24.5.2019.

Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

Још Направи блог Пријави ме

Signalizam: manifesti, studije,

eseji, prikazi
Translate
Friday, August 14, 2009
Odaberite jezik
POEZIJA I AVANGARDA
Pokreće Prevoditelj
dr Veselin Ilić

Popular Posts
SIGNALIZAM – BIBLIOGRAFIJA
(O poetici i poeziji Miroljuba Todorovića)
Nastavak bibliografije signalizma
objavljene u časopisu Signal broj 13 – "I najbolja fotografija već izdaje stvarnost, ona nastaje iz
14, 1996; 15 – 16 – 17, 1997; 18, 1998; izbora i daje granicu onome što je ne poseduje".
19 – 20, 1999 i 21, 20...
Неки облици сигнализма
A.
Јулијан Корнхаузер (Julian Kornhauser)
Технолошка поезија ТОДОРОВИЋ први Ka
пут употребљава овај назив у првом mi
броју Сигнала . Он пише ...
Književnost za decu i
signalizam
O duhu pesničke avangarde
Tihomir Petrović
Književnost za decu se Umetnost (poezija) po sebi je revolucionarna – avangardna.
izdvaja kao zaseban Avangardu ontogenetski određujem kao duh umetnosti, kao
književni sloj s aspekta
čitalačkog doba i s aspekta funkcije
opšte povesno i socijalno svojstvo umetnosti. Avangarda je,
koju ima. Njena... stoga, nerazlučiva od ontologije umetnosti, samoga čina
Avangardni tokovi u književnosti za
decu
umetničkog stvaranja. Ne slučajno upotrebljena je sintagma
Vasilije Radikić U nastojanju da izađu iz "revolucionarna-avangarda", jer je u pojmu umetničke
šabloniziranih, stvaralački avangarde supstituisan i njen socijalni smisao. U samom
neproduktivnih kanona tradicionalne,
„lepe“ književnosti, avangardni...
svom povoju, u činu nastajanja pojam avangarda – u
OD CARMINA FIGURATA vremenu Pariske komune – emotivno i zanesenjački
KA VIZUELNOJ POEZIJI
(ideološki) poistovećuje umetničku i političku avangardu.
Prof. dr Dagmar
Burkhart ( Univerzitet Avangardni stvaraoci umetnosti su na pariskim barikadama,
Meinheim) Na srpskim ali njihove stvaralačke energije, kao i umetnika koji
primerima od Baroka do
naših dana Svojim nastojanjima da
učestvuju u Oktobarskoj revoluciji, u Lenjinovom vremenu,
uspostav... gore utopijskim plamenom stvaranja. Otuda u ovom
Zvučna (fonička) poezija naznačenom dihotomnom svojstvu ontologije umetničke
Milivoje Pavlović Zvučanje i značenje
Zvučna poezija je signalistička vrsta u avangarde i avangardne poezije signalizma istovremeno i
kojoj je foničnost sredstvo pesničke nalazim tle povoda za polemičku reakciju Miroljuba
umetnosti zasnovane na...
POEZIJA I AVANGARDA
Todorovića na duže od decenije osporavanja ovoga
dr Veselin Ilić (O poetici i poeziji avangardnog pesničkog pokreta, ponajviše u beogradskoj
Miroljuba Todorovića) "I najbolja književnoj kritici.[1]
fotografija već izdaje stvarnost, ona
nastaje iz iz...
Stvarnost neoavangarde
Pre pune dve decenije objavio sam povodom prve pesničke
Milivoje Pavlović Neoavangardna zbirke M. Todorovića "Planeta" tekst pod naslovom
umetnost, sagledana u svetlu savremene "Avangardni pesnik Miroljub Todorović".[2] Očigledno je da
teorije, očituje se kao izraz složenih
društveno-istorijskih, egzis... dvadeset godina u aksiološkom smislu može biti i dovoljno-
Poetika srpskog signalizma nedovoljna vremenska distanca, da bi se nepristrasno,
istorično objektivistički, dakle, kritički, moglo svedočiti o
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 1/16
24.5.2019.
Veselin Ilić AVANGARDNA POETIKA
signalizma u srpskoj/jugoslovenskoj
poeziji jeste onaj njen osoben beleg
koji, izvesno, ne može biti zapos...
Klasifikacija signalističkih rodova i vrsta
Milivoje Pavlović 1. Opšti problemi
žanrovske klasifikacije Klasifikovanje
pojava, činjenica i podataka predstavlja
jedan od osnovnih pos...
Total Pageviews
70,683
Links
Blog Miroljuba Todorovica
DNEVNIK SIGNALIZMA
Dnevnik 1989
Ilija Bakić - Blog
Legat Miroljuba Todorovića
MAGIJA SIGNALIZMA - 2016
PLANETA SIGNALIZAMA - Dušan Stojković
Planetarni vidici signalizma
Poetika signalizma - Miroljub Todorović
Projekat Rastko - Signalizam
Rani Signalizam
SIGNALIZAM - Dr ŽIVAN ŽIVKOVIĆ
SIGNALIZAM - POLEMIKE
SIGNALIZAM OKRUGLI STO
SIGNALIZAM U SVETU
SIGNALIZAM-SAVREMENIK
STOLEĆE SIGNALIZMA
Sajt Miroljuba Todorovica
Signalism - Essays
Signalizam Ljubiše Jocića
Slobodan Skerovic, poems and essays
Srpska Wikipedija - Signalizam
Video o signalizmu
Časopis Gradina br. 10, 2005, Vreme
Signalizma
Časopis Književnost 2013
Followers
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html
Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA
uzletima signalističke poezije i poetičkog stvaralaštva M.
Todorovića. U istoriji razvoja misli, teorije o umetnosti,
dvadeset godina je i mala distanca da bi se kritički moglo
prosuđivati o vrednostima i ne-vrednostima avangardne
poezije signalizma. Ali to je dovoljan vremenski prostor da
surogati mišljenja i stvaranja, postanu i predmetno vidljivi
svojim smislom, istinama, porukama – ne – porukama.
Dvadeset godina je dovoljno za biološku mladost čoveka, ali
za jedan teorijski ili umetnički pokret to je sasvim dovoljan
vremenski okvir da se iskaže u svojoj stvaralačkoj toleologiji
ili nestvaralačkom iracionalizmu. Dvadeset godina to je
dovoljan vremenski prostor za potvrdu i negaciju umetničkih
tvorevina, a ponajviše i najlakše poetskih tvorevina.
U kratkoj četrdesetogodišnjoj istoriji našega modernoga,
posleratnog pesništva, Miodrag Pavlović i Vasko Popa – prvi
avangardni pesnici u posleratnoj srpskoj poeziji – zauzimaju
najistaknutije mesto. U ovih poslednjih dvadeset godina uz
njih ravnopravno stoje i tragično preminuli Branko Miljković
i postojani revolucionar pesme Miroljub Todorović. Poezija
V. Pope i M. Pavlovića, to i za najortodoksnije tradicionaliste,
kako u svojoj polemičkoj knjizi pokazuje i M. Todorović, više
nije sporna – obelažava početak trnovitog,
nekonformističkog ali i zvezdanog puta srpske moderne,
avangardne lirike. Poezija Branka Miljkovića, prekinuta
nasiljem pesnika nad svojom poezijom anticipira, sasvim
jasno nove prostore i sazvežđa buduće signalističke poezije.
[3] 1 kao što poezije V. Pope i M. Pavlovića prve obeležavaju
raskid sa socrealističkim poetskim nasleđem početkom
pedesetih godina, tako i avangardna signalistička poezija M.
Todorovića stoji kao osoben umetnički beleg na početku puta
našega savlađivanja hegemonističkog poetskog
evrocentrizma, kome se na pravi način nisu mogli da
suprotstave nadrealizam M. Ristića i K. Popovića, Matica i
Daviča, ni zenitizam Lj. Micića. Otuda se i može smatrati da
poezija V. Pope i M. Pavlovića s početka pedesetih godina i
signalistička poezija iz sredine sedamdesetih godina M.
Todorovića grade simbolički luk emancipacije naše
posleratne moderne poezije. S poezijom ove trojice pesnika
koji grade dugin luk srpske avangardne posleratne poezije
počinje da nestaje ona ne samo vremenska distanca i da se
stvaralački nadilazi ovaj naš ukleti poetski (kulturni)
balkanski prostor; počinje stvaralačko ulivanje i integracija
naše poezije u planetarni svet moderne poezije.
Pesnici nadrealisti, pa i idejno-poetički kontraverzni
zenitizam Lj. Micića, počinju da uspostavljaju poetsku
komunikaciju sa centrima i središtima poetskog stvaranja u
Evropi. Svedočeći ex silentio[4] u ovih dvadeset godina,
signalizam M. Todorovića čini korak dalje: simultano i
nezavisno nastaje na našem tlu kao što se rađa na tlu
Latinske Amerike i Zapadne Evrope. Sa signalizmom na
srpskom kulturnom tlu se ostvaruje, slobodno se može reći,
2/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

