aleksandar stojković

svet
je
moj
ali
ima
vremena

. bratstvo duša
On ustade i nagnuvši se, polako je poljubi zatvori dozer, velika igla koja je ulazila u iglu
između zaklopljenih očiju. Sve je bilo mrtvo u zabodenu u njenu ruku, laganim trzajem izađe
njoj sem te nezaustavljive bolesti. Jedino je ona iz plastičnog držača. Bila je sjajna i debela,
napredovala. Na metalnom stalku, kraj kreveta, gledana odozgo podsećala je na suženo
visila je boca privezana tankom cevčicom za penkalo. Borko zavrnu rukav i zabode je u svoju
iglu koja je zabodena virila iz njene ruke. venu. Morao je da se oslobodi bola.
Tečnost se lagano, u pravilnim intervalima Xxxxxxx
slivala u nju, kap po kap..Ubiše je, to je to, ni 03.03
đavo ni anđeli nisu nudili ništa bolje. Samo je
trebalo odvrnuti dozer i, mislio je, nekih deset-
petnest minuta biće dovoljno da joj zaustavi
srce zauvek. To i uradi. Kapi se ubrzaše i on se
vrati u malopređašnju poziciju. Misli su mu bile
rasute kao pobacani papiri, letele su sjednog
kraja polu mraka ka drugom ne birajući nikakav
red. Osećao se kao u nekom suludom cirkusu,
ništa nije bilo stvarno ali se sve važilo i
računalo. Pogleda na sat, prošlo je pet minuta,
pogleda u nju, ništa se nije dešavalo, tako
nešto je i očekivao. Bila je isuviše slaba za bilo
kakav trzaj, mašina je odustajala. Priroda je
napravila i jednu i drugu stranu po svojoj meri,
bio je to savršen koncept surovosti i zablude.
Surovost je primoravala na beg u zablude a
razrešenje zablude nazad u surovost. Niko živ
nije patio više od čoveka i to ga je teralo da
uništava sve oko sebe. Od trenutka kad je
ugledao isto biće kao što je bio i on i kada je
shvatio da taj neko može da mu uradi ono što
bi i on njemu, krug se zatvorio i rat je otpočeo.
Ta crna rupa u mozgu hranila se istim takvim
rupama. Borko pogleda na sat, prošlo je
petnest minuta, ništa se nije dešavalo i nije
želeo da proverava, nije bilo razloga. Ustade i
Budim se pijan, sjajan osećaj, to svako zna i
neću o tome
Kuknjava i slična sranja, neka hvala
Uzimam jedan dobar sedativ, nešto protiv
bolova i pijem kafu..
Mogu ja to..po koji put, po hiljaditi put, po
hiljadu i prvi put, …nema veze
Gledam kroz terasu na ulicu, automobili,
zgrade i ljudi..
Život ide dalje..sjajan osećaj, nema šta i to bi
svako trebalo da zna..

