuši cigaretu. Sada je vrlo trezveno razmišljala samo
o sebi. Zadovoljno je zaključila da nema napetosti, samo osećaj
blage radosti.
Ugasila je cigaretu i ušla opet u penthaus. Zidovi njene
spavaće sobe bili su prekriveni pločama boje slonovače, tepih
svetlozelen, a prekrivač na krevetu i zavese srebrnosivi. Jedna
vrata vodila su u veliko kupatilo sa kadom u podu i tuš-kabinom.
Tu su zidovi bili obloženi vrlo svetlim ružičastim pločicama, a
pod velikim, crnim pločama, koje su tople pod nogama.
Podesila je temperaturu vode i pustila je da teče dok se ona
svlačila u spavaćoj sobi. Ispod večernje haljine nosila je crno
prsluče i hulahopke, bez pojasa i podvezica.
Nije volela pojaseve, kopče, ni bilo šta što steže, pa su iz tog
razloga dugačke najlon čarape bile izjedna sa gaćicama, kao
pozorišne helanke.
U kupatilu je stala gola ispred ogledala u punoj visini i
posmatrala svoje telo, pažljivo ga procenjujući, bez sujete.
Nije imala sala. Nije se opustila tokom protekle godine.
Mnogo je vežbala, plivajući svakodnevno, jašući dugo u
Benildonu i povremeno trenirajući sa Vilijem Garvinom, iz
navike. Ili da li je bilo samo iz navike...?
Prešla je prstima niz mišiće, proveravajući butine i listove, pa
se uspravila i polako zabubnjala po ravnom stomaku okrenutim
pesnicama.
Dobar mišićni tonus.

Glatko se savila pravo unazad, dok nije dlanovima dodirnula

pod iza sebe; digla je jednu nogu pravo uvis, upravivši prste
prema plafonu, pa onda i drugu, a zatim ih spustila zajedno,
kontrolisanim pokretom, da bi završila polaganim uspravljanjem
otpozadi.
Svesno je pažljivo osluškivala svoje telo, tražeći bilo kakav
nagoveštaj ukočenosti ili napetosti, ali nije ih bilo i ona
zadovoljno kratko klimnu glavom.
 Kada se napunila oko tri četvrtine. Zatvorila je vodu i
spustila se u nju, navukavši kapu za kupanje preko kose. Telefon
je stajao u udubljenju pri vrhu kade. Digla je slušalicu i počela da
okreće broj.

Vili Garvin nevoljno promrmlja jer je telefon uporno zvonio.

„Pusti ga”, šapnu plavuša, naslonjena na lakat i nagnuta

iznad njega, sa licem blizu njegovog. „Neće večno zvoniti.”
Spustila je glavu da ga ugrize za uvo.

Otezala je kao dobro odgojena devojka iz provincije. Imala je

dvadeset tri godine, ćerka farmera plemenitog porekla i verena za
sina drugog farmera plemenitog porekla. Vili se nadao da tom
srećniku ne iskaču lako modrice. Cura je imala potrebu stalno
nešto da grize; ali ako bi čovek izdržao njen prvi nalet, na kraju se
ne bi kajao.

„Oladi za trenutak, Kerol”, reče on, prevrnu se na bok

okrenuvši joj leđa, i diže slušalicu sa stočića pored kreveta.
„Alo?”

„Ja sam, Vili. Jesi li na lokalu?”

„Alo, Princezo.” Glas mu je zračio toplinom i zadovoljstvom.
„Ne, na glavnoj liniji, kraj kreveta. Lokali su isključeni.”
,Jesi li sam?”
„Ne. Al’ niko važan. Ubijamo vreme.”
 „Gospode, Vili, to će joj se svideti.” Čulo se kako se smeje.
„Dobro. Ja ću govoriti, a ti pamti, važi?”
„Naravski, Princezo. ’Ajde.”

Govorila je tiho nekoliko minuta, a on je slušao upijajući sve.

Da je bilo ko slušao, njene reči bi mu bile nerazumljive jer je
koristila šatrovački iz francuskog, arapskog i engleskog, ali Viliju
Garvinu je svaka rečenica bila sasvim jasna.

U jednom trenutku je tiho zviznula i iscerila se a da ništa nije

bilo smešno. „Nadam se da si u pravu, Princezo. Dobro ga zgrabi
za šorts. Ja s tim uvek imam problem.”
Kasnije je rekao: „Naravski. Dovedi ga onda oko osam. Kako
’oćeš da odigramo?”

Opet je pomno slušao, pa se tiho nasmejao. „Dobro,

Princezo. Ne, nisi me uznemirila. Zdravo onda.”
Spustio je slušalicu i izvalio se sa rukama iza glave, euforično
i zadovoljno se cereći prema plafonu. Tek kada je posegao za
cigaretom sa stočića pored kreveta, osetio je da nešto nedostaje.
U mislima se vratio proteklim minutima, prisećajući se
pokreta i zvukova koji jedva da su mu prodrli do svesti - naglo
zaljuljani krevet, šuštanje čarapa i donjeg veša; nervozni pokreti i
mrmljanje; zakopčavanje torbe sa stvarima za jednu noć i lupanje
vrata, propraćeni udaljenim štektanjem štikli koje se ljutito
udaljavaju duž prolaza.
Vili Garvin sede uspravno, zapanjen i povređen, osvrnu se
po praznoj sobi.
„Kerol?”, reče ogorčeno. „Kerol!”
 6

Tarantov taksi se zaustavi ispred bloka zgrada sa penthausima, iza

otvorenog „rols-rojsa” u dve nijanse plave boje, sa pokretnim
krovom. Za volanom je sedeo šofer u uniformi.

„Ne isključuj taksimetar”, reče Tarant vozaču i pogleda na

svoj sat. „Mislim da nećemo čekati duže od jednog minuta.”
Dok je on izlazio iz taksija, Modesti Blejz pođe niz stepenice
na ulazu. Bila je u dvodelnom svilenom kompletu plave boje -
uska suknja i bluza sa kapuljačom. Rukavice su joj bile bele, u
skladu sa tašnicom, i nije nosila šešir.

Tarant, koji se razumeo u dragocenosti, procenio je niz

bisera na njenom vratu na sedam hiljada funti. Bila je veoma lepa
i on oseti duboku tugu, svestan da je izlaže opasnosti.
Pozdravila ga je osmehom i rekla: „Nije nam potreban taksi.
Veng će nas odvesti.”
 Tarant pogleda „rols”. Sada primeti da je njegov vozač mladi
Azijat od oko devetnaest godina, koji je sedeo za volanom
skrštenih ruku, poprilično samouveren.

„Ne brinite”, reče Modesti. „Veng je prošao napredni kurs

vožnje.”
„Nimalo ne sumnjam.” Tarant isplati taksistu. „Samo nisam
navikao na tako luksuzne vožnje.”

„Kupila sam ga u trenutku ludila”, priznade ona kada je

Tarant otvorio vrata i pružio joj ruku da sedne. „Ali Veng ga voli i
sasvim odgovara ovoj prilici. Kad idete u posetu šeiku, treba to
uraditi sa stilom i na njegovom nivou.” Pogledavši je oštro dok je
sedao pored nje, Tarant vide da je ona to rekla sasvim ozbiljno.

„Zahvalan sam” reče. „Meni to nije palo na pamet.”

„Rols” se tiho ukljući u saobraćaj u smeru Park lejna. “Imate

li šta o Gabrijelu?”, upita Modesti.
„Malo. Ali očekujemo još izveštaja tokom popodneva. Preći
ćemo to večeras kod Vilija.” Tarant pogleda oko sebe i diže obrvu.

„Da li naš napredni vozač zna put do Rica? ”

„Zna. Ali ja moram prvo da obavim jedan telefonski

razgovor. Neće biti duže od dva minuta.”
Kola su išla sporednim ulicama severno od Oksfordske i
onda stadoše kod jednog malog niza radnji. Modesti hitro izađe i
uđe u radnju sa uzanom, oguljenom fasadom. Tarant je iznad nje
uspeo da pročita samo izbledela slova reči ANTIKVITETI. Veng
izađe i stade pored vrata da je sačeka.
 Modesti se vratila nakon dva minuta. Veng joj je otvorio
vrata, pa sede na svoje mesto. Sto metara dalje zaustavio ih je
dvostruki red vozila, na desnom skretanju ispred semafora.
Tarant, koji je vodio dinamičan život, bio je svestan pogleda koje
su privlačili otvoreni „rols” i njegovi putnici. Ali njegov nemir je
bio pomešan sa gordošću zbog toga što se nalazi u društvu žene
koja sedi pored njega.

Oh gospode, pomisli on odjednom. Verovatno izgledam kao

da sam joj sponzor. Okrenuvši se da je krišom pogleda, video je
da se ona zagledala u nešto iza njega, na trotoaru, gde je ograda
štitila niz podruma. Neki dečak, sa kaubojskim šeširom i
opasačem, čučao je na stepeništu i gledao kroz rešetku ograde,
držeći dečji pištolj u ruci. Drugi dečak, takođe sa pištoljem, ali i
šerifskom značkom, pojavio se iza poštanskog sandučeta i
oprezno provirio iza njega. U tom trenutku njihova igra je bila
zaustavljena i zurili su u „rols”.

Dečak iza ograde diže pištolj, uperi ga u Taranta, uzviknu:

„Ta!” pa se sagnu i izgubi iz vidokruga.

„Ta! Ta!” Ovoga puta se začulo iza sandučeta. Zatim jedna

mala glava oprezno izviri da proveri rezultat.

„Kad sam ja bio mlad”, reče Tarant zamišljeno, dok su se

kola pomerala nekoliko metara napred, „vikali smo: ’Bang!’
Možda nije baš veran zvuk, kad bolje razmisliš.” Zastao je,
iznenađen. Modesti se okrenula čučnuvši na sedištu. Desna šaka
bila joj je stisnuta, sa dva ispružena prsta, imitirajući pištolj.
Digla je glavu, nišaneći u malu figuru koja je virila iza
sandučeta. „Ta!”
 Ono lice se ozari i zapanjeno isceri, pa nestade.

„Ta!”, začu se sa ograde. Drugo sa druge strane sandučeta za

pisma i Modestin brz odgovor. Tarant proguta veliku knedlu. Sa
mračnim zadovoljstvom primeti crvenilo koje se javljalo na
Vengovom vratu i da se on vrpolji, želeći da se pokrene.
„Ta!” zapuca Modesti i sagnu se. Začu se paljba sa ograde i
iza sandučeta. Tarant upravi leden pogled prema dvema ženama
sa korpama za kupovinu i sredovečnom muškarcu sa akten-
tašnom koji behu zastali da vide obračun.

Kola ispred njih se pokrenuše i sa poslednjim „ta!” sa ograde

Modesti se trže i okrenu, pa se skloni sa vidika, šćućurivši se na
sedištu. Tarant se osvrnu i vide dvojicu malenih kauboja kako
stoje na trotoaru i sa strahopoštovanjem gledaju za „rolsom”.

Kada su kola skrenula iza ugla, Modesti sede i vrati pramen

kose na mesto. Pogled joj je blistao od zadovoljstva. „Nisam
mnogo razmišljala o tome”, reče, „ali valjda je to kao rikošet.”

„Izvini” Tarant gurnu prst za okovratnik. „Šta to?”

„Ta. Pričali ste o razlici između ’bang’ i ’ta’.”

„Jesam. Bojim se da si naterala svog vozača da pocrveni

umesto tebe.”

„Ne sumnjam u to.” Odjednom se nestašno iscerila. Nagnula

se napred i potapšala Venga po ramenu. „Tvoj problem je, dragi
moj Veng, što si snob.”
„Hvala, gospođice Blejz.” U glasu mu se osećao naglasak, ali
kultivisan. „Trudim se.”
 „Zašto me onda ne poslušaš i počneš da gradiš karijeru?”

„Vi ste me poslali u školu u Hong Kong i tri godine na

njihov univerzitet, gospođice Blejz. To je dovoljno.”

„To je samo početak. Hoćeš li celog života da ostaneš moj

kućni pomoćnik?”
„Da, hvala vam, gospođice Blejz.”

Tlarant pomisli da bi jednog dana trebalo, ako se ukaže

prilika, da se raspita za Venga. Osetio je da bi ta priča mogla
otkriti još jedno lice Modesti Blejz; i sve više je bio zainteresovan
za njen zaista raznolik karakter.

Ispred Rica, vratar salutirajući otvori vrata kola. Tarant pruži

ruku Modesti da izađe, pa zajedno uđoše unutra. Glavni
recepcioner im pođe u susret, da ih pozdravi.
„Gospođice Blejz, ser Džeralde. Njegovo visočanstvo je na
drugom spratu. Ručak je upravo poslužen u njegovom
apartmanu.”
„Poslužen?”, Tarant diže obrve. „Nemoguće da smo
zakasnili, g. Maneta?”

„Nikako, ser. Samo je Njegovo visočanstvo želelo da sve bude

spremno. Hoćete li poći ovuda?”
„Ne, ah, ima li problema sa našim domaćinom i njegovom
pratnjom?”, upita Tarant dok su išli prema liftu.

„Mi u Ricu nemamo probleme, ser”, reče g. Maneta uz blagi

prigovor. „Samo neuobičajeno zanimljive trenutke.”
 „Ovakve?”

„O pitanjima u vezi s oružjem može da se razgovara. Većina

gospode oko Njegovog visočanstva oseća se izgubljeno bez svojih
pušaka. Shvatio sam da kod kuće spavaju s njima.”
„To može da uznemiri ostale goste”, dobaci Tarant dok su se
vrata lifta otvarala. Modesti uđe, a njih dvojica za njom.

„Dogovorili smo se da zadrže dve puške kod ličnih stražara”,

reče g. Maneta. „Prazne su, naravno. Naglasili smo da stražari
Njenog veličanstva u Bakingemskoj palati nemaju municiju.”

Tarant je izgledao pomalo iznenađeno. „Zaista?”

„Trudili smo se da budemo diskretni, ser.”
Modesti se osmehnu. „Zanima me hrana. Da li je bilo
zanimljivih situacija u vezi sa jelovnicima?”

„Nabavka sveže zaklanih koza je predstavljala pomalo

složenu administrativnu vežbu, gospođice Blejz. Ali sem toga...”
„Koza!”, reče Tarant zagledavši se u njega. „Blagi bože,
sigurno ne mislite da se od Žaka Vajnija očekivalo da ispeče
kozu!”

„Manje samouveren šef bi možda prigovarao”, reče g.

Maneta mirno i skloni se kada su vrata kliznula u stranu. Izašavši
za Modesti i Tarantom, on ih je poveo širokim hodnikom. „Naš
gospodin Vajni je umetnik”, nastavio je, “koji je dorastao tom
izazovu, kao što bi se i očekivalo od njega. Njegov kozji ragu je
postigao veliki uspeh.”
 „Zaista mi je drago”, reče Tarant. „Želimo da Njegovo
visočanstvo ovde bude srečno.”
„Garantujem vam da je tako, ser Džeralde. U stvari, pitao je
gospodina Vajnija da pođe sa njim u Malorak. Pominjala se i
gradnja palate sa izvrsnim kuhinjama.”
Tarant za trenutak zatvori oči. „I?”, upita.

„Gospodin Vajni se najučtivije zahvalio, ali morao je da ga

odbije.”
Tarant se potapša po čelu savijenom maramicom. „Prenesite
gospodinu Vajniju moje najiskrenije komplimente”, reče usrdno.
Vrata koja povezuju apartmane duž strane Parka bila su
otvorena da bi se dobio prostor u koji bi se smestila sva pratnja.
Ispred centralnih vrata drugog hodnika stajala su dva visoka
Arapina na straži. Odeća im je izgledala kao nova, ali čekinje na
bradi i puške na ramenima bile su im kao da se godinama
neprestano samo trljaju rukama. Jedna je bila kratki model „li
enfild”, a druga stara francuska ’lebel’”.
„Njegovo visočanstvo vas očekuje” reče jedan od Arapa i
otvori vrata. Tarant primeti pogled koji je taj čovek razmenio sa
Modesti, pogled tople dobrodošlice, uzdržane zbog formalnosti.
To ga je iznenadilo, ali nije bilo vremena da razmišlja o tome.
„Sada ću vas ostaviti”, reče g. Maneta i uljudno se nakloni.
Prostrani saloni za prijem bili su u stilu Luja XVI, kako je
inače bio uređen ceo Ric. Bilo je tu više od deset Arapa, sedeli su
po jedan ili dvojica u stolicama, ali većina na podu. I ovde su
odore i živopisni ukrasi izgledali čudno neskladno sa tamnim,
pustinjskim vetrom išibanim licima.
Na podu je bila prostrta velika, bela tkanina, sa jastucima
razbacanim oko nje. Na tkanini su bile fine činije i srebrne boce
sa pićem, korpice sa hlebom, tanjiri sa sirom i razno voće. Na
sredini je stajao veliki roštilj sa vrelim ugljem, na kome se u
zemljanom kotliću tiho krčkao tamnosmeđi gulaš.

Svi Arapi ustadoše, kao i šeik Abu Tahir sa stolice na

suprotnoj strani. Na sebi je imao beli burnus sa crveno-zlatnom
trakom oko glave. Vladar Maloraka je bio čovek srednje visine, u
prvoj polovini pedesetih godina, sa kratkom sedom bradom, koja
je više nego zapuštena išla od jagodičnih kostiju do ušiju. Lice mu
je bilo izbrazdano i grubo, sa sitnim, bistrim očima. Časni
Persival Tornton ga je nazvao „razbojnikom iz šatora...” i Tarant
se u potpunosti slagao s tim opisom.
„Vaše visočanstvo”, reče Tarant uz mali naklon, „dozvolite
da vam predstavim Modesti Blejz.”
Abu Tahir se zagleda u Modesti, trepćući. Rukom dodirnu
svoje čelo i srce.

„Salam alçkum, sayyide...”

Modesti učini rukom isti pokret. „Nehârkum sa’îd

wemubârek.”

„Awhashtena.”
Tarant je to znao. „Zbog tebe smo usamljeni.” Opet je bio
zbunjen.
 „Allâh ma yűhishek” reče Modesti.

Izrečeni su formalni pozdravi. Tada Abu Tahir priđe

raširenih ruku i srdačno zagrli Modesti. „Modestii!”, uzviknu
radosno.

Kada mu je Modesti uzvratila zagrljaj, jedan od ljudi

uzviknu: „Fatet el sayyide!”

Abu Tahir se okrenu, ne sklanjajući ruku sa njenih ramena.

„Da!”, zagrme. „Ovo je Princeza; opet je sa nama.” Ljudi se
okupiše oko nje, mračnih lica ozarenih osmesima dobrodošlice,
svi pričajući istovremeno.
Abu Tahir diže ruku da ih ućutka i pogleda Taranta.

„Tužan sam”, reče naprežući se, „jer moji ljudi ne govore

dobro engleski. Ja govorim mnogo reči. Kažem da tugujem jer su
slabo dočekali vas, ser Tarante. Ali imaju mnogo sreće jer opet
sreću Syyde, Princezu. Dođite sad, sedite, molim vas.”
Držeći Modesti za ruku, on drugarski ramenima odgurnu
dvojicu ljudi u stranu i šutnu jastuke na mesto ispred stolice.
Zatim se sagnu i spusti Modesti da sedne sa njegove desne strane.
On diže suknju iznad kolena i sede prilično lako, sa nogama sa
strane. Tarant uzdahnu u sebi i zauze jastuk sa šeikove leve strane.
Abu Tahir pljesnu rukama i poče da izdaje naloge.
„Ne tako dignutih kolena”, reče Modesti Tarantu kada je
počela gužva oko posluživanja. „Prekrštenih nogu, isturenih
kolena i opušteno. Kao Njegovo visočanstvo.”
„Hvala ti.” Tarant se nespretno namesti. „Voleo bih samo da
je Frejzer ovde, pokazao bi nam ceo novi dijapazon izraza lica. On
bi uživao. Znaš, kad se setim što je Razmetljivi Persi rekao da
možda nisi ni čula za šeikat Malorak...” Prekorno odmahnu
glavom. „Mislim da si mogla da mi ga pomeneš, draga moja.”

Napunjene su činije iz zemljanog kotlića, pa je velika posuda

stavljena ispred Abu Tahira i njegovih gostiju. On pokretom ruke
pozva Taranta i Modesti da počnu.
„Desnom rukom”, reče ona tiho, posegavši ispred sebe.
„Samo palac i još dva prsta. I ne još o poslu.” Tarant ju je
posmatrao, pa onda zavrnu manžetnu i gurnu ruku u činiju.
Našao je parče mesa, otresao sa njega višak sosa i stavio ga u usta.
Bilo je neverovatno ukusno.
Kako se obrok odvijao, Tarant zaključi da mu je Abu Tahir
sve simpatičniji. Čovek je bio sirov, ali prirodno uljudan. Iako je
očigledno želeo da razgovara sa Modesti, najveći deo vremena je
posvetio Tarantu, govoreći sporim, nepravilnim engleskim.
Uljudno se raspitao za zdravlje svih članova kraljevske
porodice kojih je mogao da se seti, pa je onda počeo da nabraja
zanimljivu zbirku engleskih imena, koja je očigledno zapamtio
tokom godina. Pomenuo je nezgodu u vezi sa zdravljem lorda
Džordža, koga je Tarant, posle nekoliko napetih trenutaka, uspeo
da identifikuje kao pokojnog Lojda Džordža; ali veliko
zadovoljstvo je izrazio pošto ga je Tarant uverio da je veliki
fudbaler Stenli Metjus dobrog zdravlja. „A ona dama Moja
Vesta”, reče Abu Tahir. „Vidim je u filmu kad prolazimo Bagdad.
Vrlo lepa i vrlo fin trud. Ona dobro, ser Tarante?”
Tarant, zbunjen, pokuša da uhvati Modestin pogled. Ona je
bila obuzeta interesantnim nizom pitanja i odgovora sa nekoliko
Arapa koji su čučali oko velike tkanine, a po opštem smehu, u
njihovom razgovoru nije nedostajalo tema. Ali morala je slušati
Tarantov razgovor, jer je ne osvrćući se rekla: „Me Vest”, i kratko
se potapša po grudima.

„Ah, da, Vaše visočanstvo”, reče Tarant sa olakšanjem.

„Bojim se da ne mogu sa sigurnošću da govorim o Mojoj Vesti.
Ona je dama iz Amerike. Ali verujem da je dobro.”

„Nadam se da jeste”, klimnu Abu Tahir ozbiljno. „Ima vrlo

lep trud.”

Tarant je bio blago iznenađen kada je sipano vino, ali

pretpostavio je da Abu Tahir i njegovi ljudi nisu strogi
muslimani. Opet se iznenadio kada posle sira i voća nije došla
kafa nego vrlo jak čaj, tri puta proključao na električnom rešou
pre nego što je sipan u šoljice.
Modesti glasno podrignu, a Abu Tahir sinu od radosti i
zadovoljstva. Poštujući manire, Tarant pokuša galantno da se
pridruži, ali nije mogao da podrigne. Uspeo je da izvede neku
imitaciju i nadao se da će to proći.

„Ahh!”, reče Abu Tahir i srdačno potapša Taranta po

ramenu. „Ser Tarant je lukav. Doveo je El Sayyide da uništi
pokvarene pse koji hoće da uzmu moje dijamante! Dobar je!”

Tarant shvati da sada može da se razgovara o poslu. On reče:

„Hvala, visočanstvo. Mislio sam da Modesti Blejz može pomoći
da otkrijemo te pokvarene pse. Ali nisam znao da ste vi stari
prijatelji.”
 „Ah...” Abu Tahir diže ruku i njegovi ljudi zaćutaše. „Kazaću
vam, ser Tarante. Davno, davno u vremenu, bila jedna devojčica.
Prođe kroz Malorak. To je teška zemlja. Ona sama. Odeća joj bila
u ritama i ona imala glad. Ali ne strah. Ona vrlo...” tražio je reč,
„vrlo žestoka, kao mala divlja životinja. Ne pita pomoć, ali ja dam.
Uzmem je u naše šatore. Kažem ženama da daju hranu.”
Stavio je ruku na Modestinu i ona se trže i osmehnu mu se.
„Ostala sam pola godine”, reče. „I bila sam najbolji kozar od svih
tvojih ljudi, Abu Tahire.”
„Jeste tačno” on klimnu glavom, a začu se i žamor
odobravanja ljudi koji su čučali okolo. Abu Tahir se opet okrenu
Tarantu. „Dete popunilo meso na kostima”, reče. „Mi žalili kad
ode. Mnogo godina prošlo, deset možda, i ona bila zaboravljena.”
Slegao je ramenima. „U Maloraku svaki dan težak; ljudi zaborave
i juče. Ali onda dođu loši ljudi koji hteli da zauzmu moju zemlju.
Pohlepni Arapi. Mnogo teško, a mi nemamo dobro snagu.”
On bučno pljesnu rukama, a njegovi ljudi veselo zažagoriše,
kao deca koja slušaju omiljenu i često pripovedanu priču.
„Ali sada Modesti ima dobru snagu!” reče on nasmejavši se
promuklim glasom. „A ona ne zaboravlja, ser Tarante. Iz daljine
čuje. Sada ona je El Sayyide, Princeza, i sve dopire do njenih ušiju.
Ona pamti da jela moju so. I tako El Sayyide dođe sa mnogo para,
sa mnogo oružja za moj narod... i Vilijem Garvinom. Ha, sa
njim!”
Opak kez mu iskrivi obrasle usne i ljudi počeše žustro da
klimaju glavama i da se smeju. Abu Tahir silovito raširi ruke i
spusti ih nadole, proizvevši ustima zvuk. „Pffut! Šest nedelja i
nema nevolje, ser Tarante.” Zabacio je glavu i iznenada prasnuo u
glasan smeh, gurnuvši Modesti laktom.
„Sećaš se Kasima, Modesti? U oazi, one noći? Njegovo lice
kad si ga ubila. Vrlo nas nasmeje! Oho-ho-ho-ho-ho!”
„Zaista je izgledao iznenađeno”, reče ona i dodade nešto na
arapskom. Arapi su se valjali okolo, urlajući od radosti.

„Ahhh...” Abu Tahir klimnu glavom i obrisa suze rukavom.

Uozbiljivši se opet, stavio je ruku na Modestinu nadlakticu. „Od
tada nisi zaboravljena u Maloraku. Sada dolazi nafta iz peska i ja
sam mnogo bogat. Ti ćeš obezbediti moje dijamante, El Sayyide, i
ja ću ti spremiti fine darove. Šta hoćeš. Dogovor je, ha?”
Modesti lako pljunu na dlan. Abu Tahir se isceri i učini isto.
Zatim pljesnuše dlan o dlan.

„Dogovor je”, reče ona. „Ti si darežljiv, stari prijatelju. I kad

pominješ poklone, kažem ti da je ser Tarant doneo tebi poklon,
sitnicu od gosta domaćinu.”
Tarant se zagleda u nju.
„Mislim da ste ga stavili u unutrašnji džep, ser Džeralde.”

Antikvarnica, pomisli Tarant. Kada je izašla iz nje i sela u

kola. Ali ništa nije osetio. Gurnuo je ruku u unutrašnji džep.
Pored novčanika nalazio mu se neki pljosnat paketić. On ga
izvadi i predade Abu Tahiru.

Šeik slomi voštani pečat i razmota krut, beo hamer. Unutra

se nalazilo ležište od vate, oko neverovatno tankog, okruglog sata,
sa kutijom od ručno rezbarenog zlata. Sa unutrašnje strane kutije,
kada ju je Abu Tahir otvorio, nalazila se živopisna polirana
pločica iz Limoža, sa ugraviranim kraljičinim likom.
Izvesno vreme Abu Tahir je gledao sat, držeći ga pažljivo u
svojim grubim, jakim prstima. Onda diže pogled, sa izrazom
divljenja i strahopoštovanja na licu. „Ovo se neće nikada odvajati
od mene, ser Džeralde”, reče polako. „I kad dođe poslednje vreme
za mene, ovo će otići sa mnom ispod peska.”

„Ser Tarantu je drago da je tako dobro izabrao”, reče

Modesti ozbiljno.

„Zaista jeste. Vrlo sam srećan, Vaše visočanstvo. I zahvalan

sam Modesti što me je podsetila na to.” Tarant uljudno nakrivi
glavu prema njoj dok je to govorio.

Jedan od ljudi je uporno postavljao neko pitanje, ali Abu

Tahir je bio suviše obuzet satom da bi obratio pažnju na njega.
Tarant je u tom pitanju prepoznao ime Vilija Garvina.

„Visočanstvo...” Modesti dodirnu šeika po ruci i on se, malo

se trgnuvši, vrati iz svog transa.
„Ah, da! Rašid dobro pita, Modesti. Gde je naš dobri Vili
Garvin? Da bi obezbedila moje dijamante, povešćeš i njega?”
„On se povukao” reče ona. „U svoj mali karavan-saraj u
provinciji. Razgovarala sam sa njim telefonom i zamolio je da ti
prenesem njegove iskrene pozdrave, visočanstvo.” Abu Tahir se
nervozno zagleda u nju. „Ali on mora da bude s tobom, El
Sayyide! Ako pođeš da tražiš te pokvarene pse, moraš da povedeš i
njega!”
 Ona je gledala Taranta. „Vili Garvin nije više pod mojom
komandom i njegov angažman ne zavisi od mene, visočanstvo. Za
to moramo da se oslonimo na ser Taranta.”

Mlin se nalazio sto metara od reke i nekoliko kilometara od

Mejdenheda, i tako je bilo već gotovo dva veka. Iza njega je staza
od cigala vijugala između drveća do ruba vode i kućice za čamce.
Jednu stranu terena oivičavao je maleni potok, a naspram drveća
pored potoka bila je dugačka, prizemna građevina od cigala. Na
njoj nije bilo prozora, već samo teška vrata na jednom kraju.

Bilo je deset minuta do osam kada je Modesti skrenula na

mali parking ispred i usmerila svoj „dajmler dart” na mesto
označeno kao „Rezervisano”. Bila je u crnoj suknji i bordo
svilenoj bluzi, ogrnuta laganom jaknom od kamelhara.
Tarant otvori vrata i pruži joj ruku da izađe.

„Rezervisano za tebe?” upita, pogledavši mesto za parking.

„Bojim se da jeste.” Njen osmeh je zračio smelošću. „Vili radi
takve stvari za mene. Preterano je, naravno, ali volim to.”

Krčma je bila popunjena, ali ne prepuna. Uglavnom stalnim

gostima, zaključi Tarant, pogledavši oko sebe. On beše obukao
običnu sportsku jaknu i tamne pantalone, i osećao se prijatno u
njima. Ljudi su tu bili obučeni opušteno i sportski, i uglavnom
nekih srednjih godina. Jedna mala grupa je bacala pikado strelice,
a druga se okupila oko dva flipera na suprotnom kraju.
 Krupan pedesetogodišnjak i dve mlade žene bili su za
dugačkim šankom. Vili Garvin bi tu bio popularan, pomisli
Tarant. Karakter.

„Zdravo, gospodine Spurling”, rekla je Modesti krupnom

čoveku. „Kako koleno?”
„Mnogo bolje, hvala, gospođice Blejz. Malo su ga tretirali
strujom. Kako ste vi?”

„Dobro, hvala. Je li Vili tu?”

„Tamo pozadi, gospođice. Rekao je da ćete doći. Samo
produžite. I svratite da popijete piće s nama pre nego što odete.”
„Biće nam drago, gospodine Spurling.”
Uhvatila je Taranta pod ruku i otišla do kraja šanka, pa kroz
okretna vrata, na prolaz koji je vodio do zadnjeg dela krčme.

„Da li Vili ovde živi?”, upita Tarant kada su izašli napolje i

zastali da im se oči priviknu na pomrčinu.
„Da. Vrlo je udobno. Restaurirao je ceo sprat.”
„Ko vodi računa o njemu?”
„Naterala sam ga da uzme domaćicu. Dolazi mu svaki dan,
kuva i održava stan.”
„A on živi sam?”
Tarant primeti njen mali osmeh u mraku. „Kako kad”, reče
ona nežno. „Vili je odlično organizovan.”
 Uhvatila ga je za ruku i povela stazom od cigala, koja se na
pola puta odvajala prema dugačkoj zgradi bez prozora. Pred
vratima stade i izvadi ključ iz tašne. Kad je otvorila vrata, Tarant
primeti njihovu debljinu i bravu kao na sefu. Iza njih se nalazila
mala prostorija kvadratnog oblika i još jedna vrata. Na zidu pored
njih stajala je metalna tabla sa izbušenom mrežom i dugme koje
treba pritisnuti. Modesti pritisnu dugme i progovori u mrežu
rupica.
„Ja sam, Vili. I ser Džerald.”
Trenutak tišine, pa klik i začu se Vilijev metalizovani glas
preko zvučnika. „Dobro, Princezo, uđite.” Tarant ču još jedan,
jači klik, sa unutrašnjih vrata. Modesti pritisnu kvaku, otvori
vrata i pokretom pozva Taranta da prođe ispred nje.

Unutra, između belih zidova, protezao se plutanim tablama

obložen pod gotovo četrdeset metara. Sav je blještao. Na sredini je
ležala strunjača kvadratnog oblika, strane dugačke šest metara, od
sunđera prekrivenog platnom. Levo od nje, na suprotnom kraju
dugačke sale, zid je bio udubljen za streličarstvo. Naspramni zid,
sa druge strane strunjače, bio je zaštićen vrećama sa peskom.
Jedan ugao, levo od vrata, bio je odvojen i zaklonjen
paravanom, a iznad njega Tarant vide dva tuša montirana na
plafon. Na oba zida bile su pregrade u kojima je stajala vrlo
neobična zbirka oružja, starog i savremenog. Bilo je tu desetak
lukova, od kratkog, mongolskog, koji se otkačen savija na drugu
stranu, do dugačkog engleskog, tisovog, i japanskog, džinovskog,
višeslojnog luka od dva i po metra; bio je tu i luk od čelika, drugi
višedelni, plastični, i jedan neverovatno tanak, za koji se
ispostavilo da je napravljen od na jednom kraju suženih,
naknadno skovanih čeličnih cevi.
Na drugoj polici bile su puške, a na sledećoj pištolji. Tarant
pređe stručnim pogledom preko pušaka, primećujući novi „ruger
10/22”, poluautomatski karabin. Pištolji su uglavnom bili mali i
laki. Bio je tu „smit i veson sentenijal” sa skrivenim udaračem i
„kolt kobra” kalibra .38 „specijal”. Među automaticima Tarant
ugleda „astra fajerket” vrlo mali “brauning”, koji nije mogao da
prepozna, i „MAB brevetu”.
„Ne pitajte za dozvole” reče Modesti i pređe do panela
postavljenog pored mesta sa koga se puca. „Vili je napravio ovaj
automat za pomeranje mete zbog mene.” Ona uključi prekidač,
pa pritisnu dugme. Tarant vide kako beli disk - glineni golub
lebdi u visini glave ispred zida zaštićenog vrećama s peskom na
daljini na kojoj se nalazi meta.
„Vrlo lepo”, reče Tarant. „Pretpostavljam da je ova zgrada
zvučno izolovana?”
„Jeste.”

„Pretpostavljam i da je Vili dobar strelac.”

Odmahnula je glavom i nasmešila se. „Ne bi pogodio ambar
ni da stoji u njemu. Bar ne pištoljem. A ionako ih ne voli. Ali
dobar je s puškom; ali dobar je s puškom i svime što ima nišan.”
„Onda je ovo strelište samo za tebe?”
„Da. Rekla sam vam, Vili je vrlo promišljen. Dolazim
ponekad ovde da vežbam.”
 „I sa lukom i strelama?”

„Njih obožavam.”
„To je izuzetan sport, koliko znam. Ali je sigurno vrlo
nepraktičan? Ne možeš okolo da nosiš luk i strele.”
Ona ništa ne reče, ali se odjednom isceri izrazom koji mu je
postao prepoznatljiv i očekivan. Ovoga puta nije shvatio šta ga je
izazvalo. Polako je išao sa njom pored polica.

„Koji pištolj voliš da koristiš kad radiš, draga?”

„Retko ga nosim. Još ređe ga koristim. Neophodan je samo
kad nešto ozbiljno krene po zlu.”
„Slažem se. Ali ipak mnogo znate o oružju.”
„Moram” reče ona jednostavno. „Ma kako retko da koristite
pištolj, kad dođe taj trenutak, ili ste spremni ili mrtvi.”
„I koji pištolj voliš da koristiš?”
„Zavisi. Ako ga neću koristiti u žurbi, volim ’brevetu’.”

„Igračku, sigurno?”

„Pouzdana je ako ste i vi. Vili ih ne preporučuje jer mrzi

automatike; lako se zaglavljuju.”
„A ako očekuješ da će ti pištolj zatrebati u žurbi?”
„Kolt .32.”

„Iz futrole na ramenu?”

 „Ne. One ne idu sa grudima. Koristim trzajnu futrolu koju je
Vili dizajnirao, a stoji na kaišu, pozadi na kuku. Zahteva kratku
jaknu da se pokrije, naravno.”

„Zar to ne smeta?”
„Ne sa FBI potezanjem. Istim pokretom sklanjate jaknu i
potežete.”

Tarant klimnu glavom. „Vili je sigurno vrlo spretan kad ti je

osmislio sve te stvari.”
„Jeste. Pravi i specijalnu municiju za mene. Vrlo tihu.”

„Veoma praktično.” Tarant pogleda oko sebe. „Pomislio sam

da ćemo Vilija zateći ovde.”
„U radionici je, iza onih vrata na kraju. Ali ne brinite.
Očekuje da zastanete i razgledate njegovu zbirku.”

„Fasciniran sam njome. Da li je ovo što upravo gledam pravi

štap za borbu?”
„Ne potcenjujte ga.” Dodirnula je debeli štap od crnog gloga
koji je visio pod uglom na dve kožne omče. „Vili kaže da je to
najfinije nevatreno oružje ikad napravljeno. On može taj komad
drveta da okreće tako brzo da ga uopšte ne vidite.”
„Mada nije predmet koji bi se danas lako nosio okolo.”
„Znam. Viliju je žao zbog toga. On je rođeni umetnik, zaista,
i borbu pištoljima posmatra isto kao što bi Rembrant gledao
bojanku sa brojevima.”

„Verujem da je vrlo dobar bacač noževa.”

 Modesti pogleda Taranta. „Ako ga ikada vidite na poslu s
noževima”, reče pristojno, „nećete govoriti da je ’vrlo dobar’”
Tarant se osmehnu kao krivac, pa pođoše dalje pored police
sa neobičnim oružjima varvarskog izgleda. Prepoznao je
samurajski mač i japansko ukršteno koplje, ali ostalo mu je bilo
nepoznato. Dodirnuo je predmet sličan mesarskoj satari, čija je
drška bila obložena ajkulinom kožom. Sa štitnika drške metalni
nastavak se odvajao i savijao tako da je zatim išao paralelno sa
sečivom.
„Još jedno superoružje?” upita on.
„Nikako.” Modesti skide oružje. „To je stari japanski džiti.
Ovaj deo koji se odvaja čini viljušku sa sečivom, a njome treba da
uhvatite protivnikov mač, tako da ga brzim trzajem zgloba
razoružate. Treba da čujete Vilijevo objašnjenje.” Spustila je glas
za dva tona i progovorila pravim koknijem, bez traga svog
uobičajenog naglaska. „Moj život, Princezo, morala b’ da budeš
smrtno srećna.”
Tarant se nasmeja, gledajući je kako vraća džiti na mesto,
diveći se njenoj imitaciji i nadajući se da on nikad neće biti njena
meta. „Dođi”, reče, klimnuvši glavom prema strunjači na sredini
sale. „S kim Vili tu vežba? Ne verujem da je ovuda prošlo mnogo
ljudi.”
„Niko”, reče ona. „Vi ste prvi. Samo Vili i ja vežbamo
zajedno.”
Na Tarantovom licu nije bilo reakcije. „Teško da je fer borba,
rekao bih. Siguran sam da si ti vrlo dobra, ali razlika u težini...”
 „Vili mi uvek da prednost kad vežbamo.”

„Voleo bih jednom da vas gledam kad vežbate.”

Osmehnula se. „Možda ćete biti šokirani. Borimo se vrlo
ozbiljno.”
Pošli su do vrata na suprotnom kraju, između zida sa
vrećama peska i mete za strele. Modesti otvori vrata i Tarant uđe
za njom. Vili Garvin, u pantalonama i majici kratkih rukava,
mikrometrom je premeravao maleno parče metala koje je držao
pincetom. Prostorija se protezala celom širinom zgrade i bila je
osvetljena dnevnim fluo-cevima. Bila je to najčistija radionica
koju je Tarant ikada video.
Radni sto sa metalnom radnom površinom protezao se od
zida do zida, oko deset metara, sa montiranom velikom stegom,
manjom stegom i časovničarskim strugom. Na jednom kraju
stajala je modifikovana zubarska bušilica. Na zidu iznad stola
nalazile su se uzane police i dva kompleta malih, drvenih fioka.
Na polici na jednom kraju nalazio se veliki izbor alata za obradu
metala, a na drugom, iza stakla, komplet časovničarskog alata.
Pored gomile peska stajala je Bunzenova lampa, a na odvojenoj
klupici Emersonov mikro manipulator. Desno od Taranta, na
stolu za tehničko crtanje ležale su grube skice i završen sklop
nekog elektronskog aparata.
Vili Garvin pažljivo spusti mikrometar i onaj komadić
metala, pa se u znak dobrodošlice isceri prema Modesti.
„Drago mi je da te vidim, Princezo.” Izvuče visoku stolicu da
ona sedne. Kada je sela, on se okrenu Tarantu i pruži mu ruku.
„Zdra'o, ser Dži. Kako je u odseku?”
 „Smorno za dobre kadrove, kao i uvek”, odgovori Tarant
smireno, rukujući se s njim. „Pretpostavljam da ti je Modesti
rekla kako sam je nagovorio da mi pomogne na jednom
specijalnom zadatku?”

„Pod jednim uslovom”, reče Modesti. „Oh, Vili, završio si

je!”, dodade potom. Digla je srebrnu statuetu visoku desetak
centimetara, postavljenu na okruglu, ne tako duboku osnovu.
Boginja je bila naga, stojeći na vrhovima prstiju jedne noge, sa
drugom prebačenom iza sebe, izvijenog tela, zabačene glave i
ruku malo iza, kao da trči protv vetra.
Modesti stisnu dugmence na osnovi i iz nasmejanih usta
boginje suknu mali plameni jezik.

„Gledajte, ser Džeralde, zar nije divna?” Uzela je lupu i

zagledala se u oblinu osnove, pruživši mu upaljač i lupu. Tarant
pod uveličavajućim staklom ugleda liniju kurzivom urezanog
teksta. Tvoj odani Vili.
„Izvrsno”, reče Tarant. A onda podiže pogled: „Ja sam došao
jer me zanimaju tvoji manje prefinjeni talenti, Vili. Mogu li da te
nagovorim da prihvatiš ovaj zadatak?”
Vili se nasloni pozadi na sto i zamišljeno protrlja bradu. „Bez
zamerke, ser Dži, al’ znam kakvim poduhvatima se bavite. Ne
mogu da zamislim sebe kako s lažnim nosom prenosim poruku
nekom tipu u nekoj prodavnici cigara u Trstu il’ bilo gde. A kako
ti se ovo sviđa, Princezo?”
Otvorio je fioku i izvadio crvenu kožnu kravatu. Već je bila
vezana, a napravljena tako da se spoji kopčom pozadi. Na
prednjem delu kravate bila je imitacija dijamanta veličine masline
postavljene u dugačko i teško srebrno ležište. “Lepo, eh?”
„Zar nije malo drečava za tebe, dragi Vili?”

„Nije trebalo da bude tako jednolična.” Odjednom se iscerio.

„Napunjena je plastičnim eksplozivom. Ima ga dovoljno bar da
probuši rupu na mestu gde se nalazi brava. Eksplodira sa
zadrškom od deset sekundi pošto ga skineš sa nosača. Lako se
nosi, a ima i sigurnosnu kvačicu iza nosača.”
Počeo je da objašnjava tehničke detalje. Tarant dugo, tiho
udahnu vazduh. Znači, hoće malo da mu zavrću rep. Pa, nadao se
da će biti vredno truda. Ako je njegov anti-garvinovski stav
podstakao Modesti dovoljno da prevaziđe svoj strah u vezi s
uvođenjem Vilija, sporedni efekti moraće stoički da se podnesu.

„Da se vratimo našim poslovima”, reče on kad je Vili završio.

„Moraš znati da ovo nije običan špijunski posao. Modesti će ti
objasniti.”

„Modesti je radoznala”, upade ona, zureći u nešto na stolu.

„Mislila sam da sam jedina žena koju primaš u ovu radionicu,
Vili.” Pokazala je na kutijicu za ruž koja je ležala na stolu, ali je
nije dirala.

„Pretpostavljam”, reče Tarant ozbiljno, „da je to još jedna

spravica, draga moja.”
„Ser Dži, moj dragi stari, u pravu ste”, reče Vili, gledajući
kako se Tarant trgao. „Gl’'aj, svideće ti se ovo, Princezo.” Skinuo
je poklopac kutijice, gurnuo dugme duž vijugavog žljeba da isturi
ruž i povukao ga preko svog dlana, ostavljajući crvenu liniju.
„Ovo ’e normalno. Al’ kad par puta ’vako okreneš osnovu...”
„To je bio samo komprimovani vazduh”, reče Vili. „Al’
možda prsneš mlaz suzavca dovoljno jak da onesposobi tipa na
skoro dva metra daljine. Tvoja boja, Princezo. Napuniću ga
propisno pre nego što kreneš.”
„To je dobro, Vili. Hvala.”

„Ima li još šta?”, upita Tarant nesigurno, a Vili se namršti.

„Radim na nekol’ko stvari, ser Dži”, reče pomalo nervozno,
„al’ sad bi’ radije nastavio da radim, ako vam ne smeta.”
„Oprosti”, Tarant se izvini pokretom. „Na posao, onda.
Pretpostavka je da idemo na Gabrijela. Hoćeš li prihvatiti posao?”

Vili se nasloni na sto. Više nije izgledao opušteno.

„Naravski”, reče. „Prihvatam. Šta ste dobili o Gabrijelu preko
odseka?”
„Ne mnogo, bojim se. Do pre deset dana bio je u svojoj vili
između Kana i Antiba. Sad je nestao. Ali jahta mu leži u Hajfi sa
punom posadom. To je vrlo blizu Bejruta, gde dijamanti treba da
stignu.”
Vili upitno pogleda Modesti.
„Rekla bih da su planiranje i organizacija izvršeni na jugu
Francuske”, reče ona. „Tamo je ubijen jedan ser Džeraldov čovek,
a drugi je nestao.”
 Vili klimnu glavom. „I sad su prešli u sledeću bazu, gde god
ona bila. Ništa o Borgu, Mekvirteru ili bilo kome drugom, ser
Dži?”

„Žao mi je. Nemamo ih ni na spisku. Vi znate više o

Gabrijelovoj organizaciji nego mi.”
„Ali nedovoljno.” Modesti upali cigaretu i gurnu tabakeru
preko stola, do Vilija. „Treba kopati samo od Kana i Antiba.”

„Tako sam i ja mislio.” Tarant gurnu ruke u džepove i poče

polako da šetka. „Tamo imam čoveka za komunikacije i sve ostalo
što bi vam zatrebalo. Mislim, sve. Dobar je.” Modesti reče: „Kakva
mu je maska?”
„Umetnik je, ima studio u staroj kanskoj četvrti. Tečan
francuski. Majka mu je Amerikanka, a pola života je proveo ovde,
ali voli Evropu. Ima dvojno državljanstvo i predstavlja se kao
Amerikanac, Englez ili Francuz, prva dva legalno. Siguran sam da
ćete biti zadovoljni Polom Hegenom.”

„Verujem.” Čuo se neki čudan prizvuk u Modestinom glasu,

kao nagoveštaj suzdržanog smeha. Tarant odmah diže pogled,
osetivši da se nešto desilo između Modesti i Vilija, ali ona je zurila
u vrh svoje cigarete, a Vili je piljio u plafon.

„Da li Drugi biro zna za njega?”, upita Modesti.

„To je suština. Koristimo ga zajedno. Neobičan sporazum, ali
funkcioniše. Imam dozvolu Leona Voboe da ga upotrebim u
ovome. Hegen voli da radi po svom, ali javio sam mu da prima
naloge od vas.”
„Dok to ne zaboravi.”
 „Siguran sam da ćeš ga podsećati na to, Modesti. Imam
osećaj da će se odlično uklopiti sa vama.”
„Da.” Modesti kliznu sa stolice i pažljivo ugasi cigaretu u
pepeljari. Na licu joj bljesnu mangupski podsmeh kad je
pogledala Taranta. „Sigurna sam da hoće, ako može, ser
Džeralde.”
 7

Pol Hegen pažljivo nacilja i zamahnu rukom. Čelična kugla

polete kroz vazduh u luku i oštro zveknu o Perijeovu kuglu, pa
ova otkliza dalje od cilja. Ostali igrači zažagoriše u znak
odobravanja.

