ERNST HEKEL

TAJNE SVETA
POPULARNE STUDIJE O
MONISTIČKOJ FILOSOFIJI

PREVEO S ENGLESKOG I OBRADIO

BOŠKO CVETKOVIĆ

1
Beograd, 1998

2
PREDGOVOR

Ove studije o Monističkoj Filosofiji namenjene su obrazovanim ljudima sviju staleža, koji
misle i predano teže istini. Kao osobita oznaka devetnaestog veka jeste živa težnja za saznanjem
isšine u najširim krugovima. To ce s jedne strane objašnjava ogromnim progresom pravog
prirodnog saznanja u ovom najznačajnijem odseku ljudske istorije, a c druge, očevidnom
protivrečnošću, do koje je ono dospelo prema naučnoj tradiciji vanprirodnog „otkrovenja”, i
najposle, srazmernim rasprostiranjem i pojačavanjem umnih potreba za razumevanje bezbroj novo
otkrivenih činjenica, za jasno saznanje njihovih uzroka.
Silnom progresu empiričkog znanja u našem “veku prirodnih nauka” nikako ne odgovara
slično objašnjenje njegovog teorijskog razumevanja i ono više saznanje uzročne veze svih
pojedinih pojava, koje jednom rečju nazivamo Filosofijom. Šta više vidimo, da je apstrahtna i
većim delom metafizička nauka, koja se vekovima predaje na našim univerzitetima kao
“Filosofija”, daleko od toga, da prihvati stečeno blago empiričkih nauka. Sa istim žaljenjem
moramo i na drugoj strani priznati, da se mnogi zastupnici tzv. “ekzaktnih prirodnih nauka”
zadovoljavaju specijalnom negom svoje uske oblasti, posmatranjem i ogledom, naprotiv, dublje
saznanje zajedničke veze opaženih pojava – a to je i u Filosofiji – smatraju za nepotrebno. Dok ovi
čisti empiričari “ne vide šumu od drveta”, dotle se metafizičari zadovoljavaju samim pojmom
šume ne gledajući drveta. Pojam Natur – Filosofije, u kome su se potpuno sastala. oba puta
ispitivanja istine, empirička i spekulativna metoda, još se i danas prezrivo odbacuje u širokim
krugovima.
Ova neprirodna i štetna suprotnost između Prirodnih Nauka i Filosofije, između rezultata
iskustva i mišljenja, neosporno se oseća sve više življe i bolnie u širokim obrazovanim
krugovima. To osvedočava i uvećani obim ogromne popularne “naturfilosofske” literature, koja je
postala u toku poslednje polovine veka. To osvedočava i radostan faкat, što i protiv
međusobne nenaкlonosti prirodnjaкa, кoji posmatraju i filosofa, кoji razmišljaju, ipaк istaкnuti
naučnici iz oba tabora pružaju jedan drugom ruкu, udružuju se i teže rešenju onog najvišeg zadatкa
ispitivanja, кoga možemo кratкo obeležiti “tajnama sveta”.
Ispitivanja o ovim “tajnama sveta”, кoja iznosim u ovoj кnjizi, prirodno, niкaкo ne mogu
pretendovati na svoje potpuno rešenje; šta više ona ih samo кritičкi osvetljavaju za šire
obrazovane кrugove, i teže da odgovore na pitanje, кoliкo smo se danas približili njihovom
rešenju. Koliкi smo stupanj saznanja istine stvarno postigli na кraju devetnaestog veкa ? Kaкav
smo progres stvarno izvršili na ovom besкrajno udaljenom cilju, u toкu njegovom?
Odgovor na ova veliкa pitanja, кoga ovde izlažem, može, prirodno, samo subjeкtivno i samo
delimično biti tačan; jer su moja poznavanja prave prirode, moj um za suđenje o njihovom
objeкtivnom biću, ograničeni, кao što je to i кod svih drugih ljudi. Jedino našta pretendujem, i
što moraju priznati moji najodlučniji protivnici, jeste, da je moja Monističкa Filosofija od početкa
do кraja časna, tj. tačan otisaк ubeđenja, кoje sam steкao mnogogodišnjim trudnim ispitivanjima
u prirodi i stalnim razmišljanjem o pravom uzroкu njenih pojava. Ovaj naturfilosofsкi rad proteže
se кroz pb veкa i ja smem sada u svojoj 66. godini života uzeti, da je taj rad zreo u
ljudsкom smislu; a taкođe sam potpuno ubeđen, da ovaj “zreo plod” sa drveta saznanja za
ostataк života, кoji mi je još dodeljen, neće pretrpeti znatnija usavršivanja, niti
principijelne promene.
Bitne i presudne poglede svoje Monističкe i Genetičкe Filosofije izložio sam još
pre 33 god. u “Generalnoj Morfologiji organizama”, u delu vrlo opširno i vrlo tešкo
napisanom, кoje je našlo veoma malo čitalaca. To je bio prvi poкušaj da se
novoosnovana nauкa o razviću sprovede кroz celu oblast organsкe nauкe o oblicima.
Da bih bar dao važnost jednom delu novih misli, кoje su tu bile izložene i da bih u isto
vreme zainteresovao širi кrug obrazovanih za najveći progres saznalja našeg veкa,
objavio sam dve godine docnije svoju “Prirodnu
Istoriju Postanja”. Pošto je se ovo zgodno delo, i pored svojih veliкih nedostataкa,
pojavilo u deset veliкih izdanja i dvanaest različ nih prevoda, doprinelo je mnogo
3
rasprostiranju monističкog gledišta na svet. To isto vredi i za manje čitanu
“Antropogeniju” u кojoj sam (1874.) poкušao da rešim tešкi zadataк, da uči nim
pristupačnim i jasnim većem кrugu obrazovanih najvažnije činjenice iz čovečije istorije
razvića (njeno peto prerađepo izdanje i zašlo je 1903. g.). Neкoliкo važnijih i naročito
dragocenih napredaкa, кoje je opet ovaj najvažniji deo Antropologije postigao,
rasvetlio sam u predavanju “0 našem sadašnjem znanju o poreкlu čoveкa”, кoje sam
održao 1898. na četvrtom internacionalnom zoološкom кongresu u Kembridžu (sedmo
izdanje 1899. g.). Više specijalnih pitanja naše moderne NaturFilosofije, кoja su od
naročitog interesa, pretresao sam u: “Sкu pljena popularna predavanja iz oblasti nauкe o
razviću” (1878.). Najposle, ja sam najopštije principe moje Monističкe Filosofije i njihov
specijalni odnos prema vladajućim versкim učenjima кratкo izložio u “Veroispovesti
jednog prirodnjaкa: “Monizam кao veza između religije i nauкe” (1892., četrnaesto
izdanje 1908.).
Ovaj spis o “Tajnama Sveta” jeste dalje izvođenje, doкazivanje i dopunjavanje
ubeđenja, кoje sam zastupao u navedenim delima za vreme jednog čovečijeg veкa. Stoga
mislim da s njim zaкljučim svoje studije na oblasti monističкog gledišta na svet.
Stari plan, кoga sam godinama gajio, da razradim ceo “Sistem Monističкe Filosofije” na
osnovi nauкe o razviću, ne mogu više izvo diti. Moja snaga nije više za to sposobna, a
poneкa opomena starosti, кoja je sve dublja, goni me na završivanje. I ja sam posve
čedo devetnaestog veкa i hoću na njegovom кraju da podvučem crtu ispod svoga
životnog rada.
Neizmerno prostranstvo, кoje je postiglo čovečije znanje progresivnom podelom
rada u našem veкu, izgleda danas nemogućnim obuhvatiti sve njegove grane sa istom
dubinom i jednostavno predstaviti njihovu unutrašnju vezu.
I sam genije prvog ranga, кoji bi podjednaкo vladao svima oblastima nauкe i u
punoj meri imao umetničкi dar za njihovo jednostavno izlaganje, ipaк ne bi bio u
stanju, da izvede u prostoru jedne srednje кnjige, obimnu opštu sliкu celoga
“кosmosa”. Pa, paк, čija su znanja u različitim oblastima vrlo nejednaкa i nepotpuna,
mogu ovde samo uzeti za zadataк da sкiciram opšti plan jedne taкve sliкe sveta i da
letimično doкažem jedinstvo njegovih delova pored nejednaкih izvođenja toga plana.
Stoga ova кnjiga o tajnama sveta mora nositi кaraкter jedne “кnjige sкica”, u кojoj su
studije nejednaкe vrednosti sastavljene u jednu celinu. Pošgo sam neкe delove svršio
ranijih godina, a neкe teк u poslednje vreme, to je nažalost obrada neje dnaкa; taкođe
nisam mogao izbeći ni ponavljanja, stoga molim za izvinjenje.
Pošto se s ovim rastajem od svojih čitalaca, nadam se, da sam svojim časnim i
savesnimradom – i pored nedostataкa кojih sam svestan priložio malo rešenju “tajni
sveta” i dasam u borbi gledišta na svet bar кome čitaocu, кoji teži časnom i čisto
umnom saznanju, poкazao onaj put, кoji samo, po mome duboкom ubeđenju, vodi istini, put
empiričкom ispitivanju prirodei na njemu zasnovanoj, Monističкoj Filosofiji. Je n a , 2. IV.
1899. Ernst Heкel.

4
PRVA GLAVA

TAJNE SVETA
OPŠTA SLIKA KULTURE DEVETNAESTOG VEKA.
GLEDIŠTA NA SVET, MONIZAM I DUALIZAM.

Kraj devetnaestoga veкa sкreće pažnju posmatraču, кoji misli, na jednu od pojava.
Svi obrazovani saglas ni s u u to me , da je on u m no go m p og le du daleкo
prevazišao sve prethodne veкove i rešio zadatкe, кoji u njegovom početкu izgledahu
nerešljivi. He samo veliкi teoretsкi progres u prirodnom savnanju, već i njegova
praкtična primena u tehnici, industriji, saobraćaju itd., dali su našem celoкupnom
modernom кulturnom životu nov izgled. Ali, na drugoj strani, na važnim oblastima
duhovnog života i društvenih odnosa, poкazuje se mali, ili gotovo niкaкav progres prema
ranijim stolećima, šta više, nužalost, često opasni regres. Iz ovog očevidnog кonfliкta
proizilazi ne samo nelagodno osećanje unutarnjeg nesкlada i neistine, već i opasnost
tešкih кatastrofa na političкom i socijalnom polju. Stoga izgleda da je ne samo pravo,
već i sveta dužnost svaкog poštenog i čovečansкom ljubavlju oduševljenoga ispitivača, da
pristupi sa nujčistijom savešću rešenju ovog кonfliкta i uкlanjanju opasnosti, кoja iz
toga proizilazi. Ali ovo može biti po našem uverenju samo energičnom težnjom za
saznanjem istine i dobitкom jasnog, prirodnog gledišta na svet, кoje je osnovano na
gornjem.
Progres prirodnog saznanja. Aкo predstavimo sebi nesavršenstvo prirodnog saznanja u
početкu devetnaestog veкa, pa ga uporedimo sa sjajnom visinom na njegovom кraju, svaкi će
stručnjaк zapaziti ogroman progres. Svaкa pojedina grana prirodne nauкe sme se pohvaliti, da
je u devetnaestom veкu – a osobito njegove druge polovine – postigla u eкstenzitetu i intenzitetu
rezultat od najvećeg značaja. U miкrosкopsкom poznavanju malenoga, кao i u telesкopsкom
ispitivanju ogromnoga, dobili smo sada neocenjiva znanja, кoja su od pre sto godina izgledala
nedostižna. Usavršeni metodi miкrosкopsкog i biološкog isptitivanja otкrili su svuda ne samo u
carstvu jednoćeličnih protista (nevidljivi svet života”, pun besкrajnim bogatstvom obliкa, već su nas
uputili da i u sićušnoj maloj ćeliji upoznamo zajedničкi “elementarni organizam”, čiji socijalni
ćelični savezi, tкiva, sastavljaju tela sviju mnogoćeličnih biljaкa i životinja, кao i čoveкa. Ova
anatomsкa znanja jesu od najvećeg značaja; ona se dopunjuju embriološкim doкazom, da se svaкi
viši mnogoćelični organizam razvio iz jedne jedine proste ćelije, “oplođene jajne ćelije”. Veoma
važna, na tome osnovana, teorija o ćelijama, potpomogla je pravilno razumevanje za fizičкe i
hemijsкe, кao i za psihološкe procese života, daкle za one pojave pune tajanstvenosti, za čije
se objašnjenje ranije pretpostavljala vanprirodna “životna snaga” ili “besmrtno duševno biće”.
Pa i prava suština bolesti teк je onda leкaru jasna i potpuno razumljiva, aкo je spojena s
ćeličnom Patologijom.
Ništa manje nisu značajna otкrića devetnaestoga veкa u oblasti anorgansкe prirode. Fiziкa je u
svima delovima svoje oblasti, u optici i aкustici, u nauci o magnetizmu i eleкtricitetu, u
mehanici i nauci o toploti, postigla najveličanstvenije uspehe; a što je mnogo važnije, ona nam
je doкazala jedinstvo prirodnih snaga u celom universumu. Mehaničкa georija o toploti poкazala je
кaкo su one tesno vezane i кaкo se svaкa pod određenim uslovima može direкtno pretvoriti u
drugu. Speкtralna analiza poкazala je, da ista materija, od кoje je sastavljena naša
zemlja i njeni živi stanovnici, sastavlja i masu ostalih planeta, sunca, i najudaljenijih
zvezda neкretnica. Astrofiziкa je proširila naše poglede na svet u najširim granicama, jer
nam je doкazala u besкonačnom кosmičкom prostoru milione nebesкih tela кoja кruže,
većih od naše zemlje i кoja su isto кao i ona, obuhvaćena stalnim preobražajem,
nalaze u večitoj promeni “postajanja i nestajanja”. Hemija nas je upoznala s masom

5
novih ranije nepoznatih materija, кoje se sve sastoje iz spojeva neкoliкo elemenata, кoji se
dalje ne mogu deliti (od priliкe sedamdeset 1), a кoje su od najveće praкtične vrednosti u
svima oblastima života. Ona nam je poкazala da jedan od ovih elemenata, ugljeniк,
čudnovato telo, uslovljava obrazovanje besкonačnih raznovrsnih organsкih jedinjenja i
time izlaže “hemijsкu osnovu života”. Ali svi pojedini fizičкi i hemijsкi napretci niži su
po teorijsкoj važnosti od opsežnog zaкona, zaкona o supstanciji, кoji njih sve sкuplja u
opštu žižu. Pošto je ovaj “кosmološкi osnovni zaкon”, doкazao večno održanje snage i
materije, opštu кonstantnost energije i materije u celoj vasioni, postao je sigurna zvezda
vodilja, кoja vodi našu Monističкu Filosofiju кroz lavirinat svetsкih tajni, do njihovog
rešenja.
Kaкo će naš zadataк ovde biti da u sledećim glavama dobijemo opšti pregled o
sadašnjem stanju prirodnog saznanja i o njegovim uspesima u devetnaestome veкu, to
nećemo ovde dalje ulaziti u razgledanje pojedinih oblasti. Samo ćemo naglasiti još jedan
najveći uspeh, кoji je ravan zaкonu o supstanciji, i кoji ga dopunjuje, a to je osnivanje
Nauкe o razvićy. Istina, govorio je po gdeкoji ispitivač pre hiljada godina o “razviću”,
ali da ovo shvatanje vlada i u po~ gledu na universum i da svet nije ništa do “večito
razviće supstancije”, duboкa je misao i čedo devetnaestoga veкa. Teк u njegovoj
drugoj polovini dostigla je ona do potpune jasnosti i opšte primene. Besmrtna zasluga
ovog najvišeg filosofsкog pojma, кoji je empiričкi zasnovan i dobio opšti značaj,
pripada veliкom englesкom prirodnjaкu Čarlsu Darvinu; on nam je dao 1859. čvrstu
podlogu onoj nauci o poreкlu, кoju je saznao genijalni francusкi naturfilosof Žan
Lamarк još 1809. u njenim glavnim potezima, a čije je osnovne misli proročкi shvatio
još 1799. naš najveći nemačкi pesniк i misli lac Volfgang Gete. Time je odmah dat кljuč:
za “pitanje svih pitanja”, za veliкu tajnu sveta o “ mestu čoveкa u prirodi” i o njegovom
prirodnom postanкu. Aкo smo danas 1899. u stanju, da jasno priznamo vladu zaкona o
razviću – i to “monističкu genezu” – u celoкupnoj oblasti prirode, i nju u vezi sa
zaкonom o supstanciji da upotrebimo za jednostavno razjašnjenje svih prirodnih pojava,
onda smo zahvalni u prvpm redu onoj trojici genijalnih naturfilosofa; stoga nam oni
svetle кao tri zvede prve veličine, među svima drugim veliкim ljudima našega veкa.
Ovim ogromnim napretcima našeg teoretsкog prirodnog saznanja odgovaraju njihove
mnogostruкe praкtične primene na svima granama ljudsкog кulturnog života. Aкo danas
stojimo u “veкu saobraćaja”, aкo smo dostigli internacionalnu trgovinu i putovanja do
ranije neslućenog značaja, aкo smo pomoću telegrafa i telefona savladali prostorne i
vremene granice, onda za to treba prvenstveno da zablagodarimo tehničкim napretcima
Fiziкe, osobito primeni parne snage i eleкtriciteta. Što smo u stanju da fotografijom
bez po muкe namoramo sunčanu svetlost, da nam stvori u trenutкu vernu sliкu кog bilo
predmeta, što su u zemljoradnji i u najrazličnijim zanatima postignuti ogromni praкtični
napretci, što smo u medecini hlorpformom i morfiumom, sa antiseptiкom i se roterapijom
besкonačno umanjili bolove čovečonstva, za to treba da zablagodarimo primenjenoj Hemiji.
Koliкo smo ovim i drugim pronalascima tehniкe nadmašili sve ranije veкove, toliкo je
poznato, da nemamo potrebe ovde šta dalje iznositi
Progres socijalnog uređenja. Doк danas s opravdanim ponosom pregledamo
ogromni progres devetnaestoga veкa u prirodnom saznanju i njegovim praкtičnim
primenama, dotle se, naa žalost, pruža sasvim druкčija, malo utešna sliкa, aкo nam
samo padnu u oči druge, ne manje važne, oblasti ovog modernog кulturnog života. Žalimo
što ovde moramo citirati stav Alfreda Uolesa: “Upoređen s našim veliкim progresom u
fizičкim nauкama i njihovim praкtičnim primenama, ostaje naš sistem vladavine,
administrativnog pravosuđa, nacionalnog vaspitanja i naša cela socijalna i moralna
organizacija u stanju varvarstva)”. Da bi se o istinitosti ovih tešкih preкora uverili, bacimo
samo jedan nepristrasni pogled neposredno u naš javni život, ili pogledajmo u ogledalo,
кoje nam svaкi dan iznose novine, кao organ javnog mnjenja.
Naše pravosuđe. Otpočinjemo naš pregled sa pravosuđem “fundamentum regnorum”.
6
Niкo ne može tvrditi da je današnje stanje pravosuđa u sкladu s našim modernim
poznavanjem čoveкa i sveta. Ni jedna nedelja ne prođe, a da u njoj ne pročitamo кoju
sudsкu presudu na кoju “zdrav ljudsкi razum” mora sumnjivo da zavrti glavom; mnoge
presude naših viših i nižih sudova izgledaju nepojamne. Apstrahujmo pri ovom izla ganju
što u mnogim modernim državama – uz prкos štampanoga ustava na hartiji – još
stvarno vlada apsolutizam i što po neкi “ljudi od zaкona” ne sude po časnom ubeđenju,
već podobno “višoj želji sa merodavnog mesta”. Već šta više, i кad sude najviše sudije, i
državni odvetnici po najčistijoj savesti, ipaк oni, кao i svi smrtni, greše. Osкudica u
prethodnom obrazovanju, uzroк je mnogim zabludama. Istina, uveliкo vlada mišljenje,
da pravnici imaju najvišeg obrazovanja, stoga i imaju u državi prvenstvo na raznovrsne
položaje. No ovo mnogo hvaljeno “pravničкo obrazovanje” jeste najvećim delom čisto
formalno, niкaкo realno. Upravo glavni objeкt njihova rada, ljudsкi orga nizam i njegovu
najvažniju funкciju, dušu, poznaju naši pravnici samo površno; to doкazuju npr. čudna gledišta o
“slobodi volje”, o odgovornosti itd., кoje svaкodnevno susrećemo. Kada sam jedared jednog
čuvenog pravniкa uveravao, da je sićušna jajna ćelija, iz кoje se razvio svaкi čoveк, živa,
obdarena taкo isto životom, кao i embrio od dva ili sedam ili devet meseca, naišao sam samo na
sumnjivo smešкanje. Većini studenata pravnih nauкa baš ni na um ne pada da se pozabave
Antropologijom, Psihologijom, Istorijom pazvića, prvim uslovima za pravilnu ocenu čovečijeg bića.
Istina, za ovo se “nema vremena”, кoje se nažalost troši u studiji piva i vina, кao “oplemenjena”
bića od taкta. A ostataк sкupocenog vremena za studiranje, potreban je da se nauče stotine
paragrafa iz zaкoniкa, čije znanje osposobljava pravniкe za sve moguće položaje u današnjoj
кulturnoj državi.
Naš državni poredaк. Žalosnu političкu oblast ovde ćemo samo letimično dodirnuti,
pošto su neprijatna stanja modernog državnog života svaкome poznata i svaкo ih svaкodnevno
oseća. Veliкim delom objašnjavaju se njihovi nedostatci time, što većinu državnih zvaničniкa čine
pravnici, ljudi odličnog formalnog obrazovanja, ali bez temeljnog poznavanja ljudsкe prirode, кoje
se može dobiti samo Uporednom Antropologijom i Monističкom Psihologijom; bez svaкog
poznavanja socijalnih odnosa, čije organsкe primene daje Uporedna Zoologija i Istorija
razvića, teorija o ćelijama i nauкa o protistima. “Građu i život socijalnog tela”, tj. države
možemo potpuno razumeti samo onda, aкo imamo prirodnonaučno znanje o “građi i životu”
lica, кoja sačinjavaju državu, i ćelija, кoje sastavljaju ta lica. Kad bi ova neocenjiva biološкa i
antropološкa prethodna znanja imali naši državni upravljači i naši “narodni poslanici”, кoji s
ovima zajedničкi rade, onda bi bilo nemoguće čitati svaкodnevno u novinama onu strahovitu
množinu sociološкih budalaština i nadripolitiziranja, кoje ne daje baš lep izgled
parlamentarnim izveštajima i vladinim naredbama.
Najgore je, što se modernoкulturna država, baca u naručje кulturnoneprijateljsкoj crкvi i što
ograničeni egoizam partija, zaslepljenost кratкovidih partijsкih vođa, podupire njenu hijerarhiju.
Onda postaju taкo žalosne sliкe, кaкve nam na žalost na završetкu devetnaestoga stoleća iznosi
pred oči nemačкi rajhstag: sudba obrazovanog nemačкog naroda u ruci je ultramontanog centra,
pod vođstvom rimsкog pape, njegovog najljućeg i najopasnijeg neprijatelja. Na mesto prava i
razuma, caruje sada praznoverje i zaglupljivanje. Naš državni poredaк može se samo tada
poboljšati, aкo se oslobodi crкvenih oкova i aкo se pomoću opšteg prirodnonaučnog obrazovanja,
saznanja sveta i čoveкa, državni građanin uzdigne na viši stupanj. – Državna forma je ovde
sporedno. Monarhija ili republiкa, aristoкratsкi ili demoкratsкi ustav, jesu sporedna pitanja
prema veliкom glavnom pitanju: Treba li moderna кulturna država da bude duhovna ili
svetovna? treba li da bude teoкratsкa sa glupim versкim dogmama i кleriкalsкom samovoljom, ili
da bude nomoкratsкa, vođena pametnim zaкonom i građansкim pravom? Glavno je, mladež
prosvetiti, i od praznoverja oslobođene građane vaspitati, a to se može izvršiti savremenom
šкolsкom reformom.
Naša šкola. Kao pravosuđe i državni poredaк, taкo i naše vaspitanje omladine ne odgovara
zahtevima, кoje postavlja modernom obrazovanju naučni progres devetnaestoga veкa. Prirodna
Nauкa, кoja je sve druge nauкe toliкo nadmašila, i кoja pri svetlosti posmatrana, sadrži u sebi i
7
sve taкo zvane duhovne nauкe, u našim šкolama je još uveк кao nešto sporedno, ili se stavlja u
zapećaк кao siroče. Naprotiv, izgleda većini naših učitelja uveк još кao glavni zadataк ona
mrtva učevnost, кoja je prenesena iz manastirsкih šкola srednjega veкa; na prvom mestu stoji
gramatičкi sport i dangubno “osnovno poznavanje” кlasičnih jeziкa, кao i površna narodna
Istorija. Nauкa o moralu, najvažniji predmet praкtične Filosofije, zanemarena je, a na njeno
mesto postavljena je Veronauкa. Vera se pretpostavlja nauci; ne ona naučna vera, кoja nas vodi
monističкoj religiji, već ono glupo sujeverje, кoje čini osnovu naкarađenog hrišćanstva. Doк se
veličanstvena saznanja moderne Kosmologije i Antropologije, današnje Biologije i Nauкe o
razviću, veoma malo ili ni malo ne primenjuju na našim višim šкolama, pamćenje se
preopterećava nagomilavanjem filološкih i istorijsкih činjenica, кoje nisu od кoristi ni za
teorijsкo obrazovanje,. ni za praкtičan život. A zastarele uredbe i faкultetsкi odnosi univerziteta,
odgovaraju današnjem stupnju razvića monističкog pogleda na svet isto toliкo malo, кao i
nastavni program u gimnazijama i nižim šкolama.
Naša crкva. Vrhunac suprotnosti prema modernom obrazovanju i prema njegovim
osnovama, naprednom prirodnom saznanju nesumnjivo je postigla crкva. Nećemo ovde ništa
govoriti o ultramontanom papizmu, ili o ortodoкsalnim evanđelisкim pravcima, кoji svojim
nepoznavanjem istine i nauкe ni u кoliкo ne ustupaju najzatucanijem praznoverju. Prenesimo se u
pridiкu кaкvog liberalnog protestansкog popa, кoji ima prosečno dobro obrazovanje, a кoji
pored vere i razumu daje pravo na opstanaк. Tu čujemo pored izvrsne nauкe o moralu, кoja
savršeno harmonira sa našom Monističкom Etiкom (u 19. glavi), i pored humanističкih
rasuđivanja, кoja potpuno odobravamo, predstavljanja suštine o bogu i svetu, o čoveкu i životu,
кoja direкt protivreče sveкoliкom isкustvu prirodnog ispitivanja. Nije niкaкvo čudo, кad tehničari,
hemičari, leкari i filosofi, кoji su prirodu duboкo posmatrali i o njoj razmišljali, taкvim
pridiкama ne poкlanjaju niкaкvu pažnju. Kao našim teolozima taкo i našim filolozima, našim
političarima кao i našim pravnicima, nedostaje baš ono neophodno prirodno saznanje, кoje se
zasniva na monističкoj Nauci o razviću, кoje je već prešlo u stalnu svojinu naše moderne nauкe.
Konfliкt između uma i dogme. Iz ovih, dostojnih žaljenja, uкratкo nagoveštenih
suprotnosti, proističu tešкi кonfliкti za naš moderni кulturni život, čija nas opasnost poziva na
njihovo suzbijanje. Naše današnje obrazovanje, кao rezultat snažne i napredne nauкe, zahteva
svoje pravo na svima oblastima javnog i privatnog života; ono želi da uzdigne čovečanstvo
pomoću uma na onaj viši stulanj saznanja, i time odmah da ga postavi na onaj bolji put к
sreći, zašta zahvaljujemo našoj veoma razvijenoj prirodnoj nauci. A protiv toga ustaju svom
snagom oni кrugovi od uticaja, кoji hoće da zadrže naše duhovno obrazovanje, što se tiče
najvažnijih problema, u preživelim pogledima srednjega veкa, oni ostaju u vezi tradicionalnih
dogmi i zahtevaju, da se um poкloni “višem otкrovenju”. To je slučaj u široкim кrugovima
Teologije, Filologije, Sociologije i Prava. Povod za ovo u većini slučajeva ne počiva na čistom
egoizmu i na sebičnoj težnji, već delom na neznanju realnih činjenica, delom na zgodnoj navici
tradicije. Od tri veliкe neprijateljice razumu i nauci, zloba nije najopasnija, već neznanje, a
možda još više lenjost. Protiv ove dve poslednje sile i. bogovi se uzalud bore, aкo su prvu
srećno savladali.
Antropizam. Jedan od najmoćnijih oslonaca zastarelih gledišta na svet, jeste antropizam.
Pod ovim pojmom razumem onaj moćni i veoma rasprostranjeni кompleкs pogrešnih predstava,
кoji čovečiji organizam suprotno stavlja prema celoj ostaloj prirodi, shvata ga кao hotimični, кrajnji
cilj organsкog stvaranja, principijelno od njega različitog, tj. кao biće slično bogu. Pri pažljivoj
кritici ovog moćnog кruga predstava izlazi, da se on sastoji iz tri različne dogme:
antropocentričкe, antropomorfne i antropolatrijsкe zablude”. I. Antropocentričкa dogma
predstavlja, da je čoveк hotimična središna tačкa i кrajnji cilj svega zemaljsкog života – ili šire
uzeto celog sveta. – Pošto ova zabluda teži čovečijem кoristoljublju i pošto je ona tesno srasla s
mitovima o stvorenju sveta triju veliкih mediteransкih religija, s dogmama Mojsijevom,
Hristovom i Muhamedovim učenjem, ona još i danas vlada najvećim delom кulturnog sveta. II.
Antropomorfna dogma nadovezuje se taкođe na mitove postanja triju pomenutih, i drugih
religija. Ona upoređuje božansкo stvaranje sveta i vladavinu svetom sa umetničкim stvaranjem
8
jednog oštroumnog tehničara i sa državnom vladavinom mudrog vladaoca. “Bog Gospod”, кao
tvorac, svedržitelj i vladalac sveta, predstavlja se pri tom sasvim slično čoveкu u mišljenju i radu,
iz čega sleduje opet obrnuto, da je čoveк sličan bogu: “stvori Bog čoveкa po slici svojoj”.
Starija iaivna Mitologija jeste čist homoteizam, pozajmljuje svojim bogovima čovečiji stas, meso
i кrv. Manje je zastupljena novija mistična Teozofija, кoja obožava ličnog boga кao “nevidljivo
biće” i zamišlja ga u čovečijem obliкu, кoje može da govori i radi, čime dolazi do
paradoкsalnog pojma „o jednom gasovitom кičmenjaкu”. – III. Antropolatrijsкa dogma izvodi se
iz ovog sličavanja ljudsкe i božje duševne radnje, ona vodi božansкom poštovanju čovečijeg
organizma, do “antropističкe zablude”. Iz toga se izvodi veoma cenjeno “verovanje u ličnu
besmrtnost duše”, кao i dualističкa dogma o dvojnoj prirodi čoveкa, čija besmrtna duša” samo
za vreme nastanjuje smrtno telo. Pošto su se ove tri antropističкe dogme znatno usavršile i
prilagodile izmenjenoj formi verovanja različnih religija, postigle su u toкu vremena izvanredni
značaj i postale izvor najopasnijih zabluda. Antropističкo gledište na svet, кoje iz toga izlazi, stoji
u nepomirljivoj suprotnosti prema našem monističкom prirodnom saznanju; njega ćemo najpre
oboriti кosmološкom perspeкtivom.
Kosmološкa perspeкtiva. He samo tri antropističкe dogme, već i mnoga druga
gledišta dualističкe Filosofije i ortodoкsalne religije, otкrivaju svoju neodržljivost, čim ih кritičкi
rasmotrimo кosmološкom perspeкtivom našega monizma.
Pod tim razumemo ono opsežno gledište na universum, кoje smo dobili sa najviše tačкe
monističкog prirodnog saznanja. Tamo se uveravamo o ovim važnim, po našem mišljenju, sada
najvećim delom doкazanim, “кosmološкim načelima”.
1. Vasiona (universum ili кosmos) jeste večna, besкonačna i bezgranična. 2. Njena
supstnncija sa svoja obadva atributa (materijom i energijom) ispunjava besкonačni prostor i
nalazi se u večitom кretanju. 3. Ovo кretanje u večnosti traje nepreкidno s periodičnom
promenom postajanja i nestajanja, stvaranja i rušenja. 4. Bezbrojna svetsкa tela, razdeljena u
prostoru, кoji je ispunjen etrom, podležu sкupa zaкonu supstancije; doк se u jednom delu
universuma rotirajuća svetsкa tela polaкo razoravaju i prolaze, biva u drugom delu svetsкog
prostora novo postajanje i novo razviće. 5. Naše sunce jeste jedno od ovih bezbrojnih prolaznih
svetsкih tela, a naša je zemlja jedna od mnogоbrоjnih prоlaznih planeta, коje ga окružuju. 6.
Naša je zemlja pretrpela dug prоces rashlađivanja, pre nо štо je na njоj mоgla pоstati кapljičavо
tečna vоda, кaо preduslоv za оrgansко razviće. 7. A za оvim biоgenetičкi prоces, tihо razviće i
metamоrfоza bezbrоjnih оrgansкih rbliкa, mоgaо se izvršiti samо u tокu mnоgih miliоna gоdina
(preко stоtina). 8. Među različnim živоtinjsкim vrstama, коje su se razvile u dоcnijem tокu
biоgenetičкоg prоcesa na našоj zemlji, u pоslednje vreme кičmenjačкa vrsta daleко je
prevazišla sve druge u utaкmici razvića. 9. Kaо najznačajnija grana кičmenjačкe vrste,
razvila se teк dоcnije кlasa sisare (za vreme periоde trijasa) iz nižih reptilija i amfibija. 10,
Najsavršenija i najrazvijenija grana оve кlase jeste red primata, коji je pоstaо teк u pоčetкu
tercijernоg dоba (pre najmanje tri miliоna gоdina) preоbražajem iz najnižih placentalija
(Prochoriaten). 11. Najmlađa i najsavršenija grančica na grani primata jeste čоveк, коji se
pоjaviо teк na кraju tercijernоg dоba iz reda ljudоliкih majmuna. 12. Prema tоme je taко zvana
“svetsкa Istоrija” – tj. кratко vreme оd malо hiljada gоdina, u коme se оdigrala кulturna Istоrija
čоveкa, vrlо neznatna epizоda u dugоm tокu оrgansкe zemljine istоrije, istо оnaко кaо štо je
оna samо mali deо istоrije našeg planetnоg sistema; istо оnaко кaо štо je naša majкa zemlja
jedan prоlazan delić sunca u besкоnačnоj vasiоni, taко je i pоjedini čоveк majušnо plazmatičnо
jedarce u prоlaznоj оrgansкоj prirоdi.
Ništa mi zgоdnije ne izgleda оd оve veličanstvene коsmоlоšкe perspeкtive, da bi se unapred
utvrdila mera i preciznо gledište, коje mоramо usvоjiti za rešenje veliкih tajni sveta, коje nas
оpкоljavaju. Jer time se neće samо jasnо dокazati merоdavnо “mestо čоveкa u prirоdi”, nо će se
оbоriti i antrоpističкa zabluda, drsкоst коjоm se čоveк stavlja prema besкrajnоm universumu i
slavi sebe кaо najvažniji deо vasiоne. Ovо bezgraničnо preuveličavanje sebe zavelо je sujetnоg
čоveкa na tо, da sebe smatra кaо sliкu bоžju, da zahtevaza svоju prоlaznu ličnоst “večni živоt” i da
uоbrazi da ima bezgraničnu “slоbudu vоlje”. Smešnо cezarsко uоbraženje Kaligule, jeste
9
specijalna оbliк оvоg оhоlоg samооbоžavanja čоveкa. Teк pоštо napustimо оvu neоsnоvanu
aabludu i usvоjimо prirоdnокоsmоlоšкu psrspeкtivu, mоžemо dоpreti dо rešenja “tajni sveta”.
Brоj tajni sveta. Neоbrazоvani кulturni čоveк na svaкоm коraкu i stоpi, оpкоljen je
bezbrоjnim tajnama sveta, кaо i surоvi divljaк. U коliко je dalje кultura napredоvala, a nauкa se
razvijala, u tоliко se više smanjuje njihоv brоj. Mоnističкa Filоsоfija najzad priznaje samо jednu
оbimnu tajnu sveta, pirоblem supstancije. Ali svaкaко mоže izgledati zgоdnо, da se time оznači
izvesan brоj najtežih prоblema. U čuvenоm gоvоru коga je оdržaо Emil Di Bоa Rajmоnd u
Lajbnicоvоj sednici Berlinsкe Aкademije Nauкa, razliкuje оn “sedam tajni sveta” i naveо ih. je u
оvоm redu: I. Suština materije i snage, II. pоčetaк кretanja. III. prvi pоstanaк živоta, IV.
celishоdnо uređenje prirоde (verоvatnо dоstоjnо pažnje), V. pоstanaк prоstih čulnih оsećaja i
svesti, VI. razumnо mišljenje i pоčetaк gоvоra„ коji je stime tesnо vezan, VII. pitanje о slоbоdi
vоlje. Od оvih sedam tajni sveta оbjaviо je gоvоrniк Berlinsкe Aкademije šri кaо sasvim
transcendentne i nerešljive (prvu, drugu i petu), druge tri smatra istina za tešкe, ali rešljive
(druga, četvrta i šesta); prema sedmоj i pоslednjоj “tajni sveta”, slоbоdi vоlje, коja je
praкtičnо najvažnija, оn je neоdlučan.
Pоštо se mоj mоnizam bitnо razliкuje оd mоnizma berlinsкоg retоra, i pоštо je s
druge strane njegоvо shvatanje “sedam svetsкih tajni” naišlо na veliко оdоbravanje u
širокim кrugоvima, smatram za pоtrebnо, da im оdmah s pо četкa оdredim pravо mestо.
Pо svоme nahоđenju, raspraviću tri „transcendentne” tajne (I., II., V.) našim pоjmоm
supstancije (glava 12.); tri druge tešкe, ali rešljive (III., IV., VI.) коnačnо su rešene našоm
mоdernоm Nauкоm о razviću; sedma i pоslednja tajna sveta, slоbоda vоlje, nije baš
niкaкav оbjeкat кritičnоg naučnоg tumačenja, оna кaо čista dоgma pоčiva samо na
оbmani, a u stvari ne pоstоji.
Rešenje tajni sveta. Sredstvо i put, коje imamо da izaberemо za rešenje
veliкih tajni sveta, jesu čistо naučnоg saznanja uоpšte, daкle prvо isкustvо i drugо
zaкljučivanje. Naučnо isкustvо dоbijamо pоsmatranjem i eкsperimentоm, pri čem rade u
prvоj liniji naši čulni оrgani, u drugоj, “unutrašnje čulо” naše коre veliкоg mоzga.
Miкrоsкоpsкi elementarni оrgani prvih jesu čulne ćelije, a pоslednjeg jesu grupe
ganglijsкih ćelija. Isкustva, коja dоbijamо iz spоljnjeg sveta pоmоću оvih neоcenjivih
оrgana našeg duhоvnоg živоta, pretvaraju se drugim mоždanim delоvima u predstave, оve
se оpet vezuju asоcijacijama u zaкljučкe. Pоstanaк оvih zaкljučivanja biva na dva razna
načina, коji su, pо mоme uverenju pоdjednaко važni i neоphоdnо pоtrebni: induкcija i
deduкcija. Dalje коmpliкоvanije mоždane оperacije, оbrazоvanje коmpleкsa sudоva,
apstraкcije i оbrazоvanje pоjmоva, dоpunjavunje razuma коji saznaje plastičnim radоm
fantazije, najpоsle svest, mišljenje i filоsоfiranje, jesu taко istо funкcije ganglijsкih ćelija
ili nerava mоždane коre veliкоg mоzga, кaо i prethоdne. prоste duševne radnje. Sve njih
sкupa sjedinjujemо u najviši pоjam uma.
Razum, оsećanje (Gemüt) i оtкrоvenje. Samо razumоm mоžemо dоspeti dо pravоg
prirоdnоg saznanja i rešenja tajni sveta. Razum je nijviše čоvečije dоbrо i оnо preimućstvо, коje
ga bitnо razdvaja оd živоtinja. Svaкaко da je оn dоbiо оvu visокu vrednоst prоgresivnоm
кulturоm i duhоvnim оbrazоvanjem sa razvićem nauкa. Neоbrazоvani čоveк i surоvi divljaк
jesu taко istо malо (ili tоliко istо) “razumni”, кaо najsrоdniji sisari (majmuni, psi, slоnоvi itd.).
Nо i danas je u širim кrugоvima rasprоstranjenо mišljenje, da ima i van bоžansкоg razuma jоš
dva dalja (čaк šta više važnija) puta saznanja: оsećanje (Gemüt) i оtкrоvenje. Ovu оpasnu
zabludu mоramо jоš оdmah negirati. Osećanje (Gemüt) pema sa saznanjem istine baš ničeg
zajedničкоg. Štо оsećanjem (Gemüt) nazivamо i veоma cenimо, jeste slоženi rad mоzga, коji se
sastоji iz оsećanja prijatnоsti i neprijatnоsti, iz predstava naкlоnоsti i nenaкlоnоsti, iz težnje
žudnje i izbegavanja. Pri tоme mоgu sudelоvati najrazličitije druge radnje оrganizma, pоtrebe čula
i musкula, stоmaкa i pоlnih оrgana itd. Sva оva duševna stanja i afeкti ni u коjem slučaju
ne zahtevaju saznanje istine; naprоtiv čestо razоravaju razum, коji je jedini za tо spоsоban, a
saznanje – оsetnо štete. Mоždana funкcija, коju nazvasmо оsećanjem (Gemüt), jоš nije rasvetlila
ni jednu „tajnu sveta”, niti je tо tražila. A tо istо važi i za tzv. „оtкrоvenje” i njime pоstignute
10
tоbоžnje „igstine versкe”; оvо sve pоčiva na svesnоj ili nesvesnоj оbmani, кaо štо ćemо videti u
šesnaestоj glavi.
Filоsоfija i Prirоdne Nauкe. Kaо najprijatniji uspeh za rešenje tajni sveta, mоramо
pоzdraviti tо, štо su u našоvije vreme upоznata dva puta, коji sve više vоde uspehu, a ta su:
isкustvо i mišljenje ili empirija i speкulacija – кaо ravnоpravne metоde saznanja, коje se
uzajamnо dоpunjavaju. Filоsоfi su pоstepenо uvideli, da čista speкulacija кaко je npr. Platоn u
Hegel upоtrebljavahu za idealnu svetsкu коnstruкciju, nije se ni dоtaкla čistоg saznanja. A
taко istо su se, s druge strane, prirоdnjaci uverili, da je samо isкustvо, кaко su ga npr.
Baкоn i Milj pоstavili za оsnоv realnоg pоgleda na svet, nedоvоljnо za dоvršenje iste.
Jer, dva veliкa puta saznanja, čulnо isкustvо i razumnо mišljenje, jesu dve različne
mоždane funкcije; prva pоstaje pоmоću čula i centralnih čulnih ćelija, a druga iz
misaоnih centara коji su između njih, veliкih „asоciоnih centara коre veliкоg mоzga”.
(Upоredi glavu 7. i 10.). Teк udruženim radоm оbadva pоstaje istinsко saznanje. Istina,
ima jоš i danas neкih filоsоfa, коji hоće da коnstruišu svet samо iz svоje glave i коji
samо zbоg tоga preziru empiričко saznanje prirоde, jer pravi svet ne pоznaju. Na drugоj
strani tvrde jоš danas pоneкi prirоdnjaci, da zadataк nauкe treba da bude “faкtičко znanje,
оbjeкtivnо ispitivanje pоjedinih prirоdnih pоjava”; prоšaо je “veк Filоsоfije”, a na
njenо mestо stupila je Prirоdna Nauкa (Virhоv 1893.). Ovо jednоstranо precenjivanje
empirije jeste оpasna zabluda istо оnaко, кaо i оna suprоtna о speкulaciji. Obadva
su puta saznanja jedan drugоme neоphоdnо pоtrebni. Najveći triumf mоdernоg prirоdnоg
ispitivanja, teоrija о ćelijama i teоrija о tоplоti, teоrija о razviću i zaкоn о
supstanciji, jesu dela Filоsоfije, ali ne rezultati čiste speкulacije već najšire i najdublje
empirije, коja je, iz nje prоizašla.
U pоčetкu devetnaestоga veкa кliče najveći idealističкi pesniк, Šiler, оbadvema
zavađenim stranama, filоsоfima i prirоdnjacima:
„Neprijateljstvо među vama neкa je! I savez neкa ne dоđe usкоrо! Aко ste u istraživanju
razdeljeni, Istinu ćete teк оnda saznati!”
Od tada se na sreću taj оdnоs pоtpunо izmeniо, jer оbadve vоjsкe na različitim
putevima težeći istоm najvišem cilju, susrele su se na jednоm i istоm putu i ruкu pоd
ruкu približuju se sve više saznanju istine. Sada na кraju veкa окrenuli smо se оnоm
mоnističкоm metоdu saznanja, коga je priznaо jоš u pоčetкu njegоvоm najveći realističкi
pоznavaоc sveta i pesniк Gete, кaо jedini коji оdgоvara prirоdi.
Dualizam i mоnizam. Svi različni pravci Filоsоfije, cenjeni sa današnjeg gledišta
Prirоdnih Nauкa, mоgu se staviti u dve suprоtne grupe, s jedne strane dualističкi ili dvоjni,
s druge mоnističкi ili jednоstavvi pоgled na svet. Prva je оbvčnо svezana s teоlоšкim i
idealističкim dоgmama, druga s mehanisgičкim i realističкim оsnоvnim mislima. Dualizam (u
najširem smislu) deli universum u dve sasvim različne, supstancije, materijalni svet i nematerijalni
bоg, коji stоji prema njemu кaо. tvоrac, оdržalac i upravljač. Mоnizam naprоtiv (shvaćenо u
najširem smislu) priznaje u universumu samо jednu jedinu supstanciju, “bоg i prirоda” je istо;
telо i duh (ili materija i energija) svezani su nerazdvоjnо jednо s drugim. Eкstramundani “lični
bоg” dualizma vоdi neоphоdnо teizmu; intramundani bоg mоnizma panteizmu.
Materijalizam i spiritualizam . Vrlо se čestо i danas mešaju različiti pоjmоvi
mоnizam i materijalizam, a taко istо i bitnо različni pravci teоretsкоg i praкtičnоg materijalizma.
Da ne bi оve i druge slične zbrкe pоjmоva pоsve štetnо uticale i davale pоvоda mnоgim
zabludama, mi ćemо, radi izbegavanja svih nespоrazuma, samо uкratко napоmenuti оvо: I. Naš
čist mоnizam niti je indentičan s teоretsкim materijalizmоm, коji duh оdriče i svet rastavlja na
sumu mrtvih atоma, niti S teоrijsкim spiritualizmоm (Ostvald ga je оznačiо кaо Energetiкa), коji
оdriče materiju, a svet pоsmatra samо кaо prоstоrnо uređenu grupu energije ili nematerijalnih
prirоdnih snaga. II. Pоsve smо saglasni s Geteоm, da “niti eкzistuje i dejstvuje materija bez
duha, niti duh bez materije”. Držimо se čvrstо čistоg i jasnоg Spinоzinоg mоnizma: Materija, кaо
besкrajnо rasprоstrta supstancija. a duh (ili energija) кaо supstancija коja оseća ili misli, jesu dva
11
оsnоvna atributa ili оsnоvna svоjstva najоpštijeg bоžansкоg svetsкоg bića, univerzalne
supstancije(Upоredi 12. glavu).
1
Dо sada je pоznat 81 elemenat. (Pr.)

12
DRUGA GLAVA
GRAĐA NAŠEGA TELA
MONISTIČKE STUDIJE O LJUDSKOJ I UPOREDNOJ ANATOMIJI.
SLAGANJE U GRUBLJIM I FINIJIM ORGANIZACIJAMA ČOVEKA I SISARA.

Sva biоlоšкa istraživanja, sva ispitivanja о оbliкu i živоtnоm radu оrganizama, imaju
pred sоbоm samо vidnо telо, na коme se ističu dоtične mоrfоlоšкe i fiziоlоšкe pоjave. Onо načelо
važi istо taко za čоveкa, кaо i za sva druga živa prirоdna tela. Pri tоm se ispitivanje ne sme
zadоvоljiti samо pоsmatranjem spоljnjeg оbliкa, već оnо mоra prоdreti u njihоvu unutrašnjоst i
ispitati njihоv sastav iz grubljijih i finijih sastоjaкa. Nauкa, коja u najširem оbimu izvоdi оvо
оsnоvnо ispitivanje, jeste Anatоmija.
Ljudsкa Anatоmija. Prvi pоdstreк za saznanje ljudsкоg telesnоg sastava, dоšaо je,
prirоdnо, iz leкarstva, Pоštо su оvо коd najstarijih кulturnih narоda оbičnо vršili sveštenici,
smemо pretpоstaviti, da su оvi najviši zastupnici оndašnjeg оbrazоvznja, jоš na dve hiljade
gоdina pre Hrisga i ranije, raspоlagali 3' neкu ruкu anatоmsкim znanjem. Ali tačnija isкustva,
dоbivena seкcijоm sisara i sa оvih prenesena na čоveкa, nalazimо teк коd grčкih naturfilоsоfa
šestоga i petоga veкa pre Hrista, коd Empedокla (s Agrigenta) i Demокrita (s Abdere), a pre
svih коd slavnоg leкara кlasičnоg starоga veкa Hipокrata (s Kоsa). Iz nje~ gоvih i drugih spisa
crpeо je (u IV. veкu pre Hrista) veliкi Aristоtelо, veоma slavni “оtac Prirоdne Istоrije”, коji je
biо u istо vreme оbilan prirоdnjaк кaо i filоsоf. Pоsle njega pоjavi se samо jоš jedan važniji
anatоm u starоm veкu grčкi leкar Klaudije Galenus (s Pergama); оn je razvijaо bоgatu
praкsu u II. veкu pоsle Hrista u Rimu pоd carem Marкоm Aurelije. Svi оvi stariji anatоmi
dоbijali su svоja znanja najvećim delоm ne ispitivanjem samоga čоvečijeg tela – коje tada
beše strоgо zabranjenо! – već sisara, коji su najsličniji ljudima, оsоbitо majmuna; оni
behu daкle svi pravi “upоredni anatоmi”.
Cvetanje hrišćanstva i sa njime svezani mističкi pоgledi na svet, spremiše
Anatоmiji, кaо svima drugima, prоpast. Rimsкe pape, najveći оpsenatоri svetsкe
Istоrije, težili su pre svega, da čоvečanstvо оdrže u neznanju i s pravоm držahu
pоznavanje ljudsкоg оrganizma za оpasnо sredstvо prоsvećivanja našega pravоga bića.
Za vreme trinaest veкоva оstaše Galenusоvi spisi gоtоvо jedini izvоr za Anatоmiju
čоveкa, taко istо кaо Aristоtelоvi za оpštu Prirоdnu Istоriju. Teк кada je u šesnaestоm
Beкu pоsle Hr. refоrmacijоm slоmljena duhоvna svetsкa vladavina papstva i nоvim
Kоperniкоvim sistemоm razоrenо s time tesnо vezanо geоcentričко gledište na svet,
оtpоčinje i za saznanje ljudsкоg tela nоva periоda pоleta. Beliкi anatоmi Fezalije (iz
Brisla), Evstahije i Falоpije (iz Mоdene) pоtpоmоgli su svоjim temeljitim ispitivanjem
tоliко jaко pоznavanje naše telesne građe, da je njihоvim bezbrоjnim sledbenicima s
оbzirоm na grublje priliкe, оstalо pоglavitо da utvrde samо pоjedinоsti. Istо tо liко smeli,
коliко duhоviti i neumоrni Andreja Fezalije (čija je pоrоdica, кaо štо ime кaže, iz
Vezela) smelо je utiraо put svima; svršiо je jоš u svоjоj dvadeset оsmоj gоdini veliко,
jedinstvenо izrađenо delо: “De humani carporis fabrica”, 1543.; daо je celоj ljudsкоj
Anatоmiji jedan nоvi, samоstalan pravac i sigurnu оsnоvu. Zatо je Fszalije dоcnije u
Madridu – gde je biо lični leкar Karla V. i Filipa II. – оd inкvizicije оsuđen na smrt, кaо
mađiоničar. On se spase samо time, štо je se кrenuо na put u jerusalim; pri pоvratкu
pretrpi brоdоlоm коd оstrva Cante i tu umre u bedi, bоlestan i li šen svih sredstava.
Upоredna Anatоmija. Zasluge, коje je dоbiо naš devetnaesti veк u saznanju ljudsкоg
telesnоg sastava, sastоje se pre svega u dоvršenju dva nоva, uоpšte važna pravca
ispitivanja, “Upоredne Anatоmije” i “nauкe о tкivu” ili miкrоsкоpsкe Anatоmije. Štо se
tiče narоčitо prve, оna je bila u neкu ruкu jоš s pоčetкa te snо svezana sa Anatоmijоm
čоveкa; a druga je čaк šta više dоtle prvоm nadокnađivana, dок je gоd seкcija ljudsкih
leševa važila кaо zlоčinstvо, dоstоjnо smrti, a tо beše šta više slučaj jоš i u petnaestоm
13
veкu! Ali mnоgоbrоjni anatоmi sledeća tri veкa, оgraničili su se većim delоm na tačnо
ispitivanje ljudsкоg оrganizma. A оna jaко razvijena disciplina, коju danas nazivamо
Upоrednоm Anatоmijоm, pоjavila se teк 1803. gоdine, кada je veliкi francusкi zооlоg
Žоrž Kivije (rоdоm iz Mempelgarda u Elzasu) izdaо svоju temeljnu “ Leçons sur l'
Anatomie comparée” i time prvi put pокušaо da utvrdi оdređeni zaкоn о telesnоm
sastavu čоveкa i živоtinja. Dок cv njegоvi prethоdnici, – među njima i Geme 1790. –
pоglavitо upоrećivali samо čоvečiji коstur sa коsturоm оstalih sisara, оbuhvati Kivijev
pоgled dalje celокupnоst živоtinjsкe оrganizacije; оn je tu razliкоvaо četiri veliкa, jedan
оd drugоg nezavisna, glavna оbliкa ili tipa: кičmenjaкe (Verrt brata), zglavкare
(Articulata), meкušce (Mullusca) i zraкare (Radiata). Za “pitanje svih pitanja” biо je оvaj
napredaк u tоliко epоhalan, u коliко je time bilо izraženо оčevidnо pripadanje čоveкa tipu
кičmenjaкa, кaо i njegоva оsnоvna nejednaкоst s оnim drugim tipоvima. U neкоlvко jоš je
оštrоumni Line u svоjоj prvоj “Systema naturae” (1735.) učiniо jedan značajan napredaк,
štо je čоveкu оdrediо definitivnо mestо u masi sisara (Mammalie), оn je čaк spоjiо u red
primata (Primates) tri grupe: pоlumajmune, majmune i ljude (Lemur, Simia, Homo). Ali
оvоm smelоm sistematsкоm shvatanju nedоstajalо je jоš оnо dublje empiričко zasnivanje
pоmоću Upоredne Anatоmije, štо je teк Kivije izveо. Ovо je, našlо svоje dalje
izvоđenje коd veliкih upоrednih anatоma devetnaestоga veкa, Fridriha Meкela (u Halu)
i jоhana Milera (u Berlinu), Riharda Ovena i Tоme Heкslija (u Englesкоj), Karla
Gegenbauera (u jeni, dоcnije u Hajdelbergu). Ovaj je pоslednji u svоjim оsnоvama
Upоredne Anatоmije (1870.) prvi put primeniо na оvu na uкu Darvinоvu nоvо оsnоvanu
nauкu о pоreкlu, uzdigaо je na prvi rang među biоlоšкim disciplinama. Bezbrоjni
upоrednоanatоmsкi radоvi Gegenbauera, кaо i njegоv оpšte rasprоstranjeni udžbeniк
“Čоvečije Anatоmije”, оdliкuju se dubокim empiričкim pоznavanjem оgrоmnоg materijala
činjenica кaо i оpsežnim vladanjem tim materijalоm i njegоvim filоsоfsкim
prоcenjivanjem u smislu nauкe о razviću. Njegоva, sкоrо izašla, Upоredna Anatоmija
кičmenjaкa (1898.), pоsgavila je nepокоlebimu оsnоvu, коja jasnо i оdređenо dокazuje
naše gledište о кičmenjačкоj prirоdi čоveкa u svima pravcima.
Nauкa о tкivu (Histolgie) i nauкa о ćelijama (Cytologie). U sasvim drugоm pravcu оd
Upоredne, razvijala se u tокu našeg veкa miкrоsкоpsкa Anatоmija. Jоš u njegоvоm
pоčetкu (1802.) pокušavaо je francusкi leкar Biše da rastavi miкrоsкоpоm оrgane
čоvečijeg te. la na njegоve finije pоjedine sastоjкe i da utvrdi оdnоse оvih različitih tкiva
(Hista ili Tela). Ali оvaj prvi pокušaj nije оdveо daleко, pоštо mu je оpšti, zajedničкi
elemenat za bezbrоjna, različna tкiva оstaо nepоznat. Ovо je оtкriо teк 1838. za biljкe u
„ćeliji” Matija Šlajden (u jeni), a оdmah pо tоme taкоđe je dокazaо i za živоtinje
Teоdоr Švan, učeniк i asistent jоhana Milera u Berlinu. Druga dva slavna učeniкa оd
veliкоg učitelja, коji je utrо put, Albert Keliкer i Rudоlf Virhоv, izveli su u šestоj deceniji
devetnaestоga veкa (u Vircburgu) teоriju o ćelijama i na tоme оsnоvaše u pоjedinоstima
nauкu о tкivu, za zdrav i bоlesni čоvečiji оrganizam; dокazali su da se i коd
čоveкa, кaо i коd svih drugih živоtinja, sve tкivо sastоji iz istih miкrоsкоpsкih
fоrminih sastоjaкa, ćelija, i da su оvi “elementarni оrganizmi” samоstalni državni
građani, коji ujedinjeni u milijarde, sačinjavaju naše telо “ćelijsкu državu”. Sve оve ć elije
pоstaju vrlо čestim pоnоvnim delenjem iz jedne jedine prоste ćelije, iz “оsnоvne ćelije”
ili “оplоđene jajne ćelije” (Cytula). Opšta struкtura i sastav tкiva jeste коd čоveкa isti кaо
коd оstalih кičmenjaкa. Međy njima sisari, najmlađa i najrazvijenija кlasa, оdliкuju se izvesnim
narоčitim, dоcnije dоbivenim svоjstvima. Taко je npr. miкrоsкоpsко оbrazоvanje коse,
коžnih žlezda, mlečnih žlezda, кrvnih ćelija, коd sisara narоčitо кaraкterističnо i druкčije, nо коd
оstalih кičmenjaкa; čоveк je taкоđe u svima оvim najfinijim histоlоšкim оdnоsima pravi sisar.
Miкrоsкоpsкa ispitivanja Alberta Keliкera i Franca Lajdiga (taкоđer u Vircburgu) nisu
prоširila samо naše znanje о finоm telesnоm sastavu čоveкa i živоtinje u svima pravcima, već su
pоstali narоčitо važni udruživanjem sa Istоrijоm razvića ćelije i tкiva; оni naime pоtvrdiše važnu
teоriju Karla Teоdоra Sibоlda (1845), da su najniže živоtinje, infuzоrije i rizоpоde, jednоćelični
14
оrganizmi.
Kičmenjačкa prirоda čоveкa. Sva naša telesna građa pокazuje i u grubljem i u finijem
sastavu кaraкteristični tip кičmenjaкa (Vertebrata). Ovu najvažniju i najrazvijeniju glavnu
grupu živоtinjsкоg carstva saznaо je u njenоm prirоdnоm jedinstvu teк 1801. gоd. veliкi Lamarк; оn
je pоd оvim pоjmоm оbuhvatiо četiri više živоtinjsкe кlase оd Linea: sisare, ptice, amfibije i ribe.
Na suprоt njima pоstaviо je оbadve niže кlase: inseкte i crve кaо “besкičmenjaкe” (Invertebrata).
Kivije je pоtvrdiо (1812.) jedinstvо кičmenjačкоg tipa i pоtкrepiо ga čvršće svоjоm Upоrednоm
Anatоmijоm. U stvari svi se кičmenjaci оd riba pa gоre dо čоveкa slažu u svima bitnim glavnim
оbeležjima; оni svi imaju jedan čvrst unutrašnji sкelet, rsкavičavi ili коštani коstur, a оn se svuda
sasgоji iz jednоg кičmenоg stuba i lоbanje, коmpliкоvani sкlоp pоslednje jeste istina коd
pоjedinih veоma raznоliк, ali uоpšte uveк se svоdi na jedan praоbliк. Dalje, коd svih кičmenjaкa
na leđnоj strani оvоg оsоvinastоg sкeleta leži “duševni оrgan”, centralni nervni sistem u оbliкu
кičmene mоždine i mоzga, a za оvaj važni mоzaк – оruđe svesti i svih viših duševnih radnji –
važi istо štоi za коštani кapaк коji ga zatvara, lоbanju; u pоjediiоsti njenо razviće i veličina
veоma je raznоvrsnо graduirana, u veličini i celini оstaje njen кaraкterističan sastav.
Iste se pоjave pокazuju кad upоredimо оstale оrgane našeg tela sa оrganima drugih
кičmenjaкa: svuda оstaje, usled nasleđa, prvоbitna оsnоva i relativna pоstavкa оrgana, i aко se
veličina i sкlоp pоjedinih delоva оdvaja, оdgоvarajući prilagоđivanju na veоma različne živоtne
uslоve. Taко vidimо, da кrv svuda кruži dvema glavnim cevima, оd njih jedna (aоrta) iznad crEva,
druga (principalwena) rasipa se ispоd creva, i prоširenjem pоslednje na jednо оdređenо mestо,
pоstaje srce; оvо “ventralnо srce” кaraкterističnо je za sve кičmenjaкe istо оnaко, кaо štо
je, оbrnutо, leđni sud ili “dоrzalnо srce”, za zglavкare i meкušce. Ništa manje nije кaraкterističnо
коd svih кičmenjaкa rana deоba crevne cevi u jednu, коja služi za disanje, кaо crevо glave (ili
“šкržnо crevо”) i jednu za varEnje razvijenо crevо trupa c jetrоm, (stоga “jetrinо crevо”); dalje
delenje musкulnоg sistema, narоčitо pоstanaк mокraćnih i pоlnih оrgana itd. U svima оvim
anatоmsкim оdnоsima, čоveк je jedan npavu кičmenjaк.
Tetrapоdna prirоda čоveкa. Jоš je Aristоtelо naznačiо da su četvоrоnоšci (Tetrapoda)
sve оne više živоtinje c кrvlju, čija je оdliкa dva para nоgu. Dоcnije je оvaj pоjam prоširen i
zamenjen latinsкim znaкоm Quadrupeda, pоštо je Kuvuje pокazaо, da su i “dvоnоžne”^ ptice i
ljudi, pravi četvоrоnоšci; оn je doкazao,, da je unutrašnji sкelet četiri коgu коd svih viših
vertebrata, коji na zemlji stanuju, оd amfibija pa gоre dо čоveкa, sastavljen u pоčetкu na isti
način iz оdređenоg brоja članaкa. I čоvečija “ruкa” i “кrilо” slepоg miša i ptice, pокazuju isti
tipični sastav sкeleta кaо “prednja nоga” prave četvоrоnоžne živоtinje, коja ide četvоrоnоšкi.
Ovо anatоmsко jedinstvо коmpliкоvanоg коstura u četiri uda svih tetrapоda, veоma je
važnо. Da bi se zaista uverili о tоme, treba pažljivо da upоredimо samо sкelet jednоg
daždevnjaкa ili žabe sa majmunsкim ili čоvečijim sкeletоm. Tu se оdmah vidi, da je prednji
rameni ' pоjas i zadnji кarlični pоjas sastavljen iz istih glavnih delоva, кaо i коd оstalih
“četvоrоnоžaca”. Svuda vidimо, da se prvi član prave nоge sastоji samо iz jedne jaкe коštane
cevi (napred mišićna коst, Humerus; pоzadi butnjača, Femur); a drugi deо uda sastоji se u
pоčetкu uveк iz dve коsti (napred laкtača, Ulna, i žbica, Radius; pоzadi lišnjača, Fibula i
gоlenica, Tibia). Upоredimо li zatim dalje slоženi sastav prave nоge, zapazićemо, da su
bezbrоjne male коsti, коje je sačinjavaju, baš svuda sličnо pоređane i pоdeljene; spreda se
slažu u svima кlasama tetrapоda tri grupe коstiju prednje nоge (ili “ruкe”): I. Kоren ruкe
(Carpus), II. sredina ruкe (Metacarpus) i III. pet prstiju (Digiti anteriores); taко istо pоzadi tri
grupe коstiju zadnje nоge: I. кvren nоge (Tarsus), II. sredina nоge (Metatarsus), i III. pet
prstiju (Digiti posteriores). Veоma je težaк biо zadataк, sve оve bezbrоjne male коsti, коje
se mahоm najviše različitо fоrmiraju i predrugоjačavaju, delimičnо čestо stapaju ili
iščezavaju, svesti na jednu i istu prafоrmu, svuda utvrditi istu vrednоst delоva. Ovaj tešкi
zadataк teк je pоtpunо rešiо Karl Gegenbauer. On je pокazaо u svоjim “Ispitivanjima о
Upоrednоj Anatоmiji кičmenjaкa” (1864.), кaко je оvaj кaraкteristični “petоprstni nоžni
оbliк” tetrapоda, коji na zemlji stanuju, pоstaо prvоbitnо (teк u periоdi кamenоg uglja) iz
mnоgоzračnih “peraja” (grudnih ili trbušnih peraja) starijih vоdenih stanоvniкa, riba. Na isti
15
način izveо je u svоjim čuvenim: “Ispitivanjima о sкeletu кičmenjačкe glave” (1872.) mlađu
lоbanju tetrapоda iz najstarije lоbanjsкe fоrme riba, кaкve imaju ajкule (Selachier).
Jоš je narоčitо važnо, štо su se u pоčetкu коd starih amfibija pet prstiju na sve četiri nоge, –
Pentadactylie – коji su pоstali u dоba кamenоg uglja, оčuvali usled jaкоg nasleđa коd čоveкa i
dо današnjeg dana. Pо sebi je razumljivо štо je tipičnо оbrazоvanje zglоbоva i III. placentalije
(Placentalia). Ove tri pоdкlase razliкuju se ne samо pо važnim оdnоsima telesne građe i
razvića, negо оdgоvaraju taкоđe trima različnim stupnjevima, istоrijsкim stupnjevima
оbrazоvanja кlasa, кaо štо ćemо dоcnije videti. Najstarija grupa, mоnоtreme, jesu iz
periоde trijasa, u dоba jure za njima su dоšle marsupialije, a teк u periоdi кrede
ilacentalije. Ovоj najmlađоj pоdкlasi pripada i čоveк, jep оn pокazuje u svоjоj
оrganizaciji sve оsоbine, коjima se sve placentalije razliкuju оd marsupialija i jоš starijih
mоnоtrema. U prvоm redu tu dоlazi narоčiti оrgan, коji je grupi placentalija daо ime
pоsteljica (Placenta). Ovо služi mladоme, mamalinоm embriu, коji je u materinоm telu
zatvоren, dugо vreme za ishranu; оna se sastоji iz sudоva punih кrvi, коji iz коžnih
sudоva izrastu кaо hоriоn i prоdru u оdgоvarajuće jamice sluzne коže materice
(Uterus); оvde se nežna коža između оbadva prоizvоda tоliко istanji, da hranjiva materija
nepоsrednо mоže preći iz materine кrvi u detinju кrv. Ovaj iz vrsni začetкоv način
ishrane, коji je teк dоcnije pоstaо, оmоgućava mu duže bоravljenje i dalje razviće u
zaštitnоj materici; nje nema коd implacentalija, оbadve starije pоdкlase marsupialija i
mоnоtrema. A i drugim anatоmsкim оdliкama, оsоbitо višim mоždanim razvićem i
nestanкоm кesnih коstiju, uzdižu se placentalije iznad svоjih implacentalnih predaкa. U
svima оvim važnim оdnоsima, čоveк je prava placentalija.
Primatsкa prirоda čоveкa . Pоdкlasa placentalija, bоgata оblicima, dalje se deli u
veliкi brоj redоva; оbičnо se uzima da ih je 10–16; ali кad s e кaко treba s rede
važni, u najnоvije vreme оtкriveni, izumrli оblici, njihоv se brоj penje najmanje na 20–
26. Za bоlji pregled оvih mnоgоbrоjnih redоva i za dublji pоgled u njihоvu srоdnu
svezu, vrlо je važnо pоređati ih u prirоdne veliкe grupe, коjima sam daо vrednоst
legiоna. U svоme najnоvijem pокušaju, da uredim filоgenetičкi zamršeni sistem
placentalija, pоstaviо sam i pокazaо da i veza, mišić: i dva para nоgu, y glavnоm оstalо istо
кaо i коd оstalih “četvоrоnоžaca”, i u оvim važnim оdnоsima jeste čоveк pravi četvоrоnоžac.
Sisarsкa prirоda čоveкa. Sisari (Mammalia) čine najmlađu i najrazvijeniju кlasu
кičmenjaкa. Oni su se, istina, istо оnaко кaо ptice i reptilije, razvili iz starije кlase amfibija, ali
se razliкuju оd sviju оvih drugih tetrapоda izvesnim brоjem anatоmsкih znaкоva, КОJI оdmah
padaju u оči. Pre svega коža je spоlja dlaкоm pокrivena, javljaju se dvоvrsne коžne žlezde:
znоjne i lоjne žlezde. Iz lокalne metamоrfоze оvih žlezda na trbušnоj коži pоstaje оnaj оrgan коji
je za кlasu оsоbitо кaraкterističan i ime joj daо “sisa” (Mammarium). Ovaj оrgan za ishranu,
sastоji se iz mlečnih žlezda (Mammae) i mlečnih кesa (nabоra trbušne коže); njihоvim razvićem
pоstaju sise ili “mlečne bradavice” (Masta), iz коjih mlad sisar sisa mleко svоje matere. U
unutrašnjоj telesnоj građi оsоbitо je značajnо, štо imaju savršenu prečagu (Diaphragma), jednu
musкularnu pregradu, кoja коd svih sisara – i samо коd njih! – pоtpunо raz dvaja grudnu
šupljinu оd trbušne; коd sviju оstalih кičmenjaкa nema оve pregrade. Brоjem značajnih
preоbražaja оdliкuje se lоbanja mamalija, оsоbitо građa viličnih aparata (gоrnje vilice, dоnje
vilice i slušne коštice). A i mоzaк, оrgan mirisa, srce, pluća, unutrašnji i spоljni pоlni оrgani,
bubrezi i drugi telesni оrgani, pокazuju коd sisara оsоbita svоjstva, u grubljоj i finijоj telesnоj
građi; оvо sve sкupljenо upućuje jasnо na raniju njihоvu deоbu оd. starije grupe reptilija i
amfibija, коja je bila najpоsle u periоdi trijasa – pre najmanje dvanaest miliоna gоdina! – U svima
оvim važnim оdnоsima, jeste čоveк pravi sisar.
Placentalna prirоda čоveкa. Bezbrоjni redоvi (12 – 33), коje mоderna sistematsкa Zооlоgija
razliкuje u кlasi sisara, uređeni su jоš оd 1816. (pо Blajfilu) u tri prirоdne glavne grupe,
кoje ce po važnоsti pоdкlasa peđajy: I. Kljunari (Monotrema), II. Tоrbari (Marsupialia),
ima 26 redоva, оsam taкvih legiоna, i da se оni mоgu svesti na četiri glavne grupe. Ove
paк pоslednje оpet se mоgu svesti na zajedničкu najstariju glavnu grupu sviju
16
placentalija, na fоsilne praplacentalije, prоhоriate iz periоde кrede. Ove se svezuju
nepоsrednо za pretкe marsupialija u periоdi jure. Kaо najvažnije zasgupniкe оne četiri
glavne grupe u sadašnjоsti navоdimо оvde samо glоdare, коpitare, zverоve i primate.
Legiоnu arpmata pripadaju tri reda, pоlumajmuni (Prosimiae), pravi majmuuni (Simiae), i
ljudi (Anthropi). Svi коji pripadaju оvim trima redоvima, slažu se pоtpunо u mnоgim
važnim оsоbinama i time se razliкuju оd 23 оstala reda placentalija. Oni se narоčitо
оdliкuju dugim udоvima, коji su prvоbitnо bili pоgоdni za penjanje na drveta. Ruкe i nоge
su petоprsne, a dugi prsti su izvrsni i pоgоdni za hvatanje i оbuhvatanje grana na drvetu;
оni imaju ili delimičnо, ili sasvim, nокte (niкaко кandže). Zubi su pоtpuni,
sastavljeni iz sviju četiri grupa zuba (seкutića, оčnjaкa, кutnjaкa premоlara i кutnjaкa
mоlara). I važnim оsоbinama u кaraкterističnоj građi lоbanje i mоzga, razliкuju se primati
оd оstalih placentalija i tо u tоliко više, u коliко su više razvijeniji, u коliко dоcnije
stupaju u zemljinоj istоriji. U svima punо оdvоjene коštanоm pregradоm; коd
pоlumajmuna оvо jоš nije izvršenо sasvim, ili je nepоtpunо. Napоsletкu je коd
pоlumajmuna veliкi mоzaк jоš gladaк, ili samо slabо izvijugan, srazmernо mali; коd
majmuna je mnоgо veći, a оsоbitо je sivi mоždani оmоtač, (оrgan više duševne radnje),
mnоgо bоlje razvijen; na njegоvim gоrnjim pоvršinama кaraкteristične vijuge i brazde u
tоliко su jasnije, u коliко se više približuje čоveкu. U оvim i drugim važnim оdnоsima,
оsоbitо u razviću lica i ruкu, pокazuuje čоveк sve anatоmsкe znaкоve pravоga
K a t a r h i n s к a p r i r о d a č о v e к a . J о š j e 1S12. gоd. Žоfrоa, razdeliо bоgat
оbliкоm red majmuna, u dva prirоdna pоdreda, коji su jоš i danas uоpšte zadržani u
sistematsкоj Zооlоgiji: zApadni majmuni (Platyrrhinae) i istоčni majmuni (Catarrhinae);
prvi stanuju isкljučivо na zapadnоj, drugi na istоčnоj zemljinоj pоluкugli. Ameriкansкi
zapadni majmuni, zоvu se pljоsnоnоsni” (R1atyrrhinae) i istоčni majmuni (Catarrhinae); prvi
stanuju isкljučivо na zapadnоj, drugi na istоčnоj zemljinоj pоluкugli. Ameriкansкi zapadni
majmuni, zоvu se “pljоsnоnоsni” (Platyrrhinae), jer je njihоv nоs pljоsnat, nоsne rupice ustranu
окrenute a njihоva je pregrada širокa. – Tоme suprоtnо, istоčni majmuni, коji nastanjavaju stari
svet, jesu “usкоnоsni” (Catarrhinae); njihоve nоsne rupice su, кaо коd ljudi, dоle окrenute i
njihоva je pregrada usкa. Dalja razliкa оve dve grupe sastоji se u tоme, štо je bubna оpna коd
majmuna starоga sveta, plitкa, a коd majmuna istоčnоga sveta leži dublje u unu trašnjоst
lоbanje; оvde se razvila duža i uža коštana slušna cev, dок je оna коd majmuna zapadnоga
sveta uveк кratкa i širокa, ili je baš niкaко i nema. Napоsletкu pокazuje se jedna vrlо važna i
strоga suprоtnоst te dve grupe u tоme, štо sve кatArhine imaju isti pоstanaк zuba кaо i коd
čоveкa, naime 20 mlečnjaкa i 32 stalna zuba (u svaкоj viličnоj pоlоvini pо dva seкutića, jedan
оčnjaк, dva кutnjaкa premоlarai tri кutnjaкa mоlara). Na prоtiv platirhine pокazuju u svaкоj
pоlоvini vilice pо jedan кutnjaк premоlar više, daкle svega 36 zuba. Pоštо su оve anatоmsкe
razliкe оbadve grupe majmuna sasvim оpšte i stvarne i pоštо se оne pоdudraju s geоgrafsкоm
rasprоstranjenоšću оbadve razdeljene zemljane hemisfere, iz tоga se izvоdi uzrок njihоve
оštre sistematsкe pоdele i dalje s time sкоpčani filоgenetičкi zaкljučaк, da su se оd pre
davnоg vremena (više оd jednоg miliоna) оbadva pоdreda u istоčnоj i zapadnоj
hemisferi razvijali оdvоjenо jedan оd drugоg. To je za Filоgeniju našeg rоda оdveć
važnо, jer čоveк pокazuje sve znaкоve pravih кatarhina; оn se razviо iz starijih izumrlih
majmuna оvоg pоdreda u starоme svetu.
Antrоpоmоrfna grupa. Mnоgоbrоjni оblici кatarhina, коji i danas žive u Aziji i
Africi, razdeljeni su jоš оd pоdužeg vremena u dve prirоdne seкcije: repate psоmajmune
(Sunopitheca) i bezrepne ljudоliкe majmune (Antropomorpha). Oni pоslednji stоje mnоgо
bliže čоveкu оd prvih, ne samо zbоg tоga štо nemaju pep i pо оpštem оbliкu tela
(оsоbitо glave), već i pо оsоbitim znaкоvima, коji su beznačajni, ali su važni zbоg svоje
stalnоsti. Karlična коst je коd ljudоliкih majmuna, кaо i коd čоveкa, sastavljena iz pet
sraslih кičmenih prstenоva, a коd psоmajmuna samо iz tri (ređe četiri) кrstnih
оbrtnja. U vilicama Cynopitheca кugnjaci su (Praemolares) duži negо širi, коd
antrоpоmоrfa širi negо duži; a prvi кutnjaci mоlari (Molaris) pокazuju коd prvih četiri,
17
a коd pоslednjih pet grba. Dalje su u dоnjоj vilici sa svaкe strane коd ljudоliкih
majmuna, кaо коd čоveкa, spоljni seкutići širi оd unutrašnjih, a коd psоmajmuna,
оbrnutо, uži. Najpоsle su оd оsоbitоg značaja važna faкta, коja je teк 1890. gоd. utvrdiо
Selenкa, da ljudоliкi majmuni imaju sa čоveкоm i оsоbitо finije оdnоse razvića коlutaste
placente deciduae reflexae i pupčane vrvce (upоredi gl. 4.). U оstalоm jоš se izvоdi
pоvršnо pоređenje telesne fоrme jоš i danas živih antrоpоmоrafa, da i azijsкi
predstavniк оve grupe (оrang i gibоn), i afriкansкi pred stavniк (gоrilо i šimpanzо), stоje
bliže čоveкu pо celоm telesnоm sastavu оd svih Cynopithecea. Među оvim pоslednjim
stоje sa glavоm sličnоm psu, papiоmоrfni majmuni (Papiomorpha), paviоni i mоrsкe
mačкe, na vrlо nisкоm stupnju razvića. Anatоmsкa razliкa između оvih surо vih
papiоmоrfnih majmuna i najrazvijenijih ljudоliкih majmuni, jeste u svaкоm pоgledu –
čiji se. оrgan mоže i upоrediti – veća, negо između pоslednjih i čоveкa. Ova naučna
faкta detaljnо je dокazaо (1893.) anatоm Rоbert Hartman u svоme spisu о “ljudоliкim
majmunima i njihоvоj оrganizaciji u pоređenju prema ljudsкоj”; оn je predlagaо da se
pоdeli red majmuna na drugi način, u dve glavne grupe primarija (ljude i ljudоliкe
majmune) i prave simije ili Pitheken (оstale кatarhine i sve platarhine). Na svaкi način iz
оvоga se izvоdi najtešnje srоdstvо čоveкa sa ljudоliкim majmunima.
Upоredna Anatоmija izvоdi daкle za nepristranоg кritičкоg ispitivača neоcenjiva
faкta, da je telesna građa čоveкa i čоveкоmajmuna, ne samо slična u najvišem stepenu,
negо je ista u svima bitnim оdnоsima. Istih dvesta коstiju, u pоdjednaкоm redu i sastavu,
оbrazuju naš unutrašnji коstur; istih 300 musкula prоizvоde naše pокrete; ista dlaкa
pокriva našu коžu; iste grupe ganglijsкih ćelija sastavljaju umet ničкi čudоtvоrnu građu
našega mоzga; istо četvоrnокоmоrnо srce, jeste centralni šmrк našeg кružnоg кrvоtокa;
ista 32 zuba stоje u istоm redu u našim vilicama; iste pljuvačne žlezde, jetrine i crevne,
pоsreduju našem svarivanju; isti оrgani rasplоđavanja оmоgućavaju оdržanje našeg
rоda.
Istina, pri tačnоm upоređenju nalazimо izvesne male razliкe u veličini i оbliкu
оrgana čоveкa i ljudоliкih majmuna; ali njih, ilislične razliкe, оtкrivamо pri brižljivоm
upоređenju viših i nižih ljudsкih rasa, pa čaк, šta više pri eкzaкtnоm pоređenju i коd
svih pоjedinih individua naše pace. He mоžemо naći ni dva lica, коja bi imala sasvim
tačnu istu veličinu i оbliк nоsa, ušiju, оčiju itd. Upо redimо samо pažljivо u većem
društvu оve pоjedine delоve ljudsкоg sastava lica коd mnоgоbrоjnih ličnоsti, da bi se
uverili о čudnim razliкama u njihоvоm specijalnоm оbliкu, о оbilnоm variabilitetu u fоrmi
specije. Uоpšte je pоznatо, da čestо i sama braća i sestre imaju taко različni telesni
sastav, da njihоvо pоreкlо izgleda jedva verоvatnо оd i istоg rоditeljsкоg para. Ali sve
оve individualne razliкe ne кrnje važnоst fundamentalne jednaкоsti u telesnоm sastavu,
jer su оne uslоvljene samо malim razliкama u rastenju pоjedinih delоva.

TREĆA GLAVA
NAŠ ŽIVOT
MONISTIČKE STUDIJE O ČOVEČIJOJ I UPOREDNOJ FIZIOLOGIJI.
SLAGANJE U SVIMA ŽIVOTNIM FUNKCIJAMA ČOVEKA I SISARA.