02.04

Cipele, patike, papuče, sandale
Zimske, letnje, kućne, za svečane prilike
Lagane, tople, za rad pogodne
Kožne, platnene, plastične
Pribor za održavanje, četke, kreme, praškovi..
U hodniku, u ormaru, u kutiji..
Moderne, klasične, udobne, praktične,
anatomske..
Meni trenutno nije dobro, hladan znoj me
obliva, ležim i gledam svoja stopala
Ne znam šta da obujem i kod koga da odem da
mi pomogne
03.04
Bol
Bolela ga je glava, od vrata preko
temena sve do čela gde je siva tačka bola
izlazila kao plih. Osećao se kao da mu neko
stvorenje kopa po mozgu. Glava mu je visila
nadole preko naslona na trosedu i nadošla krv
nije menjala stvar. Mislio je da će pući i onda se
odluči za još jednu tabletu protiv bolova,
gutajući je zagleda se kroz prozor. Jesen je bila
u jeku, sivilo se slivalo praveći braon nijansu od
svega što dodirne. Da nije bilo tog prokletog
bola, možda bi mu se prizor i dopao ovako ga
samo poklopi još dublje u nemoć. Bilo je oko
jedan sat popodne, običan radni dan i uto
zazvoni telefon. Bratovljeva žena je umirala od
raka, bolno i sporo. Bila je mlada i jedan deo
nje se grčevito borio ali onaj drugi, otet kontroli
jeo ju je kao buđ jabuku. Tako je i izgledala,
iskasapljena iglama i plastičnim cevima,
opijena lekovima, njena mladost, lepota i oblik
nestajali su iz sata u sat u jastuku i posteljini.
Borkov brat nije hteo da je ostavi ni sekundu
samu, u slučaju da se probudi a budila se sve
ređe i sve odsutnije, želeo je da nekog ugleda
pored sebe. To je bilo poslednje što su za nju
mogli da učine. Borko uze jaknu i ubrzo
zakorači na ulicu.
Xxxx
-Do kurca, ovo je suludo-promrmlja
sebi u bradu. Sve što je ostalo od nje bio je bol,
on ju je održavao u životu ako je to uopšte bio
život. Gledao joj je čas u zatvoreno lice, čas u
opustošene ruke koje su ležale pokraj nje na
prekrivaču.-Ovo je suludo!-ponavljao je. Bol u
njegovoj glavi, onaj olovni čekić koji mu je
cepao mozak celog jutra, sad se pretvarao u
huk koji mu je zapušivao uši. Osećao je svoje
misli i glas kao da dolaze iz druge prostorije, iz
nekog memljivog podruma. Nešto je morao da
uradi. Brat se vraćao tek večeras, medicinska
sestra koju je angažovao isto, ostatak familije i
prijatelja tek za par sati.
boli me stomak i iako je sve mutno, Ja gledam. toga. Nestaće u onom taksiju, a ja u ovoj noći,
Gledam nešto, pošto sem mučnine ne osećam možda zauvek.
ništa. Ponavljam u sebi, idi, idi, obriši se iz
mene već jednom. Ona otvara kofer i spušta ga 05.04
na pod, ulazi i izlazi iz sobe noseći stvari,
zgrabljene, njene meke i mirišljave stvari.
Majce, gaćice, pantalone, suknje,
čarape..spušta ih u kofer. Palim cigaretu, imam
ne prespavanu noć iza sebe i još jednu ispred
sebe. Bol je stvaran, znoj i smrad koga ne
mogu da sperem. Ona mi napominje šta neće
moći da ponese, to nije bitno. Sve je to ionako
tu, u česticama. Sedativi, painkilleri, vitamini,
voda, smrdljivi znoj. O spavanju nema ni
govora, bojim se sopstvenog tela, mraka u koji
može da me odvede, bojim se da ne poželim da
se ne vratim ili da neću imati snage. Bilo je
toplo, ona je bosa, mala stopala, napeta,
promiču gore dole, levo desno. Posmatram
tačkice na njenim listovima, koreni sasečenih
dlaka, znam da je ta koža pod dodirom glatka.
Brišem znoj, hladan znoj, ovaj novi, mrtvi, pun
otrova, kad bih sada mogao da je dodirnem.
Ostavila je svoju staru četkicu za zube, znam
da ih kupuje na dve nedelje. Bacam je, bacam
njene časopise, papiriće, vatice, istrošene
olovke..bacam i bacam. Obrisati sve bacanjem,
nemoguće je. Znam da ako pozovem jedan broj
problem može biti rešen, bar za ovu noć. Imam
para. Pitam je gde će da bude, odgovara kod
drugarice. Pitam, jel može da se odradi nešto,
probudio sam ga ali može. Obrisati sve, za pola
sata na starom mestu, može. Ustajem i
polazim, ubrzo će nestati, i ona i još mnogo
‘’Čuvaj se poklona…
Znam, prijaju, lakše je tako…
Ali čudna je ovo igra
Kao da smo stvarno prokleti i da zbog toga
stalno treba da se iskupljujemo.
Za jedan dan odmora, šest dana rada
Za miran san, šesnaest sati borbe
A, onda ti neko nešto pokloni i pomisliš,
napokon i u trenutku kad zaboraviš, malo se
opustiš, odmah jednom nogom u pogrešno
zakoračiš.
Znam, i ja sam taj zato i kažem
I ja bih da bez truda nasmejan dišem, da
mnoge stvari šarmom regulišem ali ne ide to
tako..
Kažem, čudna igra i neka pravila se stalno pišu,
dok neka ne možeš da pobediš i da ceo svet
osvojiš.
Čuvaj se poklona, guraju te da ovo zaboraviš a
čim zaboraviš, u pogrešno zakoračiš.

03.04
 pesmama i kratkim pričama i tako dolazimo do
kraja još jedne, evo, baš ove.
02.04

(CV)