„Ça i est.” Hegen pokupi svoje kugle, rukova se sa svima i

pređe sa prašnjavog dela terena na vreli asfalt. Ostavio je kugle
kod žene koja vodi duvandžinicu i otišao pored prometne pijace
do padine kojom se stizalo gore, u staru četvrt.
Bio je vitak, čvrst muškarac u drugoj polovini tridesetih
godina, nešto niži od sto osamdeset centimetara, mirnih, bistrih
očiju. Kada progovori engleski, osećalo se samo slabo južnjačko
otezanje. Hegen je imao dve potrebe - da slika i da živi opasnim
životom. Muškarci su ga se pazili. Žene su ga volele, kao neobičnu
mešavinu čvrstine i finoće, kombinaciju umetnika i gusara.

Pet minuta kasnije stigao je do dvospratnice u kojoj je

iznajmljivao trosoban stan na gornjem spratu. Popeo se uz
stepenište, tražeći po džepu pantalona ključ ulaznih vrata.
 Kroz vrata se ulazilo pravo u veliku prostoriju koju je
koristio kao studio. Bila je dobro osvetljena, a svuda okolo na
zidovima su stajala naslonjena platna. Polovina sobe služila mu je
kao trpezarija, a ovalni sto na rasklapanje stajao je uza zid. Druga
vrata su vodila u kuhinju, a na suprotnoj strani studija nalazio se
kratak prolaz za dve spavaće sobe i kupatilo.
Hegen se osvrnu po studiju. Ovo je haos, pomislio je, ali bilo
bi uzaludno pokušavati da se sredi. Digneš nešto i tražiš gde da ga
spustiš na drugo mesto. Na kraju opet dobiješ samo drugi haos.
Ali stan je bar čist.
Na štafelaju pored prozora stajalo je veliko prazno platno.
Planirao je da počne novu sliku u toku ove nedelje. Ideja je
sazrevala u njemu. Već neko vreme na pameti.

On pogleda na sat. Treba da čeka samo par časova.

Uzbuđenje koje mu je stezalo stomak poslednjih trideset šest sati
odjednom se pojačalo i grlo mu se osušilo. Ušao je u kuhinju i
uzeo flašu kole iz frižidera. Otvorio ju je, nasuo dva prsta votke u
čašu i dopola kolu. Piće je bilo hladno i osvežavajuće. Osvrnuo se
po kuhinji. Svež hleb, voće, dosta mesa u zamrzivaču i razna
hrana u konzervama; mleko, puter, sir. Hegen je mislio da ništa
nije zaboravio.

Vratio se u studio sa čašom u ruci i stao kao ukopan. Prazno

platno beše nestalo, a umesto njega na štafelaju je stajala slika
devojke. Bila je gola i sedela na sredini kreveta, umotana u
svetloplavu tkaninu. Poza je bila sasvim prirodna. Bila je nagnuta
na stranu, naslonjena na jednu ruku, nogu malo savijenih,
polusedeći i poluležeći. Glavu je malo okrenula, tako da gleda
pravo sa slike. Imala je crnu kosu, savijenu pozadi u punđu. Lice
joj je bilo ozbiljno, tamne oči tople i inteligentne. Telo joj je bilo
čvrsto, grudi oble i pune.

Ramena su joj bila široka za devojku, ali pravilna za njenu

građu, elegantno prelazeći u dug, gladak vrat.
Slika nije bila završena. Leva ruka sa šakom koja joj je lagano
ležala na butini nije bila kompletna. Hegen je više puta uzimao
četkicu sa namerom da završi tu sliku, ali uvek ju je isto tako i
ostavljao.

Osećaj koji je pružala slika devojke i koji je njega obuzimao

dok ju je slikao bilo je potpuno odsustvo svesti o njenoj golotinji.
Nije bilo ni traga stidu, niti vulgarnosti. Mogla je biti odevena, ili
ne; kao da joj to uopšte nije bilo važno.

Hegen polako izdahnu i spusti čašu. Ne skidajući pogled sa

slike, reče: „Izađi, gde god da si.”

Njen tihi glas se začuo iz prolaza uz studio. „Žao mi je. Žao

mi je što sam pobegla pre nego što si je završio, Pole.” Okrenuo se
da je vidi i osetio kako mu poznato uzbuđenje prožima telo. Bila
je u beloj bluzi i sivoj suknji, obe jeftine, ali skladne. Punđa joj je
bila labavo uvijena na potiljku. Cipele su bile bele, sa visokim
prednjim delom i niskom petom. Odevena kao hiljade drugih
pravih Francuskinja.
Hegen je gledao sliku, pa pređe pogledom na živu devojku.
Lice mu je bilo bezizrazno.
 „I meni je bilo žao”, reče on. „Isprva sam bio u šoku. Dok
nisam otkrio da devojka, koju sam tih par nedelja zabavljao u
Parizu, nije Lisjen Bušje, nego Modesti Blejz.”

„A kako si se tada osećao?” Prilazila mu je govoreći,

zagledana u njegovo koščato lice.
„Reći ću ti. Bio sam besan. Pet minuta. Onda sam se
nasmejao. Mislim, stvarno sam se smejao. Pomislio sam:
’Dođavola, Hegene, sinko; vredelo je, zar ne?’”
Tog trenutka njegov ravnodušan izraz pokvari kez. Opustio
se, i Modesti se opustila s njim.
„Onda nismo ljuti?” upita ga.
„Ja nisam. Ali moj šef se nije smejao. Sećaš se da sam tada
radio za Internešenel dajmond sekjuriti?”
„U tome i jeste bio štos, dragi”, reče ona sa blagim izrazom
izvinjenja u svom osmehu. Uhvatila ga je ispod ruke, pa su
zajedno stajali i gledali sliku.

„Štos je”, reče on polako, „u tome što posle nisam znao.

Veliki paket dragulja ti je prokrijumčaren iz Sijera Leonea linijom
prenosa. Znači, glavna ideja je bila da od mene izvučeš
informaciju o protivmerama.” Uhvatio ju je za ramena i nežno
okrenuo prema sebi. „Je li to bilo sve? Jesi li me folirala sve
vreme?”
Ona provuče svoju ruku između njegovih i obgrli ga oko
vrata, gledajući u njegovo lice.
 „Pa... danas ništa ne krijumčarim”, reče tiho. „Pretraži me,
vojniče.”
On kliznu rukama naniže, do njenog struka, pa ih polako
vrati gore, dok mu se dlanovi nisu našli na njenim grudima, uz to
je gledao u oči, pokušavajući da joj pročita misli.
„Shvatate li da smo vrlo temeljni, madam?” Glas mu je bio
tih kao i njen, a telo odjednom napeto. „Moram vas zamoliti da
uđete u sobu za pretrage.”
„Naravno, vojniče. Želim da budeš sasvim zadovoljan.”

Ona je u ljubavi koristila svoje telo pružajući užitak bez

ograničenja, počevši od voljnog potčinjavanja do užurbanog
zahtevanja. Davala mu se ispunjavajući toplinom njegove misli;
štaviše, u onome što je ona dobijala uživala je isto kao što je i
davala, a to je iznad svega podsticalo najdublje emocije njegovog
bića.
Čudio se, kao što je i pre, kako ta neobična i tajanstvena
devojka može tako lako da odbaci gotovo opipljivi oklop koji ju je
štitio.
Sat kasnije, ležala je sa glavom na njegovom ramenu i rukom
na njegovim grudima. Tanke oštrice sunčevih zraka probijale su
se kroz rebrenice na prozoru i bljeskale na njenim dugim
nogama.
„Tarant” reče on tiho i nasmeja se. „Gospode, oduvao bi
sopstveni šešir. Ovo je đavolski način da se započne operacija.”
 „Još nismo u ringu. Samo čekamo.” Ona ga lako udari
pesnicom u grudi. „Znaš li bolji način za čekanje?”
„Nikad ga neće izmisliti. A šta čekamo?”

„Vilija Garvina.”
On sede i pogleda je sa visine. „Dolazi ovde?”
„On je bio ovde. Uhvatili smo raniji avion i stigli par sati pre
nego što si nas očekivao. Vili nam je otključao vrata celuloidnom
trakom. Njegove torbe su u maloj spavaćoj sobi. Moje su tamo u
ćošku.”

Hegen se počeša po čelu. „Mislim da bih ranije imao

nekoliko pitanja o svemu tome, ali sad nema svrhe.”
„Da.” Protegla se, bez ustručavanja, istežući svaki mišić.
Nekoliko sekundi je ležala opušteno, a zatim ustala i pošla do
jedne od dve velike torbe u uglu sobe. Hegen je umetničkim
okom gledao zanimljivo poigravanje žila i mišića njenog tela dok
je dizala torbu na stolicu i otvarala je. Ustao je i navukao košulju i
pantalone, pa i otvorene smeđe sandale.
Modesti je zakopčavala kratku svetloplavu kućnu haljinu,
pošto je nazula bele letnje papuče. Kosa joj je bila raspuštena i
izgledala je vrlo mladoliko. Prišao joj je i stavio ruke na njena
ramena, gledajući je bez reči.
„Imaš li kafe u kući?” upita ona.
„Naravno. Hoćeš sada?”
„Volela bih. Daj mi pet minuta.” Digla se na prste i poljubila
ga, a onda je uzela mali kožni toaletni kofer i otišla u kupatilo.
 U kuhinji Hegen pristavi vodu u čajniku i uze da samelje
kafu u malom, aluminijumskom ručnom mlinu. Stavio je dve
velike šolje i perforisane metalne filtere za kafu. Kad je kafa bila
gotova, izneo ju je kroz manju sobu na uzani balkon sa stolom i
dve stolice. Iza krovova koji su se spuštali niz padinu nalazio se
niz jahti i čamaca usidrenih u luci, ispred mirne plave
mediteranske pučine.

Modesti dođe kroz prolaz i njegovo srce se ubrzalo kad ju je

ugledao. Crna kosa joj je sada bila učvršćena na temenu, a lice
čisto i bez šminke. Mirisala je sveže i toplo, kao tek ispečen hleb.
Stojeći tu, na balkonu, i trepćući na suncu, izgledala je kao da
nema više od dvadeset godina. Hegen se seti razloga koji su je
doveli tu i stomak mu se odjednom steže od straha.

„Crna i slatka”, reče, izvukavši joj stolicu da sedne. „Sećam se

da si volela takvu kafu. Sem ako nisam pomislio na neku drugu
devojku.”
„Ne bih se iznenadila.” Ozario ga je njen kratki osmeh. „Ali
sviđa mi se njen ukus, tako da je u redu, dragi.”
Seo je, upijajući sliku njenog profila dok je gledala preko
mora. „U Parizu” reče on posle par trenutaka tišine, „ona koja je
volela kafu kao ti i vodila ljubav kao ti i koju sam slikao zvala se
Lisjen Bušje.”
„To je bilo zato što sam mislila da bi zbog imena Modesti
Blejz mogao nešto da posumnjaš.”
„Da. Svašta da posumnjam. Je li ti Modesti Blejz pravo ime?”
 „Dovoljno pravo.” Gledala je kako jedan galeb jedri u
širokom luku prema moru. „Kad nemaš ime, moraš sam da
izabereš neko.”

Njegov pogled je prešao na liniju njenog ramena i vrata,

pohranjujući njenu krivinu u pamćenje. Na slici nije bila pravilna
i moraće nekom prilikom da je popravi. Reče joj: “Ne pratim te.
Modesti Blejz za koju sam ja čuo nije bila bezimena. Bila je jaka i
vođa ’Mreže’. Uzgred, zašto se povukla iz posla?”
„Svojevoljno zatvaranje.” Govorila je odsutno,
nazainteresovana za tu temu. „Kad sam imala sedamnaest godina,
krenula sam na milion funti. Uzela sam ih i prekinula.”
„Tu ambiciju nisi dobila u Školi za mlade dame gospođice
Mejbel.”

„Počela sam da je zamišljam u obdaništu. To je bilo u logoru

u Grčkoj, nedugo pošto je rat počeo. Ali mislim da smo još par
godina pre toga bili izbeglice na Balkanu.”

„Ko vi?”
Ona sleže ramenima. „Ne znam. To mi je oduvek u nekoj
magli, kao san koga ne možeš sasvim da se setiš. Ali bila sam
sama otkad pamtim.”
„I bez imena?”
„Niko me nije zvao po imenu, tako da ne znam kako sam se
zvala.”
„Bez prijatelja?”
 „Tek mnogo kasnije. Imala sam jednog - starca sa kojim sam
se sprijateljila u izbegličkom logoru u Iraku.”
„To je daleko od Grčke.”

„Jeste. Prešla sam celu Tursku.”

„Celu Tursku”, reče Hegen. „Tek tako.” Pogledao je njeno
malo stopalo, dok je tako opušteno sedela prekrštenih nogu.
„Lepa šetnja. A onda si naišla na tog čoveka i on je brinuo o tebi?”

„Ne. Ja sam brinula o njemu. Kroz nekoliko izbegličkih i

raseljeničkih logora, tokom pet godina.” Zagledala se u daljinu, a
sećanja su joj bila obavijena tugom. „Bio je Jevrej i govorio je pet
jezika. Profesor filozifije u Budimpešti. Podučavao me je šest sati
dnevno.”

„Šta te je podučavao?”
„Sve.” Otpila je gutljaj kafe. „Isprva me je to nerviralo, ali
sam se pravila da ga slušam kako ga ne bih povredila. To je bilo
čudno jer sam prema svakom drugom bila vrlo oštra. Onda sam
se posle izvesnog vremena zainteresovala za ono što je pokušavao
da me nauči.” Kratko je klimnula glavom. „Taj starac je znao sve,
a znao je i da podučava. Ali puštao je da mu kradu hranu iz ruke.
Umro bi od gladi da nije bilo mene.”
„Ti si mu bila telohranitelj?”
„Dobro bi mi došlo da sam imala oružje. Ali imala sam oštre
zube, dugačke nokte i mali nož. A znala sam i za koga ću ih
upotrebiti.”

„Koliko godina si imala tada?”

 „Oko dvanaest, čini mi se.”

„I sukobljavala si se sa muškarcima?”
Osmehnula se. „Nije bilo tako teško. Kao prvo, nisam se
plašila. Mnogo ranije sam to prevazišla. Kao drugo, znala sam da
se postavim, da pravilno razmišljam.”
„Što znači?”

„Većina ljudi se lako uplaši. Boje se da ne budu povređeni,

čak i od nečeg malog, ako je oštro. Zato ih morate dovesti u
izvesno stanje besa pre nego što prihvate rizik borbe. Zamisli
dvojicu u takvoj situaciji; prvo ide mnogo priče i guranja. Čitav
uvod.”
„Tačno. Ali s tobom nije tako?”

„Postoji tačka s koje nema povratka i posle nje je opasno

oklevati. Moraš da se uključiš. Ulećeš kao vatrena lopta i
završavaš što pre možeš.” Pogledala ga je. „Ne sugerišem ti ništa.
Ako radiš za Taranta, moraš to znati.”

„Znam. Ali nisam ranije razmišljao o tome. Zvuči kao da si

morala biti opaka mačkica.”

„Jesam.” Kratko se osmehnula, pa zaćutala, gledajući jahtu

koja je uplovljavala u luku.
„Nastavi” reče on. „Šta se desilo od tada, do Modesti Blejz
koja je vodila ’Mrežu’?”
„To je preduga priča i predaleka prošlost.” Pogledala je na
svoj sat. „Koliko ti je Tarant rekao o ovom poslu, Pole?”
 „Sve, mislim, ali to je nedovoljno.” Hegen se pažljivo
osmehnu. „Oh, rekao je da primam naređenja od tebe.”
„Da.” Popila je kafu. „Insistirala sam na tome.”

Hegen se ukoči. A ona se u momentu promeni, neprimetno

je ogrubela. To nije bilo u skladu sa ženstvenošću malog stopala
koje se ljuljuškalo u letnjoj papuči - glatke gole noge i toplo telo
ispod tog svetloplavog kućnog kaputića. Hegenu se ta promena
nije svidela.
„Nisam primao naređenja od žene posle gospođice Piki” reče
on, zadržavajući osmeh. Ona ga upitno pogleda i on dodade:
„Gospođica Piki mi je bila učiteljica kad sam imao šest godina.
Bilo je naporno biti poslušan. Ali sad sam možda malo zarđao za
tako nešto.”

„Ne treba da budeš, Pole” rekla je to mirno. „Ne možemo to

sebi da dozvolimo.”

On klimnu glavom prema kući i reče: „Malopre nisi davala

naređenja.”
„To je bilo malopre. I bilo je u redu. Ali sad smo ustali.”
Gledala je kroz treperavi topli vazduh preko grada i dugačke
obalske linije koja se protezala na istok. „Igramo u mom dvorištu
i sa mojom loptom. Ako ne igraš na moj način, Pole, moraš da
izađeš.” U njenom glasu nije bilo izazova, ni provokacije.
Hegen je sedeo vrlo mirno, čekajući da ga prođe odbojnost
prema njoj. Želeo je da je zgrabi i protrese, da je nadjača, da je
povredi svojom snagom. Znao je da je ta atavistička potreba
iskočila iz njegove muške sujete, dok civilizovani deo njegovog
uma prezire taj osećaj.
„Ne otežavaj mi, dragi”, reče ona tiho.

„Pokušaću. Šta je prvo naređenje?”

„Nema ga. Samo bih volela da čujem neku tvoju ideju o tome
kako da počnemo.”

„Neku ideju...” ponovi on i tužno sleže ramenima. „Tu sam

kratak. Do sad nisam uspeo ni da nanjušim Gabrijela. Kako bi ti
htela da počnemo?”

„Mi smo počeli”, reče ona. „Nisi upoznao Vilija Garvina, je li

tako?”
„Znam za njega. Priča se da je dobar. Pretpostavljam, ako je
jahao na čelu tvoje ekipe, da je morao biti.” Hegen shvati da mu
se dašak poruke provukao kroz te poslednje reči i u mislima
opsova sebe. Modesti kao da to nije primetila.
„Da”, reče. „Vili jeste dobar. Poslala sam ga da locira Paka.”
„Paka?” Hegen protrlja bradu. „Žao mi je, ali nisam naročito
upoznat sa podzemljem.” Oklevao je, shvativši da joj njegove reči
daju za pravo; morala je i ona to da shvati, ali opet nije reagovala.
„Zar nije Pako nekada bio tvoj glavni čovek za ovaj kraj?”, završi
on.
„Jeste. Vodio je operacije od Perpinjana do Mantona, ali na
severu samo do Avinjona. Predala sam mu tu zonu kad sam
raspustila ’Mrežu’. Poenta je u tome da će, ako je Gabrijel ili bilo
ko drugi postavio bazu ovde, Pako to znati.”
 „Hoće li reći?”

„Videćemo kad ga nađemo.” Ustala je i prišla ogradi

balkona. „Pako voli da hoda senkom. Ali Vili zna jednu devojku...
otišao je da je potraži.”
„A ona je bliska sa Pakom?”
„Nikol je bliska s njim koliko devojka može da bude. Ne peva
zbog dobrog glasa u jednom od njegovih noćnih lokala, mada joj
ni glas nije loš.”
„Ako je ona Pakova devojka, hoće li da sarađuje?”

„Jednom sam je izvukla iz nevolje sa policijom i bila mi je

zahvalna. Ali mislim da će u svakom slučaju pričati sa Vilijem.
Pako je hrani, ali pomalo je luda za Vilijem.”

„Dovoljno da je navede da priča?”

„Više nego dovoljno.” Modesti kratkim osmehom pokaza

bele zube. „Ali koliko znam Vilija, on će biti usredsređen na
ubeđivanje. Pravi je džentlmen.”
Hegen raširi ruke. „Mora da je ovo neki takav dan. Svi to
rade.”

„Mi ćemo se uskoro baviti nečim drugim” reče ona

zamišljeno i izvadi paklicu „goloaza” iz džepa svoje kućne haljine.
„Još cigaretu, pa ću se obući. Imaš li vatre?”
Hegen se udari po džepu, pa ustade. „Ostavio sam upaljač u
kuhinji”, reče. „Nemoj da ideš.” U otvorenim francuskim vratima
stade i okrenu se prema njoj. Osmotrio ju je celu iz profila i u
njemu se opet probudi umetnik, upijajući boje i kompoziciju.
Pramen crne kose joj je lepršao preko lica na toplom povetarcu i
ona odsutno diže ruku da ga skloni. On htede da vikne da ostane
u tom položaju, baš tu, tako, dok donese blok za skiciranje.

Ona okrenu glavu i radoznalo ga pogleda: „Šta je bilo, Pole?”

»Ništa. Doneću ti upaljač.” Digao je ruku, ispruživši mali
prst. „Još nekoliko stepeni i ja bih ti je zapalio ovim.”

Prošao je kroz malu sobu i studio, do kuhinje. Kada se vratio

sa upaljačem, začuše zvono na vratima.
Gospodin Garvin, pomisli Hegen. Da li mi i on naređuje?

Otvorio je vrata i ugledao cev automatskog pištolja. Držao ga

je crn, zdepast čovek u crnom odelu i svetlosivoj košulji i sa
crvenom kravatom. Nosio je crni šešir od mohera, sa satenskom
trakom i šimi cipele sa kožom ojačanim špicevima. Imao je široko
lice, širok nos i sitne oči. Pištolj je bio „bereta brigadir”, kal. 9
mm.
Hegen je registrovao sve detalje u trenutku kada ga je
ugledao, pre nego što je osetio bilo kakvu emociju. A onda ga
obuze snažna mučnina, bio je besan na sebe. Protekli sat vremena
mislio je telom, a ne mozgom; kao i Modesti, s tim što je ona
prestala u trenutku kada se protegla lenjo kao mačka i ustala iz
kreveta. Sada je, zato što mu je u mislima bila toplina njenog
čvrstog tela i udova i njihovo sjedinjavanje, gledao u cev pištolja.
Iako je posao započet i jedan od Tarantovih ljudi bio ubijen,
a drugi nestao, on je otvorio vrata širom, bez predostrožnosti koje
bi preduzeo svaki novajlija.
 Prokleto dobar početak, pomisli besno, pa odbaci iz misli sve
sem tog čoveka i pištolja. Prst se pomeri i pokaza mu da se povuče
unutra. On posluša, držeći spuštene ruke. Čovek uđe i zatvori
vrata, držeći neprestano pištolj uperen u Hegena.

Na Hegenovom licu bio je odglumljen izraz šoka; misli su

mu jurile. Uzvik bi upozorio Modesti. Takođe bi rekao čoveku da
je ona tu; on to možda još uvek ne zna, ali Modesti nije imala
oružje; bar ne na sebi. Ali ako on progovori i to dovoljno glasno
da ga ona čuje, možda bi mogla...
Revolveraš diže slobodnu ruku i zaokruži prstom, dajući
Hegenu jasnu naredbu da se okrene, istovremeno blago menjajući
zahvat na pištolju, da bi se spremio za udarac.

Tako jednostavno, pomisli Hegen turobno. Okrenuo se i

nastavio brz okret, sekući desnom rukom unazad da bi otklonio
pištolj i uhvatio zglob. Ali čovek je to očekivao. Hegen vide kako
razvlači mesnate usne cereći se, dok mu je podlakticom blokirao
zamah, a zatim ga drškom pištolja udari sa strane u glavu. On
oseti kako mu se noge mlohavo savijaju dok je padao licem na
grubu površinu tepiha.
Strahovitim naporom je pokušao da udahne i vikne, ali
mišići ga nisu slušali. Svet se kružeči udaljavao od njega i on
poslednjim ostacima svesti oseti kako mu nešto sputava zglobove.
Modesti je stajala i gledala dole, prema luci, držeći cigaretu u
ruci. Uznemirila se zbog Pola. Iza senzitivnosti koja ga je činila
izvrsnim ljubavnikom ležalo je čelično jezgro muškog ponosa.
Pitala se kako bi to moglo uticati na posao koji je pred njima. To
se ne radi grupno; Pol verovatno ima isto gledište. Ali on će,
uprkos Tarantovim naređenjima, možda hteti da radi na svoj
način. Prethodni sat vremena nije pomogao. Pošto mu se podala,
probudila je u njemu zaštitnički osećaj.

Bila je svesna da možda nije pametno dozvoliti da se to desi.

Ispravka. Izazvati to. Ali bilo je divno i nije žalila. Okrenula se i
prošla kroz malu sobu, u kojoj su ležale Vilijeve torbe, pa je
kratkim prolazom ušla u studio. U ruci joj je bila nezapaljena
cigareta. „Pole, zar ne dozvoljavaš ženama da puše?” Ugledala ga
je na podu na suprotnoj strani studija. Sa strane na glavi imao je
crvenu ogrebotinu, a zglobovi su mu bili vezani iza leđa parčetom
sisala5 odsečenim sa uvijenog platna. Znala je čoveka koji je
klečao pored njega gledajući je sitnim očima dok je ulazila.

„Ça va, Didi?” reče ona, idući dalje prema njemu i ne

menjajući ni korak ni izraz lica. Nekome manje opreznom mogla
je prići dovoljno da ga udari nogom; ali ne Didiju. Pri njenom
drugom koraku on je digao pištolj. Drugu ruku, u kojoj je držao
nož skakavac kojim je odsekao sisal, spustio je tako što je oštricu
prislonio na vratnu arteriju Pola Hegena.

Još jedan korak”, reče on na francuskom, i ona stade. Hegen

zatrepta, pa otvori oči, prazno zureći u početku, pa zatim
fokusirajući pogled. Videla je kako mu mišići na rukama
poigravaju napinjući vezove. Oštrica ga pritisnu samo malo i
Hegen se opusti.
„Digni obe ruke na glavu”, Didi reče Modesti. „I pođi dva
koraka napred. Samo dva. Sasvim polako.”

5
Sisal (botan.) - Vrsta meksičke agave koja se gaji zbog jakih vlakana; vlakno
te biljke koristi se za pravljenje konopaca i tepiha.
 Poslušala ga je, pa tiho rekla: „Ovo se Paku neće svideti.”

„Neće?” iscerio se Didi. „Ja ću ti reći šta se Paku neće svideti.

Neće mu se svideti to što ste ti, Garvin i ovaj Hegen ovde zajedno.
Sad je šef Pako, a ne Modesti Blejz.” Poslednje dve reči odjednom
su zazvučale otrovno.
Hegenova glava je bila okrenuta prema Modesti, ali on je
osećao napetost čoveka koji je klečao iznad njega i uzdrhtao je.
Modesti je bila udaljena šest koraka i nenaoružana, i psihološki
slabija zbog toga što na sebi nema ništa, sem tanke kućne haljine.
Ali taj čovek ju je ipak gledao kao što bi lovac posmatrao u zamku
uhvaćenu tigricu.
„Alors... ti me se sećaš?” Didi je upotrebio prisno „ti” sa
podrugljivim prizvukom.

„Videla sam te ’61. kad sam dolazila na razgovor sa Pakom”,

reče ona.

„A sećaš li se ’62? Kad si poslala Vilija Garvina da me obiđe,

pošto sam preneo paketić heroina?”
„Mi nikad nismo imali dodira s drogom.” Govorila je sa
mešavinom prezira i dosade. „Svi koji su radili za mene znali su
to.”
„Ja znam da mi je posle Vilija ruka bila pet nedelja u gipsu”,
reče Didi opakim glasom, a Hegen oseti kako čoveka prožima
mržnja.
„Razgovaraću s njim o tome”, reče Modesti. „Zbog droge,
trebalo je da bude vrat.”
 „Ne, ja ću razgovarati sa Vilijem Garvinom. Gde je on?”

„Otišao da obiđe prijatelja.”

„Hoću ga ovde. Pako mi je rekao da pazim Hegena. Pazio
sam i spazio Modesti Blejz. Tamo gde je ona, ni Garvin nije
daleko. I to ću srediti pre nego što kažem Paku.”
Zabio je nož u pod i istog trenutka pritisnuo cev „berete”
Hegenu na grlo, ni za tren ne sklanjajući pogled sa Modesti.

„Ako se pomeriš, ubiću ga”, reče jednostavno, i slobodnom

rukom dobaci sisal dugačak tridesetak centimetara prema njoj.
„Uzmi to... ali sasvim polako. Dobro. Sad se okreni, sa rukama iza
leđa i veži palčeve.”
Polako se okrenula, znajući da će on, na njen prvi sumnjivi
pokret, ispaliti Polu metak kroz grlo. Iza leđa je uvila prste prema
sisalu, napravivši malu duplu omču na sredini. Gurnula je palčeve
kroz dvostruku omču i sačekala. Didi nije nameravao da pogreši.
Možda bi i mogla da ga dobije, ali uz gubitak Pola. A u trenutku
kada bi Pol dobio najmanju priliku da se pomeri, sledeći metak bi
bio njen.
„Lezi na kauč, licem dole”, reče Didi. Prišla je studijskom
kauču koji se nalazio uz jedan zid, legla na njega i okrenula se na
stomak. Didi lako ustade na noge i hitro pređe preko studija,
držeći pištolj uperen u nju. Sada mu je u ruci opet bio skakavac.
Okrenuvši glavu da vidi, Modesti primeti da se Pol pomera i
počinje da premešta noge. Pištolj se zabi njoj u vrat i Pol se ukoči.
Didi zabi nož u zid, uhvati slobodne krajeve sisala i snažno ih
povuče. Dvostruka omča joj se strahovito steže oko palčeva. On
još jednom stegnu oba kraja i onda zaveza čvor.
Sad je pištolj opet bio uperen u Pola.

„Noge”, reče Didi, ravnodušno. Znala je šta je naumio. Tim

čvorom možeš da obuzdaš čoveka sa petnaest centimetara kanapa
i onesposobiš ga sigurnije nego lisicama.

Razmišljala je da li da se onesvesti. Taj štos je mogla da

primeni kad god je htela - da se onesvesti. To bi moglo biti
korisno, ali u ovom trenutku ne bi služilo ničemu. Savila je
kolena, digla stopala i spustila jedan zglob u pregib kolena druge
noge. Didi je uhvati za dignuto stopalo i snažno ga pritisnu dole,
zarobivši joj tako drugo stopalo između lista i butine.

Rukom u kojoj je držao pištolj hitro je uhvati za vezane

palčeve i zakači za gornji deo dignutog stopala. Kad joj je
oslobodio to stopalo, ono odskoči i zateže onu dvostruku omču,
tako da su joj ruke i noge bile bolno i potpuno sputane.

Taj poslednji potez mu je oduzeo samo dve sekunde, ali

Hegen se digao i klekao, lica bledog od besa.
„Polako, Pole”, reče Modesti tiho. Didi prođe kroz studio sa
pištoljem u ruci i šutnu ga u stomak tako da je pao na bok,
dahćući da dođe do vazduha.
„Sad”, reče Didi i vrati se do kauča. Izvukao je nož iz zida,
seo postrance na ivicu kauča i pogledao Modesti. “Kad će Garvin
doći?”
 Čekao je tri sekunde i, pošto nije dobio odgovor, zavukao je
oštricu ispod kragne njene kućne haljine rasekavši je pažljivo
skroz niz leđa.

„Kasno večeras”, odgovori Modesti, gledajući Pola. „Ili

sutra.”
Didi protrlja bradu, stisnuvši oči. „Ti ćeš znati kako da ga
dobiješ.” To nije bilo pitanje.

„Antib 26-3157”, reče ona.

„Verrons, allors.” Didi ustade i diže telefon sa malog stola sa
strane. Razvukavši mu kabl do kraja, mogao je da ga spusti na
pod, tik iza Modestine glave.
„Kazaćeš Garvinu da dođe”, reče joj, okrećući broj. „I pazi
dobro kako govoriš, ma belle.” Ispravio se, držeći slušalicu u
jednoj ruci, i vešto joj povukao vrh noža niz gola leđa, ne
prosecajući kožu, nego ostavljajući tananu crvenu liniju. „Dobro
pazi”, ponovi.
 8

„Aj’, ljubavi, pričaj engleski.” Vili Garvin je namestio glavu

udobnije na jastuku. „Vežba je uvek korisna.”
„Znam. Ali ne mogu dok vodimo ljubav, Vili. To mi odvlači
misli od onoga što radim, a to ne volim.”
„Nadam se da nije tako. Al’ sad ne vodimo ljubav, Nikol.”

„A ja sad pričam engleski.”

„Dobro, onda.”
Ležala je napola preko njega, prekrstivši ruke na njegovim
grudima, i gledala ga odozgo. Nikol je imala dvadeset tri godine,
bila je niska devojka tamnocrvene kose i punačka, mada ne
debela. Bila je svesna da je praznoglava, ali to joj nije smetalo.
Nikol je imala vrlo jednostavan stav prema životu. Uvek se trudila
da olakša svakodnevicu, a ostatak vremena radila je sve što joj
prija. Bila je srećna i širokogruda i retko je razmišljala o
budućnosti; ali sada jeste.
 Sada je bila sasvim sigurna da, među muškarcima koje
poznaje, najviše voli Vilija. Kada se pre jednog sata pojavio pored
nje na prepunoj pijaci u starom delu Antiba, srce joj je poskočilo
kao retko kad.

Vili joj je pomogao u kupovini, a zatim sedeo na zadnjem

sedištu njenog skutera, držeći dve velike korpe, dok je ona vozila
prema svom stančiću pored Verden avenije.

Nikol uzdahnu i nežno ga poljubi u nos. „Drago mi je što te

opet vdim, Vili. Zaista si simpatičniji nego ikad.”

„Zgodan” reče on odsutno. „Ti s simpatična, ja sam zgodan.”

„Zgodan. Hvala ti. Koliko ostaješ u Antibu?”
„Ne znam još, ribo. Zavisi.”

„Oh.” Bila je razočarana. „Ali prošle godine si ostao tri

nedelje za praznik. Mogu da kažem Paku da moram da posetim
baku u Grenoblu, kao pre, pa da odemo negde.”
„Žao mi je, dušo, došo sam poslom.”
„Poslom? Ah, sa Modesti?” Oči joj zaiskriše. Za nju je
veličina Vilija Garvina bila u njegovom jedinstvenom odnosu sa
Modesti Blejz, koju je Nikol obožavala bez i najmanjeg traga
ljubomore. „Sa Modesti?” ponovila je. „Kao nekoliko puta
ranije?”
„Ne baš tako”, reče Vili, nežno joj masirajući rame. „Gde
mogu da nađem Paka?”
 „U Le gan ružu, u Žuan le Penu. Sad je tamo, pozadi ima lep
stan.” Gledala ga je napeto. „Ali molim te, nemoj da ideš kod
Paka, dragi Vili.”
„Što da ne? On je čudan tip, al’ nikad nismo imali frke s
njim.”
„Sad je drugačiji.” Legla je i spustila mu glavu na rame.
„Otkad je postao šef, Pako nije fin. Plaši se da ga neko ne svrgne,
pa radi loše stvari da uplaši ljude. Pomisliće da se Modesti vratila
s tobom da on više ne bi bio šef.”
Skupila je ruku na Vilijevom obrazu i progovorila ozbiljno.
„Veruj mi, Vili, radiće loše stvari protiv tebe. A sad ima preko
pedeset ljudi, samo između Kana i Nice.”
„Previše” reče Vili sa blagim prekorom. „Modesti nikad ne b’
koristila 'tol’ko ljudi. Al’ to je sad Pakov poso. Meni od njega
treba samo informacija.”

„Čuj, Vili, saznaću ja šta te zanima.” Nikol se diže na jedan

lakat i pogleda ga odozgo sa tužnim izrazom na licu. „Žao mi što
moram ovo da kažem, ali večeras, pre pevanja, moram opet da
budem sa Pakom. Znaš, kao deo posla.”

„Ovo će mu biti loše veče”, reče Vili i isceri se.

„Kako to?”
„Nije važno. Šta ti ono reče?”

„Pa, možda je i dobro što večeras moram da budem sa

Pakom, jer ću od njega izvući ono što želiš da saznaš.”

Vili se namršti. „Pako je muva”, reče.

 „Muva? Une mouche? ”

„Ne. Muva je snalažljiva. Il est malin.”

„Ah, ça. Ali i ja sam muva, Vili. Kad Pako hoće da se provede
sa mnom, kaže mi mnoge stvari. Zna da ja ne slušam. Ne zanima
me. Zato priča. Voli da mu govorim da i ne, i kako to, i oh, baš si
pametan.”

„Jes’ sigurna da ne’š rizikovati?”

„Sasvim. Lako je.”
„Dobro. Al’ bolje nemoj da mu odeš tako razrogačeni’ očiju
ko što si sad. Pako bi mogo da se upita šta si radila ovog
popodneva.”
„Fju!” Rekla je to prezirnim tonom. „Pako me uopšte ne
gleda tako.”
Telefon pored kreveta zazvoni i ona se proteže preko Vilija
da ga dohvati, ležući na njegov stomak. On zamišljeno poče da
hoda sa dva prsta uz njenu kičmu.
„Da”, reče ona u slušalicu. „Ah! Modesti!” Zbunjen glas. „Ali
ovo je?” Prekinuta, nastavi da sluša malo se namrštivši. „Da, ali...
da, kod mene je. Hoćeš da razgovaraš s njim?” Pauza. „Dobro.
Odmah ću mu preneti.” Spustila je slušalicu sa uva, zagledala se u
nju, pa je vratila na viljušku i okrenula se da pogleda Vilija.
„To je bila Modesti”, reče mu. „Ali zvučala je čudno. Nije mi
dala da govorim, stvarno. Rekla je da moram da ti kažem da se
odmah vratiš. Hitno je. Ali, Vili, nije kazala moje pravo ime... sve
vreme me je zvala ’Žaklina?’”
 Vilijeva ruka se zaustavi na njenoj kičmi. „Žaklina”, ponovi
on tiho, bez nesigurnosti u glasu. „Skloni se, ljubavi.” Lagano ju je
pljesnuo po zadnjici. „Moram da krenem.”

Ustala je sa kreveta i uzela kućnu haljinu. Vili poče da oblači

košulju i pantalone. „Što se tiče Paka”, reče, „zanima me sve što
zna o čoveku po imenu Gabrijel i sve što zna o velikom
transportu dijamanata. U redu?”

„Jeste, Vili. Gabrijel i dijamanti. Zapamtiću.” Namrštila je

lice trudeći se da se koncentriše, pa je pošla do prozora i podesila
plastične venecijanere da propuste više svetlosti u sobu.
„Al’ ne forsiraj”, reče Vili, obuvajući cipele. „Neću da Pako
posumnja.”

„Vili, dođi ovamo.” Razdvajala je trake venecijanera da

proviri napolje, a u glasu joj se osećalo uzbuđenje. Vili priđe do
nje i sagnu se da proviri kroz uzanu pukotinu. Stan se nalazio u
kući na uglu, sa alejom koja je prolazila bočno i pozadi. U aleji je
stajala crvena vespa.
„Mislim da su te pratili dovde, Vili!” Glas joj je malo drhtao.
Taj skuter pripada jednom od Pakovih ljudi.”
„Kome?”
„Šaldjeu. On je Alžirac, a prišao je Paku kad je Modesti
otišla.”
„Misliš da me je pratio? Ili on pazi na tebe?”
„Oh, ne. Pako ne brine o meni na taj način. Bojim se za tebe,
Vili. Znam da će Pako uraditi loše stvari.”
 „Ne brini, ljubavi.” On je obgrli i stisnu smirujući je. „Idi i
pogledaj napred, vidi možeš li da primetiš tog tipa.”
Ona ode, bosa. Vili dohvati svoju jaknu. Bila je to lagana
vindjakna sa dugačkim rajsferšlusom napred. Unutra, na levoj
strani stajala je dvostruka kanija od tanke, ali krute kože, u kojoj
su bila smeštena njegova dva noža. On pođe sa jaknom u
kupatilo, pa se umi i opra ruke. Dok je provlačio češalj kroz kosu,
ugledao je bocu na polici, iza toaletne šolje, i iscerio se. U boci je
bila sona kiselina.
Nikol se pojavi na vratima kupatila. „Tamo je, Vili”, reče
uzbuđeno, raširenih očiju. „Ispred kafića prekoputa.” Vili pažljivo
uze onu bocu i gurnu je u džep jakne. Uzeo je Nikol za ruku i
odveo je u dnevnu sobu. Iz pozadine je video pločnik prekoputa i
nekoliko stolova ispred kafea. Za jednim stolom sedeo je nizak
čovek mršavog, tamnog lica. Na sebi je imao uzane pantalone
krem boje i tamnozelenu jaknu od lanenog platna. Kosa mu je
bila duga i pažljivo začešljana.
„Malo ću ga onesposobiti”, reče Vili. „Jel’ si i dalje pri onom
da večeras hoćeš da navedeš Paka da se raspriča, ribo?”
„Naravno, Vili.” Oklevala je. „Ali posle, mislim da ću otići
negde. Ponekad nije lepo sa Pakom. Otići ću u Pariz. Možda u
London.” Dodirnula ga je po ruci. „Misliš li da bih mogla da se
zaposlim u Londonu, Vili?”
„Valjda bi’ ja mogo da ti dam posao.” Aluzija je bila ishitrena
i ona shvati da su mu misli obuzete drugim stvarima. „Kad ćemo
se videti, da ti kažem šta sam saznala od Paka?” upita ona.

„Ti kaži, ljubavi.”

 „Ja kasno završavam u Le gan ružu. Budi ovde, na staroj
pijaci u dva sata. Tada je prazna.”
„Dobro. Mogu li sad da pozajmim tvoj skuter?”
„Sve što želiš, Vili. Ja večeras mogu taksijem iz Žuan le
Pena.”
„Prava si lutkica.” Uzeo ju je za ruke i poljubio. „Onda,
vidimo se večeras.”
„U redu. Volela bih da vidim i Modesti, ako može da dođe.
Bila je baš čudna kad me je preko telefona zvala Žaklina.”

„To je značilo da je u nevolji. Pobrinuću se za Šaldjea, pa ću

videti šta je posredi. Zdravo, ljubavi.”
„Zdravo, Vili. I molim te...”

On stade kod vrata i osvrnu se.

„Molim te, budi muva”, reče ona zabrinuto.

Vili siđe niz stepenište i izađe u maleno zadnje dvorište.

Prošao je kroz kapiju u aleju u kojoj je stajala crvena vespa. Bio je
to nov motor, odlično održavan. Sedište je bilo prekriveno
škotskom kariranom tkaninom, sa penastom gumom ispod. Vili
priđe skuteru, izvadi bocu sa sonom kiselinom iz džepa i izli je na
sedište. Tečnost se odmah upi.
On baci praznu bocu u korpu za otpatke, pa se vrati, prođe
kroz kuću i izađe na glavna vrata. Nikolina „lambreta” je stajala
pored ivičnjaka. On je žureći stisnuo gas i aktivirao karburator.
Krajičkom oka je primetio kako Šaldjeova figura hitro prelazi
preko ulice i ulazi u aleju.
Vili pokrenu skuter i opkorači ga. Kada je polako pokrenuo
motor, začu ljutito turiranje iz aleje i zatim se pojavi vespa. Video
je Šaldjea u ogledalu. Čovek se mrštio i Vili vide kako se vrpolji na
motoru, podiže se sa sedišta i pruža ruku pozadi pa trza tur svojih
pantalona.

Vili malo ubrza i skrenu levo u Voban ulicu, prema Trgu

ženeral de Gol. Šaldje je, iza njega, vozio čudno vijugajući.
Provezli su krug oko trga i Vili se opet osvrnu na uglu. Šaldje je
sada napola stajao, a napola smešno čučao, jednom rukom
između nogu je povlačio mokro međunožje svojih pantalona.

Video sam kako ljudi ginu zbog manjih stvari, pomisli Vili
ushićeno. Osećao je zadovoljstvo, ali ono nestade kad se setio
Modestinog telefonskog poziva iz Hegenovog stana. Kako su,
dođavola, problemi već počeli? I kakav je to problem koji Modesti
ne može da reši? Obuzeo ga je nemir. Sigurno je neko s njom, pa
je onako govorila telefonom. I mora da joj je naređeno da ga
pozove da se vrati u Hegenov stan. Bilo je zrnce utehe u tome.
Značilo je da je, ko god da je upao, želeo Vilija Garvina u mreži
pre nego što napravi sledeći korak.

Izbacio je te spekulacije iz glave i usredsredio se na vožnju,

prateći Šaldjea u ogledalu, već pomalo nestrpljiv. Bračna alatka
tog gada mora da je okaljena; moraće uskoro da stane i uleti
negde u muški toalet ili se bar negde skloni sa vidika da bi mogao
da skine te pantalone. I mogao bi da bude onesposobljen.
 Bili su već skoro ispod Albert ulice, a Šaldje ga je i dalje
pratio. Vili se osvrnu i vide izbezumljen izraz na njegovom licu
kad je rizikujući skrenuo preko ulice, pa se na zvuk sirene trzajem
vratio nazad.

Vili skrenu desno, na drum pored mora, gde je niski zid

odvajao neodržavanu sivu traku plaže. Odjednom Šaldje kao da
pobesne. Pokušao je da skoči sa skutera u vožnji. Motor udari u
ivičnjak i on se ispruži po pločniku. Vili zakoči i stade i okrenu se
da ga pogleda.
Šaldje je trgao pantalone da bi ih skinuo, istovremeno
skačući sa niskog zida na plažu. To nije bila dobra kombinacija
pokreta. Doskočio je i opružio se koliko je dug, dahćući
izbezumljeno i ritajući se da bi zbacio pantalone.

„Auf!” promrmlja Vili, oduševljen sopstvenim uspehom.

Očaran je gledao kako Šaldje zbaca pantalone sa sebe. Ispod su
bile živopisne gaće sa belim i prljavoroze prugama. Tu se brzo
skupljala masa posmatrača, a čuli su se i ogorčeni uzvici.
„Est-il fou? ”

„Ah, c’est degoutant! ”

„Devant les enfants, voyons!”

Jedan žandarm pređe preko druma i progura se kroz gužvu.
Šaldje je posrćući utrčao u more, sa prugastim gaćama oko jednog
zgloba. Seo je u vodu do struka, jednom rukom se držeći za glavu,
dok mu je druga bila u vodi. Gaće koje je skinuo otplutale su.
Žandarm ljutito dotrča do ruba vode. Oštro je zviznuo pištaljkom
da privuče Šaldjeovu pažnju, a onda ga je pozvao zapretivši mu
prstom.
Vili je pretpostavljao da je toliko za sada dovoljno. On pusti
kvačilo i dade gas, pa izađe na drum koji je u stvari bio prečica
preko Kap d’Antiba. Bilo mu je drago što je pozajmio „lambretu”,
umesto da ode po iznajmljena kola koja je ostavio u blizini pijace.
Kroz ovakav saobraćaj „lambreta” će ga odvesti do Kana mnogo
brže nego što bi kola.
Dvadeset minuta mu je trebalo da stigne na Bulevar de la
Kroazet i kapiju. Vozeći se uzanim, vijugavim uličicama stare
četvrti, ugledao je ispred sebe čoveka koji ide polako, pomažući se
štapom. Čovek je bio visok i sedokos. Imao je tamne pantalone sa
svetložutom platnenom jaknom i smeđim zumbanim cipelama.
Vili se zaustavi uz ivičnjak ispred njega i siđe sa skutera.
„Zdra’o, ser Dži. Nisam očekivo da vas vidim ovde.” Tarant
se nasloni na štap. Primetio je da je Vili Garvin malo napet i
upitao se da li je Hegen razlog tome.
„Ovde sam nezvanično”, reče on. „Imam slobodan vikend, a
Njegovo visočanstvo je insistiralo da dođem ovamo s njim. Pošto
mi je naloženo da se lično angažujem u ovom poslu, pomislio sam
da je dobra ideja da dođem.”
„Znači, i šeik je tu?”
„Sa celom pratnjom.” Tarant umorno protrlja čelo. „Svi smo
smešteni u Grej d’Albionu, kao srećna bratska banda. Počinjem da
se osećam kao Lorens, sem što je on vidno uživao u svom
bizarnom društvu.”
 „Razvedrite se, dragi moj stari.” Vili je izgledao opušteno, ali
i dalje se u pozadini osećala njegova napetost. „Večerom dolazi
plač, a jutrom rados’.”

Tarant se zagleda u njega. „Molim?”

„Psalam trideset. Peti stih.”
„Ti, ah, znači, imaš i drugo zanimanje?”

„Ne mož’ biti baš zanimanje. Bio sam godinu dana u

kokošinjcu u Kalkuti, a pošto sam za čitanje imo samo psaltir,
učio sam psalme napamet.”

„Vidim.” Tarant oćuta. „Šta te muči, Vili?”

„Nisam još siguran. Možete li da mi učinite jednu malu
uslugu?”