Читаоци (20) jedan epohalni prevrat u demetropolizaciji, u

deevropocentrizmu, poetskog i poetičkoga stvaranja u nas.
Dvadeset godina je sasvim bilo dovoljno da se potvrdi
neosporni avangardni habitus signalizma i njegov neosporni
doprinos procesu sekularizacije savremene srpske poezije.
Neosporan je isto tako doprinos signalizma i svojevrsnom
procesu radikalizacije naše avangardne poezije, što je
potvrda revolucionarnog, socijalnog smisla, izuzetno
značajan moment koji se iskazuje u odnosu umetničke
Прати avangarde i socijalne stvarnosti savremenog društva,
kulture.
Duh umetničke avangarde, avangardna teleologija
signalističke poezije ponajviše ustaje protiv duha entropije
tradicionalizma. On je otvorio ne slučajno umetničke
prostore poznate Matićeve poetske kategorije nigdine koja je
semantički najbliža makedonskoj reci idnina (budućnost).
Zato i nije slučajno da D. Matić u času svoga zvaničnog
stupanja u najtradicionalniju instituciju srpske kulture,
nalazi potrebu da govori o avangardi signalizma.[5] Izvesno
je da je D. Maticu bilo sasvim poznato da je novum kao i
novum svakog vida umetničke avangarde svojim utopijskim
prizivanjem nigdine stvaralačkog, vazda suočen s onom
latentnom ali uvek prisutnom entropičnom psihologijom
tradicionalne umetničke svesti. Ona će preduzeti sve, ne
libeći se da se koristi i metodom prećutkivanja, protiv svega
onoga u savremenom umetničkom stvaralaštvu što postavlja
pitanja, što se ne miri sa postojećom umetničkom zbiljom,
protiv utopijskog humanizma avangarde signalizma, koji se,
evo u ovih poslednjih dvadeset godina iskazuje i kao
svojevrsna kritika svega postojećeg u tradicionalnoj i
tradicionalističkoj i posebno nacionalističkoj umetnosti.
Knjiga polemika M. Todorovića "Pevci sa Bajlon skvera" već
u svom površinskom lako vidljivom semantičkom sloju
naslova iskazuje tu razornu kritiku svega postojećeg u
tradicionalističkoj umetničkoj praksi, kritiku apologijske
svesti koja se u tradicionalističkim poetikama iskazuje u
nekritičkom, emotivnom odnosu prema kulturnom nasleđu,
umetničkoj baštini.
Iz smirenog i dostojanstvenog polemičkog diskursa M.
Todorovića iskazuje se ono shvatanje avangardne umetnosti
(poezije) po kojem je avangarda moguća kao neotuđeni duh
umetnosti, kao trajno, neuništivo, stvaralački nepokorno
svojstvo savremene umetnosti (poezije), umetnosti koja je
kritika po sebi. Stoga, samo kada poseduje rodnost kritike,
kada je u umetnosti zastupljena izvorna kritička svest, ona
Blog Archive jeste otelovljenje slobode. I zato postoji objektivirana
► 2010 (4)
istoričnost poznate formule avangardne poetike: umetnost
▼ 2009 (130)
► December (2)
samo ako je avangarda na najpotpuniji način obuhvata
▼ August (128) suštinu umetnosti. Avangarda je nesputano umetničko
MANIFEST APEJRONA stvaralaštvo. A sve ono u umetnosti što u sebi ne nosi duh
JEZIK I NEIZRECIVO
avangarde je najčešće ne-umetnost, kič i blef.[6]
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 3/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA
OSLOBOĐENI JEZIK
Umetnička avangarda po svojini socio-ontološkim
PLANETARNA UMETNOST
POETIKA SIGNALIZMA pretpostavkama imala bi da bude usmerena u budućnost: to
GENEZA SIGNALIZMA je i osnovno estetsko i estetičko značenje poetike signalizma.
SIGNALISTIČKA SCIJENTISTIČKA PEZIJA
APEJRONISTIČKA POEZIJA
Ono što osporavaoci signalističke avangarde očito
STOHASTIČKA POEZIJA zaboravljaju jeste da je umetnička avangarda nezavisna od
VIZUELNA, GESTUALNA I OBJEKT –
POEZIJA
kritike jer je po sebi kritika svega postojećeg u aktualnoj
ZVUK U POEZIJI SIGNALIZMA umetničkoj (stvaralačkoj) zbilji. U izvornoj ontologiji
Poetika signalizma avangarde signalizma je ludička stvaralačka svest. Homo
Nepresušna moć pevanja
Signalizam kao govor žudnje
ludens je neodvojiv od avangarde. Polazno određenje
Trajno vreme: Signalizam avangardne umetničke svesti je njena ludička ontologija, jer,
I demoni i signali; poezija, dakle je to i određenje svih poznatih oblika umetničkog
Osobena dvojezičnost Bogislava
Markovića stvaralaštva u dosadašnjoj istoriji čovečanstva. Poetika
Protejski roman avangardne signalističke poezije briše razlike između
Demonski planetarni signalist
Odsanjani signalizam Slobodana
subjekta i objekta čina umetničkog stvaralaštva. Ona u sam
Škerovića čin stvaranja uključuje i sferu estetske recepcije. To je onaj
Demon signalizma
Egzistencija i umetnost Marine
postupak koji zbunjuje i izbezumljuje protivnike signalizma.
Abramović Signalistička poezija, a na to njeno svojstvo s merom ukazuje
Estetika i etika signalizma i poslednja knjiga M. Todorovića, ukazuje na značaj
Igra, umetnost, religija
Barokna ekskurzija u Vavilon receptivne dimenzije estetskog stvaralačkog akta, koji se
Uvod u signalističku kritiku zbiva u sferi doživljavanja umetničkog dela i u postupku
Teleologija moderne i signalističke
proze – Iskora... intelektualnog (stvaralačkog, kritičkog) zauzimanja stava
Ratnički metod i signalizam primaoca prema delu koje je predmet doživljaja. To je onaj
O grepcu od crvenog mleka i ubicama
pesnika
esencijalni kompendij poetike signalizma po kojem se
O Internetu, Projektu Rastko, prepoznaje nestajanje, uklanjanje granica između subjekta i
Energetskom polju
O Mostu, Mostoborcima,
objekta umetničkog (poetskog) stvaralaštva.
Mostobraniteljima i Mostošo...
Ogled o poeziji i kreativnoj metodi E. Poezija, mit i avangarda
E. Kamingza...
Врсте сигналистичке поезије Racionalna vladavina logosa u savremenoj kulturi, nastoji da
OD CARMINA FIGURATA KA VIZUELNOJ
POEZIJI jednako odstrani duh avangarde iz savremene umetnosti kao
Signalistička utopija što je potisnula mit iz nauke. Ali mit i avangardu u umetnosti
Signalizam i mail-art
Signalistički samizdat
– poeziji i nije moguće obuzdati. Savremena misao o
Signalizam - izazov prestupa umetnosti nije još razložila i relativizirala mitsko i
Put oko kugle, pre pesme avangardno u biću poezije. Otuda i pretpostavka o njihovom