Završim neku bez veze srednju školu, odem u

inostranstvo, vratim se, dočeka me vojni odsek,
iz više puta ne uspevaju da me regrutuju,
oslobođen sam, raskidam sa devojkom posle 5-
6 godina zabavljanja, deda umire i prelazim da
živim u njegov stan, uglavnom se ne treznim,
ne znam od čega živim, sestra i roditelji mi
pomažu, upoznajem novu devojku, otrovi
počinju da mi dolaze glave, smanjujem sve,
pokušavam da se sredim, sestra mi pomaže da
krenem u “prosperitetnu” školu, dajem jedan
ispit, vidim da mogu, skoro da uopšte više ne
pijem, duvam tu i tamo, gutam tablete ali
umereno, sa novom devojkom pucam ali se i
mirimo, lepo mi je sa njom ali nisam miran, još
sam u delovima, počinjem da radim, maštam,
imam neke planove, život nije sjajan ali nije ni
loš, nešto se dešava, posle sedam meseci
pijem rakiju, jednu, poslovno, sunčan dan,
izlazim na ulicu i sav srećan ulazim u prvu
kafanu..klizam se tako godinu i nešto dana, sve
polako nestaje a prošlost se vraća, napuštam
posao, napuštam ispite, raskidam sa devojkom,
napuštam dedin stan i vraćam se kod mojih,
pijem, drogiram se ali nemam dovoljno snage
da se uništim do kraja, jedino što normalno
radim je pisanje, maštam o romanu ali ni za to
nemam dovoljno snage,nalazim kompromis u
 je to nemoguće. Ne želim da umrem, nisam to
želeo ni tog dana kao ni ove noći i ona se
uporno vraća i vraća. Obrisati obrisano, obrisati
potrošeno, obrisati neuspelo?!?
Obrisati sve! Ležim u polumraku, to je ova noć, ustajem,
šetam, pišem, čitam. Bezumlje. Sedim na
trosedu, ona je u predsoblju,
Yes. Da. Obrisati sve; poruke,
mailove, glasove, brojeve, slike. …Potvrđujem.
Yes. Da. Obrisati sve!! Ljudske nule i jedinice.
Bezumlje. Bojim se da je kasno, barem za ovu
noć, I najmanje tri sledeća dana. Možda je
kasno zauvek, može da bude, možda je već,
vredi probati. Zašto? Nemam šta da izgubim.
Zar zbog toga? Zar smo do takvog raspleta
stigli?Zar nismo? Izgleda da jesmo. Obrisati
sve!?! Nemoguće je. Ne želim da umrem, bar
ne večeras. Ponavljam u sebi, prošlo je ali
ponavljam i ponavljam, idi, idi već jednom i ona
odlazi. Polako, pakuje stvari, šuti, to je dobar
znak, i odlazi. Odlazi najmanje dva meseca i
ovo su poslednji minuti odlaska. Ima dva
kofera, ostalo ostavlja da me muči, ne
zameram joj, tako to ide. Dolazi taksi, crvena je
u licu, u očima vrelina, krv, suze, znoj, muka.
Boli me stomak već danima, ponavljam u sebi,
idi, idi već jednom. Ne pričamo, gledamo se i
gušimo, pomažem joj, kofer me iznenađuje
svojom lakoćom, ne mogu da verujem brzini
kojom se sa njim krećem.- Samo da ode,
obrisaću sve-. Ona seda u taksi, bacam
pogled, znam da moram da dišem ali mi
vazduh ne prija i automobil kreće. Ponavljam,
idi, idi već jednom i ne vraćaj se iako znam da
 Hm..
Umanjiti protivnika, raskrinkati njegovu moć, izložiti ga
jarkoj svetlosti, svesti ga na jednu reč
To je samo prah, to je samo biljka, to je ništa drugo nego Evo kiše, volim kišu
tečnost... Volim i sneg iz tople sobe
Upoznati protivnika, pronaći mu početak, shvatiti šta želi i Sobni tip..
radi, svesti ga na san Volim sunce, naročito žegu..
To je samo moje vreme, to su samo moje misli, ništa drugo Ne možes ništa da radiš sem smišljanja kako
do teška kugla koja umesto sveta stoji.. što bolje da se rashladiš..
Uhvatiti protivnika, ući mu u korak, crtu po crtu, kap po Volim i krevet, i kad sam sam i kad sam sa
kap, svesti ga na pokret ruke nekom devojkom koju dobro znam..
To je samo navika, to je samo strah, to je ništa drugo do sve Volim cigarete i ne prskanu vutru, kad znam da
što znam.. me nešto zanimljivo čeka sutra..
Ubiti protivnika, ugušiti ga znojem, iz pora mu izvući sjaj, Volim muziku, uh!, što volim tu magičnu,
svesti ga na senku vazdušastu tekućinu
To je samo moje telo, to su samo moje kosti, ništa drugo do Da, volim i crnu, bez sećera kafu i knjige,
prašina naročito one nemirne..
A, najviše volim kad mi reči dobro idu..
03. Toliko to volim ,da odjedanput napišem pesmu
kako sve volim

03.04
 Stihovi, kratki klipovi
Strahovi, snovi
Grčim se, zglob mi puca Nekog bi da me voli
Noktima u mesu pravim rane Telefon, net
Kopam po sebi, dok bol od prevelikog bola ne Brijanje, garderoba
prestane. Da me pronađeš ja sam voljan
Taktika, malo laži
Bolje je izgoreti nego se razboleti Poza, sakrivena nervoza
Tako živeti, sa takvim mislima se buditi Položio sam za auto sad mogu i da te vozam
Pristojan, ne psujem
Mislim se, spreman sam da ubijem Nižem slatke rime
Telo mi je kao čelična kuka Možda se zauvek promenim do kraja zime
Graviram po sebi dok ispisanim slovima neki Ugled, neka karijera
smisao ne stvorim. O deci sve najbolje
Kažem da sam spreman
Bolje je izgoreti nego se razboleti Maske, daske
Tako živeti, sa takvim mislima se buditi Moj mozak bez kore
Potiskujem pakao
Svi moji prijatelji su mi neprijatelji On ne nestaje kad oseti da je na svome
Sve moje devojke su drolje Stoti početak, luft, šansa
Moji dileri su moji hileri Bitno je da ne budem sam noći ove
A strah me od svega najduže radi. Sutra ću već nekako da prizovem stihove nove
Kad bih barem bio potpuno lud.
11. 04
Bolje je izgoreti nego se razboleti
Tako živeti, sa takvim mislima se buditi

