STRAWSON ,,Značenje i istina'' Luna Ivkovic FS 15/3

Strawsonov tekst ,,Značenje i istina'' razmatra dva sukobljena tumačenja značenja

rečenica: teoretičare komunikacione namere (u literaturi se takođe može naći i intencionalisti) i

teoretičare formalne semantike (semanticizam). Neka od pitanja koja će biti obuhvaćena

razmatranjem ovog sukoba jesu: Šta znači to da određena rečenica ima značenje i koji su mogući

odgovori? Kakav je odnos tih odgovora - intuicionizma i semanticizma? Sa čim je u vezi i šta

podrazumeva izražavanje verovanja? Šta tačno znači kazati nešto istinito?

Prema teoretičarima komunikacione namere (nadalje TKN), ne možemo da

pružimo adekvatno tumačenje pojma značenja bez pozivanja na činjenicu da govorna lica imaju

izvesne složene namere, dok prema suprotnom gledištu namera nikako nije središte značenja – ona

nam ne može poslužiti u analizi značenja. Niz semantičkih i sintaksičkih pravila određuju značenja

prema teoretičaru formalne semantike (nadalje TFS). Ovde se odmah uočavaju dve tradicije

tumačenja jezika uopšte – jezik kao slika sveta i jezik kao delanje. Ako uzmemo u obzir

Strawsonov stav u ovom tektsu, ali i njegovo shvatanje da prirodni jezik ne može imati preciznu

logiku (poput one izložene u Dejvidsonovoj teoriji), njegovo slaganje sa Ostinovom teorijom

govornih akata i Grajsovom teorijom značenja, Strawson je očigledno priklonjen drugoj tradiciji.

Izložiću stavke u kojima se obe strane slažu onako kako ih Strawson izlaže: ,,I jedni i drugi se

slažu da značenja rečenica nekog jezika jesu određena uglavnom semantičkim i sintaksičkim

pravilima ili konvencijama tog jezika. I jedni i drugi se slažu da pripadnici jedne grupe ili zajednice

ljudi, koji imaju zajednički jezik – zajedničku jezičku sposobnost – raspolažu sa više ili manje

moćnim sredstvom komuniciranja. I jedni i drugi se slažu da se ova sredstva po pravilu koriste

sasvim konvencionalno...'' (Strawson 1992: 108)Dakle, značenje je na nekom nivou definisano na

isti način što se obe strane tiče – putem konvencionalnih pravila. Međutim, sukob nastaje kada

pokušava da se odredi priroda tih konvencija. Strawson prvo nudi formulu za postavku TKN, koja
STRAWSON ,,Značenje i istina'' Luna Ivkovic FS 15/3

se sastoji iz dva koraka: (1) Razjašnjenje pojma saopštavanje na način koji ne pretpostavlja

pojam jezičkog značenja: U najopštijem smislu, to je nešto što osoba dok saopštava vrši ili stvara,

i upravo to što ona podrazumeva pod tim saopštavanjem mi možemo shvatiti kao njenu nameru.

Izdvajaju se dva načina podrazumevanja pri nekom saopštavanju: (a) Osoba koja saopštava p, i

ima nameru da njeni slušaoci pomisle da ona veruje u p, to saopštenje vrši na deklarativan način.

(b) Osoba koja saopštava p, i time namerava da njeni slušaoci tada pomisle da ona od njih očekuje

da oni učine neko k, saopštava na imperativan način. (II) Pokazati da pojam jezičkog značenja

može biti objašnjen pomoću (I): Priroda pravila i konvencija u svetlu kojih razumemo značenje

se može shvatiti jedino ukoliko ih shvatimo kao pravila pomoću kojeg se namera iz (I) može

ostvariti – načini (a) i (b) su ostvarivi tek ako se prilikom tih saopštavanja poštuju ta pravila. Pojam

dokonvencionalne komunikacije razjašnjava ovu vezu: U t1 govorno lice saopštava svojim

slušaocima x i pod tim podrazumeva p, i postiže dokonvencionalni uspeh jer ga slušaoci razumeju.

Ako u t2 govorno lice opet ima neku nameru p, za iskazivanje te namere opet će saopštiti x.

Istovremeno, njegovi slušaoci (isti kao u t1) su navedeni da pomisle da saopštavanjem x-a u t2

govorno lice opet podrazumeva p. Strawson to opisuje na sledeći način: ,,Pošto je funkcionisalo

ustanovljeno je, a dalje funkcioniše jer je ustanovljeno.'' (Strawson 1992: 107) Moguća alternativa

TKN jeste određenje pravila pomoću istinosnih uslova. Strawson za primer uzima Dejvidsona

koji smatra da rekurzivna definicija istine u jeziku L igra ključnu ulogu u teoriji značenja za L –

Kada izložimo nužne i dovoljne uslove istine za svaku rečenicu, mi onda za bilo koju rečenicu u

L znamo šta znači da je ona istinita, što bi dalje impliciralo da mi razumemo taj jezik. Ono što

odmah iskrsava kao problem jesu rečenice prirodnog jezika koje nemaju istinosne vrednosti (npr.