„Koju?”
„Dajte mi dva minuta, pa onda pođite do Hegena. To je prva
levo, broj šesnes’. Popnite se uz stepenice i zazvonite.”
„A onda?”

Vili sleže ramenima. „Gledajte šte će se desiti.”

Modesti je zanemarila jake bolove u rukama ne misleći

uopšte na njih.
Pre samo pola sata je razgovarala sa Nikol, tako da će Vili
stići svakog trenutka. Napinjala je sluh da bi čula i najslabiji šum
pokreta, ne na stepeništu, već u samom stanu. Ta koncentracija
joj je pomogla da eliminiše bol. Pomogla joj je takođe da eliminiše
i svest o Didijevoj ruci koja se kretala po njoj.
Na suprotnoj strani sobe, Pol Hegen je ležao i ne trepćući
zurio u njih, sa čistom mržnjom u pogledu, zbog koje mu je lice
bilo sve u znoju.
Didi pogleda na sat i ustade. „Kad Garvin dođe”, reče,
pomerajući cev pištolja od Hegena do Modesti i nazad, „ako
jedno od vas vikne, odmah ću ubiti ono drugo. Entendu?”
Odjednom se ukoči, osluškujući. Čuli su se tihi šumovi koraka
koji se penju stepeništem i postaju sve glasniji. Neko stade ispred
vrata. Oglasi se zvono. Hegen se zagleda u Modesti, pogledom joj
govoreći da vikne. Ona malo pomeri glavu odbijajući to i skrenu
pogled prema prolazu koji je vodio ka spavaćim sobama i
kupatilu.
Didi sa pištoljem u ruci tiho priđe vratima. Uhvatio je kvaku
i naglo ih otvorio. Kad je to uradio, Vili Garvin izađe iz prolaza
iza njega, na suprotnoj strani studija.
Vili je nož u ruci držao za vrh; zatim nož nestade i zafijuka
kroz vazduh. Oštrica se zari Didiju u ruku u kojoj je držao pištolj,
do kosti. On zacvili u šoku, i dalje zureći u visokog, sedog čoveka
koji je stajao pred njim, na vratima. Pištolj mu ispade iz ruke koja
ga više nije osećala, a visoki čovek ga mirno uhvati, onda gurnu
Didija nazad u sobu i zatvori vrata za sobom.
Didi se cvileći okrenu, znajući da će ugledati Garvina. Drugi
nož je držao u krupnoj, snažnoj ruci, a njegova dva, poput
Arktika ledena oka, obećavala su mu smrt.
 „’Oćeš da ga dokrajčim, Princezo?”, upita Vili tiho.

„Ne, Vili. Oslobodi me, molim te.”

Didi se ponovo zaprepasti, pa se skljoka na stolicu i napola se
ispruži preko stola, sa nožem u zadnjem delu mišice. Tarant
prevrnu pištolj u ruci, ali ne reče ništa. Vili Garvin je sada bio
sagnut iznad Modesti. Oslobodio joj je ukočeno stopalo ispod
vezanih palčeva, pa pažljivo nožem preseče sisal.

Dok se ukočeno uspravljala da sedne, isečena kućna haljina

joj pade na struk i Tarant na trenutak ugleda njeno predivno telo.
Vili joj diže kućnu haljinu i prebaci je opet preko ramena, pa
malo trgnu kragnu, da je veže iza njenog vrata. Palčevi su joj bili
modrocrni i strahovito otečeni. Vili ih uze među svoje dlanove i
poče nežno da masira. Svu pažnju je usmerio na nju, možda i
zaboravivši sve ostale u prostoriji.
„Doneću ti par lavora vruće i ’ladne vode”, reče. „Uranjaćeš
palčeve naizmenično u njih. Od toga će se brzo povratiti. Al’
imaćeš gadni’ deset minuta, Princezo.”
„Bogami, zaslužila sam to. Sve.” Glas joj je bio tvrd, pun
samoprekora. Onda je omekšao. „Hvala ti, dragi Vili. Palčevi
mogu da sačekaju. Donesi pribor za prvu pomoć i sredi Didija, da
ne iskrvari previše. Ja ću se pobrinuti za Pola.”

Nespretno je uzela Didijev skakavac i ustala. Vili pređe preko

studija, drugarski klimnuvši glavom Hegenu u znak pozdrava.

„Zdravo, Pole. Drago mi je da te vidim. Kako s’ ti, druže?”

 „Prokletstvo, bolje nego što zaslužujem.” U glasu mu se čulo
divlje ogorčenje i znoj mu je curio niz lice. Modesti kleknu pored
njega, sa nožem u ruci.

Vili stade ispred Taranta, i ovaj ugleda dva hladna plava oka
koja ga izazivaju da prokomentariše bilo šta ili sve ono što je
video ili pretpostavio. Tarant stisnutih usana pogleda Modesti i
Hegena, pa vrati pogled na Vilija. Posle trenutka oklevanja,
odobravajući kratko klimnu glavom.
Vili se opusti i spusti pogled na Didija, koji je i dalje mlitavo
ležao preko stola, polusvestan. Uhvati ga za kosu i diže mu glavu.
„Didi”, reče veselo. „Sad ga se sećam. Uvek je imao problem
s rukama, Princezo.” Izašao je u spavaću sobu i minut kasnije se
vratio sa plastičnom kutijicom. Hegen je u kuhinji grejao vodu.
Modesti je stajala pored kuhinjskih vrata masirajući svoje palčeve,
čvrsto stisnutih usana. Svi su ćutali.
„Ne uživam da budem mamac”, reče Tarant dok je Vili
spuštao kutiju i otvarao je. „Mogao je da me ustreli.”
„Neko je moro da rizikuje”, reče Vili razumno. „A ja sam
kukavica.” Pažljivo je isekao rukav Didijeve jakne, a onda i
košulje, otkrivajući mu golu mišicu u koju je bio zaboden nož sa
crnom drškom. Stavio je jednu ruku Didiju na rame, pa uhvatio
nož za dršku i pogledao Taranta.
„Dobro. ’Oćete li moći da stavite ovaj privremeni zavoj, ser
Dži?”
 Prošlo je deset minuta. Modesti je bila u suknji i bluzi, a
navukla je i par pamučnih rukavica, sa jastučićima od paperja,
natopljenih ekstraktom severnoameričke leske6 u palčevima.
Hegen je stajao pored prozora, sa rukama u džepovima. Šake su
mu bile stisnute u pesnice. Didi, siv u licu, sedeo je na kauču.
Rame mu je bilo obavijeno debelim slojem zavoja, a ruka u
povesci.

„I kako se on uklapa?” upita Tarant.

„Ne uklapa se.” Modesti nespretno uze cigaretu koju joj je
Vili upalio. „On je slučajni učesnik. Očigledno je Pako sumnjao u
Pola i naredio je da ga prate. Kad sam se ja pojavila, Didi je
pomislio da je gotovo i odlučio da nas zakuca. Ali hteo je
sopstvenu osvetu pre nego što stvar prijavi Paku.”

„Pako ima mnogo očiju” reče Vili, donoseći iz kuhinje

poslužavnik sa kafama. „Pratio je i mene, al’ mislim da onaj nije
dobio priliku da me otkuca.”
„Šta si mu uradio?”, upita Modesti.
„Samo sam mu digo temperaturu, Princezo. Il’ ga je policija
privela zbog nepristojnog ponašanja, il’ je u bolnici.” Vili se
namršti. „Samo nisam siguran kako sona kiselina utiče na
dragocenu porodičnu reprodukciju.”

„Objasni, dragi Vili.”

6
Leska - Vrsta cvetnog drveta; rastvor sa ekstraktom severnoameričke leske.
 Ukratko im je ispričao, pa se okrenuo ka Tarantu. „Možete li
u vezi s tim da kontaktirate Drugi biro? Treba da nam ga skinu s
vrata na par dana. Ko i ovog Didija.”

Tarant diže slušalicu telefona. „Leon Voboa mi je dao

potpunu slobodu kada je reč o saradnji sa inspektorom
Diranom”, reče. „Francuska policija je u prednosti jer su njihovi
zakoni smišljeni tako da im zaista pomažu da rade svoj posao.”
Petnaest minuta kasnije, kombi za transport bakaluka stade pred
kućom i dva poslovno odevena čoveka odvedoše Didija niz
stepenište, sa kišnim mantilom prebačenim preko ramena.
„Hvala za kafu.” Tarant ustade i uze svoj štap. Pogledao je
Modesti. „Žao mi je što nas je ovaj slučajni učesnik uhvatio
nespremne”, reče ljubazno. „I molim vas, nemojte misliti da vam
dišem za vratom, ali voleo bih da čujem izveštaj o napretku kad
god budete mogli i imali šta da kažete.”

„Vi ste u Grej d’Albionu, sa Abu Tahirom?”

„Da.”
„Videćemo se tamo čim se čujemo sa Nikol. Biće prilično
kasno.”

„Neću spavati. A mislim ni Njegovo visočanstvo. Doviđenja

za sada, draga moja.”
Kada je Tarant otišao, u studiju je nastala duga tišina, koju je
remetio samo Vili Garvin, zviždeći u maloj spavaćoj sobi dok se
raspakivao.
Hegen reče: „Kako tvoje ruke?”
 „Biće kao nove kroz koji sat.”

„Mora da te mnogo bole.”

„Bi, kad bih im to dozvolila.”

On je ozbiljno pogleda. „Žao mi je. Gospode, žao mi je. Kad

se samo setim kako je to đubre sedelo tu i dodirivalo te,
maltretiralo te!”

„Ne budi glup.” Odmah je promenila temu. „Doživljavala

sam i gore stvari, i to nije važno. Važno je to da si ti gadno
omanuo, a i ja takođe.”

„Ti?”
„Naravno.” Glas joj je bio napet, gotovo grub. „Da nisam
bila...” napravila je pokret, „opuštena, od ležanja na krevetu s
tobom, shvatila bih da nešto nije u redu. Hoćeš li da pozoveš
Vilija ovamo, molim te?”
Hegen je pogleda. Pođe do prolaza i pozva ga. Iz prolaza se
pojavi Vili, sa nožem u jednoj ruci, onim koji je izvukao iz
Didijeve nadlaktice; u drugoj mu je bio štapić karborunduma. Na
licu razvučen poznati osmeh.

„Trebalo je da vidiš onog tipa na skuteru”, reče. „Bio je

smešan da umreš, Princezo.”
„Samo minut, Vili. Moram nešto da te pitam.” Pogledala ga
je ozbiljno. „Hoćeš li da odustaneš?”
Shvatio ju je i to nije krio.
 „Ne budi stroga prema sebi, Princezo”, reče joj nežno.
„Mislim da još nisi odvagala sve. Ovo je možda najbolje što je
moglo da se desi.”

Hegen reče tužno: „Nemoj mene da tešiš, Vili, druže.”

„Neću.” Vili je bio smiren. On poče pažljivo da oštri nož
malim, kružnim pokretima karborunduma. „Pao si na nos, druže.
Ko i Princeza. Pao sam i ja nedavno, pre nego što je ovo počelo.
Sad smo svi doživeli pročišćenje i izbacili to iz svojih sistema.
Možda malo boli, al’ ako se naoštriš u prvoj rundi, verovatno će se
kasnije isplatiti.”
Hegen duboko uzdahnu i htede da progovori, ali Modesti ga
pokretom zaustavi. „Ćuti. Ozbiljan je. I možda je u pravu.”

Prišla je prozoru i zamišljeno se zagledala napolje. Gledajući

je, Hegen primeti kako se njeno telo polako opušta i onaj oštri
izraz lica omekšava. Ona kratko uzdahnu, a kada se okrenula od
prozora, na usnama joj je bio blagi osmeh.

„U pravu je”, reče. „Sad više niko neće moći da nas iznenadi.
Čuj, moraćemo da odemo odavde, Pole. Ako se Pako interesuje za
tebe, ovo nije dobra baza. Možeš li da nam nađeš neku vilu, negde
van grada? Daleko od obale, možda u Biju ili Valoriju?”

„Naravno. Daj mi nekoliko sati.” Hegen odjednom oseti

olakšanje. Iznad glave mu nestade gorki, mračni oblak, mada nije
mogao da objasni kako i zašto.

Vili prestade da oštri nož. On stade ispred Modestine slike,

napućivši usne, i zainteresovano se zagleda u nju.
 „Trebalo bi da je završiš, Pole”, reče ozbiljno. „Divno si je
uradio. Vrlo lepo, zaista.” Sagnuo se napred, prstom gotovo
dodirujući njenu naslikanu nogu visoko iza desnog bedra. “Vidiš
ovo, Princezo?” reče zadivljeno. „U’vatio je i mali ožiljak tu gde
sam ti izvadio onaj metak.”
 9

Nikol se ogledala u ukrasnom, žuto-belom i zlatastom ogledalu

toaletnog stola. Nabrala je nos i napravila malu grimasu prema
sopstvenom odrazu.

Na drugoj strani velikog, izgužvanog kreveta, Pako je

navlačio svoju pazušnu futrolu „džordž lorens” u kojoj se vidi
samo rukohvat pištolja, koji opruga drži na mestu.
Bila je to velika spavaća soba, sa skupim i ružnim
nameštajem. Nikol je nosila ružičasto-plavu, poluprovidnu
spavaćicu, sa mnoštvom mašnica i nabora. Mrzela ju je. Imala je i
čarape jer je Pako to voleo; mrzela je i to. Pako obuče svoj
smoking. Bio je korpulentan muškarac, krupnog tela i sa jakom
donjom vilicom. Prošao je oko kreveta do Nikol, stavio joj ruke
na ramena i sagnuo se da je poljubi u vrat. Pogledala ga je u
ogledalu i osmehnula se.

„Nikol, golubice... nešto te muči.” Zaiskrio je nemir u

njegovim očima. „Večeras nisi bila sasvim svoja.” Odmahnuo je
glavom sa dubokom napetošću.
 Nikol pomisli na sopstvenu malu spavaću sobu i Vilija
Garvina. Ali odmah odbaci tu misao i uzdahnu. „Izvini, Pako.
Nije ništa. Samo sam malo zabrinuta za svoju baku u Grenoblu.
Nešto joj nije dobro.”

„Ti si dobra devojka, Nikol.” Pako joj stisnu ramena. Oči su

mu bile vlažne. Bio je to okrutan čovek gotovo bezgranične
sentimentalnosti. „Uvek treba da mislimo na stare ljude. Sećam se
svoje drage bake, kad sam bio mali...” Progutao je knedlu i
pogledao na sat. „Ah, moram da se pobrinem za jedan posao,
golubice. Odmori se malo, a ja ću doći da gledam kako se oblačiš
za prvi nastup.”
Spustio je ruke niz njeno telo, do bedara. Nikol se ukoči od
napetosti, znajući šta sledi. Njegovi prsti je odjednom jako
uštinuše, snažno joj stežući meso, i on se slatko nasmeja. Ona
očekivano ciknu, iznenadivši se, i potapša ga po obrazu,
pomislivši kako bi ga slatko izgrebala noktima. Smejući se i dalje,
Pako ode do vrata. Tu diže prste do usana i dunu poljubac prema
njoj. Kada su se vrata zatvorila za njim, ona se uozbilji. Nežno
protrlja bolnu butinu i mrzovoljno se pogleda u ogledalu.
Slegla je ramenima, pa tiho prošaputala: „Žao mi je, Vili.
Nije pričao, prasac jedan.” U očima joj bljesnu iskra i ona
namignu. „Ali nije se baš ni zadovoljio.”
Pako ode niz široki prolaz, prekriven debelim tepihom. Na
zidovima su stajale dve slike, a u jednom udubljenju mala replika
Rodenovog Poljupca. Jedna od slika je prikazivala devojčicu u
dugačkoj spavaćici, kako na kolenu dadilje izgovara svoju
molitvu. Na drugoj se video francuski konjanik iz Prvog rata,
kako kleči i drži glavu svog smrtno ranjenog konja usred ratnog
haosa. Ispod je bilo odštampano: Adieu, mon vieux.
Pako je zamišljeno prošao prolazom do ugaonog lobija iz
koga je vodilo nekoliko vrata i drugi prolaz pod pravim uglom u
odnosu na onaj prvi. Tu je sedeo jedan čovek za malim
pomoćnim stolom od pozlaćenog drveta i čitao novine. U lobiju
je bilo nekoliko malih slika i statueta. Ispod postolja od kovanog
gvožđa vaze sa veštačkim cvećem stajala je mala urna. Pako
dodirnu urnu i uzdahnu.

„Pepeo jadnog Josifa” reče. „Treba se sećati starih prijatelja,

Morise.”
Čovek diže pogled sa svojih novina i beznačajno sleže
ramenima.

Pako odmahnu glavom. „Voleo bih da me nije primorao da

ga ubijem”, reče tužno. Kroz jedna od vrata uđe u svoj kabinet.
Bila je to dugačka prostorija, sa kratkim bočnim dodatkom na
kraju, kao slovo „L”. Pako pređe preko belog tepiha, sede za
veliki, kitnjast sto i otključa jednu fioku. Iz nje izvadi blok za
poruke i malu, crvenu svesku.

Deset minuta je pažljivo šifrovao poruku. Kada je završio,

izašao je kroz vrata u uzanu prostoriju u kojoj je jedan čovek
sedeo za primopredajnikom, sa slušalicama oko vrata i čitao
knjigu drečavih korica.
„Kad ide sledeći poziv, Pepe?”, upita Pako.

Operater pogleda sat na primopredajniku. „Kroz pet minuta.

Oni će slušati u dvadeset tri nula-nula.”
 Mekvirter je, sa ružičastim papirom za poruke u ruci, polako
išao kamenim hodnikom za kolonom monaha. Na kraju hodnika
oni skrenuše prema ćelijama u kojima će ostati pod stražom
tokom noći. Mekvirter ubrza korak idući prema svetilištu.
Gabrijel je sedeo za stolom, sa penkalom u ruci, i čitao papir
zakačen u tamnocrvenoj fascikli.

„Hitri Hermes stiže na krilatim nogama”, objavi Mekvirter,

mašući porukom. „Vrlo zanimljiva poruka od našeg drugara
Paka.”
„Čekaj.” Gabrijel nastavi da čita. Mekvirter napući usne i
poče polako i odmereno koracima da premerava šareni tepih.
Prođoše dva minuta. Gabrijel zatvori fasciklu i diže pogled.
„Ukratko”, jedino reče.
Mekvirter spusti poruku ispred njega. „Od Paka. Izgleda da
je devojka, bliska sa pomenutim Pakom, izvela malu probnu
operaciju na njemu, ili je to pokušala. Pomenula je Gabrijela i
pričala o dijamantima. Pako kaže da je neko morao da je uputi na
to i pita da li da pokuša da sazna ko je to?”
Gabrijel se zavali, bezbojnim očima gledajući kroz
Mekvirtera. „Pako bi mogao da oda više nego što bi saznao”, reče.
„Jednostavno ćemo ga obeshrabriti, ko god to bio. Poruči Paku da
noćas ubije devojku.”

„Da.” Mekvirter uze poruku, okrenu je i napisa nešto na

poleđini. Pogleda na sat. „Vreme prijema, dvadeset tri i trideset.”
Gabrijel reče: „Je li to sve? Ništa sa ostalih lokacija?”
 „Samo uobičajeno. Kalonidis vodi prvu vežbu večeras. Treba
da dobiju pet minuta vremena, ali nije zabrinut. To im je bio prvi
pokušaj.”

„Dobro. Pošalji tu poruku Paku.”

„Misliš li da bi mogao da se usprotivi? Mislim da on spava sa
tom devojkom.”

Gabrijel otvori drugu fasciklu i pogleda Mekvirtera. „Pako

me suviše dobro poznaje. Neće se protiviti. Možda će i uživati u
tome. Ali će i plakati zbog toga.”

Dvadeset minuta kasnije, u svom kabinetu, Pako je

dešifrovao odgovor. Polako je prineo upaljenu šibicu poruci i
gledao dok nije izgorela u pepeljari. Zavalio se, misleći na Nikol,
na njeno meko, toplo telo ispod divnog veza njene spavaćice i one
čudesno spretne noge u najlon čarapama, sa žabicama na
butinama.

Suza mu pođe iz oka i skotrlja se niz debeli obraz.

„Ja ne kapiram Sibelijusa”, reče Vili Garvin tiho. „Samo

buka, bez zvuka. Uzmi starog Mocarta. Taj klinac je znao da
napiše muziku sa ritmom.”

„Ne kažem da nije”, odgovori i Modesti tiho. „Ako bih

morala da se odreknem jednog ili drugog, odabrala bih Mocarta.
Mislim da je Sibelijus perspektivniji.”
Bilo je nešto pre dva sata ujutru. Stara pijaca je bila prazna, a
šćućurene mračne kuće oko nje su spavale. Iznad njih, velika
zakrpa visokih oblaka je polako prelazila preko meseca. Oni su
stigli pre petnaest minuta, Modesti na zadnjem sedištu Nikolinog
skutera, koji su ostavili na pet minuta hoda odatle, da ne bi ovde
privlačili pažnju.

Modesti je bila u sivom džemperu i crnoj suknji sa crnim

hulahopkama. Na nogama je imala ravne cipele za šetnju. Nosila
je i ručnu tašnu sa kaišem za rame. Kopča na tašni je bila velika, a
bila je napravljena od debelog, oblog, komada glatkog, crnog
drveta, sa malim poluloptama na krajevima. Ono se uklapalo u
ležište na suprotnoj strani tašne. Vili Garvin joj je napravio tu
kopču. Kada se taj komad drveta sa pečurkastim krajevima jako
trzne, oslobađao se i ona bi u ruci držala kongo.
Vili je pušio cigaretu, pokrivajući žar rukom. Bio je u uskim,
tamnim pantalonama i crnoj vindjakni vezanoj kaišem u struku i
dopola zakopčanim rajsferšlusom.
Sedeli su u mraku, na niskom zidu, nedaleko od muzeja.
„Dobro” reče Vili bezvoljno. „Pokušaću još jednom sa
Sibelijusom. Al’ ne verujem da će proći, Princezo. Zato ne
verujem da će se okolo hvaliti kako sam ja njegov obožavalac. Sit
sam tipa koji zahteva da se suviše naprežem dok ga slušam.”

„Hrabro, Vili dragi. Znam šta misliš, ali uvek možeš da se

vratiš starom Mocartu i melodičnijim klincima.” Modesti isteže
noge. Prijalo joj je da sedi tu u tami, čeka da se dogodi nešto
važno i razgovara sa Vilijem. Bilo je mnogo takvih situacija u
prošlosti.
Znala je da se ljudi ponekad pitaju šta Modesti Blejz i Vili
Garvin mogu da kažu jedno drugom, sem da pričaju o poslu i o
„Mreži”. Pomalo je ironično kad se pomisli na uobičajeno
ćaskanje u gradu uz kafu. Vili je u životu video, proživeo i uradio
više nego dvadeset prosečnih ljudi zajedno. Ona je uvek otkrivala
nešto novo u njemu; mislila je da je isto i sa njim. A Vili je imao
svoje stavove. Ponekad pomalo iznenađujuće, ali bili su njegovi,
lični i uvek zanimljivi.
„Šta misliš o Polu Hegenu?” upita ona.
„Žustar. Pametan. Dobar u akciji; ubaci ga u gužvu i u trenutku će
se pokrenuti, bez razmišljanja. To sam vidô u njemu danas po
podne.” Vili pažljivo ugasi cigaretu u jednoj pukotini pa se malo
zamisli. „Mada ’e malo živčan. Bio bi još bolji kad bi se opustio.”
„Mislim da je danas bio ljut na sebe, Vili.”

„Možda je u tome štos. Pretpostavljam da je potpuno

samouveren u gužvi, Princezo? Mislim, ima dobre pokrete, al’
kakav mu je tonus mišića? Jel’ dobro izgleda?” Nije bilo skrivenih
misli u tom pitanju. Znala je da Vili misli da ona inače ne blefira s
njim, a i s njom je isti slučaj.
„Da. U formi je, Vili. Nisam ga videla u pokretu, ali rekla bih
da zna da se bori. Više me brine kako će prihvatiti moju
komandu.”

„Moraće”, reče Vili nežno. „Ako ’oće da učestvuje. Mislim...

to je tvoja igra. Znala si više o opstanku kad si imala dvanes’
godina nego što će Hegen znati u pedesetoj.”
„Da. Ali i dalje sam žena.”

„Moraće to da zaboravi. Stvarno da zaboravi.”

„Ti ne zaboravljaš, Vili. Uvek brineš o meni.”
 „Nismo jednom bili u nezavidnoj situaciji, Princezo”, reče on
ozbiljno. „Da sam to ikad radio, davno bi’ mi dobili drvene
kapute. Ako uđeš u poso misleći o tuđem delu, gotov si. Ti si me
to naučila.”

„Ne. Ti si to davno znao, Vili. Kod Dijen Bijen Fua i

zapadno. Možda ranije nisi o tome razmišljao kao o pravilu, ali si
znao.”

Čula je kako se smeje. „Nikad pre nisam ništa formuliso ko

pravilo. Samo sam reagovo, ko jedan od Pavlovljevi’ đavolski’
pasa. Ali Pol Hegen mora da igra na tvoj način, Princezo, il...”
Zastao je.
Odnekud iz pomrčine, sa stotinak metara udaljenosti, začu
se kuckanje štikala po kaldrmi. Modesti dodirnu Vilija po ruci i
oni ustadoše. On uze novine koje je stavio da ona sedne na njih,
pa se oboje zagledaše u pomrčinu.
Na prozorima visokih kuća oko pijace i prilaznog puta sa
zapada, nigde nije bilo svetla. Ceo kraj je bio u potpunom mraku,
a svetlost je bacala samo sijalica sa jedne udaljene bandere.

Oštri koraci odjednom zastadoše. Nastala je duga pauza, pa

nastade trčanje, koje se približavalo. Modesti i Vili pođoše
napred. Koraci opet stadoše i nastade tišina.

Vili se nervozno počeša po uvu. „Nešto se dešava”,

promrmlja. „Zvuči ko da je primetila nekoga iza sebe.”

„Mislim da je u onoj pomrčini iza bandere”, šapnu Modesti.

„Ti idi pravo kod nje, Vili. Ja ću poći dole ovom stranom i...”
Ućutala je, stisnuvši mu mišicu. Jedna prilika brzo protrča kroz
onaj snop svetlosti, trudeći se da bude što tiša... prilika devojke.
„Skinula je cipele da se ne čuje”, reče Vili zabrinuto, „i
protrčala ispod svetla.”
„Hajdemo pred nju. Brzo.”
Pošli su napred, u cipelama gumenih đonova, bez buke, a u
istom trenutku neke druge senke protrčaše kroz snop svetlosti sa
one bandere. Dva muškarca. Jedan krupan, išao je sa strane da
zaobiđe Nikol. Ona skrenu prema širokom kamenitom stepeništu
koje je vodilo gore, pa preko uzane staze nizbrdo. Modesti i Vili
su bili samo pedeset koraka daleko, kad drugi čovek nestade uz
stepenište u poteri. Istog trenutka krupni ugleda njih i ukopa se u
mestu.

„Njega”, reče Modesti, pokazujući, i Vili skrenu dalje od nje.

Krupni je oklevao, pa se okrenu i pobeže. Modesti zaobiđe veliki
kameni stub u podnožju stepenica, pa požuri uz njih. Sad je u ruci
držala kongo.
Nešto je ležalo gore, na vrhu; devojka, na boku, ispruženih
nogu. Cipele i tašna su joj se razletele okolo. Ona je bila
sklupčana, sa rukama na stomaku, jezivo, bučno dahćući da bi
udahnula vazduh.

Modesti je pogledom pretraživala pomrčinu sa druge strane.

Nije bilo pokreta. Prišla je do Nikol, spustila tašnu i klekla pored
nje. Devojka se prestravljeno trže kada joj je Modesti dodirnula
rame, a onda joj se obrati.
 „Modesti...” Glas joj je bio bolan šapat, a Modesti primeti da
joj krv šiklja između ruku stisnutih na stomaku. Za trenutak je
obuzeše tuga i strašan bes, a zatim ona obuzda svoje misli i spusti
čeličnu ogradu na sve svoje emocije.

„Daj da vidim, malena.” Govorila je nežno, uzimajući jednu

Nikolinu ruku i pokušavajući polako da je skloni sa onoga što je
pokrivala.

„Ne... molim te!”

Oči joj se opet raširiše od straha, zureći iza Modesti, i blede
usne otvoriše u nemom uzviku upozorenja. Modesti se baci u
stranu i okrenu na leđa, dižući stopala. Tu je bio onaj niži, a nož
mu je bljesnuo u zamahu nadole, već usmeren prema njenim
leđima.

Ona izbaci duge noge nagore, gležnjeva prekrštenih u slovo

„v”, tako da joj je suknja pala na kukove. Šokirala ga je blokiravši
mu čvrsto zglob između svojih gležnjeva. Zatim je uvrnula stopala
stegavši mu zglob, jednim glatkim pokretom se digla na
sopstveno teme, pa se uvila svom snagom i silinom koju je u tom
trenutku imala.
Čovek dahnu i kriknu, pa polete i okrenu se preko glave, oko
ose sopstvene bolno savijene ruke. Tresnuo je leđima na kamene
stepenice uz tup udar od koga pucaju kosti, a nož mu je ispao iz
ruke i zvekećući odleteo niz stepenište.
Modesti kleknu, uhvati mu povređeni zglob obema rukama i
uspravi se na noge. Kongom mu je zgrabila kost na zglobu,
stiskajući mu živac. To je bila druga upotreba tog malog oružja;
parališući zahvat stvara neizdrživ bol, kojim se onemogućava
svaki otpor i najsnažnijeg muškarca.
Stajala je čvrsto, sa jednom nogom na njegovom vratu, držeći
mu ruku uklještenu i pritiskajući mu živac kongom.

„Qui t’a envoyé? Ko te je poslao?” Glas joj je bio hladan, a

šapat preteći. Čovek se uvijao od bola, ali ne reče ništa.

„Qui?” Pojačala je stisak i on je počeo da cvili, drhteći celim

telom.
„Pako! Pako!” začu se prozukli glas koji kao da se čupa iz
njegovog grla.

„Pako će ti se uskoro pridružiti”, reče ona. Stavila je nogu na

njegov stomak, pa se izdigla i prebacila preko njega tako da je pala
na leđa, ne ispuštajući njegovu istegnutu ruku kao polugu. On se
diže, oslonjen na njenu ispruženu vitku nogu, i odlete u luku
preko ograde stepeništa. Početak krika mu je presekao pad kojim
je razbio glavu na kaldrmi, šest metara niže.
Modesti završi kolut i ustade, pa opet kleknu pored Nikol.
Devojčine oči su sada bile sklopljene, a lice joj je u mraku bilo
sasvim bledo. Jedva je disala i krv joj više nije onako tekla.

„Pako”, reče ona jedva čujnim šapatom. „Ništa mi nije

rekao... Pokušala sam, ali...”
„Ne napreži se, draga.”

Devojka se brzo gubila i umirala, a umiranje je usamljeno.

Modesti leže i spusti ruku ispod Nikoline glave, trudeći se da je ne
pomeri. Nikol se malo opusti i glava joj se ugnezdi na
Modestinom ramenu. Ona uzdahnu i primetno oseti olakšanje.
Modesti je shvatila da je bol sada nestao.
Prošlo je nekoliko sekundi. Iznenada Nikol progovori sasvim
razgovetno. „Molim te, reci Viliju da mi je žao.” Glas joj se izgubi
u pola rečenice. Modesti oseti kako je odjednom sva uzdrhtala, a
zatim se opustila.
Nežno je spustila Nikolinu glavu na kamen i ustala. Suknja
joj je bila krvava. Ona priđe ogradi i pogleda dole. Onaj čovek je
ležao nepokretno. U mraku je izgledalo kao da je obezglavljen, i
ona primeti da mu je vrat neprirodno iskrivljen, tako da mu je
glava bila gotovo skrivena ramenom i nadlakticom.
Ona uze svoju tašnu i vrati kongo na mesto. Ostavila je
ubičin nož tamo gde je pao, sišla je niz stepenište i pošla
mračnom ulicom. Svakih deset sekundi je zastajala da bi tiho
zviznula. Pedeset metara iza ulične sijalice odvajala se uzana aleja
koja je vodila do otvorenih kamenih bazena za pranje. Kada je
stigla tu, njen zvižduk dobi odgovor i ona skrenu u aleju.
Tamo dalje, sijalica na zidnom držaču bacala je džinovske i
groteskne senke dvojice muškaraca na zid iza kamenih bazena;
senke su se kretale, spajale i razdvajale u sablasnom plesu, sa
povremenim grebanjem metala o metal, kao jedinoj muzičkoj
pratnji.
Na mestu gde je aleja izlazila na otvoreno, ona stade. Vili je,
sa nožem u ruci, saterao onog krupnog čoveka u ćošak. I ovaj je
imao nož, dvostruko veći od Vilijevog, i držao ga je kao vičan
borac noževima, sa palcem na oštrici i špicom spremnim za
zamah nagore. Ali bio je zadihan i na licu mu se video izraz očaja.
Polako je krenuo napred, zamahnuo u jednu stranu, pa se brzo
ustremio na drugu.
Vili Garvin se kretao lako, vešto parirajući nožem na nož,
najtežim manevrima u toj veštini. Odbio je veliko oružje od sebe,
a Modesti je sačekala protivudarac prema otkrivenom grlu. Ali
manja oštrica je skrenula i zasekla mu uvo. Čovek odskoči
unazad, šištavo dahćući kroz otkrivene zube u grimasi straha. Vili
ljuljajući se uzmače dva koraka, pa sačeka.
Modesti pođe napred i progovori tiho i oštro. „Zašto se,
dođavola, izmotavaš, Vili?”
„Mislio sam da ćeš možda ’teti da razgovaraš s njim,
Princezo”, obrazložio je on, ne okrećući glavu. „Jel’ Nikol dobro?”

„Nije.” Stala je pored njega, gledajući krupnog tipa. „Nikol je

mrtva. Pako je poslao ovu dvojicu da je ubiju.”
„Ah.” Slog bez ikakvog značenja.
„Oborila sam onog drugog”, reče ona, „i neću da razgovaram
s ovim.”
Vili neveselo klimnu glavom. Ruku u kojoj je držao nož diže
u visinu grudi, uperivši vrh prema protivniku. Krupni malo
čučnu, suzivši oči; ovoga puta je očekivao napad, a bio je spreman
za poslednji, očajnički napor koji će morati da uloži.
Vili Garvin nije pomerio noge. Munjevitim pokretom je
okrenuo nož, uhvatio ga za vrh i bacio. On se čvrsto zabode, tako
da mu je crna drška podrhtavala iz središta čovekovih grudi.
Veliki spusti pogled, rezignirano, i ruka u kojoj je on držao nož
mlitavo pade. Naslonio se na zid iza sebe, noge mu popustiše i on
se sroza na njega i prevrnu na stranu.
Vili mu priđe, istrže nož i obrisa ga o jaknu mrtvaca.
Uspravio se i vratio do Modesti. Ona beše skinula suknju i ispirala
je u hladnoj vodi jednog od bazena. Videla joj se mala poderotina
na jednoj nogavici čarapa, tik iznad kolena.
„Pako je naredio da je ubiju?”, reče Vili.

„Da.” Ona iscedi suknju i dade je njemu da to još jače uradi.

„Nikol se sigurno zaigrala. Pako je shvatio da pokušava da ga
ispipa i naredio je da je ubiju da bi uplašio onoga ko je koristi.”
„Onda nije mogô znati da smo to mi.” Vili je gnječio
tkaninu. „Jadno dete”, reče tiho. „A bila je sigurna da može to da
uradi.”
 10

Bilo je pola tri kada su se Modesti i Vili popeli službenim

stepeništem Grej d’Albiona. Hotelom je vladala tišina, čak je i
osoblje bilo nevidljivo.

Vili Garvin prekide dugu tišinu. „Šta ćemo s Pakom,

Princezo?”
„Ti hoćeš da ga izbaciš.” To nije bilo pitanje.

„Da. Ako to ne kvari poso. Da smo nastradali ti il’ ja, nema

problema. Al’ jadna klinka...”

„Neće pokvariti posao. A možda nešto i postignemo. Sad

znamo da je Pako ionako protiv nas. Znamo da ne bi svojom
voljom naredio da ubiju Nikol, pa mora da je to uradio po
naređenju. A ja i dalje mislim da je Gabrijel taj. Ako izbaciš Paka,
cela njegova organizacija na Rivijeri će izvesno vreme biti u
haosu. Možda nađemo nekoga ko nešto zna, ili ga naterati da
priča.”
 Pogledala je Vilija sa strane dok su išli dugačkim hodnikom.
„Ali to treba uraditi što pre. A ne možemo samo da uletimo u Le
gan ruž. Treba nam strategija.”
„Ja je već imam”, reče on polako. „A u njemu ne učestvuješ
ti, nego Pol Hegen. Al’ možemo odma’ da ga počnemo. Jel’ to u
redu, Princezo?”
„Jeste.” Ona mu spusti ruku na mišicu. „Bila je tvoja devojka,
Vili, bar jedna od njih. Žao mi je.”
„Osećam se ko da sam to sâm uradio”, reče on tupo. „Ona
nije bila tol’ko pametna. Trebô sam da znam da neće nadmudriti
Paka.” Umorno sleže ramenima. „Al’ sve biva kako je zapisano.”

Abu Tahir i Tarant su sedeli na jastucima i igrali trik-trak,

pred nekoliko arapskih kibicera. Hegen se bio izvalio, sa jednom
nogom na naslonu za ruku duboke stolice, crtajući u bloku. Kada
su Modesti i Vili ušli u apartman, svi počeše da ustaju.
„Molim vas.” Pokazala im je rukom da ne ustaju. Ona se
spusti na jastuk između Abu Tahira i Taranta, otvori tašnu i
izvadi cigarete. Hegen sede na rukohvat svoje stolice, gledajući je.
Vili je šetao po sobi, sa rukama u džepovima.
Tarant spusti svoju čašu za kocke i izvadi upaljač. „Šta je
Vilijeva mlada dama imala da vam saopšti?”, upita.
„Ništa.” Modesti prihvati vatru od njega. Abu Tahir reče:
„Suknja ti je mokra, Modesti, a noga ogrebana. Jel’ bilo
problema?”
 „Jeste, Abu Tahire. Devojka je mrtva. Čovek po imenu Pako
je poslao dvojicu svojih ljudi da je ubiju. Uspeli su. Sad su i oni
mrtvi.”

Nekoliko sekundi je vladala tišina. „To znači da čačkamo

prave živce”, reče Tarant, „ako to nismo već znali. Gde vidiš Paka,
Modesti?”
„Rekla bih da je posao planiran ovde, verovatno u
Gabrijelovoj vili. Pako je zadužen za bezbednost u ovoj zoni. Tako
bi to Gabrijel uradio. On je veliki. Velikim novcem unajmljuje
velike ljude da ga zaštite.”
Hegen ustade. „Šta ćemo sad?”, upita. Ona ga mlako pogleda.
„Vili bi hteo da sad odeš s njim u Le gan ruž, da ubijete Paka.”
Hegen ju je dugo posmatrao, pa se okrenu Tarantu. „Mogu li
da pođem sa Vilijem da ubijem Paka?”, pitao je ljubazno.
Tarant se počeša po bradi. „Najbolje je da ja ne znam za te
stvari”, reče polako, pa pogleda Modesti. „Pako zaista ostavlja
utisak čoveka koga je bolje ubiti. Ali zar to nije skretanje sa
pravca?”
„Ne. Ako hoćemo da postignemo bilo šta, moramo da
sredimo Paka pre nego što on to uradi nama. A možda i
postignemo par poena u zbrci koja će nastati.”
„Ser Tarante, dozvolite da se to uradi”, reče Abu Tahir.
Tarant uze svoju čašu za kocke. „Moje uši su začepljene. Ali ako ti
treba nekoliko sati slobodno, Hegene, nisam te planirao ni za
kakav posao noćas.”
 „Nećete zateći Paka na spavanju”, reče Modesti. „On je
noćna ptica. I biće sa svojim ljudima.”
„I ja imam ljude, Modesti”, ponudi Abu Tahir. „Dvadeset
dobrih ljudi. A sam vredim za još deset.”
„Žao mi je, Vaše visočanstvo.” Ona saosećajno spusti ruku
na njegovu. „Ovo nije teren na kome vi treba da se borite.” Onda
reče Hegenu: „Jesi li našao vilu, Pole?”

„Na istočnoj strani Bija”, odgovori on. „Tu ćemo biti

sklonjeni, a lako možemo da stignemo bilo gde na obali.
Preselićemo se sutra ujutru, pardon, ovoga jutra. Izneo sam sav
vaš prtljag iz stana i preneo ga ovde.”
„Trebaće mi nešto iz jedne od torbi”, reče Vili. „Dođi,
drugar.”

Izašli su i ušli u praznu sobu u hodniku pre nego što su

krenuli.
Hegen reče: „Učini mi nešto, Vili.”

„Naravno.” Vili otvori torbu.

„Ne zovi me drugar.”

„Dobro. Šta ćeš ti da poneseš?”

Hegen napravi pokret rukom i u njoj se nađe pištolj. On
raširi jaknu. Ispod nje je imao modifikovanu „buhajmer” visoku,
univerzalnu futrolu tipa „riblja usta”. Ona je udobno stajala,
spremna za potezanje suprotnom rukom, između struka i pazuha.
Revolver je bio „kolt kobra” .38 „specijal”. Hegen ga vrati u
futrolu.
 Vili sa odobravanjem klimnu glavom. „Vrlo lepo.” Preturao
je po torbi, a onda je stavio nešto u svoj džep. Pošto je još malo
preturao, izvadio je „smit i veson”, model 39, automatik. Iscerio
se na njega i rekao: „Volo bi’ da mi se sviđaju ove prokletinje”, i
dobacio ga Hegenu.
„Čemu ovo?”
„Stavite to u džep, molim vas, gospodine Hegene. Desni džep
jakne. Proučićemo upustvo na putu do Pakovog lokala.” U
velikom salonu apartmana Tarant je govorio: „Ja sam jedan od
onih zaostalih ljudi koji zaista odobravaju princip odmazde.
Slažem se takođe i sa tvojim razmišljanjem da bi uklanjanje Paka
moglo da nam bude od koristi.” Zaćutao je, odmeravajući svoje
reči. Modesti je izgledala zamišljeno. Pretpostavljao je da sada
doživljava upravo ono što sebi nije dozvolila sat ranije, dok je
klečala iznad devojke koja je umirala. Činilo mu se da bi bilo
dobro da je nekako trgne iz tog neraspoloženja.
„Ali moram da priznam da sam pomalo nervozan”, nastavio
je, „zato što si poslala Hegena sa onim tvojim kelnerom na tako
rizičan posao.”
Ona sevnu očima. „Umesto da se nervirate”, reče ljutito ali
hladno, „bilo bi korisnije da smislite nekoliko taktičnih reči za
svog prijatelja, inspektora Dirana. U Antibu su tri leša, a biće ih
još u Le gan ružu pre zore.”
„Da”, reče Tarant. „Ali mislio sam da sačekam konačan broj
pre nego što ga kontaktiram. Treba biti precizan.”
„Šta mislite, kako će to primiti?”
 „Mislim sa olakšanjem. Poslednjih nekoliko godina kriminal
duž ove obale je postao sličan onome u Čikagu dvadesetih
godina.”

„Znam.”
„Sasvim. A policija je u krizi. Mislim da će Diranu biti
posebno drago za Paka, pod pretpostavkom da sve bude onako
kako očekujemo.” Uzeo je mali, crni predmet koji se otkačio sa
njene tašne. „A šta je ova simpatična stvarčica?”
„Kongo. Javara štapić.” Glas joj je odjednom bio opušten, pa
je shvatio da je njegova provokacija imala efekta. “To je vrlo staro
i jednostavno oružje sa Orijenta. Možete da udarate gore, dole, iz
svakog ugla.”

Tarant ga stisnu u šaci. „Lak kao pero.”

„Koristi se za vitalne tačke. Nervne centre. Efektivan kao

olovna pesnica.”
„Vidim.” On diže obrve. „A od koga se uči njegova
prefinjena veština korišćenja?”
Osmehnula se i raširila oči. „Pa, od tog mog šankera,
naravno.”

Hegen je išao tepihom širokog hodnika do kvadratnog lobija,

u kome je onaj čovek čitao novine. Vili Garvin, idući pored i
odmah iza Hegena, reče: „Ç va, Morise?”
Čovek diže pogled, zagleda se nezainteresovano, pa skoči na
noge. „Vili”, reče, nesigurno ga pozdravljajući.
 „Ovaj se zove Hegen”, reče Vili. Francuski mu je bio tečan,
sa blagim naglaskom, i govorio ga je daleko pravilnije nego
engleski. Malo je okrenuo Hegena, da Moris može da vidi nož iza
njegovih leđa. „Postavljo mi je neka teška pitanja o Paku, pa sam
ga zbog starog prijateljstva doveo ovde. Mislio sam da je bolje da
mu Pako sam odgovara. D’accord?”
Moris se obliznu i usiljeno osmehnu. „Bez sumnje”, reče, i
priđe vratima Pakovog kabineta. Ušao je i zatvorio vrata za
sobom. Deset sekundi kasnije otvorio ih je i mahnuo im da uđu.

„Bien, Vili.”
Hegen uđe, osećajući vrh Vilijevog noža na leđima. Iza lepo
izrezbarenog stola sedeo je debeo čovek mesnatog lica. Bio je u
svetlosivom odelu. Na desnoj nadlaktici imao je crni flor, pet
centimetara širok. U prostoriji su bila još četiri čoveka. Hegen je
dobro znao taj tip ljudi. Bitange. Isti su u svim zemljama.
Napetost u prostoriji je mogla da se opipa.

„Pako, mon vieux.” Vili progovori veselo dok je Moris izlazio

i zatvarao vrata. „Predstavljam ti mesje Hegena, koji se veoma
zanima za tebe.”

„Drago mi je da te opet vidim, Vili.” Pako nije ustao, a

pogled mu je bio oprezan.
„Ima pištolj”, reče Vili i jedan od ljudi brzo priđe. „Džep.”
Vili klimnu glavom prema džepu jakne. Čovek gurnu ruku
unutra i izvuče automatik.
„Tačno. Ovo je čovek koga ste hteli da vidite, mesje Hegen.”
Vili ga gurnu u leđa i Hegen posrnu prema stolici koja je stajala
ispred stola, prekoputa Paka. On se smiri i sede, gledajući besno
oko sebe. Vilijev nož je nestao.
„Znači, interesuješ se za mene?” reče Pako.

„Zašto da ne?” Hegen je zvučao ratoborno. „I ti se interesuješ

za mene. Tip koji mi je došao s pištoljem bio je dokaz za to.”
„Didi?” Pako se malo ispravi. „Znači zato nije podneo
izveštaj. Zanima me šta se desilo s njim, mesje Hegene. Kao i sa
mojim drugim čovekom, Šaldjeom.”
„Pre nego što nastaviš, Pako...” Vili priđe napred sa rukama
u džepovima pantalona. Seo je na ćošak stola i osmehnuo se.
„Moram da te zamolim za jednu uslugu. Ti ćeš možda provesti
neko vreme sa ovim momkom, a ja neću da se zadržavam.”

Pako se počeša po glatkom obrazu. „Uslugu? Zar nisi došao

poslom, Vili?”
Vili se nasmeja i reče nešto hrapavim glasom. „Ne. Ne
poslom. Samo na mali odmor, Pako. Kod kuće mi je loše vreme.
Sem što sam ti doveo ovog drugara, ionako bih došao da te pitam
gde mogu da nađem Nikol.”

„Nikol?” Pako se zagleda u njega. Lice mu polako omekša i

suza mu se skotrlja niz obraz. On uze maramicu sa mirisom
lavande i pređe njima po očima. „Gospode, Vili, moram da ti
saopštim jednu lošu vest. Sad sam se setio da si mnogo voleo
Nikol.” Osmehnuo se patetično. „Ponekad sam bivao
ljubomoran. Ali sad je... s tim gotovo.” Zagrcnuo se kod
poslednjih reči.
 „Gotovo?” Vili pogleda okolo ljude koji su ćutali. Dvojica su
stajala iza Hegena, druga dvojica uza zid, iza Paka. Vili vrati
pogled na Paka. „Šta je s Nikol?”

„Ona je... mrtva, Vili.” Obrazi vlažni od suza mu zadrhtaše i

on dodirnu flor na svojoj ruci. „Naša jadna Nikol. Oh gospode,
tužan sam. Moj život neće biti isti bez nje.”
„Mrtva?” Vili ustade, gledajući zbunjeno. „Al’ kako? Šta se
desilo?”
„Dogodilo se noćas.” Pako pređe rukom preko čela i pokaza
neodređeno prema telefonu. „Još ne znam tačno. Još uvek čekam
vesti.” Glas ga izdade i on glasno šmrcnu.
Vili je polako odmahivao glavom, gurajući prst ispod
kravate. Bila je od crvenog antilopa, sa velikim veštačkim
dijamantom na sredini. „Hoćeš da ti kažem nešto?”, upita tužno.
„Metno sam večeras ovu kravatu zbog nje. Dobio sam je od nje,
kad sam došo iz Tangera na par nedelja.”