02.04
 Pisanje
Na samu pomisao koliko je
ljudi baš u ovom trenutku, dok ovo pišem,
zakucano između svojih zidova, ozbiljno se
naježim.Vidim i samog sebe kako sedim za
stolom, držim olovku u ruci a krajičkom oka
nalećem na isuviše poznate stvari po sobi. Kažu
da je to odlično za pisanje, sumoran pogled?!
U ovom trenutku bi se složio sa bilo čim, a
naročito da je ovo u čemu sam , dobro za bilo
šta.
03.
Gutam tablete već godinama, čitam knjige,
slušam šta ljudi pričaju..
Unosim i iznosim.. i to je dobro, to funkcioniše
Onda se jednog jutra probudim i kažem sebi …
danas ćeš da se razbiješ i naravno, to i uradim.
Posle svih ovih godina, idalje nemam ideju
zašto je to tako
02.04
 Mali grad

Čeka me opet neki put Ako misliš da sa 18. znaš sve

Stajanje me truje Spremi se da tuguješ..
Sa njom sam spavao, to njena drugarica zna i Ako sa 30. misliš da znaš sve
sad iz principa neće da mi da. Bolje ti je da se ubiješ..
Od njega sam tri puta pozajmio, jesam vratio Ako sa 60. idalje mrziš sve
ali se ipak naljutio. Patićeš i do stote..
Predugo na jednom mestu Vreme nas uči, vreme nas jede
Reagujem stresom Ako misliš da je ceo svet samo tvoj
Čeka me opet neki put. Dobro zatvori prozor, možda komšija poželi da malo bude
njegov
Ako je uvek neko drugi kriv umesto tebe
02.04 Tek te čekaju nevolje..
Ako misliš da imaš pravo rešenje
Iskoristi ga prvo za sebe..
Vreme nas uči, vreme nas jede
Ako veruješ u Boga
Moraš da znaš da on ima imena mnoga
Ako želiš da živiš slobodno
Spremi se da goriš svakodnevno..
Ako hoćeš da budeš dobar
To je dovoljno, ne očekuj to isto i od drugoga..
Vreme nas uči, vreme nas jede

10.04.

Živim u stanu ali sam na ulici
Nisam narkoman ali se drogiram
Pijem ali mogu i da ne pijem
Volim žene ali tek po koju pojebem
Lažem zato što zaboravljam ili jednostavno
zbog priče nešto preuveličam
Ne kradem, prosto nisam taj
U afektu bih mogao da ubijem ali bih odmah i
poludeo
Trenutno sam sam ali verujem da bi bilo bolje
da nisam
Ko sam, šta sam..eto to sam
02.04
Na kraju, bolest i ti ostanete sami..
Sedite u autobusu, ispijate kafu u lokalu, čitate,
gledate TV, u krevetu se vrtite čas u jednu čas
u drugu stranu…
Bolest i ti, napokon sami.
A, bolest je čudna…, prvo te fascinira njena
snaga, oboji te i obori, hodaš ali zato što
moraš, pričas a mumlaš, ležiš a tako bi voleo
da spavaš..
Onda bolest ubije strance, pa poznanike a onda
krene na prijatelje..
Ubije ti roditelje na spavanju a poslednju
devojku pretvori u iscepanu fotografiju…
I napokon, bolest i ti ostajete sami, zgrčeni u
tami, pričate sa glasovima u glavi..
Stigne proleće, ti i bolest jedete nokte u tami..
Dođe leto, ti i bolest se znojite u tami..
Padne sneg, ti i bolest, u hladnoj sobi, sedite
sami u tami..
Bolest i ti, zauvek sami
02.04
Opet dilema, …ja bih ali to treba izgurati do
kraja.
Treba se ujutru probuditi, nešto smisleno reći ili
pak, šta bude, neka bude…
Dilema..
Ništa tu više ne pomaže, ne mogu toliko da se
obeznanim da taj trenutak na taj način
prelomim
Ništa, …drkam dok se ne odlučim
02.04
Posle podne, pet je sati, mrak je blizu, osećam
nadolazeću krizu..
Na mom prozoru nepokretna slika a u mozgu
počinje bitka.
Pijem liv.52, tablete za regenerisanje jetre.
Kažu i da je sveža surutka dobra ali šta to
vredi, kad i ovako svakog dana umirem.
A ni ti, što si zdrav, ne znaš kad će ti doći kraj.
Juriš, štediš, bojiš se aviona, čekaš penziju pa
da umreš kao čovek zbrinut u staračkom domu.
Misliš da ako sve po pravilima radiš, da neku
garanciju stvaraš….
Uzmi samo novine i videćeš na koliko načina
možeš da stradaš.
Posle podne, pet je sati, mrak je blizu, osećam
kako smrt uzima sledećeg u nizu.
02.04.
Pazi, Bog, priroda, šta već……..nisu tako okrutni Otuđenje, mali, skoro nevidljivi mravi
kao što se na prvi pogled čini… Otuđenje, prašina na stolu, ispod debelog
Najbolji primer je drkanje!! romana
Drkaju muškarci, drkaju i žene, može se to i Otuđenje, ispletene paukove mreže
lepše reći ali to ostavljam za televiziju. Otuđenje, osušeni list sa zelene grane
Drkaju i životinje, sve što ima penis i vaginu, da Otuđenje, crna fleka na naslonu fotelje
ubrzam stvari, ima neku svoju ruku ili tuš Otuđenje, komšijine cevi
kabinu..Ha!! Otuđenje, zanoktica na kažiprstu se crveni
Svi se snalaze kako znaju i umeju. Otuđenje, tačka u zidu gde je nekad bila slika
Zašto? Otuđenje, senka po kojoj znam da prolazi
Kad bi čekali idealne uslove završili bi kao vreme
dinosaurisi..ogromni, nervozni, nedojebani,
samim tim nezadovoljni. 02.04
Ovim putem želim da se javno zahvalim na
mogućnosti što samom sebi malo zadovoljstva,
svakodnevno, bez nekih većih problema, mogu
da priuštim..
Hvala !!