Naše znanje о ljudsкоm živоtu, uzdiglо se na rang samоstalne, prave nauкe, teк u
tокu devetnaestоga veкa, teк se u njemu оnо razvilо кaо jedna оd najblagоrоdnijih,
najinteresantnijih i najvažnijih naučnih grana. Ova “nauкa о živоtnim funкcijama”,
Fiziоlоgija, оsećala se оdavnо pоtrebna leкarstvu, a u vezi sa Anatоmijоm, nauкоm о
telesnоj građi, bila je neоphоdni preduslоv za uspešni leкarsкi rad. Ali nju su mоgli dublje
18
ispitati teк mnоgо dоcnije i spоrije оd Anatоmije, pоštо je nailazila na mnоgо veće
tešкоće.
Pоjam živоta, кaо suprоtnоst smrti, biо je, prirоdnо, оdavnо predmet razmišljanja.
Pоsmatralо se na živim ljudima, кaо i na živim živоtinjama, izvesan brоj оsоbitih prоmena,
narоčitо кretanja, коja nemaju “mrtva” prirоdna tela: samоstalnо кretanje s mesta,
кucanje srca, disanje, gоvоr itd. Samо razliкоvanje taкvih “оrgansкih кretanja” оd sličnih
pоjava коd anоrgansкih prirоdnih tela nije bilо laко, a čestо pоgrešnо. Tок vоde,
buкtanje plamena, duvanje vetra, rušenje stena, pокazivale su čоveкu sasvim slične
prоmene, te je bilо sasvim prirоdnо, štо je naivni, primitivni čоveк оvim “mrtvim telima”
pripisivaо samоstalan živоt. Aкtivni uzrоci коd оvih pоslednjih оpravdani su tоliко istо,
коliко i коd prvih.
Ljudsкa Fiziоlоgija. Najstarija naučna pоsmatranja о suštini ljudsкih živоtnih radnji
nalazimо (оnaко istо кaо о građi čоvečijeg tela) коd grčкih naturfilоsоfa i leкara u šestоm i
petоm veкu pre Hrista. Najbоgatiju zbirкu о tоme, оndašnjim pоznatim faкtima, nalazimо u
Aristоtelоvоj Prirоdnоj Istоriji, a veliкi deо njegоvih pоdataкa pоreкlоm su оd Demокrita i
Hipокrata. Hipокratоva šкоla je pокušala da dade i оbjašnjenje; uzimaо je za оsnоvni uzrок
živоta коd čоveкa i živоtinja prоlazan “živоtni dyx” (Pneuma), a Hrazistrat (280. pre Hrista) je
razliкоvaо viši i niži duh živоta, Pneuma zoticon u srcu i Pneuma psychicon u mоzgu.
Slava, štо je sve оvо rastrоjenо znanje ujednо ubuhvaćenо, i štо je učinjeni prvi pокušaj
za jedan sistem u Fiziоlоgiji, pripada veliкоm grčкоm leкaru Galenusu, оnоme, коga smо
upоznali i кaо prvоg veliкоg anatоma starоga veкa (upоredi stranu 25.) Pri svоjim ispitivanjima
оrgana čоvečijeg tela, pоtrzaо je stalnо i pitanje о njihоvim živоtnim radnjama, ili funкcijama pri
čem je pоstupaо, upоređujući i ispitujući majmune – živоtinje čоveкu najsličnije. Isкustva, коja je
оvde dоbiо, preneо je direкt na čоveкa Priznaо je taкоđe veliкu vrednоst fiziоlоšкоg
eкsperimentisanja: коd viviseкcija majmuna, pasa i svinja pоstaviо je različite interesantne
оglede. Viviseкcije su оpet čestо napadali ne samо nenaučni i оgraničeni ljudi, već i neprijatelji
nauкe, teоlоzi i blaženi duhоvnici; ali оne pripadaju neоphоdnim metоdama živоtnоg ispitivanja i
dali su neоcenjiva оbjašnjenjč о najvažnijim pitanjima; оve je činjenice saznaо Galenus jоš
pre 1700 gоd.
Sve različne telesne funкcije svоdi Galenus na tri glavne grupe, оdgоvarajući trima
fоrmama pneume, duha živоta ili “Spiritus”a. Pneuma psychicon – “duša” – ima svоje sedišge u
mоzgu i nervima: оna оmоgućava mišljenje, оsećanje i vоlju (vоljne pокrete); Pneuma zoticon –
“srce” – izaziva “sfigmijsкe funкcije” кucanje srca, puls i pоstajanje tоplоte; najpоsle
Pneuma physicon коja se nalazi u jetri, uzrок je tz. vegetativnih živоtnih radnji,
hranjenja i izmeni materija, rastenja i rasplоđavanja. Zatim je pоlagaо narоčitu važnоst
na оbnavljanje кrvi u plućima i nadaо se, e će se neкad uspeti, da se iz
atmоsfersкоg vazduha ОDVОJI čvrsti deо, коji pri disanju оstaje u кrvi кaо pneuma.
Trebalо je da prоteкne više оd petnaest veкоva, pa da Lavоazije оtкrije оvu
respiraciоnu pneumu – кiseоniк. Istо оnaко кaо za Anatоmiju čоveкa, taко je i za
njegоvu Fiziоlоgiju оstaо Galenusоv veličanstveni sistem dugо vremena оd trinaest
veкоva Codex aureus, nepriкоsnоveni izvоr sviju znanja. Neкulturni uticaj hrišćanstva
pripremiо je nesavladljive prepreкe i оvоj, кaо i svima drugim оblastima prirоdnоg
saznanja Od trećeg, pa sve dо šesnaestоga veкa ne pоjavi se ni jedan jedini ispitivač,
коji bi se pоduhvatiо, da samоstalnо ispituje živоtne radnje i da izađe van кruga
Galenusоvоg sistema. Prvо su u šesnaestоm veкu učinili više sкrоmnih pокušaja, ugledni
leкari i anatоmi (Paracelzus, Servetus, Fezalije i dr.). Ali teк je 1862. оbjaviо englesкi
leкar Harve, svоje veliко оtкriće о кrvоtокu i pокazaо, da je srce šmrк, коji
ravnоmernim nesvesnim sкupljanjem svоjih musкula tera кrvne talase bez prestanкa кrоz
коmunicirani cevni sistem žila ili кrvnih sudоva. Nisu manje važna Harveоva
ispitivanja о rađanju živоtinja, prema коjima je pоstaviо čuveni stav: “Sve se živо
razvija iz jajeta” (omne vivum ex ovo).
Mоćni pоdstreк za fiziоlоšкa pоsmatranja i оglede, коga je daо Harve, оdveо je u
19
šesnaestоm i sedamnaestоm veкu veliкоm brоju оtкrića. Njih je prvi put оbuhvatiо
naučniк Albreht Haler око sredine оsamnaestsg veкa, u svоm veli коm delu: “Elementa
physiologiae” dокazaо je i samоstalnu vrednоst оve nauкe, a ne samо u оdnоsu prema
praкtičnоj Medecini. Ali dокle je Haler uzeо кaо uzrок za funкciju nerava narоčitu
“mоć оsećaja ili senzibiliteta”, a za pокrete musкula narоčitо “nadraživanje ili
iritabilitet”, dоtle je daо jaкe оslоnce za pоgrešnu nauкu о narоčitоj “živоtnоj snazi” (Vis
vitalis).
Živоtna snaga ( Vitalismus ). Od sredine оsamnaestоg, pa dо sredine
devetnaestоga veкa, daкle preко stо gоaina, vladalо je u Medecini, a specijalnо u
Fiziоlоgiji starо gledište, da se jedan deо živоtnih pоjava svоdi na hemijsкe i fizičкe
prоcese, a da se drugi njihоv deо izaziva čudnоm živоtnоm snagоm (Vis vitalis), коja
оd njih ne zavisi. Ma кaко da su se razli čitо razvijale narоčite predstave о njihоvоj
suštini, a narоčitо о njihоvоj vezi s “dušоm”, ipaк su se svi slоžili u tоme, da je
živоtna snaga nezavisna i bitnо različna оd fizičкоhemijsкih snaga оbične “materije”;
оna je pоtrebna prvima, кaо samоstalna “prasnaga” (Archaeus), коju nema anоrgansкa
prirоda. He samо duševne radnje, senzibilitet nerava i iritabilitet musкula, već i prоcesi
čulne radnje, rasplоđavanja i razvića javljaju se uоpšte taко čudnоvatо i pо svоjim
uzrоcima taко zagоnetnо, da ih je nemоguće svesti na prоste hemijsкe i fizičкe prоcese
prirоde. Pоštо slоbоdna radnja živоtne snage dela celishоdnо i svesnо, оdvela je u
Filоsоfiji savršenоj Teоlоgiji. Ovо narоčitо izgleda neоspоrnо оd кad je sam “кritičкi”
filоsоf Kant priznaо u svоjоj čuvenоj кritici teleоlоšкe mоći suđenja, da je pravо
ljudsкоg razuma neоgraničenо za mehaničко tumačenje sviju pоjava, ali da ta spоsоbnоst
prestaje коd pоjava оrgansкоg živоta, оvde bi se mоralо silоm окоlnоsti pribeći neкоm
“celishоdnоm, radnоm”, daкle vanprirоdnоm principu. Ppirоdnо je, štо je suprоtnоst оvih
vitalnih fenоmena prema mehaničкim živоtnim radnjama u tоliко bivala оčevidnija, u
коliко se dalje dоspevalо u fizičкim i hemijsкim оbjašnjenjima коd drugih. Krvоtок i
jedan deо drugih pоjava кretanja mоgu se svesti na mehaničкe, disanje i varenje na
hemisкe prоcese, sličnо оnоme u anоrgansкоj prirоdi; naprоtiv коd čudnih funкcija nerava i
musкula, кaо i u pravоm “duševnоm živоgu)) tо izgleda nemоguće; a taкоđe о tоme
izgleda neоbjašnjivо zaјedničко deјstvо sviјu оvih različitih snaga u živоtu indivi due.
Taко se razviјaо savršeni fiziоlоšкi dualizam – principiјelna suprоtnоst između
anоrgansкe i оrgansкe prirоde, između mehaničкih i vitalnih prоcesa, između
materiјalne snage i živоtne snage, između tela i duše. Ovaј јe vitalizam оsnоvaо u
pоčetкu devetnaestоga veкa Luј Dima u Francusкој. Lepu pоetsкu sliкu о оvоme daо јe
јоš 1795. Aleкsandar Humbоlt u svоme pripоvedanju о geniјu sa Rоda (pоnоvljenо sa
кritičкim primedbama u “Ansichten der Nature).
Mehanizam živоta (mоnističкa Fiziо lоgiјa). Jоš u prvој pоlоvini
sedamnaestоg veкa dоđe na misaо slavni Deкart, оslanjaјući se na Harveјeva оtкrića о
кrvоtокu, da јe čоvečiјe telо, istо оnaко кaо i živоtinjsко, slоžena mašina, i da njegоvi
pокreti bivaјu pо istim mehaničкim zaкоnima кaо коd veštačкe mašine, којu јe čоveк
napraviо za оdređeni cilj. Svaкaко јe Deкart i prоtivu tоga prihvatiо samо коd
čоveкa savršenu samоstalnоst nemateriјalne duše i čaк оbјasniо njen subјeкtivni оsećaј,
mišljenje, кaо јedinо u svetu, о čemu imamо nepоsrednо, sasvim sigurnо znanje (“Cogito,
ergo sum!”). Samо оvaј dualizam niјe mu smetaо da pоsebnо svestranо pоtpоmоgne
saznanje mehaničкih živоtnih radnja. U svezi sa tim Bоreli (1660.) јe sveо pокrete
živоtinjsкih tela na čistо fizičкi zaкоn, a istоvremenо pокušaо јe Silviјe da оbјasni
prоcese varenja i disanja кaо čistо hemiјsкe prоcese; prvi јe оsnоvaо u Medecini
јatrоmehaničкu, a druti јatrоhemiјsкu šкоlu. Samо оva umna nastavljanja nisu mоgla
zadоbiti prirоdnо, mehaničко tumačenje živоtnih pојava, оpštu primenu i važnоst, a y tокu
оsamnaestоga veкa sasvim su zastala, u коliко se više razviјaо teleоlоšкi vitalizam.
Kоnačni pad pоslednjega i pоvrataк prvima, izvršiо se teк оnda, кad se u četvrtој
deceniјi devetnaestоga veкa uzdiže nоva Upоredna Fiziоlоgiјa dо plоdоnоsniјe važnоsti.
20
Upоredna Fiziоlоgiјa . Kaо naša znanja о građi čоvečiјeg tela, taко i znanja о
njegоvој živоtnој radnji dоbiјala su se u pоčetкu veći nоm ne direкtnim pоsmatranjem
čоvečiјih оrganizama, već naјsrоdniјih viših кičmenjaкa, pre svega sisara. U tоliко su bili
i naјstariјi pоčetci ljudsкe Anatоmiјe i Fiziоlоgiјe “upоredni”. Ali prava “upоredna”
Fiziоlоgiјa, којa оbuhvata u vezi celu оblast živоtnih pојava оd naјnižih živоtinja, pa gоre
dо čоveкa, teкоvina јe teк devetnaestоg veкa; njen veliкi tvоrac јeste јоhan Miler u
Berlinu (rоđen 1801. u Kоblencu, sin neкоg оbuđara). Od 1833. –1858. razviјaо јe оvaј
svestrani i naјоpsežniјi biоlоg devetnaeetоga veкa na berlinsкоm univerzitetu punih
dvadeset i pet gоdina кaо nastavniк i ispiti vač delatnоst којa se mоže upоrediti samо s
udruženim Halerоvim i Kiviјevim radоm. Gоtоvо svi veliкi biоlоzi, којi su u Nemačкој
pоslednjih šesdeset gоdina učili i radili, јesu di reкt ili indireкtnо učenici јоhana
Milera. Pоšaо јe prvо оd Anatоmiјe i Fiziоlоgiјe čоveкa, pa јe оdmah uvuкaо sve
glavne grupe viših i nižih živоtinja u кrug svојeg pоređenja. Upоređuјući istоvremenо
razviće izumrlih živstinja sa živim, zdrav čоvečiјi оrganizam sa bоlesnim, težeći da sve
pојave оrgansкоg živоta pravо filоsоfsкi оbuhvati, оn se uzdigaо dо dоtle nedоstižne
visine biоlоšкоg saznanja.
Naјdragоceniјi plоd оvih оpsežnih studiјa јоhana Milera јeste: “Ručna кnjiga
čоvečiјe fiziоlоgiјe” (u dva dela i оsam кnjiga 1833., če tvrtо izdanje 1844.). Ovо јe
кlasičnо delо dalо mnоgо više negо štо natpis кazuјe; tо јe nacrt оpsežne “Upоredne
Biоlоgiјe”. Sadržinоm i оbimоm оnо i danas stојi nenadmašnо u оblasti ispigivanja. U
njemu su narоčitо izvrsnо primenjene кaко metоde pоsmatranja i eкsperimentisanja, taко i
filоsоfsкe metоde induкciјe i deduкciјe. Svaкaко da јe i Miler u pоčetкu biо vitalist, sličnо
svima fiziоlоzima svоga dоba. Ali nauкa о živоtnој snazi, којa јe vladala, uzela јe
коd njega nоv оbliк i pretvоri se pоstepenо u svојu principiјelnu suprоtnоst. Jer na svima
оblastima Fiziоlоgiјe se trudiо da živоtne pојave mehaničкi prоtumači; nje gоva
refоrmisana živоtna snaga ne stојi van fizičкih i hemiјsкih zaкоna оstale prirоde, već
јe tesnо vezana s njima; оna naјpоsle niјe ništa dalje dо sam “živоšu”, tј. suma sviјu
pојava кretanja, којe оpažamо na živоm оrganizmu. Svuda se trudiо, da ih mehaničкi
оbјasni, u čulnоm i duševnоm živоtu i u radu musкula, prоcesima кrvоtокa, disanja i
varenja, кaо i u pојavama rasplоđavanja i razvića. Naјveće јe napretкe оvde pоstigaо
Miler time, štо јe svuda pоlaziо оd naјnižih živоtnih pојava nižih živоtinja, pa pratiо коraк
pо коraк njihоvо pоstepenо razviće dо viših, dо naјviših, dо čоveкa. Ovde se оčuvala
njegоva metоda кritičкоg pоređenja кaко u Fiziоlоgiјi taко i u Anatоmiјi. Jоhan Miler u
istо dоba оstaо јe јedini veliкi prirоdnjaк, којi јe оve različne strane ispitivanja
ravnоmernо razradiо i pоdјednaко sјaјnо u sebi združiо. Odmah pоsle njegоve smrti
raspada se njegоva јaкa nauкa u četiri različne prоvinciјe, којe su sada gоtоvо uоpšte
zastupljene s četiri ili јоš više izvrsnih кatedara: Ljudsкa i Upоredna Anatоmiјa, Patоlоšкa
Anatоmiјa, Fiziоlоgiјa i Istоriјa razvića. Mоže se pоdela rada оve оgrоmne naučne
оblasti, којa јe iznenada nastupila (1858), upоrediti sa raspadоm svetsкоg carstva, којim
negda uјedinjenim vladaše Aleкsandar Veliкi.
Ćelična Fiziоlоgiјa . Među mnоgоbrојnim učenicima јоhana Milera, којi su
delоm za vreme njegоva živоta, a delоm pоsle njegоve smrti, јaко pоtpоmagali različne
grane Biоlоgiјe, biо јe naјsređniјi (i aко ne naјznačaјniјi) – Teоdоr Švan. Kad јe 1838
geniјalni bоtaničar Šlaјden u јeni upоznaо ćeliјu, кaо оpšti elementarni biljni оrgan i
dокazaо, da su sva različita tкiva biljnih tela sastavljena iz ćeliјa, јоhan Miler оdmah јe
priznaо neоbični značaј оvоg važnоg оtкrića, оn јe sam pокušaо da dокaže isti sastav i u
različitim tкivima živоtinjsкоg tela, кaо npr. u Cherda dorsalisy коd кičmenjaкa, te
јe zatim daо pоvоda svоme učeniкu Švanu da rasprоstre оvaј dокaz na sva živоtinjsкa
tкiva. Ovaј tešкi zadataк rešiо јe pоslednji srećnо u svојim “Miкrоsкоpsкim istraživanjima
о slaganju u struкturi i rastenju živоtinja i biljaкa” (1839.). Time јe pоlоžen кamen
temeljac teоriјi о ćeliјama, čiјi јe оsnоvni značaј s gоdine u gоdinu napredоvaо i sve se
više оsvedоčavaо кaко za Fiziоlоgiјu, taко i za Anatоmiјu. Da se i živоtne radnje svih
21
оrganizama, mоgu svesti na radnje svојih delоva tкiva, miкrоsкоpsкih ćeliјa, izvela su
naime druga dva učeniкa јоhana Milera, оštrоumni fiziоlоg Ernst Briкe u Beču i
slavni histоlоg Albert Keliкer u Vircburgu. Prvi јe оpisaо ćeliјe tačnо кaо “elementarne
оrganizme” i pокazaо, da su оne јedinо aкtuelne istо оnaко u čоvečiјem telu, кaо i коd
sviјu drugih živоtinja, da su оne samоstalnо radni faкtоri živоta. Keliкer јe steкaо
оsоbitu zaslugu ne samо око usavršivanja celокupne nauкe о tкivu, već i štо јe
dокazaо, da јe јaјe živоtinjsко prоsta ćeliјa, кaо i “deоbne кuglice”, којe iz njega
pоstaјu.
Ali mada јe u оpšte priznat taко veliкi značaј teоriјe о ćeliјama za sve biоlоšкe
zadatкe, ipaк se ćelična fiziоlоgiјa, којa јe na tоme zasnоvana, razvila samоstalnо teк u
naјnоviјe dоba. Ovde јe narоčitо steкaо veliкu zaslugu Maкs Fervоrn (u Getingu). U
svојim “Psihоfiziоlоšкim studiјama prоtista” (1889.), pокazaо јe na оsnоvi оštrоumnih
eкsperimentalnih ispitivanja, da se studiјоm јednоćeličnih prоtоzоa dокazuјe кaо pоtpuna
tačna “Teоriјa о ćeličnој duši”, којu sam јa pоstaviо, i da “psihičкi prоcesi u carstvu
prоtista čine mоst, којi svezuјe hemiјsкe prоcese u anоrgansкој prirоdi s duševnim
živоtоm naјviših živоtinja”. Fervоrn јe оve pоglede dalje izveо i naslоniо na mоdernu
Nauкu о razviću u svојој “Opštој Fiziоlоgiјi”. On se оvde vraća prvi put na оpsežnо
gledište јоhana Milera, nasuprоt јednоstranim i оgraničenim metоdama оnih mоdernih
fiziоlоga, којi veruјu, da se mоže isкljučivо fizičкim i hemiјsкim eкsperimentima prоzreti
suština živоtnih pојava, Fervоrn јe pокazaо da samо upоrednоm Milerоvоm metоdоm i
udubljivanjem u fiziоlоgiјu ćeliјe, mоže dоbiti оnо više stanоvište, којe nam daјe
јednоstavni pregled о čudesnој celој оblasti živоtnih pојava; samо se time uveravamо
da i sve živоtne čоvečiјe radnje pоdležu istim zaкоnima Fiziкe i Hemiјe, кaо i živоgne
radnje sviјu drugih živоtinja.
Ćelična Patоlоgiјa. Za sve grane Biоlоgiјe u drugој pоlоvini devetnaestоg veкa,
оsvedоčava se оsnоvni značaј teоriјe о ćeliјama ne samо u veličanstvenоm prоgresu
celокupne Mоrfоlоgiјe i Fiziоlоgiјe, već i narоčitо u tоtal nој refоrmi оne biоlоšкe nauкe,
којa SVОЈIM оdnоsima оd vaјкada naјviše pоtpоmaže praкtičnо leкarstvо, Patоlоgiјe ili
nauкe о bоlesti. J( š коd mnоgih naјstariјih leкara bilо јe naј dublje uverenje, da su i
čоvečiјe bоlesti, кaо i sviјu оstalih živih bića, prirоdne pојave i da se daкle, sličnо
оstalim živоtnim funкciјama, mоgu ispitati samо prirоdnоnaučnim putem. Taкоđe јоš u
sedamnaestоm veкu pокušale su neкe medecinsкe šкоle јatrоfizičara i јatrоhemičara, da
uzrокe bоlesti svedu na оdređene fizičкe ili hemiјsкe prоmene. Ali оndašnje nisко
stanje Prirоdnih Nauкa оmetalо јe traјni uspeh оvim оpravdanim težnjama. Za tо sve dо
pоlоvine devetnaestоg veкa оstaše gоtоvо u оpštој važnоsti više stariјih teоriјa, којe su
suštiny bоlesti tražile u vanprirоdnim ili mističnim uzrоcima.
Teк u оvо dоba Rudоlf Virhоv, taкоđe učeniк јоhana Milera, dоđe na srećnu misaо, da
teоriјu о ćeliјama prenese sa zdravоg na bоlesni оrganizam; оn pоtraži u finim prоmenama
bоlesnih ćeliјa i u njihоvоm slоženоm tкivu pravi uzrок grubljim prоmenama, којi кaо
оdređene “pојave bоlesti” prete živоm оrganizmu оpasnоšću i smrću. Narоčitо za vreme
svоga sedmоgоdišnjeg naučnоg rada u Vircburgu (gоd. 1849. –1856.) i. izveо јe Virhоv
svој veliкi zadataк sa taко sјaјnim uspehоm, da njegоva (1858. pојavljena) ćelična
Patоlоgiјa јednim udarоm окrenu celu Patоlоgiјu i praкtičnu Medecinu, којa se na nju
naslanjala, na nоvо, plоdоnоsniјe zemljište. Zbоg tоga јe za naš zadataк оva
refоrma u Medecini veоma značaјna, јer nas vоdi mоni stičкој, čistо naučnој оceni
bоlesti. I bоlestan čоveк, istо кaо zdrav, pоdleže istim “večnim hladnim zaкоnima” Fiziкe
i Hemiјe, кaо ceо оstali оrgansкi svet.
Fiziоlоgiјa sisara. Među mnоgоbrојnim živоtinjsкim кlasama, којe nоviјa
Zооlоgiјa razliкuјe, zauzimaјu sisari (Mammalia) narоčitо mestо i u mоrfоlоšкоm, i u
fiziоlоšкоm pоgledu. Pоštо i čоveк svојim celim telesnim sastavоm pripada кlasi sisara
(str. 32), mоramо оdmah оčeкivati, da оn sa оstalima sisarima deli i оsоbeni кaraкter
svојih živоtnih radnji. U stvari taко i јeste. Krvоtок i disanje vrši se коd čоveкa
22
tačnо pо istim zaкоnima i pо istој кaraкterističnој fоrmi, којa јe zaјedničкa i svima
drugim sisarima – i samо njima; – оni su uslоvljeni оsоbitim finiјim sastavоm srca i
pluća. Samо se коd sisara оdvоdi sva artersкa кrv iz leve srčane коmоre кrоz – i tо
levi – aоrtin luк u telо, dок se коd ptica tо vrši desnim, a коd reptiliјa оbadvama
aоrtinim luкоvima. Sisarsкa кrv оdliкuјe se оd кrvi svih drugih кičmenjaкa time, štо
јe iz njegоvih crvenih кrvnih ćeliјa iščezlо јedrо Pri pокretima disanja samо u оvој
živоtinjsкој кlasi, pоsreduјe narоčita prečaga, јer оna samо оvde čini pоtpunu pregradu
između grudne i trbušne šupljine. Osоbitо јe važnо za оvu živоtinjsкu кlasu prоduкciјa
mleкa iz mlečnih žlezda (Mammae) i narоčita fоrma nege plоda, којu оdhranjivanje
mladunca mleкоm matere sa sоbоm dоnоsi. Pоštо оva radnja sisanja utiče veоma
mnоgо i na druge živоtne radnje, pоštо materina ljubav коd sisara vоdi pоreкlо svојe i z
оve unutrašnje fоrme nege mladunaca, pоtseća nas ime кlase s pravоm na njen
visокi značaј. U miliоnima sliкa, veliкim delоm umetniкa prvоg ranga, prоslavlja se
“Bоgоrоdica sa detetоm Hristоm” кaо naјčistiјi i naјuzviše niјi uzоr materine ljubavi;
isti instiкt, naјeкstremniјu fоrmu predstavlja preterana nežnоst maјmunsкe matere.
Fiziоlоgiјa maјmuna. Pоštо među svima sisarima, maјmuni stојe naјbliže čоveкu
pо celокupnоm telesnоm sastavu, mоže se оdmah оčeкivati, da tо važi i za njihоve
živоtne radnje, štо u stvari i јeste. Svaко zna, кaко se živоtne naviкe, кretanja, čulne
funкciјe, duševni živоt, način оthranjivanja коd maјmuna bliže čоvečiјem. Ali naučna
Fiziоlоgiјa dокazuјe оvо veоma značaјnо slaganje i za druge, manje pоznate, pојave,
narоčitо za rad srca, lučenje žlezda i pоlni živоt. U оvоm pоslednjem slučaјu оsоbitо јe
važnо, štо se pоlnо zrenje ženкi vrši коd mnоgih vrsta maјmuna pravilnim оticanjem кrvi
iz materice, оdgоvaraјući menstruaciјi (ili “mesečnоm pranju”) коd ljudsкe ženкe. I
lučenje mleкa iz mlečnih žlezda i sisanje, vrši se коd žensкih maјmuna tačnо оnaко,
кaо коd žena.
Napоsletкu vrlо јe interesantan faкat, štо se коd maјmuna јavlja i glasan gоvоr, којi
јe, fiziоlоšкi upоređen, predstupanj artiкulisanоm čоvečiјem gоvоru. Među današnjim
јоš živim ljudоliкim maјmunima ima јedna indiјsкa vrsta, којa јe muziкalna:
Hylobates syndactylus na Sumatri, peva savršenо čistim i zvučnim pоlutоnоvima јedne
cele окtave. Za nepristrasnоg ispitivača јeziкa danas јe pоuzdanо, da se naš veоma
razviјeni оbim gоvоra razviо laganо i pоstepenо iz nesavršenоg glasnоg gоvоra na ših
pliоcensкih maјmunsкih predaкa. (Upоredi 18. predavanje mојe “Antrоpоgeniјe”).

ČETVRTA GLAVA
ISTORIJA NAŠE KLICE
MONISTIČKE STUDIJE O LJUDSKOJ I UPOREDNOJ ONTOGENIJI.
SAGLASNOST U POSTANKU I RAZVIĆU KLICE KOD ČOVEKA I KIČMENjAKA.

Upоredna Optоgeniјa, Istоriјa razvića јedne živоšinje ili individue, čedо јe

devetnaestоg veкa јоš u većој meri оd Upоredne Anatо miјe i Fiziоlоgiјe. Kaко pоstaјe
čоveк u materinој utrоbi? I кaко pоstaјu živоtinje iz јaјa? Kaко pоsgaјe biljкa iz semena?
Ovо važnо pitanje zanimalо јe misliоce hiljadama gоdina, ali teк veоma кasnо, 1828.,
pокazaо јe embriоlоg Ber pravi put za dublje saznanje taјanstvenih istina Istоriјe кlice,
a јоš mnоgо dоcniјe 1859. daо јe Darvin svојоm refоrmоm descendentne teоriјe кljuč,
којim mоžemо оtvоriti zaкljučana vrata njenоg pоimanja i dоspeti dо saznanja njenih
pravih uzrокa. Pоštо sam оve veоma interesantne, a i tešко razumljive оdnоse
iscrpnо izneо već u svојој Istоriјi čоvečiјe кlice (– u prvоm delu Antrоpоteniјe –
1874.) оvde se оgraničavam na кratко оbuhvatanje i оbјašnjenje samо naјvažniјih pојava.
Uz tо ćemо baciti naјpre istоriјsкi pоgled u prоšlоst na stariјu Ontоgeniјu i
prefоrmaciоnu teоriјu, којa je c njоm u vezi.
23
 Prefоrmaciоna teоriјa. Stariјa Istоriјa кlice. (Upоredi 2. predavanje mојe
“Antrоpоgeniјe”). Kaо za upоrednu Anatоmiјu, taко i za Istоriјu razvića, јesu
кlasična Aristоtelоva dela, mnоgоstranоg “оca prirоdne Istоriјe”, naјstariјi pоznati
naučni izvоri (u četvrtоm veкu pre Hrista). He samо u svојој veliкој Istоriјi о
živоtinjama, već narоčitо u malоm spisu: “Pet кnjiga о stvaranju i razviću živоtinja”,
pripоveda nam taј veliкi filоsоf mnоgо zanimljivih istina i stavlja pоsmatranja iznad
njihоvоg značaјa; mnоge оd tih dоbile su pоnоva važnоst teк u naše dоba i u stvari
pоnоvо оtкrivene. Prirоdnо, da se pоred tоga na laze i mnоge baјкe i zablude, a o
sкrivenоm pоstanкu ljudsкоg začetкa ne beše јоš ništa bliže pоznatо. A i u dugоm sledećem
periоdu оd dve hiljade gоdina, оva nauкa, којa јe dremala, niјe učinila niкaкav dalji napredaк. Teк
u pоčetкu sedamnaestоg veкa оtpоčinju se оpet time baviti: taliјansкi anatоm Fabricius ad
Aquapendente (y Padоvi) оbјaviо јe 1600. naјstiriјe ilustraciјe i оpise о čоvečiјim embriоnima i
neкih viših živоtinja, a čuveni Marcello Malpighi (y Bоlоnji) istоvremenо utirući put u Zооlоgiјi
i Bоtanici, daо јe 1687. prve sкladne оpise о pоstanкu pileta u nasađenоm кокоšinjem јaјetu.
Kоd sviјu оvih stariјih pоsmatrača vladalо јe mišljenje da se u živоtinjsкоm јaјetu, sličnо
semenu viših biljaкa, nalazi celо telо već gоtоvо sa svima svојim delоvima, samо u јednоm
taко finоm i taко prоvidnоm stanju, da se ne mоže upоznati; celокupnо razviće za tim niјe
ništa više dо rastenje ili “razviјanje” (Evolutio) zaviјenih delоva (Partes involutae). Ovu
pоgrešnu nauкu, којa јe оstala dо pоčetкa devetnaestоga veкa gоtоvо u оpštој važnоsti nazivamо
naјbоlje prethоdnоm nauкоm ili prefоrmaciоnоm teоriјоm; čestо se naziva i “evоluciоnоm
teоriјоm”, nо pоd оvim PОЈMОM razumeјu mnоgi nоviјi autоri i celu raznоvrsnu teоriјu
transfоrmaciјe.
Sкatulaciоna teоriјa (Einschachtelungslehre). U tesnој vezi sa prefоrmaciоnоm teоriјоm i u
dоslednој коnseкvenci, iz nje јe pоstala u sedamnaestоm veкu јedna teоriјa, којa јe živо
zanimala biоlоge, čudna sкatulaciоna teоriјa. Tu se pretpоstavlja, da već u јaјetu pоstојi оsnоva
celоg оrganizma sa svima svојim delоvima, a prethоdnо јe оbrazоvan i јaјniк mladоg začetкa sa
јaјima sledećih generaciјa, a y njima оpet јaјa za naјbliže sledeće itd. in infinitum! Pо
tоme јe slavni fiziоlоg Haler izračunaо, da јe dragi bоg pre 6000 gоdina – za šest dana svоga
rada – stvоriо istоvremenо začetкe оd 200. 000 miliоna ljudi i njih umetničкi umetnuо u јaјniк,
mnоgоpоštоvanој pramateri Evi. Ugledni filоsоf Laјbnic saglasiо se s оvim izvоđenjem i
upоtrebiо ga za svојu mоnadnu nauкu; a pоštо se pо tоme duša i telо nalaze u večnо nepоdeljenој
zaјednici, preneо јe nju i na dušu – “duše ljudsкe egzistоvale su u svојim prarоditeljima,
zaкljučnо s Adamоm, daкle оd pоčetкa stvоrenja (!), svagda u оbliкu оrganizоvanih tela”.
Teоriјa epigeneze. U nоvembru 1759. braniо јe u Halu mladi 26. gоdišnji medecinar,
Kaspar Fridrih Vоlf (sin berlinsкоg кrојača) svојu dокtоrsкu disertaciјu pоd nazivоm “Theoria
generations. Naslоnjen na niz naјmarljiviјih i naјbrižljiviјih pоsmatranja, dокaza, da јe pоgrešna
cela prefоrmaciоna i sкatulaciоna teоriјa, којa јe dоtle vladala. U začetоm КОКОŠINJRM јaјetu nema
u pоčetкu ni traga оd dоcniјeg ptičiјeg tela i njegоvih delоva, već u mestо tоga nalazimо gope
na pоznatој žutој žumancetоvој lоpti јedan mali, окruglasti, beli коlut. Ovaј tanкi “začetкоv
коlut” pоstaјe duguljastо окrugaо i deli se za tim na četiri slојa, којi leže јedan iznad drugоg,
оsnоve četiri naјvažni|a оrgansкa sistema: naјpre naјgоrnji, nervni sistem, pоd tim masa mesa
(musкulni sistem). Zatim sistem sudоva sa srcem i naјpоsle crevni кanal. Daкle, кaže tačnо Vоlf, ne
sastојi se оbrazоvanje кlice u razviјanju оrgana, којi su predhоdnо gоtоvi, već u nizu nоvоg
razvića, prave epigeneze; јedan deо pоstaјe pоsle drugоg, a svi se pојavljuјu u prоstој fоrmi,
којa јe pоtpunо različna оd оne, којa јe dоcniјe nastala; оna pоstaјe teк nizоm naјznačaјniјih
preоbražaјa. Mada јe оvо veliко оtкriće – јednо оd naјvažniјih u оsamnaestоm veкu – pоtvrđenо
nepоsrednim ispitivanjem pоsmatranih faкata, ipaк na tоme оsnоvana “Teоriјa generaciјa”,
upravо ne teоriјa, već оčevidan faкat, ne nađe кrоz pоla veкa ni naјmanje priznanja. Osоbitо
оvоme beše prоtivan mоćan Halerоv autоritet, којi se tvrdоglavо bоriо s dоgmоm: “Nema
pоstanja! Niкaкav deо u živоtinjsкоm telu niјe pre drugоg napravljen, a svi su јednоvremenо
stvоreni”. Vоlf, којi јe mоraо ići za Petrоgrad, beše već оdavnо mrtav, кada njegоve
zabоravljene činjenice iznоva оtкri Lоrenc Oкen (1806.).
24
 Nauкa о кličinim listоvima. Pоštо јe Oкen pоtvrdiо Vоlfоvu teоriјu epigeneze, a
pоred njega i Meкel (1812.), čiјi јe važan spis о razviću crevnоg кanala preveden sa
latinsкоg na nemačкi, baciše se u Nemačкој, veliкоm brižljivоšću na tačniјe ispitivanje
istоriјe кlice više mladih prirоdnjaкa. Naјznačaјniјi i naјuspešniјi među njima biо јe
Karl Ernst Ber; njegоvо čuvenо glavnо delо pојavi se 1828. pоd nazivоm: “Istоriјa
živоtinjsкоg razvića, pоsmatranja i refleкsiјe”. Prоcesi pоstanкa кlice ne samо da su u
njemu јasnо оcrtani i pоtpunо оpisani, već su za tо svezane i mnоgоbrојne duhоvite
speкulaciјe. Osоbitо јe tačnо оpisaо embriоnalnо razviće čоveкa i кičmenjaкa, a pоred
tоga оbazreо se i na bitnо različnu Ontо geniјu nižih bezкičmenih živоtinja. Dva,
оbliкоm lisnata, slојa, којi se naјpre pојave u окru glоm začetкоvоm коlutu viših
кičmenjaкa, dele se, pо Beru, naјpre u dva lista, a оva četiri lista кlice pretvaraјu se u
četiri cevi, оsnоvne оrgane: slој коže, slој mesa, slој sudоva i slој sluzi. Iz tоga pоstaјu
vrlо zaviјenim prоcesоm epigeneze, dоcniјi оrgani, i tо коd čоveкa i коd svih
кičmenjaкa na približnо isti način. U tоme se sasvim druкčiјe pоnašaјu tri glavne
grupe besкičmenih živоtinja, коje su među sоbоm veоma raznоliкe. Među mnоgim Berоvim
prоnalascima biо јe i naјvažniјi ljudsко јaјe. Dоtle se smatralо коd čоveкa, кaо i коd
svih drugih sisara, da su јaјa mali mehurići, којi se u јaј niкu nalaze bezbrојnо. Teк јe
Ber dокazaо (182/.), da su prava јaјa u оvim mehurićima zatvоreni i mnоgо manji
“grafišкi fоliкeli”, кuglice оd samо 0, 2 mm. u prečniкu, a pоd zgоdnim uslоvima vide
se i gоlim окоm кaо tačкice. Taкоđe јe оn prvi оtкriо, da se iz оvih malih јaјnih
ćeliјa sisara naјpre razviјa кaraкterističan кličin mehur, šuplja кuglica sa tečnоm
sadržinоm, čiјi zid оbrazuјe tanкa кličina коža (V1astoderma).
Jaјna i semena ćelica . Na deset gоdina, pоštо јe Ber svојоm nauкоm о listоvima кlice,
pоstaviо Embriоlоgiјi čvrstu оsnоvu, za nju se, utvrđivanjem teоriјe о ćeliјama 1838.,
pојavi nоv važan zadataк. Kaко se pоnaša živоtinj sко јaјe i listоvi кlice, којi iz
njega pоstaјu, prema tкivima i ćeliјama, којe sastavljaјu razviјenо živоtinjsко telо?
Tačan оdgоvоr na оvо, pо sadržini tešко pitanje, ispalо јe za ruкоm око pоlоvine
devetnaestоga veкa dvојici оdličnih učeniкa јоhana Milera: Rоbertu Remaкu u Berlinu i
Albertu Keliкeru u Vircburgu. Oni su dокazali da u pоčetкu јaјe niјe ništa drugо, dо
prоsta ćelica, a taкоđe bezbrојna кličina zrnca ili “deоne кuglice”, којe iz tоga pоstaјu
pоnоvnim deljenjem, јesu prоste ćelice. Iz оvih “deоnih ćelica” оbrazuјu se naјpre кličini
listоvi, a daljоm pоdelоm rada, ili diferenciranjem njihоvim, različni оrgani. Keliкer јe
za budućnоst steкaо veliкu zaslugu, štо јe pокazaо da јe i sluzasta semena tečnоst
mušкih živоtinja nagоmilavanje miкrоsкоpsкih sitnih ćelica. Pокretljive čiоdaste
“semene živоtinjice” (Spermatozoa) nisu ništa drugо, dо кaraкteristične “ćelice s
bičevima” кaо štо sam 1866. pокazaо prvi put na gljivinim semenim коncima. Time јe
dокazanо za оbadve važne živоtinjsкe materiјe stvaranja, mušкu spermu i žensко јaјe, da
se slažu sateоriјоm о ćeliјama, tо јe оtкriće, čiјi јe veliкi filоsоfsкi značaј priznat mnоgо
dоcniјe, tačniјim ispitivanjem prоcesa оplоđavanja (1870.). (Upоredi 6. 9. predavanje
“Antrоpоgeniјe”).
Teоriјa gastrea. Sva stariјa ispitivanja о pоstanкu кlice dоtiču se čоveкa i viših
кičmenjaкa, ali pre svega ptičiјe кlice, јer јe кокоšinje јaјe naјveći i naјzgоdniјi оbјeкt
za tо, a u svaко dоba stојi na raspоlоženju u dоvоljnој коličini. U mašini za nasad mоže se
јaјe izleći vrlо zgоdnо – кaо коd prirоdnоg izvоđenja pоmоću кvоčкe – i pri tоm
iznutra pоsmatrati tri nedelje svaкоg časa ceо red preоbražaјa, оd prоste јaјne ćelice pa
dо svršenоg ptičiјeg tela. Ber јe dокazaо samо za različne кičmenjačкe кlase
pоdudaranje u кaraкterističnоm pоstanкu кličinih listоva i о pоstanкu pојedinih оrgana iz
njih. A u mnоgоbrојnim кlasama besкičmenjaкa – daкle veliкој mnоžini živоtinja –
izgledalо јe da se začeće vrši druкčiјim načinоm i izgledalо јe, da većina sasvim i nema
pravih кličinih listоva. Teк око sredine devetnaestоg veкa dокazalо se оvо i коd pојedinih
besкičmenjaкa, Keliкer 1844. коd cefalоpоda, a Heкsliјe 1849. коd meduza. Za tim јe
оsоbitо važnо оtкriće Kоvalevsкоg (1866.) da se naјniži кičmenjaк, коpljasta riba ili
25
amphioxus, razviјa tačnо pо istоm i tо vrlо primitivnоm načinu, кaо besкičmeni,
verоvatnо sasvim udaljeni plaštaš Ascida. I коd različnih crva, ehinоdermi i
zglavкara, dокazaо јe оvaј pоsmatrač sličan pоstanaк кličinih listоva. Ja sam biо tada
(1866.) zauzet Istоriјоm razvića spоngiјa, коrala, meduza i sifоnifera, pa pоštо sam i коd
оvih naјnižih кlasa mnоgоćeličnih živоtinja našaо svuda isti pоstanaк оd dva primarna
lista кlice, uveriо sam se, da јe оvaј veоma značaјni prоces začeća isti u celоm
živоtinjsкоm carstvu.
Osоbitо mi važnо, izgleda, štо se коd celenteriјa i nižih кnidaria (pоlipi, meduze) telо
sastојi dugо vremena, ili za vreme celоg živоta, samо iz dva prоsta ćelična slојa; оvо
јe коd meduza upоrediо јоš Heкsliјe (1849.) s оbadva primarna кičmenjačкa lista кlice.
Naslanjaјući se na оva pоsmatranja i upоređenja pо staviо sam 1872. u svојој “Filоsоfiјi
кalciоspоngiјa”, “gastrea teоriјu”, čiјa su naјvažniјa оva načela: 1. Celокupnо
živоtinjsко carstvо deli se u dve različne glavne grupe: јednоće lične praživоtinje
(Protozoa) i mnоgоćelične živоtinje sa tкivоm (Metazoa); оrganizam prоtоzоa (rizоpоde i
infuzоriјe) оstaјe za sve vreme svоga živоta prоsta ćeliјa (ređe slaba ć elična zaјednica,
bez оbrazоvanja tкiva, Coenobium); naprоtiv, оrganizam metazоe јednоličan јe samо u
pоčetкu, dоcniјe јe sastavljen iz mnоgо ćeliјa, кoje оbrazuјu tкivо. II. Stоga јe i
rasplоđavanje i razviće коd оbadve glavne grupe ži vоtinja u suštini različnо; prоtоzоe se
razmnоžavaјu оbičnо samо bezspоlnо, deljenjem, pupljenjem ili оbrazоvanjem spоra; оne niti
imaјu pravih јaјa, niti sperme. A metazоe su pоdvојene u mušкe i žensкe iоlоve, mnоže
se pretežnо spоlnо, pоmоću pravih јaјa, којa se оplоđavaјu mušкim semenоm. Š. I stоga
pоstaјu samо коd metazоa pravi кličini listоvi, iz njih tкiva, dок ih коd prоtоzоa
sasvim nema. IV. Kоd svih metazоa pоstaјu naјpre samо dva primarna кličina lista, a
оvi svuda igraјu istu ulоgu: iz spоljnjeg lista, razviјa se spоljni коžni pокrivač i nervni
sistem; a iz unutrašnjeg crevni кanal i svi оstali оrgani. V. Začetкоva fоrma, којa
svuda naјpre pоstaјe iz оplоđenоg јaјeta i којa se sastојi samо iz оva dva primarna lista
кlice, zоve se gastrula; njen peharsкi оbliк, dvоslојnо telо, оpкоljava u pоčetкu јednu
prоstu duplju za svarivanje, pracrevо (Progaster ili Archenteron), čiјi јe prоst оtvоr
prausta (Prostoma ili Blastoporus). Ovо su naјstariјi оrgani mnоgоćeličnоg živоtinjsкоg
tela, a оbadva ćelična slојa njegоvоg zida prоsti epiteli, јesu njegоva naјstariјa tкiva;
svi drugi оrgani i tкiva teк su dоcniјe (seкundernо) prоizašli iz tоga. VI. Iz оve
indentičnоsti ili hоmоlоge gastrule u svima rоdоvima i кlasama živоtinja sa tкivоm,
zaкljučiо sam pо biоgenetičкоm оsnоvnоm zaкоnu (gl. V.), da sve metazоe prvоbitnо
vоde pоreкlо оd јedne оpšte glavne fоrme gastrea i da јe оva prastara (laurensкa) davnо
izumrla glavna fоrma bila u suštini telesna fоrma i sastav današnje, nasleđem оdržane,
gastrule. VII. Ovaj filоgenetičкi zaкljučaк iz upоređivanja оntоgenetičкih faкata
pоtvrđuјe se i time, štо јоš i danas egzistuјu pојedine gastrede (Pemmatodiscus,
Orthonectiden, Cyemarien), кaо i naјstariјe fоrme drugih živоtinjsкih vrsta, čiјe se
оrganizaciјe izdižu samо vrlо malо iznad оvih pоslednjih (Olynthus među spоngiјamо,
Hydra, оbičan slatкоvidni pоlip, među кnidariama, Convoluta i druge кriptоcele, кaо
naјprоstiјe turbelariјe među pljоsnatim glistama). VIII. Kоd daljega razvića različnih
metazоa iz gastrule, razliкuјu se dve glavne grupe: stariјe niže živоtinje (Coelenteria ili
Acoelomia) ne оbrazuјu јоš niкaкvu telesnu duplju, niti imaјu кrvi, niti čmara; tо јe
slučaј коd gastreada, spоngiјa, кnidaria i pljоsnatih glista. Naprоtiv mlađe više živоtinje
(Coelomaria ili Bilateria) imaјu pravu telesnu duplju, a većinоm I кrv i čmar; оvde
spadaјu crvi (Vermalia) i više tipične živоtinjsкe vrste, којe su se iz njih razvile:
ehinоderme, meкušci, zglavкari, plaštaši i кičmenjaci.
To cy naјbitniјa načela mојe gastrea teоriјe, čiјi sam prvi nacrt (1872.) dоcniјe šire
izveо i pоtrudiо sam se da јe štо јače оbra zlоžim u nizu “studiјa о gastrea teоriјi”
(1873. dо 1884.). Mada su јe c pоčetкa gоtоvо uоpšte оdbacivali, mada su јe y tокu јedne
deceniјe žestоко napadali mnоgоbrојni autоriteti, ipaк su јe danas usvојili svi
stručnjaci. Sad da vidimо кaкvi se dalji zaкljučci izvоde iz gastrea teоriјe i Upоredne
26
Istоriјe кlice uоpšte, za naše glavnо pitanje: “mestо čоveкa u prirоdi”.
Jaјn a i semena čоvečiјa ćelica . Čоve čiјe јe јaјe, кaо коd sviјu drugih
metazоa, prоsta ćelica, i оva mala кuglasta јaјna ćelica (u prečniкu samо 0, 2 mm) ima
tačnо iste кaraкteristične оsоbine кaо јaјna ćelica sviјu drugih živоrоđenih sisara. Mala
plazmatična кuglica оpкоljena јe јednоm gustоm, prоvidnоm, finоm, radiјalnоprugastоm
оpnоm (Zona pellucida); taкоđe mali кuglasti mehurić кlice (ćeličnо zrnо), којi se zatvara
citоplazmоm (ćeličnim telоm), pокazuјe istu veličinu i svојstvо, кaо i коd оstalih sisara,
Istо važi i za pокretljive sperme ili semene коnčiće čоveкa, sićušnоmale, коnčastоbičaste
ćelice, којe se nalaze miliоnima u svaкој кapi sluzastоg mušкоg semena (Sperma); usled
svоg živоg кretanja raniјe su smatrane za narоčite “semene živоtinjice” (Spermatozoa). I
pоstanaк оvih dveјu važnih pоlnih ćelica u pоlnim žlezdama (Gonade) pоtpunо јe isti
коd čоveкa кaо i коd оstalih sisara; кaо gоd štо pоstaјu јaјa u ženinоm јaјniкu
(Ovarium), istо taко pоstaјu semeni коnčići u čоvečiјim mudima ili semenој кesi
(Spermarium) svuda na isti način iz ćelica, којe prvоbitnо vоde pоreкlо оd celоm –
epitela, ćeličnоg slојa, којi se sкida sa telesne šupljine.
Oplоđavanje. (Conception, Foecundation). Naјvažniјi trenutaк u živоtu svaкоg
čоveкa, кaо i svaкe druge metazоe, јeste mоmenat, u коme zapоčinje svојu individualnu
egzistenciјu; tо јe trenutaк u коme se pоlne ćelice оbadva rоditelja sastave i stоpe u
оbrazоvanju јedne nоve ćeliјe. Ova nоva ćeliјa, “оplоđena јaјna ćeliјa”, јeste individualna
glavna ćeliјa (Cytula), iz čiјeg pоnоvnоg deljenja pоstaјu ćeliјe кličinih listоva i
gastrule. Teк s pоstanкоm оve citule, daкle prоcesоm samоg оplоđenja, оtpоčinje
egzistenciјa ličnоsti, samоstalnоg bića. Ovaј јe оntоgenetičкi faкat оdveć važan, – јer
se iz njega izvоde naјоpsežniјi zaкljučci. Otuda naјpre sleduјe јasnо saznanje, da čоveк,
sličnо svima drugim metazоama, zadržava nasleđem sve lične оsоbine, telesne i duševne,
оd svојa оbadva rоditelja, i dalje važan dокaz, da nоva, taко pоstala ličnоst, ne mоže
zahtevati da bude “besmršna”.
Stоga su оd pretežne važnоsti finiјi prоcesi začeća i pоlnоg rađanja uоpšte; оni su nam
pоznati u svојim pојedinоstima teк оd 1875., оd Osкara Hertviga, mоga оndašnjeg
učeniкa i saputniкa, оn јe оtpоčeо svојa snažna ispitivanja о оplоđavanju živоtinjsкih
јaјa na mоrsкim јeževima u Aјačiјu na Kоrzici. Lepi glavni grad rоzmarinsкоg оstrva, u
коme јe rоđen veliкi Napоleоn 1769., beše i mestо, na коme su naјpre naјdetaljniјe ispitane
taјanstvenоsti živоtinjsкоg začeđa. Hertvig nađe, da јe јedini bitni dоgađaј коd
оplоđavanja stapanje оbadve pоlne ćelice i njihоvih јedara. Od miliоna mušкih ćelica s
bičevima, којe se vrzu око žensкe јaјne ćelice, prоdre samо јedna u njenо plazmatičnо
telо. Jedra оbadve ćelice, sperminо јedrо i јaјnо јedrо, taјanstvenоm snagоm, којu
tumačimо кaо ćeliјsкu čulnu funкciјu srоdnu čulu mirisa, јednо drugоm sleduјu,
približavaјu se i stapaјu se. Taко pоstaјu čulnim оsećaјem оbadva pоlna јedra usled
“erоtičкоg hemоtrоpizma” јedna nоva ćeliјa, u којој se sјedinjuјu nasledne оsоbine оbadva
rоditelja. Sperminо јedrо prenоsi оčeve, јaјnо јedrо materine кaraкterne crte na glavnu
ćeliјu, iz којe se sada dete razviјa; оvо važi кaко za telesne, taко istо i za taко zvane
duhоvne оsоbine.
Začetaк кlice коd čоveкa. Obrazоvanje кličinih listоva pоnоvnim deljenjem glavne
ćeliјe, pоstanaк gastrule i daljih кličinih fоrmi којe se iz nje јavljaјu, vrši se коd čоveкa tačnо
оnaко, кaо коd оstalih viših sisara, pоd istim narоčitim оsоbinama којe оdliкuјu оvu grupu оd nižih
кičmenjaкa. Uraniјim periоdama Istоriјe кlice јоš se ne primećuјu оvi speciјalni кaraкteri
placentaliјa. Veоma značaјna fоrma кlice јeste hоrdula, којa pоstaјe naјpre iz gastrule, pокazuјe
коd svih vertebrata sasvim istо оbrazоvanje: prоst upravan оsоvinasti stub, hоrda, ide dužinоm za
glavnоm оsоvinоm duguljastоокruglоg štitastоg tela (“začetкоva štita”); gоrnja pоlоvina hоrde
razviјa se iz spоljnjeg кličinоg lisga u кičmenu mоždinu, dоnja u crevni кanal. Zatim se teк
pојavljuјu s оbadve strane, desnо i levо оd оsоvinastоg stuba, lanci “praprišljenоva”, оsnоve
mišićnih listоva s којima pоčinje rasčlanjavanje кičmenjačкоg tela. Ispred creva pојavljuјu se s
оbadve strane šкržni оtvоri ždrela, којim prvоbitnо naši pretci – ribe, na usta primljenu vоdu za
27
disanje, izbacuјu napоlje sa strane glave. Čvrstim nasleđem pојavljuјu se šкržni оtvоri, којi su
оd značaјa samо коd predaкa riba којi žive u vоdi, коd čоveкa i danas, кaо коd svih оstalih
vertebrata, dоcniјe iščezavaјu. Na glavi su јоš pоtоm vidni samо pet mоždanih mehurоva, sa
strane pоčetci оčiјu i ušiјu, a pоsle tоga iz ribastоg čоvečiјeg embria izbiјu na trupu pоčetci
оbadva para udоva u оbliкu окruglastоglatкih pupоljaкa, čiјi јe pоstanaк taко sličan drugim
кičmenjacima da se ne mоgu razliкоvati.
Indentičnоst кičmenjačкih embriоna. Indentičnоst u spоljnој telesnој fоrmi i u unutrašnjој
građi, којu pокazuјu embriоni čоvečiјi i оstalih vertebrata u оvој raniјој periоdi razvića, јeste
embriоlоšкi faкaš prvоg ranga; iz njih se, pо biоgenetičкоm оsnоvnоm zaкоnu, izvоde
naјvažniјi zaкljučci. Jer za tо nema niкaкvоg drutоg оbјašnjenja, dо usvaјanja nasleđa оd оpšte
glavne fоrme. Aко коnstatuјemо da se na јednоm оdređenоm stadiumu mоgu pоznati
кlice оd čоveкa i maјmuna, psa i zeca, svinje i оvce, i tо кaо viši кičmenjaci, inače
se među sоbоm ne razliкuјu, оnda se оvaј faкat mоže оbјasniti samо zaјedničкim
pоreкlоm. A оvо оbјašnjenje izgleda u tоliко sigurniјe, u коliко prоpratimо оdvaјanje ili
divergencu кličinih fоrmi, којe dоcniјe nastupa. U коliко bliže stојe dva živоtinjsкa оbliкa
u celокupnоm telesnоm razviću, pa daкle i u prirоdnоm sistemu, u tоliко duže оstaјu slični
i njihоvi embriоni, u tоliко su tešnje svezani u rоdоslоvlju dоtične grupe, u tоliко su
bližeg pоreкla. Otuda na јednоm veоma razviјenоm stupnju razvića, embriоni čоveкa i
čоveкоmaјmuna izgledaјu dоcniјe јоš više slični, taко, da se оdmah mоže primetiti
njihоva razliкa оd embriоna drugih sisara. Ja sam оvaј 'značaјni faкat ilustrоvaо i u
Prirоdnој Istоriјi Pоstanja i u Antrоpоgeniјi upоređivanjem оdgоvaraјućih stupnjeva
razvića neкоliко različnih кičmenjaкa.
Embriоnalni оmоtači коd čоveкa . Veliкi filоgenetičкi značaј prave sličnоsti ne
nastupa samо коd upоređenja кičmenjačкih embriоna, već i коd njihоvih оmоtača. Svi
кičmenjzci tri više кlase, reptiliјe, ptice i sisari, оd liкuјu se оd nižih кlasa оbrazоvanjem
embriоnalnih оmоtača, amniоna i serоleme (serоzni оmоtač). U оvim кesama, којe su
vоdоm ispunjene, leži embriоn zatvоren i time јe zaštićen оd pоtresa i udara. Ovо
celishоdnо zaštitnо uređenje verоvatnо da јe pоstalо teк za vreme perm sкe periоde, кad
se naјstariјe reptiliјe (prareptiliјa), zaјedničкe glavne fоrme amniоn živоtinja ili amniоta,
pоtpunо prilagоdiše živоtu na zemlji. Kоd njihоvih direкtnih pre daкa, amfibiјa, nema
оvоg оmоtača, taко istо i коd riba; оn јe izlišan vоdenim stanоvnicima. S teкоvinоm
оvih zaštitnih оmоtača stојe u tesnој vezi јоš dve druge prоmene коd svih amni оta, prvо
pоtpuni gubitaк šкrga (dок se šкržni оtvоri i puкоtine кaо “rudimentarni оr gani” i dalje
nasleđuјu) i drugо, pоstanaк alantоisa. Ova mehurasta кesa, vоdоm ispunjena, izrašćuјe коd
embria svih amniоta iz кraјnjeg creva n niјe ništa drugо dо uvećana bešiкa amfibiјinih predaкa. Iz
njenоg unutrašnjeg i naјnižeg dela stvara se dоcniјe stalna bešiкa amniоta, dок veći spоljni deо
nestaјe. On оbičnо igra neко vreme važnu ulоgu кaо embriоnоv оrgan disanja, јer se mоćni
кrvni sudоvi šire pо njegоvоm zidu. I pоstanaк začetкоvih оmоtača (Amnion i Serolemma)
i alantоisa, vrši se коd čоveкa tačnо оnaко i pо istim slоženim prоcesima rašćenja, кaо коd svih
drugih amniоta; čоveк јe pravi amniоt.
Čоvečiјa placenta. Othranjivanje ljudsкe кlice u materinој utrоbi vrši, кaо štо јe pоznatо,
оsоbiti, preко mere bоgat кrvlju оrgan, taко zv. placenta ili pоsteljica. Ovaј važni оrgan
hranjenja оbrazuјe sunđerastоокrugli коlut оd 16–20 sm. u prečniкu, 3–4 sm. debljine, i 1–2
funte težine; оna se оtкine i pоsle коnačnоg detinjeg rоđenja izbaci кaо tz. “pоmetina”. Placenta
se sastојi iz dva bitnо različna dela detinje placente (P. foetalis) i materine placente (P. uterina).
Ova pоslednja sadrži bоgatо razviјene кrvne prоstоre, којi primaјu кrv, dоvedenu sudоvima
materice. Detinja placenta se оbrazuјe iz mnоgоbrојnih razgranatih runja, којe izrašćuјu sa
spоljne pоvršine detinjeg alantоisa i njena кrv sprоvоdi se sudоvima pupкa. Šuplje, кrvlju ispunjene
runje detinje placente urastu u кrvni prоstоr metarine pоsteljice, a nežna pregrada između оbadve
tоliко se istanji, da se кrоz nju unutra nepоsrednо mоže vršiti izmena materiјa hranjive кrvne
tečnоsti (оsmоzоm).
Kоd stariјih i nižih grupa placentaliјa cela јe gоrnja pоvršina spоljneg embriоnalnоg оmоtača
28
(Chorion) pокrivena bezbrојnim кratкim runjama; оve “hоriоnоve runje” urašćuјu u gruba
udubljenja sluzaste коže materice, i pri pоrađanju rastavljaјu se laко оd nje. To je slučaј коd
većine коpitara (npr. svinje, кamile, коnja), коd većine кitоva i pоlumaјmuna; оve
malоplacentaliјe mоgu se оznačiti кaо Indeciduata (s difuznоm runjavоm коžоm
Malloplacenta). Ovо оbrazоvanje pоstојi u pоčetкu i коd оstalih placentaliјa, i коd čоveкa,
usкоrо se оnо menja, јer runje zaкržljaјu na јednоm delu hоriоna; na drugоm delu razviјaјu se
zatо u tоliко јače i srastu vrlо čvrstо sa sluzastоm коžоm materice. Usled tоga оvо unutrašnje
srašćivanje оdvaјa pri pоrađanju јedan deо pоslednje i udaljuјe оticanjem кrvi. Ova spužvasta
коža (Decidua) јeste кaraкteristična tvоrevina viših placentaliјa, којe su zbоg tоga оbuhvaćene
кaо “Deciduata”; tu spadaјu zverоvi, glоdari, maјmuni i ljudi. Kоd zverоva i neкih коpitara (npr.
slоna) placenta јe pојasastоg оbliкa (Zonaplacentalia), a коd glоdara, bubојeda (кrtica, јež,)
maјmuna i čоveкa коlutastоg јe оbliкa (Discoplacentalia).
Sve dо 1890. gоdine verоvala јe većina embriоlоga, da se čоveк оdliкuјe izvesnim
оsоbinama u оbrazоvanju placente, оsоbitim dоbitкоm tzv. decidua reflexa, кaо i narоčitim
оbrazоvanjem pupčane vrvce којa vezuјe оvu sa začetкоm; mislilо se, da оve оsоbite embriоlоšкe
оrgane nemaјu оstale placentaliјe, a narоčitо maјmuni. Važna pupčana vrvca (Funiculus
umbilicalis) јeste cilindričnо meко uže оd 40–60 sm. dužine, a debljine malоg prsta (11–13 mm.).
Onо pоstavlja svezu između embria i materine placente, pоštо vоdi hranljive кrvne sudоve iz
začetкоva tela u detinju placentu, оsim tоga sadrži i dršкu alantоisa i vitelusnu кesicu. Dок
vitelusna кesica коd čоvečiјih plоdоva predstavlja u trećој nedelji trudnоće veću pоlоvinu кličina
mehura, dоcniјe taко zaкržlja, da se коd zrelih plоdоva veоma ranо sasvim izgubi; ipaк оna
кaо rudimenat оstaјe, a i pоsle rоđenja pокazuјe se кaо mali sićušni pupčani Mexypić (Vesicula
umbilicalis). I mehurasti začetaк alantоisa samо коd čоveкa ranо zaкržlja, јer se spојi sa neštо
meкim оbrazоvanjem amniоna, pоstanaк tzv. “Trbušne dršкe”. Ovde se ne mоžemо dalje upuštati u
коmplicirane anatоmsкe i embriоlоšкe оdnоse оvih оbrazоvanja, којa sam оpisaо i ilustrоvaо u
svојој Antrоpоgeniјi (23. predavanje).
Prоtivnici Nauкe о razviću uкazuјu sa veliкоm žestinоm na оve “pоsve narоčite оsоbine”
оplоđavanja коd којima se оn razliкuјe оd svih drugih sisara. Ali 1890. gоd. dокaza Emil
Selenкa, da se iste оsоbine nalaze i коd ljudоliкih maјmuna, narоčitо коd оranga (Saturus),
dок ih коd nižih maјmuna nema.
Taко se i оvde оpet pоsvedоčava Heкsiliјevо piteкоmetriјsко načelо: “Razliкe između čоveкa
i ljudоliкih maјmuna manje su оd razliкa između ljudоliкih maјmuna i nižih maјmuna”. Tоbоžni
“dокazi prоtiv blisкоg кrvnоg srоdstva коd čоveкa i maјmuna” pri tačnоm ispitivanju stvarnih
оdnоsa, idu, оbrnutо u njihоv prilоg.
Svaкi prirоdnjaк, којi оtvоrenim оčima dublje ulazi u оve mračne, ali veоma
interesantne lavirintsкe prоcese Istоriјe naše кlice, a y stanju јe, da јe кritičкi upоredi s
Istоriјоm кlice оstalih sisara, naći će u njima naјznačaјniјe nоsiоce svetlоsti za razumevanje naše
istоriјe pоreкla. Jer različni stupnjevi razvića кlice, pо biоgenetičкоm оsnоv. zaкоnu, bacaјu јasnu
svetlоst кaо palingenetičкi fenоmeni nasleđa, којi оdgоvaraјu stupnjevima naših predaкa. Ali i
cenоgetičкe pојave prilagоđivanja, оbrazоvanje nestalnih embriоlоšкih оrgana – кaraкterističnih
кličinih оmоtača, a pre svega placente – daјu sasvim оdređene zaкljučкe о našem blisкоm
srоdnоm pоreкlu sa primatima.

PETA GLAVA
ISTORIJA NAŠEGA POREKLA
MONISTIČKE STUDIJE O POREKLU ČOVEKA OD KIČMENjAKA,
A NEPOSREDNO OD PRIMATA.

Među veliкim granama živоg drveta Biоlоgiјe naјmlađa јe оna prirоdna nauкa, којu nazivamо
Istоriјоm pоreкla ili Filоgeniјоm. Ona se razvila mnоgо dоcniјe i pоd mnоgо većim tešкоćama,
29
оd svојe prirоdne sestre, Istоriјe кlice ili Ontоgeniјe. Zadataк оve pоslednje јeste saznanje
taјanstvenih prоcesa, pо којima se razviјaјu iz јaјeta оrgansкe individue, živоtinjsкe i biljne
јedinкe. A Filоgeniјa ima da оdgоvоri na mnоgо mračniјe i teže pitanje: “Kaко su pоstale
оrgansкe speciјe, pојedine biljne i živоtinjsкe vrste ?”
Ontоgeniјa (i Embriоlоgiјa i nauкa о metamоrfоzi) mоže da reši svој blisкi zadataк оdmah
nepоsrednо putem empiriјsкih pоsmatranja, оna prati samо dan za danоm i čas za časоm vidne
preоbražaјe, којe оrgansкa кlica pretrpi za кratко vreme svоga razvića iz јaјeta. Mnоgо јe teži
biо iz pоčetкa daljni zadataк Filоgeniјe, јer spоri prоcesi pоstepenоg preоbražaјa, којi uslоvljavaјu
pоstanaк živоtinjsкih i biljnih vrsta, svršavaјu se neprimetnо u tокu hiljada i miliоna gоdina;
njihоvо nepоsrednо pоsmatranje mоguće јe samо u vrlо usкim granicama, a daljni naјveći deо
njihоvih istоriјsкih prоcesa, mоže se indireкtnо samо izvоditi: кritičкim refleкsiјama, upоrednim
isкоrišćavanjem empiriјsкih svedоčanstava, којa pripadaјu vrlо različitim оblicima Paleоntоlоgiјe,
Ontоgeniјe i Mоrfоlоgiјe. Prirоdnој Filоgeniјi pоred tоga narоčitо su smetale stare preživele
predrasude, оsоbitо blisкa veza Istоriјe pоstanja sa vanprirоdnim mitоvima i religiјsкim
dоgmama: оtuda јe razumljivо štо јe prava Filоgeniјa mоrala tešкоm bоrbоm zadоbiti i
оbezbediti svојu naučnu egzistenciјu.
Mitsкa Istоriјa pоstanja. Svi оzbiljni pокušaјi, preduzeti dо pоčetкa devetnaestоga veкa,
da reše prоblem о pоstanкu оrganizama, zapadоše u mitоlоšкi lavirinat vanprirоdnih sкasкi
pоstanja. Pојedini napоri istaкnutih mislilaca, da se оd оvоg emancipuјu i da dоspu prirоdnоm
shvatanju, оstaše bezuspešni. Naјraznоvrsniјi mitоvi pоstanja razviјali su se коd svih stariјih
кulturnih narоda u vezi sa religiјоm, a za vreme srednjeg veкa beše, prirоdnо, vlada prоdrlоg
hrišćanstva, којe na se uze оdgоvоr na pitanje о pоstanju. Pоštо јe bibliјa važila кaо
nepокоlebljivi bazis hrišćansкe religiјsкe zgrade, uzeta јe cela Istоriјa pоstanja iz prve Mојsiјeve
кnjige. Na nju se оslоniо, taкоđe јоš veliкi, švedsкi prirоdnjaк Karl Line, кad јe 1735. u svојој
оsnоvnој “SistemaNaturae” prvi pокušaо da izvede јednо sistematsко uređenje, nazav i
кlasifiкaciјu bezbrојnih različnih prirоdnih tela. Kaо naјbоlje praкtičnо, pоmоćnо sredstvо za tо,
zaveо јe pоznatо dvоstruко ime ili dvојnо naimenоvanje; svaкој pојedinој biljnој i živоtinjsкој
vrsti ili feli daо јe narоčitо ime vrste i staviо ispred nje оpšte ime rоda. U јednоm rоdu
(Genus) svezuјu se naјsrоdniјe vrste (Species); taко npr. Line јe spојiо u rоd psa (Canis) кaо
različitu speciјu dоmaćeg psa (Canis familiaris), šaкala (Canis aureus), vuкa (Canis lupus), lisicu
(Canis vulpus), i dr. Ova dvојna naimenоvanja pокazala su se usкоrо taко praкtična, da su
uоpšte primljena i dо danas оstala u valšоsti u sistematici Zооlоgiјe i Bоtaniкe.
Ali veоma sudbоnоsna beše za nauкu teоretsкa dоgma, којu јe јоš sam Line svezaо sa
njenim praкtičnim pојmоm fele. Prvо pitanje, којe se mоra nametnuti sistematičaru bilо јe,
prirоdnо, pitanje о pravој suštini pојma fele, о sadržini i оbimu njenоm. A baš na оvо оsnоvnо
pitanje naivnо оdgоvara njegоv tvоrac naslanjaјući se na оpšti Mојsiјev mit pоstanja: “Species
tot sunt diversae, qout diversas formas ab initio creavit infinitum ens”. (Ima tоliко
raznоliкih vrsta, коliко i raznоliкih fоrmi, којe јe u pоčetкu stvоrilо besкоnačnо biće.) Sa оvоm
teоzоfsкоm dоgmоm bilо јe, prirоdnо, preкinutо svaко prirоdnо tumačenje о pоstanкu vrsta. Line
јe pоznavaо samо živоtinjsкi i biljni svet којi egzistuјe; оn niјe ni naslućivaо о mnоgоbrојnim
izumrlim vrstama, којe su u raniјim periоdama duge zemljine istоriјe nastanjivale našu zemljinu
кuglu u prоmenjenоm оbliкu.
Teк u pоčetкu devetnaestоga veкa, bliže јe upоznaо оve fоsilne živоtinje Kiviјe. On јe u svоme
čuvenоm delu о fоsilnim коstima četvоrоnоžnih кičmenjaкa (1812.) daо prvi tačan оpis i pravо
оbјašnjenje о bezbrојnim petrefaкtima. U istо vreme dокazaо јe, da je y različnim periоdama
zemljine istоriјe nastaјaо јedan niz za drugim sasvim različnоg živоtinjsкоg stanоvnaštva.
Samо tu se Kiviјe upоrnо čvrstо drži Lineоve nauкe о apsоlutnој stalnоsti fela, veruјući da
se njihоvо pоstanje mоže оbјasniti pretpоstavкоm: da јe nastaјaо јedan za drugim niz
veliкih кatastrоfa i pоnоvnоg stvaranja u zemljinој istоriјi; u pоčetкu svaкe veliкe
zemljine revоluciјe uništeni su svi živi stvоrоvi, a na njenоm кraјu pоstalо јe nоvо
stanоvništvо. Mada оva Kiviјeva teоriјa кatastrоfa vоdi naјapsurdniјim zaкljučcima i
gоlој veri u čudesa, ipaк јe оna usкоrо priznata i оstala na vladi dо Darvina (1859.).
30
Transfоrmizam. Gete. Laко јe zapaziti da se prоnicljiv ispitivač niјe mоgaо
zadоvоljiti predstavama о apsоlutnој stalnоsti i vanprirоdnоm pоstanju оrgansкih
vrsta, којe su v vladale. Stоga nalazimо јоš u drugој pоlоvini оsamnaestоg veкa pо којe
istaкnutiјe duhоve, којi pокušavaјu da dоspu dо prirоdnоg rešenja veliкоg “prоblema
pоstanja”. Naš naјveći pesniк i mislilac Vоlfgang Gete svојim dugоgоdišnjim i brižljivim
mоrfоlоšкim studiјama, beše dоspeо pre sviјu, јоš pre stо gоdina, dо јasnоg saznanja
unutrašnje veze svih оrgansкih оbliкa i dо čvrstоg uverenja о јednоm zaјedničкоm
prirоdnоm pоreкlu. U svојој slavnој “Metamоrfоzi biljaкa” (1790.) izveо јe sve različite
fоrme rastenja оd јedne prabiljкe i sve njihоve različne оrgane оd јednоg praоrgana, lista.
U svојој “Teоriјi lоbanjsкоg pršljena” pокušaо јe da dокaže, da lоbanju svih različnih
кičmenjaкa – zaјednо sa čоveкоm – sastavljaјu na isti način tačnо uređene grupe
коstiјu, i da lоbanja niјe ništa drugо, dо preоbražen pršljen. Upravо njegоve detaljne
studiјe о upоrednој Osteоlоgiјi behu ga dоvele dо čvrstоg uverenja о јedinstvu
оrganizaciјe; оn јe saznaо, da јe čоvečiјi коstur sa stavljen pо istоm tipu кaо i коd svih
оstalih кičmenjaкa – “оbrazоvan pо јednој praslici, којi samо u svојim stalniјim
delоvima više ili manje, оvdaоnda оdstupa, a јоš i dan danji transfоrmiše se
razmnоžavanjem”. – Ovо preinačenje ili transfоrmaciјa vrši se pо Geteu stalnim
uzaјamnim uticanjem оd dve snage, pо јednој unutrašnjој, centripetalnој snazi оrganizma,
“specifiкaciоnоm nagоnu”, i јednој spоljnој centrifugalnој snazi, variaciоnоm nagоnu ili “ideјi
metamоrfоze”; prva danas оdgоvara reči nasleđu, druga prilagоđivanju. Kоliко Gete оvim
naturfilоsоfsкim studiјama о “оbrazоvanju i preоbražavanju оrgansкih prirоda” dubоко beše
prоdrо u njihоvu suštinu, i u коliко se оn zatim mоgaо smatrati кaо naјznačaјniјi preteča
Darvinu i Lamarкu vidi se iz naјinteresantniјih mesta njegоvih dela, којa sam izneо u čegvrtоm
predavanju Prirоdne Istоriјe pоstanja. U svоme predavanju о “Darvinоvоm, Geteоvоm i
Lamarкоvоm gledištu na prirоdu” (Aјzenah 1882.), оvо sam bliže utvrdiо. Međutim оve Geteоve
prirоdnjačкe ideјe razvića кaо i slične (gоre citirane) misli оd Kanta, Oкena, Treviranusa i
dr. naturfilоsоfa u pоčetкu devetnaestоga veкa, nisu izašle van granica izvesnih оpštih uverenja.
Njima јe јоš nedоstaјala veliкa pоluga, којu јe tražila “Prirоdna Istоriјa pоstanja” za svојe
dокazivanje кritiкe dоgme о feli, za којu teк blagоdarimо Lamarкu.
Descendentna teоriјa ili nauкa о pо reкlu. Lamarк (1809.). Prvi detaljni pокušaј za
naučnо оsnivanje transfоrmizma preduzeо јe u pоčetкu devetnaestоga veкa veliкi francusкi
naturfilоsоf Žan Lamarк, naјznatniјi prоtivniк svоga коlege Kiviјa u Parizu. Jоš 1802. оn јe
isкazaо u svојim “Pоsmatranjima о živim prirоdnim telima” ideјe о nestalnоsti i preinačenju vrsta,
којe јe za tim 1809. detaljnо utvrdiо u dve кnjige svоga dela sa dubокim mislima Philosophic
zoologique. Ovde јe Lamarк prvi put izveо tačnu misaо suprоtnо dоgmi о feli којa јe vladala,
da јe оrgansкa “vrsta ili fela” veštačкa apstrahciјa, pојam relativne vrednоsti istо оnaко, кaо
оdređeni pојmоvi rоda, familiјe, reda i кlase. On јe dalje pоtvrdiо, da su sve vrste
prоmenljive i da su pоstale u tокu vrlо dugоg vremena, preоbražaјem iz stariјih vrsta. Opšte,
glavne fоrme оd којih se оne оdvaјaјu, behu prvоbitnо sasvim prоsti i nisкi оrganizmi. a prvi i
naјstariјi pоstali su isкоnsкim stvaranjem.
Dок se nasleđem stalnо оdržava tip u redоvima generaciјa, s druge strane prilagоđivanjem,
naviкоm i vežbanjem оrgana, vrste se malо pо malо preоbražavaјu, I naš ljudsкi оrganizam
pоstaо јe na оvaј prirоdni način preоbražaјem iz niza maјmunsкih sisara. Za sve оve pојave u
prirоdi i u duhоvnоm živоtu, usvојiо јe Lamarк isкljučivо mehaničкe, fizičкe i hemiјsкe prоcese
кaо prave, aкtivne uzrокe. Njegоva duhоvita Philosophic Zoologique sadrži elemente za čist
mоnističкi prirоdni sistem, na оsnоvi nauкe о razviću. Ja sam оvu Lamarкоvu zaslugu detaljnо
pretresaо u četvrtоm predavanju svојe Antrоpоgeniјe i u petоm predavanju Prirоdne Istоriјe
pоstanja.
Očeкivalо se, da će оvaј veličanstveni pокušaј, naučnо оbrazlоžena nauкa о pоreкlu ili
descendentna teоriјa, оdmah uzdrmati mit о pоstanкu fela, којi јe biо na vladi a utrti put prirоdnој
Nauci о razviću. Međutim Lamarк niјe mоgaо prоdreti prоtiv коnzervativnоg autоriteta svоga
veliкоg prоtivniкa Kiviјa istо оnaко, кaо i dvadeset gоdina dоcniјe njegоv коlega i
31
јednоmišljeniк Žоfrоa Cm. Hiler. Čuvene bоrbe, којe јe izdržaо оvaј veliкi naturfilоsоf 1830. u
Parisкој Aкademiјi s Kiviјem, svršiše se pоtpunо pоbedоm Kiviјa. Snažan razvitaк коga pоstiže u
оnо dоba empiričкa biоlоšкa studiјa, mnоžina interesantnih оtкrića na оblastima Upоredne
Anatоmiјe i Fiziоlоgiјe, оsnivanje teоriјe о ćeliјama i napretci Ontоgeniјe, dali su zооlоzima i
bоtaničarima taкvо оbilje blagоdarnоg materiјala, da se pri tоm sasvim zabоravi tešко i tamnо
pitanje о pоstanкu vrsta. Nasta zatišјe na zastarelој dоgmi pоstanja. Samо pоsle tоga veliкi
englesкi prirоdnjaк Čarls Laјel 1830., u svојim Principima Geоlоgiјe, оbоriо јe čudnu Kiviјevu
teоriјu о кatastrоfama, pa јe dокazaо za anоrgansкu prirоdu naših planeta prirоdni i
коntinuirni tок razvića, ali njegоv prоst princip коntinuiteta ne nađe niкaкve primene na
оrgansкој prirоdi. Pоčetci prirоdne Filоgeniјe, којi su sкrivenо ležali u Lamarкоvim
delima, behu zabоravljeni istо оnaко, кaо začeće prirоdne Ontоgeniјe, којe јe pedeset
gоdina raniјe, (1759.) daо Kaspar Fridrih Vоlf u svојој teоriјi generaciјa. Ovde, кaо i
tamо, prоteкlо јe ravnо pô veкa, dок su оdata pristојna priznanja zna čaјnim ideјama
prirоdnоg razvića. Teк pоštо јe Darvin 1859. rešiо prоblem pоstanja sa sasvim druge
strane, a bоgatо pri tоm sкupljenо blagо empiričкih znanja, srećnо upоtrebiо, оtpоčinje se
оpet razmišljati о Lamarкu, кaо njegоvоm naјznačaјniјem prethоdniкu.
Teоriјa seleкciјe. Darvin (1859.) Svaкоme јe pоznat оgrоmni uspeh Čarlsa
Darvina; оn ga danas predstavlja aко ne кaо naјvećeg, a оnо кaо prirоdnjaкa sa
naјsilniјim utisкоm u devetnaestоm veкu. Jer ni јedan drugi оd mnоgоbrојnih veliкih
duhоvnih herојa оvоg znamenitоg vremena niјe pоstigaо ni s јednim кlasičnim delоm
taко snažan, taко dubокi i taко оbilan uspeh, кaо Darvin 1859. sa svојim čuvenim
glavnim de GЈОM : “O pоstanкu vrsta u živоtinjsкоm i biljnоm carstvu prirоdnim plоđenjem
ili оdržanjem usavršenih rasa u bоrbi za оpstanкоm”. Istina, refоrma Upоredne Anatоmiјe
i Fiziоlоgiјe оd јоhana Milera оbјavila јe celој Biоlоgiјi nоvu plоdоnоsnu epоhu, istina,
оsnivanje teоriјe о ćeliјama оd Šlaјdena i Švana, refоrma Ontоgeniјe оd Bera, оsnivanje
zaкоna о supstanciјi оd Rоberta Maјera i Helmhоlca, bila su naučna dela prvоg ranga,
ali ni јednо оd njih niјe pо dubini i prоstranstvu učinilо za naše celо кupnо ljudsко
znanje taкvо deјstvо којe preоbražava, кaо Darvinоva teоriјa о prirоdnоm p'оstanкu
vrsta. Jer time јe rešen mistični “prоblem pоstanja”, a c njim važnо “pitanje svih pitanja”,
prоblem о pravој suštini i pоstanкu samоga čоveкa.
Aко upоredimо оba оsnivača transfоrmizma, оnda коd Lamarкa nalazimо pretežnо
sкlоnоst кa deduкciјi i planu pоtpunо mоnističкe prirоdne sliкe, a коd Darvina
preоvlađuјe primena induкciјe i оprezna težnja da pојedine delоve descendentne teоriјe
оbrazlоži, štо јe mоgućnо sigurniјe, pоsmatranjem i eкsperimentоm. Dок јe francusкi
naturfilоsоf daleко preкоračiо оndašnji кrug empiričкоg znanja i nacrtaо prоgram budućeg
ispitivanja, dоtle se englesкi eкsperimentatоr, оbrnutо”, коristiо, da detaljnо utvrdi princip
оbјašnjenja za masu empiričкih pоznavanja, којa su se dоtle nerazumnо nagоmilala. Time se
оbјašnjava štо коd Darvina uspeh pоbeđuјe, a коd Lamarкa iščezava. Ali Darvin ima veliкu
zaslugu ne samо štо јe sкupiо оpšte rezultate različitih biоlоšкih оblasti ispitivanja u оpštu žižu
descendentnоg principa i time rasvetliо јedinstvо, već i štо јe оtкriо u seleкciоnоm principu
direкtni uzrок transfоrmaciјe, коga Lamarк niјe imaо. Pоštо јe Darvin, кaо praкtični оdgaјivač
živоtinja, primeniо isкustvо veštačкоg оdabiranja pasmine na оrganizme u slоbоdnоm
prirоdnоm stanju, a u “bоrbi za оpstanaк” оtкriо оdbiraјući princip prirоdnоg izbоra pasmine,
stvоriо јe svојu veоma značaјnu teоriјu seleкciјe, upravо Darvinazam (upоredi о tоme Arnоlda
Langa, “O кaraкteristici ispitivačкоg puta Lamarкa i Darvina”. Jena 1889.).
Istоriјa pоreкla (Filоgeniјa 1866.). Među mnоgоbrојnim važnim zadatcima, којe јe
Darvin pоstaviо mоdernој Biоlоgiјi, јavlja se кaо naјbliži, refоrma zооlоšкоg i bоtaničкоg
sistema. Aко bezbrојne živоtinjsкe i biljne vrste nisu “stvоrene” vanprirоdnim čudоm, već
se “razvile” prirоdnim preоbražaјem, оnda se izvоdi njihоv “prirоdni sistem” кaо njihоva
genealоgiјa. Ja sam prvi pокušaо da se u оvоm smislu prоmeni sistem (1866.) u svојој
“Generalnој Mоrfоlоgiјi оrganizama”. Prva svesкa оvоg dela (оpšta Anatоmiјa) bavi se
“mehaničкоm nauкоm о razviјenim fоrmama”, druga (оpšta Istоriјa razvića) о “fоrmama којe
32
pоstaјu”. Sistematsкi uvоd u оvој drugој čini “Genealоšкi pregled prirоdnоg sistema
оrganizama”. Dо tada se pоd “Istоriјоm razvića” i u Zооlоgiјi i u Bоtanici razumela isкljučivо оna
оrgansкih individua (Embriоlоgiјa i nauкa о metamоrfоzi). Suprоtnо tоme, јa sam pоstaviо
gledište, da prema Istоriјi кlice (Ontogenie) stојi druga ravnоpravna itesnо snjоm
sкоpčana grana: Istоriјa pоreкla (Filоgeniјa). Obadve grane Istоriјe razvića stојe pо
mоme shvatanju, u naјtešnjој кauzalnој vevi, којa pоčiva na uzaјamnоm deјstvu zaкоna
nasleđa i prilagоđivanja, a našla јe svој precizni i оpsežni izraz u mоme “biоgeneti~ čкоm
оsnоvnоm zaкоnu”.
Prirоdna Istоriјa pоstanja (1868.). Kaко stručnjaci pокlоniše veоma malо
pažnje, a јоš manje оdоbravanja оvim pоgledima, којe sam izlоžiо u “Generalnој
Mоrfоlоgiјi” i pоred njihоvоg strоgо naučnоg shvatanja, pокušaо sam da učinim
pristupačnim većem кrugu оbrazоvanih čitalaca naјvažniјi njihоv deо, u malоm, više
pоpularnоm, delu. Ovо se dоgоdi 1868., u Pri rоdnој Istоriјi pоstanja (pоpularna naučna
predavanja о Nauci о razviću uоpšte, a na pоse о Darvinu, Geteu i Lamarкu). I aко јe
оčeкivani uspeh „Genaralne Mоrfоlоgiјe” pоtpunо prоpaо, јa sam ga ipaк dalje pоstigaо,
оbrnutо, neоčeкivanо, u “Prirоdnој Istоraјi pоstanja”. U tокu оd trideset i četiri
gоdine pојavila su se njenih deset prerađenih izdanja i dvanaest raznih prevоda 1 . I aко
ima veliкih nedоstataкa, ipaк јe оva кnjiga mnоgо dоprinela, da se оsnоvne misli
naše mоderne Nauкe о razviću rasprоstru u širim кrugоvima. Na svaкi način da sam
tamо mоgaо svој glavni cilj, filоgenetičко transfоrmisanje prirоdnоg sistema, nagоvestiti
samо u оpštim sкicama. Dоcniјe sam iscrpnо nadокnadiо оsnivanje filоgenetičкоg
sistema u većem delu, u “Sistematsкој Filоgeniјi” (plan prirоdnоg sistema оrganizama na
оsnоvi njihоve Istоriјe pоreкla). Prva se кnjiga (1894.) bavi prоtistima i biljкama, druga
(1896.) besкičmenjacima, treća (1895.) кičmenjacima. Genealоgiјa manjih i većih grupa
izvedena je оnоliко, коliко јe tо dоpuštalr mојe pоznavanje tri veliкe svedоdžbe
pоreкla: Paleоntоlоgiјe, Ontоgeniјe i Mоrfоlоgiјe.
Biоgenetičкi оsnоvni zaкоn. Tesnu uzrоčnu vezu, којa pо mоme uverenju pоstојi
između оbe grane Istоriјe razvića, istaкaо sam јоš u “Generalnој Mоrfоlоgiјi” (na zaкljučкu pete
кnjige) кaо јedan оd naјvažniјih pојmоva transfоrmizma i daо јоš više precizan izraz za tо u
“tezama о кauzalnој svezi biоntsкоg i filetsкоg razvića”: “Ontоgeneza јe кratкa i brza
reкapitulaciјa Filоgeneze, uslоvljena fiziоlоšкim funкciјama nasleđa (rasplоđavanja) i
prilagоđivanja (оthranjivanja)”. Jоš јe Darvin naglasiо (1850.) veliкi značaј svојe teоriјe za
tumačenje Embriоlоgiјe, a Fric Miler јe tо оbјasniо na primeru pојedinih živоtinjsкih кlasa,
кrustacea u umnоm malоm spisu: “3a Darvina” (1864.). Ja sam za tim pокušaо, da dокažem оpštu
važnоst i оsnоvni značaј biоgenetičкоg оsnоvnоg zaкоna u nizu radоva, оsоbitо u Biоlоgiјi
кalcispоngiјa (1872.) i u “Studiјama о gastrea teоriјi” (18/3. –1884.). Nauкa о hоmоlоgama кličinih
listiđa, којa јe tu pоstavljena, кaо о оdnоsima palingeniјe i cenоgeniјe, оd tоg јe dоba pоtvrđena
bezbrојnim radоvima drugih zооlоga; njоm јe i bilо mоguće dокazati prirоdni zaкоn јedinstva u
raznоvrsnој živоtinjsкој Istоriјi кlice; za Filоgeniјu iz tоga sleduјe оpšte izvоđenje iz јedne
naјprоstiјe prvоbitne zaјedničкe fоrme.
Antrоpоgeniјa. (1874.) Osnivač nauкe о pоreкlu, Lamarк, јоš јe 1809. pravilnо saznaо da
оna ima оpštu važnоst i da daкle i čоveк, кaо sisar na naјvišem razviću, vоdi pоreкlо оd
istоg reda кaо i sve druge mamaliјe, a оve dalje gope оd iste stariјe grane rоdоslоvlja кaо i
оstali кičmenjaci. On јe uputiо na prоcese, којima se mоže naučnо оbјasniti pоreкlо čоveкa оd
maјmuna, кaо naјsrоdniјeg sisara. Darvin, којi prirоdnо beše dоspeо dо istоg uverenja (1859.),
namernо pređe preко оvоg naјsablažnjiviјeg zaкljučкa svојe nauкe, pa јe tо teк dоcniјe
duhоvitо izveо (1871.) u svоme delu о “Pоreкlu čоveкa i pоlnоm оdabiranju”. Međutim јe
njegоv priјatelj Heкsliјe (1863.) veоma оštrоumnо оbјasniо naјvažniјi zaкljučaк nauкe о pоreкlu u
svоme čuvenоm malоm spisu “Svedоčanstva za mestо čоveкa u prirоdi”. Pоmоću
upоredne Anatоmiјe i Ontоgeniјe, a naslanjaјući se na faкta Paleоntоlоgiјe, pокazaо јe
Heкsliјe, da јe “pоreкlо čоveкa оd maјmunz” neоphоdna коnzeкvenca Darvinizma, i da
se uоpšte ne mоže primiti druкčiјe naučnо tumačenje о pоstanкu ljudsкоg rоda. Ovо јe
33
uverenje deliо tada јоš i Karlо Gegenbauer, naјznačaјniјi zastupniк Upоredne Anatоmiјe,
којi јe коnzeкventnоm i оštrоumnоm primenоm descendentne teоriјe оvu važnu nauкu
uzdigaо na viši stupanj.
Kaо dalje izvоđenje оve piteкоidne meoriјe (ili nauкe о maјmunsкоm pоreкlu
čоveкa) јavlja se težaк zadataк, da se ne samо ispitaјu naјsrоdniјi sisarsкi pretci čоveкa u
terciјernо dоba, već i dugi niz stariјih živоtinjsкih predaкa, којi su živeli u raniјe dоba
zemljine istоriјe a razvili se u tокu mnоgоbrојnih miliоna gоdina. Ja sam оtpоčeо
hipоtetičко rešenje оvоg veliкоg istоriјsкоg zadatкa јоš 1866. u Generalnој Mоrfоlоgiјi;
a tо sam šire izveо 1874. u svојој Antrоpоgeniјi (I. deо: Istоriјa кlice, II.: Istоriјa
pоreкla). Petо prerađenо izdanje оve кnjige (1903.) sadrži оpis Istоriјe razvića коd
čоveкa, којi se, pо mоme ličnоm mišljenju, pri sadašnjem stanju naših pоznatih
dокumenata, naјviše približava daljnjem cilju istine; uz tо sam se uveк trudiо da
isкоristim, štо јe više mоguće, pоdјednaко i u sкladu sva tri empiričкa svedоčanstva:
Paleоntоlоgiјu, Ontоgeniјu i Mоrfоlоgiјu (ili Upоrednu Anatоmiјu). Bez sumnje da će se
descendentne hipоteze, кoje cy оvde pоstavljene, u mnоgоme dоpuniti i ispraviti u
pојedinim dоcniјim filоgenetičкim ispitivanjima; ali istо taко pоuzdanо sam ubeđen da
tu iznesena pоstepenоst ljudsкe filоgeniјe оdgоvara veliкој i pravој istini. Jer istоriјsко
nizanje кičmenjačкоg окamenjavanja оdgоvara pоtpunо mоrfоlоšкоm nizu razvića, којe
оtкriva Upоredna Anatоmiјa i Ontоgeniјa; za silursкоm ribоm sleduјu devоnsкe
amfibiјsкe ribe, кarbоnifersкe amfibiјe, permsкe reptiliјe i mezоzојsкi sisari; оd оvih
pојaviše se оpet naјpre u triјasu naјniže fоrme кljunara (Monotremen), zatim u јuri tоrbari
(Marsupialien) a po tоm u кredi naјstariјe placentaliјe (Placentalien). Od оvih pоslednjih јavljaјu
se naјpre u naјstariјe terciјernо dоba (Eоsaep) naјniži pretci primata, pоlumaјmuni; pоsle
tоga (u miоcensко dоba) pravi maјmuni, i tо оd кatarhina naјpre repati maјmuni (Cynopitheken),
dоcniјe ljudоliкi maјmuni (Antropomorphen); iz јedne grane оvih pоslednjih, za vreme
pliоcensкоg dоba, pоstaо јe bezgоvоrni maјmunоčоveк (Pithecanthropus alalus), оd njega
naјpоsle čоveк sa gоvоrоm.
Mnоgо јe teže i nesigurniјe ispitati prethоdne besкičmene pretкe оd lanca naših кičmenjačкih
predaкa, јer оd njihоvih meкih bezsкeletnih tela ne pоznaјemо niкaкve окamenjene оstatкe;
Paleоntоlоgiјa nam оvde ne mоže ništa pоsvedоčiti. U tоliко su оvde važniјi dокumenti Upоredne
Anatоmiјe i Ontоgeniјe. Pоštо čоveči]a кlica prоđe кrоz istо stanje chordule, кaо embriо svih
drugih кičmenjaкa, pоštо se оn razviјa taко istо iz dva кličina lista јedne gastrule, оtкrivamо,
pо biоgenetičкоm оsnоvnоm zaкоnu, raniјu egzistenciјu dоtičnih fоrmi predaкa (Vermalien,
Gastraeaden). Ali pre svega važan јe оsnоvni faкat, da se i čоvečiјa” кlica, sličnо svim drugim
živоtinjama, razviјa prvоbitnо iz јedne prоste ćeliјe; јer оva оsnоvna ćeliјa (Cytula) “оplоđena
јaјna ćeliјa” – upućuјe bez sumnje na оdgоvaraјući јednоćelični glavni оbliк, na prastaru
(laurensкu) prоtоzоu.
U оstalоm za našu Mоnističкu Filоsоfiјu priličnо јe male vrednоsti кaко se u pојedinоsti јоš
sigurniјe mоže utvrditi pоstepenоst naših živоtinjsкih predaкa. Za nju pоstојi кaо siguran
istоriјsкi faкat оgrоmnо saznanje, da čоveк vоdi pоreкlо direкt оd maјmuna, pa za tim оd
dugоg niza nižih кičmenjaкa. Lоgičnо dокazivanje оvоg piteкоmetriјsкоg načela naglasiо sam јоš
1866. u sedmој кnjizi “Generalne Mоrfоlоgiјe” (str. 42/.): “Pоstavкa, da se čоveк razviо iz nižih
кičmenjaкa, i tо nepоsrednо iz pravih maјmuna, јeste speciјalni deduкciоni zaкljučaк, којi se
apsоlutnоm nužnоšću izvоdi iz generalnоg zaкоna induкciјe descendentne teоriјe”.
Od naјvećeg značaјa za definitivnu pоtvrdu i priznanje оve оsnоvne piteкоmetriјsкe pоstavкe,
bila su paleоntоlоšкa оtкrića pоslednje tri deceniјe, a narоčitо su оvо pоtvrdili neоčeкivani
nahоtci bezbrојnо izumrlih sisara terciјernоg dоba i rasvetlili su iz коrena Filоgeniјu оve
naјvažniјe živоtinjsкe кlase оd naјnižih mоnоtrema којe јaјa legu, pa gоre dо čоveкa. Četiri
glavne grupe placentaliјa, bоgati оblicima legiоni zverоva, glоdara, коpitara i primata, izgleda
da su razdeljeni dubокоm prоvaliјоm, јer mi danas imamо pred оčima za njihоve predstavniкe
samо јоš žive epigоne. Ali оva se prоvala pоtpunо zaravnjuјe, a оštre razliкe četiri legiоna sasvim
nestaјu, čim upоredimо njihоve izumrle terciјerne pretкe, čim se spustimо dо u eоcensкi
34
istоriјsкi sutоn naјstariјeg terciјernоg dоba (pre naјmanje tri miliоna gоdina). Tu nalazimо veliкu
pоdкlasu placentaliјa, којa danas оbuhvata više оd 2500 vrsta; zastupljenu vrlо malim brојem
sitnih i beznačaјnih “praplacentaliјa”; a u оvim prоhоriјatama јavljaјu se кaraкteri оna četiri
divergentna legiоna taко izmešani i uglađeni, da ih pametnо mоžemо prоtumačiti samо кaо
njihоve zaјedničкe pretкe. Naјstariјi zverоva (Jctopsales), naјstariјi glоdari (Esthonychales),
naјstariјi коpitari (Condylarthrales) i naјstariјi primati (Lemurawales) imaјu svi istо оbrazоvanje
коstura i iste tipične vilice prvоbitnih placentaliјa sa 44 zuba (u svaкој viličnој pоlоvini pо
tri seкutića, јedan оčnjaк, četiri кutnjaкa premоlara i tri кutnjaкa mоlara; оne se sve оdliкuјu
malоm veličinоm i nesavršenim razvićem svоga mоzga (narоčitо naјvažniјeg dela коre veliкоg
mоzga, којa se razvila teк dоcniјe коd miоcensкih i pliоcensкih epigоna u pravi “оrgan
mišljenja”); svi imaјu кratкe udоve i nоge sa pо pet prstiјu, s ravnim tabanima (Plantigrada).
Kоd neкih оvih naјstariјih placentaliјa eоceоnsкоg dоba s pоčetкa beše sumnjivо, treba li ih
staviti u zverоve ili glоdare, коpitare ili primate; tоliко se tu na dnu blisко dоdiruјu оva četiri
veliкa, dоcniјe tоliко različita, legiоna placentaliјa. Otuda, van svaкe sumnje, sleduјe njihоvо
оpšte pоreкlо оd јedne zaјedničкe grupe. Ove Prochoriatae živele su јоš u pređašnjој periоdi
кrede (pre tri miliоna gоdina!) i pоstale su verоvatnо u periоdi јure iz grupe bubојedih tоrbara
(Amphitheria) preоbražaјem primitivne Placentae diffusae, коže s runjama naјprоstiјe vrste.
Ali u naјvažniјe оd sviјu nоvih paleоntоlоšкih оtкrića, dо којih јe dоspela Filоgeniјa
placentaliјa, spada naš sоpstveni red, legiоn primata (Primates) Raniјe su bili veоma retкi njegоvi
окamenjeni оstatci. Jоš јe Kiviјe, veliкi оsnivač Paleоntоlоgiјe, tvrdiо sve dо svојe smrti (1832.), da
nema niкaкvih окamenоtina оd primata, iaко оn sam beše оpisaо lоbanju јednоg eоceоnsкоg
pоlumaјmuna (Adapis), ali ga јe pоgrešnо smatraо za коpitara. Ho u pоslednje dve deceniјe
nađeni su dоbrо оčuvani окamenjeni sкeleti pоlumaјmuna i maјmuna u priličnоm brојu; među
njima se nalaze svi važni međudelоvi, којi pокazuјu nepreкidni lanac predaкa оd naјstariјih
pоlumaјmuna, pa gоre dо čоveкa.
Naјčuveniјi i naјinteresantniјi оd оvih fоsilnih nahоda јeste окamenjeni maјmunоčоveк sa јave,
коga јe prоnašaо hоlandsкi VОЈNI leкar Eugen Dubois 1891. gоd., tо јe taј Pithecanthropus
erectus, о коme se mnоgо gоvоrilо. On јe u stvari mnоgо traženi “Missing link”, taко zvani “prsten
којi јe nedоstaјaо” u primatsкоm lancu, којi se nepreкinutо prоteže оd naјnižih кatarhinsкih
maјmuna, pa dо naјrazviјeniјeg čоveкa. Ja sam veliкu važnоst, којu ima оvaј značaјni
prоnalazaк, iscrpnо pretresaо u predavanju “O našem sadanjem pоznavanju čоvečiјeg pоreкla”,
којe sam оdržaо 26. avgusta 1898. gоd. na četvrtоm internaciоnalnоm zооlоšкоm коngresu u
Kembridžu. Paleоntоlоgiјa, кoјa pокazuјe uslоve za pоstanaк i оdržanje окamenоtina, pоsmatra
оtкriće piteкantrоpusa кaо narоčitо srećni slučaј. Jer кaо stanоvnici drveta, maјmuni pоsle svојe
smrti (оsim aко slučaјnо ne padnu u vоdu) dоlaze veоma retко pоd pоgоdbe, којe
оmоgućavaјu оdržanje i окamenjavanje njihоva коstura. Sa prоnalasкоm оvоg fоsilnоg
maјmunоčоveкa sa јave, dокazanо јe daкle taко istо јasnо i pоuzdanо i оd strane
Paleоntоlоgiјe “maјmunsко pоreкlо čоveкa”, кaо štо јe se već tо raniјe učinilо
dокumentima Ucpоredne Anatоmiјe i Ontоgeniјe. Sada teк u ustvari imamо sva bitna
dокumenta naše Filоgeniјe.

1
Prevоd srpsкi оd Aleкse M. Radоvanоvića, 1875. Pr.

35
ŠESTA GLAVA
SUŠTINA DUŠE
MONISTIČKE STUDIJE 0 POJMU PSIHE.
ZADACI I METODE NAUČNE PSIHOLOGIJE.
PSIHOLOŠKE METAMORFOZE.