Opstanak evidentnih problemskih
kontinuiteta – mita i avangarde ontogentskom jedinstvu u govoru poezije.
Jezik slike U nedugoj istoriji avangarde savremene umetnosti,
Intermedijalnost u signalizmu i neke
postavke sign... susrećemo sinhronijsku aktuelizaciju mita i avangarde.
Traganje za nepoznatom lepotom Avangarda kao da brani permanentnu aktuelizaciju mita u
Enciklopedija signalizma
Lakim korakom u svim smerovima
savremenoj umetnosti – poeziji. Ali sam čin ovovekovne
U susret novim izazovima aktuelizacije mita u umetnosti je istovremeno i obnavljanje
U opštem jeziku: Vizualije Zvonka
Sarića
avangarde u umetnosti – poeziji. Prisustvo mita u
U klopkama lažnih stvarnosti savremenoj poeziji je takvog stepena da se u izvesnim
Signali u svim vremenima momentima čini da je mitsko jednako poetskom i
Preko granice milenijuma
Ogledi o signalizmu Ljubiše Jocića
istovremeno da bez avangarde nema poezije. Ali, bez poezije
IZMEĐU PLANETA I MITOVA ne bi bilo ni mita ni avangarde. Njihovo jedinstvo koje se u
STRASTVENI ESEJI savremenoj zapadno-hrišćanskoj civilizaciji pokazuje na
Demon i fantom avangarde ili slobode
Vratolomni stiho-slalom mitsko varljive načine, ima svoje pretpostavke u ontologiji
SIGNALIZAM – UMETNOST ukupnog ljudskog stvaralaštva.
ELEKTRONSKOG DOBA
Tumačenje prirode signalizma
Signalistička iskustva: Jezik kao
Savremena hermeneutika mita[7] odgoneta genetske veze i
kreacijski medij... svojstva savremene poezije (književnosti) i mita. Ona stoji
Magija i akcija pred istim, vazda aktuelnim pitanjem o genetskom jedinstvu
Kosmogonijske vizije
Bogatstvo signalističke kreacije mita i poezije. Pitanje koje se postavlja može se različito
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 4/16
24.5.2019.
Stvarnost neoavangarde
Signalizam u obzorju elektronske ere
Klasifikacija signalističkih rodova i
vrsta
Kompjuterska poezija
Stohastička poezija
Šatrovačka poezija
Apejronistička poezija
Signalistička neverbalna poezija
Zvučna (fonička) poezija
Objekt-poezija
Mejl-art
Poetika signalizma
Signalizam Miroljuba Todorovića –
Jedna kosmička s...
Šta je signalizam?
Mejl-art kao signal
Signal – internacionalna revija za
signalistička i...
O principima korelacije kulturnih
kodova na primer...
„Algol“ – ključna knjiga signalizma
Specifičnosti i konvergencije u
signalističkoj poe...
Сцијентизам
Стилистички приступ сигналистичкој
поезији
Неки облици сигнализма
Povodom knjige „Algol“
MIROLjUB TODOROVIĆ I SIGNALIZAM
Signali svakodnevice
Ka planetarnom jedinstvu:
Signalistička aktivnost ...
Signalizam u sistemu kontrakulture
Signali prostora
Signalističko slikarstvo
Signalizam: stil i status
SIGNALIZAM U FONDOVIMA BIBLIOTEKE
SANU
Tri doktorske disertacije o signalizmu
ili Kako sa...
Poetika signalizma
Razmišljanja o signalističkom romanu
ČETVRT VEKA SIGNALIZMA
Mogućnosti elektronske književnosti
INTERAKTIVNOST U ELEKTRONSKOJ
KNjIŽEVNOSTI
Signalizam i elektronska umetnost
Estetičke aporije signalizma
About Me
Slobodan Skerovic
View my complete
profile
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html
Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA
formulisati. Može da se iskaže i u elementarnoj formi; da li je
na početku bila pesma (poezija) – govor ili mit? Kakvi su
genetski odnosi između njih? Kakva je bila prastvarnost tih
odnosa? Po kom su se prioritetu ispoljavali? Da li je
prvobitni govor čoveka po sebi bio avangarda?
Iz karaktera i prirode arhetipova poezije i mita moguće je u
savremenoj umetnosti istraživati i svojstva odnosa mita i
avangarde prema svim oblicima književnog i umetničkog
stvaranja. Dijalektička teorija o umetnosti nastoji da se u
skladu sa marksističkim pogledom na svet odredi prema
mitu i avangardi. Savremene teorije: antropološka,
sociološka, simbolistička, psihoanalitička, strukturalistička,
tipološka gaje velike ambicije i uverenje da su našle potrebne
ključeve za demistifikaciju ovoga odnosa prekrivenog tamom
istorije i zamkama još neodgonetanih tajni čovekovog
bitisanja. Ali savremena teorijska misao o umetnosti vazda
se mora vraćati ovoj dilemi i tražiti istinu o ontogenetskom
jedinstvu govora poezije, mita i avangarde.
Poezija je opstala kao mit borbe za opstanak. U pesmi je
stvoren mit. Mit je bio pesma. Nastajao je i u obliku ritualne
pesme istovremeno s pesmom. Otuda je i tako prisno
drugovanje i privid o jedinstvu pesme, mita i avangarde.
Pesma je nastala istovremeno sa radom. Kao sastavni deo
sinkretičke prakse pesma je bila jedan od značajnijih
njegovih oblika. Rad je bio pesma. Kao i rad, pesma je
sredstvo opstanka. U službi razvoja. Priroda pesme je
radenička, proizvodna, stvaralačka, kao posledica i
konkretni izraz stvaralačkog u radu pesma je neotuđivi deo
savremene kulture, budućnost savremenog društva.
Pesma je bila i sada jeste najkonkretniji izraz žudnje, bola i
radosti; himerični tragač za srećom i srećnom stvarnošću.
Najplemenitiji izraz subjektivnog čovekovog bitisanja u
vremenu. Čovekov nemoćni zov života. Budućnosti kakve
nije bilo u istoriji ali kakve može biti. Da li je to samo iluzija
pesme. To je određenje biti pesme ne samo u estetici i
poetici, već i samoj savremenoj praksi poezije. Pesma je bila i
jeste onaj deo stvarnosti društva, ona projekcija kosmosa bez
koje faktički ne bi bilo moguće ostvariti harmoniju na
ključalom, vulkanskom tlu istorije ljudskoga društva. Ona
kroz galaktičke tmine krči svetlosne puteve čovekovog
prodora ka svom još neodgonetnutom biću, ka tajni jednako
neuhvatljivoj kakva je bila i u vremenima homo
primigeniusa. U času kada je stvaralačka moć homo
sapiensa nemoćna, kada se ne usuđuje njegova imaginacija
da bdi nad omamljujućim ivicama nesmisla – tamo odakle se
rađa i gde počinje čovekova nemoć i gde se opredmećuje
materijalnost nemoći, počinje pesma. Rađa se na mađijskim
granicama irealnog i realnog sveta stvarnosti i istorije. Zato
je njeno biće mađijsko i mitsko u meri u kojoj je i poetsko.
5/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