4.04
Volim je u srcu i stomaku..
Volim je sa cigaretom, čašom i cvetom.
Volim je na ulici, sa kantom za đubre, iz
prodavnice sa velikim računom.
Volim dok hlebom macka jaja, kad tiho prdne
dok misli da ja spavam..
Volim je kad kaže da sve može sama, volim je
ali džabe..
Otišla je preko neke brze reke, nisam bio tu da
čujem te korake..
I tako sam ostao da shvatim ovo, pod hitno
nešto moram da uradim sa sobom
12.03
Oko za oko, zub za zub, poznat mi je taj krug…
Čovek je kao sunđer, šta ga potopi to i upije.
Onda se pitaju zašto žive govnjivo a kako će
kad im se ništa drugo nije ni dogodilo..
O, kako sam samo mudar
Kondomi mi u fijoci trule, ne možeš ni da jebeš
a da te neko čudovište ne juri..
Kažu sklanjaj se sa sunca, najbezbednije je da
se zakopaš živ i sačekaš Njegov drugi silazak
pa da kazni onoga ko je kriv.
U novinama bezbroj saveta, gotovih rešenja za
milion problema..
Kako ostati vitalan i zdrav, naći pravog
partnera, kako zaraditi milon evra…, sprave,
tiganji, anatomske gaće, posle kenjanja da za
tobom u klonji prelep miris cveća zrači..
Pilule za starce da jebu do smrti a sa plastikom
da izgledaju kao da su besmrtni..
O, kako sam samo mudar
Danas i nije tako loš dan, tri pesme posle
mesec dana muka.
Jedna o kraju, druga o trenutnom stanju a treća
o sveopštem sranju.
Oko za oko, zub za zub, pesma za pesmu,
poznat mi je taj krug.
4.04
 Jebeš to, vidiš da nema smisla

02.04

Nisi dovoljno dobar, nemoj ni da se trudiš.

Sve sjebeš zato što misliš da je moglo
drugačije, a moglo je samo zato što misliš
tako…
Jebeš to, vidiš da nema smisla
U zatvor se ulazi na ista vrata odakle se i
izlazi..
Iz života izlaziš u istom stanju u kome si u
njega i ušao..
Bez pitanja..
Jebeš sećanje, jebeš savest, jebeš prošlost, jebi
budućnost..
Ovo telo i vreme u njemu nisu za čuvanje….
Shvataš, bez pitanja..ono odlazi
Nisi dovoljno dobar…..za šta?
Za svoju jadnu majku, za jadnu prijateljicu tvoje
majke, za svet, za devojku koja ti se sviđa, za
njenu budućnost….?
Nisi dovoljno dobar za spomenik, za ortake koje
imaš, za gazdu i njegov biznis..?
Za koji kurac sve nisi dobar…?
Jebeš to, vidiš da nema smisla
Gde je ulaz tu je i izlaz..
Od sećanja i planova se ne živi već od pokretne
sekunde koju sa prašinom udišeš..
Stani na pet minuta sa tim i shvatićeš…
Nisi dovoljno dobar..za šta?
Za disanje, za starenje, za nestajanje, za nečije
sećanje, za inače prelepe fotografije..?
Nisi dovoljno dobar za večnost……..…čiju?
Sve te čestice koje udišem
Otrov koji jedem svakog dana
Sve te ljude koje gledam
Priče koje slušam svakog dana
Na vratima je znak, neka slova uvek fale
Svakog dana ta, pitanja me truju i hrane

Sve te besmislice koje radim

Nokti koji rastu svakog dana
Sve te stvari koje skupljam
Prašina koja pada svakog dana
Na njenom licu sjaj, neke stvari uvek fale
Svakog dana ta pitanja me truju i hrane

Sve te tačkice koje pratim

Nadu koju gubim svakog dana
Sve te bolesti koje lečim
Kosti koje trule svakog dana
Na nebu Bog spava, neke stvari uvek fale
Svakog dana ta pitanja me truju i hrane

Sve te misli koje lete

Mozak koji puca svakog dana
Sve te pilule koje gutam
Svetlost koju jurim svakog dana
Na zidu lepa slika, moje oči uvek fale
Svakog dana ta pitanja me truju i hrane