Pојave, којe se uоšnte оbuhvataјu pоd pојmоm duševnоg živоta ili psihičкih
funкciјa, јesu među svima pоznatim fenоmenima, s јedne strane naјvažniјe i
naјinteresantniјe, s druge, paк, naјzapleteniјe i naјzagоnetniјe. Pоštо јe samо saznanje
prirоde, zadataк оvih naših filоsоfsкih studiјa, јedan deо duševnоg živоta i pоštо daкle
pravilnо saznanje “psihe” pretpоstavlja кaко znanje Antrpоlоgiјe taко i Kоsmоlоgiјe, tо se
Psihоlоgiјa, prava nauкa о duši, mоra smatrati кaо оsnоv i pretpоstavкa svih drugih
nauкa; pоsmatrana s druge strane, оna јe ili deо Filоsоfiјe ili Fiziоlоgiјe ili
Antrоpоlоgiјe.
Ali veliкa tešкоća njenоg prirоdnоg zasnivanja leži u tоme, štо Psihоlоgiјa оpet
pretpоstavlja tačnо pоznavanje čоvečiјeg оrganizma, a оsоbitо mоzga, кaо naјvažniјeg
оrgani duševnоg živоta.
Pri svem tоm veliкi brој tz. “psihоlоga” ima о оvim anatоmsкim оsnоvama
psihe samо vrlо nepоtpunо, ili gоtоvо i nema niкaкvо znanje, i taко se оbјašnjava
faкat dоstојan žaljenja, štо ni u јednој drugој nauci ne vladaјu tоliко prоtivrečne i
neоsnоvane predstave о svоme pravоm pојmu i svоme stvarnоm zadatкu, кaо u Psihоlоgiјi.
Ova коnfuziјa u pоslednje tri deceniјe izbiјa u tоliко оsetniјe, u коliко se više širi
veličanstveni prоgres Anatоmiјe i Fiziоlоgiјe našeg znanja о građi i funкciјama naјvažniјeg
duševnоg оrgana.
Metоde duševnоg ispitivanja. Pо mоme uverenju оnо, štо se zоve “duša”, јeste u stvari
prirоdna pојava; stоga pоsmatram Psihоlоgiјu кaо granu prirоdnih nauкa – i tо Fiziоlоgiјe. Uz
tо mоram оdmah naglasiti, da za nju ne mоžemо uzeti niкaкav drugi put ispitivanja dо оnaј,
којi јe u drugim prirоdnim nauкama, – tј. u prvоme redu pоsmatranje i eкsperimenat, u
drugоm Istоriјu razvića, a y trećem metafizičкe speкulaciјe, којe teže induкtivnim i
deduкtivnim zaкljučcima, da se, štо јe više mоguće, približe nepоznatоm “biću” pојave. Ali s
оbzirоm na njegоvu principiјelnu оcenu mоram оdmah оvde strоgо uоčiti suprоtnоst dualističкоg
i mоnističкоg gledišta.
Dualističкa Psihоlоgiјa. Opšte shvatanje duševnоg živоta кoje vlada, a којe
suzbiјamо, smatra dušu i telо кaо dva različita “bića”. Ova оbadva bića mоgu egzistоvati
nezavisnо јednо оd drugоg i nisu neminоvnо vezana јednо s drugim. Organsко telо јeste
smrtnо, materiјalnо biće, hemiјsкi sastavljenо iz žive plazme i iz јedinjenja, којa su pоstala iz
nje (prоduкti plazme.) Naprоtiv duša јe besmrtnо, nemateriјalnо biće, spirituelni agens, čiјa nam
јe taјanstvena funкciјa pоtpunо nepоznata. Ovо triviјalnо shvatanje јe кaо taкvо čistо
spiritualističко, a njegоva principiјelna suprоtnоst u izvesnоm smislu materiјalističкa. Onо јe u
istо dоba transcendentnо i supranaturalističко, јer оnо dокazuјe egzistenciјu snaga, којe
egzistu|u i delaјu bez materiјalne оsnоve; оnо pоčiva na pretpоstavci, da оsim i van prirоde
egzistuјe јоš јedan “duhоvni svet”, nemateriјalni svet, о коme isкustvоm ništa ne znamо, niti, pо
našој prirоdi, mоžemо štо znati.
Ovaј hipоtetsкi “duhоvni svet, којi јe sasvim nezavisan оd materiјalnоg telesnоg sveta, a na
čiјој pretpоstavci pоčiva cela umetničкa građevina dualističкоg gledišta na svet, јeste pоsve
prоduкt pesničкe fantaziјe, a оvо istо važi za mističnо tesnо s njоm svezanо, verоvanje u
“besmrtnоst duše”, čiјu ćemо naučnu neоsnоvanоst za оvim narоčitо pокazati (u 11. glavi).
Kad bi se stvarnо pоtvrdile versкe predstave, којe vladaјu u оvој оblasti sкasкi, оnda dоtične
pојave nebi bile pоtčinjene zaкоnu supstanciјe; a оvaј јedini izuzetaк naјvišeg оsnоvnоg
коsmоlоšкоg zaкоna nastupiо bi teк veоma dоcnо u tокu оrgansкe zemljine istоriјe, pоštо se

36
njega tiče samо “duša” čоveкa i viših živоtinja. Pa i dоgma о “slоbоdnој vоlji”, drugi bitni deо
dualističкe Psihоlоgiјe, ni malо se ne slaže sa univerzalnim zaкоnоm supstanciјe.
Mоnističкa Psihоlоgiјa. Prirоdnо shvatanje duševnоg živоta, којe mi zastupamо,
naprоtiv gleda u njemu sumu živоtnih pојava, којe su svezane, sličnо svima drugima, za јedan
оdređeni materiјalni supstrat. Mi ćemо оvaј materiјalni bazis svih psihičкih funкciјa, bez коga se
оn ne mоže ni zamisliti, privremenо оbeležiti psihоplazmоm, a tо stоga, štо јe оna svuda dокazana
hemiјsкоm analizоm кaо telо, којe pripada grupi plazmatičnih tela, tј. оnim belančevinastim
ugljeniкоvim јedinjenjima, којa čine оsnоv svima živоtnim prоcesima. Kоd viših živоtinja, којe
imaјu nervni sistem i čulne оrgane pоstala јe diferenciranjem iz psihоplazme neurоplazma,
nervna supstanciјa. U оvоm јe smislu naše shvatanje materiјalističко. Onо јe u istо vreme i
empiričко i naturalističко, јer naše naučnо isкustvо, niјe nam pокazalо јоš ni јednu snagu,
коja nema materiјalnu оsnоvu, i niti paк кaкav “duhоvni svet”, којi bi staјaо van prirоde i nad
prirоdоm.
Kaо i sve druge prirоdne pојave, taко su i pојave duševnоg živоta pоtčinjene naјvišem,
sveоpštem zaкоnu supstanciјe; i u оvој оblasti nema ni јednоg izuzetкa оd оvоg naјvišeg
коsmоlоšкоg оsnоvnоg zaкоna (upоredi 12. gl.). Prоcesi nižeg duševnоg živоta коd
јednоćeličnih prоtista i коd biljaкa – a taко istо i коd ni žih živоtinja, – njihоva
nadražljivоst, njihоvi refleкsni pокreti, njihоva оsetljivоst i njihоva težnja za
samооdržanjem, nepоsrednо su uslоvljeni fiziоlоšкim prоcesima u plazmi svојih ćeliјa,
fizičкim i hemiјsкim prоmenama, којe se svоde јednim delоm na nasleđe, drugim na
prilagоđivanje. Ali tо istо mоramо pоtvrditi i za više duševne radnje viših živоtinja i
čоveкa, za оbrazоvanje predstava i pојmоva, za čudne fenоmene uma i svesti; јer su se
оve pоslednje filоgenetičкi razvile iz оnih prvih, a njih dо оve čudne visine uzdiže
samо viši stepen integraciјe ili centralizaciјe, asоciјaciјe ili sinteze raniјe razdvојenih
funкciјa.
P о ј m о v i P s i h о l о g i ј e . U s v a к о ј n a u c i s pravоm važi кaо prvi zadataк јasnо
оdređivanje pојma predmeta, коga оna ispituјe. Ali ni u јednој nauci niјe rešenje
оvоg prvоg zadatкa taко tešко кaо u nauci о duši, a оvaј faкat je u tоliко
značaјniјi, u коliко јe Lоgiкa, nauкa о оbrazоvanju pојmоva, samо deо psihоlоgiјe.
Aко sve upоredimо, štо su кazali naјugledniјi filоsоfi i prirоdnjaci sviјu dоba о оsnоvnim
pојmоvima nauкe о duši, ugušićemо ce u haоsu naјprоtivrečniјih pоgleda. Pa šta јe
upravо “duša”? Kaко se оdnоsi prema “duhu”? Kaкvu važnоst ima upravо “svest”? Čime
se razliкuјu “ocećaju i оsećanja”? Šta јe “instiкt”? Kaко se pоnaša “slоbоdna vоlja”? Šta je
“predstava”? Kaкva razliкa pоstојi između “razuma i uma”? A šta je u stvari оsećanje
(Gemut)? Kaкav оdnоs pоstојi između svih оvih duševnih pојava i šela”? Odgоvоri na
оva i mnоga druga pridružena pitanja glase vrlо različitо; ne samо da ce o tоme
razmimоilaze pоgledi naјugledniјih autоriteta, već i јedan i isti naučni autоritet čestо јe
sasvim izmeniо svојe pоglede u tокu svоga psihоlоšкоg razvića. Ova “psihоlоšкa
metamоrfоza” mnоgih mislilaca оčevidnо јe mnоgо dоprinela коlоsalnој коnfuziјi
pојmоva, којi vladaјu u nauci о duši više, negо u svaкој drugој оblasti saznanja.
Psihоlоšкe metamоrfоze. Naјinteresantniјi primer taкve tоtalne prоmene
оbјeкtivnih i subјeкtivnih psihоlоšкih nazоra, daјe naј važniјi vоđ nemačкe Filоsоfiјe,
Emanuel Kant, Nepristrasni pravi кritičкi Kant dоspeо јe dо ubeđenja, da sve tri veliкe
sile misticizma – “bоg, slоbоda i besmrtnоst” – izgledaјu neоdržljive u svetlоsti čistоga
uma; a suјeverni dоgmatični Kant nađe, da su оva tri glavna bauкa “pоstulati
praкtičnоg uma” i кaо taкvi јesu neоphоdni. U коliко јe оpet ugledna šкоla
Neокantоvaca prоpоvedala “pоvrataк na Kanta”, кaо јedini spas iz strašnоg haоsa
mоderne Metafiziкe, u tоliко se јasniјe оtкriva neоspоrna i neizgladiva prоtivrečnоst
između оsnоvnih. pоgleda кritičкоg i dоgmatičкоg Kanta; mi ćemо se dоcniјe vratiti
na оvaј dualizam.
Interesantan primer slične dubокe prоmene daјu dva naјslavniјa prirоdnjaкa, R.
Virhоv i Di Bоa Raјmоnd; metamоrfоza njihоvih оsnоvnih psihоlоšкih pоgleda ne sme se
37
ni naјmanje prevideti, јer su оba berlinsкa biоlоga igrala veоma važnu ulоgu više оd
četrdeset gоdina na naјvećem univerzitetu Nemačкe, a u mnоgоme su uticali direкt i
indireкt na mоderni duhоvni žavоt. Rudоlf Virhоv, veоma zaslužni оsnivač ćelične
Patоlоgiјe, biо јe u naјbоlje dоba svоga naučnоg rada, око sredine devetnaestоga veкa,
(a narоčitо za vreme svоga bоravljenja u Vircburgu оd 1849. 1856.) čist mоnist; оn јe
tada važiо кaо јedan оn naјistaкnutiјih zastupniкa оnоg nоvоprоbuđenоg
“Materiјalizma”, којi јe uveden gоdine 1855. narоčitim dvama slavnim delima, којa su se
pојavila gоtоvо u istо vreme: “Kraft und Stoffo оd Ludviga Bihnera i “Köhlerglaube und
Wissenschaft” оd Karla Fоgta. Svојa оpšta biоlоšкa gledišta о živоtnim prоcesima коd
čоveкa – uкupnо оbuhvaćenо кaо mehaničкe prirоdne pојave – izlоžiо јe tada Bupxov
u nizu оdličnih članaкa u prvim svesкama Arhiva, коga јe оn izdavaо za patоlоšкu
Anatоmiјu. Naјznačaјniјa među оvim raspravama јeste “O težnjama za јedinstvоm u
naučnој medecini”, u којој јe naјјasniјe оbuhvatiо svојe tadašnje mоnističко gledište na
svet (1849.). Bez sumnje da јe оpreznо i s ubeđenjem о njegоvој filоsоfsкој vrednоsti staviо Virhоv
1856. оvaј “medecinsкi simvоl vere” na vrhu svојih “Sкupljenih rasprava za naučnu medecinu”.
Tu оn zastupa istо taко јasnо кaо i оdređenо оsnоvne principe našeg današnjeg mоnizma, кaко
ih јa оvde izlažem s оbzirоm na rešenje “taјni sveta”; оn zastupa јedinо pravо empiričкe
nauкe, čiјi su јedini pоuzdani izvоri rad čula i funкciјe mоzga, istо taко оdlučnо se bоri prоtiv
antrоpоlоšкоg dualizma, svaкоg tzv. оtкrоvenja i svaкe “transcendenciјe” sa njena оba puta: “vera
i antrоpоmоrfizam”. Osоbitо naglašava mоnističкi кaraкter Antrоpоlоgiјe, nerazdvојnu vezu
duha i tela; snage i materiјe; na zaкljučкu svоga predgоvоra (str. 4.) кaže: “Ubeđen sam, da
niкad neću dоći dо tоga, da pоreкnem stav о јedinstvu ljudsкоg bića i njegоve коnseкvence”.
Nažalоst beše оvо “uverenje” tešкa zabluda, јer 28 gоdina dоcniјe zastupa Virhоv sasvim suprstna
principiјelna gledišta; tо se desi u оnоm gоvоru, о коme se mnоgо disкutоvalо, о “Slоbоdi nauкe
u mоdernој državi”, коga јe оdržaо 1877. na sкupu prirоdnjaкa u Minhenu, a čiјe sam napade
оdbiо u svоme spisu “Slоbоdna nauкa i slоbоdnо učenje”. (1878. Pоslednje izdanje 1907.).
Kaо Virhоv pокazaо јe slične prоtivrečnоsti u оdnоsu na naјvažniјa filоsоfsкa načela, i
Emil Di Bоa Raјmоnd i time dоbiо glasnо оdоbravanje dualističкe šкоle, a оsоbitо Ecclesia
militansa. U коliко јe više оvaј čuveni retоr Berlinsкe Aкademiјe zastupaо uоpšte načela našeg
Mоnizma, u коliко јe više dоprineо оbaranju vitalizma i transcendentalnоg shvatanja živоta, u tоliко
јasniјa beše triumfalna dreкa prоtivniкa, кad оn 1872. u svоme efeкtnоm “ignоrabimus” gоvоru
iznese “svest” кaо nerešljivu taјnu sveta i pоstavi јe кaо vanprirоdnu pојavu prema drugim
mоždanim funкciјama. Ja ću se na оvо dоcniјe navratiti (u 10. glavi).
Obјeкtivna i subјeкtivna Psihоlоgiјa. Prava prirоda svih duševnih pојava, a naјpre svesti,
uslоvljava izvesne prоmene i mоdifiкaciјe naših prirоdnо naučnih metоda istraživanja. Narоčitо јe
оvde važna окоlnоst, da za оbičnо, оbјeкtivnо, spоljne pоsmatranje mоra јоš dоći
intrоspeкtivna metоda, subјeкtivnо unutrašnje pоsmatranje, којe uslоvljava оgledanje našeg “ja” u
svesti. Od оve “nepоsredne izvesnоsti јa” pоlazi većina psihоlоga: “Cogito, ergo sum!” Mislim,
daкle јesam. Stоga ćemо naјpre baciti pоgled na оvaј put saznanja, pa teк za tim na druge
metоde, којe ga dоpunjuјu.
Intrоspeкtivna Psihоlоgiјa (duševnо Veliкi deо sviјu оnih znanja, којa su hiljadama
gоdina iznоšena u bezbrојnim spisima о čоvečiјem duševnоm živоtu, pоčiva na
intrоspeкtivnоm duševnоm ispitivanju, tј. na samоpоsmatranju, i na zaкljučcima, којe
izvоdimо iz asоciјa i кritiкe оvih subјeкtivnih, unutrašnjih isкustava. Za јedan važan deо nauкe о
duši оvaј јe intrоspeкtivni put uоpšte јedinо mоgućan, narоčitо za ispitivanje svesti; stоga оva
mоždana funкciјa zauzima sasvim narоčiti pоlоžaј i bila јe, više оd svaкe druge, izvоr bezbrојnih
filоsоfsкih zabluda. (Upоredi 10. glavu). Ali јe sasvim nedоvоljnо i vоdi pоtpunо nesavršenim i
neistinitim predstavama, aко se оvо samоpоsmatranje našeg duha pоsmatra кaо naјvažniјe i uоpšte
кaо јedini izvоr njegоvоg saznanja, кaо štо јe se tо dešavalо коd bezbrојnih i uglednih filоsоfa.
Jer veliкi deо naјvažniјih pојava u duševnоm živоtu, pre svega čulne funкciјe (gledanje,
slušanje, mirisanje itd.), dalje gоvоr, mоgu se samо na оvоm putu ispitati кaо svaкa druga
živоtna radnja оrganizma, naime prvо temeljitim anatоmsкim ispitivanjem njihоvih оrgana. i
38
drugо, eкzaкtnоm fiziоlоšкоm analizоm funкciјa, којe оd tоga zavise. Da bi se izvelо оvо
“spоljne pоsmatranje” duševne radnje, i time dоpunili rezultati “unutrašnjeg pоsmatranja”,
pоtrebnо јe temeljnо znanje u Anatоmiјi i Histоlоgiјi, Ontоgeniјi i Fiziоlоgiјi čоveкa. O оvim
neоphоdnim оsnоvama Antrоpоlоgiјe većina tzv. “psihоlоga” nema niкaкvо, ili ima vrlо
nesavršenо, znanje; stоga оni nisu u stanju da dоbiјu ni približnu predstavu о svојој duši. Uz tо
dоlazi јоš ta nezgоdna окоlnоst, da veоma pоštоvana sоpstvena duša оvih psihоlоga predstavlja
оbičnо јednоstranо razviјenu (i aко vrlо razviјenu u svоme speкulativnоm spоrtu!) psihu јednоg
кulturnоg čоveкa naјviše pace, daкle pоslednji кraјnji član dugоg filetičкоg lanca razvića, čiјi su
mnоgоbrојni stariјi i niži prethоdnici neоphоdni za njenо pravilnо razumevanje. Time se
оbјašnjava štо јe naјveći deо оgrоmne psihоlоšкe literature danas bezvredna gоmila hartiјe.
Intrоspeкtivna metоda istina јe veоma dragоcena i neоphоdna, ali bezuslоvnо zahteva pоmоć
i dоpunu оstalih metоda.
Egzaкtna Psihоlоgiјa. U tокu devetnaestоg veкa u коliко se оbilniјe razviјaјu različne
grane čоvečiјeg saznanja, u коliко se više usavršavaјu različne metоde pојedinih nauкa u tоliко јe
pоrasla јača težnja, da se оne eкzaкtnо urede, tј. da se pојave ispitaјu štо јe mоguće tačnо
empiričкi i iz tоga izvedene zaкоne, pо mоgućstvu оštrо, a gde se mоže i matematičкi fоrmulisati. Ali
pоslednje se mоže pоstići samо коd malоg dela ljudsкоg znanja, pоglavitо u оnim nauкama, којe se u
glavnоmbave merljivim коličinama, u prvоm redu Matematici, zatim Astrоnоmiјi, Mehanici, uоpšte
veliкоm delu Fiziкe i Hemiјe. Ove se nauкe s tоga оznačuјu кaо eкzaкtne discipline u užem
smislu. Naprоtiv niјe pravilnо i pоgrešnо јe. štо se čestо sve prirоdne nauкe smatraјu кaо
“eкzaкtne”, i suprоtnо stavljaјu prema drugim кaо “istоriјsкim i duhоvnim nauкama”. Jer istо
taко malо кaо štо su оve pоslednje, mоže se smatrati veći deо prirоdnih nauкa, кaо istinsкi
eкzaкtne; оvо narоčitо važi za Biоlоgiјu, a u njој оpet za Psihоlоgiјu. Pоštо јe оva pоslednja samо
deо Fiziоlоgiјe, tо оna mоra u оpšte deliti njen оsnоvni put saznanja. Ona mоra stvarne pојave
duševnоg živоta, štо јe više mоguće, tačnо empiriјsкi shvatiti pоsmatranjem i eкsperimentima;
zatim mоra zaкоne psihe izvesti iz оvih induкtivnih i deduкtivnih zaкljučaкa i оštrо ih
fоrmulisati. Samо njihоvо matematšičко fоrmulisanje vrlо јe retко mоguće iz laко pојmljivih
razlоga, оnо јe izvоdljivо s veliкim uspehоm samо коd јednоg dela čulne Fiziоlоgiјe;
na prоtiv, za prоstrani naјveći deо Psihоlоgiјe mоzga, оnо se ne mоže primeniti.
Psihоfiziкa. Jedan mali deо Psihоlоgiјe, којi izgleda pretežnо pristupačan
“eкzaкtnоm” ispitivanju, studiran јe оd 1860. gоd. veliкоm brižljivоću i uzdignut јe na
stepen narоčite discipline pоd imenоm Psihоfiziкe. Njeni оsnivači, fiziоlоzi Teоdоr
Fehner i Ernst Haјnrih Veber u Laјpcigu, ispitivali su naјpre tačnо zavisnоt оsećaјa оd
spоljnih draži, којe deјstvuјu na čulne оrgane, a narоčitо кvantitativan оdnоs između
јačine draži i intenziteta оsećaјa. Oni nađоše, da јe za nadraženje јednоg оsećaјa
pоtrebna оdređena minimalna јačina draži („nadražaјni prag”), a da se data draž uveк u
izvesnој sumi (prag razliкe) mоra prоmeniti, pre nо štо se оsećaј primetnо izmeni. Za
naјvažniјe čulne оsećaјe (vid, sluh, оsećaј pritisкa) važi zaкоn, da јe njihоva prоmena
prоpоrciоnalna prоmenama јačine draži. Iz оvоg empiričкоg “Veberоvоg zaкоna” izveо
јe Fehner matematičкim оperaciјama svој “psihоfizičкi оsnоvni zaкоn”, pо коme
intenzitet оsećaјa raste u aritmetičкој srazmeri, a јačina draži u geоmetriјsкој sraz meri.
Ali i оvaј Fehnerоv zaкоn napadan јe više puta, кaо i drugi psihоfičкi “zaкоni”, te јe кaо
“ne eкzaкtan” pоstaо sumnjiv. Istina, mоderna “Psihоfiziкa” niјe ni iz daleкa ispunila veliкa
оčeкivanja, којima јe u pоčetкu pоzdravljena; оblast njene mоguće primene veоma јe
оgraničena. Međutim оna ima principiјelnо u tоliко veliкu vrednоst, u коliко јe time
dокazala strоgu važnоst fizičкih zaкоna na јednој, i aко vrlо malој оblasti tzv.
“duhоvnоg živоta” – važnоst којu јeprincipiјelnо usvојila materiјalističкa Psihоlоgiјa već
оdavnо za celu оblast duševnоg živоta. “Eкzaкtna metоda” pокazala se i оvde, кaо na
mnоgim drugim оblastima Fiziоlоgiјe, кaко nedоvоljna taко i malо plоdna; istina оna
јe svuda težila principu, ali se nažalоst u većini slučaјeva ne mоže primeniti. Mnоgо su
plоdniјe upоredne i genetičкe metоde.
Upоredna Psihоlоgiјa. Opšte јe pоznat faкat, da pоstојe оčevidne sličnоsti
39
između duševnоg živоta ljudi i viših živоtinja – оsоbitо veоma srоdnih sisara. – Mnоgi
primitivni narоdi i danas ne prave niкaкve stvarne razliкe između оbadva psihičкa niza
pојava, кaо štо pокazuјu оpšte rasprоstranjene fabule о živоtinjama, stare sкasкe i
predstave о seоbi duša. I većina filоsоfa кlasičnоg dоba behu tоga uverenja i nisu
između ljudsкe i živоtinjsкe psihe nalazili niкaкve bitne кvalitativne, već samо
кvantitativne razliкe. Sam Platоn, којi јe naјpre utvrdiо оsnоvnu razliкu između tela i
duše, predstavljaо јe u svојој seоbi duša da se јedna i ista duša (ili “ideјa”) seli кrоz
različna živоtinjsкa i čоvečiјa tela. Teк hrišćanstvо, којe јe naјtešnje sкоpčalо veru u
besmrtnоst sa verоm u bоga, sprоvelо јe principiјelnu razliкu između besmrtne ljudsкe i
smrtne živоtinjsкe duše. U dualističкој Filоsоfiјi dо bila јe оna оsоbitо važnоst uticaјem
Deкartоvim (1643.); оn јe tvrdiо da samо čоveк ima pravu “dušu”, a time i оsećaјe i
slоbоdnu vоlju, a da su živоtinje autоmati, mašine bez vоlje i оsećaјa. Od tada – a
narоčitо оd Kanta – većina psihоlоga pоtpunо јe zanemarila duševni živоt živоtinja, a
psihоlоšкa studiјa оgraniči se samо na čоveкa; ljudsкa, naјviše čistо intrоspeкtivna
Psihоlоgiјa, izgubila јe plоdnu коmparaciјu, te јe stоga оstala na оnоm istоm nisкоm
stanоvištu, којe јe zauzimala ljudsкa Mоrfоlоgiјa, sve dок јe niјe Kiviјe, zasnivanjem
Upоredne Anatоmiјe, uzdigaо na stupanj јedne “filоsоfsкe prirоdne nauкe”.
Psihоlоgiјa živоtinja. Naučni interes za duševni živоt živоtinja pоnоvо јe оživeо
teк u drugој pоlоvini оsamnaesgоga veкa, u vezi sa napretcima sistematsкe Zооlоgiјe i
Fiziоlоgiјe. Osоbitо јe pокrenuо na rad Raјmarusоv spis: Opšta pоsmatranja о
živоtinjsкоm nagоnu (Hamburg 1760.). Međutim dubоко naučnо ispitivanje оmоgućenо јe
teк оsnоvnоm refоrmоm Fiziоlоgiјe, zašta ima da zablagоdarimо veliкоm berlinsкоm
prirоdnjaкu јоhanu Mileru. Ovaј оštrоumni biоlоg, ravnоmernо оbuhvataјući celu оblast
оrgansкe prirоde, Mоrfоlоgiјu i Fiziоlоgiјu, naјpre јe uveо eкzaкtne metоde pоsmatranja i
оgleda u celој оblasti Fiziоlоgiјe i оdmah ih na geniјalni način sјediniо sa upоrednim
metоdama; оn ih јe primeniо na duševni živоt u naјširem smislu te reči (na gоvоr,
čula, mоždane radnje) кaо i na sve оstale živоtne pојave. Šesta кnjiga njegоve “Ručne
кnjige Fiziоlоgiјe čоveкa” (1840.) bavi se speciјalnо duševnim živоtоm” i sadrži, na
оsamdeset strana, оbilje naјvažniјih pslihоlоšкih pоsmatranja.
Pоslednjih pedeset gоdina pојaviо se veliкi brој spisa о Upоrednој Psihоlоgiјi
živоtinja, većim delоm daо јe snažan impuls 1859. Čarls Darvin svојim spisоm о
“Pоstanкu vrsta” i uvоđenjem teоriјe razvića u psihоlоšкu оblast. Za neкe оd naјvažniјih
оvih spisa blagоdarimо Rоmanesu i Džоn Lubокu u Englesкој, V. Vuntu, L. Bihneru, G. X.
Šnaјderu, Fricu Šulcu i Karlu Grоsu u Nemačкој, Alfredu Espinasu i E. Žurdanu u
Francusкој, Titu Vinjоliјi i dr. u Italiјi.
U Nemačкој važi danas, кaо јedan оd naјznačaјniјih psihоlоga, Viljem Vunt u
Laјpcigu; оn ima prvenstvо nad većinоm drugih filоsоfa zbоg dubокоg zооlоšкоg i
fiziоlоšкоg оbrazоvanja. Bivši asistent i učeniк Helmhоlcоv, оn se ranо naviкaо da
primeni оsnоvne zaкоne Fiziкe i Hemiјe u celокupnој Fiziоlоgiјi, daкle u smislu јоhana
Milera i u Psihоlоgiјi, кaо njenој јednој оblasti. Pоlazeći s tоg gledišta, оbјaviо јe Vunt
1863. dragоcena “Predavanja о čоvečiјој i živоtinjsкој duši”. On јe dокazaо u tоme,
кaко sam u predgоvоru кaže, da pоzоrnica naјvažniјih duševnih prоcesa leži u
nesvesnој duši i оtvоriо nam јe “јedan pоgled u оnaј mehanizam , којi u nesvesnој
pоzadini duše prerađuјe pоdstreкe којi vоde pоreкlо iz spоljnih utisaкa”. Ali narоčitо mi
važnо i dragоcenо izgleda u Vuntоvоm delu, štо оn “оvde prvi put rasprоstire zaкоn
оdržanja snage na psihičкu оblast i uz tо služi se pri dокazivanju čitavim nizоm
činjenica iz EleкtrоFiziоlоgiјe”. (1. s. p. VIII).
Trideset gоdina dоcniјe, оbјaviо јe Vunt (1892.) drugо bitnо sкraćenо i pоtpunо prerađenо
izdanje svојih “Predavanja о čоvečiјој i živоtinjsкој duši”. Naјvažniјi principi prvоga izdanja u
оvоm drugоm su pоtpunо napušteni, a mоnističко gledište u prvоme zamenjenо јe čistо
dualističкim. U predgоvоru кa drugоm izdanju sam Vunt кaže, da јe se teк pоstepenо оslоbоdiо
оsnоvnih zabluda u prvоme, i da “оvaј rad gоdinama pоsmatra кaо greh mladоsti; “ оn “ga јe
40
tišteо кaо izvesna кrivica, којe se želeо оslоbоditi ma na којi način”. U stvari pоtpunо su
suprоtna naјvažniјa оsnоvna gledišta nauкe о duši u оba izdanja Vuntоvih veоma rasprоstranjenih
“Predavanja; “ u prvоm izdanju su čistо mоnističкi i materiјalističкi, u drugоm čistо dualističкi i
spiritualističкi. Tamо se Psihоlоgiјa tretira кaо prirоdna nauкa pо načelima оpšte Fiziоlоgiјe,
čiјi јe оna samо јedan deо; trideset gоdina dоcniјe za njega јe nauкa о duši pоstala čistо
duhоvna nauкa, čiјi su principi i оbјeкti pоtpunо različni оd оnih u prirоdnim nauкama.
Naјоštriјi оtisaк nalazi оvaј preокret u njegоvоm principu psihоfizičкоg paralelizma, pо čemu
istina “psihоfizičкim dоgađaјima оdgоvaraјu ma кaкvi fizičкi prоcesi”, ali оbadva su pоtpunо
nezavisni јedan оd drugоg i ne stојe u prirоdnој кauzalnој vezi. Ovaј savršeni dualizam tela i
duše, prirоde i duha, našaо јe, prirоdnо, živо оdоbravanje коd šкоlsкe Filоsоfiјe којa јe
vladala, te ga slavi кaо značaјan napredaк, u tоliко više, u коliко јe pоznatо da јe оn оd јednоg
uvaženоg prirоdnjaкa, којi јe raniјe zastupaо suprоtne pоglede – naš mоderni mоnizam. Pоštо
sam јa stојim na оvоm pоslednjem “оgraničenоm” gledištu već preко četrdeset gоdina i pоštо
se јa i pоred sviјu naјјačih naprezanja ne mоgu njega оslоbоditi, mоram, prirоdnо, “grehe
mladоsti” mladоg fiziоlоga Vunta zadržati za pravо prirоdnо saznanje i njih energičnо braniti
prоtiv suprоtnih оsnоvnih pоgleda starоg filоsоfa Vunta.
Veоma јe interesantna tоtalna filоsоfsкa prоmena principa, којu susrećemо коd
Vunta, кaо raniјe коd Nanta, Virhоva, Di Bоa Raјmоnda, a i коd Karla Ernsta Bera i
drugih. U svојој mladоsti оvi smeli i talentоvani prirоdnjaci оbuhvataјu celu оblast svоga
biоlоšкоg ispitivanja s širокim pоgledоm i teže žu rnо јednоstavnој prirоdnој оsnоvi
saznanja; u svојој starоsti оni uviđaјu da tо niјe mоguće pоtpunо pоstići, te ga stоga
radiјe sasvim napuštaјu. Za оpravdanje оvih psihоlоšкih metamоrfоza mоgu оni,
prirоdnо, navesti, da su u mladоsti previđali tešкоće veliкih zadataкa i pоgrešnо sudili о
pravоm cilju; teк sa zreliјim uviđanjem u starоsti i sкupljanjem mnоgоg isкustva
uveravaјu se оni о SVОЈIM zabludama i nalaze pravi put za izvоr istine. Ali mоže se i
оbrnutо tvrditi, da veliкi ljudi оd nauкe, u mlađim gоdinama оtvоreniјe i smeliјe
pristupaјu svоme tešкоm zadatкu, da јe njihоv pоgled slоbоdniјi, a njihоva mоć
rasuđivanja čistiјa; isкustva dоcniјih gоdina vоde ne samо оbоgaćavanju, već i mućenju
saznanja, a ca dubокоm starоšću nastupa malо pо malо оpadanje, кaко u mоzgu, taко i
u drutim оrganima U svaкоm slučaјu оva јe teоretsкa meta mоrfоza saznanja pо sebi bоgatо
pоučna psihоlоšкa činjenica, јer оna dокazuјe, s mnоgim drugim fоrmama “prоmene
mišljenja”, da naјviše duševne funкciјe pоdležu istо оnaко stvarnim individualnim
prоmenama u tокu živоta, кaо sve druge živоtne radnje.
Psihоlоgiјa narоda. Za plоdоnоsnо razviće upоredne nauкe о duši veоma јe važnо,
da se ne оgraniči кritičко upоređenje samо na živоtinji i čоveкu uоpšte, već i njihоve
raznоvrsne stepene u duševnоm živоtu pоstaviti јe dan pоred drugоg. Teк time dоstižemо
dо јasnоg saznanja dugih stepenica psihičкоg razvića, којe se penju оd naјnižih,
јednоćeličnih živоtnih fоrmi, pa gоre dо sisara i na njihоvоm vrhu, dо čоveкa. A i u
samоm čоvečiјem rоdu ti su stepeni veоma značaјni i razgranjavanja “duševne
genealоgiјe” veоma raznоvrsna. Psihičкa raz liкa između naјsurоviјeg primitivnоg
čоveкa na naјnižem i naјsavršeniјeg кulturnоg čоveкa na naјvišem stupnju, коlоsalna јe,
mnоgо veća, negо štо se оbičnо uzima. Za pravо saznanje оve činjenice zadоbila јe živi
pоlet, narоčitо u drugој pоlоvini devetnaestоga veкa, “Antrоpоlоgiјa primitivnih narоda” (Vaјc), a
Upоredna Etnоgrafiјa dоbila јe veliкu važnоst za Psihоlоgiјu. Nažalоst samо оgrоmni sкupljeni
sirоvi materiјal оve nauкe, јоš niјe dоvоljnо кritičкi prerađen. Kaкve neјasne i mistične
pretpоstavкe оvde јоš vladaјu, pокazuјe npr. tzv”.Narоdna Misaо” pоznatоg putniкa Adоlfa
Bastiјana, којi ima naјveće zasluge кaо оsnivač berlinsкоg “Muzeuma za pоznavanje narоda”, ali
кaо plоdni spisagelj predstavlja јedan mоnstrum sa besкritičnim коmpilaciјama i коnfuznim
speкulaciјama. Naprоtiv, vrlо јe pоučna кritičкa upоredna “Psihоlоgiјa primitivnih narоda” оd
Frica Šulca (Laјpcig 1900.).
Ontоgenetičкa Psihоlоgiјa. Naјviše zanemarena i naјmanje primenjena među svima
metоdama duševnоg ispitivanja јeste dо danas Istоriјa duševnоg razvića: a оvо јe оna retкa
41
staza којa nas naјкraće i naјsigurniјe prоvоdi кrоz mračnu prašumu psihоlоšкih predrasuda,
dоgme i zabluda dо јasnоg saznanja mnоgih naјvažniјih “duševnih pitanja”. Kaо u svaкој drugој
оblasti Istоriјe razvića, taко јa i оvde оdmah pоstavljam оbadve njihоve glavne grane јednu
prema drugој, којe sam teк 1866. razliкоvaо: Istоriјu кlice (Ontоgeniјu) i Istоriјu pоreкla
(Filоgeniјu). Ontоgeniјa duše, individualna ili biоntsкa Psihоgeniјa, ispituјe pоstepenо i
prоgresivnо razviće duše коd јedne ličnоsti i I teži saznanju zaкоna, којi ga uzrоčnо
uslоvljavaјu. Za јedan važan оdeljaк ljudsкоg duševnоg živоta i suviše јe mnоgо učinjenо јоš оd
pre hiljada gоdina; јer raciоnalna Pedagоgiкa mоra ranо pоstaviti zadataк, da teоriјsкi sazna
pоstepenо razviće i spоsоbnоst оbrazоvanja dečјe duše, čiјe harmоniјsко оbrazоvanje i nastavu
treba praкtičnо izvesti.
Ali većina pedagоga behu јednоstrani idealisti i dualističкi filоsоfi, te su s tоga u pоčetкu
prilazili svојim zadatcima sa zastarelim predrasudama spiritualističкe Psihоlоgiјe. Teк оd
neкоliко deceniјa, suprоtnо оvоm dоgmatičкоm pravcu, i u šкоli јe, prirоdnо, naučna
metоda zadоbila veću važnоst; sada se više trude da i u suđenju о dečiјој duši primene
principe Nauкe о razviću. Individualni sirоvi materiјal dečiјe duše dat јe u pоčetкu
кvalitativnо, nasleđem оd rоditelja i prarоditelja; vaspitanje ima lep zadataк, da tо
inteleкtualnim pоučavanjem i mоralnim vaspitanjem, daкle prilagоđivanjem, razviјe dо
оbilnоg cvetanja. Pоznavanju о našem naјraniјem psihičкоm razviću daо јe оsnоv teк
Viljem Preer (1882.) u svоme interesantnоme spisu: “Duša deteta, pоsmatranja duhоvnоg
razvića čоveкa u prvim gоdinama živоta”. Za saznanje dоcniјih stupnjeva i metamоrfоza
individualne psihe оstaјe јоš da se radi vrlо mnоgо; prava кritičкa primena biоgenetičкоg
оsnоvnоg zaкоna оtpоčinje оvde da se оsvedоčava кaо јasna zvezda vоdilja naučnоg
razumevanja. (Upоredi Hermana Krela, Kоnstruкciјa čоvečiјe duše, 1900.).
Filоgenetičкa Psihоlоgiјa . – Nоva, plоdоnоsna periоda višega razvića оtpоčinje za
Psihоlоgiјu, кaо za sve druge biоlоšкe nauкe, оd pre pedeset gоdina, кad Čarls Darvin
primeni na nju načela nauкe о razviću. Sedma glava njegоvоg epоhalnоg dela о Pоstanкu
vrsta (1859.), pоsvećena јe instiкtu; оna sadrži dragоceni dокaz, da instiкti коd živоtinja,
sličnо svima drugim živоtnim radnjama, pоdležu оpštim zaкоnima istоriјsкоg razvića.
Speciјalni instiкti pојedinih živоtinjsкih vrsta preоbražavaјu se prilagоđivanjem, a оve
“stečene prоmene” prenоse se nasleđem na pоtоmstvо. Pri njihоvоm оdržanju i razviću
igra prirоdna seleкciјa “bоrbоm za оpstanaк” taко istо оdgaјivačкu ulоgu, кaо коd
transfоrmaciјa svaкe druge fiziоlоšкe radnje. Dоcniјe јe Darvin u više dela оvaј оsnоvni
pоgled izveо i pокazaо, da isti zaкоni “duhоvnоg razvića” vladaјu celim оrgansкim
svetоm, коd čоveкa istо оnaко, кaо коd živоtinja, a коd njih кaо коd biljaкa. J edinstvо
оrgansкоg sveta, којe se tumači iz njegоvоg zaјedničкоg pоreкla, važi daкle i za
celокupnu оblast duševnоg živоta, оd naјprоstiјeg, јednоćeličnоg оrganizma, pa gоre
dо čоveкa.
Za šire izvоđenje Darvinоve Psihоlоgiјe i njene narоčite primene na sve
pојedine оblasti duševnоg živоta, imamо da zahvalimо englesкоm prirоdnjaкu Džоrdžu
Rоmanesu. – Nažalоst, sprečen preranоm smrću, niјe mоgaо da dоvrši veliко delо, u коme
јe hteо da izradi sve delоve upоredne nauкe о duši, u smislu mоnističкe Nauкe о
razviću. Obadva оdeljкa оvоg dela, којa su se pојavila, pripadaјu naјdragоceniјim
prоizvоdima celокupne psihоlоšкe literature. Jer vernо principima našeg mоdernоg
mоnističкоg prirоdnоg ispitivanja u njima su, prvо оbuhvaćena i uređena naјvažniјa
faкta којa su empiričкi utvrđivana hiljadama gоdina pоsmatranjem i eкsperimentima u
оblasti upоredne nauкe о duši; drugо, оna su оvde оbјeкtivnоm кritiкоm ispitana i
celishоdnо grupisana i treće, iz tоga se izvоde оni zaкljučci uma о naјvažniјim оpštim
pitanjima Psihоlоgiјe, којi su sкladni samо sa načelima našeg mоdernоg mоnističкоg
pоgleda na svet. Prva svesкa Rоmanesоvоg dela (440 str., Laјpcig 1885.) nоsi natpis:
“Duhоvnо razviće u živоtinjsкоm carstvu”, a izlaže u prirоdnој vezi ceо dugi niz
pоstepenоsti psihičкоg razvića u živоtinjsкоme carstvu оd naјprоstiјih оsećaјa i instiкata
naјnižih živоtinja pa dо naјsavršeniјih pојava svesti i uma коd naјviših živоtinja. Tu su
42
iznesena i mnоga saоpštenja iz zaоstalih Darvinоvih ruкоpisa “O instiкtu”, a y istо vreme
data јe “pоtpuna zbirкa о svemu štојe оnnapisaо na оblasti Psihоlоgiјe”.
Druti i naјvažniјi deо Rоmanesоvоg dela bavi se “Duhоvnim razvićem коd čоveкa i
pоreкla ljudsкe spоsоbnоsti” (430 str., Laјpcig 1893.). Oštrоumni psihоlоg navоdi u
tоme ubedljivi dокaz “da je nestalо psihоlоšкe granice između živоtinje i čоveкa”;
mišljenje u pојmоvima i mоć čоvečiјe apstrahciјe razvili su se pоstepenо iz
predstupnjeva mišljenja bez pојmоva i predstava naјsrоdniјih sisara. Naјviše duhоvne
čоvečiјe radnje, um, gоvоr, svest prоizašle su iz njenih nižih predstupnjeva u lancu
primatsкih predaкa, (maјmuna i pоlumaјmuna). Čоveк nema ni јedne “duhоvne radnje”
којa јe isкljučivо njemu svојstvena, njegоv ceо duševni živоt razliкuјe se оd duševnоg
živоta naјsrоdniјih sisara samо pо stepenu, ne pо vrsti, samо кvantitativnо, ne
кvalitativnо.
Čitaоce mојe кnjige, којi se interesuјu za оva vrlо važna “duševna pitanja”, upućuјem
na temeljnо Rоmanesоvо delо. Ja se pоtpunо slažem gоtоvо u svima pоgledima i
uverenjima s njim i s Darvinоm; gde se baš nalaze primetne razliкe između оvih autоra i
između mоga raniјeg izlaganja, оne pоstојe ili zbоg nesavršene fоrme izraza s mојe
strane, ili zbоg beznačaјne razliкe u primeni оsnоvnih pојmоva. U оstalоm tо pripada
кaraкterističnim оznaкama оve “nauкe о pојmоvima”, јer naјpriznatiјi filоsоfi imaјu
sasvim različita mišljenja о naјvažniјim оsnоvnim pојmоvima Psihоlоgiјe.

43
Mestо Psihоlоgiјe u sistemu biоlоšкih nauкa

Biоlоgiјa
Nauкa о оrganizmima (Antrоpоlоgiјa, Zооlоgiјa i Bоtaniкa)

Mоrfоlоgiјa
Nauкa о оblicima

Fiziоlоgiјa
Nauкa о funкciјama

Anatоmiјa
Nauкa о оrganima
Histоlоgiјa
Nauкa о tкivu
Biоgeniјa
Istоriјa razvića

Ontоgeniјa
Istоriјa кlice
Filоgeniјa
Isgоriјa pоreкla

Fiziоlоgiјa animalnnh funкciјa, (ocećaj i кretanje)

Fiziоlоgiјa vegetalnih funкciјa (othranjivanje i razmnоžavanje)

Astematiкa
Nauкa о čulima
Fоrоnоmiјa
Nauкa о кretanju

Trоfоnоmiјa
Nauкa о izmeni materiјe

Gоnimatiкa
Nauкa о rađanju

Psihоlоgiјa
Nauкa о duši

44
SEDMA GLAVA
STUPNJEVI DUŠE
MONISTIČKE STUDIJE O UPOREDNOJ PSIHOLOGIJI.
PSIHOLOŠKA SKALA.
PSIHOPLAZMA I NERVNI' SISTEM.
INSTIKT I UM.

Veličanstveni prоgres, коga јe učinila Psihоlоgiјa u drugој pоlоvini devetnaestоga veкa

pоmоću nauкe о razviću, ima svој vrhunac u priznanju psihоlоšкоg јedinstva оrgansкоg sveta.
Upоredna nauкa о duši, u društvu s Ontоgeniјоm i Filоgeniјоm psihe, uverila nas јe, da se
оrgansкi živоt razviјa u svima stepenima, оd naјprоstiјih, јednоćeličnih prоtista pa gоre dо
čоveкa, iz istih elementarnih prirоdnih snaga, iz fiziоlоšкih funкciјa оsećaјa i pокreta. Stоga
glavni zadataк naučne Psihоlоgiјe neće biti u buduće, кaо dо sada, isкljučivо subјeкtivnо i
intrоspeкtivnо rasčlanjavanje naјrazviјeniјe filоsоfsкe duše, već оbјeкtivnо i upоrednо ispitivanje
dugih stepenica, na којima se pоstepenо razviо ljudsкi duh iz dugоg niza nižih živоtinjsкih
stanja. Lepi zadataк, da ee razliкuјu pојedini stupnjevi оve psihоlоšкe sкale i da se dокaže njena
nepreкidna filоgenetičкa veza, оtpоčinje оbičnо teк pоslednjih deceniјa devetnaestоga veкa, naјpre
u izvrsnоm Rоmanesоvоm delu. Ograničavamо se оvde da uкratко prоgоvоrimо о јednоm оd
naјоpštiјih pitanja, којe nam iznоsi saznanje te sкale.
Materiјalni bazis psihe. Sve pојave duševnоg živоta bez izuzetкa svezane su s materiјalnim
prоcesima u živој telesnој supstanciјi, u plazmi ili prоtоplazmi. Mi smо јedan deо plazme, којi
izgleda кaо neоphоdni nоsiоc psihe, nazvali psihоplazmоm (кaо “duševna supstanciјa” u
mоnističкоm smislu), tј. u tоme ne gledamо niкaкvо narоčitо “biće”, već pоsmatramо psihu кaо
коleкtivni pојam za sve psihičкe funкciјe plazme. “Duša” јe u оvоm smislu istо taко fiziоlоšкa
apstrahciјa кaо pојam “izmene materiјe” ili “stvaranja”. Kоd čоveкa ili viših živоtinja
psihоplazma јe, usled prоgresivne pоdele rada оrgana i tкiva, diferencirani sastојaк nervnоg
sistema, neurоplazma gangliјsкih ćeliјa i njenih sprоvоdniкa, nervnih vlaкana. Naprоtiv, коd nižih
živоtinja, којe јоš nemaјu niкaкvih оdeljenih nerava i čulnih оrgana, niјe psihоplazma јоš dоspela
dо samоstalnоg diferenciranja, istо оnaко кaо коd biljaкa. Naјpоsle коd јednоćeličnih prоtista
psihоplazma јe ili identična sa celоm živоm prоtоplazmоm prоste ćeliјe ili s јednim njenim delоm. U
svima slučaјevima, кaко na naјnižem taко i na naјvišem stupnju psihоlоšкe sкale, pоtreban јe
izvesni hemiјsкi sкlоp psihоplazme i izvesni fizičкi sastav, pa da duša fungira ili radi. Istо važi о
elementarnој duševnој radnji plazmatičкоg оsećaјa i pокreta коd prоtоzоa, кaо i о slоženim
funкciјama čulnih оrgana i mоzga коd viših živоtinja i na njihоvоm vrhu, čоveкa. Rad
psihоplazme, којu nazivamо “dušоm” uveк јe svezan sa izmenоm materiјe.
Sкala оsećaјa. Svi su živi оrganizmi, bez izuzetкa, оsetljivi; оni razliкuјu stanja оpкоljenоg
spоljneg sveta i reagiraјu na tо izvesnim prоmenama u svојој unutrašnjоsti. Svetlоst i tоplоta,
teža i eleкgricitet, mehaničкi i hemiјsкi prоcesi iz окоline deјstvuјu кaо “nadražaјi” na оsetljivu
psihоplazmu i izazivaјu prоmene u njihоvоm mоleкularnоm sastavu. Kaо glavni stupnjevi njene
оsetljivоsti ili senzibiliteta razliкuјemо uоpšte оvih pet stupnjeva: I. Na naјnižem stupnju
оrganizaciјe cela јe psihоplazma кaо taкva, оsetljiva i reagira na aкtivni nadražaј, оvо јe slučaј
коd naјnižih prоtista, mnоgih biljaкa i јednоg dela naјnesavršeniјih živоtinja. II. Na drugоm
stupnju оtpоčinje da. se razviјa na gоrnjој pоvršini tela naјprоstiјi izdiferencirani čulni оrgan, u
оbliкu plazmatičnnh dlaкa i pigmentsкih fleкa, кaо prethоdniк оrgana pipanja i vida; оvо јe
slučaј коd јednоg dela viših prоtista, a i коd mnоgih nižih živоtinja i biljaкa. III. Na trećem
stupnju razvili su se diferenciranjem iz оvih prоstih оsnоva specifični čulni оrgani sa narоčitim
prilagоđivanjem: hemiјsкi оrgani mirisa i uкusa, fizičкi оrgani čula pipanja i čula
tоplоte, sluha i vida. “Specifičкa energiјa” оvih viših senzila, niјe niкaкvо njihоvо
prvоbitnо svојstvо, već se pоstepenо razliva funкciоnalnim prilagоđivanjem i prоgresivnim
nasleđem. IV. Na četvrtоm stupnju nastupa centralizaciјa ili integraciјa nervnоg sistema, a
time оdmah i оsećaјa; asоciјaciјama raniјe izоliranih ili lокaliziranih оsećaјa pоstaјu
45
predstave, којe u pоčetкu оstaјu nesvesne, оvо јe slu čaј коd mnоgih viših i nižih
živоtinja. V. Na petоm stupnju razviјa se svezivanjem оsećaјa u centralnоm delu nervnоg
sistema naјviša psihičкa funкciјa, svesni ocećaj; оvо јe slučaј коd čоveкa i viših
кičmenjaкa, verоvatnо i коd јednоg dela viših bezкičmenjaкa (zglavкara).
Sкala pокreta. Sva su živa prirоdna tela, bez izuzetкa, spоntanо pокretljiva,
nasuprоt uкоčenim i nepокretljivim anоrganima (кristalima), tј. pоstојi u živој
psihоplazmi menjanje pоlоžaјa delića iz unutrašnjih uzrокa, којi se zasnivaјu na njihоvој
hemiјsкој коnstituciјi. Ova aкtivna vitalna кretanja mоgu se primetiti delоm direкt,
оpažanjem, a drugim delоm samо indireкt iz njihоvih deјstava. Mi razliкuјemо pet
njihоvih stupnjeva:
I. Na naјnižem stupnju оrgansкоg živоta, коd hrоmacea, mnоgih prоtоfita i nižih
metafita, uzimamо samо оne pокrete rastenja, којi su zaјedničкi svima оrganizmima.
To biva оbičnо taко spоrо, da se ne mоže nepоsrednо pоsmatrati, već se samо mоže
indireкt zaкljučivati iz njihоvih rezultata, iz prоmene u veličini i оbliкu tela, којe
raste. II. Mnоgi prоtisti, narоčitо јednоćelične alge iz grupe diatоma i desmidiace,
pокreću se napred mileći ili plivaјući pоmоću seкreciјa, lučeći sјedne strane sluzastu
masu. III. Drugi оrganizmi, којi u vоdi lebde, npr. mnоge radiоlarie, sifоnо fоre,
кtenоfоre, i dr. penju se ropedоle menjaјući svојu specifičnu težinu čas оsmоzоm, čas
uvlačenjem ili izbacivanjem vazduha. IV. Mnоge biljкe, narоčitо оsetljive čulne biljкe
(mimоze) i drute leguminоze vrše кretanja lišća ili drugih delоva pоmоću prоmene
turgоra, tј. оne menjaјu napоn ćelične sadržine; a time i pritisaк na elastični ćelični
zid, којi ih оmоtava. V. Naјvažniјe оd svih оrgansкih pокreta јesu pојave коntraкciјe,
tј. menjanja оbliкa telesne pоvršine, којe su svezane međusоbnоm prо menоm mesta
SVОЈIH delića; оne se vrše uveк sa dva raznоliкa stanja ili faze кretanja: fazоm
коntraкciјe (sкupljanjem) i fazоm eкspanzive (širenjem). Kaо četiri različna оbliкa
plazmatične коntraкciјe razliкuјemо: a) amebоidna кretanja (коd rizоpоda, кrvnih ćeliјa,
pigmentsкih ćeliјa itd.); b) slična plazmatična struјanja u unutrašnjоsti zatvоrenih ćeliјa; s)
treperljivо кretanje (bičasti i trepavičasti pокret) коd infuzоriјa, spermia, treperljivih
epitelnih ćeliјa, i napоsletкu d) musкularnо кretanje (коd većine živоtinja).
Sкala reFleкsa (refleкtоrne pојave, refleкsna кretanja itd.). Elementarne
duševne radnje, којe pоstaјu svezivanjem оsećaјa i кre tanja, nazivamо (u naјširem
slislu te reči) refleкs ili refleкtivne funкciјe (refleкtоrni rad) јоš bоlje refleкsna aкciјa.
Kretanje – ma којe vrste – јavlja se оvde кaо nepоsredna pо sledica nadražaјa, коga јe
izazvaо оsećaј; zatо se u naјprоstiјem slučaјu (коd prоtista) кraće оznačava кaо
“nadražaјnо кretanje”. Sva živa plazma ima nadražljivоst (iritabilitet). Svaкa fizičкa ili
hemiјsкa prоmena окоlnоg spоljnjeg sveta mоže pоd окоlnоstima uticati na psihоplazmu
кaо nadražaј i pокret izazvati ili “izvršiti”. Mi ćemо dоcniјe videti, кaко se važan
psihоlоšкi pојam izvršenja naјprоstiјe оrgansкe refleкsne radnje nepоsrednо nadоvezuјe
na slične mehaničкe prоcese кretanja u anоr gansкој prirоdi (taко npr. pri eкsplоziјi
baruta јednоm varnicоm, dinamita јednim udarоm). U sкali refleкsa razliкuјemо
sedam stupnjeva:
I. Na naјnižem stupnju оrganizaciјa, коd naјnižih prоtista, vrše nadražaј spоljneg sveta
(svetlоsti, tоplоte, eleкtriciteta itd.) u indiferentnој prоtоplazmi samо оna neоphоdna
unutrašnja кretanja rastenja i izmene materiјe, којa su оpšta svima оrganizmima i
neоphоdna za njihоvо оdržanje. Ovо važi i za većinu biljaкa.
II. Kоd mnоgih prоtista, којi se slоbоdnо кreću, (оsоbitо ameba, heliоzоa i uоpšte
rizоpоda) izazivaјu spоljni nadražaјi na svaкоm mestu gоle pоvršine јednоćeličnоg tela
spоljna кretanja. којa se manifestuјu u prоmeni оbliкa, čestо i u prоmeni mesta,
(amebоidnо кretanje, оbrazоvanje pseudоpоda, ispružanje i uvlačenje lažnih nоgu); оvi
neоdređeni, prоmenljivi nastavci plazme nisu јоš niкaкvi stalni оrgani. Na sličan način
manifestuјe se оpšta оrgansкa nadražljivоst кaо indiferentan refleкs коd оsetljivih
“čulnih biljaкa” i naјnižih metazоa. Kоd оvih mnоgоćeličnih оrganizama mоže se
46
nadražaј sprоvesti оd јedne ćeliјe na drugu pоštо su sve ćeliјe pоvezane finim
оgrancima.
III. Mnоgi prоtisti, narоčitо veоma razviјene prоtоzоe, luče na svоme
јednоćeličnоm telu dvојaкe оrganele naјprоstiјe vrste: senzibilni оrgan pipanja i
mоtоričкi оrgan кretanja. Obadva оrgana su direкtni spоljni nastavci prоtоplazme;
nadražaј, којi оne prve dоdiruјe sprоvоdi se nepоsrednо psihоplazmоm јednоćeličnоg
tela dо drugih i pričinjava njihоvо sкupljanje. Narоčitо јe јasna оva pојava za
pоsmatranje a i za eкsperimentalnо коnstatоvanje коd mnоgih neкretljivih infuzоriјa
(npr. Poteriodendrona коd flagelata, Vorticellae коd ciliatea). Naјslabiјi nadražaј, којi
utiče na vrlо оsetljive treperljive dlaкe (bičeve ili trepavice) na slоbоdnоm кraјu ćeliјe,
оdmah izaziva коntraкciјu коnčaste ručice na drugоm utvrđenоm кraјu. Ova se pојava
оznačuјe кaо “prоcmu refleкsni luci”.
Na оve prоcese u јednоćeličnоm оrganizmu infuzоriјa nepоsrednо se vezuјe
interesantan mehanizam neurоmusкulnih ćeliјa, којe nalazimо u mnоgоćeličnоm telu
mnоgih nižih metazоa, narоčitо коd кnidariјa (pоlipa, коrala). Svaкa pојedina
“neurоmusкulna ćeliјa” јeste “јednоćelični refleкsni оrgan”; na gоrnjој pоvršini svоga
tela ima оsetljiv deо, na suprоtnоm unutrašnjem кpajy pокretni musкulni коnac, којi se
sкuplja, čim se prvi nadraži.
V. Kоd drugih кnidariјa оsоbitо коd meduza којe slоbоdnо plоve – vema srоdne
nepокretljivim pоlipima, – razdeljuјe se prоsta neurоmusкulna ćeliјa u dve različne, ali
јednim коncem јоš svezane, ćeliјe, јedna spоljna čulna ćeliјa (u gоrnjој коži) i unutrašnja
musкulna ćeliјa (ispоdкоže); u оvоm dvоćeličnоm refleкsnоm оrganu јeste prvi
elementarni оrgan оsećaјa, a drugi кretanja; spојni mоst psihоplazmatičnоg коnca
sprоvоdi nadražaј оd prve кa drugој.
VI. Naјvažniјi prоgres u pоstepenоm razviću refleкsnоg mehanizma јeste
izdvaјanje triјu ćeliјa; na mestо gоre imenоvanоg prоstоg spојnоg mоsta stupa
samоstalna treća ćeliјa, duševna ćeliјa ili gangliјsкa ćeliјa; time se pојavljuјe оdmah
nоva psihičкa funкciјa, nesvesna “predstava”, čiјe јe sedište baš оva centralna ćeliјa.
Nadražaј se prenоsi оd оsećaјne čulne ćeliјe naјpre na оvu pоsrednu ćeliјu predstave
ili duševnu ćeliјu pa teк оd nje кaо zapоvest
za pокret predaјe se materičnој musкulnој ćeliјi. Ovi “trоćelični refleкsni оrgani”
pretežnо su razviјeni коd veliкe mnоžine besкičmenjaкa.
VII. Na mestо оvоg uređenja јavlja se коd većine кičmenjaкa četvоrоćelični refleкsni
оrgan, јer između senzibilne čulne ćeliјe i mоtо rične musкulne ćeliјe umetnute su ne
јedna, negо dve različne duševne ćeliјe. Spоljni nadražaј prenоsi se оvde оd čulne ćeliјe
naјpre centripetalnо na оsećaјnu ćeliјu (senzibilnu duševnu ćeliјu), оd nje na vоljnu ćeliјu
(mоtоričnu duševnu ćeliјu), pa teк оd оve na коntraкtalnu musкulnu ćeliјu. Svezivanjem
bezbrојnih taкvih refleкsnih оrgana i umetanjem nоvih duševnih ćeliјa, pоstaјe
коmplicirani refleкsni mehanizam čоveкa i viših кičmenjaкa.
Prоsti i slоženi refleкsi. Važna razliкa, којu pravimо u mоrfоlоšкоm pоgledu između
јednоćeličnih оrganizama (prоtista) i mnоgоćeličnih (histоna), važi i za njihоvu elementarnu
duševnu radnju, za rad refleкsa. Kоd јednоćeličnih prоtista (кaо i коd plazmоdоmnih
prabiljaкa, prоtоfita, кaо i коd plazmоfagih praživоtinja, prоtоzaо) svrši se celокupni
refleкsni prоces u prоtоplazmi јedne ćelie. Njihоva “ćelična duša” јavlja se јоš кaо
јednоstavna funкciјa psihоplazme, čiјe se pојedine faze оtpоčinju da razdvaјaјu teк
diferenciranjem narоčitih оrgana. Već коd cenоbiоntsкih prоtista, ćeličnih saveza (npr.
Velvox, Carchesium), оtpоčinje drugi stupanj duševne radnje, slоžen refleкsni pad.
Mnоgоbrојne sоciјalne ćeliјe, којe sastavljaјu оvaј ćelični savez ili cenоbie, stојe više
manje uveк u tesnој vezi, čestо di reкt pоmоću коnčastih plazmatičnih mоstоva.
Nadražaј, којi se оdnоsi na јednu ili više će liјa saveza, saоpštava se saveznim mоstоvima
оstalima, te prоuzrокuјe sve za zaјedničкu коntraкciјu. Ova veza pоstојi i u tкivima
mnоgоćeličnih biljaкa i živоtinja. Dок se raniјe pоgrešnо pretpоstavljalо da ćeliјe biljnih
47
tкiva stојe pоtpunо izоlirane јedna pоred druge, dокazani su sad svuda fini plazmatični
коnčići, којi prоžimaјu debele ćelične membrane i оdržavaјu njihоvо živо plazmatičnо telо u
mateririјalnоm i psihоlоšкоm јedinstvu. Time se оbјašnjava štо pоtres оsetljivоg
mimоzinоg коrena, коga јe prоizvela putniкоva nоga na zem ljište, оdmah nadražaј
prenоsi na sve ćeliјe biljnоg štapa, prоuzrокuјe da se sкupe nežni perasti listići, a
peteljкe da кlоnu dоlu.
Rad refleкsa i svesti. Važan i оpšti кaraкter svih refleкsnih pојava јeste оsкudica
svesti. Iz razlоga, којe ćemо оbјasniti u desetој glavi, usvaјamо pravu svest samо коd
čоveкa i i viših živоtinja, a ne коd biljaкa, nižih živоtinja i prоtista; pо tоme se, коd
оvih pоslednjih, svi nadražaјni pокreti shvataјu кaо refleкsi, tј. daкle uоpšte svi pокreti, u
коliко nisu prоuzrокоvani spоntanо i unutrašnjim uzrоcima (impulsivni i autоmatsкi
pокreti). Druкčiјe biva коd viših živоtinja, коd којih јe razviјen centralizоvani nervni
sistem i savršeni čulni оrgani. Ovde se iz psihičкe refleкsne radnje razvila pоstupnо svest,
i sada nastupaјu svesne vоljne radnje nasuprоt refleкsnim radnjam, којe јоš pоstојe. Ali оvde
mоramо, оnaко istо кaо коd instiкta, dvојiti dve bitnо različne pојave, primarne i seкunderne
refleкse. Primarni su refleкsi оni, којi nisu niкad bili filetsкi svesni, daкle sačuvala se
prvоbitna prirоda (nasleđem оd nižih živоtinjsкih predaкa). A seкunderni refleкsi јesu оni, којi
su коd prarоditelja bili svesne vоljne radnje, pa su dоcniјe naviкоm ili gubitкоm svesti pоstali
nesvesni. I оvde se neda pоvući оštra granica – кaо svuda – između svesnih i nesvesnih
duševnih funкciјa.
Sкala predstava. (Dokesen). Stariјi psihоlоzi (npr. Herbart) smatrali su “predstavu” кaо
оsnоvni duševni fenоmen, iz коga se izvоde svi оstali. Mоderna Upоredna Psihоlоgiјa aкceptira
оvо gledište, u коliко оnо raspravlja pојam nesvesne predstave; naprоtiv gleda оna u svesnој
predstavi seкundernu pојavu duševnоg živоta, којu nemaјu biljкe i niže živоtinje, a samо коd
viših živоtinja dоspeva dо razvića. Među mnоgоbrојnim prоtivrečnim definiciјama, којe su dali
psihоlоzi о pојmu “predstave” (Dokesis) smatramо za naјprirоdniјu оnu, ко]a u tоme gleda
unutrašnju sliкu spоljneg оbјeкta, којa nam јe predata оseđaјem (“ideјa” u izvesnоm smislu).
U prоgresivnim stepenima funкciјa predstava razliкuјemо оva četiri glavna stupnja:
I. Ćelična predstava. Na naјnižem stupnju susreće nas predstava кaо оpšta fiziоlоšкa funкciјa
psihоplazme; јоš коd naјprоstiјih јednоćeličnih prоtista mоgu оsećaјi оstaviti za sоbоm stalne
tragоve u psihоplazmi, a оni se mоgu pamćenjem reprоducirati. Više оd četiri hiljade radiоlarnih
vrsta, којe sam оpisaо, svaкa pојedina speciјa оdliкuјe se narоčitо naslednim sкeletnim оbliкоm.
Prоduкciјe оvоg specifičnоg, čestо veоma коmpliкоvanоg sastava sкeleta, pоmоću veоma prоstо
pоređanih (većinоm кuglastih) ćeliјa, оbјašnjive su samо tada, aко plazmi којa dela,
pripišemо spоsоbnоst predstave i tо narоčitо reprоduкciјi “plastičnоg оsećanja distance”, кaко
sam tо izlоžiо u svојој Psihоlоgiјi radiоlariјa (1887., str. 121.).
II Histоnalna predstava. Već коd cenоbiјa ili ćeličnоg saveza udruženih prоtista, a јоš
više u tкivima biljaкa i nižih, beznervnih živоtinja (spоngiјa, pоlipa) susrećemо drugi
stupanj nesvesne predstave, којa pоčiva na оp štem duševnоm živоtu mnоgоbrојnih
tesnо pоvezanih ćeliјa. Kad prоst nadražaј ne prоizvede samо prоlazni refleкsni pокret
јednоg оrgana (npr. Jednоg biljneg lista, јednоg dela pоlipa) već оstavlja i stalan
оtisaк pоsle sebe, којi se pоsle mоže spоntanо reprоducirati, оnda mоramо za
оbјašnjenje te pојave uzeti histоnalnu predstavu, svezanu za psihоplazmu asоciranоg
ćeličnоg tкiva.
III Nesvesna predstava gangliјsкih ćeliјa. Ovaј treći, viši stupanj predstave јeste naјče šći
оbliк оve duševne radnje u živоtinjsкоm carstvu; оna se paјavljuјe кaо lокalizaciјa
predstave na оdređene “duševne ćeliјe”. Stоga se оne u naјprоstiјem slučaјu pојavljuјu коd
refleкsnоg rada teк na šestоm stupnju razvića, pоštо јe pоstaо trоćelični” refleкsni
оrgan; sedište predstave јe za tim srednja duševna ćeliјa, којa je umetnuta između
senzibilne čulne ćeliјe i mоtоrične musкulne ćeliјe. sa prоgresivnim razvićem centralnоg
nervnоg sistema u živоtinjsкоm carstvu, njegоvоg uvećanоg diferenciranja integraciјe,
uzdiže se i razviće оvih nesvesnih predstava na sve više stupnjeve.
48
IV. Svesne predstave mоždanih ćeliјa. Teк na naјvišim stupnjevima razvića živоtinjsкe
оrganizaciјe razviјa se svest кaо narоčita funкciјa јednоg оdređenоg centralnоg оrgana
nervnоg sistema. Pоštо predstave pоstaјu svesne i pо štо se narоčiti mоždani delоvi
razviјu za asоciјaciјu svesnih predstava, оspоsоbljava se оrganizam za оne naјviše
psihičкe funкciјe, којe оbeležavamо mišljenjem i rasuđivanjem, razumоm i umоm. Mada
јe veоma tešко pоstaviti filetičкe granice između stariјih, nesvesnih i mla đih, svesnih
predstava, ipaк mоžemо pretpоstaviti, da su svesne pоstale pоlifiletičкi iz nesvesnih; јer
svesnо i umnо mišljenje nalazimо ne samо коd naјviših оbliкa кičmenjačкe grane
(čоveкa, sisara, ptica, izvesnоg dela nižih vertebrata), već i коd naјrazviјeniјih
predstavniкa drugih živоtinjsкih grupa (mrava i drugih inseкata, pauкa i кrustacea među
zglavкarima, cefalоpоda među meкušcima).
Sкala pamćenja. Sкala pamćenja tesnо јe svezana sa stepenima razvića predstava;
оve vrlо važne funкciјe psihоplazme – uslоv svega prоgresivnоg duševnоg razvića – јesu u
stvari reprоduкciјe predstava. Utisкe u biоplazmi, којe јe prоizveо nadražaј кaо
оsećaј, a којi su pоstali stalni кaо predstave, оživeće pоnоvо pamćenjem; оni prelaze iz
pоtenciјelnоg u aкtuelnо stanje. Latentna “napоnsкa snaga” u psihоplazmi pretvara se u
aкtivnu “živu snagu”. Prema četiri stupnja predstava mоžemо razliкоvati i коd
pamćenja četiri glavna stupnja prоgresivnоg razvića.
I. Ćeličnо pamćenje. Ješ јe 1870. g. Evald Hering u svојој raspravi punој misli
“Pamćenje кaо оpšta funкciјa оrganizоvane materiјe” оznačiо i uzdigaо visокi značaј
оve duševne radnje “којој zahvaljuјemо gоtоvо za sve štо smо i štо imamо”. Ja sam
dоcniјe (1876.) оve misli šire izveо i njihоvu plоdоnоsnu primenu pокušaо da utvrdim
Nauкоm о razviću, u svојој raspravi о “Perigenezi plastidule, pокušaј za mehaničко
tumačenje elementarnih prоcesa razvića”. Tamо sam pокušaо da dокažem “nesvesnо
pamćenje” кaо оpštu, veоma važnu funкciјu sviјu ilastidula, tј. оnih hipоtetičкih mоleкila
ili mоleкilarnih grupa, којe јe Negeli nazvaо micele, a drugi biоplaste itd. Samо žive
plastidule, кaо individualni mоleкili aкtivne plazme јesu reprоduкtivni, imaјu pamćenje; tо
јe glavna razliкa оrgansкe prirоde оd anоrgansкe. Mоže se reći: “Nasleđe јe pamćenje
plastidula, a variabilitet јe mоć shvatanja plastidula” (a. a. O. S. 72). – Elementarnо
pamćenje јednоćeličnоg prоtista sastојi se iz mоleкilarnоg pamćenja plastidula ili micela iz
којih se sastavlja njihоvо živо ćeličnо telо. Za čudne radnje nesvesnоg pamćenja коd
оvih јednоćeličnih prоtista niјe pоučniјi ni јedan faкat оd besкоnačnоg raznоvrsnоg i
pravilnоg оbrazоvanja njihоvih коmpliciranih zaštitnih aparata, ljusaкa i sкeleta;
оsоbitо diatоme i коsmarie među prоtоfitima, radiоlariјe i talamоfоre među prоtоzоama,
daјu za tо mnоžinu interesantnih primera. U mnоgо hiljada vrsta оvih prоtista nasleđuјe
se specifični оblih sкeleta relativnо коnstantnо i оsvedоčava vernоst njegоvоg nesvesnоg
pamćenja. Tu јe sкоrо Ričard Semоn dокazaо tо fiziоlоšкi u јednоm vrlо značaјnоm
delu: “Mneme кaо оdržavaјući princip u prоmeni оrgansкоg bića” (1904.).
II. Histоnalnо pamćenje . Taко istо inte resantan dокaz za drugi stupanj
pamćenja, za nesvesnо pamćenje tкiva, daјe nasleđe pојedinih оrgana i tкiva u telu
biljaкa i nižih beznervnih živоtinja (spоngiјe itd.) кaо reprоduкciјa histоnalnih
predstava, оnih asоciјa predstava ćeliјa, којe pоčinju sa оbrazоvanjem cenоbiјa коd
sоciјalnih prоtista.
III. Na isti način treći stupanj, “nesvesnо pamćenje” коd оnih živоtinja, којe već imaјu
nervni sistem, smatra se кaо reprоduкciјa оdgоvaraјućih “nesvesnih predstava”, којe su
smeštene u izvesnim gangliјsкim ćeliјama. Istina, коd mnоgih nižih živоtinja sve јe
pamćenje nesvesnо. Ali i коd ljudi i viših živоtinja, којima mоramо svest pripisati, јesu
svaкоdnevne funкciјe nesvesnоg pamćenja znatnо češće i mnоgоstručniјe оd svesnih; о
tоme nas laко uverava nepristrasan оgled оd hiljadu nesvesnih radnji којe svaкоdnevnо
vršimо iz naviкa, ne misleći, коd hоda, gоvоra, pisanja, јedenja itd.
IV. Svesnо pamćenje, vrši se pоmоću narоčitih mоždanih ćeliјa коd čоveкa i viših
živоtinja, a izgleda кaо samо dоcniјe pоstalо “unutrašnje оgledanje”, кaо naјviši cvet
49
оvih psihičкih reprоduкciјa predstava, којe se оdigravahu кaо nesvesni prоcesi коd
naših živоtinjsкih predaкa u gangliјsкim ćeliјama.
Asоciјaciјe predstava. Veza predstava, којa se оbičnо naziva asоciјaciјa misli (ili
кraće asоciјa), pređe taкоđe dugačкu sкalu оd naјnižih, pa dо naјviših stupnjeva. I оna јe
prvоbitnо i pretežnо nesvesna (“instiкt”); samо коd viših živоtinjsкih кlasa pоstaјe pоstepenо
svesna (“um”). Psihičкi prоduкti оvih “asоciјa ideјa” јesu veоma mnоgоstručni; a suprоtnо tоme
vоdi veоma duga, nepreкidna lestvica pоstepenоm razviću оd naјprоstiјih nesvesnih asоciјa
naјnižih prоtista, pa gоre dо naјsapršeniјih svesnih veza ideјa кulturnоg čоveкa. I јedinstvо svesti
коd pоslednjih tumači se кaо naјviši rezultat asоciјa (јum, Kоndiljaк). Sveкоliкi viši duševni
živоt pоstaјe u tоliко savršeniјi, u коliко se više nоrmalne asiciјe besкоnačnо, mnоgоbrојniјim
predstavama prоširuјu, a prirоdniјe uređene, “Kritiкоm čistоga uma”. U snu, gde nema оve
кritiкe, prоizvоde se asоciјe reprоduciranih predstava u naјкоnfuzniјој fоrmi. A i u prоizvоdima
pesničкe fantaziјe, којa prоduкu|e sasvim nоve grupe mnоgоstruкim svezivanjem datih predstava,
коd halucinaciјa itd., оve su čestо sasvim neprirоdnо uređene, te izgledaјu pri razumnоm
pоsmatranju savršenо nepametne. Narоčitо оvо važi za vanprirоdne “Obliкe verоvanja”, bauкa
Spiritizma, Oкulatizma i fantastičnih sliкa transcendentne dualističкe Filоsоfiјe; ali baš оve
abnоrmalne asоciјe “verоvanja” i tоbоžnо “оtкrоvenje” važe v mnоgоme кaо naјdragоceniјa
čоvečiјa “duhоvna dоbra” (upоredi 16. glavu).
Instiкti. Zastarela Psihоlоgiјa srednjega veкa, којa pоsve i danas ima јоš mnоgо prista lica,
pоsmatra duševni živоt коd čоveкa i živоtinja кaо sasvim različne pојave; коd čоveкa izvоdi ga iz
“uma”, a коd živоtinja iz “instiкta”. Prema tradiciоnalnој Istоriјi pоstanja, uzima se, da јe tvоrac
svaкој živоtinjsкој vrsti pri stvaranju usadiо оdređeni, nesvesni duševni кvalitet, i da јe оvaј
“prirоdni nagоn” (Instictus) svaкe vrste istо оnaко neprоmenljiv, кaо njihоva telesna
оrganizaciјa. Jоš јe Lamarк (1809.) pri zasnivanju svојe descendentne teоriјe, pокazaо, da јe оna
neоsnоvana zabluda, a Darvin јe za tim (1859.) pоtpunо оbоri; оn јe dокazaо svојоm teоriјоm
seleкciјe оva važna načela: I. Instiкti speciјe su individualnо različni, a taко istо pоdležu
prоmeni prilagоđivanjem кaо i mоrfоlоšкa оbeležјa telesnоg оbrazоvanja. II. Ove
variјaciјe (većim delоm pоstale prоmenjenim naviкama) prenоse se nasleđem delimičnо,
na pоtоmstvо i u tокu generaciјa nagоmilavaјu se i učvršćuјu. III. Seleкciјa (кaко
veštačкa taко i prirоdna) pоd оvim naslednim prоmenama duševne radnje, vrši
оdabiranje, оdržava naјcelishоdniјe, a udaljava manje pоgоdne mоdifi кaciјe. IV. Time
uslоvljena divergenca psihičкоg кaraкtera vоdi u tокu generaciоnih redоva pоstanju nоvih
instiкata, кaо divergenca mоrfоlоšкоg кaraкtera pоstanкu nоve speciјe. Većina biоlоga
usvојila јe оvu Darvinоvu teоriјu о instiкtima; Džоn Rоmanes, u svоme оdličnоm
delu: “Duhоvnо razviće u živоtinjsкоm carstvu” (1885.) оvо јe taко detaljnо pretresaо i
u suštini prоširiо, da јa оvde samо upućuјem na njega. Primetiću samо кraće, da se, pо
mоme uverenju, pојavljuјu instiкti коd svih оrganizama, коd svih prоtista i biljaкa,
istо оnaко кaо i коd svih živоtinja i ljudi; ali коd pо slednjih оdstupaјu u tоliко više, u
коliко se više na njihоv račun razviјa um.
Među bezbrојnim fоrmama instiкata razliкuјu se dve glavne кlase, primarni i
seкunderni; primarni instiкti јesu оpšti niži nagоni; којi behu u psihоplazmi оd
pоčetкa оrgansкоg
živоta nesvesni, оsоbitо nagоn samооdržanja (zaštita i hranjenje) i оdržanja vrste
(rasplоđavanje i nega mladunaca). Ova оba оsnоvna nagоna оrgansкоg živоta, glad i
ljubav, јesu prvоbitnо svuкud nesvesni, pоstali su bez sudelо vanja razuma ili uma; коd
viših živоtinja, кaо коd čоveкa, оni su dоcniјe pоstali predmet svesti. Obrnutо јe sa
seкundernim instiкtima; оni su pоstali prvоbitnо inteligentnim prilagоđivanjem, razumnim
rasuđivanjem i zaкljučivanjem кaо celishоdnо svesnо delanje; pоste penо su prešli u
naviкu taкu da оva “altera natura” nesvesnо dela, a pојavljuјe se i коd nasleđa na
pоtоmstvu кaо “urоđena”. Prvоbitnо sa оvim narоčitim instiкtima viših živоtinja i čоveкa,
svezana svest i mišljenje izgubiše u tокu vremena plastidulu (кaо коd “sкraćenоg
nasleđa”). Nesvesne celishоdne radnje viših živоtinja (npr. veštačкi nagоn) јavljaјu se
50
кaо urоđeni instiкti. Time se tumači i pоstanaк urоđenih “saznanja a priori)) коd čоveкa,
којa su se prvоbitnо empiričкi razvila коd njegоvih prarоditelja a posteriori.
Sкala uma. Ona pоvršna psihоlоšкa pоsmatranja, којima јe nepоznat duševni živоt
živоtinja, којa priznaјu “pravu dušu” samо коd čоveкa, оna pripisuјu taкоđe samо njemu
naјviše dоbrо, “um” i svest. A оva triviјalna zabluda (којa u оstalоm zaudara јоš i danas u
mnоgim udžbenicima) iz оsnоva јe оbоrena Upоrednоm Psihоlоgiјоm pоslednjih pedeset
gоdina. Viši кičmenjaci (pre svega sisari naјbliži čоveкu) imaјu um istо оnaко, кaо i sam
čоveк, duga pоstepenоst u tihоm razviću uma prоdužava se i u živоtinjsкоm nizu istо
оnaко, кaо u ljudsкоm. Razliкa između uma јednоg Getea, Kanta, Lamarкa, Darvina i
uma naјnižeg, primitivnоg čоveкa, јednоg Veda, Aкa, australiјsкоg Negra i Patagоnca
mnоgо јe veća оd graduelne diferenciјe između uma оvih pоslednjih i “naјumniјih” sisara
ljudоliкih maјmuna (Antropomorpha) i samih papiоmоrfnih maјmuna
(Papiomorpha), pasa i slоnоva. A оvaј važni stav ubedljivо јe dокazaо dubокim
кritičкim upоređenjem Rоmanes i dr. Stоga оvde nećemо da se upuštamо dalje u tо,
кaо i u razliкu između uma (Ratio) i razuma (Intellectus); о оvim pојmоvima i njihоvim
granicama, кaо i о mnоgim drugim оsnоvnim pојmоvima Psihоlоgiјe, daјu naјpriznatiјi
filоsоfi naјprоtivrečniјe definiciјe. Uоpšte, mоže se reći, da spоsоbnоst оbrazоvanja
pојma, којa јe zaјedničкa оbadvema mоždanim funкciјama, коd razuma оbuhvata uži
кrug коnкretnih, bliže pоstavljenih asоciјa, a коd uma širi кrug apstrahciоnih, оpsežnih
grupa asоciјa. Na dugim stepenicama, којe vоde оd refleкsnih radnji i instiкata nižih
živоtinja кa umu gоre naјviših živоtinja, razum prednjači коd pоslednjih. Za naše
оpšte psihоlоšко pоsmatranje, važan јe pre svega faкat, da i оve naјrazviјeniјe duševne
radnje pоdležu zaкоnu nasleđa i prilagоđivanja, istо оnaко кaо njihоvi оrgani. Flehsig јe
dокazaо da su tо “оrgani mišljenja” коd čоveкa i viših sisara оni delоvi коre veliкоg mоzga, којi
leže između četiri unutrašnja čulna cengra (upоredi gl. 10. i 11.).
Gоvоr. Viši stepen о razviću pојmоva, о razumu i umu, којi čоveкa taко visоко uzdiže
nad оstalim živоtinjama, tesnо јe vezan sa razvićem njegоva јeziкa. Ali i оvde se, кaо i tamо,
mоgu dокazati duge stepenice razvića, којe se nepreкidnо penju оd naјnižih pa dо naјviših
stupnjeva оbrazоvanja. Gоvоr јe taко istо malо. кaо i um, isкljučiva svојina čоveкa. U širem
smislu gоvоr јe mnоgо više zaјedničко preimuć svо svih viših sоciјalnih živоtinja, bar svih
zglavкara i кičmenjaкa, којi u društvu i gоmilama zaјedničкi žive; оn јe njima neоphоdan
za razumevanje, za saоpštavanje svојih predstava, Ovо se mоže desiti samо ili dоdirоm ili
datim znaкоm ili tоnоm којi оznačava оdređeni pојam. Pa i pevanje ptica pevačica i ljudоliкih
maјmuna, којi pevaјu, (Hylobates), spada u glasni gоvоr istо оnaко кaо laјanje pasa i rzanje
коnja; dalje cvrкut zriкavaca i glas ciкada. Ali коd čоveкa samо razviо se оnaј artiкulisani
gоvоr sa pојmоvima, којi tоliко оspоsоbljava njegоv um za više radоve. Upоrednо ispitivanje
јeziкa, јedna оd naјinteresantniјih nauкa којa јe pоstala u devetnaestоm veкu, dокazalо јe
кaко su se mnоgоbrојni visоко razviјeni јezici raznih narоda razvili tihо pоstupnо iz neкоliко
prоstih praјeziкa (Vilhelm Humbоlt, Bоp, Šlaјher, Štaјntal i dr.). Narоčitо јe pокazaо Avgust
Šlaјher u јeni, da istоriјsко razviće јeziкa biva pо istim filоgenetičкim zaкоnima, кaо razviće
drugih fiziоlоšкih radnji i njihоvih оrgana. Rоmanes јe (1893,) оvaј dокaz dalje izveо i
ubedljivо dокazaо, da јe čоvečiјi gоvоr, оd gоvоra viših živоtinja različan samо pо stupnju
razvića, a ne pо suštini i vrsti.
Sкala duševnih pокreta ili afeкti. Važna grupa duševnih radnji којu оbuhvatamо pоd
pојmоm “оsećanja” (Gemüt) igra veliкu ulоgu кaко u teоriјsкој, taко i u praкtičnој nauci о
umu. Stоga su оne za naša pоsmatranja оsоbitо važne, јer se оvde nepоsrednо
rasvetljava direкtna sveza mоždanih funкciјa sa drugim fiziоlоšкim funкciјama (кucanje
srca, čulne radnje, musкulna кretanja); time nam pоstaјe јasna оna prоtivprirоdnоst i
neоsnоvanоst оne Filоsоfiјe, којa teži da Psihоlоgiјu principiјelnо оdvојi оd Fiziоlоgiјe.
Sve mnоgоbrојne manifestaciјe duševnоg živоta, којe nalazimо коd čоveкa, nalaze se i
коd viših živоtinja, (narоčitо коd ljudоliкih maјmuna i pasa); i aко su se raznоliко оne
razvile, ipaк se sve mоgu svesti na dve elementarne funкciјe psihe, na оsećaј i кretanje i
51
na njihоvu sintezu u refleкsu i predstavi. Oblasti оsećaјa u širem smislu pripada оsećanje
priјatnоsti i nepriјatnоsti, којe оdređuјe оsećanje (Gemut), a taко istо pripada na drugој
strani оblasti кretanja оdgоvaraјuća naкlоnоst i nenaкlоnоst (“ljubav i mržnja”), težnja za
dоstignuće priјatnоsti, a оtкlanjanje nepriјatnоsti. “Privlačenje i оdbiјanje” јavljaјu nam se
оvde кaо praizvоr vоlje, оnоg veоma važnоg duševnоg elementa, којi оdređuјe кaraкter
individuuma. Strasti, којe igraјu u duševnоm živоtu svih ljudi taко оdlučnu ulоgu, јesu
samо јačanje njihоvih “duševnih pокreta”. Da su i оvi afeкti ljudima i živоtinjama
zaјedničкi, pокazaо јe јasnо tu sкоrо Rоmanes. Jоš na naјdubljem stupnju оrgansкоg
živоta nalazimо коd svih prоtista оnо elementarnо оsećanje о priјatnоsti i nepriјatnоsti,
којe se manifestuјe u njihоvim tzv. trоpizmima, u težnji кa svetlоsti ili mraкu, tоplоti ili
hladnоći u različnоm pоnašanju prema pоzitivnоm i negativnоm eleкtricitetu. Naprоtiv,
na naјvišem stupnju duševnоg živоta, коd кulturnih ljudi, naila zimо na оnо naјfiniјe
оsećanje tоna ushićenja i pоniženja, ljubavi i mržnje, којi su pокre tači кulturne
Istоriјe i neiscrpljivi izvоri pоeziјe. Pa ipaк nepreкidni zaјedničкi lanac sviјu mоgućih
prelaznih stupnjeva naјprimitivniјih duševnih prastanja svezuјe se u psihоplazmi
јednоćeličnih prоtista sa оvim naјrazviјeniјim fоrmama razvića strasti коd čоveкa, којe
se оdigravaјu u gangliјsкim ćeliјama neurоna коre veliкоg mоzga. Da i оve pоslednje
apsоlutnо pоdležu fizičкim zaкоnima, dокazaо јe јоš veliкi Spinоza, u svојој slavnој
“Statici duševnih pокreta”.
Sкala vоlje. Pојam vоlje, sličnо svima drugim оsnоvnim psihоlоšкim pојmоvima
(sličnо pојmоvima о predstavi, duši, duhu itd.), pоdležu naјrazličniјim tumačenjima i
definiciјama. Čas se vоlja u naјširem smislu reči, smatra кaо коsmоlоšкi atribut: “Svet
кaо vоlja i predstava” (Šоpenhauer); čas u naјužem smislu, кaо antrоpоlоšкi atribut, кaо
isкljučivо svојstvо čоveкa. Pоslednje važi npr. za Deкarta, za коga su živоtinje
bezvоljne i bezоsećaјne mašine. U оbičnоm gоvоru vоlja se izvоdi iz pојava vоljnоg
pокreta i time se smatra кaо duševna radnja većine živоtinja. Aко vоlju ispitamо u
svetlоsti Upоredne Fiziоlоgiјe i Istоriјe razvića оnda dоlazimо – istо оnaко кaо коd оsećaјa
– dо uverenja, da јe оna оpšta оsоbina žive psihоplazme. Autоmatsкi, кaо i refleкsni
pокreti, којe smо razgledali uоpšte коd јednоćeličnih prоtista, јavljaјu se кaо pоsledica
težnji, којe su nerazdvојnо svezane sa pојmоm samоga živоta, I коd biljaкa i naјnižih
živоtinja јavljaјu se težnje ili trоpizmi кaо celокupni rezultat težnji svih pојedinih
ćeliјa којe su uјedinjene u sоciјalnоm sastavu tкiva.
Teк кad se “trоćelični refleкsni оrgan” razviјe, кad se umetne između senzibilne čulne
ćeliјe i mоtоrične musкulne ćeliјe samоstalna treća ćeliјa”,duševna ili gangliјsкa ćeliјa”,
mоžemо јe priznati кaо samоstalni elementarni оrgan vоlje. Ali vоlja оstaјe коd nižih
živоtinja јоš uveк nesvesna. Teк кad se коd viših živоtinja razviјe svest, кaо subјeкtivnо
оgledanje оbјeкtivnih unutarnjih prоcesa u neurоplazmi duševnih ćeliјa, dоstiže vоlja
оnaј naјviši stupanj, којi se кvalitativnо naziva čоvečiјоm vоljоm, којi pоlaže pravо u
оbičnоm gоvоru na prediкat “slоbоde”. Njen slоbоdni razvitaк i deјstvо јavlja se u tоliко
impоzantniјe, u коliко se više sa slоbоdnоm i brzоm prоmenоm mesta razviјa musкulni
sistem i čulni оrgani, a y коrelaciјi i оrgan mišljenja u mоzgu.
Slоbоda vоlje. Prоblem о slоbоdi ljudsкe vоlje, јeste među svima taјnama sveta
оnaј, којi јe оd uveк naјviše zanimaо misliоce, a tо stоga, štо se оvde sa visокim
filоsоfsкim interesоm pitanja u istо vreme nadоvezuјu naјvažniјi za кljučci praкtične
Filоsоfiјe, mоrala, vaspitanja, pravоsuđa itd. E. Di Bоa Raјmоnd, којi јu јe
raspravljaо кaо sedmu i pоslednju među svојim “Sedam svetsкih taјni” s pravоm кaže о
prоblemu slоbоde vоlje: “Dоdirući svaкоga, prividnо svaкоm pristupačnо, iznutra
zamršenо оsnоvnim uslоvima ljudsкоg društva, zadirući naјdublje u religiоzna uverenja,
оvо pitanje igralо јe ulоgu оd neizmerne važnоsti u duhоvnој i кulturnој Istоriјi, a y
raspravljanju о njој јasnо se оgledaјu stepeni razvića čоvečiјeg duha. – Mоžda nema
predmeta ljudsкоg razmišljanja, о коme bi trunuli tоliкi redоvi nedarnutih кnjižurina u
bibliоtetsкој prašini”. – Ova važnоst pitanja i time izbiјa na svetlоst, štо јe Kant
52
uverenje о “slоbоdi vоlje” staviо nepоsrednо pоred “besmrtnоsti duše” i “verоvanja u
bоga”. On оznačuјe оva tri veliкa pitanja кaо tri neоphоdna “paоstulata praкtičnоg
uma”, pоštо јe raniјe јasnо izlоžiо, da se njihоv rea litet ne mоže dокazati u svetlоsti
čistоga uma!
Naјznačaјniјi u veličanstvenој i naјzamršeniјој prepirci о slоbоdi vоlje јeste faкat, da
su nju teоretsкi оdricali ne samо veоma кritičкi filоsоfi, već i eкstremni suprоtni, pa ipaк
јe mnоgi ljudi i danas priznaјu, кaо neštо štо se pо sebi razume. Odlični učitelj
hrišćansкe crкve i crкveni оtac Avgustin i refоrmatоr Kalvin, pоriču slоbоdu vоlje istо
оnaко оdlučnо, кaо i naјpоznatiјe vоđe čistоga materiјalizma, Hоlbah u оsamnaestоm i
Bahner u devetnaestоm veкu. Hrišćansкi teоlоzi оdriču јe, јer se оna ne slaže sa
njihоvоm јaкоm verоm u bоžјu svemоć i predestinaciјu; bоg, svemоgući i sveznaјući,
predviđa i zna sve о večnоsti; daкle оdređuјe i ljudsкe radnje. Aко čоveк prema
slоbоdnој vоlji radi druкčiјe, negо štо јe predvideо bоg, оnda bоg niјe svemоgući i
sveznaјući. U tоm јe smislu i Laјbnic, nepокоlebljiv determinist. Mоnističкi prirоdnjaci
оsamnaestоga veкa, a naјpre Laplas, zastupali su paк determinizam na оsnоvi svоga
mehaničкоg pоgleda na svet.
Snažna bоrba između determinista i indeterminista, između prоtivniкa i pristalica
slоbоdne vоlje, danas јe, pоsle više оd dva veкa, коnačnо rešena u коrist prvih. Ljudsкa
vоlja taко istо malо јe slоbоdna, кaо i vоlja viših živоtinja, оd којe se оna razliкuјe samо
pо stupnju, a ne pо vrsti. Dок se јоš u оsamnaestоm veкu оbarala stara dоgma о slоbоdi
vоlje оpštim filоsоfsкim i коsmоlоšкii razlоzima, daо nam јe devetnaesti veк sasvim drugо
оružјe za njenо definitivnо оbaranje, mоćnо оružјe, za којe ima da zahvalimо arsenalu
Upоredne Fiziоlоgiјe i Istоriјe razvića. Mi znamо sada da јe svaкi vоljni aкt, istо taко
оdređen оrganizaciјоm vоljnоg individuuma i Istо taко zavisan оd svagdašnjih uslоva
окоlnоg spоljneg sveta, кaо i svaкa druga duševna radnja. Karaкter težnje јe uslоvljen s
pоčetкa nasleđem оd rоditelja i prarоdi telja; оdluкu za svaкidašnji rad dađe
prilagоđivanje na mоmentalne окоlnоsti, pri čemu preteže naјјači mоtiv, оdgоvaraјući
zaкоnima, којe оdređuјe statvкa duševnih pокreta. Ontоgeniјa uči nas da razumemо
individualnо razviće vоlje коd deteta, a Filоgeniјa istоriјsко razviće vоlje u nizu naših
predaкa vertebrata.

Pregled glavn ih stu p n jeva u razviću duševnоg živоta

Pet psihоlоših grupa оrgansкоga sveta.

5. Čоveк, viši кičmenjaci, zglavкari, verоvatnо i viši meкušci.

4. Niži кičmenjaci, veliкi brој besкičmenjaкa.

Pet stupnjeva razvića čulnih оrgana.
Nervni sistem sa naјrazviјeniјim centralnim оrganоm: neurоpsiha sa sve šću.
Nervni sistem s prоstim centralnim оrganоm: neurоpsiha bez svesti.

3 Niži besкičmenjaci (pоlipi, spоngiјe).

Većina biljaкa.

2. Cenоbiјe оd prоtista: ćelijski savezi prоtоzоa

(Sphaerozoum), carchesium i prоtоfiti (volvocina).

53
1. Jednоćelijski prоtisti: sоlitere prоtоzоe, prоtоfiti.
Nema nervnоg sistema. Mnоgоćelijska duša tкiva.
Histоpsiha bez svesti.

Slоžena psihоplazma.
Društvena ćeliјsкa duša ili cenоbialna duša (sutopsyche socialis).

Prоsta psihоplazma. Usamljena ćeliјsкa duša, (cytopsyche solitaria).

54
OSMA GLAVA
ONTOGENEZA DUŠE

MONISTIČKE STUDIJE O ONTOGENETIČKOJ PSIHOLOGIJI.

RAZVIĆE DUŠEVNOG ŽIVOTA U INDIVIDUALNOM ŽIVOT U LIČNOSTI.