Pako diže pogled, trepćući vlažnim očima. „Dobio si je od

Nikol?”, upita.
Vili klimnu glavom. Zatim diže kragnu, povuče kragnu i
skide je. Tužno ju je gledao. „Ne mogu više da je nosim”, reče.
„Bila je divna devojka i stvarno sam je gotivio. Ova kravata bi me
samo tužno podsećala...” Duboko uzdahnu i na silu se osmehnu.
„Ali i ti imaš svoju tugu, Pako, a treba i da radiš.” Pogleda
Hegena. „Prepuštam te tome. Možda će ti odvući misli od Nikol.”
 „ Ah, ja nisam kao ti, Vili. Volim da mislim na nju i sećam je
se.” Pako ustade. „Ta kravata. Ako nećeš da je zadržiš, ja bih voleo
da je sačuvam. Kao uspomenu... na moju malu golubicu.”

Vili se zamisli. „Mislim da bi trebalo da je zadržim”, reče.

„Al’ za tebe, Pako, ko poklon na odlasku, evo...” Pružio mu je
kravatu. „Probaj veličinu, ako treba da podesimo kopču pozadi.”
Pako glasno proguta knedlu sa nemom zahvalnošću. On uze
kravatu i pođe do kraja prostorije, tamo gde je imala nišu pod
uglom. Na zidu, na kraju niše bilo je pozlaćeno ogledalo. Vili
stade iza Paka, gledajući ga kako skida svoju kravatu i stavlja ovu
od crvenog antilopa. Pako se zagledao u svoj odraz i klimnuo
glavom, pomalo zadovoljan, ali i melanholičan.

„Uvek ću je stavljati na njen rođendan”, objavi drhtavim

glasom.
„Nešto sam zaboravio”, reče Vili. „Moš da skineš taj kamen.
Nikol je ugravirala svoje ime na matici ispod.”

„Pa?” Zainteresovan, Pako diže preklop kravate i odvrnu

veštački dijamant. Vili se opušteno odmače i prođe oko Pakovog
stola. Stao je leđima okrenut dvojici koji su stajali uza zid, okrenut
Hegenu sa druge strane stola, ali ne gledajući ga direktno.

„Ja ću poći gore, a ti dole” reče odsutno, na engleskom. „Šta

kažeš, Vili?” U ogledalu, napola zaklonjen uglom zida, Pako diže
pogled sa matice, odjednom sumnjičav.

Vili se nasmeja hladno, bez traga humora. „Kažem da nije

trebalo da je ubiješ, đubre cmizdravo.”
 Eksplozija je bila oštra i snažna, ne mnogo bučna. Došla je
iza Hegena i malo sa strane. Sa njom se začu pucanje stakla i
ogledalo se raspade. Hegen u mislima ugleda dvonogo stvorenje
razbijene glave, kako stoji uspravno još jednu dugu sekundu pre
nego što se stropoštalo na pod. Ugledao je zamrznut izraz užasa
na licima dvojice ljudi iza Vilija, i bio je siguran da su još više
zabezeknuta ona dvojica koji stoje iza njegove stolice. Te misli su
se pojavile istovremeno sa hitrom reakcijom Hegenovih mišića,
samo nekoliko mikrosekundi posle same eksplozije. Ali Vili
Garvin se već pokrenuo, skočivši pravo prema njemu, sa rukama
spuštenim na sredinu stola. Hegen se sagnu, jedva stigavši na
vreme. Video je kako se Vili okreće na rukama, u savršenoj
ravnoteži gimnastičara na konju sa hvataljkama, naizgled bez
žurbe, ali tako da sve ostalo kretanje izgledakao na usporenom
filmu. Zatim Vili žestoko nogama udari u glavu dvojicu koji su
stajali iza Hegenove stolice.
Hegen je samo čuo udarac. On se beše sagnuo u otvoren
prostor ispod stola. Kad se Vili odbacio, Hegen se uspravi, dižući
celu gornju površinu stola na leđima, i jurnu napred. Osetio je
kad je žestoko udario u dvojicu preostalih bitangi i tresnuo ih o
zid. Hegen pusti ploču sa stola da padne, a ljudi se stropoštaše s
njom. Jednome je curila krv iz nosa; drugi je, ošamućen, napola
izvukao pištolj iz futrole ispod ramena. Hegen desnom rukom
izvuče „kolt kobru” iz „buhajmera” ispod jakne. Precizno njime
raspali drugog čoveka. Uspravio se, pa je jednim pogledom
obuhvatio celu prostoriju.

Stvar koja je nekada bila Pako ležala je ispružena na uglu

slova „L”. Vilijeve dve žrtve bile su sklupčane u mlitavu gomilu na
podu, a on je bio na pola puta do vrata na suprotnom kraju
prostorije, sa nožem u ruci.
Vrata se otvoriše. U njima je stajao Moris, bled, sa dignutim
pištoljem. Vili glatko odskoči u stranu, pade na pod i okrenu se,
baš kad je pištolj urliknuo. Hegen zapuca, a Vili u poslednjem
trenutku zadrža nož u ruci. Ustao je i prišao da pogleda Morisa.
Nasred čela je imao pravilnu rupu, a na temenu sasvim
nepravilnu.
„Vi ste baš dobar strelac, gospo’n’ Hegene”, reče Vili sa tihim
odobravanjem. „Ni Modesti ne može bolje od toga.” Hegen
nakrivi glavu, zainteresovan, pitajući se zašto mu ne smeta to
poređenje. „Drago mi je, zaista, gospodine Garvine.”

„Tako je, stvarno”, složi se Vili, i klimnu prema

polomljenom stolu. „Vidi mo’š li da nađeš išta vredno. Ja ću da
vidim šta je ’vamo.” On pažljivo otvori vrata na sredini dugačke
prostorije. Mala soba za radistu iza njih bila je prazna. Vili pređe
pogledom preko predajnika, primeti podešenu frekvenciju, pa
poče da pretražuje.
Šezdeset sekundi kasnije izašao je sa tankim štosom papira.
„Ima li šta dobro, gospo’n’ Hegene?”

„Nekakav šifarnik.” Hegen ga podiže, pa ga ćušnu u džep.

Mahnu pištoljem prema prozoru. „Hoćemo li?”
Pet minuta kasnije vozili su se opušteno malim „renoom”
kroz Golf Žuan prema Kanu.

Hegen se opusti i poče da traži svoje cigarete. Uporno je

prepipavao. Sve jača napetost poslednjih pola sata kulminirala je
brzom i opasnom akcijom, delujući kao katarza, očistivši ga od
teškog osećanja koje je kiptelo u njemu tih nekoliko sati, još od
poraza u njegovom stanu tog jutra. Upalio je dve cigarete i dodao
jednu Viliju.

„Učini mi nešto, Vili.”

„Naravski.”

„Zovi me drugar.”

„Dobro.”
Vili ga pogleda, drugarski se iscerivši. „Kako glava?” Hegen
pipnu modricu koju mu je drškom pištolja napravio Didi.
„Izvrsno, u poređenju sa Pakovom.”
Zavalio se, pušeći u tišini i razmišljajući o Viliju Garvinu.
Gospode, kako je Garvin bio dobar. Hegen nikada nije video da se
čovek kreće tako brzo, a opet ostavljajući utisak izuzetne
preciznosti. A nije bio dobar samo u borbi. Kako je samo izigrao
Paka, iskoristio kmezavu sentimentalnost tog velikog traljavca,
zavarao ga kravatom... to je trebalo snimiti.
Skretali su levo, na glavni put.

„Kaži mi, Vili”, reče Hegen. „Ima li nešto između tebe i

Modesti. Nisam sasvim shvatio.”
„Nema šta da se s’vati. Ja radim za nju. Ona i’ obara, ja i’
zaskačem.”
„Naravno. To znam.”

„To je sve.”
 „Dugo ste bili vrlo bliski saradnici, Vili.”

„Ona i’ je dugo sama obarala.”

Hegen povuče dim iz cigarete, namrštivši se. „Gledaj”, reče
polako, „mora da osećate nešto jedno prema drugom.” Vili se
protrlja po zadnjem delu vrata, zbunjen. „Pa naravski”, reče. „Al’
mislim, pa šta bi ti osećo za nekog ko ima sve što ima Modesti i
ko te izvuče iz pomijare i tol’ko te promeni da se osećaš ko
prokleti kralj?”
„Mislim da bih bio sigurno lud za nekim takvim.”

„Skroz. Al’ ne ko ti, drugar. To je nešto drugo. To bi bila

sloboda.”
„To ne kapiram. Zašto ne kao ja?”

Vili se nemirno pomeri. Palcem je lupkao po filteru cigarete.

Hegen odjednom shvati da mu je vrlo neprijatno, kao što bi
pravom verniku bilo neprijatno zbog svetogrđa nekog
lakomislenog prijatelja.

„Izvini” reče Hegen. A onda nakon trenutka tišine: „Na vrlo

visok pijedestal si je postavio, Vili, druže.”

„Nikad nije sišla s njega. A mnogo vremena je prošlo.” Vili se

onda malo opusti. „Imala je samo dvaes’ godina kad me je prvi
put pokupila, ali već je bila uspešna. Bio sam u sajgonskom
kokošinjcu i ona me je nekako otkupila. Doputovala je iz severne
Afrike i nedelju dana me posmatrala kako se borim taj stilom.
Tad me je i zapamtila.”
 „Taj stilom.” Hegen izbaci pikavac kroz prozor. „To su
laktovi, kolena, stopala, glava, sve, zar ne?”
„Da. Kombinacija pokreta. Taj momci su dobili nekol’ko
karate majstora koji su im došli iz Japana i pojeli su i’. Kod nji’ je
brzina najvažnija. Da ne misliš da potcenjujem bilo koji drugi
sistem.” Završio je slegavši ramenima, kao da završava temu koja
će mu biti dosadna. „U svakom slučaju, Modesti me je izvukla iz
ćuze i odvela u ’otel. Užasno sam izgledo... a ona je bila ko
princeza.”
Vili uspori pred žutim trepćućim svetlom na raskrsnici.
„’Vili Garvine’, rekla je, ’kažu mi da si opasan pacov. Meni ne
trebaju pacovi, ali imam osećaj da u tebi postoji čovek koji želi da
se izvuče. Ako pristaneš da radiš za mene, on će imati nekakvu
šansu.’” Vili, čudeći se, odmahnu glavom. „Šta misliš o tome?”
upita.
„Uspelo je, Vili. Mora da si zaslužio svoju sreću.”
„Nisam mogo zaslužiti tu sreću za ceo život, drugar.”
„Mislim da to nije bilo jednosmerno.”
„Možda i nije. Ja sam prošo sveta, radio svašta. Mogo sam
neke stvari da joj pokažem. Ali ona je dvaes’ godina živela
životom u kome bi većina ljudi deset puta umrla. I to je prošla bez
Vilija Garvina.” Slegao je ramenima. „Ja ko da nisam uopšte živeo
dok ona nije došla i sve promenila.”

„A sva je ženstvena”, reče Hegen i oseti buđenje u slabinama

pri iznenadnom sećanju na nju. „Da ne poveruješ kako je,
dođavola, uspela da ostane takva.”
 „Ona je van konkurencije”, reče Vili jednostavno. „Nema joj
ravne.”

Nastala je tišina. Skretali su ka Grej d’Albionu kad je Hegen

opet progovorio.

„Bojim se”, rekao je tiho. „Gospode, sve je to ludo, Vili.

Povukla se. I ima sve. Zašto mora da se vraća i prihvata ovaj
smrdljivi posao? Tako se ne živi.”

Vili zaustavi kola i ugasi motor. „To je jedan od načina da

osetiš da si živ”, reče.
 11

Vila se nalazila na kraju kratkog zemljanog prilaznog puta iznad

sela Bio, na brdima južno od Prealp de Grasa. Sa dve strane je bila
okružena borovima, a sa druge dve visokom živom ogradom i
drevnim zidom od suvog kamena. Imala je četiri spavaće sobe i
dve velike dnevne sobe, kuhinju i malu rezervnu sobu u
prizemlju. Rano jutarnje sunce je kliznulo preko vrha zida
pokrivenog bugenvilijom i palo na zelenilo zapuštene bašte iza
kuće.

Modesti je ušla „renoom” u rikverc sa strane i poravnala ga

sa „pežoom”. Onda je otišla u kuhinju. Vili Garvin je stručno
petljao oko gasnog bojlera u uglu.

„Pomislio sam da ga odma’ osposobim, Princezo. Trebaće ti

kupatilo.”
„Hvala, Vili. Jedno od nas bi trebalo da spava dole, u toj
rezervnoj sobici, u slučaju da neko naiđe noću.”
 „To sam i ja mislio. Ubacio sam svoje stvari unutra i spustio
montažni krevet odozgo.”
Ona klimnu glavom. Kupatilo i predostrožnost. Nikada je
nije iznenađivalo to što Vili može da predvidi njene želje, ali uvek
se obraduje. „Gde je Pol?” upita.
„Nosi ostale stvari gore.”

„Kakav je bio kod Paka?”

„Dobar.” Vili upali svetiljku i ugasi šibicu. „Vrlo dobar. Bio

je u formi.”

„Reakcija?”
„Samo za petinu sporiji. Prirodan je.”
„Nije nervozan?”
„Ne. Kontroliše se.”

„A kvaliteti?”
„Brzina i širina.”
Govorili su koncizno na temu koju su oboje vrlo ozbiljno
godinama proučavali u teoriji i praksi. Vili otvori glavne ventile
bojlera i uspravi se. „Pogledaj tu poluvisoku ’buhajmer’ futrolu
koju koristi za ’kobru’, reče. „Ti bi bila bar za desetinu brža,
Princezo.”
„Šta je sa grudima?”

„Mislim da to ne bi smetalo. Ali vredi proveriti.”

 „Dobro. Unesi bakaluk iz kola kad završiš sa tim sokoćalom,
dragi Vili.” Otišla je kroz prolaz, pa uz stepenište. Pol je bio u
velikoj spavaćoj sobi koja gleda na baštu. Doneo je svoj i njen
prtljag.

„Ja ću uzeti sledeću sobu, Pole”, reče ona.

On je pogleda. „A šta fali ovoj?”

„Ništa. Ali nećemo spavati zajedno, dragi.” Osmehnula se i

dodirnula mu ruku prilazeći prozoru. „Tako je bolje zbog onoga
kasnije.”

Hegen sede na krevet i upali cigaretu. „Znam da imamo

mnogo posla”, reče oprezno. „Moramo da izađemo i radimo kao
dabrovi da bi smo iskopali nešto dok je ovdašnja mafija još u
šoku. Ali moramo ponekad i da spavamo. Zašto ne zajedno?”

„Postoji razlika”, reče ona. „Samo mala razlika, ali ne

možemo to sebi da dozvolimo.”
Hegen oseti kako mu se mišići grče. Njen smiren odgovor ga
je naljutio. Zgnječio je cigaretu, prešao preko sobe, uhvatio je za
ramena i trzajem okrenuo prema sebi.

„O čemu to dođavola pričaš?”, reče. „Na poslu smo. Dobro.

Ali ne tražimo Sveti gral. Post i fakirski ležaj neće pomoći. Čuj,
mogu sad da te bacim na taj krevet i da vodimo ljubav i da odmah
zatim izađem i budem brz kao i uvek.”
„Ne baš.”
„Ko mi kaže”, reče on. Odjednom je bio besan, shvativši da
polovinom uma proučava liniju njene jagodične kosti i obris
usana. „Voleo bih da znam kako možeš da budeš tako prokleto
samouverena”, reče joj.
„Hoćeš li da ti kažem otvoreno, Pole?”

„Hajde. Kaži mi otvoreno.”

„Dobro. Ti si amater. Ja sam profesionalac. Ti si pametan,
brz, dobar s pištoljem, dobar s rukama. To nije dovoljno. Oslanjaš
se na svoje urođene sposobnosti, a to nije dovoljno.” U njenom
pogledu nije bilo grubosti, ali ni milosti.
„Nastavi”, reče Hegen.

„Ja nisam bila dobra s pištoljem kao ti. Dve godine sam
svakodnevno po dva sata vežbala da bih postala dobra. Možda
izgleda da nije vredno truda. Koliko često ti moraš da upotrebiš
pištolj? Mislim, da gađaš njime? Jednom u tri, četiri, pet godina?
Dobro, ja sam provela hiljadu i petsto sati pripremajući se za tu
jednu priliku. Zato što sam profesionalac, Pole. Hiljade sati sam
se na razne načine spremala za nekoliko prilika u kojim
spremnost znači živeti, a ne umreti. Hiljade sati. Zato sam
profesionalac; ne ponosim se time, ali se i ne stidim. Jednostavno,
to sam ja.”
Prekinula je odjednom i osmehnula se. „Izvini. To je kraj
lekcije.”
Hegen diže ruku i nežno joj okrenu glavu prema sunčevom
zraku koji se probijao kroz prozor. Pređe joj vrhovima prstiju
ispod malog, ravnog uva, niz liniju vrata i ramena.
„Ta krivina”, reče. „Moram da je prenesem na platno.”
 „Nećeš valjda da menjaš onu sliku?”

„Moram. Kad ćeš mi opet pozirati?”

„Kasnije. Sedeću, stajaću, ležaću, šta god hoćeš. Ali kasnije,
Pole.”
On klimnu glavom i pusti je. Zatim diže svoje dve torbe i ode
kroz prolaz do druge spavaće sobe.

Trećeg dana, odmah posle sumraka, Vili Garvin je pokupio

Taranta u La bragu i dovezao ga u vilu.
Hegen se probudio samo pola sata ranije, pošto je lutao do
pred zoru. Sišao je sveže okupan i obrijan.
Modesti je u kuhinji pripremala jelo. Bila je u plavo-beloj,
kariranoj haljini, džemperu do vrata i uskoj suknji.

Tarant joj poljubi ruku. „Imao sam poverljiv telefonski

razgovor sa Frejzerom pre jednog sata”, reče. „Nije mi rekao ništa
što bi nam bilo od neke koristi. Gabrijelova jahta je i dalje u Hajfi.
Sam Gabrijel može biti bilo gde. Jeste li vi saznali nešto?”
„Ne.” Modesti okrenu četiri šnicle na roštilju i protrese tiganj
sa krompirima koji su se pržili. „Među nama, proverili smo
gotovo sve kontakte koje imamo od Tulona do Mantona.”
„Hvala bogu za novi auto-put”, reče Hegen i poče da vadi
pribor za jelo iz fioke. „Pomoći ću Viliju da postavi sto. Njegov je
red, ali ja sam takav.” Otišao je u malu trpezariju.
„Znači, nema napretka?”, reče Tarant.
 „Treba da uradimo još par provera”, odgovori ona. „Ali ne
očekujem mnogo.”

„Tiborija isplovljava iz Kejptauna kroz dan-dva, sa

dijamantima. Od sada možemo očekivati da se desi bilo šta.”

„Znam. Ali to je iz vašeg ugla. Ja radim iz druge perspektive.

Gabrijelove.”

„Ako je to Gabrijel.”
„Jeste Gabrijel. Jeste li tražili da specijalisti Leona Voboe
pročešljaju Pakov šifarnik i ostale papire koje su Vili i Pol
doneli?”

„Jesam. Bez rezultata. Nema sačuvanih poruka, tako da je

šifarnik bezvredan. Znamo samo da je Pako bio na radio-vezi sa
nekim na određenoj frekvenciji.”
„Sa Gabrijelom. A Pako nije jedina ispostava grupe. Jesu li
slušali?”

„Bez rezultata. Pretpostavljam da je frekvencija promenjena

čim se Pako nije sledeći put javio po rasporedu.”
Tarant je gledao kako prebacuje šnicle u duboku posudu.
Stavila je kapar i po jednu sardelu na svaku. Četiri jajeta su se
pržila u velikom tiganju. Pomoću lopatice je stavila jaje na svaku
šniclu.
„Gde idete odavde, Modesti?” upita on tiho.
„Kazaću vam za dva dana, kad isproveravamo preostale
kontakte”, reče ona, pa skide gornju haljinu. „Spremno je. I
postoji pravilo, ser Džeralde, da ne pričamo o poslu za vreme
jela.”
„Vrlo civilizovano. I doprinosi efikasnosti. Jesmo li sigurni
ovde?”
„Vili je postavio nekoliko alarma. Ako bilo ko dođe,
znaćemo. Hoćete li da ponesete tu činiju sa salatom, molim?”

Bilo je to jednostavno, ali ukusno jelo, a i razgovor je bio

prijatan bez mudrovanja. Tarant je primetio da su njih troje
opušteni zajedno i da svi pomalo doprinose pozitivnom
razmišljanju slušajući šta drugi govore.
Modesti je bila u novom raspoloženju, za njega nepoznatom
dotad. Nije mogao to da definiše. Bila je i vesela, i uzbuđena, a
nijedna od tih reči nije je u potpunosti oslikavala. Kada je
pohvalio jelo koje je napravila, uputila mu je svoj brzi, blistavi
osmeh kao zahvalnost za kompliment i odmahnula glavom. „U
stvari, vrlo sam ograničena. Trebalo bi da dođete kad je Pol
zadužen za kuvanje. On je pravi majstor.”
„Nemojte dolaziti kada je Vilijev red”, reče Hegen. „Kobasice
i pire.” Modesti nabra nos. „I obično zagoreli.”
„Nezahvalnici”, reče Vili mirno. Tarant je sada već bio
naviknut da od Vilija čuje reči koje su retke u Ist endu. „A
zagoreli je samo blag opis. Ja bi’ reko da su ’rskavi.”
„Pitanje semantike”, složi se Tarant. „ Ali ja i dalje mislim da
je ovo izvrstan obrok, Modesti. Postoji li nešto što ti ne ide od
ruke?”
 „Mnogo toga. Da vidimo... Ne znam da šijem i ne ide mi
baštovanstvo; sve što posadim, uvene. Ne smem da zapevam, ni u
kupatilu, zato što imam glas od pola oktave. Ne znam da sviram
nijedan instrument. Nemam osećaj za vino; volim jako alžirsko
više nego stari klaret. Ne znam da rešavam ukrštene reči, ne
razumem savremeno vajarstvo...”
„Šta ne razumeš?”, reče Hegen zapanjeno i spusti viljušku.
„Čuj, za to ti je dovoljno jedno oko i nekoliko sivih ćelija.”
„Nji’ nema”, reče Vili.

Razgovor je tekao. Bio je prijatan i stimulativan, a na

Tarantovo iznenađenje, Vili Garvin je sa lakoćom učestvovao. Još
zanimljivije je bilo to što njegova mišljenja ne samo da nisu bila
kopije Modestinih nego su se ponekad i razlikovala od njenih.
Tehnika mu je bila jaka strana i bio je u toku najnovijih
dostignuća. O umetnostima je imao ograničeno znanje, ali
detaljno u okviru tih granica.
„Zapanjuje me”, reče Tarant tiho Modesti u trenutku, kada
su Vili i Hegen bili obuzeti raspravom.

Ona potvrdno klimnu glavom. „On je pasioniran čitalac i

voli da razmišlja. Da je imao bolju osnovu, ko zna dokle bi
stigao.”

„Šta čita?”
„Biografije, istoriju ratovanja, tehničke knjige, naučnu
fantastiku... skoro sve, ali uglavnom beletristiku i putopise. I sve
pamti.”
 „Zavidim mu”, reče Tarant. „Kad pomislim na dokumente
koji čekaju da ih pregledam...” Oklevao je. „Šteta je što ne može
da se oslobodi tog naglaska.”

„Može. Mislim da ga se drži zato što se tako dobro oseća.

Sviđa mu se kao sklonište. Ali može da ga se oslobodi kad hoće.”
Malo je povisila ton. „Vili, dragi. Zanima nas mišljenje o klaretu.”
Hegen prekide raspravu i isceri se Tarantu.

„Ovo me ubija”, reče.

Vili uze svoju čašu i diže je do nosa. Omirisa je, procenjujući.
Uze malo vina u usta, promućka i proguta. Tarant primeti da su
mimika i izraz bili originalni, bez karikiranja.
„Dobro vince”, reče Vili. Glas mu je bio dubok i bogat, kao
glas pravog somelijera. „Izvrstan kvalitet u formi tonalnog
sonoriteta... al’ malo ’razdraganih nogu’.”
Tarant se nasmeja i pomalo tužno odmahnu glavom.
Pomislio je da li je i on bio meta Vilijevih imitacija.

Hegen reče: „Treba da ih nagovorite da zajedno odglume

američki par koji razgleda Veneciju. Originalno.”

„Je li ovo isključivo zbog zabave?”, Tarant upita Modesti.

„Ne. Zbog vežbe. Tokom godina smo morali da igramo
razne uloge.”
„Mene zabavlja”, reče Hegen. „Pokažite nam Veneciju.”
„Drugi put. Prekinula sam tebe i Vilija. O čemu ste
raspravljali?”
 „O oružju. Mislim da ja pobeđujem.”

„Pištolj je bučan, a nož tih”, reče Vili strpljivo. „Pištolj može

da se zaglavi, nož ne može.”

„Pištolj je brži. A možeš da mu staviš prigušivač.” Hegen je

obrazlagao. Tarant primeti da se ne postavlja prepotentno. “Ne bi’
reko da je brži, drugar.”

„Ah, čuj, možda nije kad si ti u pitanju, Vili. Ali koliko ljudi
može da upotrebi nož istom brzinom kao pištolj?”
„Ne govorimo o ljudima. Poredimo oružje. Moraš da im
porediš maksimalnu efikasnost.”
„Ne bih se složila, Vili”, reče Modesti promišljeno. „Ako
iznosiš tvrdnju da je jedno oružje bolje od drugog, moraš da im
procenjuješ prosečnu efikasnost upotrebe.”
„M-mm. Ali kod noževa nema proseka. Tako dolazimo do
toga šta je najbolje za pojedinca, Princezo. I onda nema više
rasprave.”

„Uperenom cevi možeš da zadržiš šestoricu”, reče Hegen.

„Moš da i’ zadržiš i spremnim nožem, drugar. Možda zatreba
da oboriš jednog da bi dokazo da si ozbiljan; al’ zato nosim po dva
noža.” Otpio je malo klareta. „Ne koristiš stvarno prigušivač?”
„Kabasti su”, priznade Hegen. „Ali su dobri kad zatreba.”
„Ja i’ ne volim. Buku je najbolje smanjiti podešavanjem
metka. Možda malo izgubiš na brzini zrna, al’ to nema veze ako si
precizan. S ručnim oružjem obavezno moraš da budeš precizan.”
 „Šta god radio, stvaraš buku”, zaključi Hegen, „ali mislim da
u hotelskoj sobi možeš da ispucaš metak, pa ako neko dotrči, znaj
da si baksuz. Oni uvek misle da je nešto drugo.”

„S tim se slažem”, reče Vili. „Znaš da su u fabrici Dejzi u

SAD upravo izbacili pištolj koji koristi municiju bez čaure, kalibra
22. Postiže 2,3 metra u sekundi iz standardnog vazdušnog pištolja
i jedva da pravi neku buku. Voleo bi’ da ga pogledam kad budem
imao priliku.”
On pogleda na sat i ustade. „Izvini me, Princezo. Noćas, ako
budem imo sreće, treba da se vidim sa Veronom, a ’oću da
zamenim svećicu na „pežou” pre polaska. Mogu usput da
odbacim ser Džija.”

„Dobro, Vili. Dodaj ser Džeraldu te cigare, molim te. I ne

okreći leđa Veronu.”
„Paziću na njega.”

„Mogu li, molim te, da vidim jedan od tvojih noževa?” upita

ser Džerald.
„Naravski. Tamo su, u jakni.” Vili klimnu glavom prema
tamnoj vetrovci na naslonu stolice i spusti kutiju cigara na sto.
“Biću spreman za dvadesetak minuta, Princezo.” Izašao je.
Tarant ustade i diže prednji deo jakne. Dva noža su stajala u
dvostrukim kanijama na tankoj kožnoj pozadini, pričvršćenoj na
noseću traku. Pažljivo je uhvatio dršku jednog od njih. Osetio je
blag otpor, pa je nož glatko kliznuo napolje. Vratio se do svoje
stolice, zagledajući oružje.
 „Ponekad ih nosi zakopčane ispod košulje, ah više voli
jaknu”, reče Modesti.
Tarant klimnu glavom, okrećući nož u rukama. Oštrica je
bila dugačka četrnaest centimetara i savršeno naoštrena sa jedne
strane. Krivina do špica bila je blago asimetrična, i on shvati da je
to zbog ravnoteže sa drugim rubom, koji je bio naoštren samo
sedam centimetara iznad vrha, odakle se blago izravnavala do
drške. Na tom zaravnjenom rubu, debelom samo 1,6 mm, bila je
dodata tanka mesingana traka.
Nije bilo štitnika za ruku, već samo elipsasta osnova drške,
koja se pružala po pola centimetra oko nje. Tarant je očekivao da
je drška od ajkuline kože, ali bila je od crne, oštre i hrapave kosti,
grube na dodir; da ne bi klizila u vlažnoj ruci, pretpostavio je.

Tarant pogleda vrh drške i ugleda metalnu tačkicu koja je

otkrivala da metal oštrice ide punom dužinom drške.
„Čemu služi ova mesingana traka?”, upita on.

„Bouijev štos”, reče Modesti. „Ako blokirate udarac čelikom

na čelik, druga oštrica lako sklizne. Mesing je mekan metal, tako
da se druga oštrica zabode i zakači.”
„Rekao bih da je drška malo kratka za siguran zahvat”, reče
Tarant razmišljajući.
„Prima tri prsta i palac; dovoljno za Vilija.” Dopunila je
Tarantovu čašu. „U suštini služi za bacanje, a ne sme da smeta
kad se nosi, pa zato postoji ograničenje u ukupnoj dužini.”
„Uvek sam mislio da je bacanje noževa više cirkuski trik”,
reče Tarant. „Do ovog incidenta sa Didijem.”
 „To je gotovo najteži trik u udžbeniku; sem što nije u
udžbeniku. Pri normalnom bacanju, kad se drži za vrh, taj nož
napravi ceo okret na 3,8 metara; znači, leti sa špicem napred u
rasponu 1,8-2,1 metar, i opet 5,5-5,8 metara. Za bilo koji drugi
domet, iza ili između, morate da ubrzate obrtanje ili snagu da
biste promenili odnos obrtanja.” Osmehnula se. „Ja ni u tome
nisam dobra. U tome nikako.”

„A Vili jeste?”
Hegen odgovori. „Video sam juče kako vežba. Potezanje i
bacanje. Precizan je kao mašina. Ja bih ga možda potukao
pištoljem, ali ne bih se kladio na to.”
„To je bilo samo vežbanje”, reče Modesti, „hajdemo u drugu
sobu da pogledamo mapu. Ponesite svoja pića.” Ustali su i pošli za
njom, a Tarant zastade da vrati Vilijev nož u kaniju.
Na stolu je bila raširena mapa male razmere, a prikazivala je
Afriku i ceo Mediteran. Modesti upali cigaretu. „Nismo ništa
postigli tražeći Gabrijela preko njegovih saradnika”, reče. „Zato,
hajde da se okrenemo samom Gabrijelu.” Prevukla je prstom od
južnog do severnog dela mape. Tarant primeti da sada nema laka
na noktima.

„Brod polazi iz Kejptauna”, reče ona. „Plovi uz istočnu obalu

Afrike, kroz Crveno more do Sueca, a zatim do Bejruta. Tri
nedelje. Kako biste iz brodskog trezora uzeli dva sanduka
dijamanata, vrednih deset miliona funti?”
„Koliko lucidni smemo da budemo?” upita Hegen.
“Koliko hoćete.”
 „Fino. Pa možda je Gabrijel unajmio razarač i nekoliko
pirata. Ili će pratiti Tiboriju, pa će negde u toku plovidbe prijaviti
kvar i sleteti na njenu palubu sa jedrilicom punom naoružanih
ljudi. Tu bih i ja mogao da zaradim. Dve godine sam upravljao
jedrilicama u Sjedinjenim Državama.” Tarant se na to namršti, a
Hegen sleže ramenima. „Treba lucidno da razmišljamo”, reče.
„Tako je.” Modesti mahnu rukom da rastera dim cigare i
cigarete. „Mogla bi da se javi ideja.”
„Ako bih ja to planirao”, reče Tarant, „pokušao bih da
ubacim svoje ljude među putnike ili posadu.” On uzdahnu. „Ali
sve duše na brodu su proverene, a straža više nego sposobna.
Tako bih ja do sada odbacio plan i otišao kući.”
„Kad je Gabrijel u pitanju”, reče Modesti, „to mora da bude
potpuno neuobičajeno. On ima bizarnu maštu, a uz to je i pravi
genije koji sve svoje ideje može da sprovede u delo. Recimo da će
brod biti nekako napadnut spolja. Batalite kako, ser Džeralde.
Razmislite gde.”
Hegen se nagnu nad mapu. „Rekao bih negde ovde, u
Indijskom okeanu, pre nego na Mediteranu. Mnogo je prostranije
i lakše je pobeći. Mislim da se to sigurno neće desiti ovde.” Stavio
je prst na zonu Sueca i Port Saida. „Tačno u središtu svega.”
Modesti pogleda Taranta. „Možda pobegnu kopnom ako se
dočepaju dijamanata pre Sueca, negde na Crvenom moru, mada i
dalje ne shvatam kako će doći do njih. Samo se nadam da ste vi
svoj kraj dobro zaštitili.”
 „I ja se takođe nadam.” Glas mu je zvučao neraspoloženo.
„Bilo bi mi lakše da smo postigli bilo šta na vašem kraju.” Za
trenutak je nastala tišina. Gledajući mapu, Modesti povuče dim iz
cigarete, monotonog lica.

„Šta, dođavola, očekujete od nje, zaboga?”, reče Hegen

opasno tihim glasom.
Tarant pogleda pepeo na svojoj cigari. „Da znam odgovor na
to pitanje, Hegene, ne bih, kao prvo, ni morao da tražim pomoć
od Modesti.”

„Kako je” začu se Vilijev glas sa vrata. „Kako je lijepo i

krasno kad sva braća žive zajedno! Psalam sto tries’ tri. Prvi stih.”
On uđe zakopčavajući jaknu. „Spremni, ser Dži?” Trenutak
napetosti je prošao. Hegen se nasmeja i opusti. Tarant diže obrve
kao da se izvinjava i uze Modesti za ruku. “Izvinjavam se za svoju
nervozu”, reče, „ali sve više brinem. Vreme koje provodim sa
šeikom Abu Tahirom me dodatno opterećuje. Kaži mi, ako vaši
preostali kontakti ne donesu ništa, možete li išta da učinite?”
„Da.” Izgovorila je to odsutno, zureći i dalje u mapu. Lice joj
je bilo mirno, gotovo pospano. Tarant je tek sada primetio tu
njenu napetost koju je vešto skrivala tokom poslednja dva sata.
Pitao se šta je dovelo do tog neočekivanog opuštanja, čekajući da
se sama otvori. Pošto je i dalje ćutala, on diže njenu ruku i
dodirnu joj prste usnama.
„Vidimo se onda kroz dva dana”, reče. „Hvala ti za vrlo
stimulativno veče, draga moja.”
 12

Hegen je stigao u vilu u podne, dovezavši se iz Ste. Maksima. Vili

Garvin je sređivao motor „renoa”, i progovori ne dižući pogled.
„Imao si sreće, drugar?”

„Ne. Šta je Modesti uradila sa onim preprodavcem u Nici?”

„Progovorio je. Čuo je da neki tovar dijamanata prelazi s
jednog na drugo mesto, al’ nije verovô. I rekô joj je da je policija
uklonila Paka, al’ su namestili da izgleda ko obračun bandi.”
„Moj čovek mi je rekao da grupa Kabila preuzima Pakove
poslove. Nije znao ništa o dijamantima, ni o Gabrijelu. A brate,
nije ni hteo da zna.”
Hegen produži u kuću. Modesti ne beše u prizemlju. On uđe
u kupatilo, umi se i opra ruke, pa pokuca na vrata njene sobe. Nije
bilo odgovora. Sav zbunjen, on otvori vrata.
Sedela je na podu, na maloj prostirci, okrenuta prozoru;
leđima prema njemu. Na sebi je imala samo crni šorts, kao
bokserice za kupanje, i crni grudnjak. Kosa joj je bila puštena i
pokupljena pozadi, na vratu. Bila je bosa. Sunce u zenitu ju je
obasjavalo kroz nezamračen prozor stvarajući zlatnu auru oko
nje.

„Modesti...?” Hegen shvati da je progovorio šapatom. Ne

shvatajući, pođe napred da joj vidi lice. Sedela je dignutih stopala,
prekrštenih gležnjeva, kolena raširenih i spuštenih blizu poda.
Obe ruke su joj ležale na butinama, okrenute dlanovima nagore,
prstiju malo savijenih. Leđa su joj bila savršeno prava. Sedela je
uspravno, a opet vrlo opušteno, da je izgledalo kao da lebdi iznad
poda.
Na trenutak Hegen nije primetio ni da diše. Zatim vide da joj
se grudi dižu polako, gotovo neprimetno i stomak se lagano
uvlači ispod grudnog koša. Udah joj je trajao preko petnaest
sekundi, gotovo kao i izdah. Između njih je bilo mirovanje od pet
sekundi. Hegen pomisli na hibernaciju životinja, kada se životni
proces uspori gotovo do mirovanja, i oseti zgražavanje koje mu se
penje uz kičmu.

Pogledao joj je lice. Bilo je potpuno spokojno. Njene oči su

gledale kroz njega kao da je nevidljiv. Bile su prazne, nesvesne. Ali
ne, ne prazne; samo ispunjene mirom tako dubokim da su
odavale utisak praznine.
Osećaj potpune udaljenosti od njega izazvao mu je napad
besa.
„Modesti!” Glas mu je sada bio oštar, ali nije bilo reakcije. Na
vratima se začuše koraci. Vili Garvin uđe, spusti ruku Hegenu na
mišicu i tiho reče: „Ne sad.”
 Hegen se za trenutak odupre. Zatim se okrenu, otrese
Vilijevu ruku i izađe iz sobe. Dok je on silazio niz stepenište, Vili
zatvori vrata, pa pođe za njim. U dnevnoj sobi Hegen dođe do
bifea i nasu sebi piće. Okrenu se prema Viliju. “Joga”, reče. „Sad
joga!”
„Što da ne?” Vili sede na stolicu i prebaci jednu nogu preko
naslona za ruku.

„Zašto?”
„Pomaže, eto zašto.” Hegen prvi put oseti Vilijevu odbojnost.
„Zaboga, Pole, znaš ko i svi mi, ako nisi psihički spreman za
opasan poduhvat, da si već delimično potučen.”
„Ja nikad nisam morao da dišem pranu, ili šta god to bilo, da
bih bio psihički spreman. A ti?”

„Ne.” Vili se malo opusti. „Mi smo drukčiji. Recimo, kad

smo te večeri otišli kod Paka, jesi li razmišljao šta sve može da se
desi? Ne da pogineš? To nije ništa. Mislim, da ostaneš osakaćen,
da ostaneš bez pola lica ili da ti pogode dobri stari džojstik.”
„O čemu to, đođavola, pričaš.”

„Žene imaju drugačiju maštu od nas.” Vili ustade da sebi

sipa piće. „Imaju prokleto senzualniju pamet, valjda. Mi znamo
šta može da se desi, al’ u stvari ne verujemo u to. Žena može da
vidi kako joj se to dešava. Zato Modesti odradi malo joge, da ubije
maštu. Zna da, ako je savlada strah, gotova je. Oklevaće možda
samo treptaj oka kad ne treba, ustuknuti, uplašiti se da ubode ili
povuče okidač. Bez straha, zna da ima pedeset odsto više šansi.”
 Hegen je začuđeno zurio u njega. Njegova nerazumna ljutina
beše nestala. Nešto drugo mu je smetalo, samo u tom trenutku
nije znao šta.

„Ona se zbog toga zainteresovala za jogu?”, reče.

„Malo je proučavala. Samo praktičnu stranu. Al’ davno pre
toga je našla svoj način. Došlo joj je nekako samo od sebe.
Oduvek je bila u stanju da izbaci neke stvari izvan glave, al’ ta joga
joj pomaže.” Vili isprazni svoju čašu i spusti je. „Jel’ znaš da je dva
puta bila silovana?”

„Šta?”
„Prvi put kad je imala dvan’es’ godina. Neki seljak kod
Baalbeka. Kad više nije mogla da se bori s njim, onesvestila se.
Mislim da bi to nazvo samoizazvana nesvest. Drugi put, kad je
imala dva’es’ dve. To je bilo kad smo zaglibili u Bejrutu.”
„To... nije uticalo na nju.” Hegen je to rekao više kao
konstataciju, nego kao pitanje.
„Onesvestila se. Nema pojma šta se dešavalo. Na te stvari
mislim, drugar. To je još nešto što je drukčije kod žena. To nama
ne može da se desi.” Prišao je prozoru i pogledao napolje. „Ako
ne računaš starog Lorensa od Arabije”, dodade, sa prizvukom
iznenađenja zbog slučajne ideje.
„Šta je bilo s tim muškarcem, tim drugim?”
„Ja sam kasnije pošo za njim i otpiso sam ga” Vili tužno
odmahnu glavom. „Modesti je poludela zbog toga. Rekla je da joj
se ne sviđa što sam nepotrebno rizikovo zbog lične osvete. Ona ne
voli da se sveti, a ni ja. Al’ nisam mogo da dozvolim da se taj
zlikovac okolo hvali da ju je imo.”
Hegen je zurio u svoje piće, pokušavajući da se sabere.
Odjednom se ukočio. Shvatio je šta je to što ga je mučilo u
podsvesti.
„Opasan poduhvat”, reče i pređe do Vilija. „Dva puta si to
rekao. Ali zapali smo u ćorsokak, zašto smo u opasnosti?”

„To ćeš morati da pitaš Modesti”, reče Vili mirno. „Ovaj put
je ona za volanom.”

„Je li?” Hegen začu prezir u svom glasu. On spusti svoju čašu
i prođe kroz kuhinju, u baštu. Seo je na osunčanu klupu da sačeka
da ga prođe bes, pokušavajući da pronikne u sopstvene misli.

Osećao je toplinu sunca, misleći na svoje slike, svoja platna i

Modesti Blejz. Umetničkim delom uma prisećao se dugih i čvrstih
oblina njenog tela, glatke kože i topline dodira dok se izvijala i
podavala njegovim rukama. Sećao se stotine sitnica iz proteklih
nekoliko dana; položaja njene glave dok razmišlja; iznenadnog
retkog osmeha; načina na koji je sklanjala pramen kose
unutrašnjim delom zgloba; malih vazi koje su stajale u svim
sobama, ukrašenih divljim cvećem koje je ona nabrala.

Hegenu je odjednom bilo neverovatno da su sve to različiti

aspekti jedne žene, o kojoj je Vili govorio; žene koja je vodila
„Mrežu”, koja je pre samo nekoliko dana ubila čoveka golim
rukama na staroj pijaci u Antibu; iste one žene koja je poslala
njega i Vilija da ubiju Paka i koja se trudila da njih troje zajedno
poslednjih nekoliko dana neumorno traže trag koji bi ih doveo do
Gabrijela; koja je bila tako čvrsta, sposobna i samouverena da
nikada ne bi mogla da se potčini bilo kom muškarcu.
Hegenu je to sada bilo ne samo neverovatno već je odjednom
postalo i nestvarno. Stvarnost se ogledala u drugim stvarima; u
toplini njenih misli i njenom čudesnom telu. Samo to je bilo
važno, samo ona. I treba li to rizikovati za dve kutije kamenčića?
Ili za Taranta? Ili za šeika Abu Tahira? Ili nešto...?

Ludilo tih misli pogodilo je Hegena kao ledeni tuš usnulog

čoveka. Sada je shvatio na šta je Vili Garvin mislio kada je pričao
o mašti i onome što može da se dogodi kad pištolji progovore i
noževi izlete iz kanija; onome što može da se dogodi Modesti
Blejz.

Znoj izbi po Hegenovom čelu i on se odjednom uplaši.

Jasan mesec se dizao iznad drveća. Hegen zatvori žaluzine,

upali lampu pored kreveta i skide kućni ogrtač.
Tarant će doći sledećeg dana. Na to je mislio navlačeći donji
deo pidžame, sedeći na rubu kreveta, uzimajući dopola popušenu
cigaretu iz pepeljare.
Bio je to neobičan dan. Modesti se pojavila nešto pre četiri
sata. Hegenu se činilo da izgleda nekako drugačije. Nestalo je
blage napetosti koja joj se ocrtavala oko očiju i izgledala je kao
neka druga Modesti. Podsetila je Hegena na oštricu tek
naoštrenog noža, izbrušenu i sjajno ispoliranu.
 Odvezla se jednim kolima i vratila dva sata kasnije.
Odgovarajući Hegenu na uzgredno pitanje, rekla je: „Oh, samo
sam pogledala par ličnih stvari, Pole.”

Do kraja dana bila je ćutljiva. Ništa važno nije bila tema u

vezi s kojom su postavljana pitanja i davani odgovori, niti je nešto
bitno urađeno. Vili Garvin je uglavnom bio zauzet u svojoj sobi.
Hegen ugasi cigaretu. Mišići vilice boleli su ga od napetosti.
Ništa više nije pitao Modesti Blejz, jer je sada već doneo odluku.
Dok je uzimao gornji deo pidžame, začu kucanje na vratima.
Otvorio je i ugledao Modesti. Bila je u laganim papučama i
pamučnoj kućnoj haljini sa tankim svetlozelenim i belim
prugama.

„Donela sam nam piće pred spavanje”, reče mu i prođe kroz

sobu da spusti mali poslužavnik sa dve čaše. „Džin i francuz za
tebe. Staro crveno za mene.”
Hegen je video da je zatvorila vrata za sobom kad je ušla.
Odbacio je gornji deo pidžame na krevet i pogledao je. „Samo
piće pred spavanje?”

„Ako ne poželiš još nešto dok sam tu.” Oči su joj bile
raširene i ozbiljne, ali se u pozadini nazirao nestašluk; nestašluk i
još nešto, vrlo jako, što je iskočilo i zapalilo vatru u njegovom
stomaku.
„Još nešto?”, ponovi on.

„Da.”
Polako ju je uhvatio za ramena. „Rekla si mi da je to za
profesionalce, a ne za amatere. Zašto si se predomislila?”
 Slegla je ramenima i na trenutak se video umor u njenim
očima. Pitao se da li glumi. „Nisam sigurna”, rekla je. „Neuspeh
možda. Ne sviđa mi se što nemam šta sutra da kažem Tarantu.”

„Vili Garvin je pominjao opasan poduhvat.”

„To se on samo nadao. Vili misli da sam nepogrešiva. I on će
se razočarati.”

Hegen poče odozgore da joj raskopčava kućnu haljinu. Bilo

je šest dugmadi. Posle trećeg video je da ispod nema ništa. Skinuo
joj je sa ramena i pustio da padne, a zatim je zadržao, gledajući je.
Nije se pomerala.
„Imam nešto da kažem Tarantu”, reče. „Prekidamo,
Modesti.” Iznenada ju je stisnuo gotovo grubo. „Konačno sam se
dozvao pameti.” Prešao je pogledom niz njeno telo, vrativši ga
potom na lice. „Morao bih da budem bezumni luđak pa da
rizikujem sve ovo za kutiju kamenja, makar bilo i moje.”

„Da li to osećaš prema meni, Pole?”

On joj spusti ruke na struk, pa je privuče k sebi, osećajući
tople tačke njenog tela na grudima.

„Sve to”, reče. „Samo ti si važna. Sad to znam i moram da

preuzmem predstavu. Samo što neće biti predstave. Samo ti i ja.
Vodim te odavde, Modesti.” Oči su mu bile sužene, a pogled tvrd
kao dijamant, gledao ju je kao soko koji se sprema da se ustremi
na plen. „Tarant me neće zaustaviti. Ni Vili. A nećeš ni ti.”
Zabacila je glavu da ga pogleda. Odjednom se pomerila tako
da joj je lice bilo na njegovom ramenu. Osetio je kako mu nežno
grize mišić i lagano ga grli rukama.
 „Prestani da pričaš”, reče promuklim i tihim glasom.
„Prestani da pričaš i uradi nešto.”
Digao ju je i okrenuo se prema krevetu. Bilo je drugačije
nego ranije, ali ne manje lepo. Sada je izgledalo da žudi za
njegovom potpunom nadmoći i da je izvor njene radosti želja da
oseti njegove potrebe i sasvim mu se preda da ih ispuni.
Kasnije je ležao umoran, i ona se posle nekog vremena
odvoji od njega i kleknu. „Tako” reče tiho. „Sad možeš da pričaš,
ako želiš.” Otišla je do toaletnog stola, uzela dve cigarete iz pakle,
upalila ih i vratila se kod njega. „Evo, dragi.”
Seo je opušteno, zadovoljno, i uzeo cigaretu od nje. Iako mu
je telo sada bilo smireno, osećao se snažno i samouvereno. „O
čemu još treba pričati?”, rekao je i prešao vrhovima prstiju niz
liniju njenog obraza. „Upravo smo sve rekli.”
„Da.”