06.03
Evo baš danas, tu popodne.. Kad bi mogli, uzeli bi ti sve..
Nema velike razlike između džankoze što krade Džankoze i oni s kravatom, nema velike
i laže i onog tipa s kravatom što veruje da sa razlike..i jedni i drugi bi drugoga da zgaze
bogom deli dane.. 12.03
Nema velike razlike, i jedni i drugi bi drugoga
da zgaze..
Ne znam samo koliko puta sam platio, glavom
klimao i klatio, slušao te nebuloze, ...zamišljen,
da li u to oni stvarno veruju ili čisto mlate da
ubiju vreme..
Džankoze i oni s kravatom, nema velike
razlike..i jedni i drugi bi drugoga da zgaze.
E, da..i uvek je tamo neko mimo njih kriv..
Pravda, nepravda, dobar razlog, pravo vreme,
10 dinara, 10 miliona, nema veze..
Važno je da se do tuđeg dođe i onda je sve u
redu, a tek tada ništa nije u redu…
Sve su iza sebe sjebali, i gle čuda i sami su
najebali..
Bog možda spava ali đavo je njegov čovek koji
vredno po duši šara.
Džankoze i oni s kravatom, nema velike
razlike..i jedni i drugi bi drugoga da zgaze
I kad malo uđeš, glavom mućneš, prođe neko
vreme, kažeš lepo, zajebi me, skloni se od
mene, nek te mama pere i sluša..
Onda više nisi ortak ili ti prilože otkaz… , sveža
krv se traži, neko uvek mora da se prži..
I zašto ja sad sve ovo pričam, zašto prozivam i
dozivam, ne zato što ih mrzim, nego da mi se
već jednom s ’kurca sklone, da me ostave na
miru i da me se klone..
Završio sam sa slušanjem tih priča, uvek više
pati onaj što shvati a ne uzvrati..
Nemoj da se ženiš, ne pravi decu..
Nisi za kurac..
Nastavi sa pićem, drogama, kockanjem, …šta
već..
Maštaj ali ne obećavaj
Nadaj se ali ne optužuj
Kad god možes budi šarmantan i jednog dana
ćeš umreti, nestaćeš i gotovo…, ništa strašno
Koliko si uložio, toliko si i dobio
Zar to nije dovoljno?!

02.04
Nemaš pojma koliko mogu da budem lep.. Ona misli da zaslužuje nešto bolje, ima pravo
Koliko moje ruke mogu biti vrele na to
Nemaš pojma kako bi ti prijalo da takav uđem u Ono što je dobro, dobro je..
tebe.. Ono što ne valja, ostaće
I šta bi ti sve moj jezik uradio Slažem se sa tim
Kakvu bih ti blaženu jezu podario
Samo kad ti ne bi bila toliko glupa i pitala se šta Reči, reči, kanta puna reči
će biti sutra Eto ih iz đubreta cvile..
4.04 Da Ja sam, nisam, bio sam ili jesam a rekao
nisam
Nigde neće stići sa tim
A, da li ikad ti si, nisi, bila si a rekla mi nisi..
Šta ja imam sad od tog…
O, kako glupo je sve to

Trenje, mrvljenje, sad kad gotovo je

I ponovno otvaranje, zatvorenih očiju traženje
Zaboravljam, zaboravljam da nekad bolje je da
sve stane nego da zauvek ružno postane
Zaboravljam, zaboravljam da zaboravim, ono
što ne želim a ipak izgovorim
I sve u trenu plane, u sekundi nestane….
U crveno-crnom ludilu , sve u trenu plane, u
sekundi nestane
Iz glave, na ulici, u knjizi na polici…
Iz kreveta, na stolu, u zagađenom gradu, na
pijaci…
Sve u trenu plane, u sekundi nestane…
O, kako glupo je sve to
11.02
 Živ sam i napokon osećam i ništa me više tako
ne boli, pošto znam da i to proći će, da
zadovoljstvo i patnja ruku pod ruku idu, jer da
bi se od srca smejao, od srca mora i da se
Hoću da živim ali moram da se plače…
smirim.. I tako to ide, tako živi ljudi žive.. ali dobro, sad
Opijati, razni derivati, flaše, čaše, tablete za dobro je
dizanje, pa za stondiranje.. kako i šta moglo je..
Lake žene, teške žene, život u samici, život u 12.03
zajednici.
Probao sam sve.
I priznajem, nisam se snašao, sa ljudima našao,
u neku mračnu priču rano ušao..
Ali dobro, sad dobro je i jasno mi je zašto tako
moralo je..
A ljudi ko ljudi, brzo ocenjuju, još brže osuđuju i
kad si mlad sve te to proganja i boli..
Prvo bi da se skloniš a onda sve da slomiš..i
dižeš se i padaš, truješ, gubiš, trošiš to svoje
jadno vreme praveći još gore nevreme..
Ne znaš gde si spavao, skim si se tabao, koliko
si kome dužan ostao..i ceo svet se protiv tebe
okrenuo, u trenutku lavinu pokrenuo..i pitaš se,
šta sad?
U toj sobi sam si, želiš negde da kreneš, nešto
da osetiš i osvojiš, znaš da život bez toga nema
smisla ali već kao da star si…
Previše govana za tako malo vremena…
Meni je trebalo petnest godina i sad imam
trista..
I ne mogu da kažem da ne žalim, da opet sve
isto bih..na mnoge stvari ne bih ni da pomislim,
a kamoli da ih ponovim..ali dobro, sad dobro
je..
Čisto da se zna, nema dobrog dilera, i kad ti
čistije, i na vreme i malo više da, ti na kraju
kruga nećeš ništa imati za sledeći dan
I kad u sve to uđeš, ne očekuj da se desi čudo..
Porok uvek piše istu priču, pobeđuje a čovek je
samo karika koja ga koristi i dalje prosleđuje..
Toliko puta sam pomislio da se ubijem, ali sada
iz principa neću, kad sam već ovoliko izdržao,
još ću da se muvam i šetam..
Čak sam i mnoge trikove naučio, mehanizme
izučio..
Na primer: da bi ti neka malo bolja riba dala,
moraš joj sto hiljada puta reći da je jedinstvena
i sjajna…
Ili ako želiš da dobiješ i zadržiš posao, zaboravi
na ponos i zakorači u neravnopravni odnos..
Možda i uspeš, mnogi jesu..
Možda i pukneš, mnogi jesu.
Ja sam ušao, video i vrlo mirno otkaz primio..
Ceo svet je u rutini i disciplini..čak i u ovom
haosu, kraj se svakome vidi a u međuvremenu,
mrtve ćelije smrde, vlasniku se bune…
Odlazim i kupam se, u ogledalu se
prepoznajem.
Kažem, predugo sam u ovome.