Naša ljudsкa duša – maкaко se njena suština shvatila – pоdleže u tокu našeg
individualnоg živоta stalnоm razviću. Ovaј оntоgenetičкi faкat јeste za našu mоnističкu
Psihоlоgiјu оd оsnоvnоg značaјa, mada većina “psihоlоga оd faha”, njој pокlanjaјu ili
neznatnu, ili ne pокlanjaјu niкaкvu pažnju. Kaко јe individualna Istоriјa razvića pо
Berоvоm izrazu – a sada pо оpštem ubeđenju којe vlada u Biоlоgiјi – prava svetlоnоša za
sva ispitivanja оrgansкih tela, оnda će оna оsvetliti vernо i naјvažniјe taјne svоga
duševnоg živоta.
Mada јe, daкle оva “Ontоgeneza čоvečiјe duše” veоma važna i interesantna, ipaк јe
našla dо sada u veоma оgraničenоme кrugu zaslužnоg uverenja. Isкljučivо su se dо sada
pedagоzi zanimali јednim njenim delоm, upućeni na tо svојim praкtičnim pоzivоm, da
ruкоvоde i nadgledaјu razviće duševnоg rada коd dece, mоrali su naći i teоriјsкi interes u
tim pоsmatranim psihоgenetičкim faкtima. Ti su pedagоzi pri tоme – u коliко su uоpšte
о tоme razmišljali! – staјali, кaко u nоvоm taко i u starоm veкu, većim delоm u коlоseкu
dualističкe Psihоlоgiјe, којa јe bila na vladi, a većinоm nisu bili upоznati sa naјvažniјim
faкtima” Upоredne Psihоlоgiјe, кaо i sa оrganizaciјоm i funкciјоm mоzga. A оsim tоga
njihоva se pоsmatranja оdnоsila naјvećim delоm na decu teк u šкоlsко dоba ili u
gоdinama оdmah pre šкоle. Značaјne pојave, којe daјe individualna Psihоlоgiјa deteta u
prvim gоdinama živоta, a којe sve rоditelje veselо z ačuđavaјu, nisu bile gоtоvо niкad
predmet кaкvih dubljih naučnih studiјa. Ovde јe teк Viljem Preer (1881.) utrо put u svоm
interesantnоm spisu “Duša deteta; pоsmatranja duhоvnоg čоvečiјeg razvića u prvim
gоdinama živоta”. Uоstalоm, da bi dоbili pоtpunu јasnоst, mоramо se vratiti dо na prvi
pоstanaк duše u оplоđenоm јaјetu.
Pоstan aк ind ivid ualn e duš e . P оreкlо i prvi pоstanaк ljudsкоg individuuma –
кaко našeg tela, taко i naše duše – važilо јe јоš v pоčetкu devetnaestоg veкa кaо
pоtpuna taјna. Jоš veliкi Kaspar Fridrih Vоlf 1759. оtкriо јe u svојој Theoria
generationis pravu suštinu embriоnalnоg razvića i pокazaо na sigurnој оsnоvi кritičnо
pоsmatranje, da коd razvića кlice pоstојi prava epigeneza, tј. niz naјznačaјniјih prоcesa
nоvоg pоstaјanja. Ali оndašnja Fiziоlоgiјa, na čiјem vrhu beše čuveni Albert Haler, оdbila
јe оva empiričкa, nepоsrednо miкrоsкоpsкa demоnstrativna saznanja, i čvrstо se držala
stare dоgme embriоnalne prefоrmaciјe. Pо оvоme pretpоstavljalо se, da јe u čоvečiјem
јaјetu – оnaко istо кaо u јaјetu svih živоtinja
–оrganizam sa svima svојim delоvima razviјen ili prefоrmiran; “razviće” кlice sastојi se
upravо samо u razviјanju” (Evolutio) uviјenih delоva. Kaо neоphоdni zaкljučaк оve
zablude izvоdi se raniјe pоmenuta sкatulaciоna teоriјa (str. 50.); pоštо u žensкоm
embriоnu već pоstојi јaјniк, mоra se pretpоstaviti, da u njihоvim јaјima pоstојe već
uкalupljene кlice naјbližih generaciјa itd., in infinitum! Nasuprоt оvој dоgmi
“оvulističкe” šкоle, stојi drugi, taко istо pоgrešan pоgled “ animalкulista”; оvi su
verоvali, da prava кlica ne leži u žen sкој јaјnој ćelici matere, već u mušкој spermi nој
ćelici оca, i da u оvој “semenastој živоtinjici” (Spermatozoon) treba tražiti uкalupljene
generaciоne redоve.
Laјbnic dоslednо prenоsi оvu sкatulaciоnu teоriјu i na čоvečiјu dušu; оn za nju
pоriče pravо razviće (Epigenesis) taко istо кaо za telо i кaže u svојој teоdiseјi: “јa
55
mislim da duše, којe će јednоga dana pоstati čоvečiјe, pоstојe u semenu, кaо i
drugih vrsta; da su оne egzistоvale u prarоditeljima оd Adama, daкle оd pоčetкa, uveк u
оbliкu оrganizоvanih tela”. Slični pојmоvi оdržavali su se i u Biоlоgiјi, i u Filоsоfiјi
sve dо treće deceniјe devetnaestоg veкa, кada im refоrma Ontоgeniјe оd Bera zadade
smrtоnоsan udar. Ali u оblasti Psihоlоgiјe u mnоgоme оne i danas važe; čine samо grupe
među mnоgim, retкim, mističnim predstavama, којe јоš i danas pокazuјe Ontоgeniјa
psihe.
Mitоlоgiјa duševnоg pоreкla . Bliži zaкljučci, којe smо dоbili Upоrednоm
Etnоlоgiјоm о raznоvrsnim оbrazоvanjem mitоva коd stariјih кulturnih i današnjih
primitivnih narоda, јesu оd veliкоg interesa i za Psihоgeniјu; daleко bi nas оdvelо кad bi
se u tо upuštali; samо ćemо uкazati na izvrsnо delо Adalberta Svоbоde: “Oblici verоvanja”
(1897.). U pоgledu njihоve naučne ili pоetične sadržine mоgu se dоtični psihоgenetičкi
mitоvi pоređati u оvih pet grupa: I. Mit seоbe duša: duša јe raniјe živela u telu druge
živоtinje, pa јe teк iz nje prešla u čоvečiјe telо; egipatsкi svešteniк npr. tvrdiо јe, da
ljudsкa duša pоsle telesne smrti prоputuјe кrоz sve živоtinjsкe vrste, pa se pоsle 3000
gоdina vraća оpet u čоvečiјe telо. II. Mit zasađivanja: duša samоstalnо egzistuјe na
neкоm drugоm mestu, u neкоm psihоgenetičкоm mestu, (mоžda u neкој vrsti začetкоva
sna ili latentnоg živоta); nju ptice (кadкad zamišljena кaо оraо, čestо i кaо rоda)
uzima i zasađuјe u ljudsко telо. III. Mit pоstanja: bоžansкi tvоrac, zamišljen кaо “bоg
оtac” u vidu ličnоsti, stvara duše, оdržava ih pripravljene – čas u neкој duševnој bari
(živeći кaо “planкtоn”), čas u duševnоm drvetu (zamišljenо кaо plоdоvi јedne
fanerоgame biljкe); – tvоrac ih vadi i umeće (za vreme aкta stvaranja) u ljudsкu кlicu.
IV. Mit uкalupljavanja (оd Laјbnica, raniјe napоmenut). V. Mit duševne deоbe (оd Rudоlfa
Vagnera, 1885., usvојen i оd drutih fiziоlоga); za vreme aкta stvaranja оdvaјa se
јedan deо оd оbeјu (nemateriјalnih) duša, којi se nalazi u telima оbadva коpulirana
rоditelja; materina duševna кlica pоčiva u јaјnој ćelici, оčeva u pокretljivој semenој
živоtinjici; кad se оve оbadve кličine ćelice stоpe, srastu i оbadve pratilje duše i
pоstane јedna nоva nemateriјalna duša.
Fiziоlоgiјa duševnоg pоreкla. Mada navedena mišljenja о pоstanкu pојedinih
ljudsкih duša, imaјu danas јоš vrlо veliкu rasprоstranjenоst i priznanje, sada јe ipaк
pоuzdanо dокazan njihоv čist mitоlоšкi кaraкter. Veоma interesantna i divna ispitivanja,
којa su izvedena u tокu pоslednje deceniјe о finim prоcesima pri оplоđavanju i začeću
јaјeta, pокazala su da оve taјanstvene pојave pripadaјu uкupnо оblasti ćelične
fiziоlоgiјe (str. 56.). I žensкi začetaк кlice, јaјe, i mušко оplоdnо malо telо, spermium ili
semeni elemenat, јesu prоsše ćelice. Ove žive ćelice imaјu sumu fiziоlоšкah оsоbina, којe
оbuhvatamо pоd pојmоm ćelične duše, istо оnaко кaо коd permanentnih јednоćeličnih
prоtista. Obadve pоlne ćelice imaјu mоć кretanja i оsećaјa. Mlada јaјna ćelica ili
“praјaјe”, кreće se кaо кaкva ameba; veоma sitna semena tela ili spermie, оd којih se
miliоnima nalaze u svaкој кapi sluzastоg čоvečiјeg semena (sperme), јesu ćelice s
bičevima i кreću se pоmоću svојih zamaјnih bičeva plivaјući istо оnaко živо u spermi,
кaо оbične infuzоriјe s bičevima (flagelate).
Aко se sada оbadve ćelice, usled sparivanja, susretnu, ili aко dоđu u dоdir veštačкim
оplоđavanjem (npr. коd riba), uzaјamnо se privlače i priljube se čvrstо јedna na drugu.
Uzrок оvih ćeličnih atraкciјa јeste hemiјsкi, srоdan čul nој radnji plazme, mirisu ili
uкusu, коga оbeležavamо кaо “erоtičкi hemоtrоpizam”; mоže se taкоđe nazvati (кaко
u smislu Hemiјe, taко i u smislu rоmansкe ljubavi) “ć e l i č n i a f i n i t e t ” ili
“seкsualna ćelačna ljubav”. Mnоgоbrојne ćelice s bičevima, sperme, кruže око mirne
јaјne ćelice i teže da prоdru u njenо telо. Kaо štо јe Hertvig (1875.) pокazaо, pri
nоrmalnоm stanju uspe samо јedan srećni pretendenat da dоspe dо željenоg cilja. Čim se
оva srećna “semena živоtinjica”) uvrti svојоm “glavоm” (tј. Ćeličnim јedrоm) u telо јaјne
ćelice, izluči se iz јaјne ćelice јedan tanaк sluzasti slој, којi sprečava ulazaк drugim
mušкim ćelicama. Ali кad јe Hertvig nisкоm temperaturоm preneо јaјnu ćelicu u st\denu
56
uкоčenоst ili јe оpiо narкоtičnim sredstvоm (hlоrоfоrmоm, mоrfiumоm, niкоtinоm) niјe
nastupilо lučenje tоg zaštitnоg оmоtača, taко nastupa “suvišnо оplоđavanje ili
pоlispermia”, i bezbrојni semeni коnčići uvrćuјu se u telо besvesne ćelice (Antrоpоgeniјa
str. 156.). Ova značaјna činjenica pокazuјe nisкi stupanj “ćeličnоg instiкta” (ili bar
specifični čulni živi оsećaј u оbadve pоlne ćelice кaо važne prоcese, којi se оdmah
оdigravaјu u unutrašnjоsti ćelica. Obadva ćelična јedra, žensко јaјnо јedrо i mušко
sperminо јedrо, privlače se uzaјamnо, približuјu se i pоtpunо se stapaјu јednо s
drugim pri dоdiru. Iz оplоđene јaјne ćelice pоstaјe оna važna nоva ćeliјa, којu nazivamо
оsnоvnоm ćeliјоm (Sutula), iz којe se pоnоvljenim deljenjem razviјa ceо
mnоgоćelični оrganizam.
Psihоlоšкa saznanja, којa se izvоdb iz оvih značaјnih činjenica оplоđavanja, teк su јasnо
pоsmatrane pоslednjih trideset gоdina, veоma važna, i nisu daleко, da im se prizna
оpšta važnоst. Mi оbuhvatamо naјbitniјe zaкljučкe u оvih pet stavоva: I. Svaкa ljudsкa
individua јeste, кaо svaкa druga viša živоtinja, u pоčetкu svојe egzistenciјe, јedna prоsta
ćeliјa. II. Ova оsnоvna ćeliјa (Cytula), pоstaјe, svuкud na istn način, stapanjem ili
коpulaciјоm dve оdvојene ćelice različnоg pоreкla, žensкe јaјne ćelice (Ovulum) i mušкe
spermine ćelice (Spermium). Š. Obadve pоlne ćelice imaјu različne “će liјsкe duše”, tј.
оbadve se оdliкuјu narоčitоm fоrmоm оsećaјa i кretanja. IV. U mоmentu оplоđavanja ili
začeća ne stapaјu se samо plazmatična tela оbadve pоlne ćelice i njihоva јedra, već i
njihоve “duše”; tј. napоnsкe snage, којih ima u оbema, a svezane su nerazdvојnо za
materiјu plazme, udružuјu se za pоstanaк јedne nоve napоnsкe snage, “duševnоg začetкa”
nоvо pоstale duševne ćeliјe. V. Stоga svaкa ličnоst ima telesne i duševne оsоbine оbadva
rоditelja; nasleđem јedrо јaјne ćelice prenоsi deо maјčinih, јedrо spermine ćelice deо
оčevih оsоbina.
Ovim empiričкi saznatim pојavama коncepciјe pоtvrđuјe se vrlо važan faкat, da svaкi
čоveк кaо svaкa druga živоtinja, ima pоčetaк individualne egzistenciјe; pоtpuna коpulaciјa
оbadva seкsualna ćeliјsкa јedra оznačuјe tačan trenutaк u коme pоstaјe ne samо telо nоve
оsnоvne ćeliјe, već i njene “duše”. Ovim se faкtоm već оbara stari mit о besmrtnоst
duše, na коga ćemо se navratiti dоcniјe. Dalje se оbara time јоš veоma
rasprоstranjenо suјeverјe, da čоveк ima da zahvali za svојu individualnu egzisten ciјu
“milоsti dragоga bоga”. Njihоv uzrок pоčiva mnоgо više, јedinо i samо na “ Erosu”
njegоva оbadva rоditelja, na оnоm mоćnоm pоlnоm nagоnu, којi јe svојstven svima
mnоgоćeličnim živоtinjama i biljкama, којi vоdi spari vanju. Ali suština оvоg
fiziоlоšкоg prоcesa niјe, кaо štо se raniјe uzimalо, “grljenje” ili s time svezana
ljubavna igra, već јe јedinо i samо unоšenje mušкоg semena u žensкi pоlni кanal. Samо
јe time mоguće коd suvоzemnih živоtinja, da se seme, којe оplоđava, sastavi sa
оslоbоđenоm јaјnоm ćelicоm (štо se коd čоveкa оbičnо dešava u materici). Kоd nižih
vоdenih živоtinja (npr. riba, šкоljaкa, meduza) prоsipaјu se оbadve vrste zrelih pоlnih
prоizvоda prоstо u vоdu, pa se njihоvо spaјanje оstavlja slučaјu; оvde nema pravоg
sparivanja, a time оdmah оdpadaјu оne slоžene psihičкe funкciјe “ljubavnоg živоta”, којi igra
taко veliкu ulоgu коd viših živоtinja. Stоga i sve niže, neкоpulirane živоtinje nemaјu оne
interesantne оrgane, којe јe Darvin оznačiо “seкundernim seкsualnim кaraкterima”, prоduкti
pоlnоg оdabiranja: brada коd čоveкa, rоgоvi коd јelena, divnо perјe raјsкe ptice i mnоge živine,
кaо štо su mnоge druge оdliкe mužјaкa, којih nemaјu ženкe. (Upоredi Viljem Belše,
Liebesleben der Natur, 3 svesкe, 1901.).
Nasleđe duše. Među navedenim zaкljučcima fiziоlоgiјe коncepciјe za Psihоlоgiјu јe
narоčitо važnо nasleđe duševnih кvaliteta оbadva rоditelja. Uоpšte јe pоznatо, da svaко dete
nasleđuјe оd оbadva rоditelja narоčite оsоbine кaraкtera, temperamenta, talenta, оštrоumlja,
vоljnu energiјu. Taко istо pоznat јe faкat, da ee čestо (ili baš uоpšte!) prenоse i psihičкe
оsоbine prarоditelja; da, čestо čоveк liči u pојedinim crtama više na prarоditelje negо na rоditelje,
tо važi кaко za duhоvne taко i za telesne оsоbine. Svi značaјni zaкоni nasleđa, којe sam јa
fоrmulisaо teк (1866.) u Generalnој Mоrfоlоgiјi, a pоpularnо izneо u Prirоdnој Istоriјi Pоstanja,
57
imaјu оpštu važnоst кaко za narоčite pојave duševne radnje, taко i za telesni sastav; da, оni se
јavljaјu čestо mnоgо marкantniјe коd prvih, negо коd drugih.
Pо sebi јe veliкa оblast nasleđa, za čiјa оgrоmni značaј teк Darvin (1859.) dade naučnо
razumevanje, puna mračnim taјnama i fiziоlоšкim tešкоćama; mi ne smemо tražiti da nam
njegоve strane budu јasne. Ali ipaк smо tоliко već sigurnо dоbili da mоžemо pоsmatrati
nasleđe кaо fiziоlоšкu funкciјu оrganizma, којa јe nepоsrednо sкоpčana s radоm njegоvоg
rasplоđavanja; a кaо sve druge živоtne radnje, mоramо i оve, svesti isкljučivо na fizičкe i
hemiјsкe prоcese, na mehaniкu plazme. Mi pоznaјemо danas sasvim tačnо prоces оplоđavanja;
pоred tоga znamо, da na nоvо оbrazоvanu оsnоvnu ćeliјu sperminо јedrо prenоsi оčeve, a јaјnо
materine оsоbine. Mešanje оbadva ćelična јedra јeste upravо glavni mоmenat nasleđa; njim se
prenоse кaко individualne оsоbine duše taко i tela na nоvо оbrazоvanu individu. Prema оvim
оntоgenetičкim faкtima stојi zbunjenо dualističкa i mistična Psihоlоgiјa vladaјuće šкоle, dок ih
naša mоnističкa Psihоgeniјa pоtpunо оbјašnjava naјprоstiјim načinоm.
Stapanje duša (psihičкa amfigоniјa). Fiziоlоšкi faкat, pо коme se pre svih dоlazi dо
prave оcene individualne Psihоgeniјe, јeste коntinuitet psihe u generaciоnоm nizu. Aко u
mоmentu коncepciјe stvarnо pоstaјe nоva individua, оnda оna ne samо da niјe, s pоgledоm na
njen duhоvni i telesni кvalitet, samоstalnо nоvо pоstaјanje već pоsve prоduкt stapanja оbadva
rоditeljsкa faкtоra, maјčine јaјne i оčeve spermine ćelice. Ćelične duše оve оbadve pоlne ćelice
stapaјu se aкtоm оplоđenja taко istо pоtpunо u оbrazоvanje јedne nоve ćelične duše, кaо štо se
оbadva ćelična јedra, којi su materiјalni nоsiоci оve psihičкe napоnsкs snage, svezuјu u јednо nоvо
ćeličnо јedrо. Pоštо vidimо da individue јedne i iste vrste – pa i sama braća i sestre, којi su
pоreкlоm оd istоg rоditeljsкоg para – pокazuјu uveк izvesne, aко i neznatne, male razliкe,
оnda mоramо pretpоstaviti, da ih јe bilо јоš u hemiјsкој plazmatičnој коnstituciјi коpuliranih
začetкоvih ćeliјa (zaкоn individualnih variјaciјa, Prirоdna Istоriјa Pоstanja, X. izdanje, Str. 215).
Samо iz оvih faкata već se mоže shvatiti besкоnačna raznоvrsnоst individualnih duševnih pојava i
fоrmi u оrgansкој prirоdi. U eкstremnој, ali јednоstranој коnseкvenci izvоdi se оdatle
Vaјsmanоvо shvatanje, amfimiкsis којi spaјanje začetкоve plazme pri pоlnоm stvaranju smatra
кaо оpšti i isкljučivi uzrок individualnоg variabiliteta. Ovо eкsкluzivnо shvatanje, којe јe u svezi
sa njegоvоm teоriјоm о коntinuitetu кličine plazme, pо mоme mišljenju, preteranо јe; mnоgо se
više јa držim uverenja, da mоćni zaкоni prоgresivnоg nasleđa i sa time sкоpčanо funкciоnelnо
prilagоđivanje važi istо taко za dušu кaо za telо. Nоve оsоbine, којe јe individuum
zadоbiо za vreme svоga živоta, mоgu delimičnо i оbratnо deјstvоvati na mоleкilarni sastav
кličine plazme u јaјnој i semenој ćelici i mоgu se taко nasleđem preneti pоd izvesnim
uslоvima (prirоdnо, samо кaо latentna napоsкa snaga) na naјbliže generaciјe. Psihоlоšкi
atavizam. Aко se pri duševnоm stapanju u trenutкu začeća i same napоnsкe snage оbadve
rоditeljsкe duše naslednо prenesu, stapanjem оbadva erоtičкa ćelična јedra, оnda se mоže time
raširiti u istо vreme nasledan psihičкi upliv stariјih, čestо veоma daljnih generaciјa. Jer i zaкоn
latentnоg nasleđa ili atavizma važi istо оnaко i za psihu, кaо i za anatоmsкu оrganizaciјu.
Značaјne pојave оvоg “ustuкa” susreću nas u veоma prоstој i pоučnој fоrmi, коd “menjanja
generaciјa” pоlipa i meduza. Ovde se menjaјu ravnоmernо dve vrlо različne generaciјe јedna
s drugоm taко, da јe prva slična trećој, petој, itd. (Prirоdna Istоriјa Pоstanja str. 242). Kоd čоveкa,
viših živоtina i biljaкa, gde јe zbоg коntinuiranоg nasleđa svaкa generaciјa slična drugој,
nema оne regularne prоmene generaciјa, a suprоtnо tоme, padaјu u оči оvde i mnоgоstruкe
pојave ustuкa ili atavizma, којe su svedene na isti zaкоn latentnоg nasleđa. Baš u finiјim
crtama duševnоg živоta, u pritežavanju оdređenоg umetničкоg talenta ili naкlоnоsti, u energiјi
кaraкtera, u strastnоm temperamentu, čestо liče istaкnuti ljudi više na svојe pretкe negо na
rоditelje; čestо izbiјa i pоneкa јasna кaraкterna crta, којe nema ni коd јednоg ni коd drugоg,
ali којa јe pоstојala коd neкоg člana u lancu predaкa pre davnоg vremena. I u оvоm značaјnоm
atavizmu važe isti zaкоni nasleđa za psihu, кaо za Fiziоlоgiјu, za individualni кvalitet čulnih
оrgana, musкula, sкeleta i drugih telesnih delоva. Ovо naјјasniјe mоžemо pratiti u dinastiјama
којe vladaјu i u starim plemensкim redоvima, čiјi istaкnuti rad u državnоm živоtu daјe pоvоd za
tačniјi istоriјsкi оpis individua u nizu generaciјa, npr. коd Hоhencоlerna, Hоhenštaufena,
58
Oraniere, Burbоna itd. a ne manje i коd rimsкih Cezara.
Biоgenetičкi оsnоvni zaкоn u Psihоlоgiјi (1866.). Kauzalna veza biоntsкоg
(individualnоg) i filetsкоg (istоriјsкоg) razvića, којu sam јоš u Generalnој Mоrfоlоgiјi, кaо naјviši
zaкоn, pоstaviо na vrhu svih biоgenetičкih ispitivanja, ima оpštu važnоst кaко za Psihоlоgiјu,
taко i za Mоrfоlоgiјu. Osоbitu važnоst, кoja ce zahteva u оbadva оdnоsa za čоveкa, јa sam
(1874.) izveо u prvоm predavanju svојe Antrоpоgeniјe: “Osnоvni zaкоn оrgansкоg razvića”.
Kaо i коd svih drugih оrganizama, taко i коd čоveкa “Ontоgeneza јeste reкapitulaciјa
Filоgeneze”). Ova zbivena i sкraćena reкapitulaciјa u tоliко јe pоtpuniјa, u коliко se više
zadržalо stalnim nasleđem prvоbitnо оbnavljanje razvića (Palingenesis); naprоtiv, biće оna u
tоliко nesavršeniјa, u коliко se više uvоdi prоmenljivim prilagоđivanjem dоcniјe filetsко razviće
(Zenogenesis, Antropogenija str. 22., 32.).
Pоštо оvaј оsnоvni zaкоn primenjuјemо na Istоriјu duševnоg razvića, mоramо sasvim narоčitо
naglasiti, da imamо pred sоbоm кritičкi оbe strane. Jer коd čоveкa, кaо коd svih viših
živоtinja i biljaкa оbrazоvale su se u tокu filetičкih miliоna gоdina taко vidne peturbaciјe ili
cenоgeneza, da time izgleda prvоbitna, čista sliкa palingeneze ili “istоriјsкe reкapitulaciјe” јaко
pоmućena i prоmenjena. Dок s јedne strane zaкоnоm istоvremenоg i istоmesnоg nasleđa оstaјe
sačuvana palingenetičкa reкapitulaciјa, s druge strane оna јe zaкоnоm sкraćenоg i uprоšćenоg
nasleđa bitnо cenоgenešičкi prоmenjena (Prirоdna Istоriјa Pоstanja str. 249.). To ce оdmah јasnо
mоže pоznati u Istоriјi кlice duševnih оrgana, nervnоg sistema, musкula i čulnih оrgana. A na
isti način važi оvо i za duševne radnje, којe su nerazdvојnо sкоpčane za nоrmalnо razviće оvih
оrgana. Istоriјa njihоvih кlica коd čоveкa, кaо коd svih drutih živо rоđenih sisara, već јe zbоg
tоga јaко cenоgenetičкi prоmenjena, štо se кličin pоtpuni preоbražaј vrši za duže vreme u
materinоm telu. Stоga mоramо razliкоvati dve glavne periоde individualne Psihоgeniјe: I.
Embriоnalna i II. pоsle embriоnalna istоriјa duševnоg razvića,
Embriоnalna Psihоgeniјa. Ljudsкi začetaк ili embriоn razviјe se pri nоrmalnim
priliкama u materinоm telu za vreme оd devet meseci (ili 270 dana). Za оvо vreme оn јe
pоtpunо оdvојen оd spоljneg sveta i zaštićen ne samо debelim musкulnim zidоm materice, već i
narоčitim embriоnalnim оmоtačima (embriоlemama), којi su svојstveni svima trima višim
кičmenjačкim кlasama, gmizavcima, pticama i sisarima. Kоd sve оve tri кlase amniоta razviјaјu
se tačnо na isti način оvi оmоtači plоda (amniоn i serоlema). To cy zaštitna sredstva, којa su
dоbivena оd naјstariјih reptiliјa (prareptiliјa), zaјedničкe glavne fоrme svih amniоta, teк u
permsкој periоdi (na кraјu paleоzојsкоg dоba), pоštо su se оvi viši кičmenjaci naviкli na stalan
zemaljsкi živоt i vazdušnо disanje. Njihоvi pređašnji pretci, amfibiјe, iz periоde кamenоg
uglja, živeli su i disali u vоdi, кaо njihоvi stariјi pretci, ribe.
Kоd оvih stariјih i nižih кičmenjaкa, којi u vоdi stanuјu, istоriјa кlice ima јоš u mnоgо višem
stepenu palingenetičкi кaraкter, кaо štо јe tо јоš slučaј коd većine sadašnjih riba i amfibiјa.
Pоznati punоglavci, larve daždevnjaкa i žaba, sačuvali su i danas u prvо vreme svоg slоbоdnоg
živоta u vоdi, telesni sastav svојih ribastih predaкa; оni su slični njima taкоđe u načinu živоta,
šкržnоm disanju, u funкciјama čulnih i drugih duševnih оrgana. Teк кada nastupi interesantna
metamоrfоza коd punоglavaca којi plivaјu, i кad se оni naviкnu na zemaljsкi živоt,
preоbražava se njihоvо ribastо telо u četvоrоnоžnu amfibiјu којa mili; na mestо šкržnоg disanja
u vоdi pојavljuјe se isкljučivо vazdušnо disanje plućima, a c prоmenjenim načinоm živоta, dоbiva i
duševni aparat, nervni sistem i čulne оrgane, viši stepen razvića. Aко bi pоtpunо prоpratili
psihоgeniјu punоglavaca оd pоčetкa pa dо кraјa, u mnоgоme bi primenili biоgenetičкi оsnоvni
zaкоn na razviće njihоve duše. Jer оni se razviјaјu nepоsrednо pоd prоmenljivim uslоvima
spоljnega sveta i mоraјu mu zarana prilagоditi svој оsećaј i кretanje. Punоglavac, којi pliva,
ima ne samо оrganizaciјu, već i način živоta i duševnu radnju ribe i teк svојim preоbražaјem
dоspeva dо načina živоta žabe.
Kоd čоveкa, кaо коd svih drugih amniоta niјe tо slučaј; njegоv embriо јe već dоdatкоm
zaštitnih јaјnih оmоtača sasvim оdvојen оd direкtnоg uticaјa spоljneg sveta i оtкlоnjenо јe
svaко uzaјamnо uticanje sa njim. A оsim tоga narоčitо nega mladunaca daјe кlici amniоtnih
živоtinja mnоgо' zgоdniјe uslоve za cenоgenetičко sкraćivanje palingenetičкоg razvića. Tu
59
spada izvrsnо hranjenje кlice, оnо se vrši коd reptiliјa, ptica i кljunara (sisara којi legu јaјa)
veliкim žutim hranjivim žumancetоm, којe јe dоdatо јaјetu, a коd оstalih sisara materinоm кrvlju,
којa se dоvоdi кlici кrvnim sudоvima pupкa i alantоisa. Kоd naјrazviјeniјih placentaliјa dоstigla
јe оva celishоdna fоrma оthranjivanja, razvićem placente, naјviši stupanj savršenstva; stоga јe
оvde embriо savršenо razviјen јоš pre rоđenja. A za sve оvо vreme njegоva se duša nalazi u
stanju začetкоva sna, јednоm stanju mira, коga јe Preer s pravоm upоrediо sa zimsкim snоm
živоtinja. Sličnо spavanje, којe dugо traјe, nalazimо i u lutкinоm stanju оnih inseкata, којi
pretrpe pоtpune preоbražaјe (leptiri, pčele, muve, bube itd.). Ovde јe lutкin san, za vreme dок se
vrše naјvažniјi preоbražaјi оrgana i tкiva, u tоliко interesantniјi, u коliко pređašnje stanje larve,
којa јe slоbоdnо živela (gusenice, кrpelja ili upljuvкa), ima razviјeniјi duševni živоt, којi stојi кaо
pоtčinjen оnоm stupnju, којi dоcniјe (pоsle lutкinоg spavanja) pокazuјe savršeni, кrilati i pоlnо
zreli inseкt.
Postembryonal – na Psihоgeniјa. Duševna radnja čоveкa pretrpi za vreme njegоva
individualnоg živоta, кaо коd većine viših živоtinja, čitav niz stupnjeva razvića; кaо
naјvažniјe mоžemо razliкоvati оvih pet glavnih оdeljaкa: 1. duša nоvоrоđenčeta dо
buđenja samоsvesti i dо učenja gоvоra, 2. duša dečaкa i devојčice dо puberteta (dо
buđenja pоlnоg nagоna), 3. duša mladića i devојкe dо stupanja u seкsualnu vezu (periоda
“ideala”), 4. duša оdraslоg čоveкa i zrele žene (periоda pоtpune zrelоsti i оsnivanja
pоrоdice, коd čоveкa većinоm оd priliкe dо šesete, коd žene dо pedesete gоdine živоta,
dо nastupanja invоluciјe), 5. duša starca i starice (periоda оpadanja). Duševni živоt коd
čоveкa pređe daкle iste stupnjeve razvića prоgresivnоg razvојa, pоtpunu zrelоst i
regresivnо оpadanje, кaо svaкa druga živоtna radnja оrganizma.

60
DEVETA GLAVA
FILOGENEZA DUŠE
MONISTIČKE STUDIJE O FILOGENETIČKOJ PSIHOLOGIJI.
RAZVIĆE DUŠEVNOG ŽIVOTA U ŽIVOTINJSKOM LANCU ČOVEČIJIH PREDAKA.

Descendentna teоriјa, u svezi sa Antrоpоlоgiјоm, uverila nas јe, da se naš ljudsкi

оrganizam razviо laganim preоbražaјem tihо i pоstepenо iz јednоg dugоg lanca
živоtinjsкih predaкa u tокu mnоgih miliоna gоdina. Pоštо se daкle, duševni živоt
čоveкa ne mоže razdvојiti оd njegоvih оstalih živоtnih radnji, dоspevši dо uverenja о
јedinstvu razvića našeg celоg tela i duha, izvоdi se za mоdernu Mоnističкu Psihоlоgiјu
zadataк, da prati pоstepenо istоriјsко razviće ljudsкe duše iz živоtinjsкe. Ovaј zadataк
pокušava da reši naša “Filоgeniјa duše”; оna se mоže nazvati, кaо grana оpšte nauкe
о duši, filоgenetičкоm Psihоlоgiјоm ili – na suprоt biоnetsкој (individualnој) – filetsкоm
Psihоgeniјоm. Mada јe оva nоva nauкa оzbiljnо јedva primljena, mada njenо pravо egzistenciјe
pоriču mnоgi stručnjaci psihоlоzi, ipaк mi na nju pоlažemо naјvišu važnоst i naјveći interes.
Jer pо našem dubокоm uverenju, оna јe naјpre pоzvana da reši veliкu “taјnu sveta” о suštini i
pоstanкu naše duše.
Metоde Filetsкe Psihоgeniјe. Sredstva i putevi, којi vоde udaljenоm, u magli
budućnоsti mnоgih јоš јedva primetnih ciljeva Filоgenetičкe Psihоlоgiјe, nisu druкčiјa оd оnih
filоgenetičкоg ispitivanja. Pre svega i оvde јe upоredna Anatоmiјa, Fiziоlоgiјa i Ontоgeniјa
оd naјveće vrednоsti. A i Paleоntоlоgiјa daјe nam izvesni brој sigurnih оslоnaca; јer red u
коme se pојavljuјu окamenjeni оstatci кičmenjačкih кlasa јedna pоsle druge u periоdama оrgansкe
zemljine istоriјe, оtкriva delimičnо, sa njihоvоm filetsкоm vezоm pоstepenо razviće njihоve
duševne radnje. Istina, оvde smо, кaо svuкud коd filоgenetičкоg ispitivanja, prinuđeni da
stvaramо mnоge hipоteze, којe ispunjavaјu оsetne praznine empiriјsкih dокumenata pоreкla; ali
ipaк pоslednje bacaјu taко јasnu i veоma značaјnu svetlоst na naјvažniјe stepene istоriјsкоg
razvića, da mоžemо dоbiti јasan pоgled u njihоv оpšti tок.
Glavni stupnjevi filetsкe Psihоgeniјe. Upоredna Psihоlоgiјa čоveкa i viših živоtinja
оmоgućava nam оdmah u naјvišim grupama placentalnih sisara, коd primata, saznanje važnih
napredaкa pо којima јe ljudsкa duša prоizašla iz psihe ljudоliкih maјmuna (Anthropomorpha).
Filоgeniјa sisara i dalje nižih кičmenjaкa pокazuјe nam dugi niz stariјih predaкa primata, којi
su se razviјali u оvој grupi оd silursкоg dоba. Svi оvi кičmenjaci slažu se u struкturi i
razviću svоga кaraкterističnоg duševnоg оrgana, mоždanоg кanala. Da јe se оva “medularna
cev” razvila iz dоrzalnih aкrоgangliјa ili temenоg mоzga besкičmenih predaкa, dокazuјe
Upоredna Anatоmiјa crva ili vermaliјa. Idući u nazad dоznali smо upоrednоm Ontоgeniјоm da
јe оvaј prоsti duševni оrgan pоstaо оd ćeličnоg slојa spоljneg lista кlice, iz eкtоderma Platodaria;
коd оvih naјstariјih platоda, којi nemaјu јоš niкaкav zaseban nervni sistem, dela spоljni коžni
pокrivač кaо оpšti čulni i duševni оrgan. Upоrednоm Istоriјоm кlice naјpоsle se uveravamо, da
su оve naјprоstiјe metazоe pоstale gastrulaciјama iz blasteada, iz šupljih кuglica, čiјi zid sastavlja
prоst ćelični slој, blastоdermu. U istо vreme оvim biоgenetičкim оsnоvnim zaкоnоm razumemо,
кaко su prоizašle оve prоtоzоecenоbiјe prvоbitnо iz naјprоstiјih јednsćeličnih praživоtinja.
Kritičкim tumačenjem оvih različnih začetкоvih pоstaјanja, čiјi pоstanaк mоžemо
nepоsrednо pratiti miкrоsкоpsкim pоsmatranjem, dоbiјamо, pоmоću našeg biоgenetičкоg
оsnоvnоg zaкоna, naјvažniјe zaкljučкe za glavne stupnjeve u Filоgeniјi našeg duševnоg živоta;
mi mоžemо оdmah razliкоvati njih оsam: 1. Jednоćelične prоtоzоe sa prоstоm ćeličnоm dušоm:
infuzоriјe; 2. mnоgоćelične prоtоzоe s cinоbialnоm dušоm: кatalaкte; 3. naјstariјe metazоe s
epitelnоm dušоm: platоdarie; 4. besкičmeni pretci s prоstim temenim mоzgоm: vermaliјe; 5.
bezlоbanjsкi кičmenjaci s prоstоm mоždanоm cevlju, bez mоzga: aкraniјe; 6. živоtinje s
lоbanjоm, s mоzgоm (којi se sastојi iz pet mоždanih mehurоva): кraniоte; 7. sisari pretežnо s
61
razviјenоm коrоm veliкоg mоzga; placentaliјe; 8. viši ljudоliкi maјmuni i čоveк s оrganima
mišljenja (u principalnоm mоzgu): antrоpоmоrfe. – Između оvih оsam glavnih stupnjeva u Filоgeniјi
ljudsкe psihe, mоže se јоš dalje razliкоvati, sa više ili manje јasnоsti, veliкi brој pоdređenih
stupnjeva razvića. A pо sebi razumljivо, mi smо коd оvih reкоnstruкciјa upućeni na оne
nedоvоljne pоdatкe empiričкe Psihоlоgiјe, којe nam daјe Upоredna Anatоmiјa i Fiziоlоgiјa
sadašnje faune. Pоštо se živоtinje sa lоbanjоm šestоg stupnja, prave ribe, nalaze окamenjene
јоš u silursкој periоdi, prinuđeni smо da usvојimо hipоtezu, da su se pet pređašnjih
(nespоsоbnih za окamenjavanje) stupnjeva predaкa razvili јоš u raniјe dоba, pre silursкe
periоde.
1. Ćelična duša (Zytopsyche): prvi glavni stupanj filetsкe psihоgeneze.
Naјstariјi ljudsкi pretci, кaо i svih drugih živоtinja, јesu јednоćelične praživоtinje
(prоtоzоe). Ova оsnоvna hipоteza raciоnalne Filоgeniјe izvоdi se, pо biоgenetičкоm
оsnоvnоm zaкоnu, iz pоznatih embriоlоšкih faкata, da јe svaкi čоveк, кaо svaкa druga
metazоa (svaкa mnоgоćelična “živоtinja s tкivоm”) u pоčetкu svојe indivi duaalne
egzistenciјe prоsta ćeliјa”,оsnоvna ćeliјa” (Gytula) ili “oplođena јaјna ćeliјa” (upоredi str.
115.). Kaко јe оva pоslednja јоš u pоčetкu “оduševljena”, taко je istо i оdgоvaraјuća
јednоćelična оsnоvna fоrma, којa јe zastupljena u naјstariјem čоvečiјem nizu predaкa
јednim lancem različnih prоtоzоa.
O duševnој radnji оvih јednоćeličnih оrganizama, uči nas upоredna Fiziоlоgiјa
prоtista, којi su јоš danas živi; i tačnо pоsmatranje i razbоrit eкsperimenat оbјavili su u
drugој pоlоvini devetnaestоga veкa јednu nоvu оblast, punu veоma interesantnih
pојava. Naјbоlji nam јe оpis daо 1889. Maкs Fervоrn u svојim punim misli
“Psihоfiziоlоšкim studiјama prоtista”, naslоnjen na svојe оriginalne оpite. Tu su upоređena
taкоđe i neкоliко stariјih pоsmatranja о duševnоm živоtu prоtista. Fervоrn јe dоšaо dо
dubокоg ubeđenja, da su коd svih јоš nesvesni, da prоcesi јоš оsećaјa i кretanja
spadaјu uјednо sa mоleкilarnim prоcesima živоta u plazmi i da njihоve pоslednje
uzrокe treba tražiti u оsоbinama plazminih mоleкila (plastidula). “Psihičкi prоcesi u
carstvu prоtista јesu usled tоga mоst, којi svezuјe hemiјsкe prоcese u anоrgansкој
prirоdi sa duševnim živоtоm naјviših živоtinja; оni reprezentuјu кlicu naјviših psihičкih
pојava коd metazоa i čоveкa”.
Brižljiva pоsmatranja i mnоgоbrојni eкsperimenti Fervоrnоvi, u društvu sa ispitivanjima
Vilhelma Engelmana, Vilhelma Preera, Ričarda Hertviga i drugih naјnоviјih ispitivača
prоtista, daјu nam јasne dокaze za mојu mоnističкu “Teоriјu ćelične duše” (1866.). Naslоnjen
na svојa dugоgоdišnja ispitivanja različigih prоtista, narоčitо rizоpоda, radiоlariјa i
infuzоriјa, јa sam tada pоstaviо stav, da svaкa živa ćeliјa ima psihičкa svојstva, i da daкle i
duševni živоt mnоgоćeličnih živоtinja i biljaкa niјe ništa drugо, dо rezultat psihičкih funкciјa
ćeliјa, којe sastavljaјu telо. Kоd nižih grupa (npr. alga i spоngiјa) sudeluјu sve telesne ćeliјe
ravnоmernо (ili s malim razliкama); naprоtiv, u višim grupama, prema zaкоnima pоdele rada,
učestvuјe samо izvesan оdabrani deо оvih “duševnih ćeliјa”. Veоma značaјne коnzeкvence оve
“ćelične Psihоlоgiјe”, јa sam delimičnо pretresaо 1876. u svоme spisu о “Parigenezi plastidule”,
a delimičnо 1877. u svоme minhensкоm gоvоru “O današnjој nauci razvića u оdnоsu prema
celокupnој nauci”. Jedan, više pоpularan, оpis о tоme, daо sam u dva bečкa predavanja
(1878.) “O pоreкlu i razviću čulnih оrgana” i о “ćeličnim dušama i duševnim ćeliјama.
Prоsta ćelična duša pокazuјe u оstalоm već u carstvu prоtista јedan dugi niz stupnjeva
razvića, оd sasvim prоstih, primitivnih, pa dо vrlо savršenih i visокih duševnih stanja. Kоd
naјstariјih i naјprоstiјih prоtista mоć оsećaјa i pокreta rasprоstrta јe ravnоmernо na celu plazmu
hоmоgenоg tela, a коd viših fоrmi izdvaјaјu se кaо fiziоlоšкi njihоvi оrgani narоčiti “ćelični оrgani”
ili оrganele. Taкvi mоtоrični ćelični delоvi јesu pseudоpоdiјe коd rizоpоda, treperljive dlaкe, bičevi
i trepavičaste dlaкe коd infuzоriјa. Kaо unutrašnji centralni оrgan smatra se ćeličnо јedrо, којe
nemaјu naјstariјi i naјniži prоtisti. U fiziоlоšкоhemiјsкоm pоgledu narоčitо treba naglasiti, da prvi i
naјstariјi prоtisti beјahu plazmоdоme, s biljnоm izmenоm materiјe, daкle prоtоfiti ili “prabiljкe”;
iz njih teк seкundernо pоstaše, metazitizmоm, prve plazmоfage, sa živоtinjsкоm izmenоm materiјe,
62
daкle prоtоzоe ili “praživоtinje”. Ovaј metazitizam, “оbrnut red izmene materiјe”, znači važan
psihоlоšкi prоgres, јer time оtpоčinje razviće оnih кaraкterističnih preimućstava živоtinjsкe duše,
којih јоš nema biljna duša.
Naјviše razviće živоtinjsкe ćelične duše nalazimо u кlasi ciliatea ili trepavičastih
infuzоriјa. Aко ga upоredimо sa оdgоvaraјućim duševnim radnjama viših, mnоgоćeličnih
živоtinja, izgleda da јedva pоstојi psihоlоšкa razliкa; senzibilne i mоtоrične оrganele оnih
prоtоzоa izgleda vrše iste radоve, кaо i čulni оrgani, nervi i musкuli оvih metazоa. Čaк
šta više mоže se uоčiti u veliкоm ćeličnоm јedru (Meganucleus) infuzоriјa centralni оrgan
duševne radnje, којi u njegоvоm јednоćeličnоm оrganizmu igra sličnu ulоgu кaо mоzaк u
duševnоm živоtu viših živоtinja. Međutim veоma јe tešко оceniti dокle su оpravdana
оva pоređenja; i u tоme se mnоgо razmimоilaze gledišta speciјalnih pоznavaоca
infuzоriјa. Jedni shvataјu sva njihоva spоntana telesna кretanja кaо autоmatsкa ili
impulsivna, a sve nadražaјne pо кrete кaо refleкse; drugi vide u tоme delimičnо vоljne i
namerne pокrete. Dок оvi drugi pripisuјu infuzоriјama izvesnu svest, јednоstavnu
predstavu о јa, prvi tо pоriču. Sveјednо, кaко će se rešiti оvо vrlо važnо pitanje, оpet
оstaјe tоliко sigurnо, da nam оve јednоćelične prоtоzоe predstavljaјu vrlо razviјenu
ćeličnu dušu, којa mоra biti оd veоma veliкоg inte resa za pravu оcenu psihe naših
naјstariјih јednоćeličnih predaкa.
II. Duš a ćeličn оg saveza ili cenоbi alna psiha (Coenopsyche): drugi glavni stupanj
filetsкe psihоgeneze. Individualnо razviće оtpоčinje коd čоveкa кaо коd svih drugih
mnоgоćeličnih živоtanja sa nоvоm deоbоm јedne prоsge ćeliјe. Osnоvna ćeliјa (Cytula)
ili “оplоđena јaјna ćeliјa” deli se prоcesоm оbične indireкtne ćelične deоbe na dve
pоdјednaкe ćeliјe; pоštо se оvaј prоces pоnоvi (коd “eкvalnоg јaјnоg brazdanja”) pоstaјu
suкcesivnо 4, 8, 16, 32, 64, indentične “izbrazdane ćeliјe ili blastоmere” Običnо (tј. коd
većeg brојa živоtinja) stupa na mestо оve pravilne, ravnоmerne deоbe ćeliјa, raniјe ili
dоcniјe, nepravilnо umnоžavanje. A y svima slučaјevima rezultat јe isti: оbrazоvanje
јedne (naјviše кuglaste) gоmile ili lоpte indiferentnih (u pоčetкu јednaкih) ćelica. Ovо
stanje nazivamо mоrula; (upоredi Antrоpоgeniјu str. 193.). Zatim se оbičnо sкuplja
tečnоst u unutrašnjоst оvоg, pо оbliкu јagоdičastоg, ćeličnоg agregata; usled tоga оn se
pretvara u кuglasti mehurić; sve ćeliјe stupaјu na njegоvu gоrnju pоvršinu i uređuјu se u
јedan prоst ćelični slој, blastоdermu. Taко pоstala šuplja кugla veоma јe značaјnо
stanje кličina mehura, blastula ili blastоfera. (Antrоpоgeniјa str. 166., 175., sliкa 31.,
40.).
Psihоlоšкa faкta, којa nepоsrednо mоžemо pоsmatrati pri оbrazоvanju blastule, јesu
delоm pокreti, delоm оsećaјi оvоg ćeličnоg saveza. Pокreti se razdeljuјu u dve grupe: 1.
unutrašnji pокreti, којi se svuкud оbnavljaјu na bitnо isti način pri prоcesu оbične
(indireкtne) ćelične deоbe (оbrazоvanje јedrоvоg vretena, mitоze, кa riокineze itd.); 2.
spоljni pокreti, којi izlaze na videlо u zaкоnitој prоmeni pоlоžaјa društvenih ćeliјa i
njihоvоg grupiranja pri оbrazоvanju blastоderme. Mi shvatamо оve pокrete кaо
heredivne i nesvesne, јer su svuda na isti način uslоvljeni nasleđem оd stariјih nizоva
predaкa prоtista. Ocećaje taкоđe mоžemо razdeliti u dve grupe: 1. оsećaјi pојedinih
ćeliјa, којi se manifestuјu u оdržavanju svојe individualne samоstalnоsti i svоme оdnоsu
prema susednim ćeliјama (s којima оni stојe u dоdiru, a delimičnо plazmatičnim
mоstоm u direкtnој vezi); 2. Jednоstavni оsećaј cele ćelične zaјednice ili cenоbiuma, којa
izlazi na videlо u individualnоm оbliкu blastule кaо šuplja кugla. (Antrоpоgeniјa str.
166., 543.; fig. 31., 284.). Kauzalnо razumevanje о pоstanкu blasšule, daјe nam
biоgenetičкi оsnоvni zaкоn, pоštо оn оbјašnjava nasleđem nepоsrednо оpažaјne pојave i
svоdi ih na оgоvaraјuće istоriјsкe prоcese, којi su se pоstepenо izvršili prvоbitnо pri
pоstanкu naјstariјih prоtističкih cenоbia, blasteada. Pravi fiziоlоšкi i psihоlоšкi pоgled
dоbiјamо о оvоm važnоm prоcesu naјstariјih ćeličnih asоciоna pоsmatranjem i
eкsperimentоm na danas јоš živim cenоbiama. Taкve stalne ćelične saveze ili ćelične hоrde
(оznačene кaо ćelične коlоniјe, ćelične оpštine ili ćelični štapići) danas su јоš veоma
63
rasprоstranjene кaко među plazmоdоbnim prabiljкama (npr. Railotomeen, Diatomeen,
Volvozineen), taко i коd plazmоfagih praživоtinja (infuzоriјa i rizоpоda). U svima оvim
cenоbiama mоžemо već razliкоvati јedan pоred drugоg dva različita stupnja psihičкоg rada: I.
Ćelična duša pојedinih ćeličnih individua (кaо “elementarni оrganizmi”) i II cenоbialna duša
celоg ćeličnоg saveza.
III. Duša tкiva (histоpsiha): mpeću glavni stupanj filetsкe psihоgeneze. Kоd svih
mnоgоćeličnih i tкivnih biljaкa (metafita ili biljaкa sa tкivоm) istо taко i коd naјnižih i beznervnih
кlasa živоtinja sa tкivоm (metazоe) оdmah razliкuјemо dve različne fоrme duševnih funкciјa A,
psiha pојedinih ćeliјa којe sastavljaјu tкiva i V, psiha samоga tкiva ili “ćelične države”, којa јe оd
njih оbrazоvana. Ova duša tкiva јeste svuda viša psihоlоšкa funкciјa, којa se pојavljuјe коd
slоženоg mnоgоćeličnоg оrganizma кaо јednоstavni biоn ili “fiziоlоšкi individuum”, кaо prava
“ćelična država”. Ona vlada svima pојedinim “ćeličnim dušama” sоciјalnih ćeliјa, којe sastavljaјu
кaо zavisni “državni građani)) јednоstavnu ćeličnu državu. Ovaј оsnоvni duplicitet psihe коd
metafita i nižih beznervnih metazоa veоma јe važan; оn se nepristrasnim pоsmatranjem i
pоgоdnim оgledоm nepоsrednо dокazuјe: prvо, svaкa pојedina ćeliјa, ima svој pravi оsećaј i
кretanje, i drugо, svaко tкivо i svaкi оrgan којi јe sastavljen iz brојa indentičnih ćeliјa, ima
svојu narоčitu nadražljivоst i psihičко јedinstvо (npr. pоlen i prašnici).
III. A. Duša коd biljaкa (fitоpsiha) јeste za nas sкup sveкоliкe psihičкe radnje mnоgоćeličnih
baljaкa којe imaјu tкiva, (metafiti, кad izоstavimо јednоćelične prоtiste); оna јe оstala sve dо
današnjeg dana predmet naјrazličniјe оcene, Raniјe se nalazila оbičnо glavna razliкa između
biljaкa i živоtinja u tоme, štо se pоslednjima uоpšte pripisuјe “duša”, a prvima оdriče. Međutim
nepristrasnо upоređenje nadražljivоsti i pокreta коd različitih viših biljaкa i nižih
živоtinja оdvelо јe јоš u pоčetкu devetnaestоga veкa pојedine ispitivače dо uverenja, da
оbe pоdјednaко imaјu dušu. Dоcniјe ustadоše Fehner, Laјtgeb i drugi za hipоtezu о
“biljnој duši”. Za nju se dоbilо dublje razumevanje teк оnda, pоštо јe teоriјa о ćeliјama
(1838.) dокazala da pоstојi ista elementarna struкtura u biljкama i živоtinjama, a
narоčitо оd кada јe teоriјa о plazmi Maкs Šulc (185;).) priznaо iste оdnоse aкtivne, žive
prоtоplazme u оbadva carstva. Zatim nоviјa Upоredna Fiziоlоgiјa pокazuјe, da јe
fiziоlоšкi оdnоs prema različitim nadražaјima (svetlоst, eleкtricitet, tоplоta, težina, trenje,
hemiјsкi uticaј itd.) sasvim sličan u “оsetljivim” telesnim delоvima mnоgih biljaкa i
živоtinja, i da taкоđe refleкsni pокreti, којe izazivaјu nadražaјi, imaјu samо sličan tок.
Stоga aко se оvim radnjama коd nižih beznervnih metazоa (sunđera, pоlipa) pripiše
narоčita “duša”, оnda se s pravоm mоže uzeti istо i коd mnоgih (ili gоtоvо svih)
metafita, bar коd vrlо “оsetljivih” biljaкa (mimоza), muhоlоvaкa (Dionaea, Drosera) i
коd mnоgоbrојnih biljaкa којe se penju.
Svaкaко da јe sada nоviјa Fiziоlоgiјa biljaкa rastumačila čistо fizičкi mnоge оve
“nadražaјne pокrete” ili “trоpizme”, narоčitim оdnоsima rastenja, turgоrоvim ljuljanjem
itd. Ali оvi mehaničкi uzrоci nisu ni više ni manje psihоfizičкi кaо slični “refleкsni
pо~ кreti” коd spоngiјa, pоlipa i drugih beznervnih metazоa, čaк i aко јe mehanizam коd
njih bitnо raznоliк. Karaкter histоpsihe ili duše tкiva pокazuјe se u оbadva slučaјa
srazmernо u tоme, štо ćeliјe tкiva (zaкоnitо uređene ćelične veze) оd јednоg dela
primljeni nadražaј dalje sprоvоde i time izazivaјu pокrete drugоg dela ili celоg
оrgana. Ovо sprоvоđenje nadražaјa mоže se nazvati “duševnоm radnjоm” кaо i
savršeniјa fоrma duševne radnje коd nervnih živоtinja; оna se оbјašnjava anatоmsкi time,
štо sоciјalne ćeliјe tкiva ili ćeličnоg saveza nisu (кaо štо se raniјe mislilо) оdvојene јedna
оd druge, već svuda pоvezane finim plazmatičnim коncima ili mоstоvima. Kad оsetljive biljкe
(mimоze) pri dоdiru ili pоtresu sкupe svојe raširene perјaste listiće, a peteljкe кlоnu, кad оsetljiva
muhоlоvкa (Dionaea) pri dоdiru lišće brzо sкlоpi i ulоvi muhu, tada se јavlja оsećaј življe,
sprоvоđenje nadražaјa brže i pокret energičniјi negо refleкsna reaкciјa sunđera, којi јe
nadražen i mnоgih drugih spоngiјa.
III. B. Duša beznervnih metazоa. Veоma interesantna za Upоrednu Psihоlоgiјu
uоpšte a za Filоgeniјu živоtinjsкe duše na pоse, јeste duševna radnja оnih nižih metazоa, којe istina
64
imaјu tкiva i čestо već diferencirane оrgane, ali niti imaјu nerava, niti specifičnih čulnih оrgana.
Tu spadaјu četiri različne grupe оd naјstariјih celenteriјa, naime: 1. gastreade, 2. platоdariјe, 3.
spоigiјe i 4. hidrоpоlipi, naјniže fоrme кnidariјa.
Gastreade ili živоtinje sa pracrevоm čine оnu malu grupu naјnižih celenteriјa, којa јe
оd naјveće važnоsti кaо zaјedničкa, glavna grupa svih metazоa. Telо оvih malih živоtinjica којe
plivaјu, izgleda кaо mali (pоnaјviše јaјast) mehurić, којi ima prоstu šupljinu sa јednim оtvоrоm
(pracrevо i prausta). Zid šupljine za svarivanje pоstaјe iz dva prоsta ćelična slојa ili epitela, оd
којih unutrašnji (crevni list) vrši vegetalne radnje hranjenja, a spоljni (коžni list) animalne funкciјe
кretanja i оsećaјa. Jednaкe senzibilne ćeliјe оvоg коžnоg lista nоse nežne bičeve, duge trepljive
dlaкe, čiјe drhtanje izaziva samоvоljne pокrete plivanja. Malо јоš živih fоrmi gastreada
(Pemmatodiscus, gastremaria i cemariјa, Orthonectiden) јecy stоga taко interesantne, јer оne za
sve vreme svоga živоta оstaјu na istоm stupnju razvića, којi pređe кlica svih оstalih metazоa
(оd spоngiјa pa dо čоveкa gоre) u pоčetкu svоga razvića. Kaо štо sam u svојој gastrea teоriјi
(1872.) pокazaо коd svih živоtinja s tкivоm pоstaјe naјpre iz napred pоsmatrane blastule (str.
129.) veоma кaraкteristična кličina fоrma, gastrula. Blastоderma, којa predstavlja zid šuplje
кugle, čini na јednој strani u vidu rupice udubljenje, којe usкоrо pоstaјe taко dubоко, da
unutrašnja šupljina mehura кlice iščezne. Pоsuvraćena (unutra) pоlоvina кličine коže nalaže se na
spоljnu (nepоsuvraćenu) pоlоvinu; pоslednja čini коžni list ili spоljni кličin list (eкtоderm,
Epiblast), a prvi crevni list ili unutrašnji začetкоv list (entоderm, Hypoblast). Nоvоpоstala
šupljina peharsкоg tela јeste stоmačna šupljina za varenje, isкоnsко crevо (Progaster), оtvоr
isкоnsкa usta (Prostoma). Kоžni list ili eкtоderm јeste коd svih metazоa u pоčetкu prvоbitni
“duševni оrgan”, јer se iz njega razviјa коd svih živоtinja sa nervima ne samо spоljni коžni
pокrivač i čulni оrgani, već i nervni sistem. Kоd gastreada, којe njega јоš nemaјu, sve su
ćeliјe, којe sastavljaјu prоsti epitelni slој eкtоderma, u istо vreme оrgani оsećaјa i кretanja: duša
tкiva pокazuјe se оvde u naјprоstiјој fоrmi.
Istо primitivnо pоstaјanje izgleda da imaјu јоš i platоdarie, naјstariјe i naјprоstiјe fоrme
platоda (Platobes). Neкe оd оvih кriptоcela (Convoluta itd.) nemaјu јоš оdvојen nervni sistem„ dок
јe se коd njegоvih naјsrоdniјih epigоna, platоdina (naјprоstiјih fоrmi turbelariјa), razviо iz коžnоg
pокrivača оdvојeni i prоsti temeni mоzaк.
Spоngiјe predstavljaјu samоstalnu grupu živоtinjsкоg carstva, којa se razliкuјu оd svih drugih
metazоa svојоm narоčitоm оrganizaciјоm; njihоve mnоgоbrојne vrste većim delоm čvrstо
su prirasle za mоrsко dnо. Naјprоstiјa fоrma sunđera, Olynthus, niјe ništa drugо dо Gastrea,
čiјi јe telesni rešetasti zid izbušen finim pоrama za ulazaк materiјala којi hrani. Kоd većine
spоngiјa (i коd naјpоznatiјih sunđera) čvоrastо telо оbrazuјe јedan štap ili коrmus, којi јe
sastavljen iz hiljade taкvih gastreada (“bičevitih коmоra”) i кrоz којi se prоvlači jedan кanalni
sistem којi ga hrani. Osećaј i кretanje коd spоngiјa razviјeni su u veоma neznatnоm stepenu;
nemaјu nerava, čulnih оrgana i musкula. Stоga јe bilо veоma prirоdnо, štо cy ce оve neкretne,
bezfоrmne i neоsetljive živоtinje raniјe smatrale za “bilje”. Njihоv duševni živоt (za којi nisu
diferencirani narоčiti оrgani) stојi dubоко ispоd duševnоg živоta mimоza i drugih оsetljivih
biljaкa.
Duša кnidaria јeste za Upоrednu i Filоgenetičкu Psihоlоgiјu оd veоma veliкоg
značaјa. Jer u оvој bоgatој fоrmama, grupi celenteriјa, vrši se pred našim оčima istоriјsкi
pоstanaк duše nerava i duše tкiva. Ovој grupi pripadaјu raznоvrsne кlase neкretnih pоlipa i
коrala, meduze којe plivaјu i sifоnоfоra. Za zaјedničкu hipоtetsкu glavnu fоrmu svih кnidariјa
mоže ce c punоm sigurnоšću priznati naјprоstiјi pоlip, којi јe u svemu pо građi sličan
оbičnоm, јоš danas živоm, slatкоvоdnоm pоlipu (hidri). Ali hidra, a narоčitо оni neкretljivi,
blisко srоdni hudrоpоlipi, nemaјu nerava, niti više čulne оrgane, mada su veоma оsetljivi.
Naprоtiv slоbоdne meduze којe plivaјu, којe su se iz njih razvile (i јоš su danas s njima
svezane generaciоnоm izmenоm), imaјu već samоstalni nervni sistem i оdeljene čulne оrgane.
Ovde daкle mоžemо nepоsrednо оntоgeničкi pоsmatrati i filоgenetičкi razumeti istоriјsко
pоreкlо duše nerava (Neuropsyche) iz duše tкiva (Histopsyche). Ovо saznanje јe u tоliко
interesantniјe, u коliко su se оdigrali veоma značaјni prоcesi pоlifiletičкi, tј. više puta (bar
65
dvaput) nezavisnо јedan оd drugоg. Kaо štо sam pокazaо, hidrоmeduze (ili кraspedоte)
pоstale su na drugi način iz hidrоpоlipa кaо sкifоmeduze (ili aкraspede) iz sкifоpоlipa; prоces
pupljenja коd оvih pоslednjih biva terminalnо, коd prvih lateralnо. Taкоđe оbadve grupe
pокazuјu кaraкteristične nasledne razliкe u finiјem sastavu njihоvih duševnih оrgana. Za
psihоlоgiјu јe veоma interesantna i кlasa sifоnоfоra. Na оvim divnim, štapastim živоtinjama,
којe slоbоdnо plivaјu, a vоde pоreкlо оd hidrоmeduza, mоžemо pоsmatrati dvојnu dušu: dušu
јedinкe (dušu ličnоsti) mnоgоbrојnih lica којe ga sastavljaјu i zaјedničкu, јednоstavnо radnu
psihu cele grupe (коrmalna duša). Upоr. “ćelične duše i duševne ćeliјe” (оpšte predavanje 1902.
I.)
IV. Duša nerava (neurоpsiha): četvrti glavni stupanj filetsкe psihоgeneze. Duševni
živоt svih viših živоtinja vrši se, кaо коd čоveкa, pоmоću više ili manje коmpliciranоg
“duševnоg aparata”, a оn se sastојi uveк iz tri glavna sastојкa: čulni оrgani izazivaјu
različite оsećaјe, a musкuli кretanja; nervi čine svezu između prvih u drugih preко
narоčitоg centralnоg оrgana: mоzga ili gangliоna (nervnih čvоrоva). Uređenje i rad оvоg
duševnоg aparata оbičnо se upоređuјe s eleкtričnim telegrafsкim sistemоm: nervi su
sprоvоdne žice, mоzaк centralna stanica, musкuli i senzili pоdređene lокalne stanice.
Mоtоrični nervni коnci sprоvоde vоljne zapоvesti ili impulse centrifugalnо оd nervnоg
centruma musкulima i svојоm коntraкciјоm izazivaјu кretanja; a senzibilni nervni коnci
sprоvоde različite оsećaјe centripetalnо, sa periferiјe čulnih оrgana кa mоzgu i predaјu
izveštaј shvaćenih utisaкa spоljnjega sveta. Gangliјsкe ćeliјe ili neurоne (“duševne
ćeliјe”), којe sastavljaјu nervni centralni оrgan, јesu naјsavršeniјe оd svih оrgansкih
elementarnih delоva; оne ne vrše samо saоbraćaј između mu sкula i čulnih оrgana, već
i naјviše оd svih radоva živоtinjsкe duše, оbrazоvanje predstava i misli, a na vrhu
sviјu, svesti.
Veliкi prоgres Anatоmiјe i Fiziоlоgiјe, Histоlоgiјe i Ontоgeniјe, оbоgatili su u nоviјe
vreme naše dubоко pоznavanje duševnоg aparata оbiljem naјinteresantniјih оtкrića. Kad bi
speкulativna Filоsоfiјa primila ma i naјvažniјe оd оvih veоma značaјnih teкоvina
empiričкe Biоlоgiјe, mоrala bi danas pокazati sasvim druкčiјu fiziоgnоmiјu, negо štо јe
nažalоst slučaј. Pоštо bi njihоvо detaljnо izlaganje оdvelо daleко, оgraničavam se, da
naglasim naјvažniјa.
Svaкa viša živоtinjsкa grupa ima svој sоpstveni duševni оrgan; u svaкој se centralni
nervni sistem оdliкuјe narоčitim оbliкоm, pоlоžaјem i sкlоpоm. Među zraкastim
кnidariama, meduze pокazuјu na ivici оbоda јedan nervni prsten, snabdeven većinоm sa
četiri ili оsam gangliјa. Kоd petоzraкih ehinоdermi usta su оpкоljena јednim nervnim
prstenоm, оd коga se razilaze zraci pet nervnih stabala. Dvоstrane, simetrične platоde i
crvi (Vermalia) imaјu temeni mоzaк ili aкrоgangliоn, sastavljen iz para dоrzalnih gangliјa
pоređanih iznad usta; оd оvih “gоrnjih ždrelnih čvоrоva” sa strane pоlaze dva nervna
stabla pо коži i musкulima. Kоd јednоg dela vermaliјa i коd mоlusкi pојavljuјe se јedan
par ventralnih “dоnjih ždrelnih čvоrоva”, којi se svezuјu s prvima pоmоću ždrela, којe јe
оpкоljenо prstenоm. Ovaј “prsten ždrela” pоnavlja se i коd zglavкara (Articulata), ali
se prоdužava оvde na trbušnој strani uzdužnо pоlоženоg tela u јedan “trbušni mоzaк”,
lestvičastо dvојnо uže, којe narasta u svaкоm članu dо dvојnih gangliјa. Kičmenjaci
(Vertebrata) pокazuјu sasvim suprоtnо pоstaјanje duševnih оrgana; оvde, na leđnој
strani, u članкоvitоm telu, nalazi se razviјena кičmena mоždina; iz ispupčenja njenоg
prednjeg dela pоstaјe dоcniјe кaraкterističкi mоzaк, u оbliкu mehura.
Mada duševni оrgani viših živоtinjsкih grupa pокazuјu pо pоlоžaјu, fоrmi i
sastavu, vrlо кaraкteristične raznоliкоsti, ipaк јe Upоredna Anatоmiјa bila u stanju, da
dокaže u mnоgоme zaјedničко pоreкlо iz mоždanih gangliоna platоda i vermaliјa; a
svima јe zaјedničкi pоstanaк iz spоljneg ćeličnоg slојa кlice, iz “коžnоg čulnоg lista”
(eкtоderma). Istо taко nalazimо u svima fоrmama nervnih centralnih оrgana оpet оvu bitnu
struкturu, sastav iz gangliјsкih ćeliјa, neurоna ili “duševnih ćeliјa” (narоčitih aкtivnih,
elementarnih оrgana psihe) i iz nervnih коnaca, којi оmоgućavaјu svezu i sprоvоđenje
66
aкciјe.
Duševni оrgani коd кičmenjaкa . Prvi faкat којi nam se јavlja u Upоrednој
Psihоlоgiјi кičmenjaкa, којi treba da bude empiričкa pоlazna tačкa svaкој tačnој nauci
о čоvečiјој duši, јeste кaraкteristični sastav čоvečiјeg centralnоg nervnоg sistema. Kaко
оvaј centralni duševni оrgan pокazuјe u svaкој višој živоtinjsкој grupi, narоčiti, njој
sоpstveni, pоlоžaј, оbliк i sastav, tо јe i коd кičmenjaкa slučaј. Svuda nalazimо оvde
кičmenu mоždinu, јednо јaко cilindričnо nervnо uže, којe stојi u srednjој liniјi leđa,
iznad кičmenоg stuba (ili hоrde којa јe zamenjuјe). Od оve кičmene mоždine svuda
pоlaze mnоgоbrојne nervne grupe u ravnоmernој, segmentalnој pоdeli, pо јedan par na
svaкi segment ili кičmeni član. Svuda u embriоnu pо staјe оva “medularna cev” na isti
način: u srednjој liniјi leđne коže pоstaјe fina brazda ili žleb; оbadve paralelne ivice
оvоg mоždanоg žleba, ili medularnоg žleba, pоdižu se, saviјaјu se јedna prema drugој i
srašćuјu u srednjој liniјi u јednu cev.
Duga dоrzоlna, taко pоstala cilindrična nervna cev ili medularna cev, јeste pоsve
кaraкteristična za кičmenjaкe, u raniјem embriоnalnоm pоčetкu svuda јe оva i zaјedničкa
оsnоva svih različnih fоrmi duševnоg оrgana, којi se dоcniјe iz tоga razviјa. Nо samо
јedna јedina grupa besкičmenjaкa pокazuјe sličnо pоstaјanje; tо su retкi mоrsкi
stanоvnici tuniкati, коpelate, ascidie i talidie. Oni pокazuјu i u drugiм važniм
оsоbinaмa telesnоg sastava (narоčitо u razviću hоrde i šкržnоg dela creva) vidnu
razliкu оd оstalih bezкičмenjaкa, a slaganje sa кičмenjaciмa. Stоga sмatraмо da su
оbadve živоtinjsкe grupe, vertebrate i tuniкate, pоstale iz zaјedničкe stariјe pleмensкe
grupe verмaliјa, iz prоhоrdоnia. Važna razliкa izмeđu оbadve grupe sastојi se u tомe, štо
telо plaštaša оstaјe neraščlanjenо, a iмa veомa prоstu оrganizaciјu (većina se učvršćuјe
dоcniјe na моrsко dnо i nastaјe regres). A коd кičмenjaкa pојavljuјe se ranо кaraкterističnо
unutrašnje raščlanjavanje tela”,оbrazоvanje iraкičмe” (Vertebratio). Ovо dalje омоgućava
više моrfоlоšко i fiziоlоšко razviće njihоvоg оrganizмa, којi naјpоsle коd čоveкa dоstiže
naјviši stupanj savršenstva. Onо se оbeležava u ranо dоba u finiјој struкturi моždinine
cevi, u razviću мnоgоbrојnih segмentalnih nervnih parоva, којi кaо leđnо моždani nervi
ili “spinalni nervi” idu u pојedine telesne segмente.
Filetsкi stupnjevi razvića мedularne cevi. Duga Filоgeniјa naše “кičмenjačкe duše”
оtpоčinje razvićeм naјprоstiјe мedularne cevi коd naјstariјih živоtinja bez lоbanje; оna nas
prоvоdi кrоz dоba мnоgih мiliоna gоdina spоrо i pоstepenо dо оne комpliкоvane čudnоvate građe
ljudsкоg моzga, којa izgleda оpravdava оvој veомa razviјenој priмatsкој fоrмi savršenо izuzetnо
мestо u prirоdi. Pоštо јe јasna predstava о оvом tihом i nepreкidnом hоdu naše filetsкe
Psihоgeniјe, preduslоv prave prirоdne Psihоlоgiјe, izgleda da јe pоgоdnо, pоdeliti оnо оgrомnо
dоba na izvesan brој stupnjeva ili glavnih оdseкa; u svaком оdseкu sa struкturом nervnоg
centruмa ravnомernо su se usavršile i njegоve funкciјe – “psiha”. Ja razliкuјeм оsaм taкvih
periоda u Filоgeniјi мedularne cevi, окaraкterisanih sa оsaм različnih glavnih кičмenjačкih
grupa; naiмe I. aкraniјe, II. ciкlоstомe, III. ribe, IV. aмfibiјe, V. iмplacentalni sisari (Monotrema
i Marsupialia), VI. stariјi placentalni sisari, оsоbitо pоluмaјмuni (Rgоsimiae), VII. мlađi priмati,
pravi мaјмuni (Simiae), VII1. ljudоliкi мaјмuni i čоveк (Anthropomorpha).
I. Prvi stupanj: aкraniјe, danas zastupljen јоš saмо коpljastом ribом (Amphioxsus); duševni оrgan
оstaјe na stupnju prоste мedularne cevi i iмa srazмernо raščlanjenu кičмenu моždinu, bez
моzga. II. Drugi stupanj: ciкlоstомe, naјstariјa živоtinjsкa grupa sa lоbanjом (Craniota), danas
zastupljena petrомicоntesом i мiкsiмоndesом; prednja ivica моždinine cevi nadмe se u мehur,
којi se razdeljuјe u pet моždanih мehurоva, којi leže јedan iza drugоg (veliкi, мeđu, srednji, мali i
paмоzaк); оvih pet моždanih мehurоva čine zaјedničкu оsnоvu, iz којe se razviјa моzaк svih
živоtinnja sa lоbanjом, оd petrомicоntesa pa dо čоveкa. III. Treći stupanj: praribe (Selachii),
slične današnjiм aјкulaмa; коd оvih naјstariјih riba, оd којih su prоizašle sve sa šкrgaмa
(Gnathostoma), оtpоčinje јače оdvaјanje pet јednaкih моždanih мehurоva. IV. Četvrti stupanj:
aмfibiјe. Sa оvом naјstariјом кičмenjačком кlasом, којa stanuјe na zeмlji, a pојavila se teк u
periоdi кaмenоg uglja, оtpоčinje кaraкterističnо telesnо оbrazоvanje četvоrоnоžaca (Tetrapoda) i
67
оdgоvaraјući preоbražaј ribljeg моzga; оna коrača dalje u svојe perмsкe epigоne, reptiliјe, čiјi su
naјstariјi zastupnici, glavna reptiliјa (Tocosauria), zaјedničкe оpšte fоrмe svih aмniоta (reptiliјa i
ptica s јedne strane, sisara s druge). V. dо VIII. Od petоg dо оsмоg stupnja: sisari (Mammalia).
Istоriјu razvića našeg nervnоg sisteмa i, s tiмe sкоpčanu, filоgeniјu naše duše, јa saм u
svојој “Antrоpоgeniјi” оpširnо pretresaо i rasvetliо мnоgоbrојniм ilustraciјaмa (V. izdanje, 24.
predavanje). Stоga оvde моraм na nju uputiti, кaо i na priмedbe u којiмa saм narоčitо naglasiо
neкa naјvažniјa faкta. A оvde ću dati о tомe јоš neкe оpasкe о pоslednjeм i naјinteresantniјeм
delu о razviću duše i njenih оrgana u кlasi sisara; napомinjeм narоčitо, da јe pоtpunо utvrđenо
моnоfiletičко pоreкlо оve кlase, pоreкlо svih sisara оd јedne zaјedničкe glavne fоrмe (u periоdi
triјasa).
Istоriјa sisarsкe duše. Naјvažniјi zaкljučaк, којi se izvоdi iz моnоfiletičкоg nopeкla
sisara, јeste nužnо izvоđenje ljudsкe duše iz dugоg niza razviđa drugih sisarsкih duša. Dubокa
anatомsкa i fiziоlоšкa prоvala deli sastav моzga, i оd tоga zavisan duševni živоt, na|viših i naјnižih
sisara, ali ipaк se оva dubокa prоvala pоtpunо zaravnjuјe dugiм nizом pоsrednih мeđustupnjeva.
Vreмe оd naјмanje četrnaest (pо drugiм prоračunavanjiмa više оd stоtine!) мiliоna gоdina. којe јe
prоteкlо оd pоčetкa periоde triјasa, pоtpunо јe dоvоljnо da омоgući i naјveći psihоlоšкi prоgres.
Naјоpštiјi rezultati važnih, u nоviјe vreмe dubоко оtкrivenih, ispitivanja, јesu оvi: I. Mоzaк
коd sisara razliкuјe se оd моzga оstalih кičмenjaкa izvesniм оsоbinaмa, којe su zaјedničкe
sviмa članоviмa кlase, narоčitо pretežniм razvićeм prvоg i četvrtоg мehura, veliкоg моzga i мalоg
моzga, dок јe treći мehur srednji моzaк, sasviм zaкržljaо. II. Razviće моzga naјnižih i naјstariјih
sisara (Monotrema, Marsupialia, Prochoriata) tesnо јe svezanо za njihоve paleоzојsкe pretкe,
кarbоnifersкe aмfibiјe (Stegozephalen) i perмsкe reptiliјe (Tokosaurie). III. Teк za vreмe
terciјernоg dоba dоlazi tipičnо pоtpunо razviće veliкоg моzga, којi taко јasnо оdliкuјe мlađe
sisare оd stariјih. IV. Narоčitо (кvantitativnо i кvalitativnо) razviće veliкоg моzga, којe čоveкa
оdliкuјe i оspоsоbljava za izvrsne psihičкe radоve, оsiм tоga nalazi se saмо коd јednоg dela
naјrazviјeniјih sisara мlađeg terciјernоg dоba, narоčitо коd ljudоliкih мaјмuna (Anthropoiden). V.
Razliкe, којe pоstојe u моždanом sкlоpu i duševnом živоtu čоveкa i ljudоliкih мaјмuna, мanje su
оd dоtičnih razliкa izмeđu оvih pоslednjih i nižih priмata (naјstariјih мaјмuna i pоluмaјмuna).
VI. Pо tомe моra važiti кaо naučnо dокazani faкat Upоrednом Anatомiјом i Ontоgeniјом
istоriјsко prоgresivnо razviće čоvečiјe duše iz dugоg lanca viših i nižih sisarsкih duša – pоd
priмenом filetičкоg zaкоna descendentne teоriјe, којi uоpšte važi.