Osećao se nagoveštaj tužnog prihvatanja u toj jednoj reči.

Izgledala je nekako mala i mlada i Hegen, gledajući je, oseti sve
jaču potrebu da je zaštiti.
„Nemoj da se prehladiš.” Digao je ćebe i obavio joj ga oko
ramena.
„Dobro mi je.” Ogrnuta ćebetom, opet ustade i donese mali
poslužavnik sa dve čaše. „Evo onda, za nas.” Sela je na krevet i
Hegen uze čašu suvog vermuta.
„Ne brini za Taranta”, reče joj. „Ja ću mu reći.”
 Vili Garvin je ležao na krevetu potpuno odeven. Prtljag je
proverio do najsitnijih detalja i pažljivo spakovao. Čuo je
škripanje stepenica i trenutak kasnije u sobu uđe Modesti.

„Dobro, Vili. Ako hoćeš, donesi mi sad prtljag ovamo, dole.”

Obukla je suknju i džemper, ravne cipele i maramu za kosu i
prebacila lagani sako preko ruke.
„Jesi li mu smućkala mikija7?”, upita Vili tiho.

„Da. Spavaće bar do zore.”

„Pobesneće kad vidi da smo otišli, Princezo.”

„To je bio jedini način da ga otkačimo, Vili. A morali smo to

da uradimo ako ćemo zaigrati na živi mamac. Počeo je da strepi
za mene.”

„Znam. Postane opasnije neg’ da brineš za sebe, sigurno. Šta

će Tarant uraditi?”
„Ne znam i nije ni važno. Nećemo ništa postići ako nam
neko sve vreme duva za vratom; Tarant, Abu Tahir... i Pol.” Slegla
je ramenima. „Oni sve komplikuju. Moramo to da uradimo na
svoj način, Vili. Sami.”

„Pretpostavljo sam da će tako biti”, reče on, i ona se

osmehnu osetivši prizvuk olakšanja u njegovom glasu.
„Doneću ti stvari, Princezo.” Na vratima stade i osvrnu se.
„Za gde si nas prijavila?”

7
Miki fin - Poslovičan naziv za piće bazirano na psihoaktivnim drogama koje se
daje nekome bez njegovog znanja.
 „Pol je ukazao na to”, reče ona. „Za Suec. Ali idemo korak po
korak, Vili. Moramo da se pripremimo za Gabrijela.”
 13

Frejzer je sedeo za Tarantovim stolom i čitao ceo izveštaj.

Prokleto je čudno, mislio je.
Bojd, novi čovek, stojeći sa druge strane stola, reče:
„Pogledajte poslednji pasus. Izgleda da ih je stari opet izgubio.”
Frejzer beše otkrio da, ako napne grudne i trbušne mišiće i
uspori disanje, može da izazove crvenilo na licu i da mu iskoče
vene na čelu. To je stvaralo zastrašujuću imitaciju besa. Pokušao
je to sada, imajući samo nekoliko sekundi za to, dok je prazno
zurio u Bojda.

„Mislite li na ser Džeralda?”, upita naposletku.

„Ja... ovaj, izvinjavam se, gospodine.” Bojd je pocrveneo i, na
Frejzerovo zadovoljstvo, poče da cupka. „Vi... ovaj... želeli ste da
vas podsetim da će ser Džerald zvati iz Tel Aviva za pet minuta.”
 „Hvala, Bojde.” Frejzer se opusti kako bi mu znaci besa
izbledeli, pa se lukavo osmehnu zbunjenom čoveku. „Izgleda da
ste ozbiljno shvatili svoje dužnosti.”

Kada je Bojd izašao, Frejzer upali cigaretu i vrati se izveštaju.

Prokleto čudno. Prošlo je jedanaest dana od kada su Blejzova
i Garvin nestali iz Bija. Pojavili su se dva dana kasnije u Rimu;
operativac tamošnjeg odeljenja tvrdi da su kontaktirali Sakija, za
koga se pretpostavlja da je čovek iz vrha mafije. Napustili su Rim
nekoliko sati pre nego što su tamo stigli Tarant i Hegen. Sledeći
izveštaj je došao iz Atine, gde su viđeni na večeri u Hiltonu, sa
Ipsilantijem, koji je bio najbogatiji preprodavac na Balkanu. Iz
Atine su otišli u Bejrut, pa zatim u Hajfu.
Stari kasni, pomisli Frejzer. Modesti Blejz i Vili Garvin su
otišli iz Hajfe pre trideset šest sati. Frejzer je nestrpljivo očekivao
telefonski poziv koji će Tarant uputiti iz ambasade u Tel Avivu;
ne mogu da koriste skrembler, pa će razgovor morati da vode
delom na uspostavljenoj, a delom na improvizovanoj šifri.
Telefon pored njegovog lakta zazvoni. On diže slušalicu i ču
Tarantov glas. „Jesi li to ti, Džek?”

Frejzer podesi glas malo više, pa reče: „Da, tata. Kako je na

putu?”

Nastade mala pauza, posle koje Tarant veselo odgovori: „Nije

loše, hvala, sine. Malo zamorno. Brinem za tetku Pru i malog
Vilija. Kako su oni?”
 „Pa nisu se javljali, tata. Ali jutros smo dobili pismo od čika
Berta, kaže da su lepo stigli u Blekpul.” Pogled mu pade na
šifarnik. Da, Blekpul je bio Kairo.

„Blekpul”, reče Tarant. „Shvatam. Oh, uzgred, bio sam da

pogledam onaj brod za tebe, ali je otišao.”
„Brod stare Gabi?”

„Da.”

Frejzer se nasmeja. „Možda se dopada tetki Pru, pa će se naći

s njim u Blekpulu, ah?”

„Mislim da nije njen tip.”

„Nikad se ne zna. A perspektivan je. Imaš li pojma koliko ćeš
se još zadržati na tom službenom putu, tata?”

„Bog zna. Je li sve u redu kod kuće? Nema problema?”

„Bože, ne. Snalazimo se.”
„Dobro. Pa javiću ti se uskoro. Sve što treba hitno da se reši
pošalji u našu kancelariju u Blekpulu.”

„Važi. Ćao, tata.”

Frejzer spusti slušalicu. Zavalio se i izvesno vreme
razmišljao, a onda tiho opsova. Nije mu se sviđalo kako sve to
izgleda. Uopšte mu se nije dopadalo. Njihov čovek u Kairu,
Albert Aleksandru („čika Bert”) bio je zaista dobar čovek.
Frejzeru je bilo drago. Izgledalo je da će Tarantu biti potrebna sva
moguća pomoć.
 Prozori velikog „pontijak kabrioleta” bili su spušteni.
Modesti Blejz skide dvogled sa očiju i dodade ga Viliju. On
pogleda preko luke Port Said, u kojoj je bilo usidreno više od
deset brodova. Među njima se nalazila bela jahta, elegantni,
prepravljeni nekadašnji nemački morski patrolni čamac, dužine
trideset pet metara, sa pogonom od dva dizel-motora snage 950
KS.

Kroz snažni dvogled Vili je video naziv Mandrak na pramcu.

Prešao je pogledom na palubu posmatrajući nekoliko ljudi na
njoj. Dvoje je bilo u palupskim ležaljkama, a ostali naslonjeni na
ogradu. Još dvoje je vežbalo sa loptom medicinkom, jedan je
tešku loptu bacio drugom u stomak. Video je da je ovo drugo
žena u majici sa kratkim rukavima i pantalonama, svetle kose.
Sasvim napred, jedna prilika je stajala sama, sa rukama iza leđa, i
gledala prema obali.

Vili spusti dvogled. „Pa eno ga, Princezo. Tačno tamo gde
treba da odradi posô.”
„To Gabrijel misli”, reče ona. „Mene zanima gde su se svi oni
popeli na Mandrak kad je on otplovio iz Hajfe?”
Vili sleže ramenima i opet se zagleda kroz Cajsov dvogled.
„Plavka razgibava mišiće... to mora da je gospođa Fotergil za koju
smo čuli. Pridružila im se pre par nedelja, zar ne?”
„Tako nekako.”
„Misliš li da je Gabrijel čuo da smo se vratili, Princezo?”
 „Trebalo bi da jeste, Vili. Pritisli smo dovoljno jako. Ali
verovatno još nije zabrinut. Hajde da siđemo u Kairo i
promenimo to.”

Vili upali motor i „pontijak” lagano krenu. Van grada ubrza i

izađe na kopneni put, preko pustinje.
Dva sata kasnije provezao je kroz koptsku četvrt Kaira i ušao
u otvoreno dvorište jedne velike kuće sagrađene u čistom
arapskom stilu. Na sredini dvorišta stajala je fontana. Prozori,
zaklonjeni mašrabijom, ograđeni balkonom, bili su zastakljeni
vitražima.
Sluga, mladić u beloj jakni i pantalonama, uveo ih je u veliku
prostoriju popločanu mermerom i ukrašenu veličanstvenom
zbirkom evropskih i orijentalnih starina.

„Stari Hakim još uvek dobro prolazi”, reče Vili, zagledajući

komplikovanom rezbarijom ukrašen sat sa kuglom koja se spušta,
a koji je visio okačen na zlatni lanac u jednom uglu prostorije.
Otvoriše se vrata i Hakim uđe. Bio je to mršav, elegantan
Egipćanin u svakodnevnoj lakoj, tamnoj odeći, u beloj košulji i sa
kestenjastom leptir-mašnom. Modesti je znala da ima bar
sedamdeset godina, ali mogao je da prođe sa pedeset pet.

„Gospođice Blejz”, reče on tiho, prijatnim glasom, „veliko je

zadovoljstvo primiti vašu poruku.” Njegov engleski je imao jedva
primetni naglasak. Prišao je sa osmehom i rukovao se sa njom.
„I gospodin Garvin. Imali smo mnogo prijatnih poslovnih
razgovora, zar ne?”
 Privukao je stolicu za Modesti, pristojno pokazao Viliju da
sedne i sa olakšanjem se spustio na uzani divan pored zida.
„Opet smo u poslu, Hakime”, reče Modesti. „Veći je od bilo
kog drugog koji si ranije odradio za nas. Dijamanti, vredni deset
miliona funti.”
Hakimu se ukoči osmeh na licu, a da mu se nimalo nije
promenio izraz ljubazne zainteresovanosti.

„Koliko?”, upita.
„Za tebe, pola miliona.”

Hakim se zagleda u nju, pa prekorno mahnu dugačkim

prstima. „Ma hajdete, gospođice Blejz. Oslobađanje tako velike
količine kamenja zahteva dugo vreme i mnogo košta. Vi to dobro
znate. Dvadeset pet procenata bi bio razuman profit, dugoročno
gledano.”
„Ne dajem dvadeset procenata za paket ove veličine,
Hakime. Imam i ja troškove.”

„Možda petnaest? Ne verujem da bi bilo ko od mojih

konkurenata u Evropi prihvatio tako malo. A siguran sam da ne
bi ni na Srednjem istoku.”
„Traže dijamante iza Gvozdene zavese”, reče Modesti.
„Imam ponudu agenta jedne vlade sa druge strane za kupovinu
celog paketa za devet miliona funti.” Prijateljski mu se
osmehnula. „Deset procenata. Ako ti nije dovoljno, plašim se da ti
traćimo vreme.”
 „Mogu li da pitam gde su ti dijamanti sada, gospođice Blejz?
I ako nisu u vašem posedu, kakvo obezbeđenje predlažete?”
„Molim te, ne budi glup, Hakime.”

„Izvinjavam se.” Hakim raširi ruke u znak žaljenja. „Takođe i

zbog nemogućnosti da odradim ovaj posao sa vama, gospođice
Blejz. Nažalost, moji troškovi mi ne dozvoljavaju da se takmičim
sa gospodom političarima.”

Modesti ga je posmatrala. „Ako bih digla na sedam i po

hiljada?”

„Žao mi je, ali ne. Mogu li da vam ponudim neko

osveženje?”
„Hvala ti, ali treba mnogo toga da organizujemo. Šteta što ne
možemo da se dogovorimo, ali sigurna sam da mogu da ti
verujem - da nećeš pričati o ovome, Hakime.”
On ustade, smeškajući se. „To bi bilo vrlo glupo od mene.
Sada, kad ste opet u poslu, nadam se da će biti još prilika i da
ćemo moći da sarađujemo, gospođice Blejz.”
„Sigurna sam da hoće. Doviđenja, Hakime.”

Pošto se „pontijak” odvezao iz dvorišta, Hakim pozva slugu.

„Moram da razmislim o jednoj važnoj stvari, Nasere”, reče
polako, „i treba prvo da se opustim. Reci Fijami da će mi biti
potrebna posle podne.”
Bilo je devet sati uveče kada je Modesti sela sa Vilijem u mali
kafić u okrugu Muski. Kosa joj je bila opuštena i pozadi savijena u
punđu. Imala je vrlo malo šminke, a nokte nije nalakirala. Lagani
najlonski kišni ogrtač nije uspevao sasvim da pokrije džemper sa
rol-kragnom i crne pantalone od teksasa, koje je imala ispod
njega.

Vili je bio u svojoj crnoj jakni. Oboje su nosili čizme koje su

se vezivale pertlama do deset centimetara iznad gležnja. Čizme su
bile od jake kože, presvučene vodootpornom gumom preko
debelih đonova i peta, i ojačane po celom obrubu.

Pili su pivo i razgovarali vrlo tiho na nemačkom. Kelner je

mislio da pripadaju nemačkom tehničkom kontingentu u tom
kraju.
„Misliš li da će Gabrijel noćas krenuti?”, upitala je Modesti.
„Možda. Al’ sutra je verovatnije. Zavisi od toga koliko će
potrajati dok se Hakim ne odluči.”

„Ti si odradio većinu dogovora sa Hakimom, poznaješ ga

bolje nego ja. Jesi li siguran da će javiti Gabrijelu?”
„Siguran sam. Ali Hakim nikad ne žuri. Danas po podne il’
večeras će biti sa devojkom, onda će jesti, piti i slušati muziku. Na
kraju će odlučiti da javi Gabrijelu.”

„Zašto?”
„Tako je bezbedniji. Gabrijel ubija one koji ne sarađuju. Ti
ne. Hakim će naposletku doći do tog zaključka.”
„Dobro.”
Vili otpi malo piva, pa pogleda okolo. „Imamo nedelju dana
dok taj brod ne stigne u kanal”, reče. „Možda ćemo morati da se
pokažemo nekol’ko dana pre neg’ što Gabrijel skoči.”
 „Da.”

„Nadajmo se da neće skočiti prejako.”

„Neće, Vili. Priča koju sam ispričala Hakimu sprečiće to.
Gabrijel nas neće ukloniti dok god misli da može da nas iskoristi.”
Gurnula je svoju polupraznu čašu na stranu. “Hajde da krenemo.
Treba da im pružimo priliku.”

Vili plati račun i izađoše na uzanu uličicu. „Pontijak” je

stajao pored ivičnjaka, okrenut uzbrdo. Jedan prosjak tiho zacvile,
čučeći pored zida. Vili mu dobaci novčić i dade još jedan dečaku
koji je čuvao kola. Seo je za volan, a Modesti sede pored njega.
Kada su kola prešla pedeset metara, jedna prilika se diže s
poda ispred zadnjih sedišta i pritisnu pištolj Viliju na vrat. Jedan
glas reče na engleskom sa naglaskom: „Vozi prema Plejs Atabehu.
Odande ću te ja navoditi.”
Modesti oseti kako je prožima prijatno olakšanje. Tiho reče:
„Šta ako nećemo da sarađujemo?”
„Pištolj ima prigušivač”, reče glas iz mraka iza njih. „Mislim
da ću prvo pucati vama u nogu.”

Modesti klimnu glavom. „Dobro, Vili”, reče. Kod Plejs

Atabeha krenuli su na jug, pa preko Trga Abdin. Pet minuta
kasnije, u aleji iza malih kuća, glas mu reče da zaustavi kola.
„Pištolj je uperen u Garvina dok vi izlazite, gospođice Blejz”,
reče. „Molim vas, mislite na njega. Onda ćete stati okrenuti mi
leđima, dok on izađe.”
 To je izvedeno vrlo efikasno. Otvarajući vrata, ugledala je tog
čoveka. Bio je nizak i žustar, smeđeg tena, u prugastom odelu i
crnom šeširu. Poterao ih je kratkom stazom i kroz vrata na
zadnjem delu kuće. Iz kuhinje je bio prolaz sa dvoja vrata na
desnoj strani.
„Druga vrata”, reče čovek s pištoljem. Vili ih otvori Modesti i
uđe za njom. Čovek uđe odmah za njim i zatvori vrata.

„Gospode”, reče Vili Garvin zgađeno.

Tarant ustade iz kožne foteije. Izgledao je smireno, osim
napetosti koja se nazirala oko njegovih očiju. Hegen je stajao
leđima okrenut prozoru sa navučenom zavesom, ruku zarivenih
duboko u džepove pantalona, malo pogrbljenih ramena. Mišići
vilica su mu radili, a pogled mu je bio hladan.

„Hvala za mikija fina”, reče metalnim glasom, gledajući

Modesti.

„Molim te, Hegene”, Tarant diže ruku. „Modesti, hoćeš li da

sedneš?”
Ona ostade da stoji i reče: „Ko je ovo?” Pokretom glave
pokazala je čoveka koji je stajao iza Vilija.
„Albert Aleksandru. Naš čovek u Kairu”, odgovori Tarant.
„Bio vam je za vratom još otkad ste stigli.”
„Vidim”, reče ona kratko. „Znate li da ste možda upropastili
jedinu šansu koju imamo?”
„Šansu za šta?” Tarantov glas je bio isto tako oštar. „Dobio
sam pouzdane informacije da se Modesti Blejz vratila i da opet
uspostavlja ’Mrežu’. Zna se da je kontaktirala stare veze u Rimu,
Atini, Bejrutu i na drugim mestima. Takođe sam obavešten da je
danas posetila najvećeg preprodavca na Srednjem istoku. Zanima
me zašto?”

Modesti mu okrenu leđa. Izvadila je paklicu cigareta iz džepa

svojih crnih farmerki i sela na rukohvat fotelje.
„Kaži mu ti, Vili”, reče.

„Rado.” Vili se okrenu, naizgled bez žurbe, rubom šake

zakači podlakticu Alberta Aleksandrua i odgurnu pištolj napolje,
pa je istog trenutka spusti do njegovog zgloba i pritisnu mu ruku
na vrata. Izbočenim zglobom Vili oštro udari po nadlanici ruke u
kojoj je držao pištolj i uhvati ga kada je ispao iz trenutno
bespomoćnih prstiju. Ceo zahvat nije trajao duže od jedne
sekunde.
Vili spusti pištolj na mali trpezarijski sto i pređe u ugao.
„Znate li šta Princeza radi da bi odradila ovaj bedni poso za vas?”,
reče odmereno. „Ulaže sebe ko živi mamac.”
Tarant pogleda Hegena, koji se nije pomerio, pa opet Vilija.
„Hoćete li to da nam prevedete?” reče.
„U redu, ser Dži. Jasno i glasno. Jedini način da otkrije kako
će Gabrijel da mazne te sanduke s ledom jes’ da se nađe tik uz
njega. Zato smo postavili situaciju tako da izazovemo Gabrijela da
dođe i pokupi nas. Zato smo se večeras pokazali. Zato ni
Usamljenom Rendžeru nije slomljena ruka kad je iskočio s
pištoljem. Mislili smo da je Gabrijelov čovek.”
 Nastala je duga tišina. Tarant i Hegen su se zagledali u
Modesti. Hegen nervozno pomeri ramena. „Vi ste odlepili”, reče
najzad. „Započinjete rat.”

Modesti ga pogleda i izdahnu dim. „Radili smo to i ranije”,

reče jednostavno.
„Šta očekujete da će biti ako vas Gabrijel uhvati?” upita
Tarant. „Nadate se da će vam ispričati sve o tome?”

„Možda i hoće”, odgovorio je Vili. „A ako ne ispriča, bićemo

tamo kad budu radili, kako god bilo.”

Hegen ljutito zagunđa. „Bićeš na dnu luke Port Said, sa

betonskim čizmama na nogama, prokleti glupane”, reče
ogorčeno.

„Ne” Modesti odmahnu glavom. „Sprečićemo to. Čuvaće nas

nepovređene.”
„Koliko dugo?” upita Tarant tiho. „I šta će se desiti ako i kad
saznate ono što vas zanima? Kako ćete se izvući s tim?”

„Dovoljno dugo”, odgovori ona. „ A što se tiče izvlačenja, to

je teži deo; zbog čega ste nas i pozvali. Igraćemo instinktivno.”

„Mislim da to ne mogu da dozvolim”, reče Tarant polako i

pogleda Hegena. „Misliš li da to može da uspe?”
„To je kamikaza poduhvat”, reče Hegen mirno.
Tarant klimnu glavom. „Slažem se. Žao mi je, Modesti.”
„Vi ne možete ništa da zabranite”, reče ona, gledajući ga u
oči. „Vili i ja ćemo ovo završiti, a za vas je bolje da to prihvatite.
Sada smo u Egiptu. To nije zemlja u kojoj imate mnogo veza, ser
Džeralde. A ja imam. U prošlosti sam stekla prijatelje koji su sada
na visokim položajima.”

Tarant se počeša po bradi. „Nismo mi u tako lošem položaju.

Njegovo visočanstvo šeik Abu Tahir je ovde, u Kairu; i vrlo je
dobrodošao gost. Naser ga vrbuje za Ujedinjenu Arapsku
Republiku. Abu Tahir verovatno neće zagristi, ali uživa u prijemu
dok ga vrbuju. Mislim da bi mu Naser trenutno ispunio svaku
želju.”
Vili Garvin se nasmeja. „Ako biste Abu Tahiru kazali da
hoćete da me zaustavite, bili biste u nevolji”, reče Modesti.
„Jesi li sigurna? Znam da mu je mnogo stalo do njegovih
dijamanata, ali...”

„Zaista mu je stalo i do mene. Smatrao bi da me vređate.”

Tišina je trajala. Naposletku Tarant reče: „Hoćeš li ti da
razgovaraš s njom, Hegene, nasamo?”

Hegen priđe vratima i otvori ih. Sačekao je da Modesti

prođe, pa uđe za njom. Kad su se vrata zatvorila, Tarant se malo
opusti i protrlja oči palcem i kažiprstom. „Pretpostavljam da će
možda njega poslušati”, reče.

Vili izvadi cigaretu i jednu pristojno ponudi Albertu

Aleksandruu. „U njima je jed ko jed zmijinji, ko gluve aspide,
koja zatiskuje uvo svoje”, reče, „koja ne čuje glas bajačev, vračara
veštog u vračanju. Psalam pedeset osam, stih četiri.”
 „Morala sam da te ostavim, Pole. Izvini za mikija, ali tako je
bilo najbolje. Ti bi se samo nervirao”, reče Modesti u maloj
spavaćoj sobi.

„Sad se ne nerviram”, reče on mirno. „Ne pokušavam ni da

te zaustavim, što Tarant misli da radim, hoću samo da shvatim
zašto.”
Ona se osmehnu. „Pokušaj da me ne mrziš previše.”

„Ne mrzim te.” Malo se opustio, pa protrlja rukom po licu.

„Ali ne mogu da budem kao Vili. Ne mogu da idem okolo za
tobom kao dresirani pas. A s tobom, za muškarca ne postoji
drugo mesto.”
„Mislila sam da si za sebe odabrao neko bolje mesto. I da ti se
svidelo.”

„Za to možeš da platiš žigola.”

Njen osmeh nestade, a on oseti odvratnost zbog sopstvenog
zadovoljstva jer ju je povredio. A osećao se naročito loše zato što
mu ona nije uzvratila, već je tiho rekla: „Nikad nisam želela da
ideš za mnom, Pole.”

„To je tačno. U ovom poslu si me ostavila nekoliko stotina

milja pozadi.”

„Neću se izvinjavati zbog toga što sam ovakva kakva jesam.

Dobio si od mene sve što sam mogla da dam, Pole. Ako to nije
dovoljno, ja tu ne mogu ništa da učinim”, reče posle duge pauze.
Prišao joj je blizu, ali nije pokušao da je dodirne. „Znam”,
reče. „Znam da ti tu ne možeš ništa. Teško je to prihvatiti, ali sada
prihvatam. Samo još uvek ne znam zašto moraš da uradiš to što
radiš.”
„Možda to ne znam ni sama. A razlozi ionako nisu važni.
Radim to zato što moram. Ali ako hoćeš, Pole, možemo dobro da
se provedemo kasnije”
„Ne mogu da mislim o kasnije. Predaleko je. Šta hoćeš sada
da kažem Tarantu?”

„Da je posao aktivan. I on ne može da ga prekine, a najbolje

što može - to je da pomogne. Potreban nam je link za
komunikaciju, to mi je neizvesno.”
„Komunikaciju?”
„Tragač. Imamo potrebnu opremu, ali to je samo jedna
strana stvari.”
„Dobro. Ne shvatam kako ćete to izvesti, ali hajde da
izađemo i saopštimo ovo Tarantu.”
U susednoj prostoriji Vili je ćuteći pušio. Poznavala je sve
nijanse njegovih izraza i primetila da nešto nije u redu.
„Šta je bilo, Vili?”

„Prokleta ministarska gnjida. Ser Dži mi je upravo reko,

Princezo.”
„Šta ti je rekao?”
„Dobio sam poruku”, reče Tarant, „dok smo bili u Atini.
Tornton je zaključio da će se pretpostavljeni protivnici, kako ih je
nazvao, zbuniti ako Tiborija otplovi sa dijamantima pre
dogovorenog datuma.”
„Gospode”, reče ona tiho. „Zar ne shvata da oni u Kejptaunu
imaju čoveka koji će videti kad brod isplovi?”

„Ne bih se trudio da analiziram njegove misaone procese”,

reče Tarant pažljivo. „Činjenica je da je Tiborija isplovila šest
dana ranije. Do sada nije zabeležen pokušaj krađe dijamanata.”

„Gde je ona sada?”

„Treba da prođe kroz Suec i uplovi u Port Said za trideset
šest sati.”

„Prekosutra u zoru?”
„Da. To bez sumnje otežava situaciju. Mogu samo da
pretpostavim da Hegen nije uspeo da te odvrati.”

„Računali smo na iduću nedelju”, reče Vili. „Nemamo

mnogo vremena, Princezo. Moramo nekako da im se uvalimo.”
Stajala je glave malo nakrivljene na stranu, razmišljajući.
„Da”, reče naposletku. „Da... ovo bi moglo da bude još bolje.”

„Blagi bože.” Tarant zatvori oči kao kad se moli. „Nemoj mi

reći da je Razmetljivi Persi opet uradio ono što treba.”
 14

Mekvirter se pope uz most sa čamca i obrisa znoj sa čela.

Pogledao je unaokolo, po luci, i zadovoljno zagunđa ugledavši sivi
teretni brod od 7000 tona, pod liberijskom zastavom, usidren
pola kilometra zapadno od Mandraka.
Pošao je preko palube. Gđa Fotergil je bila naslonjena na
ogradu. Nosila je prljavobeli šorts i duboki grudnjak. Telo joj je
izgledalo kao uglancani hikori orah.
„Draga gospođo”, reče Mekvirter, spustivši ruku preko
njene. „Doneo bih vam ljubičice. Pretražio sam pijace.”

„Muka mi je od tebe, Mekvirteru”, reče ona, odgurnuvši

njegovu ruku. „Nadam se da ćeš prelajati tim blesavim jezikom
pred Gabrijelom, pa će mi reći da te malo obradim. Volela bih
to.”
„Oh, nisam ja vredan vas, gospođo Fotergil”, reče on veselo,
pucnuvši prstima. „Ima li trenutno nešto novo o čemu bi moglo
da se razgovara?”
 Ona razmisli, pa odmahnu glavom. „Šta je sa obalom?” upita
ga. „Ima li Rašid nešto o Blejzovoj i Garvinu?”
„Nekoliko detalja. Sigurno je da se vraćaju.”

„Šta misliš da će Gabrijel uraditi u vezi s njom?”

„Ništa. Ako nam se ne nađe na putu. Oh, palo mi je nešto
fascinantno na pamet, gospođo Fotergil. Kako bi vam se svideo
meč sa Modesti Blejz? Ona je pravi talenat, u svakom smislu.”

Žena se isceri. „Vodi ti računa o sebi, Mekvirteru. Glup si za

ozbiljne stvari. Ta mršava kučka sa mnom ne bi izdržala ni deset
sekundi.” Izraz na njenom oblom, telećem licu postade zamišljen.
„Ali Garvin... mogao bi da bude zanimljiv.”
Palubom priđe Borg i stade. „Jesi li mu rekla?” reče gđi
Fotergil.
Ona sleže ramenima. Mekvirter je oštro pogleda i upita: „Šta
da mi kaže?“
„Bazilio je slomio nogu.” Borg se namrštio. „Pao je niz
stepenice.”
„Bože svemogući” zavapi Mekvirter.

„Nadala sam se da bi mogao da se zezneš i izvališ neki od

svojih prokletih glupih štosova”, reče gđa Fotergil tužno. “Tako bi
baš izazvao Gabrijela.”
Mekvirter joj uputi otrovan pogled. Trznu glavom prema
Borgu. Njih dvojica zajedno odoše preko palube, u lepo
nameštenu svečanu dvoranu. Gabrijel je stajao sa rukama na
leđima i gledao kroz prozor.
 „Borg mi je upravo rekao”, reče Mekvirter. „Koliko je loše?”

„Dovoljno.” Gabrijelov glas je bio hladan i ravan. „Dvostruki

prelom butne kosti. Odvezli su ga na obalu pre sat vremena.”

Mekvirter sede na kauč fiksiran na zid prostorije. „A rezervni

tehničar je ostao u Hajfi zbog slepog creva” reče skrušeno. „Može
li neko iz posade da radi Baziliov posao, Gabrijele? Mislim da nije
previše komplikovano. Možda neki od inženjera?”

„Nema nikoga na koga mogu da se oslonim.”

„Ili u Kalonidisovoj posadi?”

„Upravo sam proverio. Ne.”

Mekvirter nervozno čupnu kožu na vratu. „Uložili ste tri
frtalja miliona u ovo. Moraćemo da nađemo čoveka.”

Gabrijel se okrenu od prozora. Na njegovim bezbojnim

očima pojaviše se crvene tačke.
„Koga?” upita grubo. „Imamo osamnaest sati. Posao zahteva
stručnost. Zahteva živce. Zahteva izdržljivost. Zahteva čoveka koji
je dovoljno veliki idiot da uđe spolja, digne za nas plen od deset
miliona funti i misli da ćemo ga posle pustiti da živi i priča o
tome. Koga?”
Mekvirter je sedeo nepokretno, izbegavajući Gabrijelov
pogled. Vrata se otvoriše i uđe gđa Fotergil sa mladim
Egipćaninom u beloj odeći.
„Poslao ga je Hakim”, reče ona, „sa porukom. Lično i samo
tebi.”
 Mladi Egipćanin izvadi iz džepa fotografiju, pogleda je, pa
onda pažljivo Gabrijela. Klimnu glavom, skloni fotografiju i
izvadi zapečaćen koverat iz unutrašnjeg džepa.

Gabrijel uze koverat, pocepa ga i izvadi papir koji je našao

unutra. Posle dužeg vremena diže bezličan pogled i reče: „Dobro.”
Gđa Fotergil otvori vrata i isprati Egipćanina napolje.
Gabrijel priđe dugačkom prozoru dvorane. Opet pročita poruku.

Mekvirter pročisti grlo. „U vezi sa zamenom tehničara koji

poseduje neophodnu veštinu i čvrstinu” poče, pa se prekide na
Borgov opominjući pogled.
Kada je digao pogled, Gabrijelovo lice je bilo bezlično, ali za
promenu, obrazi nalik kitu su mu dobili boju.

„Našli smo jednog”, reče. „Modesti Blejz je naša. A ona ima

pravog čoveka.”

Vili Garvin je stajao pored zastrtog prozora na drugom

spratu hotela. Kroz razmak širok par centimetara mogao je da
vidi zapadnu stranu bašte Ezbekija, prepune ljudi koji su te večeri
izašli. Crni „ševrolet” je još uvek bio tamo.
Par metara od njega, Modesti Blejz je na krevetu prelistavala
neki francuski modni časopis. Bila je u belom ogrtaču, preko
crnih helanki i grudnjaka. Vrata između njene i Vilijeve sobe bila
su širom otvorena.
„Tu su već dva sata”, reče Vili i pogleda na sat. „Mora da se
preznojavaju. Misliš da bi mogli da pokušaju da uđu i uzmu nas?”
 „Nas?”, reče Modesti ozbiljno i okrenu list. „Ne, ne iz punog
hotela. Moraće da urade nešto da bi nas izvukli napolje, dragi Vili.
A mi ćemo morati da sačekamo da to urade. Situacija mora da
izgleda stvarno. Koliko ih je u kolima?”

„Četvorica. Jedan je Borg. Ostale ne znam.”

Telefon pored kreveta zazvoni i ona diže slušalicu.

„Da?” Onda dugačka pauza. „Oh...? Ali mislila sam da ti je

provizija suviše niska, Hakime. Ne, nemam još konačnu
organizaciju.” Još jedna pauza. „Večeras? Da, slažem se.
Krenućemo za dvadeset minuta”
Spustila je slušalicu i sela. „Hakim kaže da bi ipak odradio taj
posao za nas. Hoće da se nađemo u Ismailiji.”

„Vrlo elegantan potez”, reče Vili. On uze veliku torbu, diže je

na krevet i otvori. „Onda, idemo. Nedelja je najbolji dan za
žurku.” Počeo je da skida košulju.
Modesti ustade sa druge strane kreveta, skide beli ogrtač i
otkopča grudnjak na leđima. Ona pomisli da bi Tarant, da ih sada
vidi, bio šokiran. Zabavljalo ju je to.

Znaia je, ako bi je Vili pogledao, to bilo zato što mu je pogled

pao na nju. Posao je počeo i ona za Vilija više nije bila žena. Ako
bi sa namerom pogledao njeno telo, to bi bio procenjivački,
profesionalan pogled, instinktivna provera pokreta i igre mišića,
kao što bi čovek stručnim pogledom zagledao trkačkog konja.
Uvek je bilo tako tokom posla; a ponekad i kasnije, ako treba
obraditi neku povredu. Proteklih godina ona je samo jednom
negovala Vilija kada je bio blizu smrti. Dva puta je on negovao
nju, nežnom i praktičnom veštinom.
Među njima nije bilo tajni. Pol je govorio o Viliju kao o
dresiranom psu koji trčkara za njom. Možda je i bilo tako. Da je
Vili čuo za to, verovatno bi se iscerio u znak slaganja. Ali ona je
bila ubeđena, bez lažne skromnosti i hvalisanja, da bi Vili, i da
trčkara za njom, znao da je kod nje van konkurencije; važniji čak i
od muškaraca koji su je imali. Jedno vreme taj njegov stav ju je
uznemiravao, ali više ne. Biti srećan je vrhunac za čoveka, a Vili
Garvin je bio srećan čovek.
Ona spusti grudnjak na krevet i nagnu se da uzme drugi, koji
joj je Vili dodao iz torbe.

Dvadeset minuta kasnije sišli su niz stepenište. Bili su

odeveni isto kao i prethodne večeri, kada je Albert Aleksandru
prislonio pištolj na Vilijev vrat. Otvoreni „pontijak” je stajao u
hotelskom dvorištu sa još nekoliko kola. Vili sede za volan, a ona
pored njega. Volela je da vozi, ali Vili je bio bolji vozač, a ove noći
će im trebati najbolji.
„Izvini za ovo dugo čekanje, Pole”, reče ona tiho. Hegen je
ležao sklupčan na zadnjem sedištu, gotovo skriven tamnim
podmetačem. „U svako doba” promrmlja on. „Krećemo li sad?”
„Da. Drumom Ismailija. Je li neko njuškao oko kola?” „Nije.
Ima li neko zgodno mesto na Ismailiji?”
„Na ovoj strani Bilbejsa”, reče Vili i izveze kola na trg. Veliki,
crni „ševrolet” izađe pedeset metara iza njih dok su kružili oko
bašte Ezbekija.
 „Kako je Tarant uspeo da se dogovori sa Egipćanima?” upita
Modesti.
„To je sredio Abu Tahir”, reče Hegen sa zadnjeg sedišta.
„Dobio je sve što smo tražili, i ozbiljna obećanja za svaku sledeću
saradnju koja mu zatreba.”
„Gde ćete biti ti i Tarant?”

„U sobi iznad luke Port Said.”

„A radio-lokatori?”
„Postavljeni. Jedan sluša ovde, u štabu vojne vazduhoplovne
baze, jedan u bazi na Kipru, a Libanci su postavili svoju u brdima
iza Bejruta.”
„To bi trebalo da bude dovoljno.”

Pošto su izašli iz poslednjeg predgrađa Kaira, Vili stisnu gas.

Farovi kola koja su ih pratila ostali su na rastojanju od 200
metara. Na drumu nije bilo drugih vozila.
„Oko dva’es’ minuta”, reče Vili i promeni svetla.
Nisu više pričali. Deset minuta kasnije, kada se Kairo još
samo nazirao po odsjaju svetla na nebu, „ševi” odjednom poče da
im se približava. Vili je sačekao dok im nije prišao na pedeset
metara, pa snažno ubrza. „Pontijak” poskoči i jurnu.
Hegen je zbacio svoj prekrivač, ali je i dalje ostao da leži na
zadnjem sedištu. „Možeš li dovoljno dugo da im izmičeš?” upita.
Modesti se osvrnu prema njemu i kratko se osmehnu, samo
ustima. „Da.”
 „Ševi” opet uspori.

„Ne pucaju”, reče Hegen. „Izgleda da su vaši argumenti

tačni. Trebate im celi.”

„Ševi” poče da ih pretiče. Vili je mirno vozio, držeći se

sredine. Oni zastadoše. Modesti pogleda na sat. „Još malo.”
Napred, na kraju zraka dugačkog svetla, prava etapa puta se
sužavala i nakratko je skretao iza niske kamene izbočine. Vili lako
zakoči na sredini puta, a „ševi” izlete prema njima, pa zaškripa
točkovima kada je iznenađeni vozač nagazio kočnicu. Vili ubaci
menjač u brzinu i dade gas do daske. “Ševi”, gotovo zaustavljen
posle dugog proklizavanja, ostade daleko iza njih.
Vili ubaci u najveću brzinu. Začu se hučanje vazduha koji se
odbijao od izbočine dok su ulazili u prvu od nekoliko krivina.
Vili, ostavivši menjač u najvećoj brzini, poče da usporava na
pedeset, četrdeset, trideset...

Onda reče: „Drš’te se sad.”

Hegen se uhvati za držač, a Modesti se okrenu i zgrabi zadnje
sedište. „Pontijak” zakači zid grebući metalom o stenu i odbi se
od nje. Nastavio je sa kontrolisanim proklizavanjem preko puta,
bočno je prošao kroz oštru krivinu i nastavio dalje. Da bi se
okrenuo na stranu, bilo je dovoljno brdašce pored puta. Vili
navede spoljne točkove na to brdašce i kola se opasno nagnuše.
Sada su se jedva kretala.

„Napolje” reče on, zaustavljajući ih. Modesti se izvuče iznad

vrata, a Hegen skoči na zemlju pored nje. Kola su bila nagnuta u
nestabilnom položaju. Vili se izvuče na unutrašnju stranu,
vagajući na njima svojom težinom. Hegen prođe do njega, pa ga
obojica gurnuše. „Pontijak” se prevrnu na stranu.
Vili brzo priđe Modesti na sredini druma i uze je za ruku.
„Dobro, Princezo”, reče. „Vidimo se kasnije.” Druga ruka mu se
diže. On je udari vrhom lakta ispod uva; kratak udarac, zamah od
samo deset centimetara. Glava joj se zaljulja i ona pade. Pustio ju
je da padne, nije je spustio, i dok se prevrtala, lice joj se izgreba na
zemlji.
Hegen oseti kako mu se stomak grči. Odjednom je shvatio na
šta je mislila pod profesionalnošću. Nije mu se to svidelo, ali sada
je shvatio.
Farovi trepnuše preko neba kad je „ševi” prešao malo
uzvišenje oko dvesta metara iza njih, ispred dvostruke krivine.
Motor se čuo sve jače. Vozač je smanjio prenos zbog bolje
kontrole u krivinama.
Vili se udalji tri koraka od Modesti i reče: „Dobro, drugar.”
Bio je blizu Hegena, gledao je prema njemu, glave okrenute i
nagnute da bi isturio vilicu.

Hegen snažno zamahnu desnicom. Udario je savršeno. Vili

se opusti i pade na drum. Hegen se okrenu i otrča prema kolima.
Prođe pored njih i nastavi dalje, uz kamenu strminu. Kad je
zalegao, svetla „ševija” se pojaviše iza krivine.
Gume su cvilile nekoliko sekundi, dok se kola nisu uz trzaj
zaustavila. Sa zadnjeg sedišta izađoše muškarac i žena. Muškarac
je držao pištolj. Pokrivao je ženu dok je oprezno prilazila
prevrnutim kolima, a zatim i dvema prilikama koje su ležale na
drumu. Sagnuvši se nad Modesti, palcem joj je digla očni kapak.
Neočekivano je zamahnula otvorenim dlanom i snažno je
ošamarila po besvesnom licu, sačekavši da vidi ima li reakcije.
Hegen je poželeo da je ubije.

„U nesvesti je”, doviknu žena, pa priđe Viliju. Uhvatila ga je

za kosu i podigla mu glavu, pa je i njemu palcem digla kapak. „I
ovaj je.”

Žena se uspravi i isceri. Hegen ugleda podbulo lice sa

neočešljanom ofarbanom kosom.
„Uvijeni kao za poklon”, reče ona. „Hajde, Gasparo.” Drugi
muškarac ustade sa suvozačkog sedišta. „Pomozi Borgu da ga
ubaci unutra”, reče žena, pokazavši palcem prema Viliju. Ona
priđe Modesti i provuče joj ruku ispod ramena, a drugu ispod
kolena. Bez napora se uspravila i ponela mlitavo telo prema
kolima.
Hegen je gledao kako dvoje onesvešćenih zarobljenika
ubacuju pozadi, uz Borga. Žena se stisla napred, sa vozačem i
Gasparom. Vrata se zatvoriše i kola odjuriše.
Hegen „ležeći” spusti vlažno čelo na ruke i poče da psuje.
Posle izvesnog vremena ustade i pođe prema železničkoj pruzi
koja je vodila na istok, prema Bilbejsu.
 15

U kabini je bilo šestoro ljudi. Bila je prostrana, ali još koji čovek i
gužva bi bila nesnosna.
Gabrijel je sedeo za običnim hrastovim stolom, leđa
okrenutih pregradi. Borg i gđa Fotergil su sedeli na dugačkom
sanduku ispod palube. Borg je držao pištolj na kolenu. Gđa
Fotergil je pušila „čerut” cigaru.
Mekvirter je stajao pored vrata razgibavajući kolena i
mumlajući neku žalopojku. Veoma zainteresovano posmatrao je
Modesti Blejz i Vilija Garvina. Stajali su ispred stola, sa rukama,
sputanim lisicama, ispred sebe. Oboje su bili prljavi i neuredni.
Na ženinom obrazu videla se mala ogrebotina - posledica
ispadanja iz kola.
Imali su sreće što su ispali iz kola, pomisli Mekvirter, ali
odmah promeni mišljenje. Ne, nesreću... bar po njih.
Na stolu ispred Gabrijela ležala je gomila predmeta. Dva
tanka noža za bacanje i „kolt” .32 u futroli, na tankom kožnom
kaišu; paklica cigareta, kutija šibica i upaljač; ruž i džepni češalj u
kožnoj futroli; novac i ključevi; mala maramica i velika, bela.
Gabrijel je metodično pregledao svaki predmet. Pažljivo je
zagledao cigarete, prelomio jednu, a zatim dobacio paklicu Viliju
Garvinu.
„Hvala.” Vili ju je uhvatio rukama u lisicama. „Može li i
vatra?”

Gabrijel pažljivo pregleda upaljač i dobaci mu ga preko stola.

„Možeš da pušiš kasnije”, reče hladno. „Ne ovde.” Uzeo je ruž,
otvorio ga, odvrnuo, pa zavrnuo i opet poklopio. Dobacio ga je
Modesti; zatim isto uradi sa češljem i maramicama.
Zavalio se u stolicu i zagledao u dvoje zarobljenika. Zenice
očiju su mu bile vrlo male, što je bio jedan od retkih znakova
uzbuđenja kod Gabrijela.
„Pretresite ih opet” reče. Borg predade pištolj gđi Fotergil, pa
ustade i priđe Viliju Garvinu. Prešao je rukama niz Vilijeve grudi,
pritiskajući snažno. Proverio je prazne kanije za noževe, prešao
rukama preko Vilijevih leđa i niz ruke. Klekao je i pažljivo mu
prepipao svaku nogu. Digao mu je jedno stopalo, pa drugo, i
zagledao đonove čizama. Bile su obložene istom gumenom
presvlakom kojom su bile zalivene i po obodu.

Borg se uspravio, pa ponovio isti detaljan postupak i sa

Modesti. Ona je stajala i gledala pored njega dok ju je prepipavao.

„Oboje su čisti”, reče Borg naposletku i vrati se na svoje

mesto.
Gabrijel ih je ćuteći gledao nekoliko trenutaka.
 „Gospođa Fotergil bi mnogo volela da vas ubije”, reče.

Modesti sleže ramenima. „Znam da inače voli da ubija. Zašto

nas?”

„Zato što ste tu. I zato što ja hoću da govorite. Ako odbijete,
ispuniću joj želju. Odmah.”
Modesti diže ruke i protrlja spoljni deo zgloba o bradu. „Ti
me znaš od pre, Gabrijele”, reče. „Znaš da ne radim da bih bila
povređena. To je besmisleno. O čemu hoćeš da pričam?”
„O dijamantima. Paketu vrednom deset miliona funti.
Nudila si ih.” Gabrijel se nagnu napred. „Gde su?”
„Na brodu koji ujutru plovi kroz Suec, na putu za Bejrut.”
„Provera.” Gabrijel klimnu glavom. „I šta si ti planirala da
uradiš?”

„Da ih dignem iz trezora banke Anglo-Levant u Bejrutu

tokom sledeće nedelje.”
Mekvirter priguši iznenadni napad smeha. Gabrijel stisnu
usne toliko da su gotovo nestale i polako odmahnu glavom. „Ne
mudruj, Blejzova. Detaljno sam proučio ovu operaciju. To ne
ide.”
„Možda tebi. Ali postoji detalj za koji ne znaš. Ja sam stara,
poverljiva prijateljica šeika Abu Tahira. Odobren mi je pristup u
trezor, na osnovu njegovog ovlašćenja za procenu i konverziju,
kad i kako zatreba.”
 Gabrijel se zamisli. „To pruža priliku za posao”, reče nakon
jednog trenutka. „Ali razočarala bi se. Ja uzimam dijamante pre
nego što stignu u Bejrut.”

Ona se zagleda u njega, pa pogleda u Vilija Garvina. Gabrijel

primeti da je iznenađena.
„Piraterija?” upita, ne verujući. „Jednostavnije je da sebi
presečeš grkljan. Taj brod je opremljen sa topom 5,2 i četiri
mornarička protivavionska topa.”
„Znam. Postoji detalj za koji ti još uvek ne znaš. Vratićemo
se na to. Kako si mislila da odradiš distribuciju?”
„Imam kupca za sve. Sa druge strane zavese.”
„Koliko?”

„Devet miliona. U raznim količinama zlata i čvrste i meke

valute.”
„Provera. Još nisi povređena. Ostani tako.”
„Pretpostavljam da je Hakim progovorio?”
Gabrijel, ignorišući je, pogleda Mekvirtera. „To je pola cene
naše distribucije, tačno?”
„Jeste. Zaradili bismo još milion na njen način.”
Gabrijel pogleda Modesti. „Kako kontaktiraš svog kupca?”
reče onda.
„Ne kontaktiram ga. On će se meni javiti u Istanbulu. Na
svoj način. Ja moram samo da budem tamo kroz deset dana, od
sada.”
 „Sa dijamantima?”