Zapovedne) ali i rečenice koje, iako imaju iste istinosne uslove, očigledno nemaju isto značenje –

Ne bismo se složili da su rečenica ,,Nažalost, Sokrat je mrtav'' i ,,Srećom, Sokrat je mrtav.''

STRAWSON ,,Značenje i istina'' Luna Ivkovic FS 15/3

identične. Ukoliko nam je jasno šta predstavlja pojam istinosnih uslova, ovo je lako rešivo:

Dodaćemo srodni pojam koji se izvodi iz pojma istinosnih uslova, poput uslova izvršenja u slučaju

rečenice ,,Izađi napolje!''. Strawsonova strategija jeste da razmatranjem pojma istinosnih uslova

dođe do preokreta da TFS zapravo parazitira na TKN, time što je ovaj pojam upravo određen

funkcijom komunikacije. Do toga dolazi na sledeći način: Neko tvrdi istinu akko su stvari koje

tvrdi onakve kakve ih navodi u svom iskazu. Ukoliko su pravila ta koja određuju šta tvrdi osoba

koja izriče rečenicu, gornja rečenica zapravo pravila dovodi u vezu sa kontekstualnim uslovima,

što znači da smo navedeni da teoriju koja naizgled sadržaj govornih akata uopšte ne smatra

ključnim razumemo upravo pozivanjem na taj sadržaj. Ukoliko vrednujemo neku informaciju, mi

ne možemo da vrednujemo propoziciju koja je iskazana, već moramo uzeti u obzir i tvrđenje –

govorni akt u kome se govorno lice obavezuje na istinitost propozicije. Tek to obavezivanje

uzimamo kao tvrdnju. TFS može izbeći ovako shvatanje istine pozivanjem na korelaciju rečenice

sa mogućim stanjem stvari. Ova alternativa ima sopstvene probleme koji se ogledaju u njenoj

neodređenosti – istu rečenicu možemo korelirati sa mnogo različitih stanja stvari. Takođe, na ovaj

način dolazimo do toga da dve suprotne rečenice budu u korelaciji sa istim stanjem stvari, iz čega

sledi da imaju isto značenje. Druga alternativa bi izgledala ovako: TFS prihvata stav da S izriče

istinit iskaz onda kada su stvari onakve kakve u toj tvrdnji S tvrdi da jesu i prihvata ideju da tvrditi

nešto jeste izražavanje verovanja. Međutim, napušta shvatanje TKN o prirodi veze između

tvrđenja i verovanja. Ova alternativa dakle nalaže da se verovanje može izraziti bez namere koja

je samo pridodata aktu izražavanja. Strawson ovo opisuje kao ,,izvesnu vrstu naopake aritmetike

pojmova'' (Strawson 1992: 113) i poziva nas da se zapitamo da li, ukoliko nam je dat pojam izraza

verovanja upućen slušaocima (IVUS), možemo zamisliti izraz verovanja (IV) koji nije upućen

slušaocima (US)? Verovatno možemo, ali odatle ne sledi da pojam IVUS neka vrsta logičke smeše
STRAWSON ,,Značenje i istina'' Luna Ivkovic FS 15/3

dva jednostavnija pojma IV i US. Ukoliko za potrebe analizi ideje značenja želimo da upotrebimo

IV, mi smo primorani da ga nekako objasnimo, inače nemamo analizu. Dakle, IV je svakako

pojmovno zavistan od IVUS. Ipak, logička nezavisnost ova dva pojma otvara mogućnost da svako

od nas ima privatni jezik i da se međusobno ne razumemo. Međutim, čim ja i u privatnom jeziku

izložim neko verovanje, ja ga opet izlažem sa nekom namerom. Pojam namere je ovde

modifikovan i odnosi se na komunikaciju osobe same sa sobom. Strawson navodi da se mi ipak

susrećemo sa prirodnom činjenicom u kojoj je jezik društvena pojava, ali da je veza između jezika

i komunikacije kontigentna. To objašnjava na osnovu procesa učenja jezika, koji je zapravo proces

obučavanja mlađih pripadnika zajednice od strane starijih da prošire mišljenja, veruju i misle.

Saopštavanje tih misli i verovanja jeste sekundarna veština, ali se svakako – pa čak i slučaju

privatnog jezika – pokazuje kao neodvojiva od pojma verovanja. Na ovaj način Strawson dokazuje

da TFS uopšte nije alternativa TKN, već da zapravo bližom analizom prve završavamo u drugoj.

Literatura:

 Strawson, P. F. ,,Značenje i istina'' u Pavkovic Aleksandar I Lazovic Zivan (prir.), Ogledi

o jeziku I značenju; Beograd: Filozofsko drustvo Srbije; 1992