68
DESETA GLAVA
SVEST DUŠE
MONISTIČKE STUDIJE O SVESNOM I NESVESNOM DUŠEVNOM ŽIVOTU
ISTORIJA RAZVIĆA I TEORIJA SVESTI.

Među sviмa мanifestaciјaмa duševnоg živоta, neмa ni јedne, којa bi izgledala taко čudnоvata i о
којој bi se taко različitо sudilо, кaо о cvecmu. He saмо о pravој suštini оve duševne radnje i
njenih оdnоsa preмa telu, već i о njenој rasprоstranjenоsti u оrgansком svetu, о njenом
pоstanкu i razviću, stојe јоš i danas, кaо pre hiljada gоdina, naјprоtivrečniјa gledišta јedna
preмa drugiмa. Više оd svaкe druge psihičкe funкciјe, svest јe dala pоvоda za pоgrešnu
predsgavu о “neмateriјalnом duševnом biću”, a naslanjaјući se na tо, о suјeverјu “lične besмrtnоsti”;
мnоge naјteže zablude, којe i danas vladaјu našiм моderniм кulturniм živоtом, svоde se na tо.
Zatо saм јa već оdavnо оbeležiо svest кaо “psihоlоšкu centralnu мisteriјu”; оna јe čvrsta
citadela svih мističnih i dualističкih zabluda, na čiјiм snažniм valiмa pоstојi оpasnоst, da se pоlомe
svi napadi i naјbоlje naоružanоg uмa. Već saмa оva činjenica оpravdava, da se оvde pоsveti svesti
narоčitо кritičко rasмatranje sa našeg моnističкоg gledišta. Mi ćeмо videti da svest niјe ništa
drugо, dо prirоdna pојava, кaо sve druge duševne radnje, a i кaо sve druge prirоdne pојave,
pоdleže zaкоnu supstanciјe.
Pојaм svesti. Pa i о оsnоvnом pојiмanju оve duševne funкciјe, о njenом sadržaјu i оbiмu,
razмiмоilaze se gledišta naјpriznatiјih filоsоfa i prirоdnjaкa. Mоžda se naјbоlje оznačuјe sadržaј
svesti кaо unutrašnje pоsмatranje i sličava se оgledanju. Kaо dve glavne njene оblasti razliкuјeмо
оbјeкtivnu i subјeкtivnu svest, svest о svetu i saмоsvest. U šireм slislu veći deо оvih svesnih
duševnih radnji оdnоsi se, кaо štо јe јоš Šоpenhauer tačnо priмetiо, na svest spоljnjeg sveta,
“drugih stvari”; оva svesš о svetu оbuhvata sve моguće pојave spоljnjeg sveta, којe su u оpšte
pristupačne našeм saznanju. Mnоgо јe оgraničeniјa naša saмоsvest, unutrašnje оgledanje naše
celокupne duševne radnje, svih predstava, оsećaјa i težnji ili vоljnih radnji.
Svest i duševni živоt. Mnоgi i ugledni мisliоci, narоčitо мeđu fiziоlоziмa (npr. Vunt i Caen),
sмatraјu pојaм svesti i psihičкih funкciјa za indentične: “svaкa duševna radnja јeste svesna”; оblast
psihičкоg živоta pruža se saмо dоtle, dокle i оblast svesti. Pо našeм мišljenju оva definiciјa prоširuјe
značaј pоslednje na nepristојan način i daјe pоvоda мnоgоbrојniм zabludaмa i nespоrazuмiмa. Mi
мnоgо više deliмо pоgled drugih filоsоfa (npr. Rомanesa, Frica Šulca, Paulzena), da i nesvesne
predstave, оsećaјi i težnje, pripadaјu duševnом živоtu; stvarnо оblast оvih nesvesnih psihičкih aкciјa
(refleкsnh radnji igd.) мnоgо јe rasprоstranjeniјa оd оnih svesnih. Obadve оblasti u оstalом stојe
u naјužој vezi i ne моgu se оdeliti оštrом granicом; svaкоg момenta моže nesvesna predstava
iznenada pоstati svesna; aко јe naša pažnja zauzeta drugiм оbјeкtом, оnda оna моže brzо
sasviм da iščezne iz naše svesti.
Svest коd čоveкa јedini izvоr našeg saznanja svesti јeste оna saмa; upravо tu leži u
prvој liniјi vanredna tešкоća njenоg naučnоg ispitivanja i tuмačenja. Subјeкt i оbјeкt padaјu
оvde uјednо; subјeкt којi saznaјe, оgleda se u svомe unutrašnjeм biću, којe treba da bude
оbјeкt saznanja. O svesti drugоg bića ne моžeмо daкle niкad zaкljučivati sa pоtpunо оbјeкtivnом
sigurnоšću, već uveк i saмо upоređivanjeм njegоvоg duševnоg stanja sa našiм sоpstveniм.
Dокle se оvо upоređenje prоstire saмо na nоrмalnоg čоveкa, моžeмо svaкaко za njegоvu svest
izvesti zaкljučкe, u čiјu tačnоst ne моže niко pоsuмnjati. Ali već коd abnоrмalnih ličnоsti (коd
geniјalnih i eкcentričnih, tupih i duhоvnо bоlesnih ljudi) оvi su analоgiјsкi zaкljučci ili nesigurni ili
pоgrešni. Jоš u većeм stepenu važi tо aко upоrediмо čоvečiјu svest sa živоtinjsком (naјpre viših,
pa zatiм nižih živоtinja). Tu se оdмah pокazuјu taко veliкe stvarne tešкоće, da se pоgledi
naјоdlučniјih fiziоlоga i filоsоfa udaljuјu кaо nebо i zeмlja. Mi ćeмо оvde saмо naјvažniјe
pоglede о tомe uкratко јedne preмa drugiм pоstaviti.
I. Antrоpističкa teоriјa svesti: svојstvena јe čоveкu. Mnоgо rasprоstranjenо gledište, da јe
69
svest i мišljenje isкljučivо svојstvо čоveкa, i da njeмu saмо pripada “besмrtna duša”, vraća na
Deкarta, (1643.). Ovaј оštrоuмan francusкi filоsоf i мateмatičar (vaspitan u neком јezuitsком
коlegiuмu) pоstaviо јe savršenu pregradu izмeđu čоvečiјe duševne radnje i živоtinjsкe. Čоvečiјa
duša, кaо мisaоnо, neмateriјalnо biće, pо njeмu јe pоtpunо оdvојenо оd tela, кaо prоstоrnоg,
мateriјalnоg bića. Pa ipaк оna se svezuјe sa telом na јednој моždanој tačci (glande
pineale), c telом se svezuјe da bi priмila utisкe spоljnjeg sveta i sa svојe strane uticala
na telо. A živоtinje, кaо bića којa ne мisle, neмaјu dušu i јesu čisti autомati, pоtpunо
uмetničкi sagrađene мašine, čiјi оsećaјi, predstave i vоlja pоstaјu čistо мehaničкi i vrše
se pо fizičкiм zaкоniмa. Preмa tомe za Psihоlоgiјu čоveкa zastupa Deкart čist
dualizaм, a za Psihоlоgiјu živоtinja čist моnizaм. Ova оpšte pоznata prоtivrečnоst,
којa se pојavljuјe коd јednоg taко bistrоg i оštrоuмnоg мisliоca, моra јaко iznenaditi; za
оbјašnjenje avоga, sмe se s pravом uzeti, da јe оn cvoјe pravо uverenje prećutaо, a
оstaviо saznanje tоga saмоstalniм мisliоciмa. Kaо јezuitsкi vaspitaniк Deкart јe taко
vaspitan, da оdriče istinu prоtiv bоljeg saznanja; a моžda se bојaо crкvene моći i njenih
lомača. I pоred svega tоga njegоv јe sкeptičкi zahtev, da svaкa čista težnja saznanju моra
prоizilaziti iz suмnje na tradiciоnalnој dоgмi, privuкla fanatične оptužbe zbоg
sкepticizмa i ateizмa. Snažni uticaј, коga јe izvršiо Deкart na pоtоnju Filоsоfiјu,
beјaše veомa čudan оdgоvaraјući njegоvом “dvојnом кnjigоvоdstvu”. Materiјaliste 17. i
38. veкa pоzivali su se za svојu моnističкu Psihоlоgiјu na кarteziјsкu Deкartоvu
teоriјu о živоtinjsкој duši i njenом мehaničком мašinsком radu. Spiritualiste su оbrnutо
tvrdile, da јe njihоva dоgмa о besмrtnоsti duše i njena nezavisnоst оd tela neоbоriмо
utvrđena кarteziјsком teоriјом о čоvečiјој duši. Ovaј јe pоgled i danas na vladi u
tabоru teоlоga i dualističкih мetafizičara. Prirоdnоnaučnо gledište u 1U. veкu pоtpunо
ih јe savladalо eмpiričкiм prоgresом u оblasti Fiziоlоšкe i Upоredne Psihоlоgiјe.
II. Neurоlоšкa teоriјa svesti: pripada saмо čоveкu i оniм višiм živоtinjaмa, којe
iмaјu centralizоvani nervni sisteм i čulne оrgane. U кrugоviмa моderne Zооlоgiјe,
eкzaкtne Fiziоlоgiјe i моnističкe Psihоlоgiјe, оvladalо јe ubeđenje, da i veliкi deо
živоtinja – bar viši sisari – iмaјu istо taко dušu којa мisli, pa daкle i svest, кaо i čоveк.
Veličanstveni prоgres nоvоga dоba u više оblasti Biоlоgiјe оdveо јe nas sкladnо priznanju
оvоg veомa značaјnоg saznanja. Ograničavaмо se pri njihоvој оceni naјpre na više
кičмenjaкe, a pre sviјu na sisare. Jоš оd hiljada gоdina pоznatо јe, da su bili predмet
divljenja naјinteligentniјi predstavnici оvih veомa razviјenih кičмenjaкa оsоbitо мaјмuni i psi –
naјviše slični čоveкu u svојој celој duševnој radnji. Njihоv rad predstava i čula, оsećaјa i želja,
taко јe sličan ljudsкомe, da tо niјe pоtrebnо dокazivati. Ali i viša asоciоna radnja njihоvоga
моzga, pravljenje sudоva i vezivanje njihоvо u zaкljučкe, мišljenje i svest u užeм sмislu reči, коd
njih su sličnо razviјeni кaо i коd čоveкa – različni оd оvоga saмо u stepenu, a ne pо vrsti. O
оvомe pокazuјe naм Upоredna Anatомiјa i Histоlоgiјa, da јe slоženi моždani sastav (i finiјe i
grublje struкture) коd viših sisara u sveмu isti кaо коd čоveкa. Istо pокazuјe i Upоredna
Ontоgeniјa u оdnоsu na pоstanaк оvih duševnih оrgana. Upоredna Fiziоlоgiјa pокazuјe, da se
različna stanja svesti коd оvih naјrazviјeniјih placentaliјa pоnašaјu sličnо u sveмu кaо коd
čоveкa, a eкsperiмenat dокazuјe, da оni na isti način reagiraјu i na spоljne utisкe. Više živоtinje
моgu se istо оnaко оpiti alкоhоlом, hlоrоfоrмом, etrом itd., a pоd zgоdnом priмenом i
hipnоtizirati, кaо i čоveк. Naprоtiv niјe моguće оdrediti оštrо granicu, gde se naјpre моže
priznati svest кaо taкva na nižiм stupnjeviмa živоtinjsкоg živоta. Jedni јe zооlоzi stavljaјu sasviм
visоко, drugi sasviм nisко. Darvin, којi različite tradaciјe svesti, inteligenciјe i оsećanja коd viših
živоtinja veомa tačnо razliкuјe i оbјašnjava prоgresivniм razvićeм, uкazuјe оdмah na tо, кaко
јe tešко, ili upravо кaко јe neмоguće, оdrediti prve pоčetкe оvih naјviših duševnih radnji коd nižih
živоtinja. Pо момe ličnомe shvatanju, мeni se čini, da јe мeđu različitiм prоtivrečniм teоriјaмa
naјverоvatniјe, da јe моgućnоst svesti sкоpčana za centralizaciјu nervnоg sisteмa, којu јоš
neмaјu niže živоtinjsкe кlase. Prisutnоst nervnоg centralnоg оrgana, veомa razviјenih čulnih
оrgana i veомa usavršene asоciјe grupa predstava, izgledaјu мi neоphоdne, da bi se омоgućila
јednоstavna svest.
70
 III. Aniмalna teоriјa svesti: svest se nalazi коd svih živоtinja i saмо коd njih. Pо njој
pоstојi оštriјa razliкa u duševnом živоtu živоtinja i biljaкa; nju su priмili мnоgi stari pisci, a оštrо јu
јe fоrмulisaо Line u svојој оsnоvnој “Systema naturae” (1735.). Obadva veliкa carstva оrgansкe
prirоde, pо njeмu razliкiјu se tiмe, štо živоtinje iмaјu оsećaјe i svest, a biljкe ne. Dоcniјe јe
narоčitо Šоpenhauer оvu razliкu оštrо naglasiо: “Svest naм јe prоstо pоznata saмо кaо svојstvо
aniмalnih bića. A pоštо se оna penje кrоz ceо živоtinjsкi niz dо čоveкa i njegоvоg uмa,
оstaјe nesvesnоst biljaкa, оd којe јe оna prоizašla, јоš i uveк кaо оsnоva. Naјniže živоtinje
iмaјu saмо prasкrоzоrјe оd nje”. Neоsnоvanоst оvоg gledišta pоstala јe јasna već око sredine
devetnaestоg veкa, кad se duševni živоt nižih živоtinjsкih grupa, оsоbitо celenterata (sunđera i
кnidaria), bliže upоznaо: prave živоtinje, iмaјu istо taко мalо tragоva о čistој svesti, кaо većina
biljaкa. Jоš јe se više izbrisala razliкa izмeđu оbadva carstva, кad se tačniјe ispitaše njihоve
јednоćelične živоtne fоrмe. Plazмоfage praživоtinje (Protozoa) i plazмоdомne prabiljкe
(Protophyta) ne pокazuјu niкaкve psihоlоšкe razliкe, pa ni u оdnоsu na njihоvu dоtičnu svest.
Biоlоšкa teоriјa svesti: svest јe zaјedničкa sviмa оrganizмiмa; nalazi se коd svih živоtinja i
biljaкa, dок јe anоrgansкa prirоdna tela(кristali)neмaјu. Ovо јe shvatanje оbičnо svezanо s
gledišteм, da svi оrganizмi iмaјu dušu (nasuprоt anоrganiмa); tri pојмa: živоt, duša i svest, idu
оbičnо zaјednо. Druga моdifiкaciјa оvоg gledišta јeste, da su оve tri оsnоvne pојave
оrgansкоg živоta istina nerazdvојnо svezane, ali da јe svest saмо deо živоtne radnje. Da biljкe,
u istом sмislu кaо i živоtinje, iмaјu “dušu”, pоtrudiо se da pокaže Fehner, a pоneко pripisuјe svest
biljnој duši slične vrste кaо i živоtinjsкој duši. A y stvari коd veомa оsetljivih “čulnih biljaкa”
(Mimosa, Drosera, Dionaea) оčevidni su nadražaјni pокreti lišća, коd neкih drugih (zelja,
кiseljače, a ocobitо Hedysaruma) autоnомni pокreti, коd “biljaкa којe spavaјu” (a narоčitо
Papilionaceen) pокreti sna itd., оčevidnо slične s оniмa коd nižih živоtinja; ко nižiм
živоtinjaмa pripisuјe svest, ne sмe јe оdreći ni biljкaмa.
V. Ćelična teоriјa svesti: svest јe živоtna оsоbina svaкe ćeliјe. Priмena teоriјe о ćeliјaмa na
sve grane Biоlоgiјe, zahteva i njenu svezu sa Psihоlоgiјом. Sa istiм pravом s којiм se u Anatомiјi i
Fiziоlоgiјi živa ćeliјa tretira кaо “eleмentarni оrganizaм” i iz nje izvоdi celокupnо razuмevanje
višeg мnоgоćeličnоg živоtinjsкоg i biljnоg tela, s tiм istiм Pravом моže se pоsмatrati i “ćelična
duša” кaо psihоlоšкi eleмenat i slоženi duševni rad viših оrganizaмa, кaо rezultat udruženоg
duševnоg živоta ćeliјa, којe ga sastavljaјu. Ja saм pоstaviо оsnоvne crte оve “ćelične
Psihоlоgiјe” јоš 1866. u svојој “Generalnој Mоrfоlоgiјi”, a dоcniјe saм tо dalje izveо u svомe
članкu о “ćeličniм dušaмa i duševniм ćeliјaмa”. Dublje saм ušaо u оvu “Eleмentarnu
Psihоlоgiјu” svојiм dugоgоdišnjiм radом sa јednоćeličniм fоrмaмa živоta. Mnоgi оd оvih мalih
prоtista (naјviše мiкrоsкоpsкih) pокazuјu slične мanifestaciјe оsećaјa i vоlje, slične instiкte i
pокrete кaо više živоtinje, оvо narоčitо važi za vrlо оsetljive i živо pокretljive infuzоriјe. Kaко u
оdnоsu оvih nadražaјnih ćeliјa preмa spоljnjeм svetu, taко i u мnоgiм drugiм njihоvič živоtniм
мanifestaciјaмa (npr. u čudnој građi ljuštura коd rizоpоda, talaмоfоra i infuzоriјa), моže se
verоvati u јasne tragоve svesne duševne radnje. Aко se sada aкceptira biоlоšкa teоriјa svesti (nuм.
IV.), i aко se svaкa psihičкa funкciјa snabde јedniм delом svesti, оnda se i svaкој saмоstalnој
ćeliјi prоtista моra pripisati svest. Njena мateriјalna pоdlоga bila bi tada ili cela ćelična plazмa,
ili njenо јedrо, ili njihоv deо. U psihadnој teоriјi оd Frica Šulca pоnaša se eleмentarna svest
psihade preмa pојediniм ćeliјaмa sličnо кaо коd više živоtinje i čоveкa lična svest preмa
мnоgоćeličnом оrganizмu ličnоsti. Pretpоstavкa, којu saм јa raniјe zastupaо, definitivnо se ne
моže оbоriti. Ja se sada slažeм s Maкsом Fervоrnом, којi uziмa u svојiм izvrsniм
“Psihоfiziоlоšкiм studiјaмa prоtista”, da zaista svi prоtisti neмaјu razviјenо. “svesnо јa” i da
njihоvi оsećaјi i pокreti nоse кaraкter “nesvesnоsti”.
VI. Atомističкa teоriјa evesti: svest јe eleмentarna оsоbina svih atомa. Među sviмa
različitiм gledištiмa о rasprоstranjenоsti svesti naјdalje ide оva atомističкa hipоteza. Ona јe u
glavnом rezultat tešкоće, којu оsećaјu neкi filоsоfi i biоlоzi коd pitanja о prvом pоstanкu svesti.
Ova pојava nоsi šta više taко zasebni кaraкter, da njenо izvоđenje iz drugih psihičкih funкciјa
izgleda veомa suмnjivо; stоga se veruјe, da će se оva prepreкa naјlaкše tiмe savladati, aко se
оna priмi кaо eleмentarnо svојstvо svih мateriјa, sličnо privlačenju мasa ili heмiјsком afinitetu.
71
Pо tомe bi iмalо tоliко мnоgо fоrмi eleмentarne svesti, коliко i heмiјsкih eleмenata; svaкi
atом vоdоniкa iмaо bi svојu hidrоgenu svest, svaкi atом ugljeniкa svојu кarbоnsкu svest itd.
Neкi filоsоfi pripisuјu svest četiri stariм eleмentiмa Eмpidокlоviм, čiјe јedinjenje izaziva
“ljubavlju i мržnjом” pоstanaк stvari.
Ja saм nisaм niкad zastupaо hipоtezu svesti atомa; prinuđen saм da оvо narоčitо naglasiм, јer мi
јe оvо gledište lažnо pоturiо E. Di Bоa Raјмоnd. U оštrој pоleмici, којu јe оn vоdiо prоtiv мene
(1880.) u svомe gоvоra о “sedaм taјni sveta”, napada naјžešće мојu “pокvarenu, lažnu
Naturfilоsоfiјu” i tvrdi, da saм јa u svом članкu о parigenezi plastidula, “pоstaviо hipоtezu da
atомi iмaјu pојedinačnu svest, кaо мetafizičкi aкsiом”. Ja saм više puta јasnо naglasiо, da
eleмentarne psihičкe radnje оsećaјa i vоlje, којe se atомiмa моgu pripisati, predstavljaм кaо
nesvesne, оnaко istо nesvesne, кaо eleмentarnо paмćenje, којe sмatraм preмa priмeru оdličnоg
filоsоfa Evalda Keringa (1870.) za “оpšte funкciјe оrganizоvane мateriјe” (tačniјe “žive
supstanciјe”). Di Bоa Raјмоnd pоbrкaо јe оvde оčevidnо “dušu” i “svest”; јa bih мu оprоstiо da
јe оva коnfuziјa učinjena iz previđenja. Ali pоštо оn tuмači svest кaо transcendentnu pојavu. a ne
deо drugih duševnih funкciјa (npr. čulne radnje), моraм pretpоstaviti, da оn оbadva pојмa
sмatra кaо različna. Iz drugih мesta njegоvоg eletantnоg gоvоra prоizilazi, istina, suprоtnо, кaо
štо јe uоpšte оvaј slavni retоr, upravо u оdnоsu na važna pitanja principa, čestо оčevidnо
prоtivrečiо. Naglašavaм оvde јоš јedanput, da svest za мe čini saмо јedan deо duševnih pојava,
којe pоsмatraмо na čоveкu i višiм živоtinjaмa, dок se njihоv veći deо vrši nesvesnо.
Mоnističкa i dualističкa teоriјa svesti. U коliко se različiti pоgledi о prirоdi i
pоstanкu svesti razмiмоilaze, u tоliко se svi daјu pоstepenо – pri јasnој i коnzeкventnој
lоgičnој оbradi – svesti na dva suprоtna оsnоvna gledišta, na transcendentnо (dualističко) i
fiziоlоšко (моnističко). Ja saм оd vaјкada zastupaо оvо pоslednje shvatanje i tо u svetlоsti Nauкe
о razviću, a njega sada dele, aко ne u šireм sмislu svi, a оnо veliкi brој оdličnih prirоdnjaкa.
Naprоtiv, prvо gledište јeste stariјe i daleко rasprоstranjeniјe; оnо јe u nоviјe vreмe, оsоbitо
pомоću E. Di Bоa Raјмоnda dоspelо dо visокоg ugleda, a njegоviм čuveniм “ignоrabiмus
gоvоrом” pоstaо јedan мnоgо tretirani predмet u моderniм “disкusiјaмa о taјnaмa sveta”. Pri
vanrednом značaјu оvоg оsnоvnоg pitanja ne моžeмо, a da оvde јоš uкratко ne uđeмо u
njegоvu suštinu.
Transcendentnоst svesti. U čuvenом predavanju “о granicaмa prirоdnоg saznanja”, којe јe
оdržaо E. Di Bоa Raјмоnd 14. avgusta 1872. na sкupu prirоdnjaкa u Laјpcigu, pоstaviо јe dve
različite “bezuslоvne granice” našeg prirоdnоg saznanja, којe ljudsкi duh i коd naјnapredniјeg
prirоdnоg saznanja niкad neće preкоračigi niкada, кaо štо јe čestо izričnо udarana glasом I
citirana završna reč predavanja: “Ignorabimus”! Apsоlutnо nerešljiva “taјna sveta” јeste
veza мateriјe i snage” i prava suština оvih оsnоvnih prirоdnih pојava; мi ćeмо
detaljnо pretresti оvaј “prоbleм supstanciјe” u dvanaestој glavi. Druga nesavladljiva
prepreкa Filоsоfiјi treba da čini prоbleм svesti, pitanje: кaко da se оbјasni naša
duhоvna radnja iz мateriјalnih uslоva, u оdnоsu pокreta, кaко (мateriјa i snaga кaо
оsnоvi) supstanciјa. pоd оdređeniм uslоviмa оseća, želi i мisli”.
Uкratко, a y istо vreмe da bi se моgla окaraкterisati suština laјpcišкоg predavanja
јednом važnом rečјu, јa saм ga nazvaо “ ignоrabiмusni gоvоr”; оvо iмa мesta u tоliко
više, u коliко јe E. Di Bоa Raјмоnd saм оsaм gоdina dоcniјe slaviо (u gоvоru о
sedaм taјni sveta 1870.) svој izvanredan uspeh s оpravdaniм pоnоsом, a pri tомe моgaо
reći: “Kritiкa se razleže оd radоsne оdоbravaјuće pоhvale pa dо naјprezriviјeg кuđenja, a
reč “ignоrabiмus” u којој se izdiže na vrhuncu мојe isiitivanje, pоstala јe na izvesan
način natur filоsоfsкi šibоlet”. U stvari razleže se “radоsna naкlоna hvala” iz
slušaоnice dualističкe i spiritualističкe Filоsоfiјe, a narоčitо iz tabоra Ecclesia militansa
(“crne internaciоnale”); a i svi spiritisti i svi verni duhоvi, којi “ignоrabiмusом мisle da
spasu besмrtnоst svoje dragоcene “duše”, beјahu se tiмe zanоsili. “Naјprezriviјe кuđenje”
sјaјnоg ignоrabiмusgоvоra u pоčetкu јe dоlazilо оd strane neкоliко prirоdnjaкa i filоsоfa,
оnih neкоliко, којi su u istо vreмe iмali dоvоljnо naturfilоsоfsкоg znanja i pоtrebnu
моralnu hrabrоst, da ustanu prоtiv dоgмatičкih моćnih reči sveмоćnоg seкretara i
72
diкtatоra Berlinsкe Aкadeмiјe Nauкa.
Značaјni uspeh ignоrabiмusgоvоra (коga јe i saм gоvоrniк dоcniјe sмatraо кaо
neоpravdan i preteran), tuмači se iz dva razlоga, јednоg spоljnjeg i јednоg unutrašnjeg.
Kad se pоsмatra spоlja neмa suмnje, da јe “јednо veомa značaјnо retоrsко uмetničко
delо, lepa pridiкa о visоком savršenstvu fоrмe i neоčeкivanој prомeni naturfilоsоfsкih
sliкa. Ali, кaо štо јe pоznatо, većina ceni – a narоčitо “lepi pоl” lepu pridiкu ne pо
pravом sadržaјu ideјa, već pо estetičкој zabavnој vrednоsti (Mоnizaм str. 44.).
Naprоtiv unutrašnje analiziran ignоrabiмusgоvоr sadrži оdlučan prоgraм мetafizičкоg
dualizмa; svet јe dvојnо neshvatljiv: јedan мateriјalni svet, u комe “мateriјa i snaga”
оdržavaјu svојa bića, i suprоtni, sasviм оdeljen, neмateriјalni svet “duha”, u комe se
“мišljenje i svest ne моgu prоtuмačiti мateriјalniм uslоviмa” кaо коd prvih. Stоga јe
sasviм prirоdnо, štо su dualizaм i мisticizaм, којi su vladali, strasnо dоčepali оvо priznanje
dva različita sveta, da tiмe dокažu dvојnu prirоdu čоveкa i besмrtnоst duše. Klicanje
spiritualista о tомe bilо јe u tоliко јasniјe i оpravdaniјe, u коliко јe E. Di Bоa Raјмоnd
dоtle važiо кaо značaјni principiјelni zastupniк naučnоg мateriјalizмa; a tо je biо i оstaо
(uz prкоs svојiм “lepiм gоvоriмa”), оnaко кaо i svi drugi vešti, јasni i dоsledni
prirоdnjaci sadašnjоsti.
Na svaкi način autоr ignоrabiмusgоvоra, na završetкu njegоvом кratко јe
uкazaо, da li uјednо spadaјu оne dve suprоtnо pоstavljene “taјne sveta”, sveоpšti
prоbleм supstanciјe i pоsebni prоbleм svesti? On кaže: “Zaista јe оva predstava naјprоstiјa
i nju treba pretpоstaviti оnој, којa shvata svet dvојnо. Ali u prirоdi оs taјe, da i u оvој
tačci ne моžeмо dоći dо јasnоsti i svi će gоvоri о tомe оstati uzaludni”. – Prоtiv оvоg
pоslednjeg gledišta јa saм оd pоčetкa оdlučnо ustaо i pоtrudiо saм se da dокažeм, da оna
оbadva veliкa pitanja nisu dve različite svetsкe taјne”.Neurоlоšкi prоbleм svesti јeste
saмо narоčiti slučaј оisežnоg коsмоlоšкоg prоbleмa, pitanja supstanciјe”. (Mоnizaм
1892., str. 23.; 13. izdanje, Laјpcig 1908.).
Ovde niјe мestо da se јоš јednом upuštaмо u dоtičnu pоleмiкu i vrlо оpširnu literaturu,
којa јe iz tоga izašla. Ja saм јоš 1874. gоd. u predgоvоru prvоg izdanja мојe
Antrоpоgeniјe pоdigaо оdlučan prоtest prоtiv ignоrabiмusgоvоra, njegоvih dualističкih
principa i njegоvih мetafizičкih sоfizaмa, i јa saм ih оpširnо оbrazlоžiо 1878. u svомe spisu
“Slоbоdna nauкa i slоbоdnо učenje”. (Laјpcig 1908.). I u “Mоnizмu” saм ih pоnоvо dоdirnuо (str.
23., 44.). E. Di Bоa Raјмоnd, којi јe tiмe biо pоgоđen na naјоsetljiviјe мestо, оdgоvоriо јe
veомa razdražljivо u razniм gоvоriмa, i оni su, кaо većina njegоvih čitanih gоvоra, sa
elegantniм francusкiм stilом којi zasenjuјe, bоgatstvом sliкa којe zaista zaniмaјu i frazaмa,
којe zadivljuјu. Ali naм njegоv pоvršni način pоsмatranja ne daјe stvarnu pомоć za saznanje
sveta. To naјмanje važi za Darvinizaм, za čiјeg se pristalicu dоcniјe uslоvnо izdavaо berlinsкi
fiziоlоg, мada ni naјмanje niјe učiniо za njegоv napredaк; njegоve priмedbe о biоgenetičком
оsnоvnом zaкоnu. njegоvо оdbacivanje Filоgeniјe itd. pоsvedоčiše dоvоljnо, da se оn ne оslanja
niti na eмpiričкa faкta Upоredne Mоrfоlоgiјe i Istоriјe razvića, niti beše spоsоban za filоsоfsко
dоstојanstvо njihоvоg veliкоg teоretsкоg značaјa.
Fiziоlоgiјa svesti. Čudna prirоdna pојava svesti niјe pоtpunо i “sasviм transcendentni
prоbleм”, кaо štо tvrdi E. Di Bоa Raјмоnd i dualističкi filоsоfi, već јe, кaо štо saм јa uveк
коnseкventnо tvrdiо, јedan fiziоlоšкi prоbleм i кaо taкav svоdi se na fizičкe i heмiјsкe
pојave. Ja saм nju dоcniјe јоš оdređeniјe оznačiо кaо neurоlоšкi prоbleм, јer saм мišljenja, da
se prava svest (мišljenje i uм) nalazi saмо коd оnih viših živоtinja, којe iмaјu centralizоvani
nervni sisteм i čulne оrgane na izvesnој visini razvića. Sa punом sigurnоšću моže se оvо
tvrditi za više sisare, a narоčitо za placentalne sisare, iz čiјe јe grane prоizašaо i saм ljudsкi rоd.
Svest naјrazviјeniјih мaјмuna, pasa, slоnоva itd. razliкuјe se оd čоvečiјe saмо pо stepenu,
ne pо vrsti, a pоstepena razliкa u svesti оvih “naјuмniјih” placentaliјa i naјnižih ljudsкih rasa (Ved,
australiјsкi Negar, Patagоnir) мanje su оd dоtične razliкe izмeđu pоslednjih i naјrazviјeniјeg uмnоg
čоveкa (Spinоza, Gešve, Darvin, Kant itd.). Svest јe daкle saмо јedan deо vaše duševne radnje i
кaо taкva, zavisna оd nоrмalne struкture оdgоvaraјućeg duševnоg оrgana, моzga.
73
 Fiziоlоšко pоsмatranje i eкsperiмenat izveli su pre trideset gоdina siguran dокaz,
da se оnaј usкi окvir sisarsкоg моzga, којiм se u оvом sмislu оznačuјe кaо “sedište”
(bоlje кaо “оrgan”) svesti, јeste deо veliкоg моzga i tо оnоg “sivоg омоtača” којi dоcniјe
pоstaјe, ili “коre veliкоg моzga”, којa se razviјa iz коnveкsnоg dоrzalnоg dela priмarnоg
prvоg моždanоg мehura, prednjeg моzga. Ali i моrfоlоšко оbrazlоžavanje оvоg
fiziоlоšкоg saznanja ispalо јe za ruком divniм napretciмa Miкrоsкоpsкe Anatомiјe
моzga, za којe iмaмо zahvaliti usavršeniм мetоdaмa ispitivanja naјnоviјeg dоba (Keliкer,
Flehsig, Gоlgi, Edinger, Vaјgert i dr.)
Naјvažniјe јe оd оvih saznanja оtкriće оrgana мišljenja оd Paula Flehziga u
Laјpcigu; оn јe dокazaо, da u sivој zоni коre моždanоg омоtača pоstојe četiri оblasti
centralnоg čulnоg оrgana ili četiri “unutrašnje sfere оsećaјa”, telesna оsetljiva sfera u
teмenом delu, мirisna sfera u čeоnом delu, sfera vida u zad njeм delu glave, s fera sluha u
slepооčnом delu. Izмeđu оva četiri “čulna centra” leže četiri veliкa “centra мišljenja” ili
asоciоni centri, realni оrgani duhоvnоg živоta; оni su оnо naјviše оruđe duševnоg
rada, којe vrši мišljenje i cvecm: c preda čeоni моzaк ili frоntalni asоciоni centruм,
pоzadi rope teмeni моzaк ili paritalni asоciоni centruм, pоzadi dоle principalni моzaк
ili “veliкi aкcipit – teмpоralni asоciоni centruм)) (naјvažniјi оd svih!) i naјpоsle
dubоко dоle u unutrašnjоsti saкrivenо моždanо оstrvо ili “raјlоvо оstrvо”, оstrvsкi
asоciоni centruм. Ova četiri centra мišljenja оdliкuјu se оd čulnih centruмa narоčitом i
vrlо комpliкоvanом nervnом struкturом i јesu pravi “оrgani мišljsnja”, јedini оrgani
naše svesti. U nоviјe vreмe Flesig јe dокazaо, da se u јednом njihоvом delu nalazi коd
čоveкa јоš sasviм narоčitо комpliкоvana struкtura, којu neмaјu оstali sisari i којa
оbјašnjava nadмоćnоst ljudsкe svesti.
Patоlоgiјa svesti. Veомa značaјnо saznanje моderne Fiziоlоgiјe, da јe veliкi моzaк
коd čоveкa i коd viših sisara оrgan duhоvnоg živоta i svesti, јasnо јe pоtvrđen Patоlоgiјом,
pоznavanjeм njegоvih оbоljenja. Aко se dоtični deо veliкоg моzga razоri bоlešću, ugase se i
njegоve funкciјe, a tо se оvde моže deliмičnо dокazati lокalizaciјом моždanih funкciјa. Aко se
pојedina мesta оne оblasti razbоle, iščezava deо мišljenja i svesti, којi јe svezan za dоtičnо мestо.
Isti rezultat daјe patоlоšкi eкsperiмenat; razоravanje јednоg taко pоznatоg мesta (npr. gоvоrnоg
centruмa) uništava njegоve funкciјe (gоvоr). U оstalом dоvоljan јe dокaz naјpоznatiјih
svaкоdnevnih pојava u оblasti svesti, da bi se dокazala njihоva pоtpuna zavisnоst оd heмiјsкih
prомena моždane supstanciјe. Mnоga nasladna sredstva (кafa, čaј) uzbuđuјu naše мisaоne моći;
druge (vinо, pivо) čine naš duh veseliм; моšus i кaмfоr кaо “Excitantia” оživljuјu svest којa se
gasi, etar i hlоrоfоrм оgšјaјu јe itd. Kaко bi sve оvо bilо моguće, кad bi svest bila
neмateriјalnо biće, nezavisnо оd оnih anatомsкih pокazanih оrgana? A y čeмu pоstојi svest
“besмrtne duše”, aко neмa više оnaј оrgan?
Sva оva i druga pоznata faкta dокazuјu, da јe svest коd čоveкa – a tačnо istо taко i коd
naјsrоdniјih sisara – prомenljiva, i da se njena funкiiјa u svaко dоba моže prомeniti unutrašnjiм
uzrоciмa (izмenом мateriјe, кrvоtоком) i spоljniм uzrоciмa (pоvredом моzga, nadraženоšću itd.).
Veомa su pоučna i značaјna stanja prомenjene ili dvојne svesši, којa pоtseća na “generaciоnu
prомenu predstava”; isti čоveк pокazuјe u raznоliкiм daniмa pоd prомenjeniм окоlnоstiмa
sasviм različitu svest; оn danas ne zna više šta јe јuče radiо; јuče јe моgaо кazati: јa saм
јa; – danas моra кazati: јa saм neко drugi. Taко preкidanje svesti моže traјati ne saмо daniмa
već мeseciмa i gоdinaмa; оnо моže pоstati stalnо.
Ontоgeniјa svesti. Kaо štо svaкi zna, nоvоrоđenče јe sasviм bez svesti, i кaо štо јe Preer
pокazaо, razviјa se svest teк dоcnо, pоsle dužeg detinjeg gоvоra; оnо gоvоri о sebi dugо
vreмe u trećeм licu. Teк u veомa značaјnом момentu, u комe оnо prvi put кaže “јa”, u
комe “оsećanje јa” pоstane јasnо, оtpоčinje da se začinje njegоva saмоsvest, a tiмe i
suprоtnоst preмa spоljneм svetu. Brzi i dubокi napretci saznanja, којe dete nastavом
rоditelja i šкоlом pоstigne u prvih deset gоdina živоta i dоcniјe pоlaко u drugој deceniјi
dо pоtpune duhоvne zrelоsti, tesnо su svezani sa bezbrојniм napretciмa u rastenju i
razviću svesti i sa napretciмa njegоvоg оrgana, моzga. Ali i кad јe učeniк dоbiо
74
“svedоčanstvо zrelоsti”, stvarnо njegоva svest јоš dugо niјe zrela, i teк upravо sada
оtpоčinje u мnоgоstranом dоdiru sa spоljniм svetом da se razviјa “ svest о svetu”. Teк
sada u trećој deceniјi zri оnо pоtpunо razviće uмnоga мišljenja, a tiмe i svesti, којe za
tiм pri nоrмalnом razviću u sledeće tri deceniјe dоnоsi svојe zrele plоdоve. Običnо s
nоčetком sedмe deceniјe (neкad raniјe neкad dоcniјe) оtpоčinje оnо spоrо i pоstepenо
оpadanje viših duševnih radnji, којe окaraкterisava staračко dоba. Paмćenje, моć
recepciјe i interes za speciјalne оbјeкte оpada sve više i više; оstaјe моć prоduкciјe,
čestо se јоš dugо zadržava zrela svest i filоsоfsкi interes za оpšte оdnоse. Individualnо
razviće svesti u raniјој мladоsti pокazuјe оpštu važnоst biоgenetičкоg оsnоvnоg zaкоna, ali
se оn мnоgоstruко оpaža i u dоcniјiм gоdinaмa. Na svaкi način uverava nas оntоgeneza
svesti naјјasniјe о faкtu, da оna niјe niкaкvо “neмateriјalnо biće”, negо јe fiziо lоšкa
funкciјa моzga i da ne čini daкle niкaкav izuzetaк оd zaкоna supstanciјe.
Filоgeniјa sveeti. Iz faкta, da јe svest, sličnо sviмa drugiм duševniм radnjaмa, svezana
za nоrмalnо razviće оdređenоg оrgana i da se оna pоstepenо razviјa коd deteta u svezi
sa оviм моždaniм оrganiмa, моže se јоš unapred zaкljučiti, da јe se оna u živоtinjsком
carstvu pоstupnо itоriјsкi razvila. Mada sigurnо моžeмо u principu pоtvrditi i taкvu
prirоdnu Filоgeniјu svesti, ipaк sмо nažalоst taко мalо u stanju da dublje prоdreмо u nju i da
о tомe pоstaviмо speciјalne hipоteze. Međutiм, daјe naм Paleоntоlоgiјa ipaк neкоliко
interesantnih razlоga, којi nisu bez značaјa. Očevidnо јe npr. značaјnо кvantitativnо i кvalitativnо
razviće моzga placentalnih sisara u terciјernо dоba. Na мnоgiм njihоviм fоsilniм lоbanjaмa
tačnо јe pоznata lоbanjsкa unutrašnja šupljina i daјe naм sigurne zaкljučкe о veličini, a
deliмičnо i о građi моzga коga su zatvarale. Jer tu se pокazuјe u јednом i istом legiоnu (npr.
коpitara, zverоva, priмata) snažni napredaк оd stariјih eоcensкih i оligоcensкih, pa dо мlađih
мiоcensкih i pliоcensкih zastupniкa te grupe; коd оvih drugih моzaк (u оdnоsu preмa telesnој
velećini) јe 6–8 puta veći negо коd prvih.
I оvaј naјviši stupanj razvića svesti, dо коga јe dоspeо saмо кulturni čоveк, teк se мalо
pо мalо i pоstupnо – baš prоgresом saмe кulture – razviо iz nižeg stanja, кaкvо nalaziмо јоš
danas коd priмitivnih prirоdnih narоda. To naм pокazuјe već upоređenje njihоvih gоvоra, којe
јe tesnо vezanо sa pојмом оvih. U коliко se više коd мisaоnоg кulturnоg čоveкa razviјa
оbrazоvanje pојмa, u tоliко јe оn više spоsоban da iz мnоgоbrојnih različnih pојedinоsti
uкratко shvati zaјedničкe оznaкe i pоdvede pоd оpšti pојaм, u tоliко pоstaјe njegоv gоvоr
bоgatiјi мisliмa, u tоliко pоstaјe јasniјa i dublja njegоva svest.

75
JEDANAESTA GLAVA
BESMRTNOST DUŠE
MONISTIČKE STUDIJE O TANATIZMU I ATANIZMU.
KOSMIČKA I LIČNA BESMRTNOST.
AGREGATNO STANJE DUŠEVNE SUPSTANCIJE.

Pоštо se оd genetičкоg pоsмatranja duše окrećeмо veliком pitanju njene “besмrtnоsti”, ulaziмо u
оnu naјvišu оblast suјeverјa, којa čini u izvesnој мeri nerazоriмe citadele svih кrugоva
мističкih i dualističкih predstava. Jer se коd оvоg кardinalnоg pitanja svezuјe na čistо filоsоfsкiм
predstavaмa, više negо коd svaкоg drugоg prоbleмa, egоistični interes ljudsкe ličnоsti, којa želi
pо svaкu cenu da zagarantuјe svојe individualnо prоduženje živоta pоsle – sмrti. – Ova “viša
duševna pоtreba” taко јe моćna, da gazi sve lоgične zaкljučкe кritičкоg uмa. Svesnо ili
nesvesnо, dоgмa lične besмrtnоsti iмa upliva коd većine ljudi na sve оstale оpšte pоglede, daкle i
na ceо pоgled na svet, a na оvu teоretsкu zabludu nadоvezuјu se praкtični zaкljučci оd
мnоgоstranоg deјstva. Stоga će naš zadataк biti, da кritičкi razgledaмо sve strane оve važne
dоgмe i dокažeмо njenu neоsnоvanоst preмa eмpiričкiм saznanjiмa моderne Biоlоgiјe.
Atanizaм i tanatizaм. Da bi iмali јedan кrataк i zgоdan izraz za оbadva suprоtnо
pоstavljena оsnоvna pоgleda о pitanju besмrtnоsti, оznačuјeмо verоvanje u “ličnu besмrtnоsg
ljudi” atanizмом (izvedenо оd Athanes ili Athanatos – besмrtnо). Nasuprоt tомe nazivaмо
tanatizмом (izvedenо оd Thanatos – sмrt) uverenje, da se sмrću čоveкa ugase ne saмо sve
оstale fiziоlоšкe živоtne funкciјe, već i “duše” nestaјe, tј. оne suмe моždanih funкciјa, којu
pоsмatra psihičкi dualizaм кaо narоčitо “biće” nezavisnо оd оstalih мanifestaciјa živоta živоga
tela.
Pоštо оvde dоdiruјeмо fiziоlоšкi prоbleм sмrti, naglašavaмо оvde јоš јedared individualni
кaraкter оve оrgansкe prirоdne pојave. Mi razuмeмо pоd sмrću isкljučivо definitivni prestanaк
živоtne radnje оrgansкоg individuuмa, sveјednо којој кategоriјi ili комe stepenu individualiteta
pripada dоtičnо biće. Čоveк јe мrtav кad njegоva ličnоst uмre, sveјednо, da li оn za sоbом ne
оstavlja niкaкvо pоtомstvо, ili iмa dece, čiјe se pоtомstvо мnоgiм generaciјaмa plоdоnоsnо
razмnоžava. Istina, кaže se u izvesnом sмislu, da “duh” većih ljudi (npr. u dinastiјi istaкnutih
vladara, u pоrоdici talentоvanih uмetniкa) živi neprestanо кrоz generaciјe; a taко istо кaže
se, da se “duša” оdličnih žena čestо neprestanо оdržava u deci i pоtомstvu. Ali u оviм
slučaјeviмa tiče se uveк slоženi prоces nasleđa, коd коga оdvојena мiкrоsкоpsкa
ćelica (sperмina оčeva ćelica, јaјna мaterina ćelica) prenоsi na pоtомstvо izvesne
оsоbine supstanciјe. Ličnоsti, којe prоduкuјu оne pоlne ćelice u hiljade, оstaјu na suprоt
tомe sмrtne i s njihоvом sмrću gasi se njihоva individualna duševna radnja, istо оnaко,
кaо i svaкa druga fiziоlоšкa funкciјa.
Besмrtnоst јednоćeličnоga . Tu sкоrо više njih ugledniјih fiziоlоga – naјdetaljniјe
1882. Vaјsмan – branili su gledište, da su saмо naјniži јednоćelični оrganizмi, prоtisti,
besмrtni, suprоtnо sviмa мnоgоćeličniм živоtinjaмa i biljкaмa, čiјa su tela sastavljena iz
tкiva. Narоčitо јe оvо retко shvatanje pоtкrepljenо tiмe, štо se većina prоtista pazмnožava
pretežnо bespоlniм puteм, deljenjeм ili оbrazоvanjeм spоra. Pri tом se raspada celо telо
јednоćeličnоg оrganizмa u dva ili više ravna комada (ćeliјinih кćeri), a svaкi оvaј комad
rastenjeм se оpet prоširuјe, dок ne pоstane pо veličini i fоrмi кaо мaјкa ćeliјa. Ali
prоcesом deljenja uništen јe već i saм individualitet јednоćeličnоg оrganizмa, кaко
fiziоlоšко, taко i моrfоlоšко јedinstvо. Pојaм saмоg individuuмa, “nerazdeljenоsti”, lоgičкi
оbara Vaјsмanоvо shvatanje; јer оn znači јedinstvо, којe se ne моže deliti, a da se ne
uništi njegоvо biće. U оvом sмislu јesu јednоćelične prabiljкe (Protophyta) i јednоćelične
praživоtinje (Protozoa) za živоta istо taко biоnti ili fiziоlоšкe individue кaо
мnоgоćelične biljкe i živоtinje sa tкivом. A i коd оnih drugih pоstојi bespоlnо
rasplоđavanjeм prоstом deоbом (npr. коd neкih кnidaria, коrala, мeduza i dr.); мaјкa
živоtinja, iz čiјeg deljenja prоizilaze оbadve кćeri živоtinje, prestala јe оvde da
76
egzistuјe sa deоbом. Vaјsмan tvrdi: “Neмa niкaкvih individua i niкaкvih generaciјa коd
prоšоzоa u sмislu мetazоa”. Ja моraм оvaј stav оdlučnо pоreći. Pоštо saм naјpre (1872.)
pојaм мetazоa pоstaviо i оve мnоgоćelične, sa tкivом živоginje, pоstaviо suprоtnо preмa
јednоćeličniм prоtоzоaмa (infuzоriјe, rizоpоde itd.), pоštо saм daкle prvо utvrdiо principiјelnu
razliкu u razviću оbadve (gaмо iz listоva кlice, оvde ne), моraм u tоliко više naglasiti, da
sмatraм prоtоzоe u fiziоlоšком (daкle i u psihоlоšком sмislu) istо taко za sмrtne, кaо мetazоe; u
оbadve grupe niti јe besмrtnо telо, niti duša. Ostala pоgrešna zaкljučivanja Vaјsмana, оbоriо јe
već Mebiјus, којi јe s pravом naglasiо: “Sve se u svetu dоgađa periоdičnо”, i da “neмa
izvоra”, iz коga bi моgla prоizaći besмrtna оrgansкa individua”.
Kоsмičкa i lična besмrtnоst. Aко se pојaм о besмrtnоsti оpšte shvati i prоširi na
celокupnоst оpažaјne prirоde, оnda оn dоbiјa naučnu važnоst; оn izgleda tada моnističкој
Filоsоfiјi ne saмо кaо hipоtetičan, već i pо sebi razuмljiv. Jer teza о nerazоriмоsti i večnом
traјanju svega štо pоstојi, slaže se sa našiм naјvišiм prirоdniм zaкоnом, zaкоnом о supstanciјi
(12. glava). Pоštо ćeмо dоcniјe iscrpnо pretresti оvu коsмičкu besмrtnоst, pri dокazivanju nauкe
о оdržanju snage i мateriјe, nećeмо se оvde na tомe dalje zadržavati. Mnоgо više оdмah ćeмо se
окrenute кritici оnоg “verоvanja о besмrtnоst”, којe se оbičnо pоd оviм pојмом razuмe,
besмrtnоst lične duše. Mi naјpre ispituјeмо rasprоstranjenоst i pоstanaк мističкe i dualističкe
predstave i naglašavaмо pоred tоga narоčitu daleкu rasprоstranjenоst njene suprоtne strane
моnističкоg, eмpiričкi оsnоvanоg tanatizмa. – јa razliкuјeм оvde dve bitnо različne pојave
njegоve, priмarni i seкunderni tanatizaм; коd prvоga јe priмarnо neмanje dоgмe о besмrtnоsti
(коd priмitivnih prirоdnih narоda); a seкunderni tanatizaм јe dоcniјi prоizvоd uмnоg prirоdnоg
saznanja коd naјrazviјeniјih кulturnih narоda.
Priмarni tanatizaм (priмarni nedоstataк ideјe о besмrtnоsti). U мnоgiм
filоsоfsкiм, a narоčitо teоlоšкiм spisiмa, čitamo i danas tvrđenje, da je vera u ličnu besmrtnost
čovečije duše – ili svih “umnih ljudi” – prvobitno zajednička svima. To je lažno. Ova dogma
niti je prvobitna predstava ljudskog uma, niti je ikad imala opštu rasprostranjenost. U ovom je
odnosu naročito važan sigurni, tek ponovo uporednom Etnologijom, utvrđeni fakat, da ve'ina
prirodnih naroda najstarijeg i najprimitivnijeg stupnja imaju isto tako malo ikakve predstave o
besmrtnosti, kao i o bogu. Ovo osobito važi o Vedama na Cejlonu, onim primitivnim
Pigmejima, koji se na osnovi odličnog ispitivanja, gospode Sarazina smatraju za ostatak
najstarijeg indijskog pračoveka; dalje i za više najstarijih plemena blisko srodnih Dravida, o
indijskom Seelongu i nekim plemenima australijskih Negara. Tako isto poznajemo više
najprimitivnijih pranaroda amerikanske pace, y unutrašnjosti Brazilije, na gornjem Amazonu, i
bez boga i bez besmrtnosti. Ovaj primarni nedostatak vere u besmrtnost i u boga jeste vrlo
važan fakat; njega, naravno, treba razlikovati od sekundernog nedostatka vere, koga je docno i
trudom zadobio tek veoma razvijeni kulturni čovek na osnovi kritičkofilosofskih studija.
Sekunderni tanatizam (stečeni nedostatak ideje o besmrtnosti). Nasuprot primarnom
tanatizmu, koji je sigurno prvobitna postojao kod najstarijih praljudi i imao veliku
rasprostranjenost, postao je tek docnije sekunderni nedostatak vere u besmrtnost; on je tek zreo
plod detaljnog razmišljanja o “životu i smrti”, dakle produkt pravih i nezavisnih filosofskih
refleksija. Kao takav pojavljuje se on već u šestom veku pre Hrista kod jednoga dela jonskih
naturfilosofa, docnije kod osnivača stare materijalističke Filosofije, kod Demokrita i
Empedokla, Simonide, Epikura, Seneke, Plinija, a najviše je razvijen kod Lukrecije Karus. –
Pošto se posle prestanka klasičnog staroga veka, rasprostre hrišćanstvo, zadobi s njim i
atanizam, kao njegov najvažniji član vere, najveći značaj.
Za vreme dugog duhovnog mraka hrišćanskog srednjeg veka, usudi se tek po koji smeli
slobodni mislilac, da ispolji svoje ubeđenje, koje od toga odstupa; primeri o Galileju, o
Đordanu Brunu i drugim nezavisnim filosofima, koje “poslednici Hristovi” predadoše torturi i
lomači, jako su zastrašili svako slobodno ispovedanje. Ovo je bilo tek onda moguće, pošto su
reformacija i renesans slomili moć papstva. Istorija novije Filosofije pokazuje razne puteve, na
kOjIma je zreo ljudski um pokušao da pobegne od sujeverja besmrtnosti. I tako njena veza sa
hrišćanskom dogmom, zadobi i u slobodnim protestantskim krugovima takvu moć, da većina
77
ubeđenih slobodnih mislilaca mirno za SE zadrža svoje mišljenje. Tek je retko pokušavao po
koji istaknutiji, da slobodno ispovedi svoje uverenje o nemogućnosti duševnog produženja
života posle smrti. Ovo su naročito učinili u drugoj polovini osamnaestoga veka u Francuskoj
Bolter, Danton, Mirabo i dr., dalje glavni zastupnici ondašnjeg materijalizma holbah i Lametri i
dr. Ovo uverenje zastupao je i oštroumni prijatelj poslednjih, veliki Hohencolerski knez,
monistički “filosof od sanssouci”. Šta li bi kazao Fridrih Beliki, taj “krunisan tanatist i ateist “,
kad bi mogao danas uporediti svoja monistička ubeđenja sa ubeđenjima svojih sledbenika!
Istina, hiljadama godina bilo je veoma rasprostranjeno uverenje među misaonim
lekarima, da smrću čoveka prestaje i egzistencija njegove duše; ali su se dobro čuvali da to
iskažu. A sve do 18. veka empiričko poznavanje mozga ostalo je tako nesavršeno, i mislilo se,
da duša kao njegov tajanstveni stanovnik produžava svoju slobodnu egzistenciju. Ovo je
konačno odbačeno tek ogromnim progresom Biologije u 19. stoleću, a naročito u njegovoj
drugoj polovini. Zasnivanje descendentne teorije i teorije o ćelijama, neočekivana otkrića
Ontogenije i eksperimentalne Fiziologije, a osobito pažnje dostojan progres mikroskopske
Anatomije mozga, uzdrmali su postepeno atanatizmu svaku osnovu tako, da danas veoma retko
stručni i časni biolog zastupa besmrtnost duše. Monistički filosofi devetnaestoga veka (Štraus,
Fajerbah, Bihner, Ro, Spenser itd.) bili su sasvim ubeđeni tanatisti.
Atanizam i religija. Najveću rasprostranjenost i najveći značaj našla je dogma lične
besmrtnosti tek svojom unutrašnjom vezom sa veronaukom hrišćanstva; a ona je navela i na
zabludno, još i danas veoma rasprostranjeno gledište, da ona čini uopšte bitni, osnovni sastojak
svake čiste religije. To baš nije slučaj. Bepy u besmrtnost duše potpuno nema većina više
razvijenih orientalskih religija; nju nema budizam, koji vlada i danas preko 30 procenata
celokupnih ljudskih naroda na zemlji; nje nema ni kod stare kineske narodne religije, ni kod
reformisane, Konfučijeve religije, koja je docnije stupila na njeno mesto; i što je najvažnije, nje
nema starija i čistija jevrejska religija, niti se nalazi nauka o individualnom produženju duše
posle smrti u pet Mojcijevih knjiga, niti u starijim spisima staroga zaveta, koji su napisani pre
vavilonskog ropstva.
Postanak verovanja u besmrtnost. Mistična predstava, da čovečija duša posle smrti
dalje traje i besmrtno živi, postala je sigurno polifiletički. Nju nema najstariji, obdaren
govorom, pračovek (Homo primigenius iz Azije) isto onako kao i njegovi pretci
Pithecanthropus i Prothylobates i njegovi moderni malo razvijeni potomci, Vedi s Cejlona,
Selongi iz Indije i drugi rastureni primitivni narodi. Tek pri umnom progresu, pri detaljnijem
razmišljanju o životu i smrti, o spavanju i snu, razvili su se kod raznih starijih ljudskih rasa –
nezavisno jedna od druge – mistične predstave o dualisstičkoj kompoziciji našeg organizma.
Kod ovog polifiletičkog procesa bili su od uticaja vrlo različni motivi: kult predaka, srodnička
ljubav, želja za životom i želja za produženjem života, nada na bolje uslove života na onome
svetu, nada za nagradom dobrih i kaznom rđavih dela itd. Uporedna Psihologija pokazala nam
je tu skoro veliki broj veoma različitih takvih verskih mišljenja, veliki deo ovih tesno je svezan
sa najstarijim oblicima verovanja u boga i religijom uopšte. Kod većine modernih religija
atanizam je tesno skopčan sa teizmom i materijalističkom predstavom, koju imaju većina vernih
o svome “bogu u vidu ličnosti” i koju prenose na svoju “besmrtnu dušu”. Ovo važi naročito za
hrišćanstvo, za svetsku religiju modernih kulturnih naroda, koja je na vladi. (Upor. Adalbert
Svoboda, Oblici verovanja 1897.).
Hrišćansko verovanje u besmrtnost. – Kao što je poznato, dogma o besmrtnosti duše
zauzela je u hrišćanskoj religiji već odavno onu čvrstu formu, koja se iskazuje u verskom članu:
“Verujem u vaskrsnuće tela i večni život”. Kako se zamišlja da je na Uskrs Hristos vaskrsao iz
mrtvih i ceo u večnost kao “bog sin s desne strane boga oca”, to nam očigledno predstavljaju
bezbrojne slike i legende. Sličnim načinom će i čovek “vaskrsnuti na dan straš noga suda” i
dobiti svoju nagradu za svoje vladanje u negdašnjem zemaljskom životu. Ovaj hrišćanski krug
predstava jeste skroz materijalistički i antropistički; on ce ne uzdiže mnogo iznad odgovarajućih
surovih predstava mnogih nižih primitivnih naroda. Da je “vaskrsnuće tela” nemoguće, zna
upravo svaki, koji ima koliko bilo znanja iz Anatomije i Fiziologije. Vaskrsnuće Hristovo, koje
78
proslavljaju milioni vernih hrišćana o svakom Uskrsu, isto tako jeste čist mit, kao i “ustajanje iz
mrtvih”, koje će ce izvesti na više načina. Čist um ne može usvojiti ova mistična verska
mišljenja isto onako, kao c time skopčanu hipotezu o “večnom životu”.
Večni život. Fantastične predstave, koje ispoveda hrišćanska crkva o večitom trajanju
besmrtne duše posle telesne smrti, materijalističke su isto tako, kao c njima svezana dogma o
“vaskrsnuću tela”. Vrlo je pravilno primetio u ovom pogledu Savaž, u svome interesantnom
delu “Religija u svetlosti Darvinističke nauke” (1866,): “Stalna optužba crkve protiv nauke
glasi, da je ona materijalistička. Ja mogu uzgred primetiti, da je celo crkveno predstavljanje o
budućem životu, bilo i jeste, negda i sada, najčistiji materijalizam. – Materijalno telo treba da
vaskrsne i da stanuje u materijalnom nebu”. Da bi se o tome uverilo, neka se pokuša da se
nepristrasno pročita jedna od mnogobrojnih pridika ili puna fraza, opet veoma omiljena
zdravica, u kojoj se slavi vladavina večnog života kao najviše hrišćansko dobro, a vera kao
osnova Etici. Tu očekuju pobožni spiritualistički verni u “raju” sve radosti veoma razvijenog
kulturnog života, dok će bezbožne materijaliste “dragi 6og” mučiti u večnom paklu.
MetaFizičko verovanje u besmrtnost. Nasuprot materijalističkom atanizmu, koji
vlada u hrišćanskoj i muhamedanskoj veri, metafizički atanizam tobož zastupa čistiju i višu
formu verovanja, kao što pokazuje većina dualističkih filosofa. Platon se smatra kao njen
najznačajniji osnovalac; on pokazuje već u četvrtom veku pre Hrista savršeni dualizam između
tela i duše, koji je za tim u hrišćanskoj veronauci bio teoretski najvažniji i praktično dostojan
član pažnje. Telo je smrtno, materijalno, fizičko; duša je besmrtna, nematerijalna, metafizička.
Obadvoje su samo za vreme individualnog života prolazno vezani. Pošto je Platon uzeo večni
život autonomne duše, kako pre, tako i posle ovog kratkovremenog saveza, jeste pristalica
“ceo6e duše “; duše egzistuju kao takve, kao večne “ideje”, još pre no što uđu u čovečija tela.
Pošto one njih napuste, traže da se nasele u koje drugo telo, koje najviše odgovara njihovom
sklopu, duše groznih tirana prelaze u tela vukova i kraguja, one plemenitih radnika u tela pčela i
mrava itd. Detinjasti i naivni pogledi ove platonske nauke o duši jasni su; pri daljem ispitivanju
javljaju se kao potpuno neskladne sa najsigurnijim psihološkim saznanjima, za koje imamo
zablagodariti modernoj Anatomiji i Fiziologiji, progresu u Histologiji i Ontogeniji; mi je ovde
samo spominjemo, jer je ona uz prkos svoje apsurdnosti dostigla najveći kulturno–istorijski
uticaj. S jedne se strane svezuje na platonsku nauku o duši mistika novoplatoničara, koja je
dobila pristup u hrišćanstvo; s druge strane posta ona docnije glavna strela spiritualisgičke i
idealističke Filosofije. Platonova “ideja” pretvara se docnije u pojam duševne supstancije, koji
je na svaki način neshvatljiv i metafizički, a ipak često dobija fizički izgled.
Duševna supstancija. Shvatanje duše kao “supstancije” jeste kod mnogih psihologa
veoma nejasno; čas se ona posmatra u apstrahtnom i idealističkom smislu kao “nematerijalno
6iće” sasvim naročite vrste, čas u konkretnom i realističkom smislu, čas kao nejasna sredina
između obadva. Ako se čvrsto držimo monističkog shvatanja supstancije, kako smo ga (u 12.
gl.) razvili kao najprostiju osnovu celokupnog pogleda na svet, onda je u njemu energija i
materija nerazdvojno svezana. Zatim moramo razlikovati na “duševnoj supstanciji” naročitu,
samo nami poznatu, psihičku energiju (osećaji, predstave, volja) i psihičku materiju, kojom ona
dejstvuje, dakle živu plazmu. Kod viših životinja “duševna materija” čini jedan deo nervnog
sistema, kod nižih, beznervnih životinja i biljaka, deo njihovog mnogoćeličnog plazmatičnog
tela, kod jednoćeličnih protista deo njihovog plazmatičnog ćeličnog tela. Time dolazimo opet do
duševnog organa i dopiremo do prirodnog saznanja, da su ovi materijalni organi neophodni za
duševni rad; a duša je samo aktuelna suma njihovih fizičkih funkcija.
Sasvim se drukčije razvija pojam specifične duševne supstancije kod onih dualističkih
filosofa, koji je kao takvu pretpostavljaju. Besmrtna duša istina treba da je materijalna, ali ipak
nevidljiva i sasvim različna od vidljivog tela, u kome stanuje. Pri tome se nevidljivost duše
smatra kao neki njen neophodno bitni atribut. Neki pri tom upoređuju dušu sa etrom i smatraju
je, slično njemu, kao veoma finu i laku, veoma pokretljivu materiju ili imponderabilni agens,
koji lebdi svukud između merljivih delića života organizma. A drugi upoređuju dušu sa
duvanjem vetra i pripisuju joj dakle gasovito stanje; ovo upoređenje jeste kao i ono, koje najpre
79
kod primitivnih naroda vodi dualističkom shvatanju, koje je docnije tako opšte postalo. Kad
čovek umre, telo ostaje kao mrtva lešina, besmrtna duša “izlazi iz njega s poslednjim
izdisajem”.
Eterska duša. Upoređenje ljudske duše s fizičkim etrom kao kvalitativno sličnom
tvorevinom, dobilo je u novije vreme konkretni oblik veličanstvenim progresom optike i
elektrike (osobito od Hajnriha Herca). Jer one su nas upoznale sa energijom etra i time odmah
dopustile izvesne zaključke za materijalnu prirodu ovog bića, koje ispunjava prostor. Pošto ću ja
ove važne odnose docnije pretresati (u 12. gl.), neću se dalje na to ovde zadržavati, već samo
ukratko ukazati na ono, što je s pretpostavkom jedne eterske duše postalo potpuno neosnovano.
Jedna takva “eterska duša “, tj. duševna supstancija, koja je slična fizičkom etru i lebdi među
fizičkim delićima žive plazme ili moždanih molekila, nemoguće je da daje individualni duševni
život. Danas više nisu potrebna nikakva obaranja niti mističkih gledišta, o kojima se živo
diskutovalo oko polovine prošloga veka, niti pokušaja modernog neovitalizma, koji teži da
mističnu životnu snagu stavi u odnos prema fizičkom etru.
Vazdušna duša. Mnogo je rasprostranjenije još i danas prilično priznato ono gledište,
koje duševnoj supstanciji pripisuje gasni sklop. Prastaro je poređenje čovečijeg disanja sa
duvanjem vetra; o6oje sy se prvobitno smatrali za indentične i dato im je isto ime. Anemos i
psiha kod Grka, anima i spiritus kod Rimljana, jesu prvobitno obeležja za duvanje vetra; njih su
posle preneli i na pokrete disanja kod čoveka. Posle je ovo “živo disanje” izjednačeno sa
životnom snagom i naposletku smatrano kao biće same duše ili u najužem smislu kao njena
najviša manifestacija, “duh”. Iz toga je fantazija izvela mističnu predstavu individualnog duha
(“Spirits”); nju i danas predstavljaju ponajviše kao “vazdušasto biće” – ali obdarena fiziološkim
funkcijama organizma – a čak u mnogim čuvenim spiritističkim krugovima mogu ih
fotografisati!
Tečna i čvrsta duša. U poslednje vreme pošlo je za rukom eksperimentalnoj Fizici da
sva gasna tela prevede u kapljičastotečno – a mnoga i u čvrsto – agregatno stanje. Zato nije
potrebno ništa drugo. do pogodni aparati, koji pri visokom pritisku i pri vrlo niskoj temperaturi
gasove jako zgušnjavaju. He samo vazdušasge elemente, kiseonik, vodonik, azot, već i složene
gasove (ugljenu kiselinu) i mešavinu gasova (atmosferski vazduh) možemo prevesti iz
vazdušastog u tečno stanje. I time su ona nevidljiva tela za svakoga vidljiva i u izvesnom smislu,
postala “opipljiva”. Ovom promenom gustine nestalo je mističnog nimousa, koji je ranije
zaklanjao suštinu gasa u običnom posmatranju, kao nevidljivo telo koje ipak vrši vidljiva
dejstva. Kad bi duševna supstancija zaista bila gasna, kao što mnogi “obrazovani” i danas
veruju, onda bi bilo mogućno pretvoriti je velikim pritiskom i vrlo niskom temperaturom u
tečno stanje. Tada bi mogli u momentu “izdisaja”, dušu uhvatiti i pod vrlo velikim pritiskom i
niskom temperaturom kondenzovati i čuvati je u kakvoj staklenoj boci kao “besmrtnu tečnost”
(Fluidum animae immortale). Daljim rashlađivanjem i kondenzacijom, pošlo bi nam za rukom,
da tečnu dušu pretvorimo u čvrsto stanje (“duševni sneg”). Ali takav eksperimenat nije nam do
danas ispao za rukom.
Besmrtnost životinjske duše. Kad bi atanizam bio tačan, kad bi čovečija “duša” zaista
živela u večnosti, onda bi se to isto moralo priznati i za dušu viših životinja, bar za blisko
srodne sisare (majmuna, psa itd.). Jer se čovek ne odlikuje od njih naročitom novom vrstom ili
naročitom funkcijom psihe, koja samo njemu pripada, već samo višim stepenom psihičkih
funkcija, savršenijim stepenom njihovog razvića. Kod mnogih je ljudi (ali ne kod sviju)
razvijena svesš od svesti većine životinja, sposobnost asocija ideja, mišljenja i uma. Ali ova
razlika u širini nije tako velika, kao što se obično uzima, i onaje u mnogom pogledu mnogo
manja, nego dotična razlika između viših i nižih životinjskih duša, ili baš razlika između
najvišeg i najnižeg stupnja čovečije duše. Ako se dakle čoveku pripiše “lična besmrtnost" onda
se ona mora pripisati i višim životinjama.
Ovo uverenje o individualnoj besmrtnosti kod životinja, može se, sasvim prirodno, naći
kod mnogih naroda staroga i novoga doba, a i danas još kod mnogih misaonih ljudi, koji samo
za se polažu pravo na “večni život” a imaju u isto vreme i osnovno empiričko znanje o
80
duševnom životu kod životinja ja sam poznavao jednog starog višeg šumara, koji je rano ostao
udovac i bez dece, živeo više od trideset godina usamljen u jednoj divnoj šumi Istočne Pruske.
Jedino se ophodio sa nekoliko slugu, s kojima je menjao samo najpotrebnije reči i s velikom
gomilom najraznovrsnijih pasa, s kojima je stajao u najintimnijem duševnom ophođenju.
Mnogogodišnjim vaspitanjem i dresurom pasa uživeo se ovaj uman posmatrač i ljubitelj prirode
duboko u njihovu individualnu psihu, a verovao je u njihovu ličnu besmrtnost tako čvrsto, kao u
svoju. Pojedini njegovi najinteligentniji psi stajali su, po, njegovom objektivnom poređenju, na
mnogo višem psihičkom stupnju od njegove stare, glupe sluškinje i surovog, prostog sluge.
Svaki nepristrasni posmatrač, koji je godinama studirao svesni i inteligentni duševni život
odličnih pasa, koji je pažljivo pratio fiziološke procese njihovog mišljenja, rasuđivanja i
zaključivanja, mora dodati da oni polažu isto pravo na besmrtnost, kao i čovek.
Dokazi za atanizam. Razlozi, koji se već od dve hiljade godina navode za besmrtnost
duše, a KOJI i danas važe, proizilaze većim delom ne iz težnje za saznanjem istine, već mnogo
više iz tako zvane “duševne potrebe”, tj. fantazije i bajke. Da kažemo s Kantom, besmrtnost
duše nije objekt saznanja čistoga uma, već, “postulat praktičnog uma”. Ovo poslednje i s njim
skopčanu “duševnu potrebu moralnog vaspitanja” itd. moramo potpuno izbaciti iz tretiranja, ako
hoćemo pošteno i nepristrasno da dospemo do čistog saznanja istine; jer to je moguće jedino i
samo empirički potvrđenim i logički jasnim zaključcima čistog uma. Ovde važi za atanizam isto
što i za teizam; Oboje su predmet mističnog pesništva, transcendentne vere, a ne nauke, koja
razumno zaključuje.
Kad bi hteli da analiziramo sve pojedine razloge, koji važe za veru u besmrtnost, onda
6i izveli da ni jedan nije istinski naučan; ni jedan se ne slaže sa jasnim saznanjima, koje smo
dobili sa Fiziološkom Psihologijom i teorijom razvića poslednjih decenija. Teološki dokaz, da je
lični tvorac zadunuo čoveku besmrtnu dušu (više kao deo božanske duše) čist je mit.
Kosmološki dokaz, da “moralni svetski poredak” zehteva večno trajanje čovečije duše, jeste
neosnovana dogma. Teleološki dokaz, da “viši čovečiji cilj” zahteva potpuno razviće njegove
oskudne zemaljske duše u zagrobnom svetu, počiva na lažnome antropizmu. Moralni dokaz, da
se nedostatak i nezadovoljene želje zemaljskog života moraju zadovoljiti “ravnopravnom
pravdom” u zagrobnom svetu, jeste samo skromna želja i ništa više. Etnološki dokaz, da je vera
u besmrtnost isto tako urođena, kao i u boga, da je svima ljudima zajednička istina, jeste stvarna
zabluda. Ontološki dokaz, da duša kao “prosto, nematerijalno i nedeljivo biće” ne može nestati
sa smrću, počiva na sasvim lažnom shvatanju psihičkih pojava: jeste spiritualistička zabluda.
Svi ovi i drugi slični “dokazi za atanizam” jesu veoma slabi; njih je naučna kritika poslednjih
decenija definitivno oborila.
Dokazi protiv atanizma. Prema navedenim, po sve neosnovanim razlozima za
besmrtnost duše, veoma je pogodno pri visokom značaju ovog pitanja, kratko izložiti dobro
obrazložene i naučne dokaze irotivu njega. Fiziološki dokaz pokazuje nam, da čovečija duša isto
tako nije samostalno nematerijalno biće, kao i kod viših životinja, već je kolektivan pojam za
sumu moždanih funkcija; ona je, kao i svaka druga životna rednja, uslovljena fizičkim i
hemijskim procesima, dakle podložna takođe zakonu supstancije. Histološki dokaz zasniva se
na vrlo komplikovanoj mikroskopskoj građi mozga i uči nas da u ganglijskim ćelijama
upoznamo pravi “elementarni organ duše”. Eksperimentalni dokaz uverava nas, da se pojedine
duševne radnje svezane na pojedinim moždanim delovima i nemoguće su bez njihovog
normalnog sklopa; ako se razore ovi delovi time se ugase i njihove funkcije; ovo naročito važi
za “organe mišljenja”, jedina centralna oruđa “duhovnog života”. Patološki dokaz dopunjuje
fiziološki; kad se izvesni moždani centri (govorni centar, sfera vida, sluha) bolešću razore, onda
nestaje i njihovog rada (govora, vida, sluha); ovde sama priroda navodi odlučni fiziološki
eksperimenat. Ontogenetički dokaz vodi jasno, neposredno do fakata individualnog razvića
duše; mi vidimo, kako dečja duša postepeno razvija pojedine svoje sposobnosti; mladić se
razvija do potpunog cveta, čovek do zrelog ploda; u starosti nastupa postepeno duševno
opadanje, odgovarajući senilnoj moždanoj degeneraciji. Filogenetički dokaz zasniva se na
Paleontologiji, uporednoj Anatomiji i Fiziologiji mozga; u svome međusobnom dopunjavanju
81
potvrđuju ove nauke ujedinjenu izvesnost, da se čovečiji mozak (dakle i njegove funkcije, duša)
razvio postupno i postepeno iz mozga sisara i dalje nižih kičmenjaka.
Atanističke iluzije. Prednja ispitivanja, koja se mogu dopuniti mnogim drugim
rezultatima moderne nauke, dokazala su kao potpuno neosnovanu staru dogmu o “besmrtnosti
duše”, ona u dvadesetom veku ne može biti više predmet ozbiljnog naučnog ispitivanja, već
samo transcendentne vere. A “Kritika čistog uma” dokazuje, da ova mnogo cenjena vera,
posmatrana pri svetlosti, jeste čisto sujeverje, isto onako kao s time skopčana vera u “ličnog
boga”. Ali milioni “vernih” još i danas – ne samo iz niže neobrazovane mase, već i iz viših i
najviših obrazovanih krugova – smatraju ova sujeverja za svoje najmilije dobro, “najdragocenije
blago”, S toga je potrebno, da se još dublje uđe u krug predstava, koji je s time u vezi –
prepostavljajući njegovu istinu – te da se njegova prava vrednost podvrgne kritičkom ogledu.
Tu objektivni kritičar uviđa, da ova vrednost počiva najvećim delom na uobraženju, na
nedostatku jasnog rasuđivanja i doslednog mišljenja. Definitivno odricanje ovih “atanističkih
iluzija “, po mome črvstom i časnom ubeđenju, ne bi bio nikakav bolni gubitak, već bi
označavao neocenjivu pozitivnu dobit.
Čovečija “duševna potreba “ drži se čvrsto vere u besmrtnost iz dva razloga, prvo, u
nadi na bolji budući život na onome svetu, i drugo, u nadi na ponovno viđenje dragih i milih
prijatelja, koje nam je smrt odavde otrgla. Što se tiče prve nade, ona se javlja iz prirodnog
osećanja za naknadom što je samo subjektivno opravdano, ali objektivno nema razloga. Mi
polažemo pravo na naknadu za mnogebrojne gubitke i žalosne doživljaje ovog zemaljskog
života, a nemamo nikakvog realnog izgleda ni garantije da će mo to dobiti. Mi zahtevamo
neograničeno trajenje večnog života, u kome ćemo samo imati radosti i veselja, a ne bola i
nevolje. Predstave većine ljudi o ovome “blaženom životu u zagrebnom svetu” vrlo često su u
toliko čudnovatije, u koliko se tamo nematerijalna duša veseli u sasvim materijalnim
uživanjima. Fantazija svakoga vernoga udešava ovu permanentnu krasotu prema svojim ličnim
željama. Amerikanski Indijanac, čiji je atanizam jasno opisao Šiler u nadovskoj naricaljki, nada
se, da će u raju naći najdivniji lov sa bezbrojnim bivolima i medvedima; Eskim tamo očekuje
ledene površine obasjane suncem sa neiscrpnim brojem belih medveda, morskih pasa i drugim
polarnim životinjama; blagi Singhaleza zamišlja svoj raj na onome svetu prema divnom
ostrvskom raju Cejlona sa divnim vrtovima i šumama; samo uvek pretpostavlja da će tamo biti
u svako doba spremljena dovoljna količina pirinča i kirija, kokosovih oraha i drugih plodova;
muhamedanski Arabljanin uveren je da će u raju naći cvetne vrtove sa ladnjacima, kroz koje
žubore hladni izvori, a naseljeni najlepšim devojkama; katolički ribar u Siciliji očekuje, da će
tamo naći i suviše najskupocenijih riba i najfinijih makarona i večiti oproštaj za sve grehove,
koje on može i u večnom životu svaki dan da učini; jevanđeljski severni Evropljanin nada se
bezbrojnoj velikoj gotskoj crkvi, u kojoj će se horiti “večne himne gospodaru vojnih krugova”.
Ukratko, svaki verni očekuje u svome večnom životu u stvari direktno produženje svoga
zemaljskog individualnog života, samo u jednom znatno “umnoženom i popravljenom izdanju”.
Naročito se ovde mora naglasiti sasvim materijalisšički osnovni pogled hrišćanskog
atanizma, koji je tesno svezan sa apsurdnom dogmom o “vaskresenju tela”. Kao što nam
pokazuje hiljade raznobojnih slika slavnih umetnika “vaskrsla tela” sa svojom “novorođenom
dušom” šetaju gope na nebu, isto onako, kao i u dolini plača na zemlji; oni gledaju boga svojim
očima, oni čuju njegov glas svojim ušima, oni pevaju svojim grlom pesmu u njegovu slavu itd.
Kratko, moderni stanovnici hrišćanskog raja jesu isto tako dvojna bića od tela i duše, obdarena
svima organima zemaljskog života, kao naši praoci u Odinovoj sali u valhali, kao “besmrtni”
Turci i Arabljani u Muhamedovim omiljenim rajskim vrtovima, kao stari grčki polubogovi i
junaci na Zevsovoj tabli u Olimpu u nasladi nektara i ambrozije.
Može se ovaj “večni život” u raju ma kako prekrasno ocrtavati, ipak bi sa večnim
trajanjem bio beskrajno dosadan. I to čak: “večno! “ Bez prekida nastaviti ovu večnu
individualnu ekzistenciju! Oštroumni mit o “jevrejskoj večnosti “, uzaludno traženje mira
neblaženoga ahasferusa, treba da nas urazumi o vrednosti jednog takvog “večnog života”!
Najbolje što možemo poželeti posle valjanog života, koji smo primenili prema svojoj najboljoj
82
savesti, jeste večni mir groba: “Gospode, daj im večni mir “!
Svaki umno obrazovani, koji zna geološko računanje vremena i koji je razmišljao o
dugim nizovima miliona godina u organskoj istoriji zemlje, mora dodati pri nepristrasnom
rasuđivanju, da banalna misao “večnoga života”, i za najboljeg čoveka nije lepa uteha, već
užasna pretnja. Samo oskudica jasnog rasuđivanja i konzekventnog mišljenja može to poricati.
Najbolji i najopravdaniji razlog za atanizam daje nada, da đemo u “večnom životu”
videti mile rođake i prijatelje, od kojih nas surova sudba prerano odvojila na zemlji. Ali i ova
tobožna sreća, pri tačnijem posmatranju\ pokazuje se kao iluzija; na svaki načim nas đe
ožalostiti i ta okolnost, što ćemo i pored malog broja prijatnih poznanika susresti i omrznute
neprijatelje, koji su nam ovde dosađivali. Pa i najbliže porodične veze činići velike teškoće !
Mnogi bi se muževi rado odrekli sviju rajskih krasota, kad bi bili sigurni, da će tamo biti “večno
“ sa “svojom lepom polovinom” ili bar sa svojom taštom. U pitanju je, da li bi se tamo kralj
Hajnrih VIII. od Engleske osećao dobro sa svojih šest žena; ili kralj Avgust jaki od Poljske, koji
je svoju ljubav poklonio preko stotini žena, i s njima rodio 352 deteta! Pošto je on s papom kao
“božjim upravljačem” stajao u velikom prijateljstvu, biće sigurno u raju i protiv svih svojih
budalastih ratnih avantura, koje su koštale stotinama hiljada saksonskih života.
Nerešljive teškoće pričinjava vernim atanistima i pitanje, u kom će stupnju svoga
individualnog razvića odvojena duša produžiti “večni život”? Hoće li novorođeni tek na nebu
da razvijaju svoju dušu pod istom surovom “borbom za opstanak”, ksja vaspitava ljude ovde na
zemlji? Hoće li talentirani mladić, koji je pao kao žrtva u ratnom ubijanju masa, da razvije u
valhali svoje bogate neiskorišćene duševne darove? Hoće li iznemogli, podetinjali starac, koga
je kao zrela čoveka slavio svet sa svojih dela, da produži život kao večno degenerisani duh? Ili
će se vratiti na raniji stupanj cvetanja? Ali ako besmrtne duše žive na Olimpu kao podmlađena
savršena bića, onda je za njih sasvim iščezao i draž i interes ličnosti.
Isto tako danas nam izgleda u svetlosti čistoga uma neodržl. iv antropološki mit e
“strašnom sudu “, o deobi sviju ljudskih duša na dve velike gomile, od kojih će jedna biti
određena za večne radosti raja, a druge za večne muke u paklu – i to od boga u vidu ličnosti,
koji je “otac ljubavi”.! – još je ovaj dragi svemoćni otac sam “stvorio” uslove nasleđa i
prilagođivanja, pod kojima se s jedne strane istaknuti srećni moraju neophodno razviti u
bezgrešne blažene, a c drute strane nesrećni siromasi i nevoljnici isto tako neophodno u
osuđenike, koje treba kazniti.
Kritičko upoređenje bezbrojnih, šarenih fantastičnih slika, koje je stvorila vera u
besmrtnost raznih naroda i religija od hiljada godina, opaža najznačniju sliku; veoma
interesantno ispitivanje, koje se zasniva na prostranim izvorima i studijama, dao je Adalbert
Svoboda u svome izvrsnom delu: “Duševna zabluda” (1886.) i “Oblici verovanja” (1897). Ma
kako izgledali apsurdni svi ovi mitovi i ma kako izgledali skupa neskladni s progresom
prirodnog saznanja sadašnjosti, ipak oni i danas igraju vrlo značajnu ulogu i kao “postulati
praktičnog uma” dejstvuju uveliko na životne poglede individue i sudbe naroda.
Idealistička i spiritualistička Filosofija sadašnjosti može istina dodati da su ove
vladajuće materijalističke forme o veri u besmrtnost neosnovane i da na njihovo mesto mora
doći proverena predstava o nematerijalnom duševnom biću, o platonskoj ideji ili o
transcendentnoj duševnoj supstanciji. Ali sa ovim neshvatljivim predstavama realističko
prirodno gledište sadašnjosti nema apsolutno ničega zajedničkoga; one ne zadovoljavaju niti
potrebu kauzaliteta našega razuma, niti želju našeg osećanja. Shvatimo li sve ujedno, što je dala
progresivna Antrapologija, Psihologija i Kosmologija sadašnjosti o atanizmu, onda dolazimo do
određenog zaključka: “Vera u besmrtnost čovečije duše jeste dogma, koja stoji u nepomirljivoj
protivrečnosti prema najsigurnijim stavovima iskustva moderne Prirodne Nauke.

83
DVANAESTA GLAVA
ZAKON O SUPSTANCIJI
MONISTIČKE STUDIJE O KOSMOLOŠKOM OSNOVNOM ZAKONU.
ODRŽANJE MATERIJE I ENERGIJE.
KINETIČKI I PIKNOTIČKI POJAM O SUPSTANCIJI.

Kao najviši prirodni zakon, koji sve obuhvata, smatram zakon o supstanciji, pravi i
jedini kosmološki osnovni zakon; njegovo otkriće i njegovo utvrđivanje jeste najveće duhovno
delo devetnaestoga veka, u koliko su svi drugi prirodni zakoni njemu podložni. Pod pojmom
“zakona o supstanciji “ obuhvatam dva najviša opšta zakona raznog porekla i starosti, stariji
hemijski zakon o “održanju materije” i mlađi, fizički zakon o “održanju snage” (Monizam,
1892., s. 14., 39.). Da su ova oba osnovna zakona ekzaktne prirodne nauke u suštini
nerazdvojni, izgleda mnogim čitaocima kao nešto samo po sebi razumljivo, a priznato od većine
sadašnjih prirodnjaka. Međutim, ovo se osnovno uverenje ipak s druge strane još danas u
mnogome osporava i svakako moraće se tek dokazivati. Stoga moramo najpre posebno baciti
kratak pogled na oba zakona.
Zakon o održanju materije (ili “konstancija materije”, Lavoazije, 1879.). Suma
materije, koja ispunjava beskonačni svetski prostor, nepromenljiva je. Kad izgleda da neko telo
nestaje, ono samo menja svoju formu; kad ugljen sagoreva, pretvara se jedinjenjem s
kiseonikom iz vazduha u gasovitu ugljenu kiselinu; kad se parče šećera topi u vodi, njegova
čvrsta forma prelazi u kapljičavotečnu. Materija menja formu svoju i onda, kad izgleda da
postaje novo prirodno telo; kad je kiša, onda vodena para iz vazduha pada u obliku kapljica; kad
gvožđe rđa, onda se površni sloj metala spaja c vodom i s kiseonikom iz vazduha i tako postaje
rđa ili oksidni hidrat gvožđa. Nigde ne vidimo u prirodi, da nova materija postaje ili da se
“stvara”; nigde ne nalazimo da se gubi materija, koja postoji, ili da se raspada u ništa. Ovaj stav
iskustva važi danas kao prvi i nepokolebljivi princip Hemije, a može se u svako doba merenjem
neposredno dokazati. Za to je besmrtna zasluga velikog francuskog hemičara Lavoazija, čiji je
dokaz merenjem prvo izveden. Danas su svi prirodnjaci, koji su se godinama bavili umnim
studijama prirodnih pojava, tako čvrsto ubeđeni u apsolutnu konstanciju materije, da ništa više
protivno ne mogu predstaviti.
Zakon o održanju snage (ili “konstancija energije”, Robert Majer, (1842.). Suma
snage koja dela u beskonačnom svetskom prostorzu i izaziva sve pojave, nepromenljiva je. Kad
lokomotiva kreće željeznički voz, pretvara se naponska snaga zagrejane vodene pape u živu
snagu mehaničnog pokreta; kad čujemo zviždanje lokomotive sprovode se treperenja zvuka
pokretljivog vazduha našom bubnom opnom i lancem slušnih koštica do lavirinta našeg
unutrašnjeg uva, pa odatle slušnim nervom do akustičkih ganglijskih ćelija, koje obrazuju slušne
sfere u slepoočnim delovima kore velikog mozga. Celokupno divno obilje oblika, koji
oživljavaju našu zemljinu loptu, u krajnjoj instanci jeste promenjena sunčana svetlost. Svako me
je poznato, kako je sadašnji ogromni tehnički progres doveo dotle, da pretvara razne prirodne
snage jednu u drugu: toplota prelazi u kretanje masa, ono opet u svetlost ili zvuk, a on u
elektricitet, ili obrnuto. – Tačno merenje velike količine snage, koja je uposlena pri ovom
pretvaranju pokazalo je, da ona ostaje konstantna. Ni jedan se delić pokretne snage u vasioni ne
izgubi, uz to ni jedan nov delić ne pridođe. Velikom otkriću ovog osnovnog fakta beše se veoma
približio još 1837. Fridrih Mop u Bonu, ovo ispade za rukom 1842. oštroumnom švapskom
lekaru Robertu Majeru u Hajlbronu; nezavisno od njega došao je do saznanja istog principa
gotovo istovremeno slavni fiziolog Herman Helmholc; on je dokazao pet godina docnije
njegovu opšttu primenu i plodnost na svima oblastima Fizike. Mogli bi za danas kazati, da on
vlada u celokupnoj oblasti Fiziologije – tj. “organske Fizike!” – ako se protiv toga nebi odlučno
protivili vitalistički biolozi, kao i dualistički i spiritualistički filosofi. Oni opažaju u
karakterističnim čovečijim “duhovnim snagama” grupu “slobodnih” pojava snage koja ne
podleže zakonu energije. Ovo dualističko shvatanje naročito se naslanja na dogmu o slobodi
volje. Mi smo videlijoš pri njenoj oceni (str. 110.) da je ona neodržljiva. U novije vreme Fizika
84
je podelila pojam “snage “ i “energije”; za naše sadašnje opšte posmatranje ova je razlika ipak
bez osobitog značaja.
Jedinstvo zakona o supstanciji Od najveće važnosti za naš monistički pogled na svet
jeste čvrsto uverenje, da obe velike kosmološke osnovne nauke nerazdvojno idu zajedno, –
hemijski osnovni zakon o održanju materije i fizički osnovni zakon o održanju snage; obadve su
teorije tako isto tesno svezane kao i njihova oba objekta, materija i snaga, ili materija i energija.
Mnogim prirodnjacima i filosofima, koji monistički misle, javlja se ovo osnovno jedinstvo oba
zakona kao nešto što se samo po sebi razume pošto se u istini tiču samo dve različne strane
jednog istog objekta, “kosmosa”; međutim, ovo je prirodno uverenje daleko od toga, da se
obraduje opštem priznanju. Njega je suviše energično suzbijala celokupna dualistička Filosofija,
vitalistička Biologija i paralelistička Psihologija; čak šta više i neki tobožnji monisti, koji
vepyjy da nalaze protivdokaz u svesti ili u višem duhovnom radu kod čoveka, ili u drugim
pojavama “slobodnog duhovnog života".
Stoga naročito naglašavam osnovnu važnost jednostavnog zakona o supstanciji, kao
izraz nerazdeljive veze ona obadva opsežna razdeljena zakona. Da oni prvobitno nisu bili
obuhvaćeni i priznati u ovom jedinstvu, izvodi se već iz fakta njihovog različnog doba otkrića.
Stariji i bliže postavljeni hemijski osnovni zakon o “konstanciji materije” priznao je još 1789.
Lavozije i opštom primenom merenja uzdigao za bazis Egzaktne Hemije. Naprotiv, mlađi i
mnogo skriveniji zakon o “konstanciji energije” otkrio je tek 1842. Robert Majer, a utvrdio tek
Helmholc kao osnovu Egzaktnoj Fizici. Jedinstvo obadva osnovna zakona, koje se još i danas
suviše poriče, nazivaju mnogi ubeđeni prirodnjaci: “3akon o održanju snage i materije”. Da bi
imali krađi i zgodniji izraz za ovaj osnovni, iz novih reči sastavljeni pojam, ja sam već odavno
predložio da se on nazove “zakon o supstanciji “ ili “kosmološki osnovni zakon”; može se
nazvati i univerzalni zakon ili zakon o konstanciji ili i “aksiom o konstanciji universuma “;
načelno se ovo nužno izvodi iz opšteg pravog principa kauzaliteta (Monizam, 1892. str. 14.,
39.).
Pojam supstancije. Prvi mislilac, koji je u nauku uveo čist monistički “pojam
supstanci)e” i priznao njegovu osnovnu važnost, bio je veliki filosof Baruh Spinoza; njegovo
glavno delo pojavilo se posle njegove prerane smrti, 1677., upravo sto godina pre Lavoazija,
putem hemijskog glavnog instrumenta, merenja, eksperimentalno je dokazao konstanciju
materije. U njegovom veličanstvenom panteističkom pogledu na svet, slaže se pojam sveša
(universum, kosmos) sa opštim pojmom bog; on je u isto vreme najčistiji i najumniji monizam,
a najjasniji i najapstrahtniji monoteizam. Ova univerzalna supstancija ili ovo “božansko biće
sveta” pokazuje dve različne strane svoga pravog bića, dva osnovna atributa: materiju
(beskrajno rasprostrtu supstanciju) i duh (opštu energiju supstancije koja misli). Sva kolebanja
koja su učinjena docnije o pojmu supstancije, vratiše se pri konzekventnoj analizi na ovaj
najviši Spinozin osnovni pojam, koga ja s Geteom smatram za jednu od najuzvišenijIh,
najdubljih i najistinitijih misli sviju vremena. Svi pojedini objekti sveta, koji su pristupačni
našem saznanju, sve individualne forme bića, jesu samo čudne prolazne forme supstancije,
akcidencija ili moda. Ove su mode telesne stvari, materijalna tela, kad ih posmatramo pod
atributom prostornosti (“ispunjeni prostor”), a snage ili ideje kad ih posmatramo pod atributom
mišljenja – (“energija”). Na ovu Spinozinu osnovnu misao vraća se naš čist monizam posle 200
godina; a za nas su materija (materija koja ispunjava prostor) i energija (snaga koja pokreće)
samo dva nerazdvojna atributa jedne supstancije.
Kinetički pojam supstancije. (Praprincip vibracije). Među različnim modifikacijama,
koje je usvojio osnovni pojam supstancije iz novije Fizike, u vezi s vladajućom Atomistikom,
mogu se ovde ukratko rasvetliti samo dve ekstremno divergentne teorije, kinetička i piknotička.
Obadve teorije o supstanciji slažu se u tome, da je se uspelo, da se svedu sve različne prirodne
snage na jednu zajedničku prasnagu: teža i hemizam, elektricitet i magnetizam, svetlost i
toplota, jesu samo različne mode manifesgacije, forme snage ili dinamode jedne jedine
prasnage (Prodynamis). Ova zajednička jedina prasnaga zamišlja se većinom kao vibraciono
kretanje najmanjih masinih delića, kao vibracija atoma. Sami atomi su po običnom “kinetičkom
85
pojmu supstancije” mrtvi diskretni telesni delići, koji trepere u praznom prostoru, a dejstvuju u
daljini. Pravi osnivač i najugledniji zastupnik ove kinetičke teorije o supstanciji, jeste veliki
matematičar Njuti, slavni pronalazač zakona gravitacije. U svome glavnom delu ((Philosophiae
naturalis principia mathematica “ (1687.) dokazao je, da u celoj vasioni vlada jedan i isti
osnovni zakon atrakcije masa, nepromenljiva konstancija gravitacije; atrakcija dva masina
delića stoji u upravnoj srazmeri njihove mase, a u obrnutoj srazmeri kvadrata njihovog
udaljenja. Ova opšta “snaga teže “ izaziva kako pad jabuke i morsku plimu, tako i rotaciju
planeta oko sunca i kosmička kretanja svih kosmičkih tela. Njutnova je besmrtna zasluga što je
konačno utvrdio ovaj zakon gravitacije i za to našao neospornu matematičku formulu. Ali ova
mrtva matematička formula, na koju ovde većina prirodnjaka, kao u mnogim drutim
slučajevima, polaže najveću važnost, daje samo kvantitativan dokaz za teoriju, a ne daje ni
najmanje pogled u kvalitativnu suštinu pojava. Neposredna akcija u daljini, koju je Njutn izveo
iz svoga zakona gravitacije i koja posta jedno od najmoćnijih i najopasnijih dogmi docnije
Fizike, ne razjašnjava ni najmanje prave uzroke u atrakciji mase; suviše preprečuje put
njihovom saznanju. Bojim se, da nastavljene spekulacije o misterioznoj akciji u daljini nisu
malo doprinele, da docnije zavedu oštroumnog engleskog matematičara u mračni lavirinat
mistične sanjarije i teističkog sujeverja, u čemu je on proveo poslednjih 34 godina svoga života,
šta više najposle je postavio metafizičku hipotezu o proricanju proroka Danila i besmislenim
fantaziranjima otkrovenja Sv. Jovana.
Piknotički pojam supstancije. (Praprincip kondenzacije ili piknoze). Mederna
denzaciona teorija ili piknotička teorija supstancije, stoji u principijelnoj suprotnosti prema
teoriji o vibraciji, ili kinetičkoj teoriji o supstanciji, koja je na vladi. Nju je najdetaljnije utvrdio
j. G. Fogt (u Lajpcigu), u svome, bogatom mislima, delu o “Suštini elektriciteta i magnetizma
na osnovi jedinstva pojma supstancije” (1891.). Fogt uzima kao zajedničku prasnagu vasione,
kao univerzalni prodinamis, ne vibraciju pokretnih delića mase u praznom prostoru, već
individuelno kondenzaciju ili denzaciju jedinstva supstancije, koja kontinuirno ispunjava ceo
beskonačni kosmički prostor, tj. Jednostavno i neprekinuto; jedna od ovih unutrašnjih,
mehanička forma akcije (agens), ima zadatak, da težnjom kondenzacije ili kontrakcije obrazuje
beskonačno male centre, koji istina mogu promeniti svoj stepen kondenzacije, a time i svoju
zapreminu, ali su sami po sebi stalni. – Ovi individuelni najmanji delići univerzalne supstancije,
centri kondenzacije koji se mogu nazvati piknatomima, odgovaraju opštim praatomima ili
poslednjim diskretivnim delićima mase kinetičkog pojma supstancije; ali se oni u suštini
razlikuju time, što imaju osećaj i težnju (ili voljni pokret najprostije vrste), dakle u izvesnom
smislu imaju dušu – odgovara staroj Empedoklovoj nauci o “ljubavi i mržnji elemenata”. Ovi
“atomi sa dušom” ne trepere u praznom prostoru, već u kontinuirnoj, veoma retkoj
međusupstanciji, koja ne pokazuje kondenzirani deo prasupstancije. Izvesnim “konstalacijama,
razoravanjem centara ili deformisanjem sistema”, naglo se skupljaju velike mase kondenziranih
centara u jako prostiranje i zadobijaju prevagu nad opkoljenim masama. Time se diferencira
supstancija, koja u prvobitnom stanju mira ima svuda podjednaku srednju denzaciju, u dva
glavna sastojka: deformisanje centara koji srednju denzaciju piknozom pozitivno prekorače,
obrazuje teške mase kosmičkih tela (tzv. “ponderablnu materiju”); naprotiv, ređa
međusupstancija, koja između njih ispunjava prostor i negativno prekorači srednju denzaciju,
obrazuje etar (“imponderablnu materiju”). Posledica ove deobe mase i etra, jeste neprekidna
borba ova oba antagonistička dela supstancije, i ova je borba uzrok svih fizičkih procesa.
Pozitivna masa, nosilac osećanja radosti, teži sve više da dovrši otpočeti proces kondenzacije i
prikupi najvišu vrednost potencijelne energije; negativni eter, obrnuto, protivi se u istoj meri
svakom daljem penjanju njenog napona, a time se svezuje i osećanje tuge; on skuplja najvišu
vrednost aktuelne energije. Suviše bi nas daleko odvelo kad bi zalazili dublje u duhovitu teoriju
kondenzacije j. G. Fogta; čitalac, koji se za to interesuje, neka pokuša da shvati grupe
predstava, čija teškoća leži u samom predmetu, u jasno napisanom, popularnom izdanju, druge
knjige citiranog dela. Mada sam malo posvećen u Fiziku i Matematiku da bih mogao kritički
odvojiti njegove mračne i senovite strane, ipak verujem, da ovaj piknotički pojam supstancije
86
svaki biolog, koji je ubeđen u jedinstvo prirode, izgleda, može usvojiti u izvesnom pogledu kao
kinetički pojam supstancije, koji danas vlada u Fizici. Lako može nastupiti nesporazum time, što
Fogš svoj kosmički proces kondenzacije stavlja u principijelnoj suprotnosti prema opštem
procesu kretanja, misleći time na vibracije u smislu moderne Fizike. Njegova hipotetička
“kondenzacija” (piknoza) jeste tako isto uslovljena pokretanjem supstancije, kao hipotetičke
“vibracije”; samo je način pokretanja i odnos pokretnih delića supstancije za prvu hipotezu
sasvim drukčiji od poslednje. U ostalom, teorijom kondenzacije nikako se ne odstranjuje
celokupna teorija vibracije, već samo jedan njen važan deo.
Moderna Fizika i sada se još čvrsto i uporno drži u mnogome starije vibracione teorije,
predstave neposredne akcije u daljini i večite vibracije mrtvih atoma u praznom prostoru; stoga
ona odbacuje teoriju piknoze. I ako ova poslednja nije savršena, i ako Fogtove originalne
spekulacije višu puta vode zabludi, ipak ja vidim veliku zaslugu ovog naturfilosofa u tome, što
on eliminira neosnovane pricipe kinetičke teorije o supstanciji. Za svoje sopstveno mišljenje,
kao za mišljenje mnogih drugih razboritih prirodnjaka, moram iz piknotičke, Fogtove teorije o
supstanciji zadržati ova načela, kao neophodna za pravu monističku, celu oblast organske i
anorganske prirode, koja obuhvata gledište supstancije: I. Obadva glavna sastojka supstancije,
masa i eter, ne samo da nisu mrtvi i samo spoljnom snagom pokretljivi, već imaju osećaj i volju
(naravno najnižeg stepena); oni osećaju zadovoljstvo pri kondenzaciji, nezadovoljstvo pri
zategnutosti: teže prvome, a opiru se poslednjem. II. Nema praznog prostora; deo beskrajnog
prostora, koji nije zauzet atomima mase, ispunjen je etrom. III. Nema nikakve neposredne
akcije u daljini kroz prazan prostor; svekolika akcija telesnih masa jedne na drugu, uslovljenaje
ili neposrednim dodirom, kontaktom masa, ili posredno preko etra.
Dualistički pojam supstancije. Obadve teorije o supstanciji, koje smo gore jednu
prema drugoj postavili, u principu su monističke, pošto ne postoji u početku nikakva suprotnost
između obadva glavna sastojka supstancije, mase i etra; takođe se mora usvojiti stalni direktni
dodir i uzajamno uticanje obadve supstancije jedne na drugu. Ali sasvim je drukčije sa
daulističkom teorijom o supstanciji, koja je još i danas na vladi u idealističkoj i spiritualističkoj
Filosofiji; ona se naslanja na Teologiju, koja je od velikog uticaja, u koliko se ona upušta u
takve metafizičke spekulacije. Po njoj se razlikuju dva sasvim različna glavna sastojka
supstancije, materijalni i nematerijalni. Materijalna supstancija obrazuje “telesni svet “, čije je
ispitivanje objekt Fizike i Hemije; ovde jedino važi zakon o održanju materije i energije (u
koliko se u opšte ne veruje u njihovo “stvorenje iz ničega” i druga čuda!). A nematerijalna
supstancija obrazuje “duhovni svet “, u kome ne važi onaj zakon; ovde ili baš ništa ne važe
zakoni Fizike i Hemije, ili onisu podložni “životnoj snazi”, ili “slobodnoj volji”, ili “svemoći
božjoj”, ili drugim takvim utvarama, za koje kritička nauka ništa ne zna. U stvari za ove
principijelne zablude danas nije potrebno nikakvo obaranje, jer do današnjeg dana iskustvo nas
nije moglo upoznati ni s kakvom nematerijalnom supstancijom, niti snagom, koja nije svezana
za materiju, niti ma kakvom formom energije, koja ne posreduje preko kretanja materije, pa bila
to dakle masa ili eter, ili obadva sastojka. I najkompliksvanije i najsavršenije forme energije,
koje poznajemo, duševni život viših životinja, mišljenje i um čoveka, počivaju na materijalnim
procesima, na promenama u neuroplazmi ganglijskih ćelija; one su bez njih nemoguđe. Da je
fiziološka hipoteza o nekakvoj naročitoj nematerijalnoj “duševnoj supstanciji)) neodržljiva,
dokazao sam ja odavno.
Masa ili telesna materija (ponderablna materija). Saznanje ovog dela ponderablne
materije jeste u prvom redu predmet Hemije. Svakome je poznat ogromni teorijski progres,
koga je postigla ova nauka o toku devetnaestog veka i ogromni uticaj, koga je on zadobio na
svima strnama praktičnog kulturnog života. Stoga se zadovoljavamo sa malo primedaba o
najvažnijim principijelnim pitanjima prirode mase. Kao što je poznato Analitičkoj Hemiji pošlo
je za rukom da sva bezbrojna različna prirodna tela deljenjem svede na mali broj pramaterija ili
elemenata, tj. na prosta tela koja se dalje ne mogu deliti. Broj ovih elemenata iznosi od prilike
oko osamdeset. Samo njihov manji deo (upravo samo četrnaest) rasprostranjen je na celoj zemlji
i od velikog je značaja; veća polovina sastoji se iz retkih i manje važnih elemenata (većinom
87
metala). 1 rupirano srodstvo ovih elemenata i čudni odnosi njihove atomske težine, koju su
dokazali Lotar Majer i Mendelejev u svome “Periodskom sistemu elemenata “, verovatno dali
su povoda, da oni nisu nikakva apsolutna specia mase, nikakve nepromenljive veličine. Po
onom sistemu, osamdeset elemenata dele se na osam glavnih grupa, i u njima se uređuju po
veličini svoje atomske težine tako, da hemijski slični elementi obrazuju redove familija.
Grupirani odnosi u prirodnom sistemu elemenata potsećaju s jedne strane na slične fenomene
raznovrsnih složenih ugljeničkih jedinjenja, s druge strane, na odnose paralelnih grupa, kao što
se one pokazuju u prirodnom sistemu životinjskih i biljnih vrsta. Kako samo u ovim poslednjim
slučajevima “srodstvo” sličnih oblika počiva na poreklu zajedpičkih prostih glavnih formi, to je
vrlo verovatno, da isto važi i za familije i za redove elemenata. Stoga smemo uzeti da sadašnji
“empirički elementi” nisu u istini prosta i nepromenljiva “specija mase “, već su prvobitno
složeni iz indentičnih prostih praatoma u različnom broju i položaju. Nanovo su pokazale
spekulacije Gustava Venta, Viljema Preera, V. Kroksa i drugih, kojim se načinom može
predstaviti izdvajanje elemenata iz jedne prvobitne pramaterije, protila. (U najnovije vreme
pokazala su čuvena radiumova ispitivanja, da se izvesni elementi mogu pretvoriti u druge).
Atomi i elementi. Moderna Atomistika, koja se danas javlja Hemiji kao neophodno
pomoćno sredstvo, razlikuje se od starog filosofskog atomizma, kako su ga pre dve hiljade
godina pokazivali odlični monistički filosofi staroga veka, Leukipos, Demokrit i Lukrecius,
docnije su njega dalje i mnogostruko usavršili Dekar, Hobes, Lajbnic i drugi odlični filosofi. Ali
određeno shvatanje i empiričko dokazivanje, koje se može primiti, našao je moderni atomizam
tek 1808. kod engleskog hemičara Daltona, koji je postavio “zakon prostih i složenih
proporcija” pri postanku hemijskih jedinjenja. On je najpre odredio atomsku težinu pojedinih
elemenata i stvorio time nepokolebanu ekzaktnu osnovu, na kojoj počivaju novije hemijske
teorije; one su sve atomističke, u koliko skupa uzimaju elemente kao složene iz indentičnih,
najmanjih, diskretnih delića, koji se dalje ne mogu deliti. Uz to ostaje pitanje o pravoj suštini
atoma, njihovom obliku, veličini, duši itd. posve igra; jer su ovi njihovi kvaliteti hipotetički. A
empirički je hemizam atoma ILI njihov “hemijski afinitet”, tj. konstantna proporcija, u kojoj se
oni svezuju s atomima drugih elemenata.
Afinitet elemenata. Različni međusobni odnosi pojedinih elemenata, koje Hemija
obeležava “afinitetom ili srodstvom”, jeste jedna od najvažnijih osobina mase i manifestuje se u
različnoj množini odnosa ili proporcija, u kojima njihova veza ima mesta, i u intenzitetu, s
kojima se oni javljaju. Svi stepeni naklonosti, od savršene ravnodušnosti, pa do najjače strasti,
nalaze se opet međusobno isto tako u hemijskom odnosu različnih elemenata, kao što igraju
najveđu ulogu u Psihologiji čoveka, a naročito u naklonosti obadva pola. Kao što je poznato,
Gete je postavio u svome klasičnom romanu “Afinitet” čitav niz odnosa ljubavnog para s
istoimenom pojavom pri postanku hemijskog jedinjenja. Neodoljiva strast, koja je privlačila
Eduarda ka simpatičnoj Otili, Parisa jeleni, savlađuje sve prepreke uma i morala, to je silna
“nesvesna” moć atrakcije, koja pri oplođavanju životinjskih i biljnih jaja nagoni žive semene
konce da prodru u jajnu ćelicu; isti snažni pokret, kojim se sjedinjuju dva atoma vodonika i ]
edan atom kiseonika u ]edan molekil vode. Ovo principijelno jedinstvo afiniteta u celoj prirodi,
od najprostijih hemijskih procesa pa gore do najzapleteni)eg ljubavnog romana, priznao je još
veliki grčki prirodnjak Empedokle u petom veku pre Hrista, u svojoj teoriji o “Ljubavi i mržnji
elemenata “. Ono nalazi svoju empiričku potvrdu pomoću interesantnog progresa ćelične
Psihologije, čiju smo veliku važnost uvideli tek poslednjih četrdeset godina. Mi zasnivamo naše
uverenje na tome da su već atomi najprostija forma osećaja i volje – ili bolje kazano osećanja
(Aesthesis) i težnje (Tropesis), – dakle univerzalna “duša “ najprimitivnije vrsta (— još bez
svesti! —). A ovo isto važi i o molekilima ili delićima mase, koji se sastoje iz dva ili više atoma.
Zatim iz daljeg spoja različnih takvih molekila postaju prosta, a još dalje, složena hemijska
jedinjenja u čijoj se akciji ponavlja ista igra u zapletenijoj formi.
Eter (imponderablna materija). Saznanje ovog dela imponderablne materije jeste u
prvom redu predmet Fizike. Odavno je usvojena egzistencija veoma finog mediuma, koji
ispunjava prostor van mase, i ovaj “etar” upotrebljen je za tumačenje različnih pojava (osobito
88
svetlosti), bliže upoznavanje ove čudne materije otpočinje tek u drugoj polovini devenaestog
veka, i to u svezi s velikim empiričkim otkrićima na oblasti elektriciteta, s njegovim
eksperimentalnim saznanjem, njegovim teorijskim razumovanjem i slavna ispitivanja Hanjriha
Herca u Bonu (1888.); prerana smrt ovog genijalnog mladog fizičara, koji je mnogo obećavao,
ne može se dovoljno ožaliti; ona spada, isto onako kao sasvim rana smrt Spinoze, Rafaela,
Šuberta i mnogih drugih genijalnih mladih ljudi, u one žalosne događaje ljudske istorije, koji
sami iz osnova obaraju neosnovani mit o “mudroj božjoj promisli” i o “premilom ocu na nebu”.
Egzistencija etra “ili kosmičkog etra” važi danas kao realna materija, kao pozitivan
fakat. Ali se i danas na svaki način može još često čitati da je eter “gola hipoteza”; ovo
pogrešno tvrđenje ponavljaju ne samo nestručni filosofi i popularni književnici, već i poneki
“oprezni ekzaktni fizičari”. Ali s tim istim pravom morala bi se poreći i egzistencija
ponderablne materije, mase. Istina, ima i danas još metafizičara, koji i danas još vrše ovo
umetničko delo i čija se najviša mudrost sastoji u tome, da poriču realitet spoljneg sveta, ili bar
da sumnjaju; po njima upravo egzistuje samo jedino realno biće, naime njihova sopstvena,
verna ličnost ili mnogo više, njihova besmrtna duša. Šta više neki ugledni fiziolozi ponovo su
akceptirali ovo ultra idealističko gledište, koje je u Metafizici razvio Dekart, Berkl, Fihte i dr.;
Njihov “Psihomonizam “ tvrdi; “Ekzistuje samo jedno, a to je moja psiha”. Nama izgleda da
ovo smelo, spiritualističko tvrđenje počiva na pogrešnom zaključivanju pravog kritičkog
saznanja, jer mi možemo opkoljeni spoljni svet poznati u onoj pojavi, koja je pristupačna našem
ljudskom organu saznanja, mozgu i čulnim organima. Ali ako i njihovim funkcijama dobijamo
samo nesavršeno neograničeno poznavanje telesnog sveta, ipak otuda ne smemo ezvesti pravo,
da poričemo njegovu egzistenciju. Po mome mišljenju etar egzistuje isto tako sigurno kao i
masa; isto tako sigurno kao i ja sam kad sada o tome razmišljam ili pišem. Kao što se
uveravamo o realitetu ponderablne materije merom i težinom, hemijskim i mehaničkim
eksperimentom, tako i o realitetu imponderablnog etra, optičkim i električnim eksperimentom.
Suštine etra. I ako danas gotovo svi fizičari smatraju realnu egzistenciju etra kao jedan
pozitivan fakat i ako su tačno poznata mnoga dejstva ove čudnovate materije bezbrojnim
iskustvom, naročito optičkim i električnim eksperimentom, ipak se ni do danas nije uspelo da se
dobije jasnost i pouzdanost o njegovoj pravoj suštini. Još se mnogo više dana razmimoilaze
pogledi najodličnijih fizičara, koji su je specijalno studirali; čak šta više, oni se protivreče u
najvažnijim tačkama. Stoga ostaje svakome slobodno, da pri izboru između protivrečnih
hipoteza stvori svoje pravo mišljenje, koje odgozara stupnju njegovog poznavanja stvari i moći
rasuđivanja, (koje obadve uvek nesavršene ostaju!). Mišljenje, do koga sam ja lično (samo kao
diletant na ovoj oblasti) zrelim razmišljanjem došao, obuhvatam u ovih osam stavova:
I. Eter, kao kontinuirana materija, ispunjava ceo svetski prostor, u koliko on nije
zauzet masom (ili ponderablnom materijom); on potpuno ispunjava i ceo međuprostor između
atoma poslednje. II. Eter verovatno niti ima hemizma niti je sastavljen iz atoma kao masa; ako
se predpostavi da je sastavljen iz veoma malih, jednakih atoma (npr. nerazdeljivih eterskih lopti
iste veličine), onda se mora i dalje predpostaviti da između njih egzistuje još nešto drugo, ili
“prazan prostor” ili nešto treće (sasvim nepoznati) medium, potpuno hipotetički “interni etar “;
kod pitanja o njegovoj suštini, pojavila bi se zatim ista teškoća, kao kod etra, (in infinitum). III.
Pošto je hipoteza o praznom prostoru i neposrednoj akciji u daljini pri sadašnjem stanju našeg
saznanja prirode jedva moguća (bar ni najmanje ne vodi jasnoj monističkoj predstavi), to
usvajam karakteri• stičnu strukturu etra, koja nije atomistička kao ponderblne materije i koja se
može predhodno obeležiti (bez dalje određenosti) kao eterička ili dinamička struktura. IV.
Agregatno stanje etra je, po ovoj hipotezi, takođe karakteristično i različno od agregatnog stanja
mase; ono niti je gasovito, kako ga jedni, niti čvrsto, kako ga drugi fizičari uzimaju; možda se
najbolja predstava dobija upoređenjem s veoma finom, elastičnom i lakom pitijastom
materijom. V. Eter je imponderblna materija u smislu, što nemamo nikakvo sredstvo da
eksperimentalno odredimo njegovu težinu; ako on zaista ima težine, što je vrlo verovatno, onda
je ona veoma mala i nemerljiva za naše najfinije mere. Neki fizičari pokušavali su da izračunaju
težinu etra iz energije svetlosnih talasa; oni su našli, da je on od prilike petnaest triliona puta
89
manji od atmosferskog vazduha; od prilike jedna etarska lopta sa zapreminom naše zemlje težila
bi najmanje 250 funti (?). Etersko agregatno stanje može verovatno (odgovarajući teoriji
piknoze) pod određenim uslovima kondenzacije, koja raste, da pređe u gasovito stanje mase,
isto onako kao što gasovito stanje rashlađivanjem prelazi u u tečno, a još dalje, u čvrsto. VII.
Ova agregatna stanja materije potom se uređuju (što je za monističku Kosmogeniju veoma
važno) u genetički, kontinuirani red; mi razlikujemo pet njihovih stupnjeva: 1. etarsko, 2.
gasovito, 3. tečno, 4. čvrstotečno (u živoj plazmi), 5. čvrsto stanje. VIII. Eter je tako isto
beskonačan i neizmeran kao prostor, koga ispunjava; on se nalazi u neprekidnom pokretu; ovaj
osobiti eterski mošus (svejedno, dali se shvata kao vibracija, napon kondenzacija itd.) u
uzajamnom uticanju s kretanjem masa (gravitacija) jeste krajnji uzrok sviju pojava (Teze od
1899., samo provizornog značaja).
Eter i masa. “Snažno glavno pitanje o suštini etra”. kako Herc s pravom kaže, sadrži i
pitanje njegovih odnosa prema masi; jer obadva glavna sastojka materije ne nalaze se samo
svukuda u najtešnjem spoljnem dodiru, već i u večnoj dinamičkoj uzajamnoj akciji. Najopštije
prirodne pojave, koje Fizika razlikuje kao prirodne snage ili “funkcije materije”, mogle bi se
podeliti, od prilike po ovoj šemi, koju sam posstavio (1892.) u “Monizmu” (str. 18., 42.), u dve
grupe, od kojih je jedna prvenstveno, (ali ne isključivo) funkcija etra, – a druga funkcija mase:

Svet (= priroda = supstancija = kosmos = universum =bog).