Jednako u praistoriji i savremenosti. Pesma ne trpi nikakvu

teološku indoktriniranost. Ne robuje mraku religija; prošlih i
budućih sakralnosti. Pesma je u službi budućnosti. Ona je po
sebi teološki sazdana. Njena etika je prevashodno
futurološka. Mit može biti i opstati u pesmi samo kao
najopštija i istovremeno najelementarnija jedinica
komunikacije pesme. Ukoliko se mit ne preda i ne poetizuje,
ukoliko sačuva svoju glavu, poezija je izneverila svoju
autentičnu stvarnost. Njeno orfičko zaveštanje je jasno:
poezija ne služi religiji, ideologiji, mitu. Poezija je poezija za
sebe. U službi stvaralaštva. Ona je ptica razvoja, koja leti ka
budućnosti ljudskog slobodnog stvaranja.
"Da li pesma može da izmeni svet"?, ovo ironično pitanje, u
savremenoj poetici, pripisuje se Gotfridu Benu.[8] Ako
poezija postoji u istoriji, ako je sada tu u stvarnosti ove
civilizacije, ona nema drugih moći: njen je to jedini
nedosegnuti ali stalno dosezani istorijski smisao. Moć
poezije je najmoćnija: može da se ostvaruje onda kada su
drugi konkretni subjekti i institucije moći nemoćni. To je
njena istina. Poezija je mađijska moć ljudskog slobodnog
stvaralačkog govora. Bila je univerzalno .sredstvo
mitologenske prakse arhaičkog čoveka. I zato je priroda
pesme autohtona, zatvorena, integralna. Ne trpi strana tela.
U trajanju njena je priroda prirodom i položajem čoveka u
kosmičkim i njenim galaksijama precizno oformljena. Sve
ostalo u njenom razvoju: magija, mit, igra, muzika, jezik, bilo
je podređeno interesu pesme. U jedinstvu, sinkretizmu, reč –
jezik pomognut magijom i mitom služi poeziji – pesmi.
Dosledna svome biću ona istovremeno samoubilački nastoji
da ih destruira i uništi. Poezija ne trpi nikakvu vladavinu.
Ona je zaljubljenik ritma, pokreta, komunikacije, dakle,
informacije po sebi, u totalnom iskazu. Ni u savremenim
oblicima pesma nije savladala svoju kinetičku prirodu.
Permanentno u istoriji ratoborna prema svojoj prirodi i
protiv nje pesma nesvesno nastoji da obnovi svoj kinetički
govor, svoju kinetičku stvarnost. To je iskonski put kojim
savlađuje mit u svome tkivu. U tom nastojanju pesma se
vraća mraku, ćutnji, negovoru. Na taj način pesma odaje
svoju vitalnu, neiscrpnu i neukroćenu revolucionarnu
energiju. U savremenosti pesma uzima lice arhetipa: želi da
bude starija od reci i mita. Čini to obično u vremenima svoga
klonuća, kada je porobe: mit, religija ili politika, a njena
stvaralačka nemoć nastoji da ubedi svet da više nema
neosvojivih prostora poetskog. A, iluzija je da se svi govori
poezije mogu izgovoriti uvek kada se to želi. To je vreme mita
u poeziji. Tada mit uzurpatorski osvaja njen krvotok i preti
da se nametne kao istinska poetska vrednost. Takva
izdajnička uloga mita nikada nije opstala u poeziji. Njegovo
mitomansko prebivanje u poeziji uvek znači i izdaju poezije.
Mit, kad god to istorijske i stvaralačke okolnosti
dozvoljavaju, nastoji da se nametne kao suština poezije.
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 6/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

Poezija i mit menjaju uloge: pesma postaje zarobljenik mita.

To je igra između njih koja je počela, ali koja nema kraja. Mit
nastoji da kamuflira svoj podređeni položaj time što nastoji
makar i lažno da preuzme ulogu poezije. Kada su u
izmenjenoj ulozi pesma je izvor mita.
Ovo je interpretacija stvarnosti samo jednog odnosa poezije i
mita koji prepoznajemo po tome što nastoji da izbriše
granice između njih i između njih i spoljašnjeg sveta. Ovaj
odnos između mita i poezije (književnosti) može se tretirati i
kao vrednosni odnos između mita i savremene umetnosti i
kulture u celini. U savremenoj teoriji umetnosti zastupljena
su veoma različita shvatanja o ovom odnosu. Ima
protagonista "brisanja granice između mita i literature", ali
nije istovremeno mali broj naučnika i filozofa koji negiraju to
"lažno jedinstvo". Na zapadu su već oformljene i posebne
mitološke škole u istoriji književnosti. Jedan od
najeminentnijih predstavnika mitoloških škola u istoriji
književnosti je ona koja se oformila na univerzitetima
Amerike.[9] Pomenimo samo shvatanje mita Džozefa
Kembela na koje je u najvećoj meri uticala Jungova teorija o
kolektivno nesvesnom: mit je tumačenje istine zaogrnute u
veo tajne. Preobraćanje iz činjenice u mit beskrajno je
fascinirajuće. To fascinirajuće pokazuje se i u pretakanju
mita u poeziju (književnost). Veoma je široka lepeza
shvatanja odnosa između mita i poezije. Od Žorža Dimizela
jednog od najpoznatijih predstavnika savremene francuske
sociološke misli o mitu i do marksističkog stanovišta o
odnosu literature i mita E.M. Meletinskog, savremenog
sovjetskog mitologa. Maletinski se zalaže za izučavanje
značaja "mitološkog sižea" kao saznanja u različitim
epohama razvoja ljudskog društva. Shvatanje Herberta Rida,
iako on pripada psihoanalitičkoj školi mišljenja, ukazuje na
razliku između mita i pesme. "Mit i pesma razlikuju se u
ovome: mit se suočava snagom svojih slika, a te slike se
prenose pomoću verbalnog simbola bilo kog jezika. Suština
mita ima osobinu rasipanja. Pesma istrajava, ostaje pomoću
svog jezika: njena suština pripada tom jeziku i ne može se
prevesti. Veoma retko pesma na jednom jeziku može da
inspiriše pesmu slične pesničke snage na drugom. Obično se
samo slike prevedu netaknute. Pa ipak, pesma je više nego
suština jezika, ona je ta suština udružena sa slikama. U
kasnijim stupnjevima ljudskog razvoja ona može biti ta
suština udružena sa apstraktnom misli ili razgovorom; ali to
je najređi tip poezije i nepomirljivi preludijum ka pesničkoj
dekadenciji."[10]
Šta za poeziju znači vraćanje mitu? Ono ima dvostruki
smisao: (a) s ontogenetičkog i dijalektičkog stanovišta
vraćanje mitu je pokušaj da se prodre do suštine pesme, (b) u
savremenom pesništvu vraćanje mitu više je želja – znak
poezije da izađe iz stanja nemoći nego što se u tome stvarno
krije interes za "izgubljenim izvorima."[11]
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 7/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