Ona napravi nervozan pokret. „Ne u tom trenutku. Čuj, to je

komplikovan dogovor. Ne bih mogla da izvedem razmenu dok mi
je Interpol za vratom, pa zato dijamante treba zameniti u Anglo-
Levantu. Tako bih dobila na vremenu...”

„Nije važan tvoj plan. Koliko je siguran taj dogovor o

kupovini?”

„Mogla bih da ti kažem sto odsto. Ali ništa nije toliko

sigurno. Ali sigurno je devedeset pet odsto. Opako žele te
dijamante.”
„Dobro. Bićeš u Istanbulu za deset dana, pod nadzorom.”
Gabrijel se zavali u stolici. „Dobar je plan. Dobar je dogovor.
Smatraj da je otkupljen.”

Ona pomeri ramena. „To sam i očekivala. Za koliko?”

„Za život. Tvoj i Garvinov. Naći ćemo nekog drugog za
gospođu Fotergil.”

Pošto je duže ćutala, ona reče hladno: „Dobro. Vratila sam se

samo zato što je ovo najveći posao koji sam imala. Trebalo je da
ostanem kod kuće.”

Vili kratko uzdahnu zbog pomešanih osećanja u vezi sa

prihvatanjem i jer mu je laknulo. Pogleda okolo, hladna lica, i
isceri se. „Pa, tako ti je to. Sve je sređeno, eh? Kako bi bilo da
skinemo ove lisice i popijemo nešto?”
Gabrijel ustade i obiđe oko stola. Stade ispred Vilija i
odjednom ga pljusnu nadlanicom preko lica.
 „Nije još sređeno” reče. „Sad radiš za mene, Garvine, dok ne
završimo. I govoriš poslušno, a ne pametno. Kako koristiš
plamenik?”

„’Oćeš da otvorim sef?”

„Veliki. Možeš li da radiš brzo i u lošim uslovima?”
„Znaš, ja nisam samo lep.”

„Rekao sam ti”, reče Gabrijel. „Ne pametno.” Okrenuo se i

snažno udario Modesti po licu. „Sad...?”
Vili uzdahnu duboko. „Znam da koristim plamenik” reče
tiho, „i mogu da radim brzo u lošim uslovima.” Nadao se da nije
suviše lako popustio. Žestok udarac koji je Modesti dobila zaboleo
ga je više nego sopstveni. Bilo je potrebno da pokaže izvesnu
naivnu svojeglavost pre nego što se preda. Činilo mu se da je
pogodio pravu meru.
„To je već bolje.” Gabrijel se okrenu prema Borgu. „Uputi ga.
Neka isproba opremu. Kaži mu rutu, razdaljinu, tajming i
osnovni plan. Sve. Koliko dugo?”
„Ako je pametan, dva sata.” Borg ustade.

„Imaš dovoljno vremena. Kreni.” Gabrijel pogleda

Mekvirtera. „Benzedrin pola sata pre početka posla.”
„Dobro. Imaće tešku noć. A šta ćemo sa madam?” Glavom je
pokazao ka Modesti.
„Kajita broj četiri. Ostavite joj lisice i postavite čoveka na
vrata.”
 Tri sata nakon što se uspavala, Modesti otvori oči. Bila je
potpuno svesna svoje okoline. Videla je da je drugi ležaj u maloj
kajiti još uvek prazan. Vilijeva vetrovka je ležala na njemu, čizme
pored njega.
Znači, Vili nije spavao. Još uvek je na ispitivanju. Ustala je i
umila se na umivaoniku u uglu, zvekećući lisicama. Pogledavši u
izgrebano ogledalo, vratila je nekoliko pramenova kose na mesto i
opipala punđu da proveri da li je još uvek čvrsta. Cigarete i
upaljač su bili u džepu Vilijeve vetrovke. Zapalila je jednu i sela na
ležaj.
Brod se lagano pomerio prema luci. Još uvek je bio na
sidrištu. Poklopac prozora je bio zaključan. Znala je da su Tarant i
Pol negde iznad luke, u nekoj od lučkih kancelarija, možda.
Posmatraće Gabrijelovu jahtu, Mandraku. A Gabrijel je bio ovde
na malom teretnom brodu, petsto metara dalje. Primetila je naziv
kada su nju i Vilija po mraku doveli na brod... Andronikus.
Pomislila je na Vilijevo ispitivanje, ali samo na trenutak. Bilo
bi besmisleno spekulisati. Nije bila napeta jer bi je to oslabilo, i
odbacila je to pre mnogo sati, kada je Hakimov poziv pokrenuo
prvi korak poduhvata živi mamci. Njen um je bio dobro
kontrolisan instrument koji je odbijao sva razmišljanja sem onih
koja jesu ili bi mogla biti od vitalnog značaja; na njih je bio
beskrajno osetljiv.
Otvoriše se vrata i uđe gđa Fotergil. Tupi pogled je prešao
preko Modesti, uz nagoveštaj pohlepe, kao doga koja je ugledala
kost. „Gabrijel hoće da vidi kako to funkcioniše”, reče i tiho se
nasmeja. „Pomalo je ponosan na to, i ne mogu mu to zameriti.”
„Mogu li da ostanem bez ovih lisica samo dva minuta?”

„Eh?” Sumnjičavi pogled gđe Fotergil se polako ublaži i ona

poče da shvata. „Ve-ce, eh? Može, lutko, ali lisice ostaju dok
Gabrijel ne kaže drukčije. Možeš za toliko da se saviješ. Ovamo.”

Deset minuta kasnije Modesti je stajala sa gđom Fotergil na

uzanom prolazu i gledala dole u potpalublje, od nekoliko
kvadratnih metara. Prolaz je išao sa tri strane prostora, a pod je
bio samo dno broda, čiste i suve oplate. Bilo je tu desetak ljudi,
neki na prolazu, a neki ispod.
Neki groteskni predmet je ležao na drvenim klinovima na
oplatama korita. Jedan od delova je prepoznala: veliku, pljosnatu
krofnu od kovanog čelika, sa aerodinamičnom školjkom od
zelenog fiberglasa oko ivice, sa dva velika porta od pleksiglasa. Iz
peraja na obe strane krme bile su pod pravim uglom isturene dve
kratke cevi - mlaznice koje pumpaju vodu za pogon i upravljanje.
Grotesknost je predstavljalo veliko, obrnuto zvono
postavljeno na ronilački tanjir i za koje se ispostavilo da je
učvršćeno na njegovoj gornjoj površini čeličnom trakom širokom
deset centimetara. Oko ruba zvona išla je debela gumena
prirubnica. Sa prolaza je videla unutrašnjost zvona i otvoren
okrugli poklopac na njegovoj pljosnatoj osnovi.
Odozgo, sa noseće metalne konstrukcije, spuštala su se i
širila iz sredine tri upletena najlonska kabla čiji su krajevi bili
zakačeni za male metalne obručeve na metalnom trupu
ronilačkog tanjira. Šestorica ljudi bila su zauzeta poslednjom
proverom pogonske opreme koja se nalazila između unutrašnje
školjke od čelika i spoljne od fiberglasa. Vili Garvin je stajao i
gledao. Bio je u laganom radnom kombinezonu i pozajmljenim
patikama, i sada bez lisica. Nizak, crn muškarac se peo
mornarskim lestvicama prema rubu zvona. Prebacio se, spustio
do dna i sišao kroz dvostruki poklopac u unutrašnjost ronilačkog
tanjira.

Vili Garvin diže pogled i ugleda nju na prolazu. Ona diže

ruke u lisicama da ga pozdravi. On se osmehnu, pokaza glavom
prema tanjiru i klimnu glavom nemo se diveći.
Gabrijel, Borg i Mekvirter su stajali na drugom delu prolaza,
blizu kontrolne table i telefona koji je stajao na zidu. Mekvirter
ugleda Modesti i gđu Fotergil, pa cupkajući i trljajući ruke, pođe
da im se pridruži.
„Jel’ vam se sviđa, mlada damo?”, upita cereći se.
„Nisam još sigurna” odgovori ona polako. „To je Kustoov
ronilački tanjir, zar ne?”
„Ne. Đolitijev. Vrlo sličan.”
„Kako ga je Gabrijel nabavio?”
„Oh, on je čovek koji se bavi raznim stvarima. Između
ostalog, poseduje i veliku kompaniju za snimanje dokumentarnih
filmova.”
„I oni će snimati neke podvodne scene?”
Mekvirter je ćušnu koščatim laktom i namignu. „Vi ste
visprena mlada žena. Da, jedna jedinica snima nekakav
dokumentarac oko grčkih ostrva. Oni su iznajmili ovaj tanjir za
veliku cenu i ovog oblika.”
„Vi ste dodali nadogradnju”, reče ona, klimnuvši glavom
prema obrnutom zvonu.
„I skinućemo je kad posluži svojoj svrsi, gospođo.” „Nećete
moći a da ne ostavite tragove.”

„Tačno. Ali poslednjeg dana snimanja tanjir će doživeti

nezgodu u kojoj će mu se oštetiti vrh, gornji deo trupa.”
„Protiv čega je osiguran, naravno.”

„Zašto vas dvoje ne zavežete”, reče gđa Fotergil hladno. Ona

se naslonila na ogradu prolaza i jedva zainteresovano gledala šta
se dole događa. „Pričaš, pričaš i samo pričaš. Ako tebe ikad
budem radila, Mekvirteru, prvo ću ti slomiti grkljan.”
Mekvirter se veselo nasmeja i reče: „Draga gospođo.”
Modesti je gledala kako se Vili penje u zvono i silazi kroz
dvostruki poklopac. Njegove ruke povukoše spoljni poklopac na
dnu zvona i spustiše ga na mesto. Videla je kako se zaptiva.
Gabrijel je govorio telefonom, gledajući tanjir, i izvesno vreme
kao da su vršene neke provere.
„Je li Gabrijel u kontaktu sa njima?” upita Modesti.
Mekvirter odmahnu glavom. „Nije direktno. Već preko radio-
sobe. Odande imamo link dugačkim talasima s tanjirom. Kasnije
ćemo otići tamo.”
Gabrijel spusti slušalicu i obrati se Borgu, koji uzviknu:
„Spremni.” Muškarci na podu se povukoše dalje od zone u kojoj
se nalazio tanjir. Na prolazu, dvojica pođoše okolo da bi
pozatvarali prozore otporne na vodu. Zatim dadoše znak
Gabrijelu i oko njih nastade napeta tišina. Niko se nije pomerao.
„Lansirajte ga”, reče Gabrijel.

Motor zacvile i najlonski kablovi digoše tanjir nekoliko

centimetara iznad klinova. Muškarci priđoše i ukloniše klinove.
Gabrijel dade znak nekome ispod, koga Modesti nije videla.
Trenutak kasnije začu se potmula tutnjava i čelične ploče trupa
polako se povukoše na dve strane, a dugačka zaptivna traka puče
kad su se delovi razdvojili.
Mračno, mirno more u luci zapljuskivalo je tiho dno
zaklona, ali nivo vode se jedva malo digao jer je sama prostorija,
čvrsto zaptivena zbog ulaska vazduha, funkcionisala kao veliko
ronilačko zvono. Na drugi znak, tanjir sa svojom nezgrapnom
nadogradnjom spušten je polako u vodu. Dok je plutao napola
potopljen, ljudi priđoše otvorenom trupu i otkačiše najlonske
kablove.
Gabrijel diže telefonsku slušalicu i progovori u nju. Prošlo je
pet sekundi. Modesti vide da nivo vode u zvonu raste.
„Oni pumpaju”, reče Mekvirter. „Inače bi nagrnula odozgo i
mogla bi da ga potopi.”

Kako je nivo vode u zvonu rastao, tanjir je tonuo sve dublje.

Ubrzo je samo nekoliko centimetara ruba zvona ostalo iznad
površine. Onda više ništa. Ploče se uz tutanj vratiše na mesto, a
ljudi priđoše napred kroz nekoliko centimetara vode, da spoje
preklopni zglob.
„Preuzećemo iz radiosobe, Mekvirteru”, doviknu Gabrijel.
„Dovedi i Blejzovu.”
 Na zidu radiosobe stajao je prikačen plan, dugačka papirna
traka, sa crtežom broda i tanjira u razmeri, i vremenima i
razdaljinama izvedenim u podnožju plana.
Kroz otvoren prozor na suprotnoj strani kajite Modesti je
videla beo brod koji stoji izvan prilaza kanalu. Znala je da to mora
biti Tiborija. Tarant i Pol će gledati kroz dvogled sa svog
osmatračkog mesta iznad luke. Osmatraće i Mandrak, misleći da
su ona i Vili zarobljeni na njemu. Neće gledati teretnjak
Andronikus, koji se sprema da isplovi.

Tiborija i Andronikus će zaploviti. Gabrijelova jahta će ostati.

Pitala se koliko će proći dok Tarant i Pol otkriju šta se dogodilo.
Nije bilo načina da dokuči odgovor, pa je odbacila te misli.
„Rekao sam Garvinu šta će ti se desiti ako zabrlja s ovim
poslom ili počne da mudruje. Ispričao sam mu detaljno”, reče
Gabrijel.
„Zapamtiće”, odgovorila je i digla zglobove. „Otkupio si me
za cenu života i hoćeš da prodam dijamante u tvoje ime. Moram li
još uvek da nosim ovo?”
„Lisice?” Gabrijel se isceri ne otkrivajući zube. Bio je to
neobično odbojan izraz, izveštačen i bez emocija. „One su za tvoje
dobro; za slučaj da gospođa Fotergil iznenada dobije napad. Sa
lisicama si sigurna. Kao da nosiš naočari.”
Gđa Fotergil se cinično nasmeja.
„Mogu li da postavim pitanje?”
 „Nećeš morati. Mekvirter nema često zainteresovanu
publiku. Ti si dar za njega.”
„Dođite ovamo, devojko”, reče Mekvirter zadovoljno i
povede je do plana na zidu. „Evo, tanjir mora da pređe oko osam
stotina metara do Tiborije. Može da prelazi samo jedan i po čvor
bez nadogradnje, a manje od jednog čvora s njom.”
„Kako ga dodatna težina zvona ne prevrne?”

„Eh?”, pogleda je Mekvirter, pa mu se lice onda opusti. „Tu

pomaže živin balast”, reče. Znala je da on samo pretpostavlja. Ali
neko nije pretpostavljao. To je bio Gabrijelov projekat i taj aspekt
je sigurno proveren.
„Morate biti sigurni da će tanjir na vreme stići do Tiborije”,
reče ona, gledajući legendu. „Treba mu pola sata samo da stigne
do nje.”
„Jeste. Ali lansirali smo ga pre dvadeset minuta, dok je brod
prolazio kroz poslednji deo Ras el Esh.”
„Mislim da je tajming ipak neizvestan. Znate li koliko dugo
će se Tiborija zadržati tu?”

Mekvirter pogleda u daljinu, prema belom brodu. „Ne. Ako

nema putnika, ni pošte, tu su druge formalnosti i dolazak kutera
za pilota. Najmanje trideset minuta. A posao je dobro uvežban,
vidiš to.” Zaćutao je, protrljao bradu, pa polako dodao. „Mada ne
s Garvinom.”
„Šta je njegov posao?”

„Ništa dok se ne ostvari kontakt, što je posao pilota.”

 „Preciznost. Kako se tanjir usmerava i navodi?”

„Ah...” Mekvirter sinu i protrlja ruke. „Instrumentima.

Približiće se direktno ispod trezora. U trezoru ima i drugih stvari,
sem dijamanata, a među njima je sanduk sa vrednim porcelanom,
širok metar i po i trideset santima dubok.” Ona klimnu glavom.
„Poslat iz neke od Gabrijelovih kompanija, i sa nečim unutra što
emituje zrak za navođenje?”

„Jeste. Čim Garvin uključi u tanjiru lokator na frekvenciji

koja mu odgovara.”

„Još uvek tu ima mogućnosti za grešku. Kako znate da li se

sanduk sa lokatorom nalazi baš tamo gde vam je potreban u
trezoru?”

Gabrijel odgovori, ne okrećući se od porta. „Znamo svaku

stavku u trezoru”, reče. „Tačan položaj. Dobro smo platili za taj
plan, ali očekujemo da nam donese zaradu.” On diže pogled na
sat na zidu iznad stola radiste. „Trebalo bi uskoro da se jave.”

Gđa Fotergil upali „čerut”. Uzgred se osvrnula oko sebe, pa

se sagnula i dohvatila stolicu za jednu nogu. Uhvatila ju je za
donji deo i ispružila ruku, napregavši mišiće, i zagledala se u
sekundaru na satu.

„Šta se dešava kad tanjir ostvari kontakt?” upita Modesti.

„Dolazi ovamo.” Mekvirter spusti dugački prst na crtež
broda i nasmeja se. „Priznaću da sam uvek mislio da je dno broda
špicasto, ali nije. Pljosnato je, vidite ovde. Tanjir prilazi odozdo.”
Pokazao je rukama. „Zvono dolazi u dodir sa dnom broda. Poput
magneta, dovoljno da se zadrži. Sto deset kilograma gvozdenog
balasta se odbacuje i pritisak stvara uspon nagore. Voda se
ispumpava iz zvona i dobijate dodatni spoljni vodeni pritisak.”
„Šta je sa školjkama?”

„Gumena prirubnica održava zvono vodootpornim.

Provereno je.”
„Znači, dobili ste zvono, sa tanjirom ispod, pričvršćeno za
dno Tiborije.”

„Jeste. To bi sad trebalo da se dešava. I držaće dok god brod

stoji u mestu.”

„On bi mogao da se pokrene za dvadesetak minuta. Znači,

sad Vili počinje svoj deo?”
„Bolje bi mu bilo, curo.” Mekvirter je pogleda i ona primeti
okrutnost koja se nalazi duboko u njegovim plavim očima. „Jeste,
bolje bi mu bilo.”
 16

Vili Garvin je čučao u obrnutom zvonu, leđa naslonjenih na

jednu zaobljenu stranu i nogu raširenih oko dvostrukog poklopca.
Debeli gumeni disk prekrivao je otvor između njegovih nogu.
Odozdo, kroz gumu, prolazila su creva do oksiacetilenskog
plamenika za sečenje koji je on držao. Drugo crevo je išlo do
usnika aparata za disanje koji je držao u zubima, a imao je i
štipaljku na nosu. Imao je tamne naočari, a na čelo mu je bila
prikačena mala, ali snažna lampa.

Strugačem je očistio oplatu od malobrojnih školjki blizu ivice

zvona, koja je sada čvrsto nalegala na dno broda. Gumena traka je
spolja činila vodootporni pečat.

Vili upali plamenik, podesi plamen i izvadi elektrodu iz

dugačkog džepa na kombinezonu. Polako poče varom da zatvara
tanki razmak u obliku slova „v” između ploča brodskog korita i
kose ivice zvona.
Unutrašnjost zvona se za nekoliko sekundi ispunila dimom.
Udišući ravnomerno vazduh iz creva kroz usnik, Vili je pažljivo
vario tačke na krivini dužine dvadeset centimetara. Završivši to,
pomerio se nezgrapno u tom zatvorenom prostoru i počeo da vari
drugi deo, na suprotnoj strani.

Pažljivo se namestio u novi položaj, da nastavi varenje na

trećoj strani obima. Mišići nogu i ruku žestoko su se borili s
takvim naporima. Isključio je bol iz glave i nastavio da radi. Kada
je počeo četvrti i poslednji var, zvono se zatrese i nastavi da
vibrira. Brod se pokrenuo.
Vili pogleda plamen plamenika. Unutrašnji konus je bio
nepravilan i slab. Smanjio je protok acetilena dok nije podesio
pravilan plamen, pa onda nastavi. Sada je, čak i pored lampe na
čelu, teško video zbog gustog dima. Četvrti var je potrajao duže
nego ostali, a kad ga je završio, ugasio je plamen i mlitavo se
naslonio, udišući vazduh na dahove iz aparata za disanje dole, u
tanjiru.
Sagnuo se i tri puta udario u ivicu poklopca. Par trenutaka
kasnije začulo se tiho šištanje i siromašni vazduh postade još
slabiji. Ispumpavan je i zamenjivan svežim. Sada, kad se brod
kreće, mehurići koji izlaze na površinu utopiće se u talase sa
pramca koji prolaze uz bokove broda.

Vili šutnu gumeni disk dole, kroz poklopac i spusti plamenik

pilotu. Izvadio je usnik kroz koji je udisao i čučnuo,
dozvoljavajući svojim mišićima da se opuste.
Pilot se pojavi između njegovih stopala. „Nastavi!”, reče
grozničavim glasom i pokaza mu da požuri.
„Oladi.” Vili gurnu naočari pozadi i malo se opusti psihički,
naslonivši glavu pozadi na zid, tako da je mogao da vidi varove
pod svetlom lampe na svom čelu. Držali su se. Najkritičniji
trenutak je bio kada se brod pokrenuo i varovi našli pod
naponom zbog inercije zvona. Sada, kad je taj trenutak prošao,
držaće.

Pet minuta kasnije Vili dade znak pilotu i ovaj mu pruži

dugačku, opuštenu tubu od celofana. U njoj je bila mešavina
kudelje i plastičnog metala. Vili otvori vrh tube i zali lepljivu
mešavinu u iskošenu ivicu između četiri vara, pa je čvrsto utisnu
unutra drvenom lopaticom. Za trideset minuta sasvim će se
stvrdnuti i ostati čvrsto zacementirana.
Završivši posao, dodao je dole lopaticu i zgužvani celofan.
Prema instrukcijama, sada je bio završen prvi, vitalni stadijum
operacije. Ostatak može da se završi opušteno.

Gospode, pomisli Vili, brišući znoj sa lica. Opušteno.

On diže prst na dugme tanke crne trake oko svog grla i
pritisnu ga.

„Tikvica”, reče jasno. Osetljivi mikrofon na grlu primiće

vibracije njegovih glasnih žica i preneti ih na zvučnike u sobi
Gabrijelovog radiste. „Tikvica” je značila da je prvi stadijum, trka
sa vremenom, završen. Pitao se da li su doveli i Modesti u radio-
sobu. Nadao se da jesu. Bio je to obiman poduhvat.

Pilot mu dodade veliki, podešen šestar i on opisa kredom

krug na čeličnim pločama iznad glave, prečnika sedamdeset pet
centimetara. Pilot je, dole, povezivao cilindar sa čistim
kiseonikom na plamenik da bi mogao da seče.
 Vili uze plamenik i podesi plamen. Zatim poče da proseca
okruglu rupu na dnu Tiborije.

„Lotos”, reče prozukli glas iz zvučnika i u radio-sobi nastade

uzbuđeno komešanje.
„Prošao je” reče Mekvirter likujući, spustivši dugački prst na
plan broda. „I na pravom je mestu. Prošao je kroz dno i ušao u
prolaz između tankova sa vodom. Sad mora da izmeri razdaljinu
u ovoj razmeri i proseče pod trezora.”
Modesti pogleda preko kajite. Kroz otvoren prozor videla je
Tiboriju kako plovi naporedo sa njima, oko kilometar i po
nadesno. Port Said će sada ostati iza horizonta. Zamislila je Vilija
kako puzi kroz mračnu utrobu broda, duboko ispod nivoa vode.

„Mora da su primetili da idemo istim kursom i brzinom kao

i oni”, reče. „Šta će biti ako iznenada odluče da provere trezor?”
„Da li bi ti?” upita Gabrijel sa prezirom u glasu. „Posmatraju
nas. Gledaju imamo li skrivene topove i hoćemo li pokušati da se
približimo i ukrcamo. A i šta je čudno ako dva broda izvesno
vreme drže isti kurs? Da li bi ti pomislila da neko hoće kroz dno
da uđe u trezor?”
„Bejrut” reče Mekvirter veselo. „Tamo će otkriti. Usidriće se
u toku noći i dovešće pola bataljona da bezbedno prebace te
dijamante u banku. Onda će otvoriti trezor...” Sklopio je oči za
trenutak i odjednom ih razrogačio, raširivši ruke i preterano
glumeći šok, zagledan u pod. „Miševi!” uzviknuo je užasnuto.
 Gđa Fotergil je zurila bezvoljno. Onda shvati i frkćući se
nasmeja. „Miševi”, ponovi. „To ti nije loše, Mekvirteru.”
Dvadeset minuta kasnije začu se šum iz zvučnika.

„Suncokret” začu se glas Vilija Garvina.

On je stajao u trezoru, držeći u rukama velika klešta. Iza

njega, tridesetak centimetara od velikog, pljosnatog drvenog
sanduka, bila je rupa u podu nepravilnog oblika. Delovi čeličnog
diska koje je isekao ležali su u radnom prostoru, dublje od jednog
metra ispod njega. Od lampe na njegovom čelu, dugačak kabl,
zakačen za njegov struk, spuštao se kroz rupu u podu, pa oko tri
metra kroz radni prostor, i dalje dole, kroz zvono, do baterija u
ronilačkom tanjiru.

Dve metalne kutije koje su ležale pored zida trezora izgledale

su baš kao na slikama koje mu je Borg pokazao; oko metar
dugačke, tridesetak centimetara široke i isto toliko duboke. Na
svakoj od njih bile su po dve čelične kopče i dva katanca
zapečaćena voskom. Vili iseče katance. Otvorio je svaku kutiju
posebno, digao gornji pokrivač i pogledao šta se nalazi ispod.
Ličili su na sitan šljunak. Izvadio je po šaku iz obe kutije i pažljivo
ih zagledao. Zadovoljan, vratio je dijamante i zatvorio kutije. Iz
džepova svog kombinezona izvadio je dva nova katanca i
zaključao ih na kopčama.
Pilot Luiđi povukao je oksiacetilenski sekač nazad, kroz
radni prostor. Sada se vratio i proturio glavu kroz rupu u podu.
Vili povuče kutije, jednu po jednu, i spusti ih kroz rupu, uz
Luiđijevu pomoć.
 Bilo im je potrebno deset minuta da prevuku kutije kroz
radni prostor u zvono, pa kroz dvostruki poklopac u tanjir.
Vili pritisnu dugme na mikrofonu na grlu i reče: „Mimoza.”

Pilot je legao potrbuške na gumeni madrac, sa rukama na

kontrolama i licem blizu jednog od prozora od pleksiglasa. Vili je
zatvorio spoljni poklopac i osnovu zvona, i učvrstio šrafove
gedorom. Zatvorio je unutrašnji poklopac u kabini tanjira i
učvrstio ga. Umorno se spustio na inženjersko sedište, okrenuto
ka krmi tanjira.

Pilot upumpa živin balast napred, tako da tanjir, odvojivši se,

zaroni pod uglom, pramcem nadole. Instrument je pokazivao da
su rezervoari vodenog balasta gotovo puni. Na Luiđijev znak, Vili
raširi prste po kratkoj tabli sa četiri mala prekidača. Onda
pritisnu. Začuo se čist metalni zvuk sa čelične kragne na trupu
tanjira kada su se otkačile brave koje su držale tanjir i zvono
spojene.
Tanjir glatko zaroni, ostavljajući zakačeno zvono za sobom, i
onda se začu prigušen šum brodskih elisa deset metara iznad njih.
Pilot lagano izravna svoje plovilo, lebdeći u vodi kao neko morsko
čudovište.

Vili dodirnu mikrofon na grlu. „Randevu”, reče.

Ta reč se čula u radio-sobi Andronikusa i Modesti oseti

prizvuk umora u Vilijevom glasu. Sigurno je dobio neki doping;
ali znala je koliko je izdržljiv. Posle obroka i nekoliko sati sna
oporaviće se.
 Mekvirter je trupkao nogama i pljeskao rukama iznad glave.
Gđa Fotergil se kikotala i bez razloga češkala po kovrdžavoj plavoj
kosi. Čak i Gabrijel je pokazao emociju, usne su mu podrhtavale i
blago crvenilo se pojavilo na obrazima boje gita.

On diže telefonsku slušalicu i reče: „Zaustavite motore.”

Pogleda Modesti.
„Sada još samo ja treba da ih prodam”, reče ona.

On klimnu glavom, spuštajući slušalicu. „Da ih prodaš za

mene” ispravi je on. „I pod nadzorom. Sve to ćemo srediti
kasnije.”
„To sam i mislila”, reče ona, slegavši ramenima. „Kazala sam
ti, ja radim za zaradu, a ne za kamenje, Gabrijele.”

„Ostani takva.”
„Hoću. Bar dok ne dobijemo kamenje. Sarađivaćemo još
opuštenije ako nas nahranite.”
Gabrijel se zamisli. „Razume se da možemo” reče
naposletku. „Pobrini se za to, Mekvirteru.”

U velikoj kancelariji iznad luke Port Said, Tarant uze dve

poruke i pročita ih ponovo.
„Još uvek je besmisleno”, reče Hegen. Stajao je pored
prozora, pogleda uperenog prema jahti Mandrak. Motorni čamac
se odvojio od jahte i pošao prema pristaništu.
 U kancelariji je bio i treći čovek, major egipatske vojske, koji
je sedeo za stolom sa tri telefona.
„Sve je besmisleno”, promrmlja Tarant. Poruke su došle od
kapetana Tiborije. Prvom je javio da je više od jednog sata teretni
brod Andronikus plovio istom brzinom i kursom iz Port Saida,
prema severu. Ništa sumnjivo nisu primetili na njemu, ali on je
uzbunio posade svojih topova.

Druga poruka, koja je stigla sat i po kasnije, javila je da je

Andronikus usporio i zaostao za njima. Izvinjenje za potencijalno
uznemirenje koje je izazvala prethodna poruka.
„To je značilo nešto”, reče Tarant. „Ne mogu da verujem da
je taj drugi brod bio slučajnost.”
„Ako nije, šta dođavola to znači?” Hegen se okrenu od
prozora.
Tarant ne odgovori. Tražio je proveru Gabrijela na
Mandraku i čekao rezultat. Pet minuta kasnije uđe dežurni lučki
službenik i zvanično pozdravi majora.
„Čovek Gabrijel nije tamo”, izvesti on na engleskom. „Pitao
sam za njega pod izgovorom carinske procedure. On nije na
Mandraku. Kapetan kaže da je otišao sinoć, sa ostalim putnicima,
i ne zna gde su

Hegen opsova. „Na Andronikusu su”, reče Tarantu. „Kao i

Modesti i Vili.”
 „Zvuči verovatno. Ali zašto?” Tarant umorno protrlja oko.
„Zašto su pratili Tiboriju? Šta su uradili, ili se spremaju da urade?
Jesu li nešto pokušali i omanuli?”
„Jebeš dijamante”, reče Hegen besno. Mahnu rukom prema
prozoru. „Gabrijel je nestao negde na Mediteranu. Drži Modesti.
Ako nije uspeo da mazne dijamante, ona mu nije od koristi. Šta
da radimo?”

„Bez kompletne vazdušne pretrage pre sumraka”, reče

Tarant, „koja je ionako nemoguća, nema šanse da nađemo
Andronikus.”
„Pa?”

„Pa sedećemo i čekaćemo. I nadati se da Modesti Blejz i Vili

Garvin instinktivno mogu da odigraju onaj teži deo.”

Vili Garvin otvori oči. Ležao je na leđima na svom uzanom

ležaju, a ruke sputane lisicama ležale su mu na stomaku.

Prošlo je šest sati od kada se iz ronilačkog tanjira popeo u

hermetički zatvorenu prostoriju Andronikusa, izvestio Gabrijela o
tome, pojeo obilan obrok i zaspao. Znao je da je toliko vremena u
pitanju zato što je podesio svoj unutrašnji mehanizam da odspava
tačno toliko.
„Ostani tu, dragi Vili.”

Modesti privuče hoklicu pored njega. Držala je krčag vode,

mali sapun i otvorenu britvu.
 Vili se zagleda u nju. „Bože”, reče. „Gde si to nabavila,
Princezo?”
„Tražila sam da mi daju. Mekvirter se nasmejao, ali nije se
bunio. Britvom ne možemo mnogo da uradimo, sem da se
brijemo ili prerežemo sebi grkljane.” Vlažnim sapunom je
protrljala Vilijevu bradu.
„Ja ću, Princezo. Sad sam veliki dečko.”

„Dovoljno veliki da se ne raspravljaš. Lezi mirno, Vili.”

„Mo’š li to sa lisicama?”

„Nema problema. Moći ćeš sigurno da se prepoznaš kad

završim.”
Bila je spretna sa britvom. Mnogo godina ranije, kada je prvi
put izašla iz pustinje i radila za Lauša u Tangeru, svakog dana je
izvesno vreme provodila kao pomoćnica u berberskoj radnji pri
jednoj luksuznoj javnoj kući. To je bilo mesto na kome su
muškarci pričali, a ona je sakupljala vredne tračeve.

Vili Garvin se opustio i zatvorio oči, uživajući u čistom,

hladnom dodiru britve na čekinjama svojih obraza.

„Moraš da priznaš Gabrijelu”, reče on nerazgovetno iz ugla

usana. „Veliki poduhvat, Princezo.”
„Najveći.” Dodirnula mu je uvo i nežno ga povukla za resicu.
To je značilo da je kajita verovatno ozvučena. To je bio jedan od
razloga zbog kojih je bila pozvana da posmatra akciju s tanjirom i
dešavanje u radio-sobi; da bi u ovoj kajiti bio postavljen
mikrofon.
 Vili otvori jedno oko i opet ga zatvori što je bio znak da
razume.

„Šta će biti kad Tiborija stigne u Bejrut i otkriju da su

dijamanti nestali?” reče on. „Ovaj brod će biti sumnjiv. U prvoj
luci u koju uđemo popeće se vojska. Nače tanjir, rampu,
dijamante, sve.”
„Ne. Pitala sam za to.” Zategla mu je kožu na obrazu i vešto
mu povukla britvu duž vilice. „Noćas napuštamo brod, sa
Gabrijelom i još nekoliko njih, i dijamantima. Ne znam gde ćemo.
Ali brod nastavlja dalje i ronilački tanjir ostaje na grčkim
ostrvima, kod njihove filmske ekipe.”
„Dobro pokriće. Al’ brod će biti sumnjiv. Skoro dva sata smo
plovili naporedo sa Tiborijom.”

„Brod se neće zaustavljati nigde do Bresta. Do tada će rampa

već opet izgledati normahao. Sasvim. Niko neće moći ništa da
primeti.”

„Da ga ne zaustave na moru?”

„Ko bi to uradio?” Modesti spusti britvu i obrisa mu lice
peškirom. „Zainteresovane strane su šeik Abu Tahir i britanska
vlada. Abu Tahir nema topovnjaču, a britanska vlada je ne bi
upotrebila. Bar ne na otvorenom moru i sa neizvesnim
dokazima.”
Vili pređe rukom niz obraz. „Divno”, reče. „Fala, Princezo.”
Protegao se sa uživanjem. „Jesam li ti pričo o onoj devojci u
Santijagu?”
 „Mislim da nisi. Ne iz Santijaga.” Ona je isprala britvu u
lavabou i obrisala je.
„Bila je dobra”, reče Vili prisećajući se. „Vrlo strasna. Al’ nije
bila zainteresovana sem kad sam bio neobrijan. Nije volela bradu,
al’ nije podnosila kad sam glatko obrijan. Moro sam da budem
neobrijan.”
„Šašavo. Ali bezopasno.” Modesti sklopi britvu, ostavi je na
maloj polici i ispruži se na drugom ležaju. „Šta se desilo, Vili?”
„Ništa naročito. Dugo me nije bilo. U svakom slučaju, teško
je ostati neobrijan. Udala se za nekog bricu. On je trimovo svoju
bradu. Tako je bio ispravan dva’es’ čet’ri sata dnevno. Kad sam ga
opet video dve godine kasnije, bio je gotov da se parkira.”

Modesti se osmehnu. Dohvati izgužvanu paklu cigareta,

pripali dve i dodade mu jednu. „Šteta što je Gabrijel ušao pre
nas”, reče mu. „Mnogo dijamanata si doneo, Vili.”

„Ne mo’š uvek da pobediš. Da smo čuli da i Gabrijel ide na

nji’, mogli smo dogovoriti distribuciju.”
„Sad je kasno.” Ona zamišljeno odahnu. „Izlazimo prazni.
Ako budemo imali sreće.”
On je odmah prihvatio priču i nekako uplašeno rekao:
„Misliš da bi mogo da nas otpiše?”
„Moguće je da razmišlja o tome. Ali mislim da ne može da
kontaktira Istanbul bez mene. Možda tebe zadrži dok to ne bude
završeno.”

„A posle?”
 „Nije toliko lud da mene pusti a tebe ukloni, Vili. Mogla bih
da progovorim.”
„Da, sasvim je moguće.”

„Ne pravimo probleme. Zapamti to. Samo ćemo to odraditi.”

„Dobro.” Vili se ispruži i opusti. „Šta je bilo sa onom tvojom
kobilom u Benildonu koja je trebalo da se oždrebi?”, reče nakon
pola minuta.
 17

Bilo je jedanaest sati kad je Mekvirter ušao u Gabrijelovu kabinu.

Gabrijel je sedeo sa viljuškom u ruci i jeo iz velikog tanjira salatu,
voće i orahe. Pored tanjira stajala je čaša sa mlekom. Gđa Fotergil
se smestila na obloženoj fotelji pored zida i mrštila se na
ukrštenicu u nekom časopisu. Samo tri reči su bile upisane
neveštim, detinjim rukopisom.

„Pričali su”, reče Mekvirter. „Sve je na traci. Ako vredi.”

Gabrijel diže obrvu, a Mekvirter pokaza.
„Oh, samo obična priča.”

„Kakva?”
Mekvirter zatvori oči. „Konji; devojka u Santijagu; poema K.
S. Luisa; popravka kvarc-jodnog fara na njenim kolima; Ulica
Burbon u Nju Orleansu i džez kombo Ala Hirta; neki komad
Lamerijave srebrnine koji je ona kupila kod Kristija; Harold
Pinter - Blejzova misli da je veliki, a Garvin da je pozorišni
prevarant; elektronska brbljarija o generatoru četvrtastih talasa,
koji je on pokušao da joj objasni; interpretacija Ota Klemperera
Betovenove Devete; cura u Singapuru.
„Dobro.” Gabrijel spusti viljušku. „Misliš da nisu razgovarali
o tome šta će biti s njima?”

„Samo nekoliko minuta. Sigurni su devedeset procenata da

će izvući žive glave ako budu sarađivali.”

„Dobro.” Gabrijel otpi mleko. Gđa Fotergil se počesa po

rebrima gledajući ga pomalo napeto.
„Zvuči smešno pustiti ih da odu” reče.

„Odgovara mi da misle tako dok Blejzova ne završi posao sa

kontaktom u Istanbulu.”
Gđa Fotergil se malo zamisli. „Misliš, nećeš ih pustiti da
odu?” upita ga.

„To mislim, gospođo Fotergil.” Gabrijel kratko razvuče usta.

„Ne brinite. Dopašće vama.”
On ispi čašu i odgurnu tanjir. Za trenutak mu blede oči
zasijaše zbog iščekivanja. „Kaži Kanalehasu da donese projektor i
ekran” reče Mekvirteru. „Ima dovoljno vremena da možemo da
pogledamo taj novi crtać pre nego što pristanemo.”

Drveni mol na hrastovim stubovima štrčao je sa špica ostrva.

Andronikus se zaustavio dve stotine metara dalje, izvan plićaka.
Sa njega je spušten čamac od šest i po metara sa jednim
propelerom.
 Noćni vazduh je bio topao, ali Modesti i Viliju, koji su
izvedeni odozdo, iz zagušljive kajite, bio je hladan i svež. Stajali su
pored ograde puneći pluća njime, dok su dve čelične kutije sa
dijamantima pažljivo iznošene niz brodsko stepenište i spuštane u
čamac. Nisu pričali. Pogledi su im bili na ostrvu, upijali su svaki
detalj koji je otkrivala svetlost punog meseca. U manastiru na
kamenitom brežuljku na severnoj strarii, nekoliko prozora bilo je
osvetljeno bledom svetlošću.
Još uvek u lisicama, spušteni su u čamac. Četiri čoveka su već
bila u njemu. A onda još Borg i gđa Fotergil, i najzad Mekvirter i
Gabrijel. Čamac se tiho kretao morem do pristaništa koje nije bilo
mnogo daleko. Dok su izlazili, Andronikus je već zaplovio dalje.
Išli su pola sata laganim hodom do podnožja neravne
padine, odakle je grubo, isklesano stepenište vijugalo uzbrdo, do
manastira. Borg je, sa pištoljem u ruci, išao za zarobljenicima, a
Gabrijel i Mekvirter za njim. Ispred njih su gđa Fotergil i
četvorica muškaraca na smenu nosili dve kutije dijamanata, po
dvoje svaku.

Dok su išli, Modesti je proučavala manastir i okolinu,

pamtila svaki detalj i pokušavala da zamisli njegovu unutrašnjost.
Znala je da i Vili to radi.

Ušli su kroz teška, drvena vrata u veliku kuhinju. Na jednoj

strani bile su dve velike rerne, svaka po dva metra dugačka. U
uglu, na popločanom kuhinjskom podu, nalazila se niska kamena
ograda bunara, iznad kog je bio postavljen čekrk.
Dva monaha u crnim mantijama mesila su testo na velikom
drvenom stolu. Čovek sa pljosnatim, mongolskim licem sedeo je
u stolici sa automatom na kolenima. Široko kameno stepenište
vodilo je naviše iz kuhinje, skrećući desno između spratova. Na
vrhu se nalazila široka, kamenom popločana galerija duž jedne
strane nekakve kapele u restauraciji. Tu je bilo na gomile
građevinskog šuta i veliki nered.
Na otvorenoj strani galerije bio je sklonjen veliki deo drvene
ograde. Merdevine, lopate, krampovi i ćuskije bili su naslagani
pored zida. Na običnim drvenim kolicima, na rubu praznine od
deset metara do donjeg sprata, stajalo je veliko metalno vedro,
gotovo do struka visokog čoveka, tri četvrtine puno šuta. Iz tri
čelikom ojačane tačke na ivici kratki lanci bili su zakačeni na
kuku, koja je opet bila vezana za jak kabl koji se izvijao naviše, do
čekrka zašrafljenog za debelu gredu u mračnom potkrovlju. Na
podu ispod nije bilo nameštaja za kapelu. Na njemu su bile
gomile peska i balasta, dugački balvani, vreće cementa i još alata.
Sve je odisalo jednostavnošću, pa je Modesti procenila da sami
monasi izvode restauratorske radove.
Sa Borgom iza leđa, ona i Vili su prolazili neurednom
galerijom. Pogledima su prelazili svuda, ali bez vidne namere,
pamteći svaki korak puta. Na kraju galerije procesija prođe kroz
otvorena vrata, pa kroz nekoliko hodnika naposletku stiže do
velike prostorije koja je nekad bila svetilište.
Dve kutije sa dijamantima dignute su na sto. Muškarci su bili
zadihani od nošenja. Gđa Fotergil nije pokazivala znake umora.
Radoznalo je pogledala stočić sa pićima, pa Gabrijela, koji je
počeo da otključava kutije.
 „Dobro”, reče Gabrijel. „Jedna tura za sve. Pomozi joj,
Mekvirteru.”
„Ja ću...”, poče Vili, pa odjednom zatvori usta.

Gabrijel klimnu glavom. „Učiš”, reče, pa pogleda Modesti.

„Kako ti se sviđa naša baza?”
„Dobra koliko i ostatak operacije”, hrabro odgovori. „Šta će
posle biti sa monasima? Možda ćutljivi, ali ne toliko. Mogu da
pokažu tvoju fotografiju.”
„Neće biti u prilici”, reče Gabrijel. „Svi nestaju. Kao sa Meri
Selest. Velika misterija. Ali korisni su za sada.”
„Hoće li brod koji ih snabdeva dolaziti? Mora da ima
redovan raspored.”

„Svaka tri meseca. A prošlo je više od četiri nedelje od

prošlog dolaska. Otići ćemo pre sledećeg.”
„Onda nemate problema. Sem distribucije. Kad ćemo
razgovarati o tome?”
„Kad budem spreman.” Pogledao je Borga. „Skloni ih. U
odvojene ćelije. Ćebad i dušek svakome, kofu i lavabo. Tri obroka
dnevno. Dva sata rekreacije. Stražar u hodniku dvadeset četiri
sata dnevno.”
Modesti se zagledala u njega, odapevši potom bes i
uznemirenost iz svog pogleda. „Šta, dođavola, misliš da ćemo
pokušati?” upita.
Gabrijel otvori dve kutije, ukloni zaštitne slojeve i zagleda se
u dijamante.
 „Nemoćni ste da išta pokušate” reče odsutnim glasom.
„Upravo sam se pobrinuo za to.”
Ćelije su se nalazile na suprotnim krajevima uzanog hodnika
na gornjem spratu. Do njega je vodilo vijugavo stepenište sa
donjeg sprata. Borg i mršavi Španac sa ožiljkom na licu i
zakrvavljenim očima sproveli su zarobljenike gore. U vratima
jedne od ćelija nalazio se veliki, metalni ključ. Vrata su bila
odškrinuta. Napravljena od čvrstog drveta, sa malom metalnom
rešetkom, bila su stara, ali ceo vek novija od samog manastira.
Modesti je pretpostavila da je tokom svoje duge istorije manastir
bio i uzurpiran i korišćen kao tvrđava.
Borg širom otvori vrata. Na podu su već bili slamarica i dva
ćebeta. U jednom uglu stajali su kofa i metalno lonče. Slaba
sijalica visila je na običnom kablu. Visoko na suprotnom zidu
nalazio se mali prozor sa rešetkama, bez stakla.
Vili pogleda Modesti. „Šta misliš, kad ćemo jesti?”, upita.
„Za pola sata, nadam se.”
„Dobro.”
„Ješćete sutra”, Borg zareža. Gurnuo je Vilija tako da je ovaj
posrćući uleteo u ćeliju. Vrata se zatvoriše i ključ se okrenu.
Druga ćelija se nalazila trideset koraka odatle, na suprotnom
kraju hodnika. Bila je potpuno ista, sem što je na unutrašnjem
zidu štrčao široki dimnjak, tako da je ipak bila nešto manja.
„Gabrijel ti nije reko da nam ostaviš lisice”, reče Modesti.

Borg ravnodušno sleže ramenima. „Nije rekao da ih skinem.”

 Ušla je i čula kako se brava zaključava za njom. Kada se
okrenula, Špančevo lice se ukazalo na rešetki i čula je Borgove
korake koji su se udaljavali vijugavim stepeništem. Klekla je i
počela da namešta slamaricu i ćebad.

Vili Garvin je ležao zatvorenih očiju tačno trideset minuta;

vreme od pola sata, koje mu je Modesti nagovestila.
Tiho je ustao i prišao vratima. Pogledao je diskretno kroz
rešetku i ugledao stražara Španca kako sedi na stolici na polivini
hodnika i čita neku prljavu džepnu knjigu pod svetlom jedine
lampe iznad glave.
Vili diže desno stopalo i stavi ga preko kolena. Pažljivo je
počeo da skida tanke gumene zaptivke koje su pokrivale rub
čizme. Lepak nije bio jak i za nekoliko sekundi je skinuo rub oko
cele čizme. Gurnuo je palac odstranivši celu gumenu oplatu sa
pete i tabana. Ne skidajući pogled sa stražara, gurnuo je vrh nokta
na palcu u udubljenu glavu malog šrafa na vrhu đona pomerivši
ga. Šraf se odmah okrenuo. Nekoliko sekundi kasnije izvukao je
tanku i jaku žicu sa neobično zakrivljenim vrhom.
U drugoj ćeliji, Modesti je tiho kucnula lisicama u rešetku.
Španac ustade i pođe prema njoj. Zastade, gledajući je kroz
rešetku. „Ima li šta za piće?” upita ona. „Voda?”
„Sutra.” Okrenu joj leđa.
„Čekaj, tako mi je vruće.”

Dvosmislenost tih reči zadrža Španca. On se vrati do rešetke.

Sada se pojavio nagoveštaj gladi u njegovim zakrvavljenim očima.
Zvao se Kanalehas. Imala je njegovu fotografiju u starim
dosijeima i dobro je znala kakvu reputaciju ima. Pre nego što se
pridružio Gabrijelu, bio je najamnik OAS-a8. Imao je urođen
talenat za veštinu ispitivanja mučenjem. Najviše je voleo da
obrađuje žene. Znala je dve koje su preživele njegovu ruku, jer su
se rano predale. Ali i pored toga, da su one koje su otišle mogle da
vide preživele, verovatno bi sebe smatrale srećnicama.
„Od čega ti je vruće?”, upita je.

„Kuhinjski dimnjak prolazi kroz ovu ćeliju. Kao rerna je. A

ne mogu da skinem džemper.”

Mahnuo joj je da se odmakne od vrata i ona posluša. Ključ se

okrenu u bravi i on uđe, sa opasnim jednoseklim lovačkim nožem
u ruci.