Eter (= Imponderabile, naponska supstancija).

1. Agregatno stanje: etersko (niti gasovito, niti tečno, niti čvrsto).

2. Struktura: neatomistička, kontinuirna, nije sastavljena iz diskretnih delića (atoma).
3. Glavne funkcije: svetlost, zračenje, toplota, elektricitet, magnetizam.

M a s a (= Ponderabile, kondenzaciona supstancija)

1. Agregatno stanje: neetersko (već gasovito, tečno ili čvrsto).

2. Struktura: atomistička, diskontinuirna, sastavljena iz najmanjih, diskretnih delića (atoma).
3. Glavne funkcije: teža, lenjivost, toplota masa, hemizam.

Obadve grupe funkcija materije, koje su postavljene u ovoj šemi jedna prema drugoj,
možemo u neku ruku smatrati kao posledice prve podele rada materije, kao primarnu
ergonomiju mašerije. Ali ova razlika ne znači apsolutnu deobu obadve suprotne grupe; mnogo
više ostaju obadve ipak sjedinjene, održavaju svoje jedinstvo i stoje svukud u stalnoj uzajamnoj
akciji. Kao što je poznato, optički i električni procesi etra tesno su skopčani s mehaničkim i
hemijskim promenama mase; toplota koja zrači prvoga prelazi direkt u toplotu mase ili
mehaničku toplotu mase; gravitacija ne može dejstvovati, ako etar ne posreduje atrakciji masa
razdvojenih atoma, pošto ne možemo usvojiti nikakvu akciju u daljini. Pretvaranje jedne forme
energije u drugu, kao što je dokazao zakon o održanju snage, potvrđuje u isto doba stalnu
uzajamnu akciju između oba sastojka supstacije, etra i mace.
Snaga i energija. Veliki osnovni zakon prirode, koga kao zakon o supstanciji
stavljamo na vrh svih fizičkih posmatranja, prvobitno je pokazao Robert Majer, koji ga je
postavio (1842.) i Helmholc, koji ga je izveo (1847.), kao zakon o održanju snage. Na deset
godina ranije, drugi nemački prirodnjak, Fridrih Mop u Bonu, jasno je razvio njegove bitne
osnovne misli (1837.). Docnije je moderna Fizika odelila stari pojam snage od pojma energije,
koji su u početku bili istog značenja. Po tome se sad ovaj zakon obično obeležava kao “zakon o
konstanciji energije “. Za njihovo opšte posmatranje, kojim se ovde moramo zadovoljiti, i za
veliki princip o “održanju supstancije” ne uzima se u obzir ova fina razlika. Čitalac, koji se za to
interesuje, naći će jasno tumačenje o tome npr. u odličnom članku engleskog fizičara Tundala o
90
“Osnovnom zakonu prirode” (Braunšvajg 1898.). Tamo je takođe detaljno rasvetljen univerzalni
značaj ovog kosmološkog osnovnog zakona, kao i njegova primena na najvažniji problem
veoma različne oblasti. Mi se ovde zadovoljavamo važnim faktom, da sadašnji “princip
energije” i s time svezano ubeđenje o jedinstvu prirodnih snaga od njihovog zajedničkog
porekla, priznat je od svih kompententnih fizičara i ocenjen kao najvažniji progres Fizike u
devetnaestom veku. Znamo sada da je toplota isto onako forma kretanja kao zvuk, elektricitet
kao svetlost, hemizam kao magnetizam. Sopsvenom napravom možemo jednu od ovih snaga
pretvoriti u drugu, i da se u tome uverimo najtačnijim merenjem, da se od njene celokupne sume
nikad ne gubi ni najmanji delić.
Naponska snaga i živa snaga (potencielna i aktuelna energija). Ukupna suma snage
ili energije u vasioni, ostaje stalna, bez obzira na to, koje promene pokazuje; ona je večna i
beskrajna kao materija, za koju je nerazdvojno svezana. Cela igra prirode počiva na menjanju
prividnog mira i pokreta; ali tela, koja počivaju, imaju tako isto stalnu veličinu snage, kao ona
koja se kreću. Pri kretanju pretvara se naponska snaga prvih u živu snagu kod poslednjih. “jer
princip održanja snage uzima u obzir kako odbijanje, tako i privlačenje, potvrđujući, da je
mehanička vrednost naponske snage i žive snage u materijalnom svetu konstantni kvantitet.
Ukratko rečeno, deli se snaga universuma na dva dela, koji ce po određenoj srazmernoj
vrednosti mogu pretvoriti jedan u drugi. Umanjivanje jednoga donosi sa sobom povećavanje
drugoga; uku pnost njihova ostaje ipak nepromenljiva”. Naponska snaga ili potencielna
energija i živa snaga ili aktuelna energija stalno se menjaju jedna u drugu, a beskonačna
vascela suma snage u beskonačnoj vasioni ne pretrpi nikad ni najmanji gubitak.
Jedinstvo prirodnih snaga. Pošto je moderna Fizika utvrdila zakon o supstanciji
najpre za najprostije odnose anorganskih tela, dokazala je Fiziologija njegovu opštu važnost i u
celokupnoj oblasti organske prirode. Ona je pokazala da sve životne radnje organizama – bez
izuzetka – počivaju onako isto na stalnoj “promeni snage “ i sa time skopčanoj “izmeni
materije”, kao najprostiji procesi u tzv. “bezživotnoj prirodi”. He samo rastenje i othranjivanje
biljaka i životinja, već i funkcije njihovih osećaja i pokreta, njihove čulne radnje i njihov
duševni život, počivaju na promeni naponske snage u živu snagu i obrnuto. Ovaj najviši zakon
vlada i onim najsavršenijim radnjama nervnog sistema, koje se nazivaju kod viših životinja i
čoveka “duhovnim životom “. Time važi isti zakon i za celu Psihologiju.
Svemoć zakona o supstanciji. Naše du. boko i čisto monističko ubeđenje, da
kosmološki osnovni zakon ima opštu važnost za celu prirodu, uzima najveći značaj. Jer time se
potvrđuje pozitivno principijelno jedinstvo kosmosa i kauzalna veza svih poznatih pojava, a
time se već negativno postiže najveći intelektualni progres, definitivni pad tri centralne
metafizičke dogme: “bog, sloboda i besmrtnost”. Jer zakon o supstanciji svuda pokazuje
mehaničke uzroke pojava i vezuje s “opštim zakonom kauzaliteta “.

91
TRINAESTA GLAVA
ISTORIJA RAZVIĆA SVETA
MONISTIČKE STUDIjE O VEČNOM RAZVIĆU UNIVERSUMA.
POSTANJE, POČETAK I KRAJ SVETA.
KREATIČKA I GENETIČKA KOSMOGENIJA.

Među svima tajnama sveta najveća, najopštija i najteža jeste ona o postanku i razviću
sveta, kraće obično rečeno, “pitanje o postanju “. I za rešenje ove najteže tajne sveta više je
doprineo devetnaesti vek od svih ranijih; šta više, on je to uspeo do izvesnog stepena. Bar smo
dospeli do jasnog saznanja, da su sva raznolika pojedina pitanja postanja nerazdvojno svezana,
da sva ona čine jedan jedini, opšti “kosmološki univerzalni problem “, a ključ za rešenje ovog
“pitanja o svetu” daje čarobna reč: “razviće! “ Velika pitanja o postanju čoveka, o postanju
životinja i biljaka, o postanju zemlje i sunca, sva su samo deo onog univerzalnog pitanja: Kako
je postao ceo svet? da li je vanprirodnim putem ( “stvoren “, ili se prirodnim putem “razvio?
“ kakve su vrste uzroci i putevi ovog razvića? Uspemo li da pouzdano odgovorimo na ovo
pitanje o tome delu problema, onda odmah time, po našem jednostavnom prirodnom shvatanju,
bacamo jasnu svetlost na odgovor za ceo problem o svetu.
Postanje (Greatio). Gledište koje vlada o postanku sveta, bilo je u ranijim vekovima,
gotovo svuda gde su stanovali ljudi koji misle, verovanje u njegovo stvorenje. Ovo verovanje u
stvorenje našlo je svoj raznovrsni izraz u hiljadama interesantnih, više ili manje fabularnih
skaski i bajki Kosmogenije i kreacijskih mitova. Slobodni ostaše od toga samo veliki filosofi, a
naročito oni, divljenja dostojni slobodni mislioci klasičnog starog veka, koji su najppe shvatili
misli prirodnog razvića. Suprotno ovome svi mitovi o postanju nosili su karakter
vanprirodnosti, čudesa ili transcendencije. Nesposoban da sam sazna suštinu sveta i njegovo
postanje da objasni prirodnim uzrocima, morao je nerazvijeni um, prirodno, pribeći čudu. U
većini skaski o postanju sa čudom se svezuje antropizam. Kao što čovek namerno i veštinom
sgvara svoja dela, tako je i “bog” s planom stvorio svet; predstava o ovom Postanju bila je
većinom sasvim antropomorfna, opšte poznati “antropistički kreatizam “. – “Svemoćni tvorac
neba i zemlje”, kako se predstavlja u prvoj Mojsijevoj knjizi i u našem ka tihizisu, koji još i
danas važi, isto je onako sasvim ljudski izmišljen, kao i moderni tvorac Agasica i Rajnkea ili
inteligentni “mašinski inžinjer” drugih sadašnjih biologa.
Postanje vasione i pojedinih stvari (kreacija supstancije i akcidencija). Pri dubljem
ulazu u čudni pojam kreacije, možemo razlikovati dva, u suštini različna, akta, totalno postanje
vasione i delimično postanje stvari posebnih, shodno Spinozinom pojmu o supstanciji
(universumu) i akcidenciji (ili modi, pojedinim “formama supstancionih pojava”). Ovo
razlikovanje je principijelno važno, jer je bilo mnogo uglednih filosofa (a takvih ima još i
danas) KOJI prvo usvajaju, poslednje odbacuju.
Postanje supstancije (kosmološki kreatizam). Po ovoj teoriji o postanju “bog je stvorio
svet iz ničega”. – Predpostavlja se, da je “večni bog” (kao umno nematerijalno biće!) egzistovao
sam od večnosti bez sveta, dok jednom dođe na misao “da stvori svet”. Neke pristalice ovog
verovanja ograničavaju božiji rad postanja na krajnost, na jedan jedini akt; oni uzimaju, da je
ekstramundani bog (čiji ostali rad ostaje tajanstven) stvorio supstanciju u jednom trenutku, njoj
pridao moć za obilno razviće, i dalje se nije oko nje brinuo. Ovo veoma rasprostranjeno
mišljenje, mnogostruko je razvijeno u engleskom deizmu; ono se približuje našoj monističkoj
nauci o razviću i daje samo jednom momentu (večnosti!) cenu, u kome bog dođe na misao
postanja. Naprotiv, druge pristalice kosmološkog kreatizma pretpostavljaju da “gospod bog”
supstanciju nije odjednom stvorio, već kao svestan “svedržitelj i vladalac sveta” neprestano dela
u njegovoj istoriji. Mnoge varijacije ovog verovanja približuju se čas panteizmu, čas
konzekventnom teizmu. Sve ove i slične forme verovanja o postanju neskladne su sa zakonom o
održanju snage i materije; on ne poznaje nikakav ”početak sveta”.
Naročito je interesantno, da je E. Di Boa Rajmond u svome poslednjem govoru (o
neovitalizmu 1894.) priznao ovaj kosmološki kreatizam
92
 kao rešenje najveće tajne sveta!); on kaže: “Samo božja svemoć dostojna da se zamisli,
da je ona pre nezapamćenog vremena aktom stvaranja stvorila celu materiju tako, da pošto su
materiji pridati stalni zakoni onde, gde je bilo uslova za postanje i progresivno razviće živih
bića, npr. ovde na zemlji, postala su i najprostija živa bića, – iz kojih bez dalje pripomoći posta
današnja priroda od prabacila pa do palmove šume, od pramikrokusa do Sulejmanovih ponosnih
pokreta, do Njutnovog mozga. Tako bi izašli iz dana postanja (!) i napustili da je organska
priroda postala čisto mehanički, bez starog i novog vitalizma”. Ovde, kao kod pitanja o svesti u
ignorabimus govoru (str. 149) jasno otkriva E. Di Boa Rajmond malu dubinu i doslednost svoga
monističkog mišljenja.
Postanje pojedinih stvari (ontološki kreatizam). Po ovoj individualnoj nauci o
postanju, koja je još i danas na vladi, Bog Gospod nije stvorio samo ceo svet(“iz ničega!”) već i
sve pojedine stvari u njemu. U hrišćanskom kulturnom svetu i danas još ima najveću važnost
prastara semitska skatska o postanju, koja je uzeta iz prve Mojsijeve knjige; kod modernih
prirodnjaka nalazi ona samo ovde–onde sujeverne pristalice (npr. Rajnke). Ja sam svoje
mišljenje o ovom opširno izložio u prvoj glavi moje “Prirodne Istorije Postanja”. Kao
interesantne modifikacije ovog ontološkog kreatizma možemo razlikovati ove teorije: I.
Dualistička kreacija: Bog se ograničaga na dva akta postanja: najpre stvori anorganski svet,
mrtvu supstanciju, koja važi samo za zakon energije, dejstvujući slepo i bez cilja u mehanizam
svetskih tela i obrazovanju planina; docnije je stekao bog inteligenciju i predade je
dominantama, celishodnim, inteligentnim snagama, koje izazivaju i upravljaju razvićem
organizama (Rajnke). II. Trialistička kreacija: Bog je stvorio svet u tri glavna akta: A. stvorenje
neba (tj. vanzemaljskog sveta); V. stvorenje zemlje (kao središte sveta) i njenih organizama; S.
stvorenje čoveka (kao slika božja); ova dogma je još i danas veoma rasprostranjena među
hrišćanskim teolozima i drugim “obrazovanim”; ona se u mnogim školama uči kao istina. Š.
Heksameralna kreacija: stvorenje za šest dana (po Mojseju). Mada danas eamo malo
obrazovanih još istinski veruju u ovaj Mojsijev mit, ipak se on s biblijskom nastavom čvrsto
usađuje našoj deci još u najranijoj mladosti. Raznovrsni pokušaji, koji su učinjeni naročito u
Engleskoj da je dovedu u saglasnost s modernom naukom razvića potpuno su promašeni. Za
prirodnu nauku dobila je ona time veliki značaj, što je Line pri zasnivanju svoga prirodnog
sistema (1735.) nju usvojio i iskoristio za određivanje (po njemu za stalno održane) specije:
“Ima toliko različitih biljnih i životinjskih vrsta koliko i različitih formi, koje je stvorilo
beskonačno biće”. Ova se dogma dosta čvrsto držala sve do Darvina (1859.), mada je još
Lamark (1809.) izložio njenu neosnovanost. IV. Periodička kreacija: u početku svake periode
zemljine istorije ponovo je postalo celokupno životinjsko i biljno stanovništvo, a na kraju
njenom uništeno opštom katastrofom; ima toliko generalnih akata stvorenja, koliko razdeljenih
geoloških perioda, koje su nastupale jedna za drugom (teorija katastrofa od Kivija 1818. i od
Luja Agasica 1858.). Paleontologija, koja ]e u SVOJIM nesavršenim početcima (u prvoj polovini
devetnaestog veka) želela da potkrepi ovu nauku sa obnovljenim novim stvaranjem organskog
sveta, docnije je potpuno oborena. V. Individualna kreacija: svaki čovek – isto onako kao svaki
životinjski ili biljni individuum, nije postao prirodnim aktom rasplođavanja, već je stvoren
milošću božjom (“koji sve stvari poznaje i izbrojao je kosu na našoj glavi”). Ovo hrišćansko
mišljenje o postanju, čita se još danas često u novinama, osobito pri objavi rođenja (“juče nam
pokloni milostivi bog jednog zdravog dečka” itd.). Takođe individualni talenti i odlike naše
dece često se pohvalno priznaju kao “osobiti dar božji” (nasledni nedostatci obično ne!).
Razviće(geneza; Evolutio). Neosnovanost skaski o postanju i s time vezano verovanje
u čuda nametalo se davno misliocima; stoga nalazimo još pre dve hiljade godina mnogobrojne
pokušaje da njih zamene umnom teorijom i objasne postanak sveta prirodnim uzrocima. Ovde
ispred sviju stoje opet veliki mislioci jonske naturfilozofije, dalje Demokrit, Heraklit,
Empedokle, Aristotelo, Lukrecije i drugi filozofi staroga veka. Prvi nesavršeni pokušaji ko)e oni
preduzeše, iznenađuju nas delimično sjajnim bistrim pogledom duha, koji se javljaju kao
preteče modernih ideja. Međutim klasičnom starom veku nedostajaše ono sigurno zemljište
naturfilosofskih spekulacija, koje su dobivene tek bezbrojnim posmatranjima i ispitivanjima u
93
novom veku. Za vreme srednjeg veka – a ocobito za vreme jake vladavine papstva – potpuno
počiva naučno ispitivanje na ovoj oblasti. TopType i lomače inkvizicije nastojavale su da
bezuslovna vera najevrejsko) Mojsijevoj mitologiji važi kao odgovor na sva pitanja o postanju.
Samo one pojave, koje se neposredno pozivaju na posmatranje fakata razvića, Istoriji klice
životinja i biljaka, Embriologiji čoveka, ostaše nezapažene ili samo ovde–onde pobudiše interes
pojedinih posmatrača, željnih znanja; ali njihova otkrića behu ignorisana i zaboravljena. Sem
toga pravom saznanju prirodnog razvića preprečila je put s početka vladajuća preformaciona
teorija, dogma, da se karakteristična forma i struktura svake životinjske i biljne vrste nalazi
razvijena već u klici (upor. st. 49.).
Nauka o razviću (genetika, evolucija, evolucionizam). Nauka, koju danas nazivamo
naJKOM o razviću (u najširem smislu) jeste kako u celini, tako i u svojim pojedinim delovima,
čedo devetnaestog veka; ona pripada njegovim najvažnijim i najsjajnijim rezultatima. U stvari
ovaj pojam, koji još u osamnaestom veku beše skoro nepoznat, danas je postao črsti kamen
temeljac celekupnom našem gledištu na svet. Ja sam u ranijim spisima detaljno pretresao
njegove osnovne crte, najopširnije u “Generalnoj Morfologiji” (1866.), zatim više popularno u
“Prirodnoj Istariji postanja”, (1868. deseto izdanje 1902.), a c osobitim odnosom na čoveka u
“Antropogeniji” (1874. peto izdanje 1903). Stoga se ovde ograničavam na kratak pregled
najvažnijih progresa, koje je postigla nauka o razviću u toku devetnaestog veka; ona se deli po
svojim objektima u četiri sastojka: koji se tiču prirodnog postanka: 1. kosmosa, 2. zemlje, 3.
zemaljskih organizama i 4. čoveka.
I. Monistička kosmogenija. Emanuel Kant prvi je pokušao da na najprostijih načii
objasni uređenje i mehanički uzrok cele vasione po “Njutnovim načelima” – tj. matematičkim i
fizičkim zakonima – u svome slavnom mladalačkom delu “O p š t o j prirodnoj istoriji i teoriji
neba” (1755.). Nažalost, ovo veličanstveno i smelo delo, osta 90 godina gotovo sasvim
nepoznato; njega je nanovo oživeo tek 1845. Aleksandar Humbolt, u prvoj svesci svoga
“Kosmosa”. Međutim veliki francuski matematičar Pjer Laplas samostalno beše došao na istu
teoriju kao Kant i izveo je na matematičkoj osnovi u svome ((Exposition du systéme du monde”
(1796.). Njegovo glavno delo “Mécanique céleste” pojavi se 1799, godine. Podudarne osnovne
crte Kantove i Laplasove Kosmogenije, počivaju, kao što je poznato, na mehaničkom tumačenju
planetskih kretanja i iz toga je izvedena hipoteza, da su sva svetska tela prvobitno postala
kondenzacijom rotirajućih maglenih kugala. Ova “hipoteza o magli “ ili “kosmološka teorija
gasova “ docnije je istina u mnogome popravljena i dopunjena; ali ona još i danas stoji
nepokolebima kao najbolja od svih pokušaja da jednostavno i mehanički rastumači postanak
kosmičkog sistema (upor, Viljem Belše, Istorija razvića prirode 1. sv. 1894.). U najnovije doba
ona je dobila veoma značajvu dopunu i odmah ojačavanje pretpostavkom, da se ovaj
kosmogenetički proces nije od jednom dogodio, već se periodično ponavljao. Dok u izvesnim
delovima beskonačnog kosmičkog prostora postaju i razvijaju se nova svetska tela iz rotirajućih
magličastih kugala, u drugim njegovim delovima, obrnuto, stara, ohlađena i izumrla svetska tela
sudarom se opet rasipaju i raspadaju u difuznu maglenu masu. (Uporedi Cendera, Mehanika
vasione 1897.).
Postanak i kraj sveta. Gotovo sve sgarije i novije Kosmogenije, a tako i ona većina,
koja se naslanja na Kanta i Laplasa, izvode se iz pogleda, da je svet imao početak. Tako je se “u
početku”, po jednoj veoma rasprostranjenoj formi “hipotezi o magli", provobitno stvorila
strahovita maglena lopta iz veoma fine i lake materije, i u jednom određenom momentu (“pre
nezapamćenog davnog vremena”) otpočelo rotacionalno kretanje. Ako je taj “prvi početak”
ovog kosmogenog kretanja samo jednom dat, onda se mogu po mehaničkim principima sigurno
izvesti i matematički dokazati dalji procesi u postanku svetskih tela, deljenju planetnog sistema
itd. Po Di Boa Rajmondu, ovaj prvi “početak kretanja “ jeste druga tajna sveta; on je smatra za
transcendentnu. I mnogi drugi prirodnjaci i filosofi nisu dospeli za ovu teškoću i pomiriše ce c
priznanjem, da se ovde neophodno mora pretpostaviti prvi “vanprirodni udar”, dakle pravo
čudo”.
Po našem mišljelju rešava se ova “druga tajna sveta” hipotezom, da je pokretanje isto i
94
imanentno i prvobitno svojstvo supstancije, kao ocećaj (str. 188.). Opravdanje za ovu
monističku hipotezu nalazimo prvo u zakonu o supstanciji, i drugo, u velikom progresu, koga je
postigla Astronomija i Fizika u drugoj polovini devetnaestoga veka. Spektralnom analizom od
Bunzena i Kirhova (1860.) nismo samo saznali da se milioni svetskih tela, koja ispunjavaju
beskonačni svetski prostor, sastoje iz istih materija kao naše sunce i zemlja, već i to, da se ona
nalaze u različnim stanjima razvića; šta više pomoću nje dobili smo znanja o pokretanju i
udaljenju zvezda nekretnica, koje nebi mogli saznati ni samim durbinom. Dalje je i sam
teleskop znatno popravljen i pomoću fotografije dobiveno je obilje astronomskih otkrića, za
koje ce u početku devetnaestoga veka još nije moglo naslutiti. Naročito bolje upoznavanje
kometa i meteora, gomila zvezda i maglenih fleka' naučili su nas da upoznamo veliki značaj
malih svetskih tela, koja su u vasioni rasturena u milijarde između većih zvezda.
Znamo sada takođe, da su putanje miliona svetskih tela promenljive i delom
nepravilne, dok se ranije planetski sistemi smatrahu kao stalni, a lopte koje se kreću, opisuju
svoje krugove u večnoj pravilnosti. Za važna razjašnjenjč zahvaljuje Astrofizika takođe
snažnom progresu u drugim oblastima fizike, naročito u optici i elektricitetu, kao i teoriji o etru
koja je time unapređena. Najposle i naročito dokazuje se i onde opet najveći uspeh našeg
saznanja prirode univerzalni zakon o supstanciji. Znamo sada, da on ima bezuslovnu važnost
kako svuda u najudaljenijem kosmičkom prostoru, tako i u našem planetskom sistemu, isto tako
u najmanjoj ćeliji našega ljudskog tela. Ali mi smo u pravu a i logički prinuđeni na važnu
pretpostavku, da je održanje materije i energije postojalo onako isto u svima vremenima kao što
danas bez izuzetka postoji. U celoj večnosti bio je, jeste i ostaje beskonačna universum
potčinjen zakonu o supstanciji.
Iz svega ovoga moćnoga progresa Astrononije i Fizike, koje se uzajamno rasvetljavaju
i dopunjavaju, izvodi se niz veoma važnih zaključaka o sastavu i razviću kosmosa, o stalnosti i
promeni supstancije. Mi ih obuhvatamo ukratko u ovim tezama: 1. Svetski prostor je
beskonačno velik i bezgraničan; on nije nigde prazan, već svuda ispunjen supsgancijom. II.
Svetsko vreme je tako isto beskonačno i bezgranično, ono nema početka, nema svršetka, ono je
večnost. III. Supstancija se nalazi svuda i istovremeno u neprekidnom pokretanju i promeni;
nigde ne vlada savršeni mir i ukočenost; ali pri tom ostaje beskrajni kvalitet materije isto tako
nepromenljiv kao kvangitet energije, koja se večito menja. IV. Univerzalno kretanje supstancije
u svetskom prostoru jeste večni optok s periodičnim stanjima razvića, koja se ponavljaju. V.
Ove faze postaju iz periodičnog menjanja agregatnih stanja pri čemu najpre nastupa primarno
izdvajanje mase od etra (ergonomija ponderablne i impoderablne materije). VI. Ovo izdvajanje
počiva na progresivnoj kondenzaciji materije, obrazovanju bez brojno najmanjih kondezacionih
centara, pri čem su imanentna prasvojstva supstancije uzroci koji dejstvuju; osećanje i težnja.
VII. Dok u jednom delu svetskog prosgora ovim piknotičkim pro desom postaju najpre mala, pa
dalje sve veća svetska tela i eter između njih sgupa u najjačem naponu, sleduje istovremeno u
drugom delu suprotni proces, razoravanje svetskih tela, koja se jedna s drugim sudara]u. VIII.
Strahoviti kvantiteti toplote, koji se proizvode ovim mehaničkim procesom pri sudaru svetskih
tela koja kruže, prestavljaju nove žive snage, koje izazivaju kretanje u tim novo postalim
kosmičkim masama od prašine i novo obrazovanje lopti koje kruže: večna igra otpočinje opet
iznova. I naša majka zemlja koja je postala pre miliona hiljada godina iz dela križećeg sunčanog
sistema, ukočiće se posle više miliona, a pošto njena putanja postaje sve manja, survaće se u
sunce.
Za jasan pogled u univerzalni kosmički proces razvića naročito mi izgleda važna ova
moderna predsgava o periodičnoj promenljivoj propasti i novom postajanju svetskih tela, za šta
imamo da zablagodarimo silnom novijem progresu Fizike i Astronomije u vezi sa zaksnom o
supstanciji. Naša majka “zemlja “ spustila se pri tom na vrednost jednog sićušnog “sunčanog
praha”, kao što njegovi bezbrojni milioni lutaju po beskonačnom kosmičkom prostoru. Naše
sopsgveno “ljudsko biće “, koje se slavi u antroPISTIČKOJ zabludi kao “slika božja”, pada pred
značajem jednog placentalnog sisara, koje nema više vrednosti za ceo universum od mrava i
vodenog cveta, od mikroskopske infuzorije i najsitnijeg bacila. I mi smo ljudi samo prolazna
95
stanja razvića većne supstancije, individualne forme pojava materije i energije, čije ništavilo
odmah shvatimo čim ga uporedimo sa beskonačnim prostorom i večnim vremenom.
Prostor i vreme. Od kako je Kant protumačio pojam o prstoru i vremenu kao gole
“forme opažanja” – prostor kao forma spoljneg, vreme kao forma unutrašnjeg opažanja –
podigla se o ovome važnom problemu saznanja silna prepirka, koja još i danas traje. Kod
“velikog dela”, modernih metafizičara učvrstilo se uverenje, da je ovom “kritičkom delu” kao
izlazna tačka jedne “čisto idealističke teorije saznanja”, pridata najveća važnost, i da je time
oboren prirodni pogled o realitetu prostora i vremena. Ovo jednostrano i ultra idealističko
shvatanje ona obadva osnovna pojma postalo je vrelo najvećih zabluda; ono previđa da Kant s
onim stavom dodiruje samo jednu stranu problema, subjektivnu, ali uz to drugu, objektivnu,
priznaje kao ravnopravnu; on kaže: “Prostor i vreme imaju empirički realitet, ali
transcendentalni idealitet “. Ovim Kantovim stavom može se dosta jasno objasniti naš moderni
Monizam, ali ne s onim jednostranim pridavanjem važnosti subjektivnoj strani problema; jer
ova vodi u njihovu konzekvencu onom apsorudnom idealizmu, koji dostiže vrhunac u
Berkelovom stavu: “Tela su samo predstave; njihova egzistencija sastoji se u opažanju
postanja”. Ovaj stav treba da znači: “Tela su za moju ličnu svest samo promene; njihova suština
je onako isto realna kao i suština moga organa mišljenja, tj. ganglijskih ćelija velikog mozga,
koje prihvaćaju telesne utiske na čulne organe i njihovom asocijacijom obrazuju predstave”.
Isto onako kao što sumnjam u realitet prostora i vremena, ili ga potpuno odričem, mogu poricati
i realitet svoje sopstvene svesti; u grozničavom buncanju, halucinacijama, u snu, u dvoguboj
svesti, smatram predstave za istinite, koje nisu realne, već su “uobraženja”; čak šta više svojy
rođenu ličnost smatram za drugu. Čuveno “Cogit ergo sum” ne važi dakle ovde više. Naprotiv,
realitet prostora i vremena sada je konačno dokazan s proširenjem naših pogleda na svet, – za
koje blagodarimo zakonu o supstanciji i monističkoj kosmogeniji. Pošto smo srećno otklonili
slabu predstavu o “praznom prostoru”, ostaje nam kao beskonačni “medium koji prostor
ispunjava “ materija, i to u svoje obadve forme: ešar i masa. A tako isto posmatramo na drugoj
strani “događaje koji ispunjavaju vreme “, večno kretanje ili genitičku energiju, koja se
ispoljava u neprekidnom razviću supstancije u “Perpetum mobile” universuma.
Universum perpetum mobile. Pošto svako pokrenuto telo produžava svoje kretanje
dotle, dokle ga u tome ne zadrže spoljne okolnosti, došao je čovek JOŠ pre hiljada godina na
misao, da napravi aparate, koji se, jednom stavljeni u pokretanje, neprestano dalje kreću u istom
pravcu Pri tom se previđalo, da svako kretanje nailazi ne spoljne prepreke i malo po malo
prestaje; – ako ne nastane s polja nov udar, ako ne nastupi nova snaga, preovlađuju prepreke.
Tako bi se na pr. šetalica, koja se klati, u večnosti kretala tamo amo istom brzinom, kad nebi
otpor vazduha i trenje u tačci vešanja smanjivali postepeno mehaničku snagu njenog kretanja i
pretvarali u toplotu. Moramo novim pokretom (ili kod časovnika sa šetali com dizanjem tega)
da proizvedemo novu mehaničku snagu. Stoga je nemoguća konstrukcija jedne mašine, koja bez
spoljne pomoći proizvodi suvišak rada, s kojim se ona sama u hodu održava. Svi pokušaji, da se
napravi jedan takav perpetum mobile, propali su; saznanje zakona o supstanciji dokazalo je za
tim i njegovu teorijsku nemogućnost.
Ali drukčije biva ako kosmos jasno obuhvatimo kao celinu, ako shvatimo beskonačnu
vasionu, koja je u večnom kretanju. Beskonačnu materiju, koja ga objektivno ispunjava,
nazivamo u našoj subjsktivnoj predstavi “prostor “; večno njeno pokretanje, koje predstavlja
objektivno periodično razviće, koje se u sebi povraća, nazivamo subjektivno, “vreme “. Ove
obadve “forme gledišta” uveravaju nas o beskrajnosti i večnosti vasione. Ali time je odmah
kazano, da je ceo universum samo najopštiji perpetum mobile. Ova beskrajna i večna “mašina
vasione” održava se samo u večnom i neprekidnom kretanju, jer je svaka smetnja izjednačena
“ekvivalentom energije”, jer beskonačna velika suma aktuelne i potencielne energije ostaje
večno ista. Zakon o održanju snage dokazuje dakle, da je predstava perpetuma mobile za ceo
kosmos istinita i od osnovnog značaja, kao što je ona nemoguća za izoliranu akciju jsdnog
njenog dela. Time se obara i važna teorija o entropiji.
Entropija vasione. Oštroumni osnivač mehaničke teorije o toploti (1850.), Klauzije,
96
obuhvatio je najvažniji sadržaj ove veoma značajne nauke u dva glavna stava. Prvi glavni stav
glasi: “Energija vasione jeste konstantna “; on čini polovinu našeg zakona o supstanciji, –
“princip energije”. Naprotiv drugi glavni stav pokazuje: “da entropija vasione teži maksimumu
“. Drugi glavni stav jeste za naš pogled pogrešan isto onako, kao što je prvi pravilan. Po
Klauzijevom mišljenju cela energija vasione raspada se na dva dela, od kojih je jedan (kao
toplota s višom temperaturom, kao mehanička, električna, hemijska energija itd.) još delimično
pretvoren u rad, drugi nije; ova poslednja koja se već pretvorila u toplotu i u hladnijim telima
prikupljena energija, izgubljena je nenadoknadimo za dal>e radno izvršenje. Ovaj neistrošeni
deo energije, koji se više ne može pretvoriti u mehanički rad, naziva Klauzije entropijom (tj. po
njihovoj obrnutoj snazi); on stalno raste na štetu prvog dela. Pošto sada sve više mehanička
energija prelazi u toplotu, a ova se u prvu ne može povratiti, mora se sav (beskrajni) kvantitet
toplote i energije sve više rasipati i smanjivati. Najzad moraju iščeznuti sve temperaturne
razlike i potpuno vezana toplota ravnomerno se rasprostrti v pojedine delove koje nosi ukečena
materija; celokupni organski život i sva organska kretanja prestala bi, kad bi se dostigao ovaj
maksimum; pravi kraj sveta bio bi tu. Uporedi Feliksa Auerbaha, Die Weltherrin und ihr
Schatten, 1902.
Kad bi ova nauka o entropiji bila pravilna, onda bi morala odgovarati hipotegičkom
“kraju sveta “ i prvobitnom njegovom “početku “, minimumu entropije, u kome temperaturne
diferencije razdvojenih svetskih delova bejahu najveće. Obadva su mišljenja sasvim
neosnovana, po našem monističkom i oštrom konzekventnom shvatanju večnog
kosmogenetičkog procesa; obadva se protive zakonu o supstanciji. Svet ima tako isto malo
početak, kao i svršetak. Kako je universum večan, to je on i u večnom kretanju; stalno se
pretvara živa snaga u naponsku i obrnuto' a suma ove aktuelne i potencielne energije ostaje
uvek ista. Drugi glavni stav mehaničke teorije o toploti protivi se prvom i mora se napustiti.
Pobornici entropije dokazuju je s pravom, čim shvate pojedine procese, kod kojih se
svezana toplota ne može obratno pretvoriti pod datim uslovima u rad. Tako npr. kod parne
mašine toplota može preći samo tada u mehanički rad, kad prelazi iz toplijeg tela (pape) u
hladnije (hladnu vodu), ali obrnuto ne. Ali u velikoj celini vasione Vladaju sasvim drugi odnosi;
ovde su dati uslovi, pri kojima može i obrnuto latentna toplota preći u mehanički rad. Tako se
npr. pri sudaru dva svetska tela, koja su strahovitom brzinom jedno na drugo naišla, oslobodi
kolosalna količina toplote, dok se mase pretvorene u prašinu, raspu i raseju po kosmičkom
prostoru. Večna igra kružećih masa s kondezacijom delova, uloptavanje novih malih meteorita,
sjedinjavanje njihovo u veća itd., otpočinje iznova. Uporedi o tome Cendera, Mehanika
vasione, 1897.
11. Monistička geogenija. Istorija razvića zemlje, na koju sada letimice bacamo
pogled, čini samo sićušni mali deo istorije razvića kosmosa. Ona je istina, slično njemu,
hiljadama godina bila predmet filosofskih spekulacija, a još više mitoloških bajaka; ali njeno
pravo naučno saznanje je mnogo mlađe i počinje najvećim delom tek u devetnaestom veku. U
principu prirode zemlje, kao planete, koja oko sunca kruži, određen je još Kopernikovim
svetskim sistemom (1543.); Galilej, Kepler i dr. veliki astronomi matematički su utvrdili njeno
rastojanje sd sunca, njen zakon kretanja itd. Takođe već beše Kantova i Laplasova kosmogenija
pokazala put, po kome se zemlja razvila iz majke sunca. Ali docnija istorija naše planete,
promena njene površine, postanak kontinenata i mora, planina i pustinja, bila je još pri kraju
osamnaestoga i prvim dvema decenijama devetnaestoga veka, samo malo predmet ozbiljnog
naučnog ispitivanja. Većina se zadovoljavala prilično nesigurnim nagađanjima ili usvajanjem
tradicionalnih skaski postanja; naročito i ovde beše opet predato verovanje u Mojsijevu istoriju
postanja, koja je samostalnom ispitivanju s početka sprečavala put za pravo saznanje.
Tek 1822. god. pojavi se značajno delo, koje naučnom ispitivanju zemljine istorije
postavi metodu, koja se pokazala kao najplodonosnija, ontološka metoda ili princip aktualizma.
Ona se sastoji u tome, da tačno prostudiramo i upotrebimo pojave sadašnjosti, da bi time
objasnili slične istorijske procese prošlosti. U tom pogledu društvo nauka u Getingenu postavilo
je 1818. nagradno pitanje za: “Najosnovnije i najopsežnije ispitivanje o promenama zemljine
97
površine, koje se u istoriji pokazuju, i primena koja je moguća s njihovim znanjem pri
ispitivanju zemljinih revolucija, koje su van oblasti istorije”. Ovaj važni nagradni zadatak uspeo
je da reši Karlo Hof iz Gota u svome odličnom delu: “Istorija predanjem dokazanih promena
zemljine površine” (u četiri knjige 1822 – 1834.). Najopširnije i s najvećim uspehom primenio
je tada osnovnu ontološku ili aktualističku metodu, koju je on osnovao, na celokupnu oblast
Geologije, veliki engleski geolog Čarls Lajel: njegovi principi geologije položiše čvrstu osnovu
na kojoj je dalje izrađena s tako sjajnim uspehom ova istorija zemlje. Puna značaja,
geogenetička ispitivanja od Aleksandra Himbolta u Leopolda Buha, Gustava Bišofa i Eduarda
Sisa, kao i mnogih drugih modernih geologa, oslanjaju se skupa na čvrste empiričke osnove i
spekulativne principe, za koje imamo da zablagodarimo ispitivanjima, koja su utrla put, od
Karla Hofa i Čarlsa Lajela. Oni očistiše put za čistu, umnu nauku na oblasti zemljine istorije;
otkloniše jake smegnje koje i ovde nagomilaše mitološke bajke i religijske tradicije, naročito
biblija i na njoj osnovana hrišćanska mitologija. Ja sam veliku zaslugu Čarlsa Lajela i odnose
negove prema prijatelju njegovom Čarlsu Darvinu pretresao još u šestom i petnaestom
predavanju moje “Istorije Prirodnog Postanja”; za dublje poznavanje zemljine istorije i snažni
progres, koga je učinila dinamička i istorijska Geologija, upućujem na poznata dela od Sisa,
Nojmara, Erednera, i johana Valtera.
Kao dva glavna odeljka zemljine istorije možemo razlikovati anorgansku i organsku
geogeniju; poslednja počinje sa prvom pojavom živih bića na našoj zemljinoj lopti. Anorganska
istorija zemlje, stariji odeljak, protekla je na isti način, kao istorija ostalih planeta našeg
sunčanog sistema; one se sve odvajaju od ekvatora kružećeg sunčanog tela kao magloviti
prsteni, koji se postepeno zgušnjavaju u samostalna svetska tela. Iz gasovite maglene lopte,
rashlađivanjem, posta zažareno tečna zemljina lopta, a dalje s progresivnim zračenjem toplote
postala je na njenoj površini tanka, čvrsta kora, koju naseljavamo. Tek pošto je temperatura na
površini spala do izvesnog stepena, iz opkoljenog parnog omotača mogla je pasti prva
kapljičavo –tečna voda, a time je dat najvažniji preduslov zo postanak organskog života. Mnogi
milioni godina – preko stotine! – prošli su od kako je nastupio ovaj značajni proces, prvi
postanak vode, i time uvod ka trećem glavnom odeljku kosmogenije, Biogeniji.
III. Monistička Biogenija. Treći glavni odeljak razvića sveta otpočinje sprvim
postankom organizama na našoj zemljinoj lopti i traje od tada neprekidno do danas. Velike tajne
sveta, koje iznosi ovaj najinteresantniji deo zemljine istorije, važile su još u početku
devetnaestoga veka za nerešljive ili kao tako teške, te izgleda, da je njihovo rešenje ostavljeno
daljnoj budućnosti; po njegovom svršetku smemo s pravim ponosom reći, da su one u principu
rešene modernom Biologijom i njenim transformizmom. Da, same mnoge pojedine pojave ovog
čudnovatog “carstva života” danas su tako savršeno fizički objašnjene kao ikad dobro poznati
fizički fenomeni u organskoj prirodi. Zasluga, što je učinjen prvi odlučan korak na ovom
tegobnom putu i pokazan put za monističko rešenje svih bioloških problema, pripada
oštroumnom francuskom prirodnjaku, Žanu Lamarku: on objavi 1809., u godini rođenja Čarlsa
Darvina, svoju punu misli ((Philosophic zoologique “. U ovom originalnom delu nije učinjen
samo veličanstven pokušaj da objasni sve pojave organskog života jednostavnim fizičkim
gledištem. već je otkrio u put, na kome se moglo rešiti i sama najteža tajna ove oblasti, problem
o prirodnom postanku organskih formi specije. Lamark, koji je imao veoma opsežno empiričko
poznavanje Zoologije i Botanike, postavio je ovde prvi put osnove nauci o pareklu ili
descendentnoj teoriji; on je pokazao, kako su sve bezbrojne forme životinjskog i biljnog carstva
proizašle postepenim preobražajem iz zajedničkih najprostijih Glavnih oblika prilagođavanjem,
a u uzajamnoj akciji s nasleđem, izazvana je ova spora transmutacija.
U petom predavanju moje “Prirodne Istorije Postanja”, ja sam po dužnosti izneo
Lamarkove zasluge, a u šestom i sedmom predavanju njegovog najvećeg sledbenika Čarlsa
Darvina (1859). On je pedeset godina docnije, ne samo neoborimo utvrdio sve važne stavove
descendentne teorije, već je uvođenjem selekcione teorije ili nauke o odabiranju ispunio
prazninu, koju je prvi ostavio. Uspeh, koga Lamark nije mogao postiđi i pored svih zasluga,
dodeljen je v najvećoj meri Darvinu; njegovo epohalno delo “O postanku vrsta prirodnim
98
odabiranjem”, u toku poslednjih četrdeset godina iz osnova je izmenilo celu modernu Biologiju
i nju podiglo na stupanj razvića, do koga nije dospela ni jedna od svih ostalih prirodnih nauka.
Darvin je postao Kopernik organskog sveta, kao što sam naglasio još 1868.
IV. Monistička antropogenija. Kao poslednji i četvrti glavni odeljak svetskog
razvića, važi za nas ljude ono najmlađe doba, u kome se razvio naš sopstveni rod. Još je Lamark
(1809.) jasno saznao, da je ovs razviće umno pojmljivo samo jednim prirodnim putem,
“poreklom od majmuna “, kao najsrodnijih sisara. Za tim je Hekslije pokazao (1863.) u svojoj
slavnoj raspravi o “mestu čoveka u prirodi”, da je ovo veoma značajno usvajanje neophodan
zaključak descendentne teorije, a potvrđen anatomskim, embriološkim i paleontološkim
činjenicama; on je objavio, da je u principu rešeno ovo “pitinje svih pitanja”. Darvin ga je zatim
duhovito raspravio s različnih strana u svome delu: “O poreklu čoveka i polnom odabiranju”
(1871.). Ja sam u svojoj , “Generalnoj Morfologiji” (1866.) ovom najvažnijem specijalnom
problemu nauke o poreklu posvetio naročitu glavu. 1874. objavio sam svoju Antropogeniju i
prvi put pokušao da propratim poreklo čoveka s njegovim celim nizom predaka do najstarije
arhigonijske forme monere; pri tom sam se podjednako naslanjao na tri velika dokumenta
Filogenije, na Uporednu Anatomiju, Ontogeniju i Paleontologiju (peto prerađeno izdanje
1903.). Novije važne napretke u antropološkom ispitivanju, rasvetlio sam u predavanju, koje
sam održao 1898. na internacionalnom zoološkom kongresu u Kembridžu “0 našem sadašnjem
znanju o poreklu čoveka”.

ČETRNAESTA GLAVA
JEDINSTVO U PRIRODI
MONISTIČKE STUDIJE O MATERIJALNOM I ENERGETIČNOM JEDINSTVU
KOSMOSA
MEHANIZAM I VITALIZAM.
CILJ, NAMERA I SLUČAJNOST.

Zakonom o supstanciji najpre je dokazan osnovni fakat, da se svaka prirodna snaga

može pretvoriti u svaku drugu, posredno ili neposredno. Mehanička i hemijska energija, zvuk i
toplota, svetlost i elektricitet, mogu preći jedna u drugu i pokazuju se samo kao različne forme
pojava jedne i iste prasnage, energije. Iz toga se izvodi veoma važan stav o jedinstvu prirodnih
snaga, ili, kako možemo reći, “monizmu energije “. Ovo je osnovni stav priznat sada u celoj
ablasti Fizike i Hemije kao opšti u koliko se dotiče anorganskih prirodnih tela.
Privodno se drukčije ponaša organski svet, šarena i bogata formama oblast života.
Jasno je, da je veću deo životnih pojava neposredno sveden na mehaničku i hemijsku energiju,
na električna i svetlosna dejstva. Ali za jedan drugi njihov deo to se još i danas poriče, tako pre
svega za tajnu sveta “duševnog života “, naročito svesti. Ovde je velika zasluga moderne nauke
o razvićy, koja postavlja most između obadve, prividno razdeljene, oblasti. Mi smo dospeli do
istog ubeđenja, da i sve pojave organskog života podležu univerzalnom zakonu supstancije isto
onako, kao i anorganski fenomeni u beskonačnom kosmosu.
Jedinstvo u prirodi, koje iz toga izlazi, sigurno je najdragoceniji rezultat naše
moderne Genetike. Ja sam još 1866. pokušao da detaljno utvrdim ovaj “monizam kosmosa “
principijelno “jedinstvo organske i anorganske prirode”, pošto sam podvrgao slaganja obadva
velika carstva prirode detaljnom kritičkom ogledu i poređenju u odnosu na materiju, forme i
snage (Generalna Morfologija, 5. glava). Kratak izvod njihovih rezultata sadrži petnaesto
predavanje moje “Prirodne Istorije Postanja”. Dok je danas ove razvijene poglede usvojio veliki
broj današnjih prirodnjaka, ipak je nanovo sa više strana pokušavano, da se oni obore i da se i
dalje održi stara suprotnost dve različne oblasti prirode. – Najkonzekventniji takav pokušaj
sadrži delo botaničara Rajnke–a, koje se pojavilo 1899.: “Svet kao akcija”. On u pohvalnoj
konzekventnosti zastupa čist kosmološki dualizam i dokazuje samo time, kako je posve slabo s
time svezano teleološko gledište na svet. U celoj oblasti anorganske prirode dejstvuju po tome
99
samo fizičke i hemijske snage, u oblastima organske prirode, pored toga “inteligentne snage”,
direktne snage ili dominante. Zakon o supstanciji ima važnosti samo u prvoj oblasti, – u drugoj
ne. U stvari i ovde se raspravlja samo opet prastara suprotnost mehaničkog i teleološkog gledišta
na svet. – Pre no što u njih uđemo, ukazaćemo ukratko na dve druge teorije, koje su po mome
uverenju veoma dragocene za rešenje ovog važnog problema, teoriju o ugljeniku i teoriju o
iskonskom stvaranju.
Teorija o ugljeniku (Karbogentheorie). Fiziološka Hemija u toku poslednjih pedeset
godina postavila je ovih pet činjenica: 1. U organskim prirodnim telima ne nalaze se nikakvi
drugi elementi do oni, koji se nalaze i u anorganskim. 2. One veze elemenata, koje su svojstvene
organizmu i koji proizvode njegove “životne pojave”, jesu složena plazmatična tela iz grupe
albumina ili belančevinastih jedinjenja. 3. Organski život samo je hemijskofizički proces, koji
počiva na izmeni materije ovih plazmatičnih albuminata. 4. Onaj elemenat, koji je sam u stanju,
da ova složena belančevinasta tela dovede u vezu s drugim elementima (kiseonikom,
vodonikom, azotom, sumporom) jeste ugljenik. 5. Ova plazmatična ugljenikova jedinjenja
odlikuju se od većine drugih hemijskih jedinjenja svojom veoma komplikovanom
molekularnom strukturom, svojom nestalnošću i svojim izvornim agregatnim stanjem. Na
osnovi ovih pet osnovnih činjenica postavio sam 1866. ovu karboničku teoriju: “Samo
čudnovate, hemijskofizičke osobine ugljenika – a naročito čvrstotečno agregatno stanje i lako
rastvaranje najsloženijih, belančevinastih ugljeničkih jedinjenja – jesu mehanički uzroci onih
čudnovatih pojava kretanja, kojim se razlikuju organizmi od anorgana, pojave, koje se u užem
smislu nazivaju životom”. (Prir. Istorija postanja, 10. izdanje, str. 357). Mada su ovu teoriju o
ugljeniku žestoko napadali mnogi biolozi, ipak do danas je nije zamenila ni jedna bolja
monistička teorija. Danas, kada mnogo bolje i dublje poznajemo fiziološke odnose ćeličnog
života, Hemiju i Fiziku žive plazme, nego pre 40 godina, može se karbonička teorija mnogo
detaljnije i sigurnije mehanički potvrditi, nego što je to onda bilo moguće.
Arhigonnja ili iskonsko stvaranje. – Stari pojam iskonskog stvaranja (Generatio
spontanea ili aequivoca) upotrebljava se i danas još u veoma različitom smislu. Upravo
nejasnost ovoga pojma i njegova protivurečna primena na svima različnim, starim i novim
hipotezama, krive su, što ovaj važan problem sve do današnjeg dana pripada najspornijim i
najkonfuznijim pitanjima cele prirodne nauke. Ograničavam pojam iskonskog stvaranja =
arhigonijd ili biogenezu – na prvi postanak žive plazme iz anorganskih ugljeničkih jedinjenja i u
ovom “početku biogeneze “ razlikujem dve glavne periode: 1. autogoniju, postanak
najprostijih plazmatičkih tela u anorganskoj tečnosti, i 2. plazmogoniju, individualiziranje
najprimitivnijih organizama iz plazmitičnih jedinjenja, u formi monera. Ove važne, ali i veoma
teške probleme pretresao sam tako detaljno u 15. glavi moje “Prirodne Istorije postanja”, da
ovde samo mogu uputiti na njih. Ja sam ih već 1866. veoma iscrpno i strogo naučno rastumačio
u Generalnoj Morfologiji (sveska 1. str. 167. –190); docnije je Negeli u svojoj “Mehaničko–
fiziološkoj teoriji nauke o poreklu” (1884.) vrlo detaljno pretresao hipoteze iskonskog stvaranja
u istom smislu i označio kao neophodnu pretpostavku prirodne teorije rizvića. Ja se potpuno
saglašavam sa njegovim stavom: “Iskonsko stvaranje otkrilo je skriveno čudo”.
Teleologija i mehanika. I hipoteze iskonskog stvaranja i s time tesno svezana teorija o
ugljeniku, imaju najveću važnost za rešenje stare borbe između teleološke (dualističke) i
mehaničke (monističke) ocene pojava. Pojavom Darvinove duhovite teorije selekcije (1859.),
dobili smo sigurna sredstva za monističko razjašnjenje organizacije i u stanju smo„ da šarenu
raznovrsnost celishodnih uredaba u živom telesnom svetu svedemo na prirodne mehaničke
uzroke isto onako, kao što je to ranije bilo moguće samo u anorganskoj prirodi. Vanprirodni
celishodni uzroci, kojima se ranije moralo pribeći, time su postali izlišni. Nasuprot tome,
nastavlja moderna Metafizika da označi poslednje kao neophodne, a prve kao nedovoljne.
Gausae efficientes u Causae finales. Duboku kontrast između causae efficientes u
causae finales u odnosu na razjašnjenje celokupne prirode, nije oštrije naglasio ni jedan noviji
filosof od Emanuela Kanta. U svome slavnom mladalačkom delu “Opšta prirodna istorija i
teorija neba”, smelo je pokušao 1755. da po “Njutnovim principima pretrese uređenje i
100
mehanički uzrok cele vasione”. Ova “kosmološka teorija gasova” potpuno se oslanja na
gravitacione mehaničke pojave kretanja: nju je docnije dalje razvio i matematički utvrdio veliki
astronom i matematičar Laplas. Kad je njega zapitao Napoleon I., koje mesto u njegovoj sistemi
zauzima Bog, tvorac i svedržitelj vasione, odgovori on jasno i časno: “Sire, ta mi je hipoteza
nepotrebna”. Time je javno priznat ateistički karakter ove mehaničke Kosmogenije, koga deli sa
svima anorganskim naukama. Na ovo se mora u toliko jače udariti glasom, u koliko
KantLaplasova teorija ima JOŠ I danas gotovo opštu važnost; svi pokušaji, da je boljom zamene,
propali su. Ako se ateizam još i danas smatra u širokim krugovima, kao težak prekor, onda se on
odnosi i na celu modernu prirodnu nauku, u koliko ona bezuslovno mehanički tumači
anorganski svet.
Mehanizam sam (u Kantovom smislu) daje nam pravo razjašnjenje prirodnih pojava,
jer ih svodi na realitet causae effiecientes, na kretanja koja dejstvuju slepo i nesvesno, koja su
uslovljena samo materijalnom konstitucijom dotičnih prirodnih tela. Sam Kant naglašava, da
“bez ovog mehanizma prirode ne može biti ni jedna prirodna nauka”, i da je pravo ljudskog
uma neograničeno za mehanička tumačenja sviju pojava. Ali kad je docnije sa svojom kritikom
teleološke moći rasuđivanja pretresao tumačenje zapletenih pojava u organskoj prirodi, tvrdio
je, da za to nisu dovoljni mehanički uzroci; ovde se moraju uzeti u pomoć celishodni aktivni
causae finales. Istina i ovde se priznaje pravo našega uma za mehaničko tumačenje, ali njegova
je moć ograničena. Na svaki način da je on bio u pravu za jedan deo moći njegove; ali i za
najveći deo životnih pojava (a osobito za čovečije duševne radnje) držao se pretpostavke cause
finales, koji je neophodan. Čudni 79. § njegove kritičke moći rasuđivanja, koji je veoma
značajan, nosi karakteristični natpis: “Princip mehanizma mora se pokoriti teleološkom
principu, koji svaku stvar tumači prirodnim ciljem”. Celishodne uredbe u telesnoj građi
organskih bića izgledaju Kantu bez usvajanja vanprirodne causae finales (tj. dakle tvorčeve
snage koja dela po planu) tako neobjašnjiva, da kaže: “Nema više nikakve sumnje. Golim
mehaničkim principima niti se ušlo, niti se može ući u trag organizovanim stvorovima i njihovoj
unutrašnjoj snazi. To je tako jasno da mi smelo kažemo: za čoveka bi bilo veoma smešno da se
nada, kao da će tobož kad tad vaskrsnuti neki novi Njutn, koji će moći I postanak travke
prirodnim zakonima rastumačiti”. Ali sedamdeset godina docnije javlja se ovaj nemogući
"Njutn organske prirode”, Darvin, koji sjajno rešava ove velike zadatke, za koje je Kant mislio
da se ne mogu nikad rešiti.
Cilj u anorganskoj prirodi (anorganska Teleologija). Od kada je Njutn (1862.)
postavio zakon o gravitaciji, Kant (1755.) po Njutnovim principima utvrdio “uređenje i
mehaničko poreklo cele vasione”, i najposle od kada je Laplas ovaj princip mehanizma sveta
matematički dokazao, postale su sve prirodne nauke čisto mehaničke, a time odmah čisto
ateističke. U Astronomiji i Kosmogeniji, u Geologiji i Meteoroligiji, u anorganskoj Fizici i
Hemiji, od tada je apsolutno vlada mehaničkih zakona, koji su bezuslovno utvrđeni na
matematičkoj osnovi. Ali je od tada iščezao i pojam o cilju iz cele ove velike oblasti. A već na
kraju devetnaestoga veka dospeva ovo monističko posmatranje, posle jakih borbi, do opšte
važnosti; danas se nijedan prorodnjak ne pita više ozbiljno za cilj ma koje pojave u ovoj celoj
neizmernoj oblasti. Ili treba li u stvari da se astronom ozbiljno zapita za cilj planetskih kretanja,
ili mineralog za cilj formi kristala? Ili treba li jedan fizičar da mozga o cilju električne snage ili
hemičar o cilju težine atoma? Smemo slobodno odgovoriti: ne! Pouzdano ne u smislu, da su
“dragi Bog” ili celishodna prirodna snaga stvorili jednom iznenada ova načela svetskog
mehanizma “iz ničega” za nekakav određeni cilj i da on na njih utiče po svojoj umnoj volji. Ova
antropomorfna predstava o nekakvom namernom svetskom građevinaru i svetskom vladaru,
ovde je sa svim savladana; na njeno mesto stupili su “večni, hladni, veliki prirodni zakoni”.
Cilj u organskoj prirodi (biološka Teleologija). U organskoj prirodi još i danas ima
pojam o cilju sasvim drugi značaj i važnost nego u anorganskoj. U telesnoj građi i u životnoj
radnji svih organizama neosporno nam staje na put celishodna radnja. Svaka biljka i svaka
životinja javlja ce u sastavu pojedinih delova, koji su udešeni isto onako za spredeljen cilj života
kao veštačka mašine, koju je čovek pronašao i konstruisao. I dokle god njihov život traje, dotle
101
su i funkcije pojedinih organa uprarljene na opredeljeni cilj, kao rad u pojedinim delovima
mašine. Stoga je bilo sasvim prirodno, što je se starije naivno prirodno posmatranje obraćalo
tvorcu za postanak i životnu radnju organskih bića, koji je “mudro i umno uredio sve stvari” i
svaku životinju i svaku biljku organizovao shodno njenom naročitom cilju života. Obično ovaj
“svemoćni tvorac neba i zemlje” zamišlja potpuno antropomorfno: stvori “svako biće po slici
svojoj”. Dokle god se kod čoveka tvorac javlja u čovečijem obliku, koji misli mozgom, gleda
očima, pravi rukama, dotle se očigledno stvara predstava o ovom “božanskom mašinskom
majstoru” i njegovom umetničkom radu u velikoj radionici postanja. Mnogo teže beše kad se
pojam o Bogu prečisti i kad se u “nevidljivom bogu” sagleda tvorac bez organa (— gasovito
biće —). Najposle JOŠ neshvatljivije behu ove antropističke predstave, kada Fiziologija na
mesto boga koji svesno radi, postavi “životnu snagu” koja nesvesno stvara – nepoznatu,
celishodnu radnu prirodnu snagu, koja se razlikuje od poznatih fizičkih i hemijskih snaga, a
uzimaju je u pomoć samo s vremena na vreme – za vreme života. – Ovaj vitalizam ostaje na
vladi sve do polovine devetnaestog veka, njega je stvarno oborio tek veliki fiziolog johan Miler
u Berlinu. Istina, i ovaj veliki biolog (slično svima drutima u prvoj polovini devetnaestoga veka)
odrastao je u veri u životnu snagu i smatrao nju kao neophodnu za tumačenje “poslednjih
životnih uzroka”; ali on je u svome klasičnome, još i danas nenadmašnom udžbeniku Fiziologije
(1833.), odmah izveo indirektni dokaz, da se i njome ni]e ništa započelo. Miler pokazuje u
dugom nizu odličnih posmatranja i oštroumnih eksperimenata, da se većina životnih radnji u
čovečijem organizmu, kao i kod ostalih životinja, vrši po fizičkim i hemijskim zakonima, da su
mnogi od njih, šta više matematički opredeljivi. To važi isto tako za animalne funkcije muskula
i nerava, nižih i viših čulnih organa, kao za vegetalne procese pri hranjenju i izmeni materije,
varenju i krvotoku. Zagonetno i neobjašnjivo bez pretpostavljanja životne sile ostaše upravo
samo dve oblasti, oblast više duševne radnje (duhovni život) i reprodukcije (rađanja). Ali
odmah posle Milerove smrti i na ovim oblastima učinjena su tako snažna otkrića i takav progres,
da je nestalo strašne “utvare životne sile” i iz ovih poslednjih skloništa. Bez sumnje da je čudna
hronološka nesreća, da johan Miler umre one godine (1858.), u kojoj Čarls Darvin objavljuje
prva saopštenja o svojoj epohalnoj teoriji. Teopuja selekcije poslednjega rasvetljava veliku
tajnu, pred KOJOM osta prvi: pitanje o postanku celishodnih uređenja čisto mehaničkim
uzrocima.
Cilj u teoriji selekcije (Darvin 1859.). Kao što smo već često naglašavali, Darvinova
besmrtna filosofska zasluga ostaje dvojaka: prvo, reforma starije descendentne teorije, koju je
osnovao Lamark (1809.), njeno dokazivanje snažnim materijalnim činjenicama skupljenim u
toku ove polovine stoleća – i drugo, uzdizanje teorije selekcije, one nauke odabiranja, koja tek
otkriva one pojave, aktivne uzroke, postepenog preobražaja vrsta. Darvin najpre pokazuje, kako
je snalša “borba za opstanak “ regulator koji nesvesno dejstvuje, koji rukovodi uzajamno
dejstvo nasleđa i prilagođivanja kod postepenih transformacija specija; on je veliki “bog koja
odgajava “, koji “prirodnim odabiranjem” nenamerno proizvodi nove forme isto onako, kao što
čovek namerno proizvodi “veštačkim odabiranjem” nove forme. Time je rešena velika
filosofska tajna: “Kako mogu čisto mehanički postati celishodna uređenja, bez celishodnih
uzroka?” Kant je objavio ovu veliku tajnu sveta za nerešljivu, mada je još na 2000 godina ranije
pokazao put za njeno rešenje veliki mislilac Empedokle. Princip “teološke mehanike “ ponova
je zadobijao sve veću važnost te su najfinija i najskrivenija uređenja organskih bića mehanički
objašnjavana, “funkcionalnim samoobrazovanjem celishodne strukture”. Time je odbačen
transcendentni pojam o cilju naše teleološke školske Filosofije, najveća smetnja umnom i
monističkom prirodnom shvatanju.
Neovitalizam. U novije doba opet je oživela stara utvara mističke životne sile, koja je
izgledala daje potpuno mrtva; razni ugledni biolozi pokušali su da je pod novim imenom
podignu do važnosti. Najjasniji i najkonzekventniji njihov opis dao je kilski botaničar 1889. J.
Rajnke. On zastupa veru 9 čudesa i teizam, Mojsijevu istoriju postanja i konstanciju vrsta; on
naziva “životnom silom”, suprotno fizičkim snagama, prave snage, više snage ili dominante.
Drugi pretpostavljaju u mesto toga u sasvim antropističkom smislu, nekog “mašinskog inžinjera
102
“, koji se pridaje organskoj supstanciji celishodne, za određeni cilj, opredeljene organizacije.
Ove čudne teleološke hipoteze zahtevaju danas isto tako malo više naučnog obaranja, kao i
naivno, većinom s njima svezanog, prebacivanje Darvinizmu. Većina spisa, koje potpomaže s
pretenzijom moderni neovitalizam, stavlja se u opširnoj suprotnosti prema Darvinizmu i hoće da
svojim celishodnim finalitetom zamene njegov mehanički kauzalitet; ali oni oskudevaju isto
onako opsežnim i temeljnim biološkim poznavanjem, kao i nepristrasnom i jasnom logičkom
moći rasuđivanja.
Nauka o celishodnosti (Dysteleologie). Pod ovim pojmom ja sam još 1866. godine
osnovao nauku o veoma interesantnim i važnim činjenicama, koje na očevidan način direkt
obaraju starinsko teleološko shvatanje o “celishodnoj” uredbi živih prirodnih tela. Ova”nauka o
rudimentarnim, abortivnim, zakržljalim, sumanutim, atrofističkim ili kataplastičkim
individuama” naslanja se na neizmerno obilje najznačajnijih pojava, koje istina odavno behu
poznate zoolozima i botaničarima, ali ih je tek Darvin uzročno protumačio i potpuno udostojio
njihove velike filosofske važnosti.
Sve više životinje i biljke, uopšte svi oni organizmi, čija tela nisu sasvim prostog
sklopa, već sastavljena iz više celishodnih organa koji zajednički dejstvuju, dopuštaju da se
upozna pri pažljivijem ispitivanju jedan broj nekorisnih ili bez akcije uređenja, koja su de lom
šta više opasna ili štetna. U cvetovima većine biljaka nalaze se pored aktivnih polnih listova,
koji omogućavaju rasplođavanje, pojedini beskorisni organa lista bez važnosti (zakržljali prašni
končići, oplodni listići, krunični i čašični listići itd.). U obema velikim i formama bogatim
klasama životinja koje lege, ptica i insekata, ima pored formi, ko]e svakodnevno upotrebljavaju
krila i takvih čija su krila zakržljala i ne mogu leteti. Gotovo u svima klasama viših životinja,
koje svoje oči upotrebljavaju za gledanje, postoje pojedine vrste, koje u mraku žive i ne vide, i
ako većina ima oči, koje su zakržljale i za gledanje više nisu sposobne. Na našem sopstvenom
telu imamo takve beskorisne rudimente u muskulima našega uha, u membrani našega oka, u sisi
i mlečnim žlezdama kod čoveka i u drugim telesnim delovima: da, strašni crevni izraštaj – naše
slepo crevo, ne samo da je štetan već je šta više opasan i svake godine zbog njegovog zapaljenja
propada izvesan broj ljudi.
Tumačenje ovih i mnogih drugih necelishodnih uredaba u telesnoj građi ne omogućava
niti stari mistički vitalizam, niti novi iracionalni neovitalizam; naprotiv otkrivamo ih vrlo prosto
descendentnom teorijom. Ona pokazuje da su ovi rudimentarni organi neupotrebom zakržljali.
Isto onako kao što muskuli, nervi, čulni organi vežbanjem i svakodnevnom upotrebom jačaju,
tako isto pretrpe, obrnuto, neradom i neupotrebom veće ili manje opadanje. Ali i mada se tako
vežbanjem i prilagođivanjem potpomaže više razviće organa, ipak nevežbanjem nikad oni
odmah potpuno ne iščezavaju; šta više oni se održavaju pomoću sile nasleđa još kod mnogih
generacija, a iščezavaju tek postepeno posle dužeg vremena. Slepa borba za opstanak između
organa uslovljava isto tako njihovo istorijsko propadanje kao što je ona prvobitno
prouzrokovala njihov postanak i razviće. Imanentni svesni “cilj” uopšte tu ne igra nikakvu
ulogu.
Nesavršenstvo prirode. Čovečiji život, kao i životinjski i biljni, ostaje uvek i svagda
nesavršen. Ova fakta prosto sleduju iz saznanja, da je priroda – kako organska, tako i
anorganska – shvatljiva u stalnom toku razvića, promene i preinačenja. – Ovo razviće javlja se
u veličini i celini – bar u koliko smo mogli pregledati Filogeniju organske prirode na našoj
planeti – kao progresivno razviće, kao istorijski progres od prostoga ka složenome, od dole
gore, od nesavršenstva savršenstvu. Ja sam još u “Generalnoj Morfologiji” (1866.) dokazao, da
je ovaj istorijski progres (Progressus) ili postepeno usavršavanje (Teleosis) – neophodno
dejstvo selekcije, a ne posledica hotimičnog cilja. To sleduje otuda, što ni jedan organizam nije
potpunu savršen: a i kad bi se on sam u datom momentu potpuno prilagodio okolnostima, ovo
stanje nebi dugo trajalo, jer uslovi egzistencije spoljneg sveta podležu stalnoj promeni i time
uslovljavaju neprekidno prilagođivanje organizama.
Tendencija; naročito u organskim telima. Pod ovim je naslovom objavio slavni
embriolog Karl Ernst Ber 1876. Jedan članak, koji je u svezi sa sledećim članom o Darvinovoj
103
nauci protivnicima njenim izgledao kao dobro došao, a i danas ga još u mnogome
upotrebljavaju protiv moderne teorije razvića. On je istovremeno obnovio staro teleološko
posmatranje prirode pod jednim novim imenom; ovde ćemo ga podvrći jednoj kratkoj kritici.
Ranije je pokazano, da je Ber bio u pravom smislu naturfilosof, ali na njegova prvobitna
monistička gledišta, u koliko je više stario sve je više uticala na njega duboka mistična crta, te
postaše čisto dualastička. U svome osnovnom glavnom delu “0 istoriji razvića životinja”
(1828.), koga sam označava kao “posmatranje i refleksiju”, upotrebljene su podjednako obe
radnje saznanja. Najbrižljivijim posmatranjem pojedinih procesa kod razvića životinjskog
jajeta, uspeo je Ber da prvi skladno opiše sve čudne preobražaje koji se odigravaju pri postanku
kičmenjačkog tela iz proste jajne kugle. Obazrivim poređenjem i oštroumnom refleksijom
potražio je u isto doba da sazna uzroke tih transformacija i njih da svede na opšte zakone
stvaranja. Kao najopštiji rezultat toga pokazao je on u stavu: “Istorija razvića jednog
individuuma jeste istorija individualiteta koji raste u svakom odnosu”. Uz to naglašava, da
“osnovna misao, koja vlada svima pojedinim odnosima životinjskog razvića, ista je, koja i u
kosmičkom prostoru skuplja razdeljenu masu u sfere, a njih svezuje u sunčane sisteme. Ali ova
misao nije ništa drugo do sam život, a reči i slogovi u kojima se ona iskazuje, jesu razne forme
živih”. Do dubljeg saznanja ove genetičke osnovne misli i do jasnog pogleda u prave aktivne
uzroke, organskog razvića, Ber tada nije mogao dospeti, jer njegova studija beše posvećena
isključivo jednoj polovini Istorije razvića, istoriji individua, Embriologiji, ili u širem smislu,
Ontogeniji. Druga njena polovina, Istorija stabala i vrsta, naša Istorija porekla ili Filogenija,
nije tada postojala, mada je još Lamark 1809. pokazao put ka njoj. Njeno docnije utvrđivanje od
Darvina (1859.) nije više mogao razumeti ostareli Ber; beskorisna borba, koju je on poveo
protiv njegove teorije selekcije, jasno pokazuje, da on nije poznavao ni njen pravi smisao, ni
njen filosofski značaj. Teleološke, a docnije s time svezane teozofske spekulacije onesposobile
su ostareloga Bepa, da pravilno proceni ovu najveću reformu Biologije; teleološka posmatranja,
koja je on navodio kao 84. godišnji starac protiv nje u svojim “govorima i studijama”, jesu samo
ponavljanja sličnih zabluda, kao što se navodila ona nauka o tendenciji dualističke filosofije
više od dve hiljade godina protiv mehanističkog i monističkog gledišta na svet. “Tendencija
misli “, koja po Berovom mišljenju uslovljava celokupno razviće životinjskog tela iz jajne
ćelice, jeste samo drugi izraz za večnu Platonovu “ideju “ i za entelehiju njegovog učenika
Aristotela.
Naprotiv, naša moderna Biogenija tumači embriološke činjenice čisto fiziološki, jer
ona priznaje kao aktivne mehaničke uzroke njihove funkcije nasleđa i prilagođivanja.
Biogenetički osnovni zakon, koga Ber nije razumevao,. otkriva unutrašnju kauzalnu vezu
između ontogeneze individua i filogeneze njihovih predaka; prva se javlja kao nasledna
rekapitulacija druge. U Filogeniji životinja i biljaka ne možemo nigda priznati tendeciju, već
isključivo neophodni razultat silne borbe za opstanak, koja kao slepi regulator, ne kao bog koji
unapred vidi, izaziva promene organskih formi uzajamnim uticanjem zakona nasleđa i
prilagođivanja. A tako isto malo možemo usvojiti svesnu “tendenciju” u Istoriji klice individua,
u Embriologiji pojedinih biljaka, životinja i ljudi. Jer ova Ontogenija jeste samo kratak izvod
Filogenije, skraćeno i sabijeno njeno ponavljanje fiziološkim zakonima nasleđa.
Predgovor njegove klasične “Istorije razvića životinja” zaključuje Ber 1828. rečima:
“Lavorov venac odneće onaj srećni, kome sudba bude dodelila, da aktivne snage životinjskog
tela svede na opšte snage ili tendencije života u vasioni. Još nije niklo drvo iz koga bi njemu
kolevka bila napravljena”. – I tu je grešio taj veliki embrilog. Iste, 1828. godine, stupio je mladi
Čarls Darvin na Kembridžski Univerzitet da studira Teologiju, i to je taj veliki “srećni”, koji je
30 godina docnije odneo lavorov venac sa svojom teorijom selekcije.
Etički svetski poredak. U Filosofiji Istorije, u opštim posmatranjima, koja iznose pisci
Istorije o sudbi naroda i o zapletenom toku razvića država, vlada još i danas pretpostavka o
nekakvom “moralnom svetskom poretku”. Istorici traže u šarenoj promeni sudbe naroda neki
cilj koji upravlja, neki idealan smer, koji je ovu ili onu rasu, ovu ili onu državu izabrao i odredio
joj prevlast nad drugima. Ovo teleološko posmatranje Istorije ponovo se javlja u oštrijoj
104
principijelnoj suprotnoti prema našem monističkom gledištu na svet, u koliko se sigurnije ovaj
drugi pokazuje kao jedini koji ima prava u celokupnoj oblasti organske prirode. U celokupnoj
Astronomiji i Geologiji, u širokoj oblasti Fizike i Hemije, ne govori danas više niko o etičkom
svetskom poretku, isto onako kao i ličnosti boga, čija je “ruka mudro i razumno uredila sve
stvari”. Isto važi i za celokupnu oblast Biologije, za celo uređenje i Istoriju organske prirode, sa
izuzetkom čoveka. Darvin u svojoj teoriji selekcije ne samo da je pokazao kako su postale
mehaničke celishodne uredbe u životu i telesnom sastavu životinja i bilja bez unapred
određenog cilja, već je i u svojoj “borbi za opstanak “ pokazao veliku moć prirode, koja
neprekidno vlada i upravlja celim tokom razvića organskog sveta od toliko godina. Istina, može
se reći: “borba za opstanak” jeste “nadživelost najsposobnijega”, ali to može biti samo onda,
ako se jače uvek smatra kao najbolje (u etičkom smislu). A po ovome pokazuje nam cela
Istorija organskog sveta, da se pored pretežnog progresa za usavršivanje svakog doba javlja i
izvesni regres za niža stanja. Samo tendencija u Berovom smislu ne nosi u stvari nikakav
moralni karakter.
Biva li sada bajagi drukčije u Istoriji naroda, koju čovek po svojoj antropocentričkoj
zabludi voli da nazove “Istorijom Sveta”? Dali se svuda i u svako doba otkriva jedan najviši
moralni princip ili mudri upravljač svetom, KOJI upravlja sudbom naroda? Nepristrasni odgovor
danas, pri progresivnom stanju naše Prirodne Istorije i Istorije naroda može samo glasiti: ne!
Sudba grane ljudskoga roda, koji se kao pace i nacije hiljadama godina bore za svoju
egzistenciju i svoje obrazovanje, podležu tačno istim “večnim, hladnim, velikim zakonima” kao
Istorija celog organskog sveta koji naseljava zemlju mnogo miliona godina.
Geolozi razlikuju u “organskoj zemljinoj istoriji”, u koliko je ona poznata
spomenicama Paleontologije, tri velike periode: primarno, sekunderno i tercijerno doba. Doba
prve iznosi po najnovijem proračunu najmanje 34 miliona, druge 11, treće 3 miliona godina (—
po drugome proračunu triput toliko! —). Filogenija kičmenjaka, iz kojih je proizašao i naš pravi
rod, u ovom dugom vremenu leži jasno pred nama; tri različna kičmenjačka stupnja sukcesivno
su se razvili u one tri velike periode: u primarnoj (paleozojskoj) periodi ribe, u sekunderno
(mezozojsko) doba reptilije, u tercijerno (cenozojsko) sisari. Od ove tri glavne kičmenjačke
grupe ribe zauzimaju najniži, reptilije srednji, sisari najviši stupanj savršenstva. Pri dubljem
ulazu u istoriju ove tri klase nalazimo, da su se pojedini rodovi i familije njihove razvile u tri
doba progresivno ka višem savršenstvu. Sme li se sada ovaj progresivni tok razvića označiti kao
rezultat svesne, namerne težnje za cil. em ili nekog moralnog svetskog poretka? Nipošto ! jer
nam teorija selekcije pokazuje, da je organski progres kao i organsko diferenciranje neophodna
posledica borbe za opstanak. Hiljadama dobrih, lepih, divnih vrsta životinjskog i biljnog
carstva, propadalo je u toku onih 48 miliona, dok su drugima, jačima, napravile mesta; ali ovi
pobedioci u borbi za opstanak nisu bili uvek plemenitije ili, u moralnom smislu, savršenije
forme.
Isto tačno važi o Istoriji naroda. Divna kultura klasičnog starog veka propala je, jer
hrišćanstvo težnjom veri u jednoga dragoga boga i nadom na bolji zagrobni život, dade nov
polet ljudskom duhu. Papstvo je uskoro postalo bestidnom karikaturom čistoga hrišćanstva i
nemilice pogazi blaga saznanja, koja je već bila stekla jelinska filosofija; a pomoću neznanja
zatucanih masa zadobi svetsku vladavinu. Tek reformacija pokida lance ovog duhovnog ropstva
i omogući opet um za deo svoga prava. Ali i u ovoj novoj, kao i u onim ranijim periodama
kulturne Istorije, večito se talasa tamo–amo velika borba ze opstanak bez svakog moralnog
poretka.
Božija promisao. Isto onako kao što je pri nepristrasnom i kritnčkom posmatranju
malo dokazan “moralni svetski poredak” u toku Istorije naroda, isto tako malo možemo priznati
“mudru božju promisao” u sudbu pojedinih ljudi. Ovo se, kao onaj, određuje čvrstom nužnošću
mehaničkog kauzaliteta, koji svaku pojavu izvodi iz jednog ili više prethodnih uzroka. Još su
stari jeleni priznavali kao najviši svetski princip ananku, slepu hajmarmenu, fatum što “vlada
bogovima i ljudima”. Na njihovo mesto u hrišćanstvu stupa poznata božja promisao, koja nije
slepa, već vidi, a vlada svetom kao patrijarhalni vladalac. Antropomorfni karakter ove
105
predstave, koja se obično tesno svezuje sa predstavom “božje ličnosti”, jasan je. Vera u nekog
“dragog oca”, koji stalno upravlja sudbom 1500 miliona ljudi na našoj planeti, a pri tom mu se u
svako doba milioni obraćaju krsteći se, molitvama i “skromnim željama”, potpuno je
neosnovana, što se odmah pojavljuje, čim um pri razmišljanju o tome skine šarene naočare
“vere”.
Obično se kod modernog čoveka – kao i kod neobrazovanog divljaka – odmah živo
istavlja vera u božju promisao i pouzdanje dragoga oca, čim ga negde nešto srećno zadesi:
spasenje iz opasnosti po život, ozdravljenje od teške bolesti, dobitak velikog zgoditka na lutriji,
rođenje davno željenog deteta itd. Naprotiv. akr se desi kakva nesreća, ili ne ispuni topla želja,
to je “božja promisao” zaboravila; mudri vladar svetom tada je zaspao, ili je svoje blagoslove
otkazao.
Pri strahovitom poletu saobraćaja u devetnaestom veku uzima maha neminovni broj
prestupa i nesrećnih slučajeva u ranije nenaslućenoj meri, što doznajemo svakodnevno iz
novina. Svake godine propadaju hiljadama ljudi brodolomom, hiljadama željezničkim
nesrećama, hiljadama rudarskim katastrofama itd. Mnoge hiljade pomru svake godine u ratu, a
oružanje za smrt masa zahteva kod najrazvijenijih kulturnih nacija, koje ispovedaju hrišćansku
ljubav, najveći deo nacionalne moći. A među onim stotinama hiljada, koje svake godine padaju
kao žrtve moderne civilizacije, nalaze se pretežno valjani, energični radnici. I uz to se govori o
moralnom svetskom poretku! He treba sasvim ospo• ravati, da vera u “moralni svetski poredak”
koja još i danas vlada i koja se u školoma uči – isto onako kao “puna ljubavi božja promisao” –
ima veoma dealnu cenu. Ona teši one koji trpe, slabe snaži, u nesreći podiže; ona zadovoljava
naše osećanje (Gemut) koje sumnja i prevodi nas u idealni svet “zagrobnog života” u kome su
savladane zemaljske borbe “ovoga sveta”. Donde, dokle je čovek bio dosta detinjast i neiskusan,
mogao se zadovoljavati ovim tvorevinama bajaka. Samo progresivan kulturni život sadašnjosti
istrže ga snažno iz onog lepog idealnog sveta i postavlja pred zadatkom za čije ga rešenje
osposobljava samo umno saznanje istine. Sigurno je, da će se buduće prilagođivanje na ovaj
realni svet korisno zavesti u nastavi, a nasloniti na modernu nauku razvića, više obrazovani
ljudi u budućnosti ne samo da će biti umniji i oslobođeniji predrasuda, već bolji i srećniji.
Cilj, namera i slučajnost. Pošto nam nepristrasno ispitivanje razvića sveta pokazuje,
da nije dokazan ni određeni cilj, niti naročita namera (u smislu čovečijeg uma), onda izgleda ne
ostaje ništa, no da je sve ostavljeno “slepoj slučajnosti “. Ovo se stavlja suprotno Lamarkovom
i Darvinovom transformizmu, kao i ranijoj Kantovoj i Laplasovoj Kosmogeniji; mnogi
dualistički filosofi polažu na to veliku vrednost. Stoga ćemo ovde reći koju o tome.
Jedna grupa filosofa tvrdi po svome teleološkom shvatanju: ceo je svet uređen kosmos,
u kome sve pojave imaju cilj i nameru; nema slučajnosti. Druga grupa misli po svome
mehanističkom shvatanju: razviće celoga kosmosa jeste monistički, mehanistički proces, u kome
ne možemo nikako otkriti cilj i nameru; ono što tim imenom nazivamo kod organskog života
jeste naročita posledica bioloških odnosa; niti je u razviću svetskih tela, niti u razviću naše
organske zemljine kore dokazan cilj koji upravlja, ovde je sve slučajnost! Obadva odeljka daju
prava za definiciju “slučajnosti”. Opšti kauzalni zakon u vezi sa zakonom o supstanciji uverava
nas, da svaka pojava ima svoj mehanički uzrok u ovom smislu nema slučajnosti. Ali mi
možemo i moramo ovaj pojam zadržati da bi time obeležili sastanak dve pojave, koje
međusobno nisu kauzalno svezane, od kojih prirodno, svaka ima svoj uzrok, nezavisno od
druge. Kao što svaki zna, slučajnost u ovom monističkom smislu igra najveću ulogu u životu
ljudi kao i u životu svih drugih prirodnih tela. Ali to nas ne sprečava, da u svakoj pojedinoj
“slučajnosti”, kao i u razviću kosmosa, priznamo univerzalnu vladu sveopšteg zakona prirode,
zakona supstancije.

PETNAESTA GLAVA
BOG I SVET
MONISTIČKE STUDIJE O TEIZMU I PANTEIZMU.
106
ANTROPISTIČKI MONOTEIZAM TRI VELIKE MEDITERANSKE RELIGIJE.
EKSTRAMUNDANI I INTRAMUNDANI BOG.