Ovu nepotpunu deskripciju ontogenetičkog jedinstva poezije

i mita završavamo rečima već pomenutog E. M. Meletinskog:
"XX vek je osobito raširio naše poglede na mit, njegove
funkcije i strukture tesno povezao sa individualnom
psihologijom stvaranja. Mit je stvorio sam sebe (Pod. V. I.)
ne samo kao genetički izvor za razvitak umetničkog
mišljenja, nego u izvesnoj meri, kao svoj večni model i
suštastveni element. Sadašnji panmitološki patos ništa
manje ne bi trebalo ograničiti, da se u shvatanju mita ne bi
stvorila ni umetnička literatura, ni čovekova psihologija, ni
politička ideologija kakvom on nije ni bio."[12] Saglasnost
mišljenja Meletinskog i pretpostavke o ontogenetičkom
jedinstvu poezije i mita koju smo pokušali da obrazložimo,
ne treba posebno iskazivati. Prva forma nastanka mita, kako
dokazuje marksistička antropologija, bila je pesma. Mit je
nastajao u pesmi. Ona je njegov svevremeni saučesnik. U telu
pesme mit je bio samostalan u svojim vitalnim, čulnim i
ostalim mnogobrojnim funkcijama.
U istoriji poezija nikada nije bila u nezavidnijem položaju:
skoro da ne postoji savremeni pesnik koji veruje u socijalnu
moć poezije. Pesma je, izgleda, privilegija savremenih
heretika i sanjara. Ali ako u socio-kulturnu moć poezije ne
mogu verovati ni sami pesnici, kako je mogu stvarati?
Istorija poezije govori da je postojalo verovanje u magijsku
moć pesme. Otkuda verovanje čoveka u čudotvornu moć
poezije? On je verovao u božansku moć pesme jer je to
verovanje bilo sredstvo borbe za opstanak. Tu veru u
stvaralačku moć pesme nije ignorisala ni antička filozofska
misao.[13] A ni savremena estetika i poetika ne poriču
magijsko svojstvo poezije. Već citirani pesnik i teoretičar
umetnosti Herbert Rid iskreno priznaje: ,;Mogu da tvrdim da
je sva poezija koju sam napisao i koju danas smatram
autentičnom, napisana neposredno, u trenutku, u stanju
transa".[14]
Vera u magijsku moć poezije izraz je i kolektivne prirode
poezije, neke vrste stanja zanosa koje progovara u čoveku.
Mitski i magijski karakter pesme za primitivnog čoveka iz
perioda najmlađeg paleolita i neolita ima istovremeno
značenje kao i sadašnja socijalna angažovanost poezije.
Verovanje čoveka u mađijsku moć pesme prvo je vrednosno
određenje umetničke i socijalne funkcije poezije. Ali, kako je
njena priroda magijska, subjektivna, mitska, kako se može
govoriti o socijalnoj funkciji poezije, vapi savremena
teorijska i kritička misao. Ako je pesma nemoćna i
onemoćala, ako postoji samo kao iracionalna tvorevina kako
se može i pomišljati da ima društvenu moć. A, ako nema
društvenu funkciju, kako je opstala, zašto postoji?[15] Ne
može se ubedljivo i dijalektički jasno odgovoriti na sva ova
pitanja formulom l'art pour l'art.

signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 8/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

Pesma je nastajala iz najordinarnijih socijalnih pobuda.

Uostalom u praskozorju čovečanstva, na početku, istu ili
sličnu socijalnu funkciju imali su: lov – rad, kinetički i
artikulisani govor – pesma, magija – obred. Jer, bili su
integrisani u jedinstvu rada i predstavljali su jedinstveni
govor čovekovog pretka. Najveći broj poznatih teorijsikh
interpretacija o postanku pesme, ima jasnu socijalnu
određenost. Čak i mitske interpretacije – svi poznati mitovi o
postanku poezije[16] imaju jasnu i naglašenu socijalnu
određenost pesme. Verovanje čoveka u čarobnu moć pesme
je samo jedan od argumenata o društvenoj određenosti
poezije. Društveno je unutrašnja neotuđiva vrednost pesme.
U neolitu ono se identifikuje s mitskim.
Poezija je učinila istoriju predmetom pesme. Ali iz istorije se
rađa u poeziji mit. To je još jedan od uzroka najvećeg broja
zabuna i izazova u savremenoj poetici, estetičkom i
sociološkom shvatanju odnosa poezije i mila. Mit nastoji
shodno svojoj prirodi, dakle sam po sebi, da osvoji teren
istorije.[17] Njegova moć metamorfoze najčešće i najžešće
pogađa istoriju. Stoga je svojim antimitskim bićem istorija
jednako neprijateljski raspoložena i prema poeziji i prema
mitu. Ali, u poeziji, istorija navlači ruho mita. Mit nastoji da
istoriju mitizira, proguta. U tom nastojanju poezija mu
svesrdno pomaže. U tumačenju ovog odnosa mit – poezija –
istorija, u savremenoj teorijskoj misli javlja se veliki broj
disparatnih interpretacija. Nisu od toga oslobođene ni
najnovije poetske, pa ni avangardna signalistička poetika.
Moć i nemoć signalističke poezije pokazuje se u karakteru
njenog odnosa prema mitu (istorija pesme), ali i prema
socijalnoj stvarnosti. Signalistička poezija obnavlja svoju
vitalnost iz demitizacije, razbijanja mita, nemirenja s
planetarnom socijalnom zbiljom. U socio-ontološkom sklopu
signalističke poezije mit je njena nepomirljiva suprotnost. U
polivalentnim i heteronomnim oblicima svoga stvaranja
signalistička poezija insistira na avangardnom, ali i
raznorodnim i smelim načinima (metodima) nastoji da spoji
estetske i socijalne vrednosti, doslednom etikom rušenja
tradicionalnih vrednosti bit umetnosti (poezije) izjednači sa
svakodnevnim životom čoveka. Tako se u tkivu signalizma
počinje da ostvaruje iskonska ambicija pesme da bude ono
što je bila: sastavni deo dnevnog rada, slobode stvaranja,
snova, ljubavi i sreće – svakodnevnog neotuđenog života
čoveka. U svojoj razuzdanoj slobodi stvaranja signalistička
poezija kao da nesvesno želi da magijski prizove i pribavi
izgubljenu, otuđenu slobodu savremenog čoveka. Ta
magijska, plemenita, humanistička ambicija signalističke
poezije, kako je naznačeno, proishodi iz samih sociontoloških
korena poezije i njene avangarde.
Signalizam: oblik socijalne kontrapoezije

signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 9/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