4.04
 U zatvoru sam, ne znam koliko sam godina
dobio, sa koliko različitih hemija sam se
zatrovao..?
Naslućujem vrata, čitam i slušam o njima,
dođem do njih a iza zid nadolazi kao plima..
Mrtve ćelije se bune, smrde!!!! Lupim glavom i evo me opet kod dilera..
Predugo sam u ovome, ako produžim ovako
vrlo brzo ću da nestanem a kad stanem, ne
znam šta sa ovim izbezumljenim mislima da
radim..
Jebe mi se za standarde, iz prvog tima odavno
sam isključen
žena, deca, radno vreme, to neću ni da
započinjem…
Oko mene ništa bolje, lepo kažu s kim si takav
si..
Drogirane devojčice, drogirani dečaci…
S druge strane ovi divljaci, bacači kamena s
ramena..
Ne znam kome je bolje, kome je gore?
Ponekad sve ljude pobijem, zavučem se u četri
zida i razmišljam gde da pobegnem..
Gde god da odem, bez ove glave ne mogu da
krenem a u njoj su sva pitanja koja mi prave
probleme…
Drogiran, u trenutku zaboravljam…
Strejt, još gore je nego što juče bilo je…
Predugo sam u ovome, ni napred ni nazad a
tražim promene..
Telo mi posustaje, noću više ne nestajem,
prevrćem se i nikako san da me odnese…
Tu i tamo napišem po koju pesmu, po kanti
kopam i tražim šta još pamtim.
 Lepota 02.04

Ja sam vreme koje udišem,

Misli koje reči ne mogu da izgovore
I ništa me više ne inspiriše sem nade da ću
jednom da progovorim.

Ja sam vreme koje izdišem,

Telo koje zbog bola prezirem
I ništa me više ne inspiriše sem nade da se i
bez njega jednom može živeti.

Ja sam zvuk koji prepoznajem,

Čovek željom natopljen
Leš kožom obložen
Budućnost koju naslućujem kao neku senku
koja promiče
I ništa me više ne inspiriše sem lepote što se u
nadi nazire.

Ja sam prepolovljen,
Nešto sam morao da ubijem
Od samog sebe ugušen, pršljen polomljen
da se bar kroz jedna vrata provučem
I ništa me više ne inspiriše, ništa me više ne
podiže sem nade da ću još jednom da je
pronađem.

Sva lepota se u nadi sakrila

 03.

Iako nisam, možda jednom hoću

Možda nisam znao ili ipak nisam smeo
Iako neke stvari sigurno jesam, pitanje da li ih
želim opet
Možda ih nikad nisam ni hteo
Možda samo jedan deo..
Iako mislim, možda to što mislim greši
Da li ja to stvarno nešto radim ili se samo
malo češće rušim..?
Preko puta leže razbacane stvari
Prekršio sam svaki red ne bi li pronašao pravi
Očistio sve, od temena do malog prsta
U grinju ostavio smrad, đubre nakupljeno iz
usta
Iako mislim, možda to što mislim greši
Da li ja to stvarno nešto radim ili se samo
malo češće rušim..?
Iako sigurno jesam, možda jednom neću
Iako sigurno želim, možda ipak nekog drugog
puta
Gurnuti glavu u vetar, mozak u korpu od pruća
U vosku ostaviti telo da se suši na suncu..
Iako mislim, možda to što mislim greši
Da li ja to stvarno nešto radim ili se samo
malo češće rušim..?
Iako mislim, možda to što mislim greši
Da li ja to stvarno nešto tražim ili se samo malo
češće pitam…?
Moja najveća noćna mora jesu govna, obična
ljudska govna, za ne poverovati..
Sanjam svašta ali me ništa ne uznemiri više od
sna u kome se sa govnima sukobljavam.
Nađem se u nekoj prostoriji, uradim nešto i
govna krenu da nadolaze sa svih strana.
Horor!!
Po pravilu, toga dana se žestoko posvađam sa
nekim. Ljudi na javi, govna u snovima.
To ide toliko daleko, da posle svakog kenjanja
osetim nervozu u ispražnjenom stomaku pre
nego što aktiviram vodu. Strahujem da se
nešto ne zapuši i istovar krene u suprotnom
smeru. To bi tek bilo strašno..i govna i ljudi, i u
snovima i na javi..
Ili je to sve isto, ko zna…?
Da li ima nešto o tome u sanovnicima ili je pak
stvar odabira odgovarajućih sedativa..?
Vreme će pokazati, do tada, strahujem i u
snovima i na javi…
4.04
 Mali smisao Mnogo sam hteo
Pio sam pivo, dok piva ima
Moj zadatak i nije tako težak.. Onda sam pio vino, dok vina ima
I kad bih pokušao nešto da promenim, Onda sam rakiju pio, dok rakije ima
promenio bih samo sebe a za sebe imam Onda bih i neku tabletu popio ako tableta ima
specijalno odvojeno vreme…!?! Ili džoint ispušio kad već džointa ima..
Čitam knjige, razne epohe, i pitam se kad će Mnogo sam hteo
već neko da pritisne to dugme? I onda ne znam gde sam bio, s kim sam sve
Ali dugme je kod gospodara, a bol je kod nas, pio, čiji sam upaljač drpio
malih govnjara, izbezumljenih mrava, Eh, kad bi to najgore bilo…
sakupljamo drvca za potpalu i mrvice za
prehranu.. 12.03
Čitam knjige i pitam se čemu sav taj trud,
bilioni ispisanih strana, krvi i znoja za milion
sledećih pokolja i čemu ja da posvetim svoj
trud..?
Svom nemirnom udu ili još nemirnijem sudu?
Da li da se bacim pa da koljem i ja ili da se
pitam zašto sam preklan?
Da li da otimam ili da svoju strepnju dajem ili
da u heroinu završim svoje dane?
Objaviću zbirku pesama, možda i dvadeset
romana i za jedno sto godina čitaće ovo neka
usamljena i izgubljena glava i pitaće se isto što
se pitam i ja sada….
Jebem li ga, možda je najbitnije da si u životu
što manje gladan!?!
4.04
Ne znam da li si ikada pisao, borio se za i
hvatao misao….
Nema ničeg boljeg.
A voleo sam i bio sam voljen, bio sam i sa
kurvom od 100 evra, radio dop, šmrkao koku, u
dubinu ronio, na visinu se peo…
Ali nema ničeg od pisanja boljeg…
Još kad bih od toga živeo, da sedim i pišem, da
svoj miris razvlačim i udišem..
O, kako bi to bilo sjajno..
Moj svet, moj let, ja bog u trenerkama, sa
domaćom cigaretom zadubljen u mislima..
U sobi blago utišana muzika, napolju sunce,
nevreme, ubi Bože kakva dosada…
Sedim i pišem, i povremeno duboko udišem, sa
duhovima plešem, neku dobru ribu krešem,
pištoljem pucam lošem u čelo a dobrom,
drhtavom rukom šijem ranu na telu…
Mogu šta hoću a mogu i šta neću…
Još kad bi me neko za to i platio, možda bih od
života i dobio sve ono što mi je uskratio..
02.04
Lako je voleti psa, to savršeno biće ili
nedokučivog Boga, tvorca dobra i zla…
Lako je voleti ispravan auto ili parfem koji
zaluđuje….
Lako je voleti nekog glumca koga ne poznaješ
ili pevača čiji te glas uzbuđuje..
Lako je voleti lepo vreme ili more kad do njega
nekako stigneš..
Lako je sve to, znam…
Ali da te vidim kako bi da voliš mene..?
Elitnog predstavnika izgubljene vrste, uvek na
dan od ponora, sat vremena od pravog
odgovora…, rezervisan za marginu, bez ijedne
tražene karte koja vodi na površinu…
Više nije bitno ko je i zašta kriv, kad i gde, ko je
pogrešan potez napravio..
Čisto kažem, da se zna, da i ja tražim ono što
svaki čovek traži..
Daj mi malo ljubavi pa da te kao pas izljubim….
4.04
 4.04

Kad se sve završi, kad završimo sa pričanjem,

oguljeni od disanja, propalih pluća, umornih
kostiju..
Kad se sve završi, kao na početku, negde tamo,
vratiću se kao reč u mnogo puta izgovorenoj
rečenici..
Kad se sve završi, na mestu koje nismo ni
slutili, u trenutku koji bi još malo da odložimo,
kraj sveta se sa nevidljivom tablom pojavi..
Sve se uklopilo, mimo nas u sliku sklopilo, u
jedan osećaj, u izdah pretvorilo..
Dani, godine, ti i ja nasmejani, na kraju sveta
ponovo zagrljeni, u sekundi, u treptaju, kad se
sve završi…
Kad se sve završi, sve i ništa se ponovi…
Hiljadu puta sam umirao, jednom rodio, po
ovom svetu kao senka hodao, nikad nisam znao