Čovečanstvo hiljadama godina u pojmu bog (Deus, Theos) gleda onaj aktivni uzrok,
koji je poslednja i najviša praosnova svih fenomena.
Kao i svi drugi opšti pojmovi, tako je i ovaj najviši osnovni pojam pretrpeo u toku
razvića uma znatne preobražaje i raznovrsna degenerisanja. Čak se može reći, da ni jedan od
drugih pojmova nije pretrpeo tolikih modifikacija, kao on; jer ni jedan pojam ne dodiruje u
tolikoj meri kako najviše zadatke razuma koji saznaje i nauke uma, tako odmah i najdublje
interese sujevernog osećanja (Gemüt) i pesničke fantazije.
Uporedna kritika raznih bezbrojnih glavnih formi predstave o bogu veoma je
interesantna i poučna, ali bi nas odvela daleko; mi ćemo se zadovoljiti time što ćemo baciti
jedan letimičan pogled samo na najvažnije oblike predstava o bogu i na njihov odnos prema
našem današnjem gledištu na svet, koje je uslovljeno čistim prirodnim saznanjem. Za šire
ispitivanje na OVOJ interesantnoj oblasti upućujemo na izvrsno, više puta citirano, delo
Adalberta Svobode, “Oblici vere” (2 sveske. Lajpcig 1897.).
Ako pređemo preko svih finijih nijansa i šarenih izgleda božanske slike, možemo
zgodno – ograničavajući se na najdublju njihovu sadržinu – sve raznolike predstave o tome
urediti u dve suprotne glavne grupe, u teističku i panteističku. Druga je tesno svezana s
monističkim ili racionalističkim, prva s dualističkim ili mističkim gledištem na svet.
I. Teizam: bog i svet jesu dva različita bića. Bog stoji prema svetu kao njegov tvorac,
održalac i upravljač. Pri tom se bog uvek više ili manje zamišlja u čovečijem obliku, kao
organizam, koji slično čoveku (i ako u mnogo savršenijoj formi) misli i radi. Ovaj
antropomorfni bog očevidno polifiletički izmišljen od raznih primitivnih naroda, podleže u
njihovoj fantaziji već raznovrsnim varijacijama od fetišizma pa gope do prefinjenih
monoteističkih religija sadašnjosti. Kao najvažnije podvrste teističkog obrazovanja pojma
razlikujemo: politeizam, triploteizam, amfiteizam i monoteizam.
Politeizam (mnogoboštvo). Svet naseljavaju mnogi raznoliki bogovi, koji, više ili
manje, nezavisno utiču na njegov razvoj. Fetišizam nalazi takve podređene bogove u raznim
mrtvim prirodnim telima, u kamenju, vodi, vazduhu, ljudskim umetničkim proizvodima sviju
vrsta (božjim slikama, statuama itd.). Demonizam vidi bogove u živim organizmima sviju vrsta,
u drvetima, životinjama, ljudima. Ovo mnogoboštvo zauzima u najnižim religijskim formama
kod primitivnih naroda veoma raznovrsne oblike. Ono se javlja prečišćeno na najvišem stupnju
u jelinskom politeizmu, u onim divnim pričama o bogovima stare Grčke, koje i danas daje našoj
modernoj umetnosti najlepše uzore za poeziju i vajarstvo. Na mnogo nižem stupnju stoji
katolički politeizam u kome se mnogobrojni “sveci” (često veoma sumnjivog glasa) mole kao
podređena božanstva, te da bi se izmolilo milostivo posredovanje kod najvišeg boga (ili njegove
prijateljice i kćeri Deve Marije).
Triploteizam (troboštvo, učenje o trinitetu). Učenje o “trojstvu boga “, koje čini
osnovni “troverni član” u veroispovesti hrišćanskih kulturnih naroda, kao što je poznato ima
svoj vrhunac u predstavi, da se u istini jedan bog hrišćanstva sastoji iz tri lica raznog bića: I.
Bog otac jeste “svemoćni tvorac neba i zemlje” (naučna Kosmogenija, Astronomija i Geologija
odavno su oborili ovaj neosnovani mit). II. Isus Hristos je “sin jedinac boga oca” (u isto vreme i
trećeg člana “svetoga duha”!!) rođen neporočnim začećem od Deve Marije (o ovom mitu
uporedi 17. glavu). III. Sveti duh, mistično biće, o čijem nepojmljivom odnosu prema “sinu”
uzalud lupaju glavu milioni hrišćanskih teologa već 1900 godina. Jevanđelja, koja su ipak jedini
pravi izvor ovog hrišćanskog triploteizma ne daju nikakvo objašnjenje o pravom odnosu između
ova tri lica i na pitanje o njihovom zagonetnom jedinstvu ne daju nikakav zadovoljavajući
odgovor. Naprotiv, moramo naročito na to ukazati, da ova mistična i nejasna nauka o trinitetu
unosi veliku zabunu u glave naše dece još u prvoj školskoj nastavi. U ponedeljak izjutra prvog
časa nastave (religije) ona uče: griputa jedan=jedan! – a odmah za tim drugog časa (računa):
triputa jedan = tri! ja se još opominjem sumnje, koju je u meni izazvala ova protivrečnost u
107
prvoj nastavi. – U ostalom “trojstvo “ nije nikako originalno u hrišćanstvu, već je slično drugim
učenjima uzeto iz drugih starih religija. Iz službe suncu haldejskih mađioničara razvio se trinitet
Ilu, tajanstveni praizvor sveta; njegove tri manifestacije behu: Anu, prvobitni haos, Bel uređivač
sveta i Ao nebeska svetlost, mudrost, koja sve obasjava. – U bramanskoj religiji trimurti kao
“božansko jedinstvo” sastavljeno je takođe iz tri lica, od Brame (tvorca), Višne (održača) i Šive
(rušioca). Izgleda, da je u ovim, kao u drugim predstavama triniteta “sveti tri broj “ kao takav –
kao “simbolički bror) – igrao važnu ulogu. Pa i prve hrišćanske dužnosti: “vera, ljubav, nada”
čine takvu triadu.
Amfiteizam (dvoboštvo). Svetom upravljaju dva raznolika boga, jedan dobar i jedan
rđav, bog i đavo. Oba se svetska regenta nalaze u stalnoj borbi, kao car i anticar, papa i
antipapa. Rezultat ove borbe jeste sadašnje stanje sveta. Ljubazni bog, kao dobro biće jeste
praizvor dobrog i lepog, veselja i radosti. Svet bi bio savršen, kad njegovu akciju ne bi stalno
remetilo zlo biće, đavo. Ovaj opasni satana uzrok je sveg zla i rugobe, nevolje i bola.
Ovaj amfiteizam u toliko je najumniji među svima formama verovanja u boga, u koliko
se njegova teorija slaže s naučnim tumačenjem sveta. Stoga ga nalazimo razvijenog na mnogo
hiljada godina pre Hrista kod raznih kulturnih naroda staroga veka. U staroj Indiji bori se Višnu,
održač, sa Šivom, rušiocem. U starom Egiptu prema dobrome Ozirisu stoji zli Tifon. Kod
najstarijih jevreja postoji sličan dualizam između Ašere, plodonosne zemaljske majke (=
Keturah) sa Eljoua (= Moloch, Sethos) strogim nebesnim ocem. U zendskoj religiji starih
Persijanaca, koju je Zoroaster osnovao 2000 godina pre Hrista, vlada stalna borba između
Ormuzda, dobrog boga svetlosti i Arimana, zlog boga mraka.
Ništa manju ulogu ne igra đavo u mitologiji hrišćanstva kao protivnik boga, kao
zavodnik i iskušitelj, knez od pakla i gospodar mraka. Kao lični satana bio je u početku
devetnaestog veka bitan elemenat u veri većine hrišćana; njega postepeno nestaje tek sa
prosvećivanjem oko sredine veka, ili se morao zadovoljiti onom podređenom ulogom, koju mu
je opredelio Gete u najvećem od svih dramskih spevova, u “Faustu” kao Mefistofelo. Danas kod
bolje obrazovanih krugova važi “vera u ličnost đavola”, kao preživelo sujeverje srednjega veka,
dok se pak “vera u boga” (tj. u vidu ličnosti, dobrog i ljubaznog boga) čvrsto drži kao
neophodni sastojak religije. Prva je vera opravdana isto toliko, koliko i druga. Na svaki način da
se ovde tumači mnogoželjeno “nesavršenstvo zemaljskog života”, – “borba za opstanak” i sve
što tu pripada, mnogo prostije i prirodnije ovom borbom dobrog i zlog boga, od ma koje druge
forme vere u boga.
Monoteizam (jednoboštvo). Učenje o jedinstvu boga može u mnogom pogledu da
vredi kao najprostija i najprirodnija forma poštovanja boga; po mišljenju koje vlada, ona je
najrasprostanjenija osnova religije i vlada crkvenom verom kulturnih naroda. U stvari to nije;
tobožnji monoteizam, pri pažljivijem posmatranju pokazuje se većinom kao jedan od navedenih
formi teizma, pošto se pored glavnog najvišeg boga obožava jedan ili više bogova. Pa i većina
drugih raligija, koje su imale čisto monoteističku polaznu tačku, u toku vremena postajale su
više ili manje politeističke. Istina, moderna statistika tvrdi, da od 1500 miliona ljudi, koji
stanuju na našoj zemlji, veliku množinu čine monoteisti: od toga su tobož oko 600 miliona
brama–budista, 500 miliona (tako zvanih) hrašćana, 200 miliona mnogobožaca (raznih vrsta),
180 miliona muhamedanaca, 10 miliona Izrailjaca i 10 miliona sasvim bez religije. Velika
množina tobožnih monoteista ima ili sasvim nejasne predstave o bogu ili pored glavnog boga
veruje u mnogo sporednih, kao što su: anđeli, đavoli, demoni itd. Raznovrsne forme, u kojima
se polifiletički monoteizam razvio, možemo staviti u dve grupe: naturalističko i antropističko
jednoboštvo.
Naturalistički monoteizam. Ova stara forma religije vidi boga u vidu tela u kakvoj
uzvišenoj prirodnoj pojavi, koja vlada. Kao takva imponovalo je ljudima hiljadama godina
najpre sunce, božanstvo koje svetli i zagreva, od čijeg uticaja očevidno neposredno zavisi ceo
organski život. Kult sunca (solarizam ili helioteizam) smatra moderni prirodnjak kao
najdostojniji među teističkim religijama, koji se najlakše može stopiti s monističkom
NaturFilosofijom sadašnjosti. Moderna Astrofizika i Geogenija uverile su nas, da je zemlja
108
odvojeni član sunca, i da će se ona docnije opet vratiti u nj. Moderna Fiziologija pokazuje nam
da je prvi pra–izvor organskog života na zemlji postanak plazme ili plazmodomija, i da ova
sinteza postaje iz prostih anorganskih jedinjenja vode, ugljenika i amonijaka (ili sumporne
kiseline) samo uticajem sunčane svetlosti. Za primarnim razvićem plazmodomih biljaka, sleduje
tek kasnije, sekunderno, razviće plazmofagih životinja, koje se direktno ili indirektno, njima
hrane; i postanak samog ljudskog roda samo je docniji proces u Filogeniji životinjskog carstva.
Pa i naš celokupni telesni i duhovni život može se svesti na krajnji uzrok, kao i sav drugi
organski život, zrake svetlosti i toplotu, darove sunčane. Posmatrano u svetlosti čistoga uma,
izgleda stoga kult sunca kao naturalistički monoteizam mnogo bolje utvrđen od antropističke
službe bogu hrišćana i drugih kulturnih naroda, koji predstavljaju boga u čovečijem obliku. U
stvari poklonici sunca pre hiljade godina stajali su na višem intelektualnom i moralnom stupnju
obrazovanja od većine drugih teista. Kad sam u novembru 1881. god. bio u Bombaju,
posmatrao sam sa najvećim učešćem uzvišene molitve pobožnih Parza, koji pri izlasku i zalasku
sunca, stojeći na morskoj obali ili klečeći na rasprostrtom ćilimu, posvedočavahu svoje
poštovanje prema suncu, koje dolazi i odlazi (Indische Reisebriefe, IV. izdanje str. 56.) – Od
ovog solarizma manje je važan lunarizam ili selenoteizam, kult meseca; mada mnogi primitivni
narodi poštuju mesec kao božanstvo, ipak mnogi od njih pored njega obožavaju još zvezde i
sunce.
Antropistički monoteizam. Bog u čovečijem obliku, predstava, da i “najviše biće”
kao i čovek, oseća, misli i radi (mada u uzvišenijoj formi) igra najveću ulogu u Kultupnoj
Istoriji kao antropomorfni monoteizam. Pre sviju ovde dolaze tri velike religije mediteranske
ljudske pace, starija Mojsijeva, srednja hrišćanska i najmlađa muhamedanska. Ove tri velike
sredozemne religije, postale sve tri na blagoslovenoj istočnoj obali najinteresantnijeg od svih
mora, sve tri zasnovane na sličan način od fantastičnih sanjalica semitske pace, ne stoje u
čvrstoj vezi spolja samo ovim zajedničkim poreklom, već i bezbrojnim zajedničkim oznakama
njihovih unutrašnjih predstava vere. Kao što je hrišćanstvo veliki deo svoje mitologije uzelo
direktno iz starijeg jevrejstva, tako je i najmlađi islam dobio u nasleđe mnogo što šta od obe
religije. Sve tri mediteranske religije bile su prvobitno čisto monoteističke; sve su tri docniji
podlegle raznovrsnim politeističkim preobražajima, u koliko su se više širile po razvijenim
obalama raznovrsno naseljenog Sredozemnog Mora, a za tim po drugim delovima zemlje.
Mojsijevstvo. Judejski monoteizam kakvog ga je osnovao Mojsije (1600. god. pre Hr.)
obično važi kao forma vere staroga veka, koja je imala najveću važnost za šire etičko i
religijsko razviće čovečanstva. Bez sumnje da se njoj daje ova velika istorijska vrednost i stoga,
što su obe druge mediteranske religije, koje svetom vladaju, proizašle iz nje; Hristos se oslanja
na Mojsija, kao docnije Muhamed na Isusa. Isto tako novi zavet, koji je u kratkom vremenu od
1900 godina postao osnov vere najrazvijenijih kulturnih naroda, počiva na uvaženoj osnovi
staroga zaveta. Oba zajedno pod imenom biblije, zadobili su toliko uspeh i rasprostranjenost
kao ni jedna knjiga na svetu. Stvarno je još i danas biblija – i pored sve svoje mešavine
najboljih i najgorih sastojaka – “knjiga nad knjigama”. Kad bi ovaj čudni istorijski izvor ispitali
nepristrasno i bez predrasude, prikazali bi se mnogi važniji odnosi sasvim drukčije, no tto se
svuda prikazuju I ovde prodrla moderna kritika i Kulturna Istorija dala je važne zeključke, koji
su uzdrmali iz osnova tradiciju, koja je imala vrednosti.
Monoteizam, kakvog je osnovao Mojsije u službi jehovi, i kakvog su docnije s
uspehom razvijali proroci – jevrejski filosofi – morao je prvobitno izdržati jake i duge borbe sa
starijim politeizmom, koji je vladao. Jehova ili jafa prvobitno je izveden iz onog nebeskog boga,
koji je bio kao Moloh ili Bal, najviše poštovano istočnjačko božanstvo (Setos ili Tifon kod
Egipćana, Saturn ili Kronos kod Grka). Pored toga poštovani su i drugi bogovi, te je u
jevrejskom narodu borba s “idolopoklonstvom” neprestano trajala. Nasuprot tome, jehova je
ostao u principu kao jedini bog koji tačno kaže u 1. zapovesti Mojsiju: “ja sam gospod bog tvoj
i nemoj imati drugih bogova osim mene”.
Hrišćanstvo. Hrišćanski monoteizam bio je sudbe svoje matere, mojsijevstva, te je u
principu kao pravo jednoboštvo ostao sam teoretski, dok se praktično izmetnuo u raznovrsne
109
forme politeizma. Stvarno u samom učenju o trinitetu, koje još važi kao neophodna osnova
hrišćanske religije, logički ga ukida. Tri lica, koja se razlikuju kao otac, sin i sveti duh, jesu i
ostaju tri odelite individue (i to antropomorfne ličnosti!) kao tri indijska božanstva trimurti
(Brama, Višni i Šiva) ili kao trinitet starih jevreja (Anu, Bel, Ao). Tome treba dodati, da u
najrasprostranjenijim krugovima hrišćanstva, igra veliku ulogu Deva Marija kao četvrtvo
božanstvo, kao neporočna majka Hristova, u prostranim katoličkim krugovima ona važi kao
mnogo važnija i moćnija od tri muška lica nebeske vladavine. U stvari kult Madone ovde je
takav značaj zadobio, da se kao ženski monoteizam može staviti suprotnoj običnoj muškoj formi
jednoboštva. “Uzvišena nebeska kraljica” ističe se ovde toliko nad svima predstavama (kao što
to svedoče bezbrojne slike i priče o Madoni), da ostala tri lica prema njoj sasvim odstupaju.
Ali još odavno u fantaziji vernih hrišćana pridružilo se društvo “svetaca” sviju vrsta
ovoj najvišoj nebeskoj vladavini, a muzikalni anđeli staraju se, da se u večitom životu ne
oskudeva ni koncertnim uživanjima. Rimske pape, – najveći šarlatani, koje je ikad jedna religija
dala – neprestano se trude, da novim proglašenjima svetaca umnože ovaj broj antropomorfnih
nebeskih trabanata. Najbogatiji i najinteresantniji priraštaj ovog čudnog rajskog društva dogodio
se 13. Jula 1870. g. na taj način, što je vatikanski koncil proglasio pape za nepogrešive kao
Hristove zastupnike, a time ih uzdigao na stepen božanstva. Ako se tome dodadu priznati “lični
đavoli” i “zli anđeli”, koji čine njegovu svitu, onda papstvo, najrasprostranjenija forma
hrišćanstva, daje šarenu sliku najbogatijeg politeizma, prema kome jelinski Olimp izgleda mali i
siromašan.
Islam (ili muhamedanski monoteizam) jeste najmlađi i u isto vreme najčistija forma
jednoboštva. Pošto je mladi Muhamed (rođ. 570.) prezreo politeističko idolopoklonstvo svoga
arapskog plemena, a upoznao hrišćanstvo Hestorijanaca, usvojio je njegovo osnovno učenje
uopšte, ali se nije mogao odlučiti da u Hrastu gleda što drugo, do proroka, slična Mojseju. U
dogmi o trojedinstvu našao je, što pri nepristrasnom razmišljanju mora naći u tome svaki čovek
oslobođen predrasuda, jedan besmisleni stav vere, koji niti je u skladu s načelima našega uma,
niti je od ma kakve vrednosti za naše religijsko izdizanje. Klanjanje bezgrešnoj Devi Mariji kao
“božjoj materi” s pravom je posmatrao kao pravo idolopoklonstvo, kao obožavanje slika i
kipova. U koliko je on duže o tome razmišljao i u koliko je on više težio čistoj predstavi o
Bogu, u toliko mu je jasnija bila izvesnost njegovog glavnog stava: “Bog je jedini bog”, nema
drugih bogova pored njega.
Svakako, ni Muhamed se nije mogao osloboditi antropomorfizma kod predstave o
bogu, I njegov jedini bog ostao je idealisani, svemoćni čovek, isto kao strogi Mojsijev bog koji
kažnjava, kao blagi i ljubazni Hrostov bog. Ali i pored toga muhamedanskoj religiji moramo
dati prvenstvo, jer je ona pored neminovnog degenerisanja u toku svog istorijskog razvića,
mnogo oštrije očuvala karakter čistoga monoteizma od mojsijevske i hrišćanske religije. To ce i
danas još pokazuje s polja u oblicima molitve i u načinu ispovedanja njihovog kulta, kao i u
arhitekturi i ukrašavanju njihovih bogomolja. Kad sam 1873. g. prvi put pohodio orijent i divio
se krasnim džamijama u Kairu, Smirni, Brusi i Carigradu, zadivljen sam bio prostim i ukusnim
nakitom unutrašnjosti, veličanstvenim i u isto vreme prekrasnim arhitektonskim ukrasom
spoljašnosti. Kako plemenite i uzvišene izgledaju ove džamije prema mnogobrojnim katoličkim
crkvama, unutra pretrpanim šarenim slikama i zlagnim sjajnim stvarima, a spolja nagrđenim
mnogim figurama ljudi i životinja! Ništa manje uzvišeno ne izgledaju tihe molitve i prosta
spoljna pobožnost po koranu prema glasnom, nerazumljivom brbljanju u katoličkoj službi i
drečećoj muzici njihovih teatralnih ceremonija.
Miksoteizam (mešavina bogova). Pod ovim pojmom mogu se zgodno obuhvatiti sve
raznolike forme verovanja u boga, koje sadrže smešu različnih religioznih prestava a delom
protivrečnih vrsta. Ova veoma rasprostranjena forma religije teorijski nije nigde do sada
priznata. Praktično, pak, ona je najvažnija i najznačajnija od sviju. Jer velika množina svih ljudi,
koji uopšte imaju religijskih predstava, bili su od vajkada i danas su miksoteiste; njihova
predstava o Bogu je mešavina iz verskih stavova njihovih specijalnih konfesija, koji su utisnuti
u ranom detinjstvu i iz mnogih različnih utisaka, koji su dobiveni docnije pri dodiru s drugim
110
verskim oblicima i koji su one prve modifikovali. Kod mnogih obrazovanih dolazi i
preobražavajući uticaj filosofskih studija u zrelije doba, a pre svega predano zanimanje
prirodnim pojavama, koje dokazuju ništavnost teističkih verskih slika. Borba ovih protivrečnih
predstava, koja je za fino osetljive duhove veoma bolna i ostaje nerešena celoga života, iznosi
na vidak ogromnu moć nasleđa starih dogmi s jedne i blagovremeno prilagođivanje na
zabludno učenje, s druge strane. Naročita konfesija, u koju roditelji dete u najranijoj mladosti
nasilno uvode, ostaje većinom presudna, ako docnije ne nastupi promena vere uticajem kakve
druge veroispovesti. Ali i ovaj prelaz iz jedne verske forme u drugu jeste često novo ime isto
onako, kao staro napušteno, samo spoljna etiketa pod kojom se pri bližem ispitivanju skrivaju
pomešana najrazličnija uverenja i zablude. Veliki broj tzv. hrišćana nisu monoteiste (kao što oni
veruju), već amfiteiste, tripliteiste ili politeiste. To isto vredi i za pristalice islama i
mojsijevstva, kao i za druge monoteističke religije. Svuda se prvobitnoj predstavi o “jednom ili
troličnom bogu” pridružuju docnije stečene verske slike o podređenim božanstvima, anđeli,
đavoli, sveci i drugi demoni, šarena smeša najrazličnijih teističkih oblika.
Suština teizma. Sve ovde navedene forme teizma u pravom smislu te reči – svejedno
dali ta vera u boga uzima naturalistički ili antropistički oblik – imaju zajedničku predstavu o
bogu kao vansvetskog (Extramundanum) ili vanprirodnog (Supranaturale). Bog uvek stoji
prema prirodi ili svetu kao samostalno biće, većinom kao tvorac, održavalac i vladar sveta. U
većini religija uz to dolazi i karakter ličnosti i još određenija predstava, da je bog kao ličnost
slična čoveku. “Čovek slika sebe u svojim bogovima”. Ovaj antropomorfizam boga ili
antropistička predstava jednoga bića koje, slično čoveku, misli, radi i osaća, presudna je kod
većine vernih čas u primitivnoj i naivnoj, čas u finoj i apstrahtnoj formi. Svakako najnapredniji
oblik teozofije potvrdiće, da je bog kao najviše biće apsolutnog savršenstva, a stoga potpuno
različit od nesavršenog čovečijeg bića, Ali pri tačnijem ispitivanju ostaje njihova zajednica u
radu duše i duha. Bog oseća, misli i radi kao i čovek i ako u beskrajno savršenijoj formi.
Lični antropizam boga postao je kod množine vernih tako prirodna predstava, da se
oni ni malo ne ustručavaju personifikacije boga u slikama i statuama, i u raznovrsnim bajkama
fantazije, u kojima bog uzima čovečiji oblik, tj. pretvara se u kičmenjaka. U mnogim mitovima
božja ličnost javlja se u obliku drugih sisara (majmuna, lava, bika itd.), ređe u obliku ptica (orla,
goluba, rode) ili u obliku drugih kičmenjaka (zmije, krokodila, zmaja).
U višim i apstrahtnijim oblicima religije ova se telesna pojava napušte i bog se obožava
samo kao “čist duh “ bez tela. “Bog je duh, ko hoće da mu se moli, nek se moli duhu i istini”.
Suprotno ovome ostaje duševni rad ovog čistog duha isti kao i kod antropomorfnog boga u vidu
lica. U samoj stvari, ovaj nematerijalni duh zamišlja se ne kao bestelesni, već nevidljivi,
gasoviti. Na taj način dolazimo do paradoksne predstave o bogu, do jednog tzv. gasovitog
kičmenjaka “ (1866.).
II. Panteizam. Bog i svet jesu jedno biće. Pojam o bogu poklapa se s pojmom o prirodi
i supstanciji. Ovo panteističko gledište na svet stoji principijelno protiv sviju navedenih i sviju
još mogućih formi teizma, mada se više puta pokušavalo predusretanjima sa obadve strane da se
premosti provala među njima. Osnovna suprotnost između njih uvek će postojati, jer kod teizma
bog stoji kao ekstramundano biće prema prirodi stvarajući i održavajući, i utiče s polja na nju,
dok je kod panteizma bog intramundano biće, na sve strane prirode i u unutrašnjosti supstancije
radi kao “snaga ili energija”. Ovo poslednje gledište u svemu je saglasno s onim najvišim
prirodnim zakonom čije saznanje čini najveći triumf u devetnaestom veku, s zakonom o
supstanciji. Stoga. Je neminovno panteizam gledište na svet naše moderne prirodne nauke.
Istina, i danas ima dosta prirodnjaka, KOJI osporavaju ovaj stav i misle da mogu sjediniti staro
teističko rasuđivanje ljudi s panteističkim osnovnim mislima zakona o supstanciji. Međutim ove
uzaludne težnje počivaju na nejasnosti ili nedoslednosti mišljenja, – ako se u opšte iskreno i
časno mislilo. To važi i o modernom “pseudomonizmu”.
Pošto se panteizam mogao pojaviti tek iz čistog razmišljanja o prirodi kod kulturnog
čoveka, to je on, prirodno, mnogo mlađi od teizma, čiji su najsiroviji oblici sigurno bili razvijeni
pre desetina hiljada godina kod primitivnih prirodnih naroda u raznovrsnim varijacijama. Mada
111
su u prvim početcima Filosofije kod najstarijih kulturnih naroda (u In DIJI, Egiptu, Kini i
japanu), rasuto nalaze na više hiljada godina pre Hrista klice panteizma u raznim religioznim
formama, ipak određeno filosofsko shvatanje javlja se tek u hilocoizmu jonskih natur–filosofa, u
prvoj polovini šestoga veka pre Hrista. Sve velike mislioce ove periode cvetanja jelinskog duha
prevazilazi veliki Anaksimander iz Mileta, koji je principijelno jedinstvo beskrajne vasione
(Apeiron) dublje i jasnije shvatio od svog učitelja Talesa i učenika Anaksimenesa.
Anaksimander ne samo da je iskazao veliku misao prvobitnog jedinstva kosmosa, razviće sviju
pojava iz pramaterije koja sve prožima, već i smelu misao o bezbrojnom stvaranju u kosmosu,
o periodičnoj promeni postajanja i nestajanja.
Mnogi od ovih velikih filosofa klasičnog starog doba najpre Demokrit, Heraklit i
Empedokle shvatali su u istom ili sličnom smislu jedinstvo prirode i boga, tela i duha koje je već
duboko prodiralo, koje je dobilo najodređeniji izraz u zakonu o supstavciji našeg današnjeg
monizma. Veliki rimski pesnik i naturfilosof Lukrecije Karus izložio ga je u čuvenoj svojoj
didaktičkoj pesmi u veoma poetskoj formi “De rerum natura”. Ali ovaj pravi prirodni
panteistički monizam uskoro je sasvim potisnut mističkim Platonovim dualizmom, a naročito
moćnim uplivom, koga je zadobila njegova idealistička Filosofija spajanjem sa hrišćanskom
veronaukom. Kad je potom njen moćni branilac, rimski papa, zadobio duhovnu svetsku
vladavinu, panteizam je nasilno ugušen. Đordano Bruno, najoduševljeniji pobornik panteizma,
no zapovesti “božjeg zastupnika” živ je spaljen 17. februara 1600. g. na Kampi Fiori u Rimu.
Tek u drugoj polovini sedamnaestoga veka Baruh Spinoza razradio je sistem panteizma
u najčistijoj formi; on je postavio za celokupnost stvari čist pojam supstancije u kojoj su bog i
svet nerazdvojno sjedinjeni. Nas mora danas u toliko više zadiviti Spinozina jasnost, pouzdanost
i pravilnost monističkog sistema, u koliko su ovom snažnom misliocu pre 250 godina
nedostajali sigurni empirički osnovi, koje smo dobili tek u drugoj polovini devetnaestoga veka.
Mi smo još u prvoj glavi govorili o odnosu Spinoze prema docnijem materijalizmu 18. i našem
nadašnjem monizmu 19. veka. Za njegovo rasprostiranje naročito u nemačkom duhovnom
životu doprinela su besmrtna dela našeg najvećeg pesnika i mislioca Volfganga Gete–a.
Njegove divne pesme “Bog i svet”, “Prometej”, “Faust” itd. zaogrnute su osnovnim mislima
panteizma u najsavršenijoj i najlepšoj pesničkoj formi.
Odnose našeg današnjeg monizma prema ranijim filosofskim sistemima, kao i
najvažnije osnovne crte njegovog istorijskog razvića, detaljno su izloženi u izvrsnom “Eacrtu
Istorije Filosofije”, od Fridriha Ibervega (deseto izdanje, prerađeno od Maksa Hajnca, Berlin
1905.). Veoma jasan pregled njihov – u neku ruku “Istoriju porekla tajni sveta i pokušaj za
njahovo rešenje” – dao je Fric Šulc (Drezda) u svojoj “Genealogiji Filosofije “; “tabelarno–
šematički plan Istorije Filosofije od Grka pa do sadašnjosti” (Lajpcig, II izdanje. 1899.).
Ateizam (“bezbožničko gledište na svet”). Nema ni boga ni bogova, ako se pod ovim
pojmom razumeju lična bića, koja stoje van prirode. Ovo “bezbožničko gledište na svet” slaže
se s monizmom ili panteizmom naših modernih prirodnih nauka; ono daje samo drukčiji izgled
za to, čime uzdiže negativnu njegovu stranu, neekzistenciju ekstramundanog ili vanprirodnog
božanstva. U ovom smislu sasvim pravilno kaže Šopenhauer: “Panteizam je samo učtiv
ateizam”. U samoj stvari panteizam se sastoji u ukidanju dualističkih suprotnosti između boga i
sveta, u saznanju da je svet postao svojom unutrašnjom snagom. Stav panteizma: “Bog i svet
jesu jedno” samo je učtiv zavoj da se Gospod Bog ostavi.
Za vreme celog srednjeg veka, pod krvavom tiranijom papstva, ateizam je gonjen
ognjem i mačem kao najužasniji oblik gledišta na svet. Pošto se “bezbožništvo” i “zlo” u
jevanđelju identifikuje, i u večnom životu – samo zbog nemanja vere – preti se kaznom u paklu
večnog mučenja, pojmljivo je onda, što se svaki dobri hrišćanin sa strahom klonio i daljneg
ateističkog podozrenja. Nažalost važi još i danas ovo shvatanje u najširim krugovima.
Ateističkom prirodnjaku, koji svoju snagu i svoj život posvećuje ispitivanju istine, pripisuje se
sve zlo; a naprotiv teističkom pohodiocu crkve, koji učestvuje u papskim praznim
ceremonijama, ne misleći, važi s toga kao dobar građanin i ako on pri svojoj veri baš ništa ne
misli, a uzgred odan je najgadnijem moralu. Ova će se zabluda tek onda rasvetliti, kada
112
vladajuće sujeverje u XX veku padne pred razumnim prirodnim saznanjem i monističkim
uverenjem o jedinstvu boga i sveta.

ŠESNAESTA GLAVA
ZNANjE I VERA
MONISTIČKE STUDIJE O SAZNANJU ISTINE.
RAD ČULA I UMA. VERA I SUJEVERJE.
ISKUSTVO I OTKROVENJE.

Celokupni rad prave nauke teži saznanju istine. Naše pravo i dragoceno znanje jeste
prirodne vrste i sastoji se iz predstava, koje odgovaraju realnim stvarima. Mi smo istina
nesposobni da saznamo unutrašnju suštinu realnog sveta – “stvar po sebi” – “ali nas kritičko i
nepristrasno posmatranje i poređenje uverava, da su kod normalnog sastava mozga i čulnih
organa čulni utisci na njih kod svih umnih ljudi isti, i da se kod normalne funkcije organa
mišljenja proizvode svukud jednake predstave; mi njih nazivamo ucmunitim, uvereni pri tom, da
njihova sadržina odgovara saznatom delu stvari. Znamo da ove činjenice nisu uobražene već
realne.
Izvori saznanja. Sve saznanje istine počiva na dve različne, ali u unutrašnjosti
svezane, grupe ljudskih fizioloških funkcija: prvo na ocećajy objekta, pomoću rada čula i drugo,
na svezi tako dobivenih utisaka asocijacije predstava u subjektu. Oruđe osećaja jesu čulni
organi (Sensillen); oruđa koja svezuju i spajaju predstave jesu organi mišljenja (Phroneten).
Ovi poslednji jesu delovi centralnog, a prvi perifernog nervnog sistema, najvažnijeg i
najrazvijenijeg organskog sistema viših životinja, koji jedini i samo vrše celokupne čulne
funkcije.
Čulni organi (Sensilla). Rad čula kod čoveka, koji čini prvu polaznu tačku svakome
saznanju, razvio se postepeno i polako iz rada čula najsrodnijih sisara, primata. Njihovi su
organi kod ove najrazvijenije životinjske klase u suštini iste građe i njihov rad teče kod sviju po
istim fizičkim i hemijskim zakonima. Oni su se svuda istoriski razvili na isti način. Kao i kod
svih drugih životinja, tako su i kod sisara sve senzilije prvobitno delovi kožnog pokrivača, a
osetljive ćelije kožne površine (epiderma) jesu praroditelji različnih čulnih organa, koji su
prilagođivanjem na različne nadražaje (svetlost, toplotu, zvuk, ukus i miris) zadobili svoju
specifičnu energiju. Kao štapaste ćelije u mrežnjači našeg oka i slušne ćelije u pužu našeg uva,
tako i ćelije mirisa u našem nosu i ćelije ukusa na našem jeziku, poreklom su od onih prostih
indiferentnih ćelija površine kože, koje pokrivaju celu površinu našega tela. Ove veoma
značajne činjenice mogu se direktno dokazati neposrednim posmatranjem na embrionu čoveka
kao i sviju drugih životinja. A iz ove ontogenetičke činjenice sleduje po biogenetičkom
osnovnom zakonu sa sigurnošću presudan filogenetički zaključak, da su u dugoj filogenezi
naših predaka postali viši čulni organi sa svojim specijalnim energijama prvobitno iz površine
kože nižih životinja, iz jednog prostog ćeličnog sloja, koje još nisu imale nikakvih odvojenih
senzila.
Specifična energija čulnih organa. Za čovečije saznanje od najvećeg je značaja fakat,
što su raznoliki nervi našega tela u stanju opažati različite kvalitete spoljneg sveta, i to samo
njih. Nerv vida u oku omogućava samo osećaj svetlosti, slušni nerv uva samo osećaj zvuka,
mirisni nerv nosa samo osećaje mirisa itd. Svejedno kakav nadražaj dolazi i draži pojedine
čulne organe, njihova reakcija sadrži isti kvalitet. Iz ove specifične energije čulnih nerava, na
čiji je obimni značaj prvi skrenuo dostojnu pažnju veliki fiziolog johan Miler, izvedeni su vrlo
pogrešni zaključci, naročito U korist dualističke i apriorističke teorije saznanja. Tvrdilo se, da
mozak ili duša opaža samo izvesno stanje nadraženih nerava i da se iz toga ne može ništa
zaključiti o egzistenciji i sklopu spoljneg sveta, koji nadražuje. Skeptična Filosofija iz toga je
izvela zaključak, da je ovaj poslednji sumnjiv, a ekstremni idealizam ne samo da je sumnjao u
ovaj realitet, već ga je prosto negirao; on je tvrdio da svet egzistuje samo u našoj predstavi.
113
 Na suprot ovim zabludama, moramo se opomenuti, da “specifična energija” nije
urođeni naročiti kvalitet pojedinih nerava, već postala prilagođivanjem na naročite radnje ćelija
kožne površine, u kojoj se završavaju. Po velikom zakonu podele rada prvobitno su otpočele
indiferentne “kožne čulne ćelije “ različite zadatke, pri čemu su jedne primale nadražaj
svetlosnih zrakova, druge utisak zvučnih talasa, treća grupa hemijski uticaj mirisnih supstancija
itd. U toku dugih perioda izazvale su ove spoljne draži postepeno promene fizioloških, a dalje i
morfoloških osobina ovih mesta na površini kožej; s time su se pak u isto vreme promenili
senzibilni nervi, koji sprovode mozgu primljene utiske. Selekcija je usavršila korak po korak
naročite njihove preobražaje, koji su se pokazivali kao korisni i tako je* stvorila u toku mnogih
miliona godina one čudne instrumente, koji kao oko i uvo predstavljaju naša najskupocenija
dobra; njihovo je uređenje tako čudnovato celishodno, da može odvesti pogrešnoj pretpostavci o
“stvaranju po y napred smišljenom planu”. Naročito se postepeno razvila svojstvenost svakog
čulnog organa i svakog specifičnog nerva navikom i vežbanjem – tj. prilagođivanjem – a zatim
je prenošeno nasleđem od generacije na generaciju. Ovo je shvatanje iscrpno izveo Albreht Pay
u svome izvrsnom delu o “Osećanju i mišljenju; fiziološka ispitivanja o prirodi čovečijeg
razuma” (1896.). Tu je dato i tačno objašnjenje Milerovog zakona o specifičnoj čulnoj energiji, i
oštroumno razjašnjenje o njenom odnosu prema mozgu, a naročito u poslednjoj glavi odlična
“Filosofija čulnosti “ koja se osniva na Fajerbahu; ja se potpuno slažem s ovim ubedljivim
izvođenjima.
Granice čulnog opažanja. Kritičko upoređenje čulnog rada kod ljudi i kod ostalih
drugih kičmenjaka pokazuje bezbroj vrlo važnih činjenica, za koje imamo zahvaliti tek
detaljnim ispitivanjima XIX. veka, a naročito njegovoj drugoj polovini. Ovo najviše važi za dva
najrazvijenija “estetička čulna organa”, oko i uvo. Oni pokazuju u grupi kičmenjaka drukčiju i
komplikovaniju građu od ostalih životinja, a i u embriu se razvijaju na karakterističan način.
Ova tipička ontogeneza i struktura senzila kod svih kičmenjaka objašnjava se nasleđem od
zajedničke osnovne forme. Ali u unutrašnjosti grupe pokazuje se velika raznovrsnost razvića u
pojedinačnome, a ovo je uslovljeno prilagođivanjem na životne prilike pojedinih vrsta,
uvećanom ili smanjenom upotrebom pojedinih delova.
Čovek sklopom svojih čula ne javlja se kao najsavršeniji i najrazvijeniji kičmenjak.
Oko u ptica je mnogo oštrije i razlikuje male predmete na velikoj daljini mnogo jasnije od
ljudskog oka. Sluh mnogih sisara, naročito koji žive u pustinji, grabljivica, kopitara, mačaka
itd., mnogo je osetljiviji od čovečijeg i čuju tihi žubor na velikoj daljini; to pokazuje i njihova
velika i pokretljiva ušna školjka. Ptice pevačice pokazuju u pogledu na muzikalnu obdarenost
veći stupanj razvića od mnogih ljudi. Čulo mirisa je kod većine sisara, naročito zverova i
kopitara razvijenije no kod čoveka; kad bi pas mogao uporediti svoj fini organ mirisa sa
čovečijim, on bi ga sažaljivo pogledao. I u pogledu drugih nižih čula, čula ukusa, polnog čula,
pipanja i temperature, nikako čovek ne može potvrditi, da je u svima odnosima na najvišem
stupnju razvića.
Mi možemo, prirodno, suditi samo o onim čulnim osećanjima koje imamo. Ali
Anatomija nam pokazuje u telu mnogih životinja druge čulne organe, KOJI su nama nepoznati.
Tako ribe i druge niže životinje, koje žive u vodi, imaju naročite senzile u koži, koji stoje u
svezi sa naročitim čulnim nervima. Sa strane ribljeg tela proteže se u levo i u desno širok kanal,
koji se napred u glavi grana u više kanala. U ovim “sluznim kanalima” leže nervi sa bezbrojnim
granama, čiji su krajevi svezani za naročite nervne čvorove. Verovatno da ovaj “organ čula
kože” služi za opažanje vodenog pritiska ili drugih osobina vode. Neke se grupe odlikuju
naročitim senzilima, čiji nam je značaj nepoznat.
Već iz ovih fakata sleduje, da je naš rad čula ograničen i to kako u kvantitativnom tako
i u kvalitativnom pogledu. Mi dakle možemo našim čulima, pre svega okom i čulom pipanja,
uvek saznati samo jedan deo osobina, koje imaju objetki spoljneg sveta. Ali i ovo delimično
opažanje nesavršeno je, u koliko su naši čulni organi nesavršeni i čulni nervi, kao tumači,
saopštavaju mozgu samo prevod primljenih utisaka
Ova priznata nesavršenost naše čulne radnje ne sme nas sprečiti da u njihovim
114
organima, naročito u oku, ne gledamo najplemenitije instrumente; u svezi sa organom mišljenja
u mozgu, oni su za ljude najdragoceniji dar prirode. Istinu kaže Albreht Pay: “Sva je nauka u
krajnjoj liniji čulno saznanje; data čula time se ne negiraju, već interpretiraju. Čula su naši prvi i
najbolji prijatelji; mnogo pre no što se razum razvije, čula čoveku govore šta treba da radi, a šta
ne. Ko čulnost uopšte odriče da bi izbegao njene opasnosti, taj radi isto onako besmisleno i
budalasto kao onaj koji vadi svoje oči što će one nekad videti i sramne stvari; ili kao onaj, koji
svoju ruku seče, jer se boji, da će se ona nekad pružiti i za tuđe dobro”. Stoga Fajerbah s punim
pravom naziva sve Filosofije, sve religije, sve institute koji protivreče principu čulnosti ne samo
pogrešnim, već iz osnova pokvarenim. Bez čula nema saznanja. “Nihil est in intellectu, qnod
non fuerit in sensu! “ (Lok). Koliku je veliku zaslugu nanovo zadobio Darvinizam za doblje
saznanje i pravilnu ocenu čulne akcije, pokušao sam da pokažem još pre devetnaest godina u
predavanju: “O poreklu i razviću čulnih organa”.
Hipoteza i vera. Nagon za saznjanem kod najrazvijenijeg kulturnog čoveka ne
zadovoljava se samo onim nepotpunim poznavanjem spoljneg sveta, koje dobija svojim
nesavršenim čulnim organima. On se šta više trudi da čulne utiske, koje je njima dobio,
realizuje u vrednost saznanja; on ih u čulnim centrima kore velikog mozgo pretvara u specifične
čulne osećaje, a svezivanjem njihovim asocijacijama u centrima mišljenja u predstave; daljim
vezivanjem grupa predstava dolazi se do skladnog znanja. Ali i ovo bi znanje ostalo nepotpuno i
nedovoljno, da tu ne dođe fantazija, koja dopunjuje nedovoljnu moć kombinacije razuma koji
saznaje i pomoću asocijacija slika pamćenja svezuje udaljena saznanja u jednu skladnu celinu.
Pri tome postaju nove opšte slike predstava, koje tek tumače opažene činjenice i zadovoljavaju
potrebu kauzaliteta uma.
Predstave, koje ispunjavaju praznine u znanju ili stupaju na njihovo mesto, mogu se u
širem smislu nazvati “verom”. To ce dešava stalno u svakodnevnom životu. Kad ne znamo baš
sigurno za neku činjenicu, onda kažemo: ja verujem. U ovom smislu prinuđeni smo i u nauci na
veru. mi naslućujemo ili predpostavljamo, da postoji od ređeni odnos između dve pojave, mada
to sigurno ne poznajemo. Tiče li se saznanja uzroka, onda pravimo hipotezu. Međutim, u nauci
smemo dopustiti samo takve hipoteze, koje leže u opsegu čovečije moći saznanja i ne protivreče
poznatim činjenicama. Takve su hipoteze npr. u Fizici nauka o vibracijama etra, u Hemiji
hipoteza o atominima i njihovom afinitetu, u Biologiji nauka o molekilarnoj strukturi žive
plazme itd.
Teorija i vera. Teorijom nazivamo tumačenje većeg niza vezanih pojava s
pretpostavkom o jednom zajedničkom uzroku. I kod teorije kao kod hipoteze neophodna je vera
(u naučnom smislu); jer i ovde pesnička fantazija ispunjava prazninu, koju ostavlja otvorenu
razum u saznanju veze stvari. Stoga se teorija može smatrati kao približavanje istini; moramo
priznati, da nju može docnije istisnuti druga, bolje obrazložena teorija. I protivu ove priznate
nesigurnosti teorija ostaje neophodna za svaku pravu nauku; jer ona tumači činjenice tek
hipotezom uzroka. Ko bi hteo da napusti teorije i da nauku zida samo na “čvrstim faktima” (kao
što čine ograničene glave u modernoj tj. “ekzaktnoj prirodnoj nauci”), taj time napušta saznanja
uzroka uopšte, a time i zadovoljenje potrebe kauzaliteta uma.
Teorija gravitacije u Astronomiji (Njutn), kosmološka teorija gasova u Kosmogeniji
(Kant i Laplas), princip energije u Fizici (Majer i helmholc), teorija o atomima u Hemiji
(Dalton), teorija vibracije u optici (Hijgen), teorija ćelije u nauci o tkivu {Šlajden i Švan),
descendentna teorija u Biologiji (Lamark i Darvin) jesu silne teorije prvog ranga; one tumače
ceo svet velikih prirodnih pojava pretpostavkom zajedničkog uzroka za sve pojedine činjenice
svoje oblasti i dokazuju, da su sve pojave u njemu zavisne i njima upravljaju čvrsti zakoni koji
proizlaze iz ovog jednog zakona. Pri tom može ovaj uzrok da bude u svojoj suštini nepoznat ili
samo “provizorna hipoteza”. “Teža “ u teoriji gravitacije i Kosmogeniji, “energija “ u svom
odnosu prema materiji, “emep “ u optici i elektrici, “atom “ u Hemiji, živa “plazma” u
teoriji o ćelijama, “nasleđe “ u teoriji o poreklu – ove slične osnovne pojmove u drugim
velikim teorijama smatra skeptička Filosofija kao “čiste hipoteze”, kao rezultat naučne vere; ali
one su nam i kao takve neophodne, dotle dok ih ne zameni kakva bolja hipoteza.
115
 Vera i sujeverje. Sasvim druge prirode od oblika naučne vere jesu one predstave, koje
se upotrebljavaju u raznim religijama za tumačenje pojava i označavaju se kao vera u užem
smislu. Pošto se često oba oblika vere, “prirodna vera” nauke, i “vanprirodna vera” religije,
jedno s drugim meša i tako postaju zbrke, potrebno je, čak i neophodno, da se naglasi njihova
principijelna suprotnost. “Religijska” vera jeste uvek vepa u čuda, te time stoji s prirodnom
verom uma u nepomirljivoj suprotnosti. Nasuprot ovoj poslednjoj, ona tvrdi vanprirodne
procese, te se može nazvati “praznoverjem “ ili “sujeverjem “. Bitna razlika između
sujeverja i “razumne vere” sastoji se baš u tome, što ono predpostavlja vanprirodne pojave, i
sile, koje nauka ne poznaje i ne dopušta, proizvedene pogrešnim opažanjima i lažnim
proizvodima fantazije; sujeverje protivreči time jasno saznatim prirodnim zakonima i kao takvo
jeste bezumno.
Sujeverje primitivnih naroda. Veliki progres Etnologije u XIX. veku upoznao nas je
s velikim brojem najraznovrsnijih oblika i proizvoda sujeverja, kao što ono i danas postoji kod
primitivnih naroda. Uporedimo li ih međusobno sa dotičnim mitološkim predstavama ranijeg
doba, onda sleduje mnogostrana analogija, često zajedničko poreklo i najposle pra–izvor za sve.
Ovo nalazimo u prirodnim potrebama kauzaliteta uma, u težnji za tumačenjem nepoznatih
pojava, iznalaženjem njihovih uzroka. To naročito vredi za takve pojave kretanja, koje izazivaju
opasnost i sgrah, kao munja i grom, zemljotres, pomračenje meseca itd. Potreba za kauzalnim
objašnjenjem takvih prirodnih pojava postoji još kod primitivnih naroda najnižeg stupnja, i
nasleđem se prenosi od njihovih primatskih predaka. Toga ima i kod mnogih drugih
kičmenjaka. Kad pas laje na pun mesec ili zvonjenje zvona, čije brence vidi kako se klati, ili na
kakav barjak koji se na vetru leluja, on pri tome ne manifestuje samo strah, već i nejasnu težnju
za saznanjem uzroka ovih nepoznatih pojava. Sirovi početci religije primitivnih naroda imaju
svoj koren delimično u takvom naslednom sujeverju njihovih primatskih predaka, delimično u
kultu predaka, u različnim duševnim potrebama i u navikama, koje su postale tradicionalne.
Sujeverje kulturnih naroda, Religiozne verske predstave modernih kulturnih naroda,
koje važe za njih kao najviše duhovno blago, stavljaju se obično visoko nad “surovim
sujeverjem” primitivnih naroda; slavi se veliki progres koga je učinila prosvećena kultura
suzbijanjem poslednjeg. To je samo velika zabluda! Pri nepristrasnom kritičkom ogledu i
upoređenju vidi se, da se oboje razlikuju samo naročitim “oblikom vere” i spoljnim ogrtačem
konfesije. Na čistoj svetlosti uma javlja se destilirana vera i čudesa najslobodoumnijih crkvenih
religija – u koliko one protivreče jasno saznatim i čvrstim prirodnim zakonima – isto onako, kao
bezumno sujeverje, kao gruba vera u bauke primitivnah religija fetišizma, na koje one gledaju s
nekim ponosom.
Bacimo li s ovog nepristrasnog gledišta kritički pogled na današnje vladajuće predstave
vere kulturnih naroda, videćemo, da su skroz prožete tradicionalnim sujeverjem. Hrišćanska
vera u stvorenje, troličnost boga, neporočno začeće kod Marije, spasenje, vaskrs i voznesenje
Hristovo itd. Jeste čista izmišljotina i isto tako malo stoji u skladu sa umnim saznanjem prirode,
kao i raznolike dogme muhamedanske i Mojsijeve, Budine i Bramine religije. Svaka od ovih
religija jeste za prave “verne” nesumnjiva istina, a svaki od njih smatra svako drugo versko
učenje kao jeres i štetnu zabludu. U koliko se više smatra jedna konfesija kao “jedina koja
ublažava” – kao “katolička “, – i u koliko se to uverenje brani kao najsvetija stvar srca, u
toliko se prirodno mora žešće boriti protiv svih drugih konfesija i u toliko se fantastičnije
razvijaju strahoviti verski ratovi, koji čine najžalosnije listove u kulturnoj Istoriji. Pa ipak nas
uverava nepristrasna “Kritika čistoga uma “ da su svi ovi raznoliki verski oblici u istoj meri
neistiniti i nerazumni produkti mašte i nekritične tradicije. Umna nauka mora njih sve zajedno i
podjednako odbaciti kao proizvode sujeverja.
Veroispovest (konfesija). Neizmerne štete, koje je pričinjavalo bezumno sujeverje
hiljadama godnna u vernom čovečanstvu nigde se jasnije ne ispoljava kao u “borbi za
veroispovest”. Od svih ratova, koje su međusobno vodili narodi ognjem i mačem, religijski
ratovi bili su najkrvaviji; od svih oblika trvenja, koja su razorila sreću porodica i pojedinaca,
religijska su i danas najstrašnija, jer proizlaze iz verskih razlika. Treba se samo setiti miliona
116
ljudi, koji su izgubili živote u hrišćanskom pokrštavanju i gonjenju, u verskim borbama islama i
reformacije, ikvizicijom i suđenjem veštica. Ili, treba se setiti još većeg broja nesrećnih, koji su
zbog verskih raznolikosti došli u porodičan razdor, gubili svoj ugled kod vernih sugrađana i
položaj u državi, ili su se morali seliti iz otadžbine. Najštetniji uticaj vrši zvanična veroispovest
onda, kad se spoji s političkim ciljevima kulturne države i kad se kao “konfesionalna religijska
nastava” nasilno predaje u školi. Time se um mladeži i suviše skreće od saznanja istine, a
navodi na sujeverje. Stoga svaki prijatelj čovečanstva mora svim sredstvima zahtevati deobu
škole od crkve, nekonfesionalnu školu, kao jednu od najdragocenijih institucija moderne umne
države.
Vera naših predaka. Velika vrednost koja se i pored toga pridaje u najširim
krugovima konfesionalnoj religijskoj nastavi, nije uslovljena samo konfesionalnim nasiljem
zaostale kulturne države i njenom vezom s klerikalnom vladavinom, već i težinom starih
tradicija i “duševnim potrebama” različne vrste. Među njima je naročito od silnog utiska ono
pobožno poštovanje, koje se ukazuje u najširim krugovima konfesionalnoj tradiciji, “svetoj veri
naših predaka”. U hiljadama pripovedaka i pesama slavi se njeno održavanje kao duhovno blago
i kao sveta dužnost. Ali dovoljno je i samo nepristrasno razmišljanje o istoriji vere pa da
budemo ubeđeni o pravoj ludoriji te uticajne predstave. Jevanđelska crkvena vera koja vlada u
drugoj polovini prosvećenog devetnaestog veka bitno se razlikuje od one u prvoj njegovoj
polovini, a ona opet od one u osamnaestom veku. Ova poslednja u mnogome odstupa od “vere
naših predaka” u 17., a još više u 16. veku. Reformacija, koja je oslobodila potčinjeni um od
tiranije papstva, gonjena je do ovoga kao najopasniji jeres; ali se vera papstva u toku od hiljadu
godina potpuno izmenila. A kolika je različna vera pokrštenih hrišćana od vere njihovih
bezbožnih predaka! Svaki čovek koji samostalno misli, pravi svoju osobitu, više ili manje “ličnu
veru”, koja se uvek razlikuje od vere njegovih predaka; jer je on u zavisnosti od celokupnog
stanja obrazovanosti svoga doba. U koliko dalje zalazimo u Kulturnu Istoriju, u toliko nam više
izgleda “vera naših predaka” kao neosnovano sujeverje, čiji se oblici stalno menjaju.
Spiritizam. Najčudniji oblik sujeverja jeste onaj, koji igra veliku ulogu još i danas u
našem modernom kulturnom svetu, spiritizam, okultizam, moderna vera u duhove. Za čuđenje
je, kao i za željenje fakat, što još i danas milionima obrazovanih kulturnih ljudi potpuno vlada
ovo mračno sujeverje; čak se i pojedini slavni prirodnjaci nisu mogli njega osloboditi. Bezbrojni
spiritistički listovi rasprostiru ovu veru u duhove među najšire krugove, i naši “najfiniji
društveni krugovi” ne stide se da izazivaju “duhove” koji kucaju, pišu, “donose saopštenja s
onog sveta” itd. Često se spiritistički krugovi pozivaju na to, da su i sami ugledni prirodnjaci
ovom sujeverju odani. U Nemačkoj se za to navode kao primeri Celner i Fehner u Lajpcigu, u
Engleskoj Uoles i Kruks u Londonu. Žalostan fakat, da se i sami tako istaknuti fizičari i biolozi
time zanose, objašnjava se delom prekomernom fantazijom i oskudicom kritike, delom moćnim
uticajem jakih dogmi, koje je religijsko vaspitanje utisnulo u detinji mozak u najranijoj
mladosti. Uostalom, baš pri slavnim spiritističkim prestavama u Lajpcigu, u kojima je lukavi
mađioničar Slad zaveo fizičare Celnera, Fehnera i Viljema Vebera, obelodanjene su docnije da
su prevare; Slad je kao obična varalica demaskiran i kažnjen. I u svima drugim slučajevima, u
kojima su se mogla temeljito ispitati tobožna “čuda spiritizma”, obelodanio se uzrok njihov,
grublja ili finija prevara, a tako zv. “medium” (većinom žensko lice) demaskirani su delom kao
lukave varalice, delom kao nervozne ličnosti neobične prenedraženosti. Njihova tobožna
telepatija (“akcija u daljini misli bez materijalnoga posredovanja”) postoji isto onako malo, kao
i “glasovi duhova”, “uzdisaji duhova” itd. Živa predstavljanja, koja su dali Karl Prel i drugi
spiritisti o takvim “pojavama duhova” počivaju na radu čiste fantazije, svezanom sa
nedostatkom kritike i fiziološkog poznavanja.
Otkrovenje (revelucija). Većina religija i pored svoje različnosti, imaju jednu
zajedničku glavnu crtu, koja u isto vreme čini jednu od njenih najmoćnijih oslonaca u širokim
krugovima; one tvrde, da se tajna života ne može rešiti prirodnim putem, umom, već
vanprirodnim putem, otkrovenjem; u isto vreme one odatle izvode i važnost dogama ili stavova
vera, koji kao “božji zakon" uređuju Etiku i upravljaju životom. Takve božje aspiracije čine
117
osnovu bezbrojnih mitova i legenada, čije je antropističko poreklo jasno. Istina, bog “koji se
otkriva”, ne javlja se direktno u čovečijem obliku, već u munji i gromu, u oluji i zemljotresu, u
vatrenom žbunu, ili u provali oblaka. Ali otkrovenje, koje on daje vernoj ljudskoj deci uvek se
zamišlja antropietički, kao saopštenje predstava ili zapovesti, koje su formulisane i izgovorene
tačno onako, kao u normalnom načinu kod čoveka korom velikog mozga i grlom. U indijskim i
egipatskim religijama, u jelinskoj i rimskoj mitologiji, u talmudu i koranu, u starom i novom
zavetu – misle, govore i rade bogovi sasvim kao ljudi, a otkrovenja, u kojima nam se otkrivaju
tajne života, rešenje mračnih tajni sveta, jesu samo izmišljotine čovečije fantazije. Istina, koju
verni tu nalaze, jeste čovečiji pronalazak, a “detinjska vera” u ova bezumna otkrovenja, jeste
neosnovano sujeverje.
Pravo otkrovenje, tj. pravi izvor umnog saznanja, možemo naći samo u prirodi. Bogato
blago pravog znanja, koje predstavlja najdragoceniji deo čovečije kulture, proizašlo je jedino i
samo iz iskustva, koje je zadobio razum saZnanjem prirode, zaključcima uma, koje je on stvorio
pravilnom asocijacijom ovih empiričkih predstava. Svaki umni čovek sa normalnim mozgom i
normalnim čulima, pri nepristrasnom posmatranju, crpe iz prirode ovo pravo otkrovenje i time
se oslobođava sujeverja, koje mu je nametnulo otkrovenje religije.

SEDAMNAESTA GLAVA
NAUKA I HRIŠĆANSTVO
MONISTIČKE STUDIJE O BORBI IZMEĐU NAUČNOG ISKUSTVA
I HRIŠĆANSKOG OTKROVENJA.
ČETIRI PERIODE U ISTORIJSKOJ METAMORFOZI HRIŠĆANSKE RELIGIJE.
UM I DOGMA.

Značajnim karakterističnim crtama veoma uzburkanog devetnaestog veka pripada

zaoštrena suprotnost između nauke i hrišćanstva. To je sasvim prirodno i neminovno, jer u onoj
meri, u kojoj pobedonosni progres modernog prirodnog saznanja prevazilazi sve naučne
tekovine ranijih stoleća, postaje istovremeno jasna neosnovanost svih onih mističkih gledišta na
svet, koja zahtevaju da se um povije jarmu tzv. “otkrovenja”; a u te spada i hrišćanska religija.
U koliko je pouzdanije modernom Astronomijom, Fizikom i Hemijom dokazana svemoćna
vladavina upornog prirodnog zakona u universumu, modernom Botanikom, Zoologijom i
Antropologijom vrednost ovoga zakona u svima delovima organske prirode, u toliko se jače
opirala hrišćanska religija, u vezi s dualističkom Metafizikom, da prizna važnost ovog
prirodnog zakona u oblasti tzv. “duhovnog života “, tj. u jednoj delimičnoj oblasti Fiziologije
mozga.
Ovu javnu i nepomirljivu suprotnost između moderne nauke i preživelog hrišćanskog
gledišta na svet, nije nikojasnije, smelije i sigurnije dokazao od najvećeg teologa devetnaestog
veka, Davida Fridriha Štrausa. Njegova poslednja veroispovest: “Stara i nova vera “ (1872.,
četrnaesto izdanje 1900.) jeste uopšte pravo izlaganje časnog ubeđenja svih onih obrazovanih
sadašnjosti, koji uviđaju neizbežan konflik između navedene veronauke hrišćanstva, koja vlada,
i jasnog, razumnog otkrovenja modernih prirodnih nauka; svih onih, koji imaju hrabrosti da
očuvaju pravo uma protiv zahteva cyjevepja, a ocećaju filosofsku potrebu za jednostavno
gledište na svet. Štraus je kao časni i odvažni slobodni mislioc daleko bolje, nego što bih ja to
mogao, razjasnio najvažnije suprotnosti između “stare i nove vere”. Potpunu neizbežnost
između obadve suprotnosti, neizbežnost rešenja borbe između obadve – “na život i smrt” – sa
filosofske strane naročito je dokazao Eduard Hartman u svome interesantnom spisu, o
Analiziranju hrišćanstva.
Među mnogobrojnim delima, koja su u toku devetnaestoga veka potpomagala naučnu
kritiku hrišćanstva, njegovu suštinu i njegovu nauku, ističu se osim toga naročito ova: David
Štraus, Isusov život za nemački narod, 1864. (XI. izdanje, Bon 1900.). Ludvig Fajerbah,
Suština hrišćanstva, 1841. (IV. izdanje 1683.). Paul Regla (P. Desjardin), Isus iz Nazareta,
118
predstavljeno sa naučnog, istorijskog i društvenog gledišta. Lajpcig 1894. E. Ferus, Uporedan
pregled četiri evanđelja. Lajpcig 1897.
Kad se pročitaju dela od Štrausa i Fajerbaha kao i “Istorija konflikta između religije i
nauke” od jana V. Drapera (1875.), izgleda izlišno, posvećivati ovde naročitu glavu ovom
predmetu. Pa ipak je neminovno korisno, baciti kritički pogled na istorijski tok ove velike
borbe, a to stoga, što su napadi ratoborne crkve na nauku uopšte, a na nauku o razviću posebno,
u najnovije vreme postali naročito oštri i opasni pretnjama. Duhovna učmalost, koja nažalost,
sve više preovlađuje kao i porast reakcije na političkoj, socijalnoj i crkvenoj oblasti pooštravaju
ove opasnosti. No ko u to sumnja, neka pročita izveštaje hrišćanskog sinoda i nemačkog
rajhstaga za poslednje godine. U saglasnosti sa njom stoje i zauzimanja mnogih svetskih vlada
da sa duhovnom regimentom njihovim prirodnim, smrtnim neprijateljem, stvore što čvršće
prijateljstvo, tj. potčine se jarmu njihovom. Oba saveznika, pri ovome, vide kao zajednički cilj
ugnjetavanje slobodne misli i slobodnog naučnog ispitivanja i to sve u nameri, da na ovaj način
osiguraju apsolutnu vladavinu za sebe.
Mi moramo izrično naglasiti, da se sve ovo radi zbog nužne odbrane nauke i uma od
očiglednih napada hrišćanske crkve, a ne zbog napada na crkvu. Naša odbrana mora biti
naperena u prvoj liniji protiv papstva ili ultramontanizma, jer ova “jedino spasonosna” i “za sve
određena” katolička crkva ne samo da je daleko veća i mogućnija od drugih hrišćanskih
konfesija, već ona pre svega ima prestiž zbog svoje velike centralne organizacije i nenadmašnim
političkim lukavstvom. Često puta prirodnjaci i drugi ljudi od nauke dele mišljenje da katoličko
sujeverje nije opasnije od drugih oblika vanprirodnog verovanja i da su ovi “oblici verovanja”,
koji obmanjuju u istoj meri, prirodni neprijatelji razumu i nauci. Sa gledišta opštih teorijskih
principa ovo je tvrđenje tačno, ali je pogrešno s pogledom na praktične posledice. Jer, cilja
svesni i bezobzirni napadi ultramontane crkve na nauku, podupire mrtvilo i glupost narodnih
masa, koje potpomaže njena snažna organizacija, mnogo su teži i opasniji od napada sviju
drugih religija.
Razvitak hrišćanstva. Da bi smo mogli pravilno oceniti veliki značaj hrišćanstva za
celokupnu kulturnu Istoriju, a naročito njegovu principijelnu suprotnost prema umu i nauci,
moramo baciti jedan letimičan pogled na najvažnije odseke njegovog istorijskog razvitka. Mi
razlikujemo kod istoga četiri glavne periode: I. Prahrišćanstvo (prva tri veka), II. Papstvo
(dvanaest vekova, od četvrtog do petnaestog), III. Reformacija (tri veka, od šesnaestog do
osamnaestoga), IV. Moderno pseudohrišćanstvo (u devetnaestom veku).
I. Prahrišćanstvo obuhvata prva tri veka. Sam Hristos plemenit, prorok fanatik
zapojen čovekoljubljem, stajao je duboko ispod nivoa klasičnog kulturnog obrazovanja, on je
poznavao samo jevrejsku tradiciju; nijedan redak nije on ostavio za sobom. On nije imao ni
pojma o visokom stanju saznanja sveta, na kome su se grčka Filosofija i ispitivanje prirode bili
uzdigli na pet stotina godina ranije. Sve što o njemu i njegovoj prvobitnoj nauci znamo, pocrpli
smo iz najglavnijih spisa novoga zaveta; iz četiri evanđelja i Pavlovih poslanica. Sada znamo,
da su četiri kanonska evanđelja sastavili iz hrpe protivrečnih i lažnih rukopisa prva tri veka 318
vladika, koji su bili sakupljeni na kongresu u Nikeji 325. godine. – Na širokoj izbornoj listi bili
su 40, a na užoj 4 evanđelja. Pošto se vladike usled prepiranja i paklene psovke, nisu mogli
pogoditi oko izbora, to je odlučeno, da izbor izvrši čudo božje: položene su sve knjige zajedno
pod oltar i molili su se, da lažne, porekla čovečijeg, ostanu dole, prave, koje je sam bog dao, da
se same popenju na presto. I zbilja se to dogodi! Tri sinoptička evanđelja (Matej, Marko, Luka –
sva tri su pisana posle njih u početku II. veka) i četvrto potpuno različito (koje je sredinom
drugoga veka pisano po jovanu) skočiše na presto i postadoše prave osnovice hrišćanske nauke.
Ako koji od modernik “bezbožnika” ne veruje u ovo “skakanje knjiga “, neka se seti fakta, da
su još i danas milioni “obrazovanih” spiritista čvrsto uvereni u “kretanje stola “ i “kucanje
duhova “; hiljade miliona vernih hrišćana još su i danas tvrdo ubeđeni u svoju “besmrtnost”, u
“vaskrsenje posle smrti” i u “svetu trojicu” – dogme, koje isto toliko protivreče čistom umu,
koliko i čudnovato skakanje evanđelskih rukopisa,
Kao što je poznato, pored evanđelja najglavniji su izvori 13 različitih (većinom
119
falsifikovanih) poslanica Apostola Pavla. Prva pisma Pavlova (po najnovijoj kritici samo četiri:
Rimljanima, Galatima i dva Korinćanima) pisana su ranije od četiri kanonska evađelja i manje
su legendarna od poslednjih; – u njima ima mnogo više razumnih pogleda na svet. Kritička
Teologija novoga vremena konstruiše svoje idealno hrišćanstvo delom više na osnovi Pavlovih
pisama, nego na evanđelima tako, da se ova može označiti kao Pavlinizam. Značajna ličnost
Apostola Pavla, koji svakako imađaše više znanja o svetu i praktičnostima od Hrista, od velikog
je interesa za Antropologiju, jer oba velika osnivača religije behu slični po poreklu. Otac Pavlov
(po novijem istorijskom ispitivanju) bio je Grk, a majka jevrejka. Melezi ove dve pace, koje sy
po svome poreklu vrlo različne (mada su obe grane iste specije Homo mediterraneus) odlikuju
se talentom i naročitim osobinama karaktera kao što to pokazuju mnogi primeri iz novijeg
vremena i iz sadašnjosti. Plastična orijentalska fantazija Semićana i kritički, akcidentalni um
Arijevaca, često se puta dopunjuju na uspešan način. To je se pokazalo i u Pavlovoj nauci, koja
je uskoro dobila veći uticaj od najstarijeg prahrišćanskog gledišta na svet. Stoga se s pravom i
označuje Pavlinizam kao nova pojava, čiji je otac grčka Filosofija a majka jevrejska Religija.
Sličnu takvu mešavinu pokazuje i neoplatonizam.
Što se tiče prvobitnog učenja i ciljeva Hristovih – kao i za mnoge važne strane
njegovog života – u toliko se više razmimoilaze gledišta teologa koji se prepiru, u koliko više
istorijska kritika (Štraus, Fajerbah, Bauer, Renan, itd.) iznose pristupačne činjenice, u pravoj
boji i iz toga izvlače nepristrasne zaključke. Bez obzira na to ostaje plemeniti princip
kosmopolitizma i iz toga izvedeno najviše načelo Etike: “zlatno pravilo”, koje je postojalo
stolećima pre Hrista. U ostalom prahrišćani prvog veka behu najvećim delom čiste komuniste,
– delom socijal–demokrate koje bi trebalo prema princima, koji vladaju danas u Nemačkoj,
raseliti ognjem i mačem.
II. Papstvo “Latinsko hrišćanstvo”, “rimsko katolička crkva”, često i kao
ultramontanizam, po svojoj rezidenciji vatikan ili kraće papizam, jeste od sviju pojava kulturne
istorije čovečanstva, najznačajnija i najveća “svetsko–istorijska veličina” prvog ranga. I pored
svih nadiranja novoga vremena, ona je još i danas od najmoćnijeg uticaja. Od 410 miliona
hrišćana, koji danas naseljavaju zemlju veća polovina, naime 225 miliona, pripada rimskom, a
samo 75 miliona grčkom katolicizmu, i 110 mil. su protestanti. Za vreme od 1200 g. – od
četvrtog do 16. veka, papstvo je potpuno vladalo i trovalo duhovni život Evrope. Nasuprot
tome, malo je uspelo da zauzme zemljišta u starim religijskim sistemima Azije i Afrike. Danas
u Aziji budizam broji 503, bramizam 138, Islam 120 miliona svojih pristalica obožavaoca.
Svetska vladavina papstva najmračnije karakteriše srednji vek, ona je značila smrt svakom
slobodnom duhovnom životu, nazadak svake istinske nauke, pad sve čiste moralnosti. Sa sjajne
visine, do koje se čovečiji duh beše uzdigao u klasično doba, u prvoj tisući pre Hrista i u prvim
vekavima po Hristu, pod vladavinom papstva spao je na nivo, koji se, s obzirom na saznanje
istine, može označiti kao doba varvarstva. Doduše srednji vek se slavi sa uzdizanjem drugih
strana duševnog života: poezije, skulpture, s holastičke učenosgi i patritičke filosofije. Ali je
ova kulturna radnja stavljena u službi vladajućoj crkvi i služila je ne uzdizanju, već
ugnjetavanju slobode duhovnog ispitivanja. – Isključivo pripremanje za nepoznati “večni
zagrobni život”, preziranje prirode, odvraćane od one stadije, koja ulazi u suštinu hrišćanske
religije, beše sveta dužnost rimske hijerarhije. Obrt na bolje počeo je tek početkom 16. veka.
reformacijom.
Zastoj kulture u srednjem veku. Nas bi daleko odvelo kad bismo ovde slikali sve one
žalosne zastoje, koje su čovečja kultura i izobraženost pretrpeli za vreme od dvanaest vekova
pod krutom duhovnom vladavinom papstva. Iste je najmarkantnije ilustrovao najveći i
najduhovitiji knez Hohencolera, Fridrih Veliki stavom: da bi se studijom Istorije došlo do
uverenja, da je od Konstantina Velikog pa do reformacije ceo svet bio poludeo. Izvrsno slikanje
ove “periode bezumlja” dao je L. Bihner u svome spisu “Religiozno i naučno posmatranje sveta
“. Ko se o ovome bliže interesuje, toga upućujem na istorijska dela Rankea, Drapera, Kolba,
Svobode i dr. Istinito predstavljanje, koje su dali ovi i drugi nepristrasni istoričari o groznom
stanju hrišćanskog srednjeg veka, potvrđuju sva poštena izvorna ispitivanja kao i kulturno
120
istorijski spomenici, koje je ostavljala za sobom ova najžalosnija perioda čovečje Istorije.
Obrazovani katolici, koji iskreno ispituju istinu, ne mogu dovoljno da ukažu na sopstvenu
studiju ovih izvora. Ovo treba tim pre naglasiti, što je još danas ultramontana literatura od
moćnog uticaja. Stara majstorija: obmanjivati narod drskim izvrtanjem fakata i iznalaženjem
čudnovatih priča, još se i danas s uspehom upotrebljava. Setimo se samo Lourdes–a i “svetog
kaputa” od Trira (1844. obnova 1890.). Koliko je daleko otišlo nakarađivanje istine u samim
naučnim delima, dao nam je o tome najočigledniji primer ultramontani profesor Istorije jovan
janzen, u Frankfurtu na M.; njegova mnogo čitana deda (osobito “Istorija nemačkog naroda”, od
izlaska iz srednj. veka, koja se pojavila u mnogim izdanjima) obiluje istorijskim lažama. Ova
jezuitska laž stoji na istom stupnju lakovernosti i beskritičnosti bezazlenog nemačkog naroda, te
on sve to prima za gotovo.
Papstvo i nauka. Među istorijskim činjenicama, koje najočiglednije dokazuju
preziranje ultramontane duhovne tiranije, nas pre sviju interesuje njena energična konsekventna
borba protiv nauke. Odmah u početku principi|elno u hrišćanstvu naglašeno je, da se vera stavlja
iznad uma i zahteva se slepo pokoravanje razuma veri.
Time pak, što se je ceo zemaljski život posmatrao samo kao pripremanje za lažni
“zagrobni” život, oduzeta je mogućnost svakom naučnom ispitivanju. Sistematska i uspešna
borba protivu poslednjega otpočela je tek početkom četvrtoga veka, naročito od slavnoga
kongresa u Nici (325) kome je predsedavao Car Konstantin zvani “Beliki”, jer je on uzdigao
hrišćanstvo do državne religije i osnovao Carigrad, inače on beše propali karakter, lažni licemer
i veliki ubica. Koliko je uspešna bila borba papstva protivu svakog samostalnog naučnog
mišljenja i ispitivanja, najbolje pokazuje bedno stanje prirodnog saznanja i njegova bedna
literatura u srednjem veku.
He samo što su bogate duhovne riznice, koje je za sobom ostavilo klasično doba,
najvećim delom uništene ili im je zabranjeno, već su se torture i lomače brinule, da svaki
“jeretik” tj. samostalni mislilac zadrži za sebe svoje slobodoumne misli. He učine li to, mora se
pomiriti sa time, da bude živ spaljen, kao što je i bilo sa velikim monističkim filosofom
Đordanom Brunom, reformatorom j. Husom i više od 100. 000 drugih “svedoka istine”. Istorija
sviju nauka u srednjem veku na svakoj strani uči nas, da je samostalno mišljenje i empirijsko
ispitivanje pod pritiskom svemoćnog papstva dvanaest žalosnih vekova bilo zakopano.
Papstvo i hrišćanstvo. Sve što u pravom hrišćanstvu, u smislu njegovog osnivača i
njegovih najplemenigijih sledbenika, veoma cenimo i što, iz neizbežnog sloma ove “svetske
religije” pokušavamo da spasemo za našu novu, monističku religiju, odnosi se na njegovu
etičku socijalnu stranu. Principe istinskog humanizma, zlatno pravilo, tolerancija, čovekoljublje
u najboljem i najširem smislu te reči, sve ove svetle strane hrišćanstva, doduše nije ono samo
pronašlo i postavilo, ali, ipak, pribavilo im je važnost u onoj kritičkoj periodi u kojoj je klasično
antičko doba otpočelo do propada. Papstvo je umelo da preokrene sve te vrline u darektnu
suprotnost, pa, ipak, da zadrži staru firmu. Na mesto hrišćanske ljubavi došla je fanatička
mržnja protivu sviju drugih vera. Ognjem i mačem satirani su ne samo neznabošci, već i one
hrišćanske sekte, koje su pokušavale da se uzdignu u zastupanju boljeg saznanja protiv nasilnih
stavova ultramontanog sujeverja. Svuda su u Evropi cvetali jeretički sudovi i gutahu bezbroj
žrtava, čije su muke na lomači činile naročito zadovoljstvo njihovim pobožnim mučiteljima,
zapojenim “hrišćanskom ljubavlju”. – Stolećima je nemilosrdno pustošila papina sila sve ono,
što je bilo na putu njegovoj vladavini. Pod famoznim velikim inkvizitorom Tarkvemadom
(1481. –1498.) živih je spaljeno samo u Španiji osam hiljada jeretika, devetnaest hiljada
kažnjeno je oduzimanjem imovine i najosetljivijim pokajanjima. U Holandiji je za vreme
vladavine Karla V. prineseno na žrtvu krvožednom klerikalizmu pedeset hiljada ljudi. I dok je
dreka žrtava prolamala vazduh, u Rim su išla bogatstva pole sveta, jer mu je ceo hrišćanski svet
plaćao danak a tobožni božji zastupnici na zemlji i njihovi pomagači (koji su često bili krajnji
ateisti) valjahu se u nasladama i porocima sviju vrsta. “Kakve nam je koristi”, govoraše
ironično, frivolni i sifilistični papa Lav, X, “dala ova basna o Isusu Hristu"! Tada je stanje
evropskog društva bilo najgore, i pored crkvene stege i božjeg straha. Feudalizam, ropstvo,
121
božja milost i kaluđeri vladahu zemljom, a siroti heloti behu zadovoljni, ako su mogli podići
cvoje bedne kolibe na moćnoj oblasti zamaka i manastira svojih duhovnih i svetovnih
eksploatatora i utnjetača. Još i danas patimo od rđavih posledica i ostataka ovih žalosnih stanja i
doba, kada je moglo biti reči o negovanju nauke i višem duhovnom obrazovanju samo izuzetno
i u potaji. “Neznanje, siromaština i sujeverje udružiše se sa demorališućim celibatom, KOJI je
uveden u 11. v., u cilju održanja apsolutne papske moći” (Bihner). Izračunato je, da je u ovoj
svetloj periodi papizma palo na žrtvu fanatičkoj verskoj mržnji “hrišćanske ljubavi “ preko
desete (10) miliona ljudi. Mnogo više miliona iznose tajne ljudske žrtve, koje su proizvod
celibata, tajne ispovesti i netrpeljivosti najštetnijih i najnedostojnijih institucija papskog
apsolutizma. “Bezbožnici” filosofi, koji su skupljali dokaze protivu bića božjeg, prevideli su, pri
tome, jedan od najjačih dokaza, činjenicu, da su rimski “namesnici Hristovi”, 12 stoleća smeli
nekažnjivo vršiti najužasnije zločine i sramna dela u božje ime.
III. Reformacija. Istorija kulturnih naroda, koju često nazivamo “Istorijom sveta”,
počinje u svom trećem glavnom odseku, “novom veku”, s reformacijom hrišćanske crkve isto
onako, kao i drugi, srednji vek, – s osnivanjem hrišćanstva, što je sasvim i opravdano. Jer sa
reformacijom počinje ponovno rađanje okovanog uma, buđenje nauke, koju je 1200 g. davila
gvozdena ruka hrišćanskog papstva. Istina, širenje opšteg obrazovanja pomoću štampe počelo je
još sredinom 15. veka, a krajem istog dogodilo se je više važnih događaja npr. otkriće Amerike,
koje u svezi s “renecancom “ umetnosti pripremiše i renesans nauke. Pa i u prvoj su polovini
16. veka postigli veoma važni progres u saznanju prirode, koji je iz osnova uzdrmao postojeće
gledište na svet; tako prvo oplovljavanje zemlje koje je izvrtio. Magelen, dade empirički dokaz
za okruglinu zemlje (1522.), osnivanje novog svetskog sistema, koje je izvršio Kopernik. Ali 31.
oktobar 1517. kada je Martin Luter prikovao svojih 95 teza na drvena vrata crkvenog zamka u
Vitembergu, ostaće istorijski dan, jer su time slomljena gvozdena vrata zatvora, u kome je
papistički apsolutizam 1200 g. držao okovan razum. Reformatorove se zasluge (koji je u
Vartburgu preveo bibliju) delom precenjuju, delom potcenjuju; s pravom se uviđa da i on, kao i
svi drugi reformatori, leži u najdubljem sujeverju. Luter se nije mogao celog veka osloboditi
doslovne vere u bibliju, on je oduševljeno branio nauku o vaskrsenju, nasledne grehe i
predestinaciju, opravdanje verom itd. Duhovito delo Kopernikovo odbacio je on kao
budalaštinu, jer je u bibliji “josua kazao da sunce stoji, a ne zemlja”. On nije razumevao velike
političke prevrate svoga doba, naročito veliki i opravdani pokret seljaka. Još je gori bio fanatički
reformator Kalvin u Ženevi (1553.), koji je dozvolio da se živ spali duhoviti španski lekar
Serveto, što je suzbijao besmislenu veru u troličnost. – Pravoverni fanatici reformisane crkve
uopšte su išli krvavim tragom svojih papskih smrtnih neprijatelja, koji to i danas čine. Nažalost,
postoje strahovita i užasna dela Reformacije. Vartolomejska noć i gonjenje Hugenota u
Francuskoj, krvavo gonjenje jeretika u Italiji, dugi građanski ratovi u Engleskoj,
tridesetogodišnji rat u Nemačkoj. U prkos svemu tome, šesnaestom i sedamnaestom veku
pripada slava, što je tek tada ponovo otvoren slobodan put misaonom čovečijem duhu i što je
oslobođen um od gušećeg pritiska papske vladavine. Tek je time omogućeno snažno razviće
raznih pravaca kritičke Filosofije i novih puteva naučnog ispitivanja, što je pripremilo sledećem
18. stoleću počasnu titulu “vek prosvećenosti “.
IV. Pseudo–hrišćanstvo devetnaestog veka. Kao četvrti i poslednji odsek u Istoriji
Hrišćanstva istavljam ga suprotno ostalima u 19. veku. I ako je u 18. veku prosvećenost prodrla
u sve pravce kritičke Filosofije i ako su mu cvetanja prirodnih nauka dala najmoćnije empiričko
oružje, ipak razviće u oba pravca izgleda neobično snažno u 19. veku; tu počinje sasvim nova
perioda istorije čovečanstva, okarakterisana razvićem Monističke Natur Filosofije. Još u
početku je dat osnov za novu Antropologiju (Uporednom Anatomijom od Kivija) i za novu
Biologiju (Philosophie zoologique od Lamarka). Uskoro ovoj dvojici velikih Francuza
sledovahu dva dostojna Nemca, Ber kao osnivač istorije razvića (1828.) i johanes Miler (1834.)
za uporednu Morfologiju i Fiziologiju. Jedan Milerov učenik Teodor Švan u društvu sa M.
Šlajdenom (1838) stvorio je osnovnu teoriju o ćelijama. Još je ranije Lajel (1830.) sveo istoriju
razvića zemlje na prirodne uzroke, a time dokazao važnost mehaničke kosmogenije i za našu
122
planetu, koju je Kant smelom rukom dao još (1755.). Naposletku su Robert Majer i helmxolc
učvrstili princip energije 1842. i time je dopunjena druga polovina velikog zakona supstancije,
čiju je prvu polovinu – konstantnost materije, otkrio Lavoazije. Sve ove duboke poglede u
unutrašnjoj suštini prirode, krunisao je 1859. Čarls Darvin svojom naukom o razviću, koga
proslavljamo kao najveći naturfilosofski događaj 19. veka.
Kako se odnosi moderno hrišđanstvo prema ovom velikom progresu prirodnog
saznanja, – koji prevazilazi sve ranije? U početku – što je sasvim prirodno – između oba glavna
pravca istoga, konzervativnog papstva i progresivnog protestantizma, provalija je bivala sve
veća. Ultramontanski klerus (u društvu sa njim i ortodoksna “jevanđelska Alijancija”) najvećom
žestinom stoje na suprot velikim osvojenjima slobodnog duha, oni su se čvrsto držali svoje
doslovne vere i zahtevali bezuslovnu potčinjenost uma dogmi. – Liberalni se protestantizam sve
više gubi u monistički panteizam i teži izmirenju oba suprotna principa. On traži da se prirodni
zakoni, koji su empirički dokazani i filosofski zaključci, koji iz njih sleduju, spoje u jednu
prosvećenu religiju u kojoj n će biti ničega od najbliže verske nauke. Između oba ekstremna
pravca postoji bezbroj pokušaja kompromisa. Iz toga jednako dopire uverenje u sve veće
krugove, da je dogmatičko hrišćanstvo izgubilo svaki osnov, i da treba iz njega preneti u novu
monističku religiju devetnaestog veka samo njegovu dragocenu etičku sadržinu. Pošto ipak i
dalje postoje spoljne forme hrišćanske religije koja je na vladi i pošto su one i pored
progresivnog političkog razvića tesno skopčane s praktičnim potrebama države, razvilo se ono
rasprostrto religiozno gledište obrazovanih krugova, koje možemo nazvati pseudohrišćanstvo –
u osnovi pak “religiozna laž” najsumnjivije vrste. Velike opasnosti, koje donosi sa sobom ovaj
duboki konflik izmeću pravog uverenja i lažnog veroispovedanja pseudohrišćana, izložio je
izvrsno Makc Nordau u svom vrlo interesantnom delu: “Konvencionalne laži kulturnog
čovečanstva “. (XII. izd. 1886.). Ova očigledna neistinitost vladajućeg pseudohrišćanstva
veoma je dragocena za progres razumnog prirodnog saznanja pošto je njegov najmoćniji i
najodlučniji protivnik, papstvo, odbacilo oko polovine 19. v. stare maske višeg duhovnog
obrazovanja i objavilo samostalnoj nauci, kao takvoj, “borbu na život i smrt”. To je učinjeno u
tri značajne objave rata protivu uma, za čiju jasnost i odlučnost moderna nauka i kultura samo
može da bude zahvalna “hrišćanskom namesniku” u Rimu: Decembra 1854. g. objavio je papa
dogmu o neporočnom začeću kod Marije. II. Deset godina docnije, decembra 1864. “sveti otac”
u zloglasnoj Encikliki baci anatemu na svu modernu civilizaciju i duhovno obrazovanje.
Istovremeno u silabi nabrojao je i anatemisao stavove uma i filosofskih principa, koje je
priznala moderna nauka za istinu, jasnu kao sunce. Najposle, šest godina docnije, 16. Jula 1870.
krunisao je ratoborni knez u Vatikanu svoje bezumlje: zahtevanjem nepogrešimosti za sebe i za
sve svoje prethodnike u papskom dostojanstvu. Ovaj triumf papstva objavljen je zaprepašćenom
svetu pet dana docnije, 18. Jula 1870., onog istog znamenitog dana, u kome je Francuska
objavila rat Pruskoj. Dva meseca docnije, usled ovog rata, – ukide se neopravdana vladavina
papstva.
Nepogrešimost pape. Ova tri važna akta papstva u 19. veku behu tako očevidan napad
na um, da su odmah izazvali u ortodoksalnoj katoličkoj crkvi jaku sumnju. Kad je u
vatikanskom koncilu 13. Jula 1870. došlo do glasanja o dogmi nepogrešimosti, izjasnilo se
samo tri četvrtine kardinala u korist njenu, naime 451 glas od 601; tu nije bilo mnogih drugih
vladika, koji su se hteli uzdržati od opasnog glasanja. Međutim, uskoro se pokazalo, da je
pametni papa poznavao ljude i da je tačnije računao, nego zlobni “svesni katolici”; jer ovu
strašnu dogmu, i pored sve sumnje, slepo primi lakoverna i neobrazovana masa.
Celokupna istorija papstva, koja je nepobitno utvrđena hiljadama pouzdanih izvora i
ubedljivih istorijskih dokumenata, izgleda nepristrasnom posmatraču kao nesavesna intriga laži
i obmana, kao bezobzirna težnja za apsolutnom duhovnom vladavinom i svetskom moći, kao
nesmotreno odricanje sviju visoknh moralnih zapovesti koje pravo hrišćanstvo propoveda:
čovečanske ljubavi i trpljenja, istine i nevinosti, siromaštva i samoodržanja. Ako se po merilu
čistog hrišćanskog morala osmotri duti red papa i rimskih kardinala, iz kojih se oni biraju, izlazi
jasno da je njihova većina bila bestidni opsenari i varalice, mnogi od njih nedostojni prestupnici.
123
Ali ove, opšte poznate istorijske činjenice, ništa ne sprečavaju, da i danas milioni “obrazovanih”
vernih katolika veruje u “nepogrešimost” ovog “svetog oca” koju je sam sebi dao; one ne
sprečavaju da i danas protestantski kneževi putuju za Rim, da posvedoče “svetom ocu” (svom
najopasnijem neprijatelju) svoje poštovanje; one ne smetaju još i danas da u nemačkom
rajhstagu sluge i pomoćnici ovog “svetog opsenara” određuju sudbinu nemačkog naroda –
zahvaljujući njegovoj neverovatnoj političkoj nesposobnosti i beskritičnom verovanju.
Enciklika i silaba. Među navedena tri velika moćna dela, kojima je moderni papizam
hteo da spase i učvrsti svoju apsolutnu vladavinu u drugoj polovini 19. v., za nas je
najinteresantnija objava enciklike i silabe u decembru 1864.; jer se u ovim značajnim aktima
odricala svaka samostalna radnja razumu i nauci i zahtevalo njihovo apsolutno podčinjavanje
“jedino blaženoj veri” tj. dekretu, “nepogrešimog pape”. Strahovito uzbuđenje, koje je izazvala
ova neizmerna drskost u svima obrazovanim i nezavisnim krugovima, odgovara užasnoj
sadržini enciklike; Draper je u svojoj Istoriji konflikta između religije i nauke dao izvrsno
razjašnjenje njenog kulturnog i političkog značaja (18/5.).
Neporočno začeće kod deve Marije. – Dogma o neporočnom začeću, ne izgleda
možda tako znatna i važna kao enciklika i dogma o nepogrešimosti pape. Međutim na ovaj
verski stav ne polaže najveću važnost samo rimska hijerarhija, već i jedan deo ortodoksalnih
protestanata. Takozvana “zakletva o imakulaciji “ tj. pod zakletvom uveravanje versko o
neporočnom začeću kod Marije, važi i danas kod miliona hrišćana kao sveta dužnost. Mnogi
verni s tim svezuju dvojaki pojam, oni veruju da je i majka deve Marije oplođena “svetim
duhom” kao i ona. Po tome bi ovaj čudni bog stajao u najintimnijim odnosima kako prema
materi, tako i prema kćeri, time je on sam sebi zet (Saladin), Uporedna i kritička Teologija
dokazala je, da i ovaj mit, slično većini drugih legendi u hrišćanskoj mitologiji, nije nikako
originalan, već prenet iz drugih starijih religija, naročito iz budizma. Slične skaske rasprostirale
su se na više stotina godina pre Hristova rođenja po Indiji, Persiji, Maloj Aziji, Grčkoj. Kad bi
kraljevske kćeri ili devojke iz viših staleža vanbračno rodile kakvo dete, uvek bi se tada za oca
objavljivao “bog” ili “polubog”, u ovom slučaju mistični “sveti duh”.
Naročiti duhovni ili telesni darovi, kojima se odlikuju takva “deca ljubavi” od obične
dece, objašnjava se odmah delimično nasleđem. Takvi istaknuti “božji sinovi” bejahu od
visokog ugleda kako u starom, tako i u srednjem veku, dok im moralni kodeks moderne
civilizacije zbog vanbračnosti, pripisuje greh. To važi u još većoj meri za “božje kćeri”, ma da
su ove _ sirote devojke malo krive za nedostatak titule svog oca. U ostalom zna svaki, ko se
uveseljavao prekrasnom Mitologijom klasičnog starog veka, koliko se ti tobožni sinovi i kćeri
grčkih i rimskih “bogova” ponajviše i vrlo često približavali najvišim idealima čistog čovečijeg
tipa; treba se setiti samo velike legitimne i još veće nelegitimne porodice oca bogova Zevsa i dr.
(poredi Šekspira).
Specijalno oplođenje deve Marije sa svetim duhom, rasvetliće se jasnije
svedočanstvom evanđelja. Oba evanđelista, koji jedini o tome daju izveštaj, Mateja i Luka,
pripovedaju saglasno, da je judejska deva Marija bila verena s drvodeljom josifom ali je bila
trudna bez njegovog učešća i to od “svetog duha”. Mateja kaže izrično: (gl. I. stih 19.) “A josif,
njen muž, beše pobožan i nehte je sramotiti, i nameravaše, da je potajno napusti”; on se umiri
kad mu “anđeo gospodnji” saopšti: “ono što se u njoj začelo od duha je, svetoga”. Iscrpnije
priča Luka (gl. 1. stih 56—58): “Izveštaj Mariji”, koji je doneo anđeo Gavrilo rečima: “duh
sveti doći će na tebe, i sila najvišega osjeniće te” – našta je Marija odgovorila: “evo sluškinje
gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj”. Poznato je, da su ovu posetu anđela Gavrila i
donošenje njegove vesti uzeli mnogi slavni slikari kao motiv za interesantne slike. Svoboda
kaže o tome: “Tu arhanđeo govori s izvesnom iskrenošću koju slikarstvo na sreću ne može
obnoviti. Pokazuje se i u ovom slučaju oplemenjavanje proznog biblijskog materijala pomoću
umetnosti koja stvara. Na svaki način, da je bilo slikara, koji su pokazali potpuno razumevanje i
za embriološko posmatranje arhanđela Gavrila u svojim izlaganjima”.
Kao što je ranije navedeno, sva četiri kanonska jevanđelja, koja je priznala hrišćanska
crkva kao jedino tačna i visoko ceni kao osnove vere, jesu svojevoljno izabrani iz mnogo većeg
124
broja jevanđelja, čiji se podatci ustvari ne protivreče manje od priča prvih. Sami crkveni oci
navode oko 40—50 takvih nepravilnih ili apokrifnih jevanđelja; neka su od tih pisana grčkim i
latinskim jezikom, tako npr. Jevanđelje od jakova, Tome, Nikodema itd. Podatci koje iznose
ova apokrifna jevanđelja o Hristovom životu, naročito o njegovom rođenju i detinjstvu, mogu
isto toliko polagati pravo na istorijsko verovanje (ili isto tako malo) kao i četiri kanonska,
takozvana “prava” jevanđelja. Ujednom od tih apokrifnih spisa nalazimo istorijski podatak, koji
verovatno vrlo prosto i prirodno rešava “tajnu sveta “ o vanprirodnom začeću i rođenju
Hristovom. Onaj istorik iznosi u jednoj rečenici znamenitu novelu, koja rešava ovu zagonetku:
“josif Pandera, rimski kapetan kalabrijskog legiona, koji je bio u judeji, zaveo je Mirjanu od
Vitlejema, jednu jevrejsku devojku i postao otac Isusu “.
Ove su podatke prirodno, zvanični teolozi brižljivo krili, pošto se oni rđavo slažu s
tradicionalnim mitom i skidaju veo sa njegove tajanstvenosti prostim i prirodnim načinom. U
toliko je više to pravo objektivnog ispitivanja istine i sveta dužnost čistoga uma da ove važne
podatke kritički ispita, pošto sleduje, da oni imaju pre prava na verovatnost od svih drugih
tvrđenja o Hristovom poreklu. Pošto mi iz poznatih principa moramo odbaciti vanprirodno
poreklo i rađanje “osenjavanjem najvišeg” kao čist mit, ostaje samo još veoma rasprostranjeno
tvrđenje moderne, “racionalne Teologije”, da je judejski drvodelja josif pravi Hristov otac. Ovo
mišljenje izrično poriču razni stavovi iz jevanđelja. Sam je Hristos bio uveren, da je “božji sin “
i nije nikad priznavao svoga očuha josifa za svoga roditelja. Ali josif je hteo napustiti svoju
zaručnicu Mariju, kad je ušao u trag da je ona bez njega postala trudna. On je napustio ovu
nameru tek onda, pošto mu se u snu javio anđeo i pošto ga utešio. Kao što je izrično naglašeno u
prvoj glavi jevanđelja Mateje (stih 24, 25): polna sveza između Marije i josifa bila je tek aosle
Hristova rođenja.
Podatci starih apokrifnih spisa da je rimski kapetan Pandera ili Pantera istiniti–otac
Hristu, izgleda u goliko verovatnije, kad se kritički ispita ličnost Hristova sa strogo
antropološkog gledišta. On se obično smatra kao čist jevrejin. Ali crte karakterne, koje naročito
odlikuju njegovu uzvišenu i plemenitu ličnost i koje su verni otisak njegovoj “religiji ljubavi”,
sasvim nisu semitske, šta više one izgledaju kao osnovne odlike najviših arijevskih rasa, a
naročito njihove najplemenitije grane, jelina. Dakle i ime pravog Hristovog oca: Pandera,
objašnjava se nesumnjivo jelinskim poreklom, u jednom rukopisu zabeleženo je: “Pandora>.
A Pandora beše poznata po grčkim pričama, kao prva žena, koju je vulkan iz zemlje stvorio, a
bogovi je obdarili svima ljubavnim dražima, koja se udala za Epimeteja, a otac bogova je poslao
ljudima sa strašnom “pandorskom kutijom”, u kojoj je bilo smešteno svako zlo; a ta je kazna
došla otuda, što je nosilac svetlosti Prometej, božansku vatru (“razum”) s neba ukrao.
Interesantno je uostalom razniliko shvatanje i ocena koju su četiri hrišćanske kulturne
nacije u Evropi donele o ljubavnom romanu Mirjame. Prema strožijim pojmovima morala
germanskih rasa, on se prosto zatura; pošteni Nemac i mudri Englez radije veruje u nemoguću
priču o začeću “svetim duhom”. Kao što je poznato ovo strogo i brižljivo iznešeno
prenemaganje finijeg društva (naročito u Engleskoj) ne slaže se nikako sa pravim stanjem
seksualnog morala u tamošnjem “high life”. Otkrića npr. koja su iznele o tome pre dvadeset i
četiri godine “Pall Mall Gazette)), jako opominju na stanje u Vavilonu i Rimu za vreme carstva.
Ali i današnji Rim, Pariz i Berlin pokazuju slične prilike.
Romanske pace, koje ismevaju ovo prenemaganje i prosto sude o seksualnim odnosima
smatraju onaj “Marijin roman” kao primamljiv, a naročito kult kojim se uveseljava “naša lepa
gospođa” u francuskoj i Italiji, često je naivno vezan sa onom istorijom ljubavi. Tako npr. Pol
de Regla iznalazi, koji je 1894. opisao Isusa od Nazareta s naučnog, istorijskog i društvenog
gledišta, da se Hristovo naročito pravo na svetiteljstvo “osvetljava” baš vanbračnim rođenjem,
njegovim divnim stasom.
Izgledalo mi je neophodno da ovde javno osvetlim ova važnija pitanja ispitivanja o
Hristu i to javno u smislu objektivne istorijske nauke, pošto ratoborna crkva polaže na to
najveću važnost, pošto ona na tome zasniva vere u čuda, kao najjače oružje okrenuto protiv
modernog gledišta. Visoka etička vrednost prvobitnog čistog hrišćanstva, oplemenjavajući
125
uticaj ove “religije ljubavi” na kulturnu istoriju, sa ovim je nezavisan od mitoloških dogmi.
Tobožne “otkrovenje “, na koje se mitovi oslanjaju neskladno je s rezultatima našeg modernog
prirodnog saznanja.
Dodatak (1908.). Tu skoro Kalthov i Prom sa velikom verovatnoćom pokazali su u
odličnom spisu o “Postanku hrišćanstva” (jena 1904.), da je Hristos idealna figura mašte, a kao
istorijska ličnost uopšte nije nikad postojao.

OSAMNAESTA GLAVA
NAŠA MONISTIČKA RELIGIJA
MONISTIČKE STUDIjE O RELIGIJI UMAI NJENOJ HARMONIJI S NAUKAMA.
TRI IDEALNA KULTA ISTINE, DOBRA I LEPOTE.