Poetika i poezija signalizma, razarajući tradicionalni i

istrošeni simboličko-metaforski jezik savremene poezije, uz
svoja mnogobrojna metodološko-poetička obeležja, gotovo
zakonito stiže i do korišćenja govora žargona. Ne dešava se
prvi put u istoriji moderne poezije da žargon postaje jezik i
poezije, ali u signalizmu on jeste zakoniti ishod jednog
konzistentnog teorijskog shvatanja dijalektike "subjekt-
objekt odnosa" socijalne zbilje i poezije. Žargon u poeziji
signalizma nadasve ukazuje na socijalnu stranu ove poezije:
uz njegovu pomoć signalizam se iskazuje kao svojevrsni oblik
socijalne, angažovane kontrapoezije. Ovo saznanje o
signalizmu kao socijalnoj kontrapoeziji potvrđuju poslednje
zbirke M. Todorovića (primerice: Gejak glanca guljarke i
Telezur za trakanje), u kojima jezik njegove poezije evoluira
ka žargonu, ka "šatrovačkom jeziku". A žargon je živi
(neotuđeni) jezik kulture svakodnevlja.
U socio-ontološkoj, poetičkoj, zasnovanosti signalizma
žargon je kritički određen prema svakodnevnom životu,
prema socijalnoj zbilji. Žargon, kako je poznato, uvek
iskazuje nezadovoljstvo i svoje nemirenje s konvencionalnim,
vladajućim, institucijama, vrednostima i moralom datoga
društva. S korišćenjem žargona poezija signalizma, a
posebno poezija M. Todorovića, otuda, poprima doista na
prvi pogled uočljiv socijalni vid. A činilo se na početku
stvaranja signalističke poezije i u prvim koracima zasnivanja
njene poetike, iz nekolikih nespretnih ili nedovoljno
obrazloženih formulacija, da je signalizam neka vrsta
apologije stvarnosti tehnološke civilizacije, svih vidova
njenog monstruoznog tehnokratizma i birokratizma. Ali
upravo stihovi što su sakupljeni u dve već pomenute zbirke
M. Todorovića demantuju takva teorijska (poetička)
određenja signalizma i govore u prilog socijalnog habitusa
ove poezije. Ova se misao može i konkretnije formulisati: u
zbirkama Gejak glanca guljarke, i, Telezur za trakanje, koje
nesumnjivo predstavljaju novu fazu u razvoju signalizma i
samog pesnika M. Todorovića, suočavamo se sa svojevrsnim
oblikom socijalne poezije.
Poznato je da to što je signalistička poezija delimično nastala
i kao originalna simbioza nauke i poezije, pa i poezije i
savremene nauke o jeziku – sociolingvistike i semiotike
prvenstveno, likovnih umetnosti, raznorodnih tehnika i
metoda, korišćenjem različitih materijala; logično
predstavlja iskaz sve većeg približavanja i, reklo bi se,
svojevrsnog "brisanja" granica koje postoje između zbilje
poezije i čovekove svakodnevice. Nije preterano reći,
svakako, da je iskustvo signalističke poezije početak i najava
umetnosti (poezije) koja će izbrisati granice između svoje i
socijalne stvarnosti, pa će umetnička (poetska) postati sama
društvena stvarnost. Stoga je, neosporno ne mala zasluga
signalizma za ovu autentičnu najavu poezije (umetnosti) u
kojoj se socijalno i stvaralačko prožimaju u svome
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 10/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

plemenitom cilju istoričnoga dosezanja humanističkog,

stvaralačkog totaliteta čoveka. Ali to je i daleka nedosegnuta
budućnost jedinstva poezije i jezika u zbilji demokratske,
slobodne čovekove zajednice.
Da bi se ovo eksplicitno poetsko stanovište signalizma i
konkretnije obrazložilo nije potrebno sačiniti potpunu
analizu sadržaja svih poetičkih (teorijskih) tekstova o
signalizmu, kao i poezije signalizma u nas. Jer u našoj
književnoj kritici i nauci o književnosti ne postoje posebne
studije o socijalnoj poeziji u kojima bi se mogli naći odgovori
o odnosu avangardne poezije i socijalne stvarnosti. Ni
obimna studija V. Jovičića o rodoljubivoj srpskoj poeziji[18]
ne pokreće, čini se, aktuelno pitanje o tome da li je
savremena umetnička avangarda pro et contra socijalizma
na koje su Lukač i Garodi različito odgovorili.[19] Očito je da
se jedan od osnovnih ciljeva signalističke poezije i poetike, a
posebno poezije M. Todorovića distancira i konkretno odredi
prema drugim avangardnim pokretima u savremenoj
umetnosti skriva upravo njen naglašeni socijalni smisao koji
teži univerzalnosti i tradiranju granica i same socijalne
stvarnosti. Po tome svome svojstvu signalistička poezija i
poetika M. Todorovića bi se mogla odrediti i kao svojevrsna
socijalna kontrapoezija, koja nastoji da sruši i negira sve
postojeće i dosada vladajuće poetičke i estetičke sisteme.
Kada se i letimično zastane nad nekolikim odrednicama
signalističke poetike M. Todorovića, onda već iskazane
pretpostavke o skrivenoj socijalnoj sintagmatici signalizma
postaju sasvim prepoznatljive. Signalizam se u "odnosu na
konkretnu, vizuelnu, letrističku i spacijalnu poeziju,
ustvrđuje M. Todorović, pokazuje kao kompleksniji,
obuhvatniji sa širokom lepezom delovanja što podrazumeva i
složeniji istraživački instrumentarij. S druge strane i
ambicije signalizma su, u odnosu na to što su želele ove
struje, znatno veće, ne samo revolucionisanje poezije ili
literature, već radikalni zahvati u svim oblastima umetnosti i
čovekovog življenja (pod. V. I.) primereni našoj planetarnoj
civilizaciji."[20] Sa signalizmom smo tako; sa svim njegovim
raznovrsnim izražajnim sredstvima i autentičnim govorima
(oblicima): stohastičkoj, vizuelnoj, šatrovačkoj,
fenomenološkoj, ready made ili nađenoj poeziji,
elementarnoj, "Mail-art" poeziji, permutacionoj i gestualnoj
poeziji, suočeni sa jednom do sada nepoznatom i stoga još
teško prepoznatljivom kontrapoezijom, čija je osnovna
odrednica, upravo njen bunt i nezadovoljstvo postojećom
socijalnom stvarnošću. Samo iz pronicanja tog do sada
zapostavljenog svojstva signalističke poezije može se
razabrati i sva žestina i snaga višeznačenjskih naboja
metafore ,.čorba od mozga", koja se logično preporučila i kao
naslov ove, poslednje zbirke M. Todorovića.
U "Čorbi od mozga" sabrana su sva ona relevantna iskustva
signalističke poezije M. Todorovića, čije je zajedničko
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 11/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