„Digni ga napred”, reče.

Ona nespretno povuče opušteni džemper gore, dok ga nije

nabrala iznad obline grudi.
„Okreni se.”

Ona posluša i oseti kako joj njegova ruka hvata zadnji deo
džempera vukući ga preko glave. Ona prstima desne ruke potraži
kongo stisnut pod levim pazuhom; samo nekoliko minuta ranije
spustila je to malo oružje iz čvrsto uvijene punđe.

„Okreni se.”

8
Organizacija američkih država - Udruženje većine zemalja zapadne hemisfere
(članstvo Kube je suspendovano 1962. godine); oformljeno je 1948. godine da
zameni Panameričku uniju i promoviše vojnu, ekonomsku i društvenu saradnju.
 Ona se okrenu prema njemu zategavši džemper čvrsto preko
grudi, a razgolitivši ramena. On posegnu slobodnom rukom da
uhvati džemper i povuče joj ga niz ruke. Ona oseti kako joj
prstom traži rub grudnjaka da bi ga strgao kad povuče. Muškarac
se sada cerio i u tom pokretu prineo ruku sa nožem na nešto više
od pola metra od nje.
Ona krenu sa strane kongom, a zaobljeni drveni vrh ga
pogodi u nadlanicu. Šaka se bespomoćno otvori usled reakcije
spleta nerava, a nož mu izlete iz ruke i pade na slamaricu.
Noge su joj već bile u savršenoj ravnoteži kada mu je zarila
koleno u međunožje. On prigušeno kriknu i polako se presavi.
Ona steže kongo obema rukama, sa levom na vrhu zbog jačeg
udarca, i udari odozgo svom snagom, hladno i namerno ciljajući
smrtonosnu tačku na njegovom čelu.

Vili Garvin otvori drugu narukvicu lisica i izvuče žicu. Zatim

skide gumenu presvlaku sa druge čizme, ustade sa slamarice i
priđe vratima. Pogledavši napolje, vide da stražar nije na svojoj
stolici.
Vili se namršti i čučnu pored ključaonice. Tu žicu ne bi
izabrao za prastaru bravu kraću od debljine vrata, ali bila je to
dobra univerzalna alatka. Poslužiće. Nežno ju je uvijao, osećajući
pokrete. Nešto se pomerilo spolja ispred žice i on se ukoči. Ključ
je gurnut u bravu.
On povuče žicu, pa se i sam povuče i stade naslonivši se
leđima na zid pored vrata. Ključ se okrenu i vrata se otvoriše
nekoliko centimetara.
 „Nemoj da učiniš ništa prenagljeno, Vili”, reče Modesti tiho.
„Ja sam.”
On se odmače od vrata i ona uđe. Džemper joj je još uvek bio
naboran na grudima. Ona pruži ruke i on poče žicom da joj
obrađuje jednu narukvicu lisica,
„Šta je s Kanalehasom?” upita je posle nekoliko trenutaka.

„Završila sam s njim.”

On klimnu glavom. „Dobro. Predugo je živeo.” Prva

narukvica škljocnu i otvori se i Vili pređe na drugu. „Šta je s
ostalima, Princezo? Ako zaigramo, oćemo li igrati za spavanje il’
za čuvanje?”
„Za čuvanje. Kako oni igraju, Vili.”

On otključa drugu narukvicu. Ona povuče džemper niz ruke

i pusti ga na pod. Vili skide svoju vetrovku i baci je na slamaricu,
pa skide svoju crnu košulju. Okrenu se od nje i stade. Pod tom
prigušenom svetlošću koža na njegovim leđima izgledala je
neobično beživotno. Modesti mu stavi ruke na ramena, pipajući
prstima da nađe tanani rub flastera. Podigla ga je noktima,
uhvatila ga i naglo trgla nadole.
Začuo se zvuk cimanja flastera sa kože. Vili Garvin se malo
trže, pa se okrenu. Ona je držala predmet od sunđeraste gume, sa
oblogom od glatke plastike boje kože. Guma se od tanke ivice
protezala do debljine od dva i po centimetra na sredini. Bila mu je
zalepljena tankim plastičnim rubom duž celih leđa, od ramena do
kraja kičme; i tako vešto uobličena da su konture bile savršene.
 Modesti spusti njegova lažna leđa na slamaricu. Vili uze
svoju košulju i pređe njome žustro tamo-amo preko leđa kao da je
peškir, pa promrda ramenima sa olakšanjem.

„Da li je bilo naporno u zvonu sa ovim na leđima?”, upita

ona.
„Bilo je malo kabasto raditi. Al’ plašilo me je što sam se
znojio ko bik, pa je lepak mogo da popusti.”

Klekao je pored nje. Guma je imala dva sloja. Zajedno su

odvojili tanji, unutrašnji sloj. Ispod se nalazio prostor usečen u
debljem sloju, u koji je bilo pažljivo utisnuto nekoliko predmeta.
Vili poče da ih vadi iz ležišta.
Modesti, pored njega, skide grudnjak i spusti ga na
slamaricu. Bio je od elastičnog materijala dvostruke debljine, sa
ojačanim ivicama. Otkinula je unutrašnju oblogu. U donjem delu
jedne od korpi, tako da dojka leži iznad i prikriva bilo kakvu
izbočinu, nalazio se namotaj vrlo fine crne žice i malo nakrivljen
tanak plastični cilindar od sedam centimetara, sa dodacima za
udisanje anestetika u nos. U drugoj korpi nalazio se prazan veliki,
crni balon i još jedan, nešto veći cilindar, sa isturenim
mlaznikom. Ona te predmete spusti dole, pa opet zakopča
grudnjak i obuče džemper.
Vili je poređao predmete iz lažnih leđa. Bila su tu dva sečiva,
potpuno ista kao sečiva njegovih noževa za bacanje, ali sa
dugačkim drškama narezanih navoja; na njih su se zavrtale
osnove dveju tankih, crnih drški od grubo hrapave kosti. Bila su
tu dva plastična pravougaonika, dužine po dvanaest i širine
sedam centimetara, a debljine samo oko pola centimetra;
minijaturni voltmetar, manji od ženskog ručnog sata; dve plinske
lemilice; namotaj kabla sa utikačima na oba kraja; mala, pljosnata
odvrtka; baterija; dve naizgled čelične cevi dužine po dvadeset
centimetara, prva tanka sa poklopcem na jednom kraju, a druga
debljine muškog palca.
Dao je te dve cevi Modesti, a ona ih je gurnula u dugačke
džepove na porubu butina.

Vili je obukao košulju i jaknu, sastavio oštrice i drške noževa,

koje je gurnuo u prazne kanije na unutrašnjoj levoj strani jakne,
na grudima. Uzeo je pljosnate plastične kutije i povezao ih
savijenim i dvostranim priključcima. Sastavivši sve, rezultat je bio
minijaturni odašiljač.

Modesti je nameštala vrat balona na mlaznik cilindra. Rekla

je: „Vili”, i prišla prozoru sa rešetkom. Došao je za njom i
postavio predajnik na ispust. Obgrlio ju je oko butina otpozadi i
podigao. Ona gurnu obe ruke kroz prozor, čvrsto stisnu vrat
balona na mlaznik i jako pritisnu noktom donji deo cilindra.
Začulo se šištanje gasa pod pritiskom i balon je počeo da se
puni. Skinula je vrat sa mlaznika i pustila prazan cilindar da
padne na ispust. Prstima je uvrnula vrat balona i vezala ga u čvor.
Uzela je jedan kraj fine žice, uvezala ga oko čvora balona i pustila
balon da poleti. On se polako digao u mirnom vazduhu, vukući
tananu žicu koja joj je klizila između prstiju. Kada je ostao samo
još metar žice, čvrsto ju je uvila oko jedne šipke. Balon se više nije
video, lebdeo je deset metara iznad krova manastira i dobrih
šezdeset metara iznad nivoa mora. Povezala je deo žice sa šipke sa
terminalom predajnika i rekla: „Dobro je.”
 Vili je spusti na pod. „Neće nam trebati baterija”, reče on.
„Imamo napajanje.” Klimnuo je glavom prema lampi koja je
visila na kablu na sredini ćelije.

Vratili su se do slamarice. Vili uze odvrtku i voltmetar.

Modesti uze dvostruki kabl. Na jednom kraju je bila spravica od
par zavrtnjeva sa zabušenom glavom u plastičnoj osnovi, a na
drugom kraju mali dvokraki utikač.

Ona stade ispod lampe, raširenih nogu. Vili se sagnu iza nje,
provuče joj glavu između nogu i ustade, dižući je na ramenima.
Ona razdvoji žice iz kabla koje su napajale sijalicu, spoji krake
utikača sa njima i obavi ih izolir-trakom, pa vrati poklopac na
mesto.

„Povezano”, reče.

Vili je spojio svoj kraj kabla sa voltmetrom i očita rezultat.

„Sto dva’es’”, reče. „Dobro.” On otkači voltmetar i gurnu ga u
svoj džep, pa čučnu i spusti se na pod. Zatim uze odvrtku, priđe
prozoru i podesi jačinu predajnika. U malom otvoru na
plastičnom kućištu zasvetle kontrolna lampica.

„Radi” reče Vili, pa pogleda kroz prozor u mrak. „S tom

antenom trebalo bi sasvim fino da nas hvataju.”
 18

Major Džazerli se trže iz dremeža i zgrabi telefon.

„Da?” reče na engleskom.
Tarant je stajao i gledao mapu raširenu na stolu. Njega je
obuzimao sve jači osećaj uzaludnosti, sve jači, svih desetak puta u
toku proteklog sata.

Pored mape stajali su blok i olovka. Nekoliko listova iz bloka

ležalo je razbacano okolo. Na njima su bili mali crteži olovkom -
ženska ruka koja drži cigaretu, zaljuljana noga u kućnoj papuči,
golo rame i nadlaktica. Tarant je znao da su to crteži Modesti
Blejz. Bilo je još nekoliko sličnih - polovina lica, samo obraz i
linija vrata od uva do ramena. Izgledalo je kao da je umetnik
pokušavao da nađe liniju kojom nikako nije zadovoljan.
Hegen je sedeo opkoračivši stolicu, sa bradom naslonjenom
na prekrštene ruke. Zurio je kroz zid, u neku tačku hiljadu
kilometara daleko.
 „Zove vaša ambasada. Bejrut se javio sa podacima” reče
major Džazerli. Ispisivao je brojeve na parčetu papira.
Hegenov pogled se razbistrio i on tiho ustade. Podsećao je
Taranta na tempiranu bombu čiji je mehanizam odjednom
aktiviran.
„Gospode svemoćni”, reče Hegen tihim glasom. „Uključili su
tragač.”

„Evo”, reče stišano major Džazerli. Hegen mu istrže papir i

pređe do mape. Mrmljajući cifre, namestio je lenjir i povukao
liniju od Bejruta gotovo direktno na zapad. Telefon opet zazvoni.
Ovoga puta, posle prve reči, major progovori arapski. Hegen
stade iznad njega dok je zapisivao nove podatke.

„Štab egipatskog ratnog vazduhoplovstva”, reče major i pruži

papir Hegenu. Druga linija je išla nekoliko stepeni zapadno od
severa i ukrštala se s prvom nekih sto trideset kilometara
jugozapadno od Kipra.

„Kako su, dođavola, uključili tragač na moru?” reče Tarant.

„Nisu na moru.” Hegen je gledao mapu. „Tu je neko ostrvce.
Kalitos.” Digao je pogled. „Znate li nešto o njemu?”
„Nisam ni čuo za njega. Možemo da proverimo sa našom
ambasadom.” Kad je Tarant progovorio, telefon opet zazvoni.
„Vaša ambasada”, reče major Džazerli. „Imaju i podatke sa
Kipra.”
„Hvala.” Tarant uze parče papira i dodade ga Hegenu.
„Mogu li, molim vas, da razgovaram s njima?”
 Hegen je uneo treću liniju. Uklapala se sa druge dve. Tarant
je, na telefonu, ljubazno govorio. „Da. Kalitos. Hoću da znam čije
je. Pa idite i pogledajte, hoćete li; ali brzo.” Pauza je potrajala
nekoliko minuta. Zatim: „Je li? Shvatam. Pa tamo su sada naši
prijatelji. Ne, ne znam šta se, dođavola, dešava i nema svrhe već
obaveštavati London o tome. Slušajte me, moraćete da probudite
ambasadora...”

Hegen se opet okrenu mapi i poče da meri razdaljine.

Gabrijel je na Kalitosu sa svojim zatvorenicima. Na Kalitos se iz
britanske baze na Kipru može stići morem za četiri ili pet sati. Ali
koliko treba vremena da se to organizuje? Pomislio je na lanac
komande onih koji učestvuju u tome i naježio se od očaja.
Tarant spusti slušalicu. „Kalitos je u vlasništvu Turske”, reče.
„Na ostrvu nema ničega, sem manastira starog trista pedeset
godina, u kome živi nekoliko desetina monaha. Naravno, nema
avionske piste. Da bismo otišli tamo brodom punim policajaca ili
vojnika, morali bismo prethodno da dobijemo dozvolu turske
vlade. Oni će se bez sumnje i sami potruditi da nam pomognu
kad saznaju u čemu je stvar. Našeg ambasadora upravo dižu iz
kreveta kako bi rešio to. Sa malo sreće, nešto bi moglo da se uradi
za dvadeset četiri sata.”

„To je prokleto sporo.” Hegenovo lice je potamnelo od besa.

„Modesti i Vili su aktivirali tragač, što znači da su morali da se
pokrenu. Ne mogu samo da sede i čekaju. A sami nikako neće
uspeti. Prokletstvo, dvadeset četiri sata - biće prekasno!”
 „I sad je možda prekasno”, reče Tarant pesimistično. „Ali
hajde da budemo optimisti i pretpostavimo da će ostati živi
nekoliko sati. Kako možemo da im pomognemo?”

„Može li Abu Tahir da ubedi Nasera da nešto uradi? Da

pošalje brod? Oni su mu uvek izlazili u susret.”
Tarant se zagleda iznad svetala u luci. „Nijedna vlada neće
poslati vojsku ili policiju na Kalitos dok se ne postignu dogovori
diplomatskim kanalima...”, poče on, pa zastade i okrenu se ka
Hegenu raširenih očiju, zapanjenog pogleda. „Bogami, grešim”,
reče tiho. „Postoji vlada koja se neće ustezati.”
Hegen se zagleda u njega ne shvatajući, pa mu odjednom
pogled bljesnu. Reče: „Šta ćemo za transport?”

„Može da se iznajmi, mislim. Zavisi od toga šta je na

raspolaganju. Ali video sam nešto kad sam ugovarao radio-
lokator ovde...” Tarantov glas se utiša. Gledao je Hegena
zamišljeno nekoliko trenutaka, sa uzbuđenjem u očima, pa se
obrati majoru Džazerliju. „Hoćete li da mi pozovete hotel Hilton,
molim vas?” reče pristojno.

Mekvirter odgurnu karte na stranu i privuče dobitak.

„Primetio sam”, reče otvoreno, „da ženski um vrlo malo ili
uopšte ne razume matematičke odnose. Draga gospođo Fotergil,
šanse protiv izvlačenja jedne karte za fleš su nešto veće od jedan
prema četiri. S druge strane, samo je pet prema dva za poboljšanje
para izvlačenjem tri karte, shvatate li?”
 „Mislim da je to varanje”, odgovori gđa Fotergil
neraspoloženo. „Koristiš prednost.”
Mekvirter diže pogled sa novca koji je brojao upućujući joj
osmeh. „Nikad ne bih varao zavodljivu čvarkicu poput vas”, reče.
Borg se promuklo nasmeja. Pokušavao je da vrati klavirsku
žicu od šezđesetak centimetara u ležište koje se razlabavilo.

„Ne zezaj se sa mnom, Mekvirteru”, reče gđa Fotergil,

crveneći malo u obrazima.
„Zezam vas?” Mekvirter je izgledao šokirano.

„Da. Sarkastičan si. Znam.”

Četvrti igrač upali cigaretu. Bio je to Englez po imenu
Radson, ozbiljan, neugledan, trom i sa naglaskom državne škole,
sa blagim američkim prizvukom. Dve godine je proveo na
Zapadnoj obali radeći prljave poslove za šefa jedne sicilijanske
bande. Kao i Borg, i on je bio hladnokrvni ubica.
„Bez nasilja” reče on. „Anđelu Gabrijelu to se ne bi svidelo,
gospođo F. Ne treba da slušate Mekvirtera. On spada u one opake
čovečuljke koji ne mogu da podbadaju ljude.”

„Tačno je” prihvati Mekvirter veselo. Ustade. „Ja sam za

spavanje. Prošlo je dva. Ko čuve te dijamante?”
„Solter, Đuzepe i Babur” reče Borg. „Gospođa Fotergil,
Kroker i Radson preuzimaju u tri.”
Žena se oštro zagledala u Borga kada je trgao preklopnike
tako da je klavir zabrundao. „Nemoj ni da razmišljaš o Blejzovoj i
Garvinu”, reče mu. „Oni su moji, Borg. Gabrijel je to rekao.”
 Borg ravnodušno sleže ramenima.

„Znate li”, reče Mekvirter, „mislim da bi bilo zanimljivo da

za promenu obesimo jedno od njih. Oh, vas je zadovoljstvo
gledati, draga gospođo Fotergil, kao i našeg Borga sa njegovim
sekačem sira.” Proteže se i zevnu. „Ali nikad još nisam gledao
vešanje. Stvorila bi se baš prijatna atmosfera zbog te ceremonije,
zar ne mislite tako?” Gđa Fotergil se nesigurno namršti.

„Nisam baš sigurna” reče najzad. „To nije...”, tražila je reč,

„nije dovoljno lično za moje shvatanje, stvarno.”

Modesti izvuče kaiš iz gajki svojih pantalona, okrenu ga i

opet zakopča. Sada je na spoljnoj strani kaiša stajala omča od
mekane kože, u koju će staviti pištolj.

Vili kleknu na jedno koleno i potapša je po nozi. Digla je

jednu, pa drugu čizmu na njegovo koleno, da bi joj skinuo
vodootpornu prevlaku sa đonova i peta.
Ustao je i upitno je pogledao.
„Uradićemo to tiho ako budemo mogli”, reče ona. „Pravo na
dijamante. Odnećemo ih dole, do čamca na špicu, i odlazimo. Ne
znam tačno gde smo, ali nije mnogo južnije od Kipra.”

Vili klimnu glavom, prihvatajući njene reči. To je bio dar,

kompas u njenoj glavi. Stavite je vezanih očiju u zatvorena kola i
odvezite tri stotine kilometara zaobilaznim putem - ona će
sigurno znati gde je sever, pokazati odakle ste krenuli i dati
solidnu procenu vazdušne udaljenosti.
 „To znači dupli put”, reče on. „Ti dijamanti su teški,
Princezo, a špic je daleko.”
„Da. Ali mislim da imamo pun sat pre nego što stražaru
dođe smena i otkrije da nas nema. Možda i više.” Zamislila se,
zagledana u daljinu. „Do tada ćemo već preći veliki deo drugog
puta. Trebalo bi da možemo, Vili, samo ako budemo nečujni sad,
prvog puta.”

„Tačno.”
Tiho su izašli u hodnik i sišli niz kratko, vijugavo, kameno
stepenište. Široki, mračni prolaz protezao se u potpunom mraku.
Ništa se nije čulo. Izgledalo je da na tim gornjim spratovima
nema nikoga; Gabrijelovi ljudi i monasi spavali su u prizemlju i
na prvom spratu, kao i stražari.

„Otići ćemo na zapadnu stranu ovog sprata”, šapnu ona.

„Bolje je nego da pokušamo da uđemo tamo gde ih ima više.”

Ona je povremeno jednom od plinskih lemilica osvetljavala

put, zaklanjajući je delimično rukom, dok su išli prolazom. Vili je
išao korak iza nje i malo sa strane. U desnoj ruci je držao nož za
oštricu, između palca i kažiprsta.
U zapadnom delu manastira nije bilo stepeništa, pa su morali
da se vrate do onog koje se spuštalo sa sredine tog dugačkog
prolaza. Tri minuta kasnije stajali su na ulazu u dugačku
trpezariju. Bila je dobro osvetljena, a na suprotnom kraju je čovek
sedeo na teškoj drvenoj stolici, sa puškom na krilu. Bila je to
poluautomatska puška „kolt AR-15”, sa okvirom od pet metaka.
Čovek je trljao kundak masnom krpom i tiho pričao oružju na
francuskom, pevušio iznad nje, smejao se i trzao je naglo da
nanišani.
Modesti povuče Vilija nazad i spusti usne do njegovog uva.
„Moramo da prođemo”, procedi tiho. „Nemamo vremena da
obilazimo. Je li predaleko za nož?”
Vili spusti ruku sa dlanom nadole i mahnu njome kao da
sumnja. Čovek je bio preko dvadeset pet metara daleko. Modesti
klimnu glavom i izvuče čeličnu cev iz džepa na desnoj butini. On
je uze i skide poklopac. Unutra su bile četiri čelične šipke,
prečnika od oko pola centimetra. Jedna je imala špic oštar kao
igla, a sve su imale urezane i narezane navoje. On poče da ih
zavrće jednu na drugu, u jednu celovitu.

Drugu, deblju cev, sada je držala Modesti. Ona se odjednom

produži teleskopski, kliznuvši na obe strane, postigavši dužinu od
sto dvadeset centimetara, debela na sredini i sve tanja prema
krajevima. Bila je savršeno obrađena i na kliznim delovima koji su
se zaključali na preklopima nije bilo ni milimetar razmaka.
To je bio mali čelični luk, koji je Tarant video u Vilijevoj sobi
za treninge.
Majstori za lukove su tvrdili da to ne može da se napravi.
Pominjali su masu i energiju, gubitak u razlici između sile i
reakcije, naprezanje na istezanje i sabijanje. Vili je napravio taj
luk učeći na greškama. Osmi model je uspeo.
Modesti izvadi dugačku tetivu Vilijeve proizvodnje, sa
omčama na oba kraja, koju je donela u porubu džempera. Stavila
je jednu omču u urez na donjem kraju, savila luk pomoću stopala
i zatezala napravu dok nije nabacila drugu omču u gornji urez.
 Vili je završio sastavljanje delova u strelu. Ona je iz punog
kaiša od mekane kože izvukla tri plastična dela sa pernatim
ivicama. Zadnji deo strela bio je šupalj pet centimetara i imao tri
fina proreza u koje je trebalo postaviti pera. Vili ih je pažljivo
postavio i proverio im simetriju. Ceo postupak pripreme luka i
strele potrajao je samo nešto duže od trideset sekundi.
Na suprotnom kraju trpezarije onaj čovek je i dalje glancao
svoju „kolt” pušku kao što bi muškarac milovao ženu. Modesti
zauze svoje mesto, dva metra od otvorenih vrata. Napela je strelu.
Drugim povlačenjem, sa drugim i trećim prstom na tetivi,
povukla je i pažljivo naciljala.
Začu se šum tetive, kratak huk strele u letu i tih zvuk udara.
Čovek na stolici se malo trže. Modesti spusti luk. Čovek je ostao u
istom položaju u kom je bio, sa rukama na pušci na krilu i malo
sagnute glave. Jedina razlika je bila u tome što su mu ruke sada
mirovale i što su mu se na tamnoj košulji videla bela pera, poput
mrlje. Modesti skide tetivu sa luka, sklopi ga i gurnu nazad u džep
na porubu pantalona.

Zajedno tiho pređoše na drugi kraj trpezarije. Strela se zarila

tik ispod grudne kosti i par centimetara od centra. Probila je telo i
zarila se u čvrst drveni naslon stolice.

Vili uze poluautomatsku pušku sa krila mrtvaca i pogleda

Modesti. Ona odmahnu glavom i reče: „Suviše nezgrapno. Vidi
ima li pištolj.”
Čovek nije imao drugo oružje. Vili uhvati zadnji deo strele,
stavi nogu čoveku na grudi i izvuče je napregnuvši se malo.
Obrisao ju je o košulju mrtvaca, rastavio delove i dao ih Modesti.
 Iza trpezarije bile su tri male sobe sa povezanim vratima. Iz
treće sobe otvarao se visoki prozor na dugački otvoren prolaz pod
stubovima. Izađoše napolje. Pedeset koraka odatle, uzana staza
prerasla je u terasu oblika polumeseca, sa niskom kamenom
ogradom. Iznad terase stajao je dugačak balkon, sa čijih se
prozora sa opušteno navučenim zavesama probijao zrak svetla.
„To bi trebalo da je soba u koju su stavili dijamante”, reče
Modesti šapatom. „Ja ću uzeti prozor, ti idi na vrata, Vili. Koliko
će ti trebati da stigneš tamo?”
On u mislima pređe stepenište i hodnike. „Čet’ri minuta.”
„Dobro. U svetilištu će biti dva čoveka, možda i više. Ja ću
ući prva, da im privučem pažnju, i napraviću dovoljno buke da
me čuješ. Uđi brzo.”

On joj dodirnu rame, što je značilo da je razumeo, i pođe

natrag, u manastir. Modesti požuri duž zasvođenog prolaza, jedva
čujno u čizmama sa gumenim đonom.

Dvadeset koraka ispred nje, čovek izađe iz zasvođenog

prolaza. Bio joj je okrenut profilom i išao je prema ogradi sa
rukama u džepovima i cigaretom koja mu je visila sa usana. Na
kuku mu je bio „luger” u futroli na uprtaču. Čuo je tihi šum i
okrenuo se. Reakcija je pokazala da je iskusan profesionalac; nije
se iznenadio, samo je odmah suzio oči.
Glatki pokret dizanja ruke jedva da je bio prekinut pokretom
potezanja „lugera”.
 Ona je bila pet koraka od njega i brzo mu se približavala, kad
je pištolj od dvadeset centimetara9 izleteo iz futrole. Mišići joj se
zategoše i ona skoči dižući noge, tako da je poletela stopalima
napred, tela paralelnog sa tlom. Ukrštenim nogama uhvatila ga je
oko vrata u trenutku kad je počeo da se saginje i njeno ispruženo
telo se žestoko uvilo u letu, raširenih ruku da bi pojačala moment
okreta.

Čovek se okrenu kružno na stranu iznad zida ograde, tako da

mu je vrat predstavljao središte okreta. Ona pade licem nadole
prema zidu, sasvim raširivši podlaktice da bi sprečila pad, i u
trenutku oseti nestanak težine kada joj je njegovo telo izletelo iz
zahvata, napravilo okret i odletelo. Odozdol se začu tihi udarac i
udaljeni zveket pištolja koji je kliznuo sa stene.

Ležala je ispružena na zidu, držeći se za njegove ivice,

okrenuvši glavu da pogleda dole. Praznina je bila gotovo čista
prvih šest metara, a zatim je stena imala ispupčenje pod nagibom,
pa opet padala pravo dole. Videla je kako se mlitavo telo kotrlja i
klizi prema krivini ispupčenja; onda je nestalo dole, u mraku, i
ništa se više nije čulo.
Sat u njenoj glavi rekao joj je da je izgubila deset sekundi.
Žurno je pošla dalje i počela da se uspinje uza zid prema jednoj
strani balkona. Kamenje je bilo veliko i grubo; veći deo starog
maltera se okrunio i ostavio dovoljno oslonaca za noge i ruke, da
uspon bude lak.
Popela se pored balkona i prebacila jednu ruku preko njega,
pa drugu. Dok je tako stajala, spremajući se da prebaci jednu

9
Dvadeset centimetara - Artiljerijski model „lugera”.
nogu na rub debelog hrastovog poda, neko unutra razvuče
zavesu. Čovek otvori prozore i izađe napolje. Bio je tamnoput, sa
tankim brkovima koji su se savijali u polukrugu do ispod uglova
usta. Zevnuo je i pospano se zagledao iznad mora.

Modesti otpusti jednu ruku i gurnu je u džep pantalona.

Čovek okrenu glavu. Pogledi im se sretoše na razdaljini od jednog
i po metra kroz gvozdene šipke ograde na balkonu. Videla je šok
na njegovom licu. Ona diže ruku, skidajući palcem poklopac sa
ruža. Pritisnu dugme kojim se navojem ruž gurao napolje i
odjednom začu snažno šištanje gasa.
Njegov uzvik se začu kao prigušeno krkljanje i on se
ošamućeno zatetura unazad, dižući ruke na oči. Trže pištolj na
kraju kratke uzice koja mu je stajala oko ramena. Dok je Modesti
laganim skokom preskakala ogradu, on poče da pipa, rukom
tražeći pištolj. Ona pređe jedan veliki korak i snažno zamahnu
nogom, da bi zarila stopalo čoveku u stomak. On se sruši kao
krpena lutka, a ona ga preskoči i pođe prema prozoru.
Samo sekundu ranije začuo se iznenađeni uzvik i prigušeni
uzvik tamnoputog, pa guranje stolice iz svetilišta. Dovoljno da
Vili uđe.

Ušla je kroz prozor sa kongom u ruci, skrećući u stranu, brzo

procenjujući situaciju. Neobrijani je bio okrenut prema njoj, sa
automatom „sterling” u rukama. Iza njega i s njegove desne
strane, drugi, sa smeđom beretkom, ležao je na podu sa crnom
drškom noža na bočnoj strani vrata. U drugom delu sobe, Vili
Garvin je stajao spreman na otvorenim vratima, u polučučnju,
ramena okrenutog prema njoj, posle bacanja. Obe ruke su mu bile
prazne.
Čovek sa „sterlingom” je prazno zurio pored nje. Videla je da
se cev oružja polako spušta i čovek naginje napred kao stablo koje
će pasti. Prišla je hitro i uzela mu automat. On pade na nju i
stropošta se na pod. Crna drška noža virila mu je iz crvene mrlje
koja se širila na leđima jakne.

U momentu, sve je bilo nepokretno. Modesti je stajala držeći

oružje, osluškujući. Vili je bio kod vrata, još uvek u polučučnju,
glave nakrivljene, ušiju napetih. On se naposletku opusti i
odahnu. Modesti spusti „sterling” i uspravi se.
„Imala sam mali problem” šapnu ona, trznuvši glavom
prema prozoru. „Jedan je tu, napolju. Ali taj gasni pištolj u ružu
dobro deluje, Vili.”
„Sve je ispalo kako treba” reče on, pa izvadi nož iz vrata onog
čoveka. „Obojica su pošli prema prozoru kad sam ja ušo. Bilo je
prosto ko pasulj.” On istrže i drugi nož, obrisa oba o jaknu
bradatog, vrati ih u kanije i izađe na balkon.

Modesti diže pištolj koji je ležao pored čoveka sa smeđom

beretkom. Bio je to „kolt piton” sa cevi od deset centimetara,
kalibra .38 „specijal” ili .357 „magnum”. Ona proveri da li je
napunjen, namače sigurnosnu omču i gurnu ga u jednostavnu
kožnu futrolu na svom pojasu.
Vili uđe kroz prozor noseći onesvešćenog tamnoputog i
zbaci ga na pod. „Ovaj je živ”, reče i pogleda je upitno.
 „Znam.” Ona kratko sleže ramenima. „Da mu ne kvarimo
sreću, Vili. Ampule će ga držati.” Izvadila je bočicu sa ampulama
za anesteziju i gurnula mu po jednu u nozdrve.

Dve dugačke metalne kutije sa dijamantima ležale su na

Gabrijelovom stolu. Vili uhvati dršku jedne i proveri joj težinu.
„Ima blizu pedeset kila” reče. „Al’ ja sam mogu sigurno da
odnesem jednu.”

„Ja ne mogu da preuzmem drugu. Ni veći deo puta od tri

kilometra. Doći ćemo dva puta, Vili; odnećemo jednu što bliže
čamcu za dvadeset minuta; ostavićemo je i vratiti se po drugu.
Recimo, pedeset minuta. Ako budemo imali sreće, odnećemo obe
blizu cilja pre nego što smena straže stigne i balon odleti.”

„Dobro. Recimo da ja odnesem ovu i sklonim je iz

manastira, dok me ti pokrivaš?”
„Važi.” Ona izvuče „kolt”. Vili diže kutiju na rame i pođe za
njom do vrata. Prošli su kroz široki prolaz, pa kroz nekoliko
uzanih hodnika, kojima su ranije prošli kao zarobljenici.
Samo jedna sijalica je gorela u dugačkoj galeriji u kojoj su
izvođeni restauracija i dograđivanje. U praznoj kapeli ispod
vladao je potpuni mrak. Pažljivo su išli kroz rasut šut i zidarski
materijal. Modesti zastade kod velikog vedra koje je stajalo na
točkovima, gde beše uklonjena ograda.
„Sigurno je stražar u kuhinji, Vili”, šapnu ona. „Kad priđemo
tamo, spusti kutiju i uzmi ga na svoj način. Neću da koristim
pištolj dok god ovo možemo da završimo u tišini.”
„Dobro.”
 Počela je da se okreće, pa se ukočila, zureći pored Vilija.

„Lepo”, reče gđa Fotergil.

Svetlost je obasjavala njenu neočešljanu svetlu kosu. Stajala je
šest koraka od njih, palčeva zadevenih za opasač svojih
izgužvanih pantalona. Sitne oči su joj gorele od gotovo
grozničavog uzbuđenja, a donja usna joj je bila opuštena. Nije
imala pištolj.

Vili se okrenu polako, sa kutijom na ramenu. Tiho, divljački

opsova sebe jer ju je digao na pogrešno rame. Samo leva ruka mu
je bila slobodna, a noževi su mu bili u jakni na levoj strani. Nije
mogao brzo da potegne.
Gđa Fotergil je gledala Modesti. „Jedan pucanj i pečeni ste,
patkice”, reče cereći se. „Nećemo više biti sami. I ne mrdajte.
Imam glas ko najavljivač u ringu.”
Modesti polako spusti pištolj. „Ali ne vičeš”, reče tiho. „Šta
hoćeš?”
Gđa Fotergil pređe jezikom po vlažnim usnama. Pogled joj je
bio užaren. „Tebe”, reče odjednom, cereći se i dalje. “Ovako imaš
šansu. A ja neću slušati Gabrijelovu grdnju.”
Modesti dodirnu Vilija po ruci, ne skidajući pogled sa gđe
Fotergil. „Idi u kuhinju”, reče.
Žena klimnu glavom. „Uradi to, dečko. Ja ću se fino zagrejati
dok se vratiš. Recimo pet minuta, da ne žurim.” Klimnula je
glavom prema vratima udaljenim pedeset koraka, na kraju
galerije. „Ako promoliš glavu odande pre nego što završim,
vrisnuću tako da će stene početi da se ruše.” Vili je stajao u mestu.
 „Idi”, reče Modesti. Čuo se prizvuk oštrine u njenom glasu.
„Briši u kuhinju, Vili.”
On ode niz galeriju i nestade iza vrata. Modesti se sagnu,
gledajući gđu Fotergil, pa gurnu pištolj da se otkliže preko poda
do gomile šuta.
„Tako, lutko”, reče gđa Fotergil sa odobravanjem i koraknu
napred na prstima svojih patika.

Modesti steže kongo. Noge su joj bile raskoračene, kolena

malo savijena, a ruke dignute do visine grudi. Ignorisala je
nekoliko prvih finti i čekala. Protiv neverovatne snage i težine te
žene bilo je bolje sačekati sukob nego napasti.
Gđa Fotergil priđe brzo, bokserskim korakom, a onda
odjednom zamahnu kružno nogom i sa strane. Bila je brza,
zastrašujuće brza. Modestinim iskorakom u stranu jedva da joj je
udarac prošao pored rebara; ona zamahnu kongom, ciljajući u
vrat sa strane. Zglob je ludački zabole snažno udarivši u tvrd brid
šake u zamahu, osećajući strujanje ruke do ramena dok ju je
vraćala.

Kongo ispade i Modesti se povuče kratkim korakom, vukući

noge, mrdajući otupele prste da ih razradi. Gđa Fotergil hitro
pođe za njom, zamahnu opet raširenom rukom. Modesti se
sagnu, izvi i uhvati je za zglob, pa trznu da poveća inerciju
njenom teškom telu. Pala je nazad, izbacujući nogu za udarac u
stomak sa prebacivanjem, ali gđa Fotergil pođe za trzajem, ne
odupirući se, nego se baci napred prebacivši se visokim skokom
van domašaja Modestine noge. Bila je to zaista munjevita reakcija
i izvanredan izraz gimnastičke veštine.
 Hvatanje za zglob nije uspelo. Gđa Fotergil doskoči na noge i
okrenu se. Za to vreme Modesti se otkotrljala u stranu i ustala.
Gđa Fotergil je dahtala i cerila se, ali Modesti je znala da njen
kratak dah nije posledica napora. Debelo lice bilo je ozareno
pohotom.
Žena joj je opet prišla, ovoga puta idući ukočenim prstima
prema njenom grlu. Modesti se izvi i zgrabi je za ruku; okrenu se
za bacanje; u deliću sekunde shvati da je odnos težine i ravnoteže
pogrešan; trznu petu unazad prema kolenu gđe Fotergil kad
debela ruka poče da joj steže grlo i povuče je napred da bi se
oslobodila.
Ta borba je ličila na rundu u mačevanju. Nije bilo dugog
rvanja, samo iznenadni kontakti, munjeviti zahvat i kontra-
zahvat, pa prekid kontakta.
Tri minuta je prošlo dok Modesti nije pokušala skok sa
udarcem. To je bio opasan pokret, uglavnom teatralan, sem ako se
ne izvede zaista vrlo, vrlo brzo. Ali Modesti je znala da ima
neophodnu brzinu. Znala je i da je to jedina mogućnost da brzo
završi borbu. Gđa Fotergil je bila leđima okrenuta otvorenom
delu ograde. To nije bio najbolji položaj da je gurne preko ivice,
jer je veliko metalno vedro sa šutom bilo pravo iza nje. Ali moraće
da se izvede. Bilo kakvo manevrisanje moglo bi da najavi taj
pokret.
Prvi put Modesti je pošla napred. Dva brza, kratka koraka i
skok. Na drugom koraku desnom nogom stade na kongo koji joj
je ispao i u skoku joj se iskrivi gležanj. Visina i daljina su
prepolovljene i ona je tresnula na leđa. Glavom je udarila u tlo, a
udarac je bio samo delimično ublažen njenom punđom. Iako
ošamućena, čula je kako se gđa Fotergil smeje. Instinktivno je
napela trbušne mišiće trenutak pre nego što je ta žena pala na nju
sa oba kolena.

Vazduh joj izlete u mučnom dahu i snaga napusti telo kao

voda što ističe u kupatilu. Gđa Fotergil kleknu opkoračivši je i
gegajući se pođe napred, dok joj nije svom težinom klekla na
grudi. „Baksuz, patkice. A moglo je da upali”, reče joj. Rukama
pritisnu Modestino grlo.
Ispred Modestinih očiju zaigra pomrčina sa svetlim tačkama
koje su jurile ukrug. Duboko u njoj, u zapečaćenoj mračnoj pećini
u kojoj su bile zatvorene sve emocije straha, panika je bubnjala
tražeći da izađe na slobodu. Ali pečati su izdržavali. Strahovitim
naporom volje ona je skupila svu snagu u vratu, spuštajući bradu
što jače da bi blokirala gvozdene prste koji su joj pritiskali grkljan.
Desnom rukom je po tlu tražila kongo, štap, bilo šta čime bi
mogla da udari. Napipala je sirovu konoplju. Konopac. Debelo,
opušteno namotano uže. Misli joj povezaše taj konopac sa
koturom iznad kapele, do koga je išao, da bi se zatim spuštao do
velikog, metalnog vedra. Osećala je stranu vedra pod đonovima
čizama.

„Bradu gore, patkice”, reče gđa Fotergil, kikoćući gotovo

histerično u ekstazi.
Modesti zgrabi rukom konopac i protrese ga da proveri je li
opušten. Nije joj ostalo mnogo snage u ruci. Ona skupi rezervu
snage i široko zamahnu rukom. Konopac se zakači gđi Fotergil
oko vrata; Modesti snažno trznu i namotaj se zateže.
 Gđa Fotergil se nasmeja duboko, grleno. Digla je ramena i
snažni mišići njenog vrata se napeše, kao vrat rvača kad pravi
most. Pogled joj skrenu duž galerije. Još nije bilo naznaka da se
Vili Garvin vraća, a konopac oko njenog vrata bio je bezopasan.
Sa beskrajnim zadovoljstvom zarivala je palčeve sve dublje ispod
Modestine brade. Dodirnuli su hrskavicu grkljana i gđa Fotergil
poče još brže da diše.

Modesti je osećala postepeno pojačavanje pritiska. Stopala su

joj bila naslonjena na vedro iza gđe Fotergil, kolena savijena.
Opustila se, prepuštajući se zahvatu žene na svom grlu,
isključujući iz uma sve sem strahovite mentalne koncentracije na
skupljanje energije u mišiće butina. Poslednjim atomima snage
koji su joj ostali snažno je udarila stopalima.

Vedro se pomeri na točkovima, a sve što se dogodilo u

sleđeće dve ili tri sekunde njoj je izgledalo kao sekvenca
usporenog filma.
Osetila je kako joj se konopac oteo iz slabog zahvata ruke
videvši kako se glava gđe Fotergil trznula kao da je udarena
čekićem. Prsti pustiše njen vrat. Težina nestade sa nje. Začu se
udaljena tutnjava daleko odozgo, sa točka čekrka.

Gđa Fotergil je uzletela ljuljajući se iznad ponora na kraju

konopca, dok su joj se ruke i noge trzale kao udovi krpene lutke.
Omča oko vrata stezala joj se usled njene sopstvene težine.
Modesti je videla đonove patika gđe Fotergil, između kojih je
savijena glava. Figura kao da joj se smanjivala dok se dizala. Začu
se zvuk loma kada je glava gđe Fotergil udarila u kotur; zatim
tišina. Žena se opustila, vrat joj je ostao savijen pod pravim uglom
u odnosu na ramena.
Nešto je podsvesno mučilo Modesti. Vedro? Nije bilo buke
kad je palo? Držeći se za pomodrelo grlo, dovukla se do ruba poda
i pogledala dole. Vedro je uspravljno stajalo na dnu, dopola
zariveno u gomilu peska.
Ona spusti obraz na nadlakticu i opusti se otvorenih usta,
žudno gutajući vazduh. Kasnije oseti ruke koje je dodiruju i
nežno dižu. Vili Garvin.

Sela je, osećajući njegovu ruku oko ramena, i umorno mu

klimnula glavom da ga ohrabri. Još nije mogla da govori. I disanje
joj je predstavljalo strahovit napor. On joj spretno opipa grlo i
vrat. Povukavši je malo pozadi jednom rukom, lagano
pritiskajući, opipao joj je stomak. Prošao je iza nje, klekao
uspravno i, spustivši joj ruke preko ramena i savijajući prste,
uhvatio je ispod grudnog koša i počeo da je diže i spušta u ritmu
njenog disanja.
Bol i umor su nestajali. Osećala je kako joj se snaga vraća u
mišiće, a ošamućenost u glavi se gubila.
Tri minuta kasnije je progovorila prozuklim glasom. „U redu
je, dragi Vili. Pomozi mi da ustanem.”

Za trenutak je bila nesigurna i bilo joj je drago što oseća

njegove ruke na ramenima, da joj pruže podršku. Videla je znoj
napetosti na njegovom licu i strah u očima.

„Šta si joj uradila?” šapnu on. Ona pogleda preko njegovog

ramena prema mlitavoj prilici koja se groteskno ljuljala viseći sa
čekrka i on se okrenu da vidi gde gleda. Pet sekundi je zurio bez
reči, a kada ju je opet pogledao, na licu mu je bio kez neverice i
divljenja.

„Pa...”, reče joj tiho. „Drukčije je, zar ne?”

 19

Vili je sam digao drugu kutiju sa dijamantima. Nosio ju je na

levom ramenu i držao spreman nož u desnoj ruci. Kad je stigao
do galerije pune šuta, Modesti je sedela na jednoj drvenoj gredi,
naslonjena leđima na zid. Pokupila je kongo, a u ruci je držala
„kolt piton’. Ustala je kad je Vili prišao.

“Jel’ ti malo bolje?”, upita on tiho.

„Mnogo.” To je bilo tačno. Njen um i telo su bili podešeni na
brz oporavak. „Jesi li očistio kuhinju u prvom prolazu?”
„Ne. Izvini, Princezo. Samo što sam sišo do prolaza, počele
su da me svrbe uši, najavljujući loše vesti; zato sam spustio kutiju
i vratio se naokolo ’vamo sve skačući.”

„Uši te nisu varale”, reče ona. „Dobro. Hajdemo dalje, Vili.”

Pošla je ispred njega duž galerije i niz stepenište, do prolaza koji je
vodio u kuhinju. Prva kutija sa dijamantima je stajala uza zid,
nekoliko koraka od kuhinjskih vrata. Vili tiho spusti tu i drugu
kutiju.
 Kroz otvorena vrata videli su monaha koji je vadio pepeo iz
velikog šporeta. Iza njega je sedeo čovek na stolici naslonjenoj na
zid, zatvorenih očiju, držeći revolver ovlaš na krilu. Vili tiho uđe u
kuhinju, sa nožem u ruci. Monah se zagleda u njega. Pređe
pogledom sa Vilija na usnulog stražara, pa opet na Vilija,
zagledavši se u nož. Odmahnu uplašeno glavom kao da moli, a
rukom pređe sa jedne na drugu stranu, gestom odvraćanja. Vili
mu namignu. Monah sklopi ruke kao u molitvi. Vili preko volje
klimnu glavom, ne zastajući. Udario ga je oštro drškom iza uva.
Stražar omlitavi. Vili ga spusti na pod i okrenu se monahu.
„Samo ovaj put”, šapnu, strogim glasom. „Ali on je vrlo zao
čovek. Svi ovde su zli, vidiš? Pokušavamo da vam i’ skinemo s
vrata.”

Monah žustro zaklima glavom, pokaza stražara, napravi neke

komplikovane znake i sklopi dlanove u znak zahvalnosti. Modesti
uđe, a on je zabrinuto pogleda.
„Vode?”, reče ona. On požuri do bunara u uglu i vrati se sa
punom kofom, koja je stajala pored nje. Modesti kleknu i zagnjuri
lice u vodu, pljuskajući se rukom po zadnjem delu vrata.
Vili izađe i unese jednu po jednu kutiju. Stavi ih na veliki sto.
Modesti se saginjala iznad onesvešćenog stražara i gurala mu
ampule u nozdrve. Pramenovi mokre kose lepili su joj se za čelo i
vrat.
„Kako si, Princezo?”
„Kao nova. Samo me malo boli vrat.” Ispravila se i pogledala
prema teškim drvenim vratima kroz koja se izlazi iz manastira.
„Hajde da krenemo sa prvom kutijom.”
 Vili priđe vratima, povuče tešku rezu i otvori vrata. Dugačak,
uglast zrak svetlosti iz kuhinje obasjao je izgaženu stazu koja je
vodila preko gole stene do stepeništa kojim se silazi niz padinu.

Tišinu razbi gromoglasni rafal iz mašinke. Kamenčić se

odvali od grede iznad vrata opasno rikošetirajući kroz kuhinju.
Vili zaleže na pod, okrećući se da nogama zatvori vrata. Modesti
ih zalupi ramenom i navuče rezu. Paljba prestade i čovek spolja
poče da viče.
„Nije dobro” reče Vili, ustajući. „Sad ćemo morati da
odradimo poso bez dijamanata.”
„Da. Moraćemo da ih ostavimo.” Pogledala je zatvoren
prozor razmišljajući o pokušaju da prođu kroz njega, ali stražar
napolju se nije pomerao i vikao je.

„Šteta”, reče Vili. „Uspeli mi il’ ne, Gabrijel može da zbriše za

par sati.”

Ona klimnu glavom, prateći njegove neizgovorene misli.

Gabrijel će otkriti predajnik i shvatiti da mu je baza otkrivena.
Tarant će se kao izbezumljen truditi da dovuče policju, ali ko je
vlast? Može proći dan, dva dana pre nego što međunarodne veze
uspeju da dovedu pomoć. Ona i Vili mogu da se probiju do
čamca i pobegnu. Ali Gabrijel ima ogromna sredstva i dobru
mrežu komunikacije. On za nekoliko sati može da dobije brz brod
ili čak helikopter.
Iz daljine je čula sve glasniji žagor u manastiru.

„Ako Gabrijel i pobegne, neće sa dijamantima”, reče ona.

„Bacićemo ih u bunar.”
 Vili Garvin se veselo osmehnu. Gabrijel će morati prvo da
otkrije dijamante, što nije lako izvodljivo; zatim će mu biti
potrebna specijalna oprema da ih digne, možda ronilac, ili velika
čaklja za izvlačenje.

Zajedno su odvukli prvu kutiju do bunara i gurnuli je preko

ivice. Mlaz sitnih mehurića izbi na površinu kada je kutija
potonula.

Odjednom odozgo, visoko sa zida, odjeknu oštar metalni

glas. U trenutku se ukočiše, a zatim spaziše grubo postavljen
Tanojev zvučnik. Bez sumnje ih ima još po manastiru. Bio je to
Gabrijelov glas - hladnokrvno ubistven.
„Pažnja svim ljudima! Blejzova i Garvin su slobodni. Borg,
izvedi svoju grupu napolje i pokrijte sve izlaze. Santose, Vargele,
Radsone, sastavite grupe od po tri čoveka za pretragu i krenite
kroz manastir. Svi ostali u trpezariju. ODMAH!”
Modesti je gledala kako druga kutija nestaje u mračnoj vodi.
Monah je dodirnu po ruci. Pokazivao joj je uzano stepenište koje
je vijugalo iz kuhinje iza njegovog velikog šporeta. Znacima joj je
nagoveštavao da bi to mogao biti bezbedniji izlaz nego glavno
stepenište.

Ona klimnu glavom i osmehnu se. Gurnu „kolt piton” u

kožnu futrolu i uze stražarev pištolj. Bio je to novi „smit i veson”
model 57, kalibra .41 „magnum”, robustan revolver sa okidačem
„dvostruke akcije”, gotovo četvorostruko veće zaustavne moći
nego .38 „specijal”. Svih šest komora je bilo puno.
Dok je išla sa Vilijem kroz kuhinju, monah im uputi
blagoslov, pa se polako spusti na kolena i poče da se moli.
 „To je sve, ortak”, reče Vili trezveno, pa pođe za Modesti uz
uzano stepenište.
Gabrijel je stajao na ivici dugačke kamene galerije i gledao
naviše, prema gđi Fotergil. Svetlost je od njene kose pravila nešto
nalik šlemu dok se mlitavo ljuljala ispod točka čekrka.
Gabrijel je bio u papučama i kućnom ogrtaču preko
pidžame. Mekvirter je stajao pored njega u prugastom gornjem
delu pidžame i tamnim vunenim pantalonama.
„Gospode svemoćni”, promrmlja Mekvirter prestravljeno. „
A nema ni sat vremena kako sam rekao da bih voleo da vidim…”
Glas ga izdade. „Oh, baš sam osetljiv.”
Gabrijel se razrogačenih očiju okrenu prema njemu, sa
zenicama poput sitnih, crnih tačaka na smeđim dužicama. “Nađi
dijamante”, reče napuklim glasom. „Nađi dijamante,
Mekvirteru.”

„Da. Mora da su ih negde sakrili, a nisu imali mnogo

vremena.”
Negde iz daljine na gornjem spratu začuše se pucnji.

„Nađi dijamante”, ponovi Gabrijel i ode. U dnu stepenica iza

manje kapele čekala su dvojica sa pištoljima.

„Šta se desilo?”, zareža Gabrijel.

Jedan od njih trznu glavom naviše i progovori sa jakim
prekoatlantskim naglaskom. „Pucnjevi gore. Vargel nam je rekao
da blokiramo ovo stepenište.” Oklevao je. „Proverili smo ćelije
pre pet minuta. Kanalehas je mrtav. I uključen je minijaturni
odašiljač sa prokleto dugačkom žičanom antenom koja visi iz
balona u vazduhu. Razbili smo odašiljač, ali mora da je emitovao
već neko vreme.”

Gabrijel ga je nemo gledao nekoliko sekundi, a šokiranost je

rasla. Okrenuo se i pošao uz stepenice, sa rukom na „valteru” u
džepu svog kućnog ogrtača. Trznuo ga je kad se odozgo
odjednom začu topot koraka, ali je spustio pištolj kad su iza ugla
izletela njegova dva čoveka.
Oni stadoše ugledavši njega. Jedan od njih reče, sa jakim
naglaskom: „Oni dođu ovim putem, ne? Ti vidiš njih, Gabrijele?”
„Ne ovuda”, Gabrijel se progura pored njih, a oni pođoše za
njim uz stepenište.

U dugačkom, slabo osvetljenom hodniku tri prilike su ležale

na podu. Dve su bile nepokretne. Treća je ležala i držala se za
razmrskano koleno dahćući kroz zube u potpunoj agoniji. To je
bio Englez, Radson.

Gabrijel se nagnu iznad ostale dvojice. Jednom je metak

napravio rupu u vratu i izašao kroz vrh rasturenog kičmenog
stuba. Drugi je ležao na leđima. Izgledalo je kao da balansira mali,
crni pravougaonik na sredini grudi. Bila je to drška noža.

Gabrijel se okrenu i zagleda u Radsona.

„Držali smo ih u klopci”, reče Radson glasom drhtavim od
bola. „Ovde. Između nas i Vargelovih. A onda... nekako...”
Ošamućeno je odmahnuo glavom i ukočio se u iznenadnom
bolnom grču. „Ah gospode, noga! Učini nešto!”
 „Dobro”, reče Gabrijel i prostreli ga kroz srce. Spustio je
„valter” i zlokobno se zagledao u dvojicu koji su stajali i gledali,
šokirani, razrogačenih očiju. „Hoćete li da nosite putnike?” reče
on. „Odašiljač. Moramo da se izgubimo!”

Modesti je klizila niz niski krov koji se spuštao od

manastirskog prozora. Potporni poluluk se nadvija iznad nje,
praveći duboku senku. Pustila se iznad kamenog odlivnog kanala
i zaustavila viseći na rukama. Vili ju je uhvatio za noge navodeći
je do uporišta za stopala između velikog kamenja.
Petnaest sekundi kasnije bili su na tlu i čučali u senci.
Odnekud sa druge strane manastira začuše se dva pucnja. Ljudi
spolja postajali su nervozni. Nastade dovikivanje između nekoga
na prozoru i onih koji su čuvali izlaze, pa tišina.
Ona dodirnu Vilija po ramenu i poče da se provlači duž
plitkog kanala u steni. Pedeset metara od zida manastira teren se
spuštao. Videla je levo neke prilike u mraku; ljude koji paze na
mala, sporedna vrata.

Teren postade još strmiji. Sada su mogli da se usprave,

skriveni grebenom. Dodirnula je Vilija i kružnim pokretom ruke
pokazala mu na istok. On klimnu glavom. Tim putem će doći do
podnožja stepeništa koje vijuga naviše, do manastira.
Žurno su se spuštali neravnom padinom. Pet minuta kasnije
stigli su u podnožje. Na istoku, uzano ostrvo se pružalo dalje od
njih, okupano bledom mesečinom. Rasuto kamenje i stenje bacalo
je dugačke senke.
 Čula je kako Vili tiho, zadovoljno gunđa. Senke će im pružiti
dovoljno zaklona za prolazak do špica.
Na zvuk pucnja odmah se refleksno okrenula, i čim je Vili
zalegao, zapucala je. „Magnum” je odjeknuo neposredno posle
prvog pucnja, da su zvučali gotovo kao jedan. Čovek čija se
uspravna silueta videla na oblom vrhu brežuljka, trideset koraka
levo iza njih, polako se stropoštao na tlo. Začuo se metalni odjek,
dobovanje i zveckanje nečega što nekontrolisano klizi nizbrdo, a
zaustavilo se na dva metra od nje. Bila je to puška, „li enfild” .303.
Vili je ležao na boku, obema rukama se držeći za butinu,
blizu međunožja. Ona spusti „magnum”, uhvati „li enfild”,
repetira je jednom i kleknu na koleno, pa stade da čeka.

Prva puška kojom je ikada rukovala bila je taj model. Mada

je dizajn bio decenijama star, još uvek je bila izvrsno oružje,
čvrsto i precizno.
Prošao je pun minut. Nisu se čuli ni uzvici, ni pokreti. Ništa.
Nije bila iznenađena, jer je poznavala tok borbe. Hici su morali
biti ispaljeni zbog nervoze, poput onih ranije.

„Onaj stari monah sigurno je nastradô”, Vili šapnu hrapavim

glasom.

Ona spusti pušku, uze Vilijev preostali nož iz kanije i raseče

mu nogavicu od butine do gležnja. Pažljivo je opsekla materijal
svuda okolo i ispod njegovih nogu i iznad vrha čizme, uklonivši
tako celu nogavicu. „Da vidimo sad, dragi Vili.”

On polako popusti stisak iznad rane. Krv je brzo oticala, ali

nije bilo jakog arterijskog pumpanja. Opet je stegao rukama.
Modesti mu opipa butinu pozadi i odahnu napipavši poderano
meso izlazne rane.
„Ušao i izašao”, reče. „Izgleda da je promašio kost.”

„Sreća.”
Ona napravi prorez od pet centimetara na desnom ramenu
njegove vetrovke i izvadi sterilni zavoj iz postave. Kad je zavila
ranu, odsekla je debelu traku od nogavice, uvila je kao konopac i
vezala mu oko noge, iznad rane. Pomoću cevi od 20 centimetara
sklopljenog luka iz svog džepa čvrsto je uvila i stegla zavoj.

„Pridrži to za trenutak, Vili.” Odsekla je dve tanje trake

tkanine i vezala mu ih oko butine ispod i iznad stezača, da ga
čvrsto drže u tom položaju.

„Hvala, Princezo. Aj’ da vidimo kako se drži.”

Pomogla mu je da ustane i pridržavala ga dok se oprezno
oslanjao na nogu. Popustila je, pa ga ona pridrža ramenom da ne
poklekne.

„Žao mi je. Mora da je oštetio nekol’ko nerava. Mogu možda

samo da stojim, al’ ne mogu da ’odam.”

„Nije važno. Zadrži ravnotežu dok ja pokupim stvari.”

Naslonila ga je na stenu. Vratila mu je nož u kaniju, digla
„magnum” i gurnula ga u džep njegove vetrovke. Uhvativši pušku
levom rukom u težištu, prišla je Viliju sa leve strane i obuhvatila
ga slobodnom rukom oko struka.
„Ruku oko mog ramena, Vili. Tako. Sad probaj kako možeš
da hodaš.”
 Krenuli su polako prema udaljenom špicu. Pet minuta
kasnije njena ruka je bila mokra od znoja koji je curio sa njega,
kvaseći mu košulju i tanku vetrovku. Nisu pričali. Nije bilo šta da
se kaže; samo sporo, lagano putovanje koje su morali da završe -
misli uzdržane, mašta obuzdana i vreme zaboravljeno.
Na polovini neravnog puta do špica nalazila se traka gole
zemlje, sto metara široka, a pružala se čitavom širinom uzanog
ostrva, od jedne do druge plaže. Bila je ravna, bez ikakvog
kamenja i bilja koje bi pružalo zaklon.
Izašli su na mesečinu. Naišli su na meki pesak, koji je
usporavao njihovo mučno napredovanje.
„Samo da ovo pređemo, pa ćemo se odmoriti”, prodahta ona.

„Ja sam okej.” Znoj mu je curio sa brade i osećala je kako ga

prožimaju drhtaji bola.
„Mislim da mi treba odmor”, reče ona. „Ti si težak momak,
Vili.”
Nešto kao da šutnu gomilicu peska tik ispred i desno od njih,
a delić sekunde kasnije začu se udaljeni hitac.

„Nemoj da ubrzavaš”, reče mu ona tiho, trudeći se da pođe

brže. „Na hiljadu metara morali bi da imaju sreće.”

Još četiri pucnja i rafal iz automata začuše se iza njih dok su

posrćući izlazili sa peska i sklanjali se iza stenja. Hici su padali
naširoko, a automatska paljba bila je kratkog dometa. Ona kleknu
na kolena iza jednog niskog grebena i spusti Vilija na tlo što je
nežnije mogla. Prljavom maramicom obrisala mu je znoj sa lica.
 Zapadno od njih, raštrkani pucnji svetlucali su u mraku dok
su se nevidljivi ljudi spuštali niz padinu ispod manastira. Ona uze
„li enfild”, izvadi okvir i pritisnu metke da proveri napetost. Nije
bilo mnogo zazora, pa zaključi da u okviru još uvek ima bar
sedam metaka.
„Moraćeš da puziš, Vili”, reče mu, pa vrati okvir na mesto.
„Mogu da ih zadržim na ovoj čistini dobrih deset minuta. Dok te
stignem, morao bi da budeš prilično blizu čamca.” On je,
zamišljenog lica, razmatrao mogućnosti. Onda klimnu glavom.
„Dobro, Princezo.”
Gledala ga je kako odlazi, brzo puzeći, vukući ranjenu nogu.
Svetla koja su se kretala putem do manastira sada su bila bliže i
počinjala su da se šire. Bar trideset ljudi, pomisli ona; Gabrijel je
doveo čitavu vojsku za ovaj posao. Vredelo je - ulog je bio deset
miliona funti. Upitala se da li je i Gabrijel među progoniteljima
koji joj se približavaju.
Zalegla je iza jedne niske stene, raširenih nogu, i namestila
pušku na gotovs. Stena je bila ukopana u plitku jarugu oblika
slova „v”, stajala je popreko i pružala dobar zaklon. Podesila je
nišan na osamdeset metara i ovlažila prednji da bolje vidi. Svetlost
je bila dobra, mesec iza njenog desnog ramena. Kada je zažmurila
na jedno oko i pogledala niz cev, imala je čist vidik.
Spustila je pušku i čekala.
 20

Prošlo je pet minuta pre nego što se na čistini pojavio prvi čovek.
Nosio je bateriju i mašinku ispod ruke.
Modesti ga obori hicem u glavu pre nego što je prešao pet
koraka i istog trena se začuše buka i uzvici među ostalima. Niz
svetala nestade. Začu se nekoliko nasumičnih hitaca i jedan rafal,
ali gađali su naslepo i ništa nije palo ni na metar od nje.
Čekala je sa srednjim prstom labavo savijenim na okidaču i
kažiprstom ispruženim ispod ručice zatvarača, spremna da pređe
na brzu paljbu i prepunjavanje. To nije bio konvencionalan način
pucanja, ali svakako već oproban metod korišćen u Prvom
svetskom ratu - zanemarljivo mala vojska stekla je veliki ugled
zbog brze paljbe. Ona je to naučila od jednog sedog bivšeg majora
u regimenti, koji se oženio jednom Francuskinjom i smirio u
Sfaksu, tako da je mogla da ispali trideset preciznih hitaca u
minutu.
S leve strane prilično daleko jedan čovek istrča što je brže
mogao, pokušavajući da pređe čistinu i priđe joj sa strane. Ona
uze u obzir njegovu brzinu i obori ga hicem u telo kad je pretrčao
trećinu razdaljine. Pao je i počeo da vrišti. Još jedna figura je pošla
preko mekog peska daleko desno od nje, saginjući se i skrećući.
Ona prvim hicem promaši; za trenutak je pomislila da je i drugim
promašila, ali on tada tresnu licem u pesak, dok su mu se noge i
dalje kretale kao da trče.
Ona se sagnu i pređe na položaj petnaest metara dalje, pa
nađe dobar zaklon pod uglom jedne stene. Tri minuta je prošlo, a
onda odjednom nastade opšta paljba, usmerena na njen
prethodni položaj. Čula je udarce tanadi u kamen, videla prskanje
peska duž prednje strane zaklona i čula duge zvižduke rikošeta.
Kad je paljba odjednom prestala, ona ugleda tri čoveka na
otvorenoj čistini, koji su istrčali odjednom, sa namerom da je
pretrče. Najbrže je kroz mekani pesak trčao onaj s njene leve
strane i ona ga prvog obori. Figura na sredini zastade, pa se
okrenu i potrča nazad u zaklon. Ona okrenu pušku desno,
udahnu i opali. Čovek se trznu i zatetura, ali nastavi dalje. Ona
opet opali i on pade i zakotrlja se. Videla je kako ustaje, držeći se
za rame i posrćući trči natrag na bezbedno.
„Li enfild” je bila prazna. Ona je tiho spusti i povuče se nazad
sa položaja. Pomisli da neće dugo proći pre nego što zapovednik
progonilaca, ko god to bio, naredi novu paljbu. Prepuzavši punih
osamdeset metara, ustade i nastavi pognuta da trči.
More joj je sada bilo bliže sa obe strane jer se ostrvo sužavalo
prema izduženom špicu. Pet minuta kasnije stigla je Vilija. On je
uporno puzao, gotovo bez daha. Tu je ostrvo bilo široko jedva
osamdeset metara od jedne do druge obale, a čamac je bio u
sidrištu isto toliko ispred njih. Videla je kako mu se vrh lagano
ljuljuška.
Ovde su imali vrlo malo zaklona, među retkim stenama i
nekoliko brežuljaka. Vili je jedva puzao prema ulegnuću napred,
plitkom ulegnuću sa neravnom ivicom. Pomislila je da je
verovatno prilično zaslepljen znojem da bi ga video.
„Dobro je, Vili.” Sagnula se da mu pomogne da ustane.
„Hajde malo levo. Sledi završnica.”
Poslednjih pet minuta mesec je zašao iza oblaka i pomrčina
joj je odgovarala. Digla je pogled i procenila da će biti u mraku još
pet minuta. To će biti dovoljno da se sakriju dok budu prelazili
poslednju etapu do čamca.

Odnekud iza nje začu se tiha eksplozija i sekundu kasnije ceo

špic beše okupan blistavom svetlošću signalnog pištolja. Zalegla je
na tlo pored Vilija i čula kako je uzdahnuo od bola. Odjeknula su
dva hica i čula je kako tanad udara u obližnji kamen. Očajnički je
gurnula Vilija napred u ono ulegnuće. Izvukla mu je „magnum”
iz džepa, pa se vratila do oronulog ruba.

Svetla su opet sinula dok je bljesak signalnog pištolja bledeo.

Gabrijelovi ljudi su polako prilazili u nepravilnom polukrugu još
uvek iz daljine. Nije im videla siluete, pa je shvatila da verovatno
puze, zbog slabih zaklona.
„Ja ću ih držati zalepljene za zemlju dok ti stigneš do čamca i
upališ ga, Vili”, reče ona. „Imaš li dovoljno snage da to sam
uradiš?”
 Nije odgovorio. Ona za trenutak okrenu glavu i vide kako se
plamen diže sa mesta gde se nalazio čamac. Vili se naslonio na
ivicu ulegnuća, nešto niže pored nje, posmatrajući požar sa tihim
gnušanjem na umazanom licu.

„To se zove prokleti pogodak”, reče hrapavim glasom.

„Krava je planula od signalnog pištolja.”
Modesti opet pogleda ispred sebe, izvirivši tik iznad ruba
ulegnuća, sa glavom između dva izbočena kamena. „Magnum” joj
je bio u ruci, ali sa samo tri preostala metka. Izvukla je „kolt
piton” iz futrole za pojasom i spustila ga u ruku.
Krenuo je prvi juriš, četvorica su jurnula pucajući u trku.
Oborila je dvojicu, a preostala dvojica otrčaše u stranu, tražeći
zaklon. Tamo iza njih čuo se Borgov glas kako izdaje naređenja.

„Platiće oni, Vili”, reče mu. „Nemaju nikakav zaklon na

dvadeset metara do nas.”

„Sad si oborila dvojicu?” reče on. Mirnije je disao, a ovo

izgovori iz ugla profesionalca.
„Da. Ovaj ’magnum’ je divan.” Držala je glavu savršeno
mirno, pogledom je pretraživala okolinu očekujući neku senku
koja se kreće. U daljini je videla zrak svetlosti kako poskakuje dok
čovek ide na zapad. Dok ga je posmatrala, on se smanjivao i
udaljavao.
„Mislim da ga je Borg poslao nazad, kod Gabrijela, po
instrukcije” reče ona tiho.
 „Postade im sve ovo malo skupo.” Vili se namesti u udobniji
položaj i izvadi nož. „Posebno sad kad su izgubili i čamac.
Pretpostavljam da Borg ’oće da sačeka prvo svetlo.”

„I dobiće ga dok se njegov čovek vrati sa uputstvima od

Gabrijela”, reče ona. „Vreme je da se taj stezač popusti, Vili.
Možeš li to sam?”
„Naravski.” Dok je on to polako radio, u mislima je detaljno
sagledavao situaciju. Činilo mu se da će, što se njega i Modesti
tiče, to naposletku biti propao posao. Ta misao ga nije preterano
uznemiravala, samo mu je bilo drago što će bar kraj biti brz.
Modesti će to izvesti tako da Borgovi ljudi dođu uz paljbu u
poslednjem jurišu.

Vili Garvin već odavno smatra da je tokom tih lagodnih i

sigurnih dana život postao suviše dragocen i da važnost koja mu
je pripisivana ne spada pod prirodni zakon. U prirodnom poretku
stvari život je uvek bio jeftin. Čovek dođe i ode, i to nije mnogo
važno. Samo je mučenje prezirao.
Tokom dva minuta pustio je da mu krv procirkuliše u nozi,
popustivši, pa opet stegnuvši zatezač.
„Princezo” reče.

„Da?”
„Mislim da je vreme da skočiš.”
„Gde da skočim, Vili?” Čuo je prizvuk nežne poruge u
njenom glasu.
 „U more. Otpuzi samo četr’es’ metara. Možeš da otplivaš
pored obale i nađeš gde ćeš da se pritajiš. Njima će trebati ceo dan
da pročešljaju ostrvo, a stari Tarant će pre toga uleteti s poterom.”

„Hvala, Vili. Ali mislim da nećemo raditi na taj način.”

„Čuj”, insistirao je, „tvoj ostanak ovde neće mi još dugo biti
od koristi. A nikad nismo zajedno ronili ni plivali. Besmisleno je.
Da je obrnuto, ti... ti bi od mene vid’la samo prašinu”, završi on
neuverljivo.
Ona kratko okrenu glavu da ga pogleda i on joj primeti trag
osmeha na prašnjavom licu. „Znam, Vili. Znam. Ali svejedno,
odradićemo ovo u stilu Mikobera10.”
Razumeo ju je. To je bilo nešto što su shvatili iz iskustva i
razmatrali u dokolici - da se u toku poduhvata nikad ne zna šta
može da se desi. Sve je moguće i uvek vredi boriti se do kraja.
Velike bitke su se gubile zbog neočekivanog i neobjašnjivog
gubitka volje jednog od učesnika. Gabrijel može da padne i slomi
vrat; može da opozove svoje ljude; može brod da dođe. A i svinje
mogu da polete, pomisli Vili Garvin tužno.

Prošlo je petnaest minuta, a ljudi skriveni iza stenja nisu se

pomerali.

„Kako noga, Vili?”, upita ona.

„Podnošljivo. Al’ prokletstvo, osećam se beskorisno dok
samo ležim ovde.”

10
Mikober Vilkins - Lik u Dikensovom romanu Dejvid Koperfild, večiti
optimista koji, uprkos suprotnim činjenicama, uporno veruje da će se „nešto
desiti”.
 „Da nije mene, ti bi bio kod kuće. Praznio bi krigle.”

„Znam mnogo mesta na kojim bi’ mogo biti da nije tebe,

Princezo. Neka od nji’ su ispod zemlje. Nijedno nije vredno
pomena. U svakom slučaju je protivzakonito.”
„Šta to?”
„Točenje pića u sitne sate... ’ej!”

Ona trže glavu na njegove poslednje reči i ugleda čoveka koji

je čučao na suprotnoj strani ulegnuća iza nje, sa „lugerom” u ruci.
Bio je mokar do pazuha od prolaska kroz more. Svetlo bljesnu i
Vilijev nož mu se zari u grudi do drške. Noge ga izdadoše i on
zaroni napred, u plitko ulegnuće.
Modesti je, još dok je nož leteo, munjevito okrenula glavu
napred, očekujući juriš, koji nije dolazio.
„Usamljenik”, reče ona. „Pokušao je da se prišunja na svoju
ruku, ne upozorivši ostale.”
„Donô nam je i „luger”, reče Vili zadovoljno. Privukao se
preko dna ulegnuća, uzeo „luger” koji beše ispao i palcem
aktivirao kočnicu. „Evo, Princezo.” Okrenula se i uhvatila “luger”
kad joj ga je dobacio. On istrže nož iz mrtvaca i opet se nasloni na
nagnutu ivicu. „Ja ću paziti na ovu stranu, za slučaj da još neko
pokuša da se prišunja”, reče joj.

Pola sata kasnije Modesti ugleda kurira koji se vraćao iz

manastira. Pomislila je da pokuša da nanišani na daljinu, ali je od
toga odustala. Štedela je municiju.
 Na istoku, iza nje, na horizontu se pojavila tanka, zlatna
linija svetlosti.
„Vili”, reče ona tiho, „mislim da im je Gabrijel naredio
brzopotezno smaknuće, pa će pokušati odmah da izvedu juriš.
Dođi ovamo i daj mi eksploziv.”
On dopuza preko dna ulegnuća i ona oseti rad njegovih ruku
na potpeticama njenih čizama. Bile su to visoke pete od livenog
gvožđa, pokrivenog gumom debljine nekoliko milimetara. Obe su
bile napravljene sa lastinim repovima prema spolja, u osnovi užeg
dela čizme, s tim što je jedan bio obrnut, tako da su potpetice
mogle da se sastave. U levoj potpetici nalazilo se pedeset grama
eksplozivne smese; u desnoj je bila udarna igla na oprugu i
detonatorska kapisla, fitilj koji gori tri sekunde, napravljen od
mešavine baruta sa fulminatom žive, kao i skraćeni osigurač koji
izlazi iz prednjeg ruba potpetice. Šuplja cevčica na profilisanom
žljebu potpetice sa detonatorom uklapala se u šupljinu onog
drugog žljeba, da bi dovela fitilj u kontakt sa glavnim punjenjem.
Vili gurnu sigurnosnu iglu u položaj, stavi bombu u
Modestinu ruku i poče da skida potpetice sa svojih čizama.
Pet minuta kasnije poče juriš. Borg je upotrebio dobru
polovinu preostalog ljudstva. Desetak njih je skočilo i potrčalo,
pucajući. Modesti zubima izvuče sigurnosnu iglu, zamahnu
levom rukom i sagnu se.
Bomba iz potpetice je odletela u niskom luku. Eksplodirala je
u visini struka i razletela se u strašni krug šrapnela.
Modesti diže glavu. Dvojica su ležala nepokretno na zemlji.
Neki su, ošamućeni, ustajali, a drugi bežali ili posrćući tražili
zaklon. Ona ispali dva pažljivo naciljana hica i obori dvojicu onih
koji su bežali pre nego što ju je uzvratna paljba primorala da se
opet spusti.

„To će ih možda odvratiti”, reče Vili.

„Sve je u vremenu.” Ona spusti „magnum” i uze „luger”.
„Idući put ću baciti veći kamen. Dovoljno je svetlo da ga vide, a
ako imaju ikakav osećaj, svi će zalegnuti. Mislim da mogu da
skinem još jednog ili dvojicu. Spremi svoj eksploziv koji ćemo
upotrebiti posle toga, Vili.”

Napad je počeo i kamen koji leti kroz vazduh imao je svoju

svrhu. Dok su zaustavljeni jurišnici pokušavali opet da uhvate
zalet, skinula je još dvojicu, a ostali su podvili repove. Pokrivanje
sa druge strane bilo je žestoko, ali neprecizno. A ona je imala
dobar položaj na ivici ulegnuća. Samo slučajan ili pažljivo naciljan
hitac bio bi opasan, a njen pištolj je predstavljao smrtonosnu
pretnju svakome ko bi se otkrio dovoljno dugo da pažljivo nacilja.
„Još neko vreme i Borg će morati pištoljem u leđa da ih
pokreće”, reče Vili. Ta misao je otvorila još jednu mikoberovsku
mogućnost - da njihov moral počne da puca pod jakim pritiskom
koji trpe.

Pet minuta kasnije, još jedan pokušaj da im krišom priđu sa

strane završio se gubitkom jednog čoveka.
„Ovo počinje sve manje da im prija”, reče Modesti. Pitala se
da li će joj preostalih par metaka biti dovoljno ako Borg ponovo
pokrene ljude. Bilo je to pitanje života i smrti.
 Proteklo je četvrt sata pre nego što je počeo novi opšti napad
i ona je bacila drugu bombu. Tri hica dok se napad raspadao i
napadači bežali, a zatim tišina, ali uz jauke povređenih ljudi.

I još nešto. Tutanj velikog transportnog aviona koji je

preleteo nisko iznad njih, dužinom ostrva. Sada, kad je
registrovala taj zvuk, shvatila je da ga je već čula samo nekoliko
minuta ranije. Buka aviona se gubila i nestala. Pod jutarnjim
svetlom velika senka pređe iza nje preko udubljenja i ona oseti
udar vetra iznad glave.
Velika vojna jedrilica bila je samo petnaest metara iznad i
ubrzano se spuštala. Držala je grubo pravac od špica prema
manastiru, i videla je kako visoko poskakuje kada je trbuhom
dodirnula tlo.

Trideset metara dalje jedan čovek ustade iz zaklona i okrenu

se da bi pogledom propratio jedrilicu. Bio je to Borg. Ona podesi
nišan na daljinu i upuca ga u telo.
Jedrilica je klizila uz zvuk škripanja i grebanja. Jedno krilo se
zakači za stenu i otpade. Onda se okrenu i stade.

Nekoliko sekundi ništa se nije dešavalo. Zatim se vrata s

treskom otvoriše. Ona ugleda čoveka sa dugom puškom koji je
iskočio na tlo; Arapin, sa burnusom zakačenim za struk. Za njim
iskoči još jedan, pa još jedan, i svaki je odmah hvatao zaklon.
„To su Abu Tahir i njegovi ljudi”, reče ona, i spusti glavu
ispod ivice, pogledavši Vilija.

On se isceri. „Sa g. Hegenom za upravljačkom palicom.

Rekao je da je leteo jedrilicama.”
 Sada se začu žestoka paljba i zbunjeni uzvici. Buka se
udaljavala jer su Gabrijelovi ljudi pokušavali da stignu do
manastira pre nego što njihovi novi napadači uspeju da ih zarobe
na špicu.

„Jel’ dobro stojimo?” reče Vili, digavši se na lakat malo ispod

nje.
Ona opet izviri iznad ivice. „Da. Ja sam upravo ubila Borga.
U potpunom su rasulu. A eno i Pol izlazi...” Videla je kako iskače
na zemlju i okreće se da pruži ruku Tarantu. Dva hica pogodiše
jedrilicu blizu njih. Ona vide kako se Pol pokrenuo i ču pucanj, pa
ugleda drugog koji se do struka digao iz zaklona i zatim
stropoštao.

„Bio si u pravu, dobar je”, reče ona i kliznu unazad. Niz

stranu ulegnuća. Legla je na leđa pored Vilija i prebacila ruku
preko očiju.
Paljba se udaljavala prelazeći u sporadičnu pucnjavu, a nešto
kasnije odnekud iz daljine začu se glas koji dubokim glasom
uzvikuje.

„Modesti!”
„Naš g. Hegen”, reče Vili i diže prste do usana. „Zviznuću
mu”
„Ne. Čekaj.” Glas joj je zadrhtao. Okrenula se, prišla do njega
i stavila mu ruku na grudi. On joj obavi ruku oko ramena i zagrli
je, i držao ju je tako dok joj se telo grčilo u tihom plaču.
Vrlo zadovoljan, Vili je ležao i gledao gore, u nebo. Digao je
drugu ruku i počeo da povlači gumene trake koje su joj držale
kosu smotanu u punđu. Znao je da bi sada volela da raspusti
kosu; da bi želela da je slobodna, da skine odeću i opere se
bistrom, hladnom vodom.

Dva minuta kasnije, drhtavica se smirila i ona je ležala

mirno. Hegenov glas ju je i dalje dozivao, ali sada iz veće blizine.
Ona uzdahnu i kleknu, obrisa lice rukavom džempera i osmehnu
se Viliju. Sva napetost joj je sada nestala iz očiju.

„Zašto, dođavola, to radim?”, reče ona bespomoćno. „Zašto

uvek moram da se... raspekmezim kad završimo posao?”

„Nije uvek tako, Princezo”, reče on trezveno. „Ni često.

Samo posle onih opasnih. A ovaj put smo stigli baš do ivice.”
Namestio se i seo. „Ja mislim da je to u redu”, reče jednostavno.
„Stvarno, Princezo. Fino je i nekako... ženstveno.”

Ona se nasmeja i ustade. „Možda. Ali ne bih želela da neko

to sazna.”

„Niko. Sem malog Vilija gđe Garvin. A njega ne računaš.”

„Ti možeš da ga računaš”, reče ona i izađe iz ulegnuća da
potraži Pola.

Borba je bila završena. U daljini je videla kako Abu Tahirovi

ljudi sprovode zarobljenike prema manastiru. Grupica od tri ili
četiri Arapina okrenula se i pošla prema njoj. Bili su udaljeni
nekoliko stotina metara, ali činilo joj se da prepoznaje Abu
Tahira. Sa njima je bila sedokosa prilika u smeđim pantalonama i
tamnozelenoj jakni. Tarant.
 Pol je bio vrlo blizu. Desno, na jednom izbočenom kamenu i
zurio je unaokolo. Mahnula mu je i videla kako je kliznuo sa
kamena i nestao.

„Vraćam se za minut, Vili” reče ona i ode. Kada je ugledala

Pola, on je trčao, noseći „kolt kobru” u ruci. Ugledavši nju,
usporio je i sklonio pištolj. Primetila je dve duboke brazde na
njegovom licu, koje su išle od nosa do uglova usta, kao i linije
napetosti oko očiju.
Stali su jedno ispred drugog. Blizu njih ležala su dva mrtva
čoveka, a tlo oko njih bilo je isprskano krvlju.
Hegen tupo odmahnu glavom. To je bio kraj duge patnje.
Svega je bilo - čekanje i strah; gužva sa telefonskim pozivima i
hitnim pripremama; trka od Port Saida do aerodroma, čekanje da
stignu Abu Tahirovi ljudi i naizgled beskrajan let iznad
Mediterana u uskoj jedrilici; i DC-6 koji urla ispred i Abu
Tahirovi ljudi stisnuti u trupu iza njega; Tarant koji sav
izbezumljen kaže Abu Tahiru: „Pustite te proklete dijamante, oni
su bar neuništivi.” Abu Tahir, koji se ceri, miluje svoju pušku i
kaže: „I ja prvo mislim na Modesti, ser Tarante.” I najzad, kratak
pogled na borbu ispod, pre nego što se sasvim usredsredi na
sletanje; košmar tih trenutaka i sumnje da li će njegova
nekadašnja veština poslužiti; osećaj čuđenja pošto se jedrilica
zaustavila posle klizanja i on shvatio da je još uvek živ i zdrav.
Pre trideset sekundi beše izgubio svaku nadu. Osećao se kao
duh koji hoda, predmet bez suštine dok je među stenama tražio
njeno telo. Ali sada je opet bio svestan mesa i krvi, udova i mišića,
kosti i srži, i postao je svestan topline sunca na svom licu,
 Ona mu se smeškala pomalo nesigurno, kao da joj je na
trenutak bio nepoznat. Lice joj je bilo izgrebano i prljavo od
prašine i baruta, a ruke crne. Stajala je na ravnim stopalima, u
čizmama bez potpetica. Džemper joj je bio pocepan, a velika
poderotina joj je zevala i na kolenu pantalona. Kosa joj je bila
mokra i lepila se za glavu, ali je padala slobodno niz vrat, do ispod
ramena. Ličila je na derište posle jutarnje igre na đubrištu.

„Za boga miloga”, reče Hegen polako, „kako me je takva

prljavuša ikad zavela da je odvedem u krevet?”
Ona se nasmeja i ozari, iako je bila obavijena umorom kao
plaštom. „Zatekao si me nespremnu”, reče. „Nisam te očekivala
tako rano. A imala sam loše jutro.”

On je uhvati za ramena i sagnu se da je poljubi u usta.

Zaudarala je na kordit i znoj, i ta jaka mešavina čudno ga je
uzbudila. Ruke mu kliznuše na njene zglobove. Ukočio se i digao
jednu ruku da vidi skorenu krv na rukavu njenog džempera.
„Nije moja, dragi. Vilijeva je.”
„Loše?”
„Kroz butinu. Moglo je biti mnogo gore. Ali bolje da se sad
pobrinemo za njega.”

„El Sayyide!” Abu Tahir je žurno dolazio prema njima, u

pratnji Taranta i još trojice ljudi. Šeikovo tamno lice bilo je
ozareno uzbuđenjem i čuđenjem. „Ovde je vođena velika borba!”
reče i obgrli je snažnim rukama. „Ser Tarant je bio mnogo
uznemiren zbog tebe, Modesti, ali ja sam mu govorio da ćeš ti...”

„Molim te, druže. Vili Garvin je ranjen. Pričaćemo kasnije.”

 „Ah?” Pogledao ju je sa strepnjom.

„Ovamo.” Osmehnula se kratko Tarantu u znak pozdrava i

pročitala mnogo toga neizrečenog u njegovim umornim učima.
Na ivici plitkog udubljenja stali su i pogledali dole. Vili se
naslonio na lakat pored onog leša i polako prekopavao džepove
mrtvaca.
„Zdravo, Vili, druže stari”, izusti Hegen.

Vili diže glavu i zagleda se pomalo staklastog pogleda. „Jel’

ima neko pljugu?” molećivo upita. „Ovo đubre je izgleda
prestalo.”

Tarant je sedeo na stolici ispod južnog zida manastira,

gledajući preko popločanog dvorišta plavo morsko prostranstvo
koje je sijalo na podnevnom suncu. Sada je vladala gluva tišina.
Bol u kostima i u glavi je nestao, pa mu se prispavalo.
Na vratima se pojaviše dva Arapina noseći leš zavijen u ćebe.
Pređoše preko dvorišta i spustiše svoj teret pored niza slično
umotanih oblika. Sedamnaest do sada, sabra Tarant automatski i
pomisli da li su spustili i Fotergilovu.
Dvojica Arapa se vratiše u manastir. Bilo je mnogo posla za
njih. Abu Tahir i njegovi ljudi su bili glavni za čišćenje. Monasi su
napravili improvizovanu operacionu salu.
Tarant pogleda na sat. Ako su britanski ambasador u Kairu i
njegov kolega u Istanbulu uradili svoj posao, brod iz Turske bi
trebalo uskoro da stigne na ostrvo. Pitao se hoće li biti posledica.
Turci su realni ljudi; uz malo sreće prihvatiće Abu Tahirov
tehnički prekršaj počinjen upadom na njihovu teritoriju u datim
okolnostima. Tarant je odlučio da razgovara sa starim
razbojnikom i ponudi mu da restauriraju manastir i vrate ga u
pređašnje stanje. Takav predlog bi trebalo da se ceni. On se obreo
u veoma interesantnoj situaciji. Ambasador u Kairu mu je
zabranio da pođe sa ljudima u jedrilici. Za tu stvar, rekla je
Njegova ekselencija, odgovoran je Abu Tahir kao vladar suverene
države Malorak. To nije posao u kakav bi trebalo da bude
umešana državna administracija Njenog veličanstva.
Tarant nije komentarisao i prekršio je instrukciju, a pokriće
mu je bio ministrov nalog da se u potpunosti posveti Abu Tahiru.
Možda se zatraži njegova ostavka. Ili dobije cveće. Verovatno će
zavisiti od reakcije iz Turske.

Tarant se osmehnu za sebe. Bez obzira na to šta bude, Džek

Frejzer će pozeleneti od zavisti zbog svega ovoga.
Izašao je Hegen i Tarant gurnu drugu stolicu prema njemu.
„Ovi monasi su imali interesantno jutro”, reče Hegen. „Imaju
pravu operacionu ekipu.”
„Šta je sa Vilijem?”
„Upravo su ga obradili. Modesti ga dovodi” On sede i
pogleda Taranta. „Šteta zbog Gabrijela... i onog drugog,
Mekvirtera ili tako nešto.”
Tarant sleže ramenima. „Modesti nije bila iznenađena što su
pobegli. Gabrijel je očigledno čovek koji ima sopstveni izlaz. Jesi li
video kakvo plovilo je skrivao ispod zapadne litice?”
 „Jahtu od pet metara, sa dva ležaja. I dovoljno goriva. Ako
stignu do obale Sirije a da ih ne uhvate, kladim se da od hapšenja
nema ništa.”

Tarant potvrdno klimnu glavom. „Je li Modesti zabrinuta,

mislim zbog sebe, zbog toga što je Gabrijel na slobodi?” upita.
„Ne.” Hegen upali cigaretu. „Mislim da ona ne brine mnogo
za sutra ili prekosutra. U svakom slučaju, kaže da Gabrijela
zanima samo korist. Takav mu je karakter.”
Sedeli su izvesno vreme ćuteći, a onda Hegen reće: „Mislite li
da ćete kasnije opet dobiti dozvolu da je upotrebite za neki drugi
posao?”
„Kasnije, da. Ali jedno izvesno vreme - ne. Znaš, Modesti
nije moj agent. Ona ne pripada nikome.”

„Tačno. Ona ne pripada nikome.” Hegen se zagleda u

zemlju. „Imate li mnogo ženskih agenata na platnom spisku?”
„Nekoliko. Neke su baš dobre. Ali obično operišu u manje
uzburkanim vodama od ovih.” Tarant pokretom zaokruži to
ostrvo i sve što se tu ispodešavalo.

„Nadam se da je tako”, reče Hegen ravnim glasom. „Ovo nije

bio posao za ženu, čak ni za muškarce koje ja poznajem.”

„Nisam to znao kad sam je angažovao, a kad sam pokušao da

je izvučem, nije htela da izađe. Bila je u pravu, Hegene. Dobro se
završilo.”
„Ovoga puta. Nekom sledećom prilikom možete je ubiti.”
 „Deo mog posla jeste da druge izlažem riziku; to je najteže.
Ali prisiljen sam da koristim najbolje instrumente koji su mi na
raspolaganju. Upotrebiću je opet ako mi to dozvoli, jer je
jedinstvena” reče Tarant. Pogledao je u Hegena. “Jel’ znaš zašto?
Uzmi devojku sa univerziteta ili sa daktilografije; ako ima pravi
potencijal, možeš da je provedeš kroz obaveštajnu i borbenu
obuku i napraviš prokleto dobrog agenta. Ali nećeš napraviti
Modesti Blejz. Potreban je redak potencijal i dvadesetak godina
pravog iskustva da se to postigne... ceo njen život, dokle god
dopire njeno sećanje.”
Modesti izađe u dvorište, gurajući Vilija u prastarim
invalidskim kolicima. Vili je bio čist i obučen u dugačak, beli
mantil. Ranjena butina mu je bila nabubrela od debelih slojeva
zavoja ispod mantila. Sada je i Modesti bila čista. Na sebi je imala
odeću koju je našla u jednoj od soba u kojima su bili Gabrijelovi
ljudi - preveliku žutu košulju, sive pamučne pantalone
podvrnutih nogavica i šljampave sandale. Kosa joj je bila
zakačena pozadi, a od šminke ni traga.
Vilijevo lice je bilo bledo ispod vlažne kose, ali pogled mu je
bio bistar. Za trenutak, umor više nije osećao zbog bola koji je
počeo polako da ga obuzima.

„Samo pola sata, Princezo”, molio ju je. „Volo bi’ malo da

sednem na suncu.”
„Pa... samo pola sata.” Zaustavila je njegova kolica pored
Taranta i Hegena, dok su oni ustajali. „Ali onda na spavanje,
Vili.”

„I ti, Princezo.”
 „I ja.” Pogledala je u Taranta. „Hoćete li da sedite sa Vilijem
pola sata?”
„Biće mi drago, mila moja.” Pogledao je preko dvorišta,
prema nizu leševa. „Imaćemo o mnogo čemu da razgovaramo.
Izgleda da ste imali burnu noć.”
„Počela je mirno”, reče Vili, „ali kasnije je živnulo.” Na licu
mu se pojavi brižan izraz. „Nadam se da nismo mnogo uznemirili
ove monahe, ser Dži.”
„Mislim da niste”, odgovori Tarant. „Ne u ovim
okolnostima. Najzad ’... oni videše bezbožnika strašnog koji se
raširivaše kao granato drvo; ali prođe, i evo nema ga’ Psalam
trideset sedam.”

Vili ga pogleda sa nevericom. „Nisam znao da ste i vi bili u

kokošinjcu”, reče, a Hegen se nasmeja.
Modesti pogleda Vilija i odmahnu glavom. „Tvoja kosa”,
reče mu. „Izgledaš kao pokisli suncokret.” Izvadi mali džepni
češalj i prođe mu njime kroz raščupanu kosu. Razdelila ju je i
uredno očešljala. „Eto. Sad je mnogo lepše.” Sklonila je češalj,
izvadila paklicu cigareta i kutiju šibica i spustila ih na njegovo
koleno. „Želiš li još šta, dragi Vili?”

„Ne. Zadovoljan sam, hvala, Princezo.”

„Sigurno?”
„Sigurno. Pusti mene i ser Džija da razgovaramo o
kokošinjcima u kojima smo bili.”
 Osmehnula se, dodirnula mu rame, pa se okrenula ka
Hegenu i provukla ruku ispod njegove nadlaktice. Tarant ih je
gledao kako odlaze preko dvorišta i napolje, kroz zasvođen izlaz.
Kasnije, dok su se polako uspinjali prema rubu litice, ugledao ih je
opet iznad dvorišnog zida.
„Boli li, Vili?” upita.
„Ne previše. Vispreni frajeri, ti monasi.”

„Nisam mislio na nogu.”

Vili pođe za njegovim pogledom prema dvema prilikama na
vrhu litice, sitnim u daljini, pa pogleda u Taranta.
„Što bi to bolelo?” reče zbunjeno. Pogled mu je sada gubio
oštrinu. „Ima pravo, zar ne?”

„Naravno. Ali izgleda...” Tarant neodređeno mahnu rukom,

pa ućuta.
„Ja nisam na istoj strani knjige sa Hegenom”, reče Vili. Sa
naporom je upalio cigaretu i sa zadovoljstvom, prilično pospan,
izdahnuo je dim. „ Al’ ako idete do kraja, kladim se da bi se on
rado menjo sa mnom.”

„Vrlo moguće”, reče Tarant polako. „Ti si pravi srećnik,

Vili.”
„Znam.” Vili nakrivi glavu prema manastiru. „Ono što sam
ja dobio vredi više od dve kutije dijamanata, ser Dži.”
Ćutali su izvesno vreme, pa Tarant reče: „Šta misliš, jesam li
izgubio Hegena?”
 „Ne...” Vilijev glas je postao skoro nerazumljiv. „Ne na duži
period. Al’ trebće mu neko vreme da završi taj portret.”
„Ne više?”

„Ona ne podnosi da bude vezana...” Vilijev glas je postajao

mrmljanje, oči su mu se sklapale, glava padala. Tarant se nagnu
napred i polako uze upaljenu cigaretu iz njegovih prstiju.

Na vrhu litice, Modesti je sedela naslonjena na jednu ruku

pored Pola Hegena. Pogled njenih očiju, zamagljenih od umora,
pratio je galeba koji je kružio iznad mora. “Hoćeš li da zapališ?”
upita Hegen.
„Ne, dragi. Samo želim da sedim.” Spustila je pogled na
izgužvanu žutu košulju i prevelike pantalone nabrane na struku,
pa ogorčeno odmahnula glavom. „Posle ovoga nikad neću uspeti
da te odvučem u krevet.”
„Ko zna? Ja sam vrlo dobroćudan.”

Ona ga udari grančicom i opet vrati pogled prema moru. „U

Kairu” reče pospano, „znam odličnog frizera. I imam neotvoren
pun kofer odeće. Imam jednu haljinu, Pole. Još je nisam obukla.
Tamna je, raskošno crvena, i potpuno uvrnuta. Nešto
najuvrnutije što si ikada video. I imam dugačke minđuše, koje se
ljuljaju, i cipele sa divnim visokim štiklama, a i gomilu parfema,
ruževa i šminke za oči.”
„Prodato”, reče Hegen. „Sad te više ništa neće spasti.”
 „Nadam se da neće.” Vragolasto i kroz osmeh je ovo rekla,
sada već prilično umorna. „Naći ćemo mesto na kome niko neće
čuti kako vrištim.”

„I ponećemo zalihe hrane za nedelju dana.”

Klimnula je glavom, ispružila noge i spustila mu glavu na
krilo. Zatvorila je oči. „Prodrmaj me ako se ne probudim za pola
sata”, reče mu. „Moram da se pobrinem za Vilija.” Hegen oseti
kako se opustila i ču kako joj disanje postaje sporije i dublje.
Nežno joj pređe rukom preko vrata, prateći liniju koja se
odupirala njegovoj četkici.
Negde u manastiru zazvoni zvono. Ona se ne pomeri. On je
sedeo sa rukom na njenom struku i posmatrao galeba, primetio je
njegov slobodan let i slušao je zvono.

Znao je da zvoni njemu; zvoni za vreme koje će doći posle

turobnih dana i noći, kad ona ode i deo njega umre.

Ali ne još. Ruka mu se pomeri i lagano spusti na njenu

dojku.
Ne još.

KRAJ