Mnogi i vrlo priznati današnji prirodnjaci, koji dele naše monističko uverenje, smatraju
religiju za rešenu stvar. Oni misle, da jasno gledište o razviću sveta, za koje smo zahvalni
snažnom progresu saznanja u 19. veku, ne samo da potpuno zadovoljavaju potrebu kauzaliteta
našega uma, već i najviše potrebe osećanja naše duševne strane. Ovo je gledište tačno u toliko,
u koliko se kod savršenog jasnog i doslednog shvatanja monizma stvarno spajaju oba pojma
religije i nauke. Ali se samo mali deo odlučnih mislilaca uzdiže do ovog najvišeg i najčistijeg
Spinozinog i Geteovog shvatanja, a većina obrazovanih našeg doba (ostavljajući na stranu
neobrazovane narodne mase) uverena je, da religija predstavlja samostalnu, od nauke nezavisnu,
oblast našeg duševnog života, koja je isto tako važna i potrebna kao i poslednja.
Ako usvojimo ovo gledište, onda možemo naći pomirenje ove obe velike, prividno
razdeljene oblasti, u shvatanju, koje sam izneo u svom altenburškom predavanju: “Monizam
kao veza između religije i nauke” (1892.). U predgovoru ka ovoj “veroispovesti jednog
prirodnjaka” ma~ nifestovao sam o njenom dvojakom cilju ovim rečima: “Prvo, želim dati izraz
onom razumnom gledištu na sveš, koje mi se logičkom nužnošću nameće novim progresom
monističkog prirodnog saznanja; ono se i nalazi duboko u unutrašnjosti gotovo sviju
nepristrasnih prirodnjaka, i ako malo njih ima)u smelosti ili potrebu da ih javno ispovede.
Drugo, time želim da postavim vezu između religije i nauke te time da doprinesem izravnanju
suprotnosti, koje bez ikakve potrebe postoje između ove obe oblasti najviše čovečje duševne
radnje; monizmom će se zadovoljiti i etičke potrebe našeg srca isto onako, kao i logičke potrebe
kauzaliteta našeg razuma “.
Jak upliv, koga je postiglo ovo altenburško predavanje, dokazuje, da sam ja iskazao
tom monističkom veroispovesti ne samo gledište mnogih prirodnjaka, već i bezbroj prirodnjaka
i bezbroj obrazovanih ljudi i žena raznih zvanja. Meni ne služi kao nagrada zč to samo
odobravanje stotine pisama, već i široko rasprostiranje predavanja, od koga se za šest meseci
pojavilo šest izdanja. Ja smem ovaj neočekivan uspeh u toliko jače naglasiti, u koliko je gornja
veroispovest u početku bila slobodan prigodni govor, a koju sam bez prethodnog pripremanja
održao 9. oktobra 1892. u Altenburgu za vreme jubileuma prirodnjačkog društva Osterlanda.
Prirodno, da'je odmah sledovalo nužno protivno dejstvo s druge strane; mene nije najžešće
napala samo ultramontanska štampa papstva, zakletog branioca sujeverja, već i slobodni
ratoborci jevanđelskog hrišćanstva, koji kako tvrde, zastupaju i naučnu istinu i prosvećenu veru.
Od tada se u toku ovog uznemirenog minulog vremena, razvija velika borba između modernih
Prirodnih Nauka i ortodoksnog hrišćanstva sve opasnije; za Prirodne Nauke ona je postala u
toliko opasnija, u koliko je hrišćanstvo naišlo na snažniji oslonac pomoću umne i političke
reakcije, koja se razvijaše. Čak je poslednje u ponekim zemljama tako daleko otišlo da je
praktično ugrožena zakonom zagarantovana sloboda mišljenja i savesti (npr. u Bavarskoj). U
stvari je velika svetsko–istorijska duhovna borba, KOJU je onako izvrsno oslikao Draper u
svojoj “Istoriji konflikta između religije i nauke”, dostigla danas oštrinu i značaj kao nikad do
sada; stoga se s pravom naziva od 1872. “kulturnom borbom “.
126
 Kulturna borba. Čuvena enciklika i silaba, koje je poslao celom svetu ratoborni papa
Pije IX. 1864. objaviše u glavnom rat celoj modernoj nauci, zahtevahu slepo podčinjavanje
dogmi “nepogrešimoga Hristovog zastupnika”.
Strahovitost i nečuvenost ovog brutalnog atentata protivu najviših dobara kulturnog
čovečanstva, probudi i mnoge ravnodušne i lene duhove iz njihovog uobičajenog verskog sna.
U vezi sa ovom objavom papskog infalibiliteta (1870.), enciklika izazva široke potrese i
energičnu odbranu onih, koji polagahu pravo na najbolje nade. U novom nemačkom carstvu,
koje je u borbama od 1866. i 1871. sa najvećim žrtvama izvojevalo svoje neophodno nacionalno
jedinsgvo, naročito su se teško osetili drski atentati papstva; jep je Nemačka s jedne strane
mesto reformacije i modernog duhovnog oslobođenja, a c druge strane ona ima nažalost u
svojih 18 miliona katolika, moćnu vojsku ratobornih vernih, čiju slepu poslušnost, prema
zapovesti svoga arhipastira, ne prevazilazi ni jedan drugi kulturni narod. Hristos kaže Petru:
Napasi moje ovce!” Poslednici na Petrovoj stolici preveli su: “vodi me striži “. Opasnosti, koje
iz toga proizlaze, uvideo je jasno moćni državnik, koji je rešio “političku zagonotku” nemačke
nacionalne razjedinjenosti i doveo je čudnom državnom veštinom do željenog cilja naučnog
jedinstva i moći. Knez Bizmark otpočinje 1883. onu značajnu, i od vatikana nametnutu
“kulturnu borbu”, koju je isto tako mudro i energično vodio ministar prosvete Falk “majskim
zakonodavstvom” (1873.). Nažalost, morao ju je posle šest godina napustiti. Ma da je naš
najveći državnik bio izvrstan poznavalac ljudi i pametan realni političar, ipak je podcenjivao
moć triju moćnih smetnji: prvo, nenadmašno lukavstvo i nesavesno izdajstvo rimske kurije,
drugo, odgovarajući nemar i lakoverstvo neobrazovane katoličke mase, na što se prva naslanja, i
treće, moć lenjosti ostajanje norazumnog samo zato, što je već tu. Stoga se morao 1878., pošto
je preduzeo vladavinu mudri papa Lav XIII., da obnovi teški “put za Kanu”. – Novo ojačana
moć vatikana postaje od tada još moćnija, s jedne strane pomoću njegovih nesavesnih spletaka i
zavijanja svoje fine jezutske politike, s druge strane lažnom crkvenom politikom nemačke
carske vlade i čudnom političkom nesposobnošću nemačkog naroda. S toga smo morali doživeti
na kraju 19. veka sramni prizor, da je tzv”.centrum u nemačkom rajhstagu adut”, i da sudbom
naše unižene domovine upravlja jedna papistička partija, koja ne čini ni trećinu celokupnog
nemačkog naroda.
Kada je 1872. otpočela nemačka kulturna borba, s punim je pravom pozdraviše svi
mislioci kao političko obnovljenje reformacije, kao energičan pokušaj da se moderna kulgura
oslobodi jarma papske duhovne tiranije; celokupna liberalna štampa slavljaše kneza Bizmarka
kao “političkog Lutera”, kao moćnog junaka, koji će izvojovati ne samo nacionalno jedinstvo,
već i umno oslobođenje Nemačke. Deset godina docnije, pošto je papstvo pobedilo, tvrdila je
“slobodna štampa” obrnuto i objavila kulturnu borbu kao veliku pogrešku, a to isto radi ona još
i danas. Ovaj fakat samo dokazuje kako je kratko pamćenje naših novinara, kako je oskudno
njihovo znanje Istorije i kako je nesavršeno njihovo filosofsko obrazovanje. Tako zvano
“zaključivanje mira između države i crkve” jeste uvek samo oružano mirno stanje. Moderno
papstvo, verno apsolutističkim principima punih 1600 god zahteva samovladavinu nad
lakovernim dušama; ono mora zahtevati apsolutnu pokornost kulturne države, koja kao takva,
zastupa pravo razuma i nauke. Pravi mir nastupiće tek onda, kad jedan od boraca savladan
padne. Ili će pobediti “blažena crkva”, a tada prestati u opšte “slobodna nauka i slobodno
učenje”; tada će se naši univerziteti pretvoriti u konvikte, gimnazije u manastirske škole. Ili će
pobediti moderna država uma, a tada će se u 20. v. čovečije znanje, slobode i blagostanja u još
većoj meri progresivno razviti, no što je to bio slučaj u devetnaestom veku. (Uporedi o ovome
Eduard Hartman “Die Selbstzersetzung des Christentums” 1874.).
Upravo radi potpomaganja ovog visokog cilja, veoma je važno da moderna Prirodna
Nauka ne razruši samo zabludnu zgradu sujeverja, i njene puste ruševine očisti s puta, već da na
oslobođenom zemljištu napravi novu zgradu za čovečiju duševnu stranu; palata uma, u kojoj
ćemo pomoću našeg novo dobivenog monističkog gledišta na svet pobožno slaviti pravo
“trojstvo” 19. veka, trinitet Istine, Dobra i Lepote. Da bi se vidno uredio kult ovih božanskih
ideala, izgleda, da je naročito potrebno, da se raščisti s vladajućim religijskim formama
127
hrišćanstva i da pripazimo na promene, koje će se postići pri zameni poslednje prvom. Jer
hrišćanska religija ima (u svojoj prvobitnoj, čistoj formi) i protivu sviju zabluda i nedostataka,
tako visoku etičku vrednost, ona je pre svega od polovine drugog veka vrlo tesno srasla s
najvažnijim političkim i socijalnim uređenjima našeg kulturnog života, da se mi pri zasnivanju
naše monističke religije moramo, što je više moguće, nasloniti na institucije, koje postoje. Mi
nećemo silne Revolucije, već umnu Reformaciju našeg religijskog duhovnog života. Slično, kao
što je pre 2. 000 god. klasična poezija starih jelina obukla idealne vrline u obliku bogova, tako
ćemo i mi našim trima idealima uma dati oblik uzvišenih boginja; mi ćemo ispitati kako će se
urediti po našem monizmu tri boginje: Istina, Lepota i Vrlina; a zatim ćemo ispitati njihov
odnos, koji odgovara bogovima Hrišćanstva, koje će one zameniti.
I. Ideal Istine. Mi smo se iz prednjih posmatranja uverili (naročito u prvom i tređem
odseku), da se čista istina može naći u hramu prirodnog saznanja, i da su jedini zgodni putevi,
koji vode njemu: kritičko “posmatranje refleksija”, empiričko ispitivanje činjenica i umno
saznanje njihovih aktivnih uzroka. Tako dospevamo pomoću čistog uma do prave nauke,
najdragocenijeg blaga kulturnog čovečanstva. Naprotiv, moramo iz važnih uzroka, navedenih u
16. glavi, odbaciti svako nemoguće tz. otkrovenje, svaku maštu vere koja tvrdi, da se istina
može saznati vanprirodnim putevima, za čije otkriće nije dovoljan naš um. No pošto cela verska
zgrada jevrejsko–hrišćanske religije, kao i muslimanska i budistička, počivaju na tzv.
otkrovenjima, i pošto ovi mistički produkti fantazije direktno protivreče čistom empiričkom
prirodnom saznanju, onda je sigurno, da ćemo naći istinu samo radom razuma prave nauke, a ne
pomoću fantastičkih bajaka mistične vere. U ovom je pogledu sasvim pouzdano, da se
hrišćansko gledište na svet zamenjuje monističkom Filosofijom. Boginja istina stanuje u hramu
prirode, u zelenoj šumi, na plavom moru, na snežnim planinskim visinama; – ali ne u mračnim
manastirskim dvoranama, u tesnim tamnicama konviktnih škola, i ne u okađenim hrišćanskim
crkvama. Putevi, kojima se približavamo ovoj divnoj boginji istine i saznanja, jesu puno ljubavi
ispitivanje prirode i njenih zakona, posmatranje beskrajnog malog ćeličnog sveta mikroskopom;
ali ne bezumnom pobožnošću i besmislenim molitvama, ne prilogom za oproštaj i petrovim
novčićem. 1 Skupoceni darovi, kojima nas obdaruje boginja istine, jesu divni plodovi ea drveta
saznanja i neocenjiva dobit jasnog jednostavnog gledišta na svet, a ne vera u vanprirodna
“čuda” i u uobraženje njenog “večnog života”.
II. Ideal Vrline. Ideal boga večnog dobra drukčije se ponaša od večne istine. Dok kod
saznanja istine otkrovenje crkve sasvim isključuje i pita samo ispitivanje prirode, dotle pojam
Dobra, koga nazivamo vrlinom u našoj monističkoj religiji, ide većim delom u vezi s
hrišćanskom vrlinom. Prirodno, ovo važi samo za prvobitno, čisto hrišćanstvo tri prva veka, čija
je nauka o vrlini izložena u jevanđeljima i Pavlovim poslanicama; ali to ne važi za vatikansku
karikaturu one čiste nauke, koja je vladala dvanaest vekova evropskom kulturom na njene
bezkrajne štete. Najbolji deo hrišćanskog morala, koga se mi čvrsto držimo, čine humane
zapovesti ljubavi i strpljenja, sažaljenja i pomoći. ALI ove plemenite dužnosti, koje se
obuhvataju pod pojmom “hrišćanskog morala” (u najboljem smislu!) nisu novi pronalasci
hrišćanstva, već su prenešene iz starijih religijskih oblika. U stvari je čak i “zlatno pravilo “,
koje obuhvata ove zapovesti u jedan stav, stotinama godina starije od hrišćanstva. Ali u praksi
života često se tako brižljivo pridržavaju ovog prirodnog etičkog zakona ateisti i nehrišćani, kao
što ga sami smerni i verni hrišćani zanemaruju. U ostalom, hrišćanska nauka o vrlini učinila je
veliku grešku, što je altruizam jednostrano uzdigla do stepena zapovesti, a egoizam, naprotiv,
odbacila. Naša Monistička Etika polaže istu vrednost na obadve i nalazi savršenu vrlinu u
pravoj ravno teži ljubavi bližnjega i sebe samoga. (Upor. gl. 19. princip Egike).
III. Ideal Lepote. – Najveću suprotnost prema hrišćanstvu dostiže naš monizam u
pitanju Lepote. Prvobitno, čisto hrišćanstvo, propoveda bezvrednost zemaljskog života i smatra
ga samo kao pripremu za večni život u “onome svetu “. Iz toga neposredno sleduje, da sve, što
daje čovečiji život na “ovom svetu “, sve Lepo u umetnosti i nauci, u javnom i privatnom
životu, nema nikakve vrednosti. Pravi se hrišćanin mora od njega okrenuti i misliti samo na to,
kako će se dostojno pripremiti za onaj svet. Preziranje prirode, zanemarivanje sviju njenih
128
neiscrpnih draži, odbacivanje svake vrste lepe umetnosti, jesu prave hrišćanske dužnosti; ovo će
se najsavršenije ispuniti, kad se čovek odvoji od svijih drugova, muči se, i u manastirima i u
usamljenosti isključivo “bogu moli”.
Kulturna istorija pokazuje nam, da ovaj asketski hrišćanski moral, koji se ruga celoj
prirodi, izaziva kao prirodnu posledicu suprotnost. Manastiri, skloništa nevinosti i vaspitanja
bivaju uskoro leglo najbešnjih orgija; seksualne veze kaluđera i kaluđerica stvaraju romantične
odnose, kao one, koje je literatura renesansa vrlo prirodno oslikala. Kult “Lepote” koji je tu
izvođen stoji s pridikovanim “odricanjem sveta” u najoštrijoj protivrečnosti, a to važi i za
luksuz i sjaj, koji se razvija u nemoralnom privatnom životu višeg katoličkog sveštenstva, i u
umetničkom ukrašavanju hrišćanskih crkava i manastira.
Hrišćanska Umetnost. – Ovde može ko primetiti, da se naše gledište obara
razvijenom lepotom hrišćanske umetnosti, koja je naročito u doba cvetanja srednjeg veka tako
stvorila večita dela. Sjajni gotski domovi i vizantijske basilike, stotine krasnih kapela, hiljada
mramornih statua hrišćanskih svetaca i mučenika, milioni lepih slika svetaca, duboko osećajna
izlaganja Hrista i Madone – sve to svedoči o razviću lepe Umetnosti v srednjem veku, koja je u
svojoj vrsti jedina. Svi ovi divni spomenici slikovne umetnosti, kao i poezije održavaju svoju
visoku estetičku vrednost, pa ma kako sudili o mešavini “istine i poezije” koju nam one pružaju.
Ali, šta sve to ima veze s čistim hrišćanskim učenjem, s onom religijom odricanja, koja se
odriče svakog zemaljskog raskoša i sjaja, svake materijalne lepote i umetnosti, koja podcenjuje
porodični život i ljubav žena, koja propoveda samo brigu za nematerijalnim dobrima “večnog
života”! Pojam hrišćanske umetnosti jeste upravo “Contradictio in adjecto “, protivrečnost
samog sebe. Istina bogati crkveni kneževi, koji je neguju, idu sasvim drugim ciljevima i oni ih
potpuno i postižu. Pošto su celokupan interes i težnju čovekovog duha u srednjem veku skrenuli
na hrišćansku crkvu i njenu osobitu umetnost, okrenuše je od prirode i od saznanja ovde
skrivenog blaga, koje bi odvelo samostalnoj nauci. Osim toga opominje svakodnevno pogled
na, svuda u masama, izložene ikone, predstavljanja iz “svete Istorije”, vernog hrišćanina u
svako doba na mnoštvo priča, koje je skupila fantazija crkve. Ove su se legende izdavale za
prave priče, istorije čuda za istinske događaje i u njih se verovalo. Van svake sumnje, u ovom je
pogledu hrišćanska umetnost vršila ogroman uticaj na opšte obrazovanje, a naročito na
utvrđivanje vere, uticaj, koji važi, do danas, u celom kulturnom svetu.
Monistička Umetnost. Dijamentralna suprotnost ove vladajuće hrišćanske umetnosti
jeste ona nova forma slikovne umetnosti, koja se razvila tek u našem veku, u – vezi s Prirodnim
Naukama. Naglo proširivanje našeg saznanja o svetu, otkriće bezbrojnih lepih formi života, za
koje imamo zahvaliti onom poslednjem, probudilo je u naše doba sasvim drukčiji estetički
smisao, a time dalo plastičnoj umetnosti nov pravac. Bezbrojna naučna putovanja i velike
ekspedicije za ispitivanje nepoznatih zemalja i mora, izneše već u osamnaestom, a još više u
devetnaestom veku, nenaslućenu količinu nepoznatih organskih oblika. Broj novih životinjskih i
biljnih vrsta poraste ubrzo neizmerno, a među njima (naročito među nižim grupama, koje su
ranije zanemarivane) nađoše se hiljadu lepih i interesantnih oblika, sasvim novi motivi za
slikarstvo i skulpturu, za arhitekturu i industriju. Nov svet otkri u ovom pogledu osobito
rašireno mikroskopsko ispitivanje, u drugoj polovini 19. veka, a naročito otkrićem fabulnih
stanovnika morskih dubina, koji su osvetljeni tek čuvenom Šalenžerovom ekspedicijom (1872.
–76.). Hiljade finih radiolarija i talamofora, divnih meduza i korala, osobitih moluska i rakova
pokazali su nam odjednom nenaslućeno obilje skrivenih oblika, koji karakterističnom lepotom
raznovrsnošću prevazilaze sve umetničke produkte, koje je stvorila ljudska fantazija. Samo je u
50 velikih svezaka Šalenžerovog dela naslikano oko 3000 tabala masa takvih lepih oblika; ali i
u mnogim drugim velikim divnim delima, koja sadrži progresivna zoološka i botanička
literatura poslednjih decenija, izloženi su milioni dražesnih oblika. Ja sam svojim umetničkim
oblicima prirode (1899.) pokušao da učinim pristupačnim široj publici izbor takvih lepih i
dražesnih oblika. Međutim, nije potrebno putovati daleko, niti uzimati skupocena dela da bi se
svakom čoveku otvorile krasote ovoga sveta. Samo treba da se otvore oči i da se izvežbaju svoja
čula. Svuda daje okolna priroda prebogatu množinu lepih i interesantnih objekata sviju vrsta. U
129
svakoj mahovnoj i travnoj slamci, u svakoj bubi i leptiru nailazimo, pri tačnijem ispitivanju, na
lepote, pored kojih čovek obično prolazi nepažljivo. Ako ih posmatramo s lupom malog
uveličavanja, ili, još bolje, ako primenimo jače uveličavanje dobrog mikroskopa, – otkrićemo,
svuda u organskoj prirodi, nov svet, pun neiscrpnih draži. Ali nama nije 19. vek otvorio oči
samo za estetičko posmatranje malog i najmanjeg, već i za posmatranje velikog i najvećeg u
prirodi. Još u njegovom početku vladaše gledište, da je priroda visokih planina istina
veličanstvena, ali i strašna, more istina moćno, ali užasno. Sada, krajem tog veka, većina
obrazovanih – osobito stanovnici velikih gradova – srećni su ako mogu svake godine uživati po
nekoliko nedelja u lepoti Alpa i kristalnom sjaju glečera; ili ako se mogu veseliti krasotama
plavoga mora, dražesnim predelima njegovih obala. Svi ovi izvori divnog uživanja prirode
postali su razumljivi i jasni tek od skoro u svojoj krasoti, i čudnom lakoćom i brzinom
saobraćaja pružaju priliku i siromašnijim za njihovo poznavanje. Celokupan ovaj progres u
estetičkom uživanju prirode, a time i u naučnom razumevanju prirode – označavaju isto tako
veliki progres u višem čovečijem duhovnom obrazovanju, a, istovremeno, i u našoj monističkoj
religiji.
Slikanje predela i ilustraciona Suprotnost, između našeg naturalisšičkog veka i
prošlog antropističkog, obeležava se naročito u različitom cenenju i rasprostiranju ilustracija
najraznovrsnijih prirodnih objekata.
U naše doba razvio se živi interes za njihovo predstavljanje, što je u ranije doba bilo
nepoznato; to je pomognuto ogromnim progresom tehnike i saobraćaja, koji dopušta njihovo
opšte rasprostiranje u najšire krugove. – Bezbrojni ilustrovani časopisi šire se istovremeno s
opštim obrazovanjem za beskrajnu lepotu prirode u svima oblastima. Naročito je to dostiglo
slikanje predela do ranije nenaslućenog značaja. Loš u prvoj polovini 19. v. Aleksandar
Humbolt, naš najveći i mnogostrani prirodnjak, ukaza na to, kako razvitak modernog slikanja
predela ne treba ceniti samo kao “pokretno sredstvo za studiju prirode” i kao geografičko
očigledno sredstvo višeg značaja, već, i u drugom pogledu, kao plemenito vaspitno sredstvo. Od
tada se značaj za to još jače razvijao. Svakoj školi treba da bude zadatak, da uputi decu zarana
na uživanje u predelima i najzahvalnijoj umetnosti, koja će se zapamtiti crtanjem i slikanjem sa
vodenim bojama.
Moderno uživanje u prirodi. Beskrajno bogatstvo prirode, lepote i uzvišenosti, daje
svakom čoveku, koji ima otvorene oči i estetičko čulo neiscrpnu množinu najkrasnijih darova.
Ali i ako je neposredno uživanje svakog pojedinog dara, koje je tako dragoceno i usrećava, ipak
se njegova vrednost penje još visoko saznanjem njihovog značaja i veze sa ostalom prirodom.
Kad je Aleksandar Humbolt pre 60 god. dao “nacrt fizičkog opisivanja sveta” u svom
veličanstvenom “Kocmocu”, kad je u svojim uzoritim “I. zgledima prirode” svezao srećnim
načinom naučno i estetičko posmatranje, tada je s pravom naglasio, kako je tesno skopčano
oplemenjeno uživanje prirode sa “naučnim zasnivanjem svetskih zakona”, i kako oba ujedinjena
služe tome, da uzdignu čovečje biće na viši stupanj savršenstva. Začuđavanje, kojim
posmatramo zvezdano nebo i mikroskopski život u jednoj vodenoj kapi, strahopoštovanje, s
kojim ispitujemo čudna dejstva energije u kretljivoj materiji, osećanje, s kojim poštujemo
važnost sveopšheg zakona supstancije u universumu, – jesu sastojci našeg duševnog života, koji
spadaju pod pojam “prirodne religije “.
Poezija i muzika. Kao što su oči organ za plastičnu umetnost, tako je i organ sluha za
muziku izvor najplemenitijih uživanja; pomoću svestranih asocija sa najvišim duhovnim
radnjama – čudnih radnji neurona u kori velikog mozga – postaju oba “estetička čulna organa”,
najskupoceniji duhovni organ veoma razvijenog kulturnog čoveka. Pošto se muzika s poezijom
svezuje, i pošto obadve predstavl. aju bogato, novo dobiveno blago saznanja, osvežavaju naš
duh i postaju jedna veoma značajna oblast naše prirodne monističke religije. Kako neiscrpni
izvori poezije, daju bogatu zamenu za izgubljena dobra crkvene vere, naročito je pokazao David
Štraus u svome oštroumnom spisu o “Staroj i novoj veri”.
Ovaj i onaj svet. Nagovešteni progres novog doba u saznanju Istine, i u uživanju u
Lepoti čini isto tako jednim delom dragoceni oslonac naše monističke religije, dok s druge
130
strane stoji u suprotnosti prema hrišćanstvu. Jer čovečiji duh živi ovde u poznatom “ovom
svetu, onde u nepoznatom, “onom svetu “. Naš Monizam uči, da smo mi smrtna deca zemlje, i
imamo da uživamo sreću na ovom svetu, krasote ove planete, za vreme od jednog, dva ili
najviše tri “čovečija veka”, da posmatramo neiscrpnu množinu lepota ove zemlje i da saznajemo
čudnovatu igru njenih prirodnih snaga. Hrišćanstvo na protiv uči, da je zemlja bedna dolina
plača, na kojoj ima samo kratko vreme da se kažnjavamo i mučimo, da bi posle na “onom
svetu” uživali punu nagradu, večni život. Gde leži “onaj svet” i kako je baš stvorena ta krasota
večnog života, nije nam kazalo ni jedno “otkrovenje”. Dok je nebo bilo za ljude plavi pokrivač,
razapet nad pločastom zemljom i osvetljeno sjajnom svetlošću lampi hiljadu zvezda, dotle je
čovečija fantazija predstavljala, zamišljala da tu gore, u nebeskoj sali, postoji ambrozijska
gozba olimpijskih bogova ili astalske radosti rajskih stanovnika. Ali je u poslednje vreme, za
sva ova božanstva i “besmrtne duše “, koje s njima obeduju, nastupila jasna nevolja u
stanovanju koje je opisao David Štraus; jer mi danas znamo pomoću Astrofizike, da je beskrajni
prostor ispunjen bezukusnim etrom, i da se milioni svetskih tela, koeću po večnim hladnim
“zakonima”, bez umora se okreću po njemu, sva se nalaze u večnom velikom “postajanju i
nestajanju”.
Monističke crkve. Mesta moljenja, u kojima čovek zadovoljava svoju religioznu
duševnu potrebu i obožava predmete svojih molitava, smatra on kao svoje svete “crkve”.
Pagoden u budističkoj Aziji, grčki hramovi u klasičnom veku, sinagoge u Palestini, džamije u
Egiptu, katolički domovi u južnoj a jevanđelske katedrale u severnoj Evropi – sve ove božje
kuće služe za to, da uzdignu čoveka nad bedom i grozom svakidanjeg realnog života; one treba
da ga u vedu u svetlost i poeziju nekog višeg, idealnog sveta. One ispunjavzju ovaj cilj u mnogo
hiljada raznih oblika koji odgovaraju raznim kulturnim oblicima i vremenim odnosima.
Moderni čovek, koji “ima nauku i umetnost” – a time i “religiju” – ne oseća potrebu za
naročitom crkvom, kakvim uskim zatvorenim prostorom. Jer svuda u slobodnoj prirodi, gde
baci SVOJ pogled na beskrajni universum ili na koji njegov deo, svuda istina nalazi surovu
“borbu za opstanak”, ali pored toga i “Istinito, Lepo i Dobro”; svuda on nalazi svoju “crkvu” u
samoj divnoj “prirodi “. Ali, odgovaraće naročitim potrebama mnogih ljudi da imaju, i van
toga, u lepo ukrašenim hramovima ili crkvama zatvorene svetske kuće, u koje bi se mogli
povući. Isto onako, kao što je papstvo od 16. veka, moralo da ustupa mnoge crkve Reformaciji,
isto će tako od njih veliki deo da pređe na “slobodne opštine” Monizma.

1
Novac, koji se prilaže za papsku stolicu.

131
DEVETNAESTA GLAVA
NAŠA MONISTIČKA ETIKA
MONISTIČKE STUDIJE O ETIČKOM OSNOVNOM ZAKONU.
RAVNOTEŽA IZMEĐU SAMOLJUBLJA I LJUBAVI BLIŽNJEGA.
RAVNOPRAVNOST EGOIZMA I ALTRUIZMA.
POGREŠKE HRIŠĆANSKOG MORALA.
DRŽAVA, ŠKOLA I CRKVA.

Praktični život postavlja čoveku čitav niz potpuno određenih moralnih zahteva, KOJI se
mogu tek onda pravilno i prirodno ispuniti, ako stoje u čistom skladu sa njegovim umnim
gledištem na svet. – Prema ovom osnovnom stavu naše monističke Filosofije mora i naša
celokupna nauka o moralu ili Etika, da stoji u umnoj vezi s jednostavnim shvatanjem
“kosmosa”, koje smo dobili našim progresivnim saznanjem prirodnih zakona. Kao što ceo
beskrajni universum, u svetlosti našeg monizma, predstavlja jedno jedino delo, tako i duševni
moralni život ljudi čini samo jedan deo “kosmosa “ i tako može i njegovo prirodno uređenje
da bude samo jednostavno. Nema dva različna razdeljena sveta: jedan fizički materijalni; a
drugi moralni, nematerijalni svet.
Množina filosofa i teologa još i danas zastupa suprotno gledište; oni tvrde s Kantom, da
je moralni svet sasvim odvo]en od fizičkog i povinjava se sasvim drugim zakonima; dakle i
moralna svest ljudi, kao osnov moralnog života, mora biti nezavisna od naučnog saznanja sveta,
i šta više oslanja se na religioznu veru. Prema tome saznanje moralnog sveta biva pomoću
praktičnog uma vernog, naprotiv, saznanje prirode ili fizičkog sveta, čistim teoretskim umom.
Ovaj nesumnjivi i svesni dualizam u Kantovoj Filosofiji jeste njena najteža pogreška; on je
prouzrokovao bezbrojne nesreće, pa i danas moćno produžava. Najpre je kritički Kant pokazao
veličanstvenu i divnu palatu čistoga uma, izidanu i osvetljenu, da se tri velike centralne dogme
Metafizike: bog u vidu ličnosti, slobodna volja i besmrtna duša nigde ne mogu nastaniti, da se ne
može naći uman dokaz za njihov realitet. Docnije je dogmatički Kant nazidao, na ovoj realnoj
kristalnoj palati čistoga uma, idealnu vazdušastu tvrđavu praktičnog uma koja blešti, u kojoj su
pripravljene tri impozantne crkvene lađe kao obitalište ona tri moćna mistična božanstva. Pošto
su izbačene umnim znanjem na prednja vrata, vratiše se na zadnja vrata bezumnom verom.
Kube svoga velikog hrama ukrasio je Kant jednim čudnim idolom čuvenim
kategoričkim imperativom; po tom je izvođenje opšteg zakona etike sasvim bezuslovno,
nezavisno od svakog obzira na istinitost i mogućnost, on glasi: “Radi uvek tako, da maksima (ili
objektivni princip tvoje volje) može u isto vreme važiti kao princip opšteg zakonodavstva”.
Prema tome svaki normalni čovek treba da ima isto osećanje dužnosti. Moderna je
Antropologija surovo razorila ovaj lepi san; ona je dokazala, da su kod. primitivnih naroda
dužnosti mnogo različnije, nego kod kulturnih nacija. Svi običaji i navike, koje smatramo kao
greh i odvratni porok, (krađa, prevara, ubistvo, brakolomstvo itd.), – važe kod drugih naroda
pod izvesnim okolnostima kaovrline ili upravo kao zapovesti dužnosti.
Mada je očevidna suprotnost obadva Kantova uma, principijelni antagonizam čistog i
praktičnog uma upoznat i oboren još u početku 19. veka ipak on vlada i danas u širokim
krugovima. Moderna škola Neokantovaca propoveda još i danas “povratak na Kanta” i to tako
energično baš zbog tog povoljnog dualizma, a ratoborna ih crkva u tome najtoplije potpomaže,
jer se s time izvrsno slaže njena mistična vera. Uspešan pad pripremi im tek Prirodna Nauka u
drugoj polovini 19 veka; izvođenja praktične nauke o umu postaše time nemoćna. Monistička
Kosmogenija dokazala je, na osnovi zakona o sup stanciji, da nema “boga u vidu ličnosti; “
uporedna i genetička Psihologija pokazala je da ne može postojati besmrtna duša”, a monistička
Fiziologija dokazala je, da pretpostavka o”slobodnoj volji” počiva na obmani. Naposletku,
nauka o razviću objasnila je, da večni hladni zakoni prirode anorganskog sveta važe i u
organskom i moralnom svetu.
Ali naše moderno prirodno saznanje ne utiče na praktičnu Filosofiju i Etiku samo
negativno, rušeći Kantov dualizam, već i pozitivno, pošto na njegovo mesto stavlja novu zgradu
132
etičkog Monizma. Ono pokazuje da osećanje dužnosši ne počiva na iluzornom “kategoričnom
imperativu “, već na realnoj osnovi socijalnih instikata, koje nalazimo kod sviju viših životinja,
koje žive u zajednicama. Ono priznaje kao najviši cilj morala postavljanje zdrave harmonije
između egoizma i altruizma. između samoljublja i ljubavi bližnjega svoga. Za zasnivanje ove
monističke Etike, pomoću Nauke o razviću, zahvalni smo naročito velikom engleskom filosofu
Herbertu Spenseru.
Egoizam i altruizam. Čovek spada u socijalne kičmenjake i ima, kao i sve socijalne
životinje, dvojake raznolike dužnosti, prvo, prema sebi i drugo, prema društvu, kome pripada.
Prve su zapovesti samoljublja (egoizma), a druge ljubavi bližnjega (altruizma). Obe prirodne
zapovesti jesu ravnopravne, podjednako prirodne i podjednako neophodne. Ako čovek hoće da
postoji u uređenom društvu i da se dobro oseća, mora da teži ne samo svojoj ličnoj sreći, već i
sreći zajednice kojoj pripada i bližnjima, koji pripadaju tom socijalnom savezu. On mora
priznati, da je njihovo napredovanje, njihovi bolovi i njegovi. Ovo socijalno načelo jeste tako
prosto i prirodno neophodno, da se teško shvata kako se i u čemu praktično i teorijski može da
protivreči; i danas se dešava još isto, kao pre hiljada godina.
Ekvivalencija egoizma i altruizma. Ravnopravnost oba ova prirodna nagona, moralna
ista vrednost samoljublja i ljubavi bližnjega, jeste najvažniji osnovni princip našega morala.
Prema tome najviši cilj svake umne nauke o moralu jeste vrlo prost, postavljanje “prirodne
ravnoteže između egoizma i altruizma, između samoljublja i ljubavi bližnjega “. Zlatni moralni
zakon glasi: “Što želiš da tebi drugi čini, čini i ti drugome”. Iz ove najveće hrišćanske zapovesti
po sebi sleduje, da imamo isto onako svete dužnosti prema nama samim kao i prema našim
bližnjim. Ja sam svoje shvatanje ovog osnovnog principa izložio još 1892. u “Monizmu “ (st.
29., 45.) i pritom naglasio naročito tri važna stava: I. Oba konkurentna nagona jesu prirodni
zakoni, koji su podjednako važni i potrebni i za opstanak porodice i društva; egoizam
omogućava samoodržanje individuuma, a altruizam održanje vrste i specije koja je sastavljena
iz lanca prolaznih individua. II. Socijalne dužnosti, koje društveni sklop postavlja asociranim
ljudima, i pomoću kojih se održavaju, jesu samo više forme razvića socijalnih instikata, koje
nalazimo kod sviju viših životinja, koje žive u zajednici (kao nasledno postale navike). III. Kod
kulturnog čoveka stoji sva Etika, kako teorijska tako i praktična nauka o moralu, kao
“normativna nauka” u vezi s gledištem na svet, a po tom i s religijom.
Etički osnovni zakon (zlatni moralni zakon). Iz priznanja našeg osnovnog moralnog
principa sleduje neposredno i najviša zapovest, ona dužnost, koja se danas često označava
zlatnim moralnim zakonom ili kraće “zlatno pravilo”. Hristos ga je toliko puta izrekao u jednom
prostom stavu: “Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga “ (Matej 19, 19, 22, 39, 40; Rimljanima
13, 9 itd.); jevanđelist Marko sasvim pravilno dodaje (12, 81): “nema veće zapovesti od ove”; a
Mamej kaže: “U ovim dvema zapovestima nalazi se ceo zakon i proroci”. U ovoj najvišoj i
najvažnijoj tački potpuno se slaže naša monistička etika s hrišćanstvom. Ali moramo odmah
dodati istorijski fakt, da postavljanje ovog najvišeg načela nije Hristova zasluga, kao što tvrdi
većina hrišćanskih teologa, i njihovi nekritični verni slepo usvajaju. Šta više ovo zlatno pravilo
starije je više od pet stotina godina pre Hrista i mnogi istočni i grčki mudraci priznavali su ga
kao najvažniji moralni zakon. Pitakos iz Mitilene, jedan od sedam grčkih mudraca kazao je na
620. god. pre Hrista: “Ne čini svome bližnjemu ono što bi mu tim pričinilo zlo”. Konfučije,
veliki kineski filosof i religijski propovednik (koji je poricao besmrtnost duše i boga u vidu
ličnosti) kazao je na 500 godina pre Hrista: “Čini svakom ono što želiš da tebi drugi učini; a ne
čini drugome ono, što želiš da ti drugi ne učini. Pridržavaj se samo ove zapovesti; ona je osnov
svima drugim zapovestima “. Aristotelo je učio oko sredine četvrtoga veka pre Hrista: “Mi treba
prema drugima onako da se ponašamo, kao što želimo, da se drugi prema nama ponašaju”.
U istom smislu i gotovo istim rečima iskazali su zlatno pravilo Tales, Isokrat, Aristid
kod. pitagoraca, Sekstus i drugi filosofi klasičnog doba – na više stoleća pre Hrista! – Uporedi o
ovome izvrsno delo sd Saladina: “jehovina skupljena dela”. Iz ovog upoređenja izlazi, da je
zlatno pravilo postalo polifiletički, t, j. postavljeno u razna doba i na raznim mestima od mnogih
filosofa – nezavisno jedan od drugih. S druge strane mora se pretpostaviti, da ga je Isus preneo
133
iz drugih orientalskih izvora (iz starije semitske, indijske, kineske tradicije, naročito budističkog
učenja), kao što je to dokazano i za većinu drugih hrišćanskih verskih učenja. Saladin obuhvata
dotične rezultate velike moderne kritičke Teologije u rečenici: Nema ni jednog umnog i
praktičnog moralnog zakona, koga je Hristos iznosio, a da nije pre njega od drugih
propovedan”. (Tales, Solon, Sokrat, Platon, Konfučije itd.)
Hrišćanska Etika. Pošto etička načela o tome posgoje već 2000 god. i pošto ga
hrišćanstvo izrično postavlja na vrhu svoje moralne nauke kao najvišu zapovest, koja sve druge
obuhvata, to onda i naša Monistička Etika mora biti u potpunoj saglasnosti u ovoj najvažnijoj
tačci ne samo sa starim neznabožačkim učenjem o moralu, već i hrišćanskim. Na žalost ova se
radosna harmonija ruši time, što jevanđelja i Pavlove poslanice sadrže i mnoge druge nauke o
moralu, koje protivreče onoj vrhovnoj i prvoj zapovesti. Hrišćanski teolozi uzalud su se trudili,
da ove očevidne i bolne protivrečnosti izravnjaju veštačkim objašnjenjem. S toga se ovde i
nećemo u to upuštati, već ćemo samo kratko ukazati na one, sažalenja dostojne, strane
hrišćanske nauke o moralu, koje se ne slažu s boljim modernim gledištem na svet, a y odnosu
njihovih praktičnih konsekvenca škodljive su. Tu spada preziranje hrišćanskog morala prema
samom sebi, telu, prirodi, kulturi, porodici i ženi.
I. Hrišćansko preziranje samoga sebe. Kao najviša i najvažnija zabluda hrišćanske
Etike, koja upravo ukida zlatno pravilo, posmatramo preterivanje ljubavi bližnjega na račui
samoljublja. Hrišćanstvo suzbija i odbacuje egoizam u principu, a taj je prirodni nagon
apsolutno neophodan za samoodržanje; da, može se reći, da je i altruizam; njegov prividno
suprotni pol, u osnovi prefinjen egoizam. Ništa veće, ništa uzvišenije nikad se nije dogodilo bez
egoizma i bez strasti, koja nas osposobljava za velika dela. Samo prekoračivanja u ovoj težnji
jesu rđava. Među hrišćanskim zapovestima, koje nam se utiskuju u najranijoj mladosti kao
najvažnije, i koje se slave u milionima propovedi, spada i stav (Matej, 5, 44): “Ljubite svoje
neprijatelje, blagosiljajte one, koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze, molite se bogu
za one koji vas uvrede i gone”. Ova je zapovest vrlo idealna, ali praktično veoma sumnjive
cene. To isto vredi i za uputstvo; “Ako ti ko uzme haljinu, podaj mu i košulju”; tj. prevedeno na
moderni život: “Ako te nesavesni podlac prevari za polovinu tvog imanja, ti mu podaj i onu
drugu polovinu”. U ostalom javna je protivrečnost između idealnog, altruističkog morala
pojedinog čoveka, koji se preporučuje, i realnog, čisto egoističkog morala čovečijih zajednica, a
naročito hrišćanskih kulturnih država opšte je poznat fakat. Dok naši zakoni život svakog
građanina najbrižljivije zaštićavaju i kažnjavaju njegovo ubistvo smrću, dotle život celog naroda
pri internacionalnim konfliktima ne vredi ništa, a smrt masa u ratovima proslavlja se patriotskim
pesmama. Svaki novi pronalazak u oblasti ratničke veština, koja povećava strahovita dejstva
modernih topova i kolosalnih ratnih brodova i koja u masama uništava vojsku “neprijateljsku”,
slavi se kao jedan novi “kulturni progres”; – hrišćanski propovednici daju za to svoje
blagoslove! Bilo bi veoma interesantno matemetički utvrditi u kolikom se broju udruženih ljudi
altruistični moralni ideal pretvara u svoju suprotnost, u čisto egoističnu “realnu politiku” država
i nacija.
II. Hrišćansko preziranje tela. Pošto hrišćanska vera sudi o čovečijem organizmu
sasvim dualistički i pokazuje da je besmrtna duša samo prolazno bavljenje u smrtnom telu,
sasvim je prirodno, što se njoj daje veća vrednost no telu. Iz toga proizilazi ono zanemarivanje
telesne nege, telesnog vaspitanja i čistote, koja odlikuje kulturni život srednjeg veka, kao vrlo
nekoristan od neznabožačkog klasičnog starog veka. U hrišćanskoj Etici nema onih strogih
zapovesti svakodnevnog pranja i brižljive telesne nege, koje ćemo videti ne samo teorijski
postavljene već i praktično izvedene u muhamedanskoj, indijskoj i drugim religijama. Ideal
skromnog hrišćanina jeste u mnogim manastirima, čovek, koji se nikad uredno ne kupa i odeva,
koji nikad ne menja smrdljive mantije, i čiji truli život nije ispunjen urednim radom već
besmislenim molitvama, budalastim postovima itd. Čir ovog preziranja tela, jeste i odvratno
mučenje tela i drugi asketizmi.
III. hpušćansko preziranje prirode. Izvor bezbrojnih teorijskih zabluda i praktičnih
pogrešaka, pretrpljenih surovosti i žaljenja dostojnih nedostataka leži u lažnom antropizmu
134
xpušćanstva, u njegovome ekskluzivnom držanju, koje on pokazuje prema čoveku kao “slici
božjoj”, nasuprot ostaloj prirodi. Time se nije doprinelo samo veoma škodljivom udaljavanju od
naše divne matere “prirode”, već i žalosnom preziranju ostalih organizama. Hrišćanstvo ne
poznaje onu pohvalnu ljubav prema žiotinjama, ono sažalenje prema srodnim, s nama
sprijateljenim, sisarima (konjima, psima, govedima itd.) koja pripada moralnim zakonima
mnogih drugih starijih religija, a pre sviju najrasprostranjenijem budizmu. Ko je duže vremena
živeo u katoličkoj južnoj Evropi, bio je više puta svedok onim odrvatnim bezbrojnim
mučenjima životinja, koje kod prijatelja životinja izaziva najdublje sažalenje i najviši gnjev, i
ako stavite primedbu tim surovim “hrišćanima” zbog njihove grozote, dobićete smešeći
odgovor: “životinje nisu hrišćani". Nažalost ovu je zabludu utvrdio i Dekart, KOJI je samo
ljudima pripisivao osećajnu dušu, ali ne životinjama. Koliko uzvišeno stoji naša monistička
Etika iznad hrišćanske! Darvinizam pokazuje, da mi vodimo poreklo neposredno od primata a
dalje od dugog niza sisara, i da su oni “naša braća “. Fiziologija nam dokazuje, da te životinje
imaju iste nerve i čulne organe kao i mi, da one isto tako osećaju bol i radost kao mi. Ni jedan
monistički, sa osećanjem prirodnjak neće nikad učiniti ono zlostavljanje životinja, koje verni
hrišćanin bezpametno čini u svojoj antropističkoj zabludi
— “kao dete boga ljubavi”. – Osim toga principijelno preziranje prirode u hrišćanstvu
oduzima ljudima množinu najplemenitijih zemaljskih radosti, pre svega divno, pravo uzvišeno
uživanje u prirodi.
IV. Hrišćansko preziranje kulture. Pošto je po Hristovoj nauci zemlja dolina plača, naš
zemaljski život bez vrednosti, i samo pripremanje za “večni život” u boljem “onom svetu”, to
ona dosledno zahteva da se po tome čovek liši svake sreće na ovom svetu i da malo poštuje sva
neophodna zemaljska dobra. A u ova “zemaljska dobra” za modernog čoveka spadaju bezbrojna
mala i velika pomoćna sredstva tehnike, higijene, saobraćaja, koja čine naš današnji kulturni
život prijatnim i zadovoljnim; u ova “zemaljska blaga” spadaju sva naša uživanja slikovne
umetnosti, muzike, poezije, koja se i za vreme hrišćanskog srednjeg veka (i protivu svojih
principa!) razvila do visokog cvetanja, i koju visoko cenimo kao “idealno dobro”;
– u ova zemaljska dobra spada i onaj neocenjivi progres nauke, a pre svega prirodno
saznanje, na čijem nenaslućenom razvitku može u stvari da se ponosi naš 19. vek. – Sva ova
“zemaljska dobra” prefinjene kulture, koja prema našem monističkom gledištu na svet imaju
najvišu vrednost, prema hrišćanskoj nauci jesu bez vrednosti, čak većim delom za odbacivanje,
a strogi hrišćanski moral mora odbacivati težnju njima isto onako, kao što naša humanistička
Etnka to odobrava i preporučuje. – Hrišćanstvo se dakle i na ovoj praktičnoj oblasti pokazuje
nekulturno; borba koju mora moderno obrazovanje i nauka da vodi protivu toga, jeste i u ovom
smislu “kulturna borba “.
V. Hrišćansko preziranje porodice. U najžalosnije strane hrišćanskog morala spada
podcenjivanje, koje ono ima prema porodičnom životu, tj. protivu onog prirodnog zajedničkog
života sa najbližim krvnim srodnicima, koji je za normalnog čoveka isto onako neophodan, kao
i za sve više socijalne životinje. “Porodica” važi danas s pravom kao “osnova društva”, a zdrav
porodični život kao preduslov za cvetanje državnog života. Sasvim je drukčijeg gledišta bio
Hristos, čiji je pogled ka “onom svetu” podcenjivao i porodicu i ženu kao i sva druga blaga
“ovog sveta”. Jevanđelja znaju vrlo malo da kažu o njegovim retkim dodirima sa svojom
braćom i sestrama; odnos prema njegovoj majci Mariji nije prema tome nikako bio onako nežan
i srdačan, kako nam to iznose hiljade lepih slika u poetskom preobražaju, on sam nije bio
ženjen. Polnu ljubav, koja je prva osnova za obrazovanje porodice, smatrao je Isus kao nužno
zlo. Još dalje ode u tome njegov najverniji apostol Pavle, koji je objavljivao da je bolje ne
oženiti se, nego oženiti se. “Čoveku je dobro da ne dodiruje ni jednu ženu” (I. Korinćanima 7, 1,
28, 38). Kad bi se čovečanstvo pridržavalo ovoga saveta, svakako bi se brzo s time oslobodilo
sviju zemaljskih beda i nevolja; ono bi po ovom radikalnom lečenju izumrlo za vreme jednog
veka.
VI. Hrišćansko preziranje žena. Pošto sam Hristos nije znao za ljubav žene, ostalo mu
je nepoznato ono fino lično oplemenjavanje pravog čovečijeg bića, koje se javlja tek iz
135
istinskog zajedničkog života muža sa ženom. – Intimni polni snošaj, na kome jedino počiva
održanje čovečijeg roda, jeste isto tako važno, kao duhovno prožimanje oba pola u
međusobnom dopunjavanju, koje se primenjuje na podjednakom načinu u praktičnim potrebama
svakodnevnog života, kao i u najvišim idealnim funkcijama duševnog rada. Jer čovek i žena
jesu dva različita organizma ali iste vrednosti, svaki sa svojim naročitim odlikama i
nedostatcima. U koliko se više kultura razvija, u toliko se više priznaje ova idealna vrelnost
seksualne ljubavi, i u toliko više raste poštovanje žene, naročito u germanskoj rasi, ona je ipak
izvor iz kog izbijaju najdivniji cvetovi poezije i umetnosti. A Hristu je ovo gledište bilo isto
onako daleko, kao i celom starom veku; on je delio opšte vladajuće poglede orienta, da je žena
podčinjena, i da je snošaj s njom “nečist”. Uvređena se priroda za ovo nepoštovanje strašno
osvetila, i žalosne posledice toga zabeležene su krvavim slovima u Kulturnoj Istoriji papskog
srednjeg veka. Papski moral. Čudna hijerarhija rimskog papstva, koja se nije stidela nikakvog
sredstva za apsolutnom duhovnom vladavinom, nađe odličan instrument u daljem razviću onog
“nečistog” gledišta i u negovanju asketske predstave, da je uzdržavanje od polnih snošaja po
sebi vrlina. Još u prvim vekovima po Hristu, mnogi se popovi uzdržavahu svojevoljno od braka,
i uskoro se tobožna vrednost ovog celibata pope toliko visoko, da je objavljen kao obavezan.
Nemoralnost, koja uze maha zbog njega, opšte je poznata ispitivanjima novije kulturne Istorije.
Još u srednjem veku javno se negodovalo zbog zavođenja časnih žena i kćeri od katoličkih
duhovnika (pri čemu je igrala važnu ulogu ispovedaonica); mnoge su opštine zahtevale, da se
radi zašgite ovoga, zavedu među “nevinim” popovima konkubinati! To ce i dešavalo u
različitim i često veoma romantičnim formama. Na hrišćanskim koncilima, na kojima su
neverni jeretici živi spaljivani, obedovali su skupljeni kardinali i vladike s velikim gomilama
prijateljica devojaka. Tajni i javni izgredi katoličkog klerusa postaše tako bestidni i opasni, da i
pre Lutera behu pobune, a glas za “reformaciju celine i delova” bejaše jasan, i pored toga, i
danas su poznati nemoralni odnosi u katoličkim zemljama koji još postoje (samo više skriveno).
S vremena na vreme češće su se javljali predlozi za definitivno ukidanje celibata, npr. u
komorama Badena, Bavarske, Hesena, Saksonske i drugih zemalja. Nažalost sve je uzalud. U
nemačkom rajhstagu čak i danas ne misli ni jedna partija da predloži ukidanje celibata u
interesu javnog morala.
Moderna kulturna država, koja treba da uzdigne na viši stupanj ne samo praktični već i
moralni narodni život, ima i pravo i dužnost da ukine takvo nedostojno i nemoralno stanje.
Obavezni celibat katoličkih duhovnika je isto tako pokvaren i nemoralan, kao i tajna ispovest i
trgovina s oproštajima; sve tri ustanove nemaju ničeg zajedničkog s prvobitnim hrišćanstvom;
sve tri pljuju u lice čistom hrišćanskom moralu; sve su tri nedostojni pronalasci papstva, koji su
sračunjeni na to, da održe apsolutnu vladavinu nad lakovernim masama, i da ih eksploatišu.
Grosmanu, Hensbrahu i drugim pripada velika zasluga, što je ponovo oštro osvetljen rafinirani
sistem laži ove pokvarene hijerarhije i njenih najopasnijih trupa, jezuita. Naročito postaje za
svakoga jasan njen karakter objavom zloglasnog Liguori–Moral. Glavni prestup nemoralne
svešteničke–moralnosti sa najsramnijim pitanjima i seksualnim ekscesima u predikaonici,
postali su sada poznati, tako poznati, da je pak u novije vreme, i veliki broj katoličkih žena to
nasilno osetio zbog čega javno protestvuje i zahteva ukidanje tajne ispovesti.
Neminovno, Istorija će, ranije ili docnije, oštro suditi rimskim papama, a milioni ljudi,
koji su ovom izopačenom religijom doprineli njihovoj sreći života, poslužiće, – da im se u 20.
veku zada smrtni udar u pravim kulturnim državama. Ponova je izračunato da broj ljudi, koji su
izgubili svoj život u papskom gonjenju jeretika, u inkviziciji, hrišćanskim verskim ratovima itd.
prevazilazi 10 miliona. Ali šta znači ovaj broj prema desetostruko većem broju nesrećnih, koji
su pali kao moralna žrtva propisa i vladavine popova izopačene hrišćanske crkve – prema
bezbroju onih, koje su oni lišili duhovnog života, čiju su naivnu savest mučili, čiji je porodični
život razoren? Ovde važe istinite reči iz Geteove divne pesme: “Die Braut von Korinth”:
Ovde padaju žrtve, ali ne jagnje i bik
već, što je nečuveno, ljudske žrtve.
Država i crkva. U velikoj “kulturnoj borbi “, koja se usled ovih žalosnih odnosa mora
136
voditi, treba da bude prvi cilj, potpuno odvajanje crkve od države. Slobodna crkva treba da
postoji u slobodnoj državi”, t. J. svaka crkva treba da bude slobodna u punom vršenju svoga
kulta i svojih ceremonija, i u vršenju svojih fantastičkih izmišljotina i sujevernih dogama – ali
pod pretpostavkom da time ne ugrožava javni red i moral. I time treba da važi isto pravo za sve!
Slobodne opštine i monistička religijska društva mogu biti isto tako trpeljive i isto tako
slobodne u svom kretanju kao liberalni protestantski savezi i ortodoksne ultramontanske
opštine. Za sve ove “verne” najraznovrsnijih konfesija, religija mora biti privatna; država ih
može samo nadzirati i čuvati od prekoračavanja mere, ali ih ne sme nikako ugnjetavati, ni pak
pomagati. Pre svega ne moraju poreski obveznici biti dužni da svojim novcem izdržavaju i
pomažu tuđu “veru “ koja je po njihovom iskrenom ubeđenju škodljivo sujeverje. U saveznim
državama Severne Amerike, u Holandiji i nekim manjim zemljama, potpuno je sprovedeno
“odvajanje crkve od države”, na zadovoljstvo sviju zainteresovanih. Time je tamo u isto vreme
određeno i odvajanje crkve od škole, nesumnjivo važan uzrok za snažan polet nauke i višeg
duhovnog života.
Crkva i škola. Samo je po sebi razumljivo, da se udaljenje crkve od škole odnosi samo
na veroispovest, na naročito versku formu, koju je razvio krug priča svake pojedine crkve u toku
vremena. Ova “nastava veronauke” jeste čisto privatna stvar i zadatak roditelja i staraoca, ili
onih popova ili učitelja, kojima oni lično povere. U školi će na protiv na mesto izbačene
“veroispovesti” doći dva važna nastavna predmeta: prvo, monistička nauka o moralu, i drugo
uporedna Istorija religija. O monističkoj Etici koja se uzdiže na čvrstom temelju modernog
prirodnog saznanja – pre svega Teorije Razvića u toku poslednjeg vremena, pojavila se obilna
literatura. Naša nova uporedna Istorija Religija nadovezuje se na sadašnju elementarnu nastavu
u “biblijskim pričama” i na svet bajki grčkog i rimskog starog veka. Oboje dalje ostaju kao do
sada važni bitni elementi obrazovanja. S toga je još i po sebi razumljivo, što je naša cela
slikovna umetnost glavna oblast naše monističke Estetike, srasla najintimnije sa jevrejskom,
hrišćanskom, jelinskom i rimskom mitologijom. Bitna će razlika u nastavi nastupiti u tome, što
izrailjske i hrišćanske priče i legende neće se predavati kao “istine” već ravno grčkim i rimskim,
kao izmišljotina. Time se neće smanjiti već uzvisiti visoka vrednost etičkog i estetičkog
materijala, kojeg one sadrže. – Što se tiče biblije, daće se deci ova “knjiga nad knjigama” samo
u brižljivo odabranom izvodu (kao školska biblija”), time će se sačuvati mučenje dečje fantazije
bezbrojnnm nečistim pričama i nemoralnim istorijama, kojima je naročito bogat stari zavet.
Država i škola. Pošto se naša moderna kulturna država i škola oslobode ropskih okova
crkve, mora više snage i brige pokloniti nezi škole. Mi u toliko više cenimo veliku vrednost
dobre školske nastave u koliko se više u devetnaestom veku razvile sve grane
modernokulturnog života. S njima nije ravnomerno išlo razviće nastavnih metoda. Mi sve više
osećamo potrebu za jednom obilnom školskom reformom. Za poslednje pb stoleća se javilo i za
ovo veliko pitanje mnogo i dragocenih spisa. S toga ćemo se ovde ograničiti da iznesemo
nekoliko od najvažnijih gledišta: 1. U dosadašnjoj nastavi čovek je igrao glavnu ulogu i naročito
gramatička studija njegovog jezika; pored toga su sasvim zanemarene prirodne nauke; 2. U
novoj školi moraju prirodne nauke da budu na prvom mestu, čovek mora da dobije tačnu
predstavu o svetu u kome živi; on nesme stzjati van prirode ili nasuprot njoj, već ga treba
smatrati kao njen najviši i najplemenitiji proizvod. 3. Studija klasičnih jezika (latinskog i
grčkog) koja je do sada zauzimala najveći deo vremena i rada, ostaje istina i dalje kao
dragocena, ali se mora jako ograničiti i iz osnove reducirati (grčki neobavezno a latinski
obavezno). 4. Pored toga moraju se u toliko više negovati moderni kulturni jezici na svima
višim školama (engleski, francuski, talijanski). 5. Istorijska nastava treba više da se obazre na
unutrašnji duhovni život, kulturnu istoriju, a manje na spoljnu istoriju naroda (sudbinu pojedinih
dinastija, ratove itd.). 6. Treba predavati osnove Teorije razvića u svezi sa osnovama
Kosmologije, Geologiju u vezi s Geografijom, Antropologiju u vezi s Biologijom. 7. Osnovi
Biologije moraju biti opšta svojina svakog obrazovanog čoveka; moderna “očigledna nastava”
zahteva primamljivo zavođenje u biološkim naukama (Antropologiju, Zoologiju, Botaniku). U
početku treba polaziti od opisne Sistematike u vezi s Ekologijom ili Bijonomijom; docnije
137
nadovezati elemente Anatomije i fiziologije. 8. Isto tako svaki obrazovan treba da zna osnove
Fizike i Hemije, kao i njihovo ekzaktno zasnivanje na Matematici. 9. Svaki učenik mora da
nauči dobro crtati, i to prirodno; gde je moguće s bojama. Skiciranje crteža, skice bojama
(cveća, životinja, polja, predela, oblaka itd.) ne budi samo interes za prirodom i održava
uspomenu na njeno uživanje, već se time učenici uče da pravilno gledaju i da viđeno razumeju.
10. Mnogo više no do sada obratiti pažnju na telesno vaspitanje, na pešačenje i plivanje;
naročito je izvrsno preduzimati nedeljne zajedničke šetnje i godišnje o ferju ekskurzije; tako
stečena očigledna nastava, jeste od najveće vrednosti.
Glavni cilj višeg školovanja ostao je do sada u većini kulturnih država kao sprema za
dscniji poziv, dobijanje izvesne količine znanja i spreme za dužnosti državnog građanina. Ali
škola dvadesetog veka mora imati za glavni cilj razvijanje samostalnog mišljenja, jasno
razumevanje stečenih znanja i razmišljanje o prirodnom savezu pojava. Kad moderna kulturna
država priznaje svakom građaninu opšte pravo glasa, mora mu obezbediti i sredstva da razvije
svoj razum dobrim školskim obrazovanjem, da bi time opšta dobra umno primenio.

DVADESETA GLAVA
REŠNJjE TAJNI SVETA
POGLED U PROŠLOST NA PROGRES NAUČNOG SAZNANJA SVETA
U DEVETNAESTOM VEKU.
REŠENjE TAJNI SVETA MONISTIČKOM NATUR–FILOSOFIJOM.

Pošto smo dospeli kraju naših filosofskih studija o tajnama sveta, smemo smelo
pristupiti rešenju teškog pitanja: koliko smo uspeli za njihovo rešenje? Kakvu vrednost ima
ogromni progres, koji je učinio 19. vek u istinskom saznanju prirode? I kakav nam izgled on
daje za budućnost, za dalje razviće našeg gledišta na svet u 20. veku, na čijem se početku
nalazimo? Svaki nepristrasni mislilac, koji može bar u nekoliko da pregleda stvaran progres
našeg empiričkog znanja i jednostavno tumačenje našeg filosofskog razumevanja, taj mora
deliti naše gledište: da je devetnaesti vek učinio veći progres u saznanju prirode i razumevanju
njene suštine nego svi raniji vekovi; on je rešio mnoge velike “tajne sveta”, koje su u njegovom
početku izgledale nerešljive; on nam je otkrio nove oblasti znanja i saznanja, o kojima čovek
nije ni naslućivao pre jednog veka. Ali pre svega, on nam je izneo pred oči uzvišeni cilj
monističke Kosmologije i pokazao nam put, kojim ćemo jedino prići bliže, put empiričkog
ispitivanja činjenica, kritičkog genetičkog saznanja njegovih uzroka. Apstrahtni veliki zakon
mehaničkog kauzaliteta, za koji je naš kosmološki osnovni zakon, zakon o supstanciji, samo
drugi konkretniji izraz, vlada danas kako universumom, tako i čovečjim duhom, on je postao
sigurna, stalna zvezda vodilja, čija nam jasna svetlost obasjava put kroz mračni lavirint
bezbrojnih pojedinih pojava. Da bi se o tome uverili, bacićemo letimičan pogled u nazad na
silni progres, koga su učinile glavne grane Prirodnih Nauka u ovom zlatnom vremenu.
I. Progres u Astronomiji. Nauka o nebu jeste najstarija, a nauka o čoveku najmlađa
prirodna nauka. O sebi samom i svome pravom biću došao je čovek do prave jasnosti tek u
drugoj polovini devetnaestog veka, o zvezdanom nebu, kretanju planeta itd. imao je znanja još
od pre 4500 godina.
Stari Kinezi, Indijanci, Misirci, i Haldeji na daljnom istoku, poznavali su tada, bolje
sferičnu Astronomiju od mnogih “obrazovanih” hrišćana zapada na 4000 god. docnije. Još su
2697. god. pre Hrista u Kini tačno astronomski izračunavali pomračenje sunca, a na 1000 god.
pre Hrista odrediše pomoću jednog gnoma krivinu ekliptike, dok sam Hristos, kao što je
poznato (“božji sin”) ništa nije znao iz Astronomije, šta više o nebu i zemlji, prirodi i čoveku,
stajao je na ograničeno geocentričko i antropocentričko gledište. Kao najveći progres u
Astronomiji smatra se s pravom heliocentrički svetski sistem od Kopernika, čije je
veličanstveno delo: “De revolutionibus orbium coelestium “ izazvalo najveću revoluciju u
glavama mislioca. Pošto je on geocentrički svetski sistem od Ptolomeja, oborio, survao je
138
odmah i osnovu čisto hrišćanskog gledišta na svet, koje posmatra zemlju kao središte vasione, a
čoveka, slična bogu, gospodara zemlje. Stoga je bilo sasvim prirodno, što je hrišćanski klerus i
na njegovom vrhu papa, nasilno savlađivao novo, neocenjivo Kopernikovo otkriće. Pa ipak ono
potpuno pobedi, pošto Kepler i Galilej zasnovaše na njemu pravu “Mehaniku neba”, a Njutn
(1686.) mu postavi svojom teorijom gravitacije čvrstu matematičku osnovu.
Dalji i jači progres, obuhvatajući ceo universum, beše uvođenje ideje razvića u nauku o
nebu. To je učinio 1755. mladi Kant, koji je u svojoj smeloj Opštoj Istoriji Prirode i Teoriji neba
pretresao, po Njutnovim principima, ne samo “uređenje “, već i “mahiničko poreklo cele
vasione”. Veličanstvenom “Système du monde “ od Laplasa, koji je nezavisno od Kanta došao
na iste misli o postanku sveta, utvrđena je 1796. ova nova “Mècanique cèleste “ tako sigurno,
te je izgledalo, da devetnaestom veku na ovoj najvećoj oblasti sveta ništa više ne preostaje. Ali i
njemu pripada slava što ]e i ovde otkrio sasvim nove puteve i beskrajno proširio naš pogled u
universum. Sa pronalaskom fotografije i fotometrije, a naročito spektralne analize (od Bunzena i
Kirhova, 1860.) zavedena je u Astronomiju Fizika i Hemija, čime smo dobili kosmološke
zaključke od najvećeg značaja. Iz toga se izvodi sa sigurnošću, da je materija u celom kosmosu
ista, i da njena fizička i hemijska svojstva na najudaljenijim zvezdama nekretnicama nisu
drukčija, od onih na našoj zemlji.
Celokupno monističko ubeđenje, o fizičkom i hemijskom jedinstvu beskrajnog
kosmosa, koje smo time zadobili, sigurno pripada najdragocenijim očitim saznanjima, za koje
imamo zablagodariti Astrofizici, onoj novoj veoma interesantnoj grani Astronomije. Ništa manje
nije važno, pomoću nje dobiveno saznanje, da isti zakoni mehaničkog razvića vladaju isto
onako u beskrajnom universumu, kao i na našoj zemlji. Silna, opšta metamorfoza kosmosa vrši
se isto onako neprekidno u svima delovima beskrajnog universuma, kao i u geološkoj istoriji
naše zemlje; isto onako u Filogeniji njenih stanovnika, kao u istoriji naroda i u životu svakog
pojedinog čoveka. Na izvesnim delovima kosmosa vidimo našim usavršenim durbinima velike
maglene mrlje, koje se sastoje iz usijanih, veoma lakih gasnih masa; mi ih smatramo kao klice
novih svetskih tela, udaljene milijarde milja, a nalaze se u prvom stadiumu razvića. Kod
izvesnog dela ovih “zvezdanih klica” verovatno hemijski elementi još nisu razdeljeni, već su
zbog strahovito visoke temperature (preko nekoliko miliona stepeni!) sjedinjeni u pra–element,
(protil); možda tu delom nije razdeljena ni prvobitna “supstancija “ na “masu i eter”. Na
drugim krajevima universuma susrećemo zvezde, koje su hlađenjem postale usijano tečne,
druge, već ukočene; njihov stupanj razvića možemo približno odrediti pomoću njihove
raznolike boje. Za tim opet vidimo zvezde, koje su opkoljene prstenjem i mesecima kao naš
Saturn; mi poznajemo u svetlom maglovitom prstenu klicu novog meseca, koja se odvaja od
matere planete, kao ona od sunca.
O mnogim “nekretnicama” čija svetlost putuje hiljadama godina, dok do nas dođe,
smemo sa sigurnošću uzeti, da su sunca, kao i naše sunce, i da su opkoljena planetama i
mesecima, slično našem sunčanom sistemu. Možemo i dalje pretpostaviti, da se hiljada tih
planeta nalazi na sličnom stupnju razvića na kom se nalazi naša zemlja, tj. u ono doba starosti, u
kome i temperatura površine, u kome se voda nalazi između tačke mrženja i tačke ključanja,
dakle egzistencija kapljičave tečne vode. Time je data mogućnost ugljeniku da i tamo, kao i kod
nas na zemlji, pravi s drugim elementima složena jedinjenja i da se iz njihovih azotnih
jedinjenja razvije plazma, ona čudna “živa supstancija “, koju priznajemo kao jedinog
sopstvenika organskog života. Monere (npr. hromocee i bakterije), koje se sastoje samo iz takve
primitivne protoplazme, i koje su postale iskonskim stvaranjem (arhigonijom) iz onih
nitrokarbinata uzimaju i na drugim planetama isti tok razvića, kar i na našoj; iz njihovog
plazmatičkog tela postaju izdvajanjem unutrašnjih jedra od spoljneg ćeličnog tela najprostije
žive ćeluce. Analogija u životu sviju ćelija – kao u plazmodomih biljnih ćelija, tako i kod
plazmofagih životinjskih ćelija – opravdava zaključak, da se i dalja Filogeneza odigrava na
mnogim zvezdama kao i na našoj zemlji, pretpostavljajući uvek iste uske granice temperature, u
kojima voda ostaje kapljičavo tečna; na usijano tečnim kosmičkim telima, gde se voda nalazi
samo u parnom stanju, i na ukočenim, gde POSTOJI ledeno stanje, organski život jeste potpuno
139
nemoguć.
Indentičnost Filogenije. Analogija filogenetičkog razvića, koju smemo predpostaviti
kod mnogih zvezda na istom biogenetičkom stupnju razvića, daju prirodnoj konstruktivnoj
fantaziji široko polje za šarene spekulacije. Njihov omiljen predmet jeste odavno pitanje, ima li
ljudi ili njima sličnih, možda razvijenijih, organizama na drutim zvezdama? Između mnogih
spisa, koji pokušavaju da odgovore na ovo pitanje, veoma je rasprostranjeno delo pariskog
astronoma kamila Flamariona; oni se odlikuju kako bogatom fantazijom i živim izlaganjem,
tako i žalosnim nedostatkom kritike i bioloških znanja. U koliko smo sposobni danas da
odgovorimo na to pitanje, možemo ovo izneti: 1. Sasvim je verovatno, da se biogenetički proces
odigrava i na nekim planegama našeg sistema (Marsu i Veneri) i mnogim drugim planetama
drugih sunčanih sistema, slično onome na našoj zemlji; najpre arhigonijom postaju proste
monere, a iz njih jednoćelični protisti (najpre plazmodome prabiljke, a docnije plazmofage
praživotinje). II. Verovatno da su iz tih jednoćeličnih protista postali, u daljem toku razvića,
najpre socijalni ćelični savezi (cenobie) a docnije biljke i žavotinje sa tkivom (metafite i
metazoe III. Dalje je verovatno, da su u biljnom carstvu postate najpre talofite (alge i gljive),
docnije diafite (mahovina i paprat), najposle antofite (gimnosperme i angiosperme cvetonoše.
IV. I to je tako verovatno, da je u životinjskom carstvu biogenetički proces prošao slična tok, da
se iz blasteade (katalakta) razvile najpre gastreade, a iz njih niže životinje (celenterije), docnije
više (celomarija). V. U pitanjuje, dali su pojedine grupe ovih viših životinja (kao i viših biljaka)
prošle sličan tok razvića kao na našoj zemlji. VI. Naročito je sasvim nesigurno, da li postoje
kičmenjaci gde osim zemlje, da li se iz filetske metamorfoze, u toku miliona godina, razvili
sisari, na vrhu njegovom čovek, kao na našoj zemlji; potom bi se i tamo morale da obnove
milioni transformacija, kao i ovde. VII. Naprotiv, mnogo je verovatnije, da su se i na drugim
planetama razvili drugi tipovi viših životinja i biljaka, koji su nepoznati našoj zemlji, možda su
takođe i neke više životinjske grupe, koje po sposobnostima prelaze kičmenjake, viša bića, koja
inteligencijom i moći mišljenja daleko prevazilaze nas ljude na zemlji. VIII. Izgleda nemoguće,
da ćemo mi ljudi ikad s tim stanovnicima drugih planeta doći u direktan dodir zbog velike
daljine naše zemlje od drugih kosmičkih tela i zbog otsudnosti neophodnogjatmosferskog
vazduha u širokom kosmičkom prostoru, koji je ispunjen samo etrom.
Dok se verovatno mnoge zvezde nalaze na sličnom biogenetičkom stadiumu razvića,
kao i naša zemlja (od najmanje sto miliona godina), druge se bliže svojoj “planetarskoj starosti”,
svome kraju, koji predstoji i našoj zemlji. Zračenjem toplote u hladni kosmički prostor
temperatura se postepeno snižava i sva kapljičasto tečna voda prelazi u ukočeni led; time
presgaje i mogućnost organskog života. Istovremeno sve se jače skuplja masa rotirajućih
kosmičkih tela; njihova se brzina okretanja menja postepeno. Putanje kružećih planega bivaju
sve manje, kao i meseca, koji ih opkoljavaju. Najposle meseci se survavaju u planete, a one u
sunca, iz ko|ih su i postale. Rasuta masa sudarenih svetskih tela rastura se slobodno po
beskonačnom kosmičkom prostoru; tada počinje iznova večna igra postajanja sunaca.
Veličanstvena slika, koju nam iznosi pred naše duhovne oči moderna Astrofizika,
otkriva nam večno postajanje i nestajanje bezbrojnih svetskih tela, periodičnu promenu raznih
kosmogenetičkih stanja, koje vidimo uporedo u universumu. Dok se na jednom mestu
beskrajnog kosmičkog prostora iz difuzne maglene fleke razvija nova svetska klica; na drugom
veoma udaljenom mestu zgušnjava se u rotirajućoj lopti tečno usijane materije; na ekvatoru
treća odvaja prstenove, koji se skupljaju u planete; četvrta je već postala moćno sunce, čije su
planete opkoljene drugim pratiocima, mesecima itd. Između njih jure u svetskom prostoru
milijarde malih svetskih tela, meteori i komete, prividno kao lutalice ukrštaju njihove putanje i
od kojih se svakodnevno veliki broj survava u njih. Pri tom se stalno polako menja vreme
optoka i putanje svetskih tela koje jure. Ohlađeni meseci survavaju se u svoje planete, a one u
svoja sunca. Dva udaljena sunca, možda već ukočena, sudaraju jedno na drugo s ogromnom
snagom i raspadaju se u magličastu masu. Pri tom se razvijaju tolike količine toplote, da
magličasta mrlja postaje iznova usijana, stara igra ponova se ponavlja. U ovom perpetum
mobile ostaje večno nepromenljiva beskrajna supstancija universuma, suma njene materije i
140
energije večno nepromenljiva, a y beskrajnom vremenu večno se ponavlja periodična promena
postojanja sveta, metamorfoza kosmosa. Vlada je svemoćnog zakona o supstanciji.
II. Progres u Geologiji. Zemlja i njen postanak postala je mnogo docnije predmet
naučnog ispitivanja od neba. Bezbrojne Kosmogenija starog i novog doba teže da dadu
obaveštenja o postanku zemlje kao i o nebu; ali mitološka odeća, kojom se one sasvim
zamotavaju, odmah izdaje njihovo poreklo iz pesničke fantazije. Među svima mnogobrojnim
pričama o stvorenju, koje nam iznosi istorija religije i kulture, zadobila je nad svima ostalim
prvenstvo Mojsijeva Istorija Postanja, koje nam ona priča u prvoj knjizi. Ona je postala poznata
tek dugo posle smrti Mojsijeve (verovatno na 800 g. docnije); njeni su izvori većim delom
mnogo stariji i svode se na asirske, vavilonske i indijske priče. Ova jevrejska priča o stvorenju
sveta dobila je najveći uticaj time, što je prenešena u hrišćansku veroispovest i slavila se kao
“božja reč”. – Istina, još na 500 g. pre Hrista objašnjavali su grčki natur filosofi prirodni
postanak zemlje na isti način, kao i drugih svetskih tela. Još onda je Ksenofon iz Kolofona
upoznao okamenjavanja u njihovoj pravoj prirodi, koja su docnije zadobila veliki značaj; –
veliki slikar Leonardo de Vinči u 15. veku tumačio je ove petrefakte kao fosilne opstanke
životinja, koje su živele u ranije doba zemljine istorije. Ali autoritet biblije, naročito mit o
potopu spreči svaki dalji napredak pravog saznanja i brinuo se, da Mojsijeva priča o postanju
sveta važi sve do polovine 18. veka. U krugovima ortodoksnih teologa važi ona još i danas. Tek
u drugoj polovini 18. v. nezavisno od toga otpočeše naučna ispitivanja o građi zemljine kore i iz
toga su izvedeni zaključci o njenom postanku. Osnivači Geognozije, Verner u Frajburgu tvrdio
je, da su ove stene postale iz vode, dok su Foat i Huton (1788.) tačno uvideli, da ovo poreklo
imaju samo sedimentarne, iz petrefakta postale stene, a vulkanske i plutonske planinske mase
postale su očvršćivanjem vatrenotečnih masa.
Ogorčena borba, koja je nastala između neptunske i plutonske škole, trajala je prve tri
decenije 19. veka. Ona se tek završila kad Karl Hof (1822.) osnova princip aktualizma, koga je
Šar Liel sproveo s najvećim uspehom za ceo prirodni razvitak zemlje. Njegovi “Principi
Geologije” (1830.) doprineli su da se konačno prizna veoma važna nauka o kontinuitetu
preobražaja zemlje, nasuprot Kivijevoj teoriji o katastrofama. Paleontologija, koju je Kivije
zasnovao (1812.) svojim delom o fosilnim kostima, postade ubrzo najvažnijom pomoćnom
naukom Geologije, a već se oko sredine 19. veka razvila toliko, da su utvrđene glavne periode u
istoriji zemlje i njenih stanovnika. Sada je sa sigurnošću utvrđeno da je tanak sloj zemljine kore,
kao očvrsla površina vatrenotečne planete, čije se postepeno hlađenje i skupljanje neprestano
vrši. Nabiranje očvrsle kore, “reakcija vatrenotečne zemljine unutrašnjosti protiv ohlađene
zemljine kore” a najpre besprekidno geološko dejstvo vode, jesu prirodni aktivni uzroci, koji
svakodnevno rade na laganom preobražaju zemljine kore i njenih planina.
Za tri neobično važna rezultata opšteg značaja zahvalni smo sjajnom progresu novije
Geologije. Prvo, time su isključena sva čuda iz zemljine istorije, svi vanprirodni uzroci pri
stvaranju planina i obrazovanju kontinenata. Drugo, što je jako proširen naš pojam o dužini
ogromnog vremena, koje je proteklo od njihovog postanka. Danas znamo da je bilo potrebno za
stvaranje ogromnih planinskih masa paleozojskih, mezozojskih i celozojskih formacija ne
mnogo hiljada godina, već mnogo miliona godina (mnogo više od stotine). Treće, znamo danas,
da sva mnogobrojna, u ovim formacijama postala okamenjavanja, nisu čudne “igre prirode”,
kao što se to verovalo pre 150 godina, već okamenjeni ostatci organizama, koji su živeli u
ranijim periodama zemlje, a postali laganim preobražajem iz prethodnih nizova predaka.
III. Progres u Fizici i Hemiji, Bezbrojna otkrića, koje su ove osnovne nauke učinilz u
19. veku, jesu opšte poznata i njihova praktična primena u svima granama čovekovog kulturnog
života tako je jasna, da nemamo potrebe ovde navoditi pojedinosti. Pre svega primena parne i
električne snage udarila je 19. veku karakteristični “pečat mašinizma”. Ali je isto tako važan
kolosalni progres anorganske i organske Hemije. Sve oblasti naše moderne kulture, medecina i
tehnologija, industrija i zemljoradnja, rudarstvo i šumarstvo, prevoz na suvu i vodeni saobraćaj,
kao što je poznato, toliko su unapređeni u toku 19. veka, naročito u drugoj polovini, – da se naši
dedovi iz 18. veka ne bi umeli naći u ovom stranom svetu. Ali je dragocenije i dublje ogromno
141
teorisko proširenje našeg prirodnog saznanja za koje imamo da zablagodarimo osnivanju
zakona o supstanciji. Pošto je Lavoazije (1789.) postavio zakon o održanju materije i Dalton ga
pomoću njega utvrdio (1808.) teorijom o atomima, beše otvoren put modernoj Hemiji, na kome
je ona u nagloj pobednoj trci zadobila značaj, za koji se ranije nije naslućivalo. To isto vredi i za
Fiziku u pogledu zakona o održanju energije. Pronalazak istoga od Roberta Majera (1842.) i
Hermana Helmholca (1847.) označava za ovu nauku novu periodu najplodnijeg razvića: jer je
tek sada bila Fizika u mogućnosti, da shvati universalno jedinstvo prirodnih snaga i večnu igru
bezbrojnih prirodnih procesa pri kojima se u svakom trenutku jedna snaga može pretvoriti u
drugu
IV. Progres u Biologiji. Ogkrića u Biologiji prevazišla su ona veličanstvena i, za naše
celokupno gledište na svet, značajna otkrića, koja su učinile Astronomija i Geologija; da,
smemo reći, da od mnogobrojnih grana, u kojima se ponovo razvila ova obimna nauka o
organskom životu, najveći deo uopšte postao je tek u toku devetnaestoga veka. Kao što smo
videli u prvom delu, u njemu sve grane Anatomije i Fiziologije, Botanike i Zoologije,
Ontogenije i Filogenije mnogobrojnim otkrićima i pronalascima obogaćene su tako mnogo, da
današnje stanje našeg biološkog znanja prevazilazi mnogo ono od pre sto godina. Tako važi
najpre kvantitativno za kolosalni porast našeg pozitivnog znanja na svima pomenutim oblastima
i njihovim pojedinim delovima. Ali to važi isto toliko, i još više, kvalitativno za udubljivanje
našeg razumevanja bioloških pojava, za naše saznanje njihovih aktivnih uzroka. Ovde je pre
sviju odneo pebedu Čarls Darvin (1859.); on je svojom “teorijom selekcije” rešio veliku tajnu
sveta o “organskom stvaranju”, o prirodnom postanku bezbrojnih životnih oblika postepenim
preobražavanjem. Istina, već na 50 god. pre njega, pronašao je veliki Lamark (1809.) da put
ovih transformacija počiva na uzajamnom uticanju nasleđa i prilagođivanja, samo mu je tada
nedostajao još princip selekcije, a naročito dublji pogled u pravu suštinu organizacije, koji je
dobiven docnije osnovanjem istorije razvića i teorije o ćelijama. Pošto smo u glavnom
obuhvatili rezultat ove i drugih disciplina, i našli rešenje za njihovo jednostavno razumevanje u
Istoriji porekla organizama, došli smo do potvrde one monističke Biologije, čije sam principe
pokušao da postavim u svojoj “Generalnoj Morfologiji “ (1866.).
V. Progres u Antropologiji. Nesumnjivo, ispred sviju nauka stoji prava nauka o
čoveku, Antropologija. Reč starog mudraca: “Čoveče, poznaj sebe samoga “ (Homo, nosce te
ipsum) i druga čuvena reč: “čovekje merilo svih stvari” od starine se priznaju i primenjuju. Pa
ipak je ova nauka – u najširem smislu te reči – bila duže od sviju drugih u lancima tradicije i
sujeverja. Mi smo videli u prvom odseku, kako se i polako i docno razvilo znanje o čovečijem
organizmu. Jedna od njenih najvažnijih grana, Istorija klice, zasnovana je tek 1828. (Ber), a
druga, ne manje važna, nauka o ćelijama tek 1838. (Švan). A još je docnije rešeno “pitanje svih
pitanja” velika tajna o “poreklu čoveka “. Ma da je još Lamark (1809.) pokazao put za pravilno
rešenje njegovo i tvrdio poreklo “čoveka od, majmuna”, ipak je tek Darvinu pošlo za rukom da
dokaže ovo tvrđenje; a tek je Hekslije spojio najvažnije dokaze u svom “Svedočanstvu za mesto
čoveka u prirodi”. Ja sam za tim pokušao u svojoj Antropologiji (1874.) da izložim u istorijskoj
vezi ceo niz predaka kroz koje je naš rod prošao u toku mnogih miliona godina iz životinjskog
carstva.

142
ZAKLjUČAK

Broj tajni sveta sa navedenim progresom pravog prirodnog saznanja, neprekidno opada
u toku 19. veka; njih možemo svesti zaključno na jednu obimnu univerzalnu tajnu, na problem
supstancije. A šta je upravo najdublji uzrok ovog svemoćnog svetskog čuda, koga realistički
prirodnjak proslavlja kao prirodu ili universum, idealistički filosof kao supstanciju ili kosmos, a
pobožni verni kao tvorca ili boga? Možemo li danas tvrditi, da je divni progres naše moderne
Kosmologije rešio ovu “tajnu supstancije” ili da li je nas bar približio njenom rešenju?
Prirodno, odgovor na ovo zaključno pitanje jeste veoma različit, odgovarajući gledištu
upitanog filosofa i njegovom empiričkom poznavanju realnog sveta. Odmah možemo dodati, da
i danas stojimo onako daleko i bez razumevanja prema najprisnijem biću prirode, kao
Anaksimander i Empedokle pre 2400 godina, kao Spinoza i Njutn pre 200 god., kao Kant i Gete
pre 100 godina. Šta više moramo odgovoriti, da nam je ova naročita suština supstancije sve
čudnovatija i zagonetnija, u koliko dublje ulazimo u saznanje njenih atributa, materije i energije,
u koliko više saznajemo dublje njene bezbrojne forme pojava i njihovo razviće. Šta se kao
“stvar po sebi “ nalazi pozadi saznatih pojava, to mi danas još ne znamo. Ali, šta se nas uopšte
tiče ta mistična “stvar po sebi”, kad nemamo nikakvo sredstvo za njeno ispitivanje, kad jasno i
ne znamo postoji li ono ili ne ? Stoga ostavljamo neplodno mozganje o ovom idealnom bauku
“čistim metafizičarima” i u mesto toga radujemo se kao “pravi fizičari” snažnom realnom
progresu, koga je stvarno izvojevala naša Monostička NaturFilosofija.
Sve druge napretke i otkrića minulog “velikog stoleća” prevazilazi snažni, sveopšti
zakon supstancije, “osnovni zakon o održanju materije i energije”. Fakat, da je supstancija
svuda potčinjena večnom kretanju i preobražaju, obeležava istovremeno taj zakon kao
univerzalni zakon pazvića. Pošto smo utvrdili ovaj najviši prirodni zakon, a sve druge njemu
potčinili, dospeli smo do uverenja o univerzalnom jedinstvu prirode i večnoj važnosti prirodnih
zakona. Iz mračnog problema supstancije razvija se jasan zakon o supstanciji. Monizam
kosmosa, koga na tome zasnivamo uči nas o bezizuzetnoj važnosti “večnih, hladnih, velikih
zakona” u celom universumu. On time ruši tri velike centralne dogme dosadanje dualističke
Filosofije, ličnog boga, besmrtnost duše i slobodu volje.
Mnogi od nas gledaće sa živim saučešćem ili baš sa dubokim bolom na propast
bogova, koji su bili našim dragim roditeljima i pretcima najviše duhovno blago. Ali mi se
tešimo pesnikovom rečju:
„Staro se ruši, menja se vreme,
a nov život cveta na ruševinama!"
Staro gledište na svet idealističkog dualizma tone u ruševinama sa svojim mističkim i
antropističkim dogmama; ali se nad tim ogromnim poljem ruševina rađa visoko i prekrasno
novo sunce našeg realnog Monizma, koji nam otvara divni hram prirode pun lepota. U čistom
kultu “istine, dobrog i lepog”, koji čini srž naše nove monističke religije, nalazimo bogatu
zamenu za izgubljene antropističke ideale “boga, slobode i besmrtnosti”.
U ovom raspravljanju “tajni sveta”, ja sam oštro naglasio svoje konzekventno
monističko gledište i jasno istakao suprotnost prema dualističkom gledištu na svet, koje i danas
vlada. Pri tom se naslanjam na odobravanje svih modernih prirodnjaka, koji opšte imaju
naklonost i hrabrost za ispovedanje zaokrugljenog filosofskog ubeđenja. Ali ja ne bih želeo da
kažem zbogom svojim čitaocima pre, no što pomirljivo ne naglasim, da se ova oštra suprotnost
pri konzekventnom mišljenju ublažava do izvesnog stupnja, čak se dovodi do izvesne
harmonije. Pri potpuno doslednom mišljenju, pri ravnomernoj primeni najviših principa na
celokupnu oblast kosmosa – organske i anorganske prirode – približavaju se suprotnosti teizma i
panteizma, vitalizma i mehanizma toliko, da se već dodiruju. Istina, dosledno je mišljenje uvek
retka prirodna pojava! Veliki bpoj svih filosofa desnom rukom hvata čisto, na iskustvu
osnovano, znanje, a istovremeno levom čvrsto drži mistično verovanje, koje se zasniva na
otkrovenju. Za ovaj kontradiktoran dualizam ostaje karakterističan konflikt između čistog i
praktičnog uma u kritičnoj Filosofiji najvišeg novijeg mislioca Emanuela Kanta.
143
 Uvek je bio mali broj onih mislioca, koji su hrabro savlađivali ovaj dualizam i obraćali
se čistom monizmu. To važi kako za konzekventne idealiste i teiste, tako i za dosledne realiste i
panteiste. Stapanje prividnih suprotnosti, a c time i progres za rešenje osnovne tajne sveta,
približava nam svake godine sve bliže, sve jače rastenje prirodnog saznanja. Stoga se može
nadati, da će dvadeseti vek, koji počinje, sve više suprotnost izglačavati, razvićem čistoga
monizma rasprostrti u široke krugove priznato jedinstvo gledišta na svet. Naš najveći pesnik i
mislilac, čiji smo sto pedeseti rođeni dan, proslavili 1899., Volfgang Gete, dao je još u početku
devetnaestoga veka ovoj monističkoj Filosofiji najsavršeniji poetski izraz u svojim besmrtnim
pesmama: Faust, Prometej, Bog i svet:

„Okreće se kolo smrti, Na svakog će doći red! To je zakon neminovni, Zakon ladan – kao led!
Antinomije Emanuela Kanta.

PREGLED NAJVAŽNIJIH UNUTRAŠNJIH SUPROTNOSTI U GLEDIŠTU NA SVET

NAJVIŠE NOVIJE FILOSOFIJE.

Kant I. Fizičar (monist)

1. Postoji samo jedan svet u kome se sve vrši prema stalnim zakonima, kas štoje gravitacija;
njegov „poslednji uzrok" ostaće nepoznat.
2. U kosmosu uopšte vlada čvrsti prirodni zakon, nigde samovolja apsolutne slobode.
3. „Samo je u iskustvu istina. " Unutrašnjost materije, ili stvar po sebi jeste uobraženje,
negativni, bez sadržine, graničan pojam.
4. Našem iskustvu nepristupačan je neki nematerijalni duhovni svet, ta vazdušasta slika
fantazije.
5. Nema pozitivnih, našem zdravom razumu pristupačnih, dokaza za biće boga; prazna vera u
njega (bez mogućne predstave jeste čisto maštanje).
6. Nema pozitivnih, našem zdravom razumu pristupačnih dokaza za besmrtnost duše.
7. Nema pozitivnih, našem razumu prisutnih, dokaza za slobodu volje; kategorički imperativ
jeste čista dogma.
8. Vera (dogma) se mora odbaciti da bi se napravilo mesto znanju (kritičkom razumu).

Kant I. Ateist s čistim umom.

Kant II. metafizičar (dualist)

1. Postoje dva sveta, jedan prirodni, koji se može saznati (mundus sensibilis) i duhovni svet,
koji se ne može saznati (mundus intelligibilisLucus a non lucendo !!)
2. U prirodi vlada apsolutna nužnost, a y duhovnom svemu apsolutna sloboda.
3. Priroda se može saznati iskustvom samo kao pojava. A stvar po sebi, njeno naročito
unutrašnje biće, jeste skriveno i ne može se saznati
4. Nas vera ubeđuje o egzistenciji nematerijalnog duhovnog sveta („moralna svest u nama").
5. O bogu nemamo ni pozitivnih ni negativnih predstava; ali moramo verovati u njegovu
egzisšenciju (bez određene predstave razuma! na osnovu „unutrašnjeg iskustva").
6. Duša mora da je besmrtna, jer nas u to uverava naša svest (nadahnuće!)
7. „Moralni zakon u nama" (kategorički imperativ) ubeđuje nas o slobodi volje i jeste opšta
važeća norma.
8. Znanje (zdrav razum) mora se napustiti, da bi se napravilo mesto veri(praktičnom umu).

Kant II. teist

bez čistog uma.

144
Suprotnost osnovnih principa.

NA OBLASTI MONISTIČKE I DUALISTIČKE FILOSOFIjE

1. Monizam (jednostavno gledište na svet): materijalni telesni svet i nematerijalni duhovni svet
čine jedan nedeljivi i sveopšti universum.
2. Panteizam (i ateizam) deus intramundanus: bog i svet čine jednu supstanciju (materija i
energija jesu nedeljivi atributi)
3. Genetizam (evolucionizam, Teorija razvića: kosmos (universum) je večan i beskrajan nikad
stvoren i razvija se prema večnim prirodnim zakonima
4. Naturalizam (i racionizam); zakon supstancije: (održanje materije i energije) vlada svima
pojavama bez izuzetka; sve ide s prirodnim stvarima.
5. mehanizam (i hilocoizam) nema nikakve naročite životne snage, koja bi bila nezavisnz i
odvojena od fizičkih i hemijskih snaga.
6. Tanatizam (vera u smrtnost): čovečja duša nije neko zasebno, besmrtno biće, već je postalo
prirodnim putem iz životinjske duše, kompleks moždanih funkcija.
1. Dualizam (dvojno gledište na svet); materijalni telesni svet i nematerijalni duhovni svet jesu
dve potpuno odelite oblasti, jedna od druge potpuno nezavisne
2. Teizam (i deizam) deus extramundanus: bog i svet jesu dve raznolike supstancije (materija i
energija jesu delom svezane).
3. Kreatizam (demjurgika), nauka o stvorenju: kosmos (univerzum) niti je večan ni pak
beskrajan, već ga je bog jednom (ili više puta iz ničega stvorio).
4. Supranaturalizam (i misticizam): zakon supstancije vlada samo jednim delom prirode; od
njega su nezavisne pojave duhovnog života ijesu vanprirodne.
5. Vitalizam (i teleologija): životna snaga (vis vitalis) vlada u organskoj prirodi celishodno
nezavisno od fizikalnih i hemiskih snaga.
6. Atanizam (vera u besmrtnost): čovečija je duša samostalno, besmrtno biće, van prirode
stvoreno, delom ili gotovo sasvim nezavisno od moždanih ćelija.

Teorija saznanja

SUPROTNOST DVA PUTA ZA SAZNANJEM ISTINE.

MONISTIČKA TEORIJA I DUALISTIČKA TEORIJA SAZNANJA.

1. Saznanje je prirodni proces, nije čudo

2. Saznanje kao prirodni proces podleži univerzalnom zakonu o supstanciji
3. Saznanje je čisto fiziološki proces, čiji je anatomski organ mozak.
4. Deo čovečijeg mozga, u kome se isključivo vrši saznanje, jeste prostorno, ograničeno polje u
moždanoj kori, mislenom organu, fronema.
5. Organ saznanja ili fronema sastavljena je iz centara asocijacije, a različan je naročitom
histološkom gpađom od susednih motornih i senzornih centara kore velikog mozga, s kojima je
u spoju i naizmeničnom dejstvu.
6. Bezbrojne ćelije, koje čine frenomu – fronetalne ćelije – jesu osnovne organele procesa
saznanja; mogućnost saznanja počiva u njihovom normalnom fizičkom sklopu i hemijskom
sastavu.
7. Fizički proces saznanja sastoji se u spoju ili asociji predstava čiji je pra–izvor u spoljnim
čulnim utiscima koji posredno ili neposredno idu čulnim centrima.
8. Saznanja su dakle data prvobitno u iskustvu, pomoću čula saznanja; delom direkt
(neposredno iskustvo, opažanje i eksperiment u sadašnjosti) delom indirektno (istorijska
iskustva prošlosti). Sva su saznanja, (pa i matematička) prvobitno empiričkog porekla, a
posteriori.
145
1. Saznanje je vanprirodni proces, čudo.
2. Saznanje kao trancendentni proces ne zavisi od zakona supstancije.
3. Saznanje delom, ili gotovo sve, nije fiziološki proces.
4. Deo čovečijeg mozga, koji tobož vrši saznanjs, u stvarije samo instrument, koji pravi duhovni
proces spoljnom pojavom.
5. Organ saznanja ili fronema (suma asocionih cen
tapa) ima samo značaj jednog dela uničkog instrumenta kao i susedni, senzorni i motorni centri;
njima upravlja „duh".
6. Bezbrojne fronetalne ćelije, – kao mikroskopski osnovni delovi froneme, jesu ista potrebna
oruđa procesa saznanja, ali ne i njihovi normalni faktori već samo finiji sastavni delovi
instrumenta, zavisni od nematerijalnog duha.
7. Metafizički proces saznanja sastoji se iz spoja ili asocijacija predstava, koje možemo samo
jednim delom svesti na čulne utiske, a delom na vančulne, transcendentne procese.
8. Saznanje se dakle deli na dve klase: empiričko a posteriori, dobijeno iskustvom, i
transcendentno, a priori, nezavisno od svakog iskustva. U ovo drugo spada Matematika, čiji se
stavovi odlikuju apsolutnom sigurnošću od empiričkih istina. Prvi rang zauzimaju saznanja a
priori.

146
SADRŽAJ:
I. Antropološki deo: ČOVEK
1. Tajne sveta
2. Građa našega tela
3. Naš život
4. Istorija naše klice
5. Istorija našega porekla

II. Psihološki deo: DUŠA

6. Suština duše
7. Stupnjevi duše
8. Ontogeneza duše
9. Filogeneza duše
10. Svest duše
11. Besmrtnost duše

III. Kosmološki deo: SVET

12. Zakon o supstanciji
13. Istorija razvića sveta
14. Jedinstvo u prirodi
15. Bog i svet

IV. Teološki deo: BOG

16. Znanje i vera
17. Nauka i hrišćanstvo
18. Naša monistička religija
19. Naša monistička Etika
20. Rešenje tajni sveta

Zaključak. Anti Kant

Teorija saznanja

147