svojstvo nemirenje sa otuđenom stvarnošću savremene

tehnicirane i tehnokratske kulture. U svakom od deset
ciklusa ove zbirke bilo da oni pripadaju stohastičkoj ili
vizuelnoj poeziji – "Kad budem bio engleski fudbalski
reprezentativac", "Ubio zalj sam se" i "Pisati to je
neprirodno" – ili šatrovačkom – "Fajfa na fircanju",
"Zašniraj njokalicu", i "Fatum za funjare – ili nađenoj,
fenomenološkoj – readv made poeziji i elementarnoj poeziji,
koje su zastupljene u ciklusima – "Veštačko disanje",
"Trbobolja", "Hvala Eli" i "Čorba od mozga" – samo naizgled
skriveno pomalja se žestoko neslaganje sa svim oblicima
otuđenoga urbanog života. Poezija M. Todorovića u zbirci
"Čorba od mozga" je, rečju, svojevrsna žestoka kritika i
poetsko neslaganje sa ukupnom strukturom, kako bi kazala
A. Heler, svakodnevnog otuđenog života čoveka u
savremenom društvu, u savremenoj sve otuđenijoj urbanoj
kulturi. Iz same strukture signalističke poezije i moći njenog
govora kao konkretnog govora i simbolike koja u sebi spaja i
otelovljuje istovremeno i pesničku i mitološku imaginaciju,
signalistička poezija se pokazuje i kao svojevrsni oblik
socijalne i angažovane avangardne poezije koja po tome što
teži za univerzalnim i transvremenskim obrascima i može
nositi odredbe socijalne kontrapoezije. Iz te, reklo bi se, i
najznačajnije odredbe, signalističke poezije, iz njenog
kritičkog i istoričnog odnosa ne samo prema celokupnom
dosadašnjem umetničkom i jezičkom iskustvu već i prema
svim oblicima otuđenja čovekovog svakodnevnog života u
savremenom društvu, proishodi i njena suprotstavljenost
svim oblicima dosadašnje socijalne poezije. To signalističkoj
poeziji i pribavlja ona svojstva univerzalnosti avangardnog
govora koja je određuju kao kontrapoeziju.
Signalistička poezija M. Todorovića, do sada i nije
analizovana kao socijalna poezija. U savremenoj srpskoj
poeziji posle zajedničke zbirke "Sreća protiv smrti" (1955)
tragično preminulih pesnika B. Miljkovića i B. Šćepanovića,
kao da je prestala da bude stvarana socijalna, angažovana
poezija. Signalizam M. Todorovića i nije imao ambiciju da
obnovi tradiciju angažovane, socijalne srpske poezije.
Suprotno, signalizam je, kako je već ne jednom naznačeno,
htelo da je poništi. Iz te radikalističke poetske svesti, iz
njenog nesaničkog nemirenja sa postojećim otuđenjem
poezije i svakodnevnog života, te monotone i otuđene
svakodnevice urbane kulture, gotovo spontano signalistička
poezija je stigla do samih gorućih tema socijalne lirike. Jer,
kada M. Todorović konstatuje: "pisati to je neprirodno" – i
kada vizuelnom pesmom – kolažom pokazuje da i u
makluanovskoj civilizaciji "budućnost ne pripada
blokovima", onda je to svojevrsna socijalna lirika čija je
osnovna metafora sam čovek sa svojim otuđenim lepim i
gubavim telom, prohtevima i snovima, nedosegnutim
ljubavima i izmičućom slobodom. I stoga je signalizam u
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 12/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

permanentnoj akciji koja ima oblik autentične poezije.[21]

Ne svedoče o tome samo stihovi zbirke "Čorba od mozga", u
kojoj su sakupljeni stihovi stohastičke, šatrovačke, vizualne,
fenomenološke ili ready made poezija, nađene i elementarne
poezije, čijim se konkretnim razmatranjem ovde ne možemo
baviti, jer je to već pomi-njani Julijan Kornhauzer učinio na
izvanredan način već i ukupan i raznovrstan poetički i
pesnici opus M. Todorovića. Kada u svome dnevniku M.
Todorović zapisuje jedno od načela svoje poetike "Signalizam
u akciji", izvesno je i ne pomišlja da time istovremeno
ukazuje na socijalnu (angažovanu) određenost poezije
signalizma. Jer čitav poetički opus M. Todorovića, od pojave
"Planete" (1965) pa do zbirke "Čorba od mozga", svi oblici
iskazivanja njegovog signalističkog stvaralaštva, pokazuju se
i kao autentična stvaralačka (kulturna) akcija.
Signalističku poetsku akciju, ta dva (akciju i poeziju) do
pojave signalističke poezije M. Todorovića, najčešće
suprotstavljena fenomena čovekove delatnosti, istovremeno
čine i osmišljavaju, prema pesnikovoj klasifikaciji: (1)
objavljivanje knjiga, (2) signalističke predmet (objekt)
poeme; (3) signalističke plakat poeme; (4) signalističke
akcije (manifestacije); (5) samostalne izložbe signalističke
poezije; (6) grupne izložbe konkretne, vizuelne poezije i
konceptualne umetnosti, i (7) zastupljenost poezije M.
Todorovića u zbornicima, pregledima, antologijama
signalističke poezije. Kako se drugačije i može doživeti
poetski opus M. Todorovića, već kao jedna permanentna
zahuktala i veoma jasno usmerena stvaralačka kulturna
akcija. Akcija poezije koja se, avaj, drznula da izmeni ne
samo poeziju, da razori ne samo jezik, već da izmeni, utiče, i
na samu socijalnu stvarnost. I više od toga, ona nastoji da
sama modelira konkretnu kulturnu (literarnu) stvarnost time
što kao u magiji i mitskom mišljenju nastoji da između svoje
poetske stvarnosti i socijalne stvarnosti izbriše granice. Jezik
poetskih metafora biva zamenjivan konkretnim jezikom
slike, grafike, pokreta (rituala), radom kompjutera,
tehničkim pomagalima, ljudskim telom (figurom). Tu akciju
poezije ne određuje samo 19 knjiga poezije, 2 signalističke
predmet (objekt) poeme, 5 signalističkih plakat poema, 6
posebnih signalističkih akcija, 6 samostalnih izložbi
signalističke poezije, 189 grupnih izložbi konkretne, vizuelne
poezije i konceptualne umetnosti na kojima je u svetu i u nas
učestvovao M. Todorović.
Signalističku poeziju kao originalnu kulturnu akciju
prevashodno određuje avangardna njena bit i autentična,
stvaralačka fenomenologija. Dovoljno je pročitati bilo koju
pesmu iz bilo kojeg od ciklusa zbirke "Čorba od mozga", pa
se uveriti u snagu nove i žestoko-kritičke socijalne
(angažovane) lirike signalizma. To je ono svojstvo o kojem u
bogatoj bibliografiji o signalizmu ima najmanje reči. Otuda
se ovde i zadovoljavamo da samo ukažemo na angažovani
signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 13/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

socijalni habitus signalizma kao oblika socijalne

kontrapoezije. Time istovremeno preuzimam obavezu da se u
nekoj drugoj prilici na potpuniji i analitičkiji način još
jednom pozabavim signalističkom poetikom i poezijom kao
svojevrsnim oblikom socijalne kontrapoezije.
(Objavljeno u knjizi dr Veselina Ilića ''Mitologija, ideologija i
umetnost, Beograd, 1987)

[1] Miroljub Todorović, Pevci sa Bajlon skvera, Novo delo,

Beograd, 1986. Predgovor je napisao Živan Živković.
[2] V. Ilić, Avangardni pesnik Miroljub Todorović, u čas.
"Gradina", br. 2, Niš, 1967, str. 55—60.
[3] M. Todorović, ibidem, str. 53.
[4] O M. Todoroviću i signalističkoj poeziji za ovih dvadeset
godina, pored, već pomenutog teksta u "Gradini" objavio
sam i sledeće napise: (1) "Jezik i poezija" u čas. "Književna
reč", Beograd, od 25. aprila 1980., (2) "Avangarda, jezik i
poezija", pogovor u knjizi: M. Todorović, Čorba od mozga,
Zapis, Beograd, 1982. i (3) "Poezija i avangarda" u čas.:
"Književna kritika", br. 2, 1984, str. 39—53; koji, unekoliko
izmenjen, objavljujemo u ovoj knjizi.
[5] M. Todorović, ibidem, str. 31 i 32.
[6] Vidi o tome više u prvom poglavlju ove knjige: Mit
avangarde i savremena umetnost, str. 15—37.
[7] Hermeneutiku mita poimamo sa funkcijama i značenjima
koje joj daje Karei Kerenji: "Hermeneutika znači više nego
interpretacija pojedinosti, čak više od zbira svih pojedinačnih
interpretacija: ona je pre duhovni produkt koji se u svojoj
nameri da interpretira – tumači i objašnjava nikada ne
usmerava samo prema pojedinostima. Hermeneutički
postupak polazi uvek od ubeđenja da je ponovno zadobijanje
izgubljenog smisla vredno ozbiljnog napora. Vidi: K. Kerenji:
"Otvaranje pristupa mitu", Polja, jul 1972. p. 18—19.
[8] M. Komnenić: "Orionov put", Delo, 1971, p. 22
[9] Pored prevedenih radova N. Fraja vidi o tome i radove
Dž. Kembela, profesora književnosti u koledžu Sara Laureus
u Bronksvilu, država Njujork. Na primer: J. Campbel, Myths,
dreams and religion, E. P. Dutton, New York, 1970.
[10] H. Rid: ,,O prirodi poezije i prirodi kritike", Nolit,
Beograd, 1959, str. 127.
[11] Vidi o tome: E. M. Meletinski Poetika mita, Nolit,
Beograd, 1985.

signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 14/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

[12] Navodi prema prevodu u "Delu", jul 1972, p. 836.

[13] Platon je inače bio svestan magijskog karaktera pesme i
u Ionu govoreći o poeziji on kaže da epski pesnici nisu
savladali svoju veštinu umetnošću već svoje pesme pevaju u
zanosu i nadahnuću, a lirski pesnici "nisu pri svesti kada
stvaraju one divne lirske pesme". Vidi: Platon: "Ion-Gozba-
Fedar", Kultura, Beograd, 1970.
[14] H. Rid: Ibidem, str. 126.
[15] Ernst Fišer u delu "0 potrebi umetnosti" u prvom
poglavlju se posebno i detaljno bavi socijalnom funkcijom
umetnosti... U odeljku "O moći magije" eksplicitno kaže:
,,Jasno je da je odlučna funkcija umetnosti da vrši moć –
moć nad prirodom, neprijateljem, polnim partnerom, moć
nad stvarnošću, moć da pojača ljudsku zajednicu. Umetnost
u praskozorju čovečanstva imala je malo veze s ''lepim" i
uopšte nemanje veze sa estetičkom željom: ona je bila
magijsko oruđe ljudskog kolektiva u borbi za opstanak". E.
Fišer, O potrebi umetnosti, Minerva, 1966, str. 38 i 44—45.
[16] O postanku poezije postoje različiti i vrlo lepi mitovi. U
svima njima primitivni čovek je poeziji pripisivao fantastično
poreklo. Po skandinavskom mitu Odin se domogao čudesnog
napitka koji je spravljen od meda i krvi "najmudrijeg i
najrazumnijeg od svih stvorenja" koji se čuvao u planini i
ljudi koji su se napili tog napitka postali su pesnici. Pesma
starog Vejnemeljnena, tvorca finske poezije, je takođe imala
čudesno dejstvo. Po afričkom mitu DAH stvari stvorivši
čoveka počeo je da govori na "čudnovatom jeziku" –
Saplemenici ga nisu razumeli i pomišljajući da je lud, bacili
su ga u more. Ali u moru ga proguta riba, koju ribar uhvati,
pojede i progovori čudnim jezikom. Ribara ubiju i zakopaju
duboko. Ali pustinjski vetar sa njegovog groba nanese
nekoliko čestica na lovca. Lovac progovori tajanstvenim,
jezikom. Lovca ubiju i njegovo telo pretvore u sitan prah kao
što je pustinjski pesak. Ali čovek koji je iz zategnutih struna,
preko tikve izvlačio božanske zvuke udahnu nekoliko čestica
i u isti mah počne da peva. Pesma je bila takva da su se svi
rasplakali i ostavili ga u životu. Mit o Orfeju je poznat. O
moći Orfejeve pesme kojoj nisu odolevali ni priroda, ni
životinje, ni ljudi, isuviše se zna. Pesmu su primitivni ljudi,
pošto je imala čarobnu moć, upotrebljavali i u praktične
svrhe. Ne samo da je mogla da pomogne lovu, zemljoradnji,
već je mogla da donese hranu kakvu zaželiš ili da sagradi
čamac – "Kalevala" – finski narodni ep.
[17] Uporedi: Mircea Eliade, La mythe de Viternel retur,
Gallimard, Paris, 1969, str. 163—184.
[18] Vidi: V. Jovičić, Srpsko rodoljubivo pesnišivo, "Nolit",
Beograd, 1976.

signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 15/16
24.5.2019. Signalizam: manifesti, studije, eseji, prikazi: POEZIJA I AVANGARDA

[19] Vidi i u nas prevedena dela: (1) Đ. Lukač, Današnji

značaj kritičkog realizma, Presveta, Beograd, 1959, i (2) R.
Garodi Realizam bez obala, Mladost, Zagreb, 1972. Autor se
njihovim shvatanjima odnosa avangardne umetnosti i
socijalizma bavi u radu: "Dva pola marksističke nauke o
umetnosti", koji je objavljen u "Zborniku radova", Filozofski
fakultet, Niš, 1974, knj. II, str. 219—242. A u ovoj knjizi je to
III poglavlje.
[20] M. Todorović, "Signalizam u akciji", u "Signalizam '81",
Odžaci, 1981, str. 3.
[21] Signalistička, konkretna, vizuelna poezija, ne služi se
samo rečima, ona koristi i druga izražajna sredstva. Dovoljno
je navesti samo mesta u kojima je Miroljub Todorović izlagao
svoju signalističku poeziju, pa zaključiti da je za novu
konkretnu vizuelnu poeziju i grafički, likovni izraz
ravnopravno sredstvo s rečima: Miroljub Todorović je imao
izložbe konkretne, vizuelne i signalističke poezije u:
Beogradu (1969), Nišu (1969), Novom Sadu (1969),
Beogradu (1970), Amsterdamu (1970), Montevideu (1970),
Breši (1970), Kordobi (1970), Milanu (1971), Zagrebu (1971 i
1974) Montevideu (1972), Milanu (1972), Rejkjaviku (1972),
Madridu (1972), Panami (1972). Pored signalističkih izložbi
poezije postoje i signalističke manifestacije.
Posted by Slobodan Skerovic at 11:16 AM

No comments:

Post a Comment

Enter your comment...

Comment as: Google Accoun

Publish Preview

Newer Post Home Older Post

Subscribe to: Post Comments (Atom)

signalism1.blogspot.com/2009/08/poezija-i-avangarda.html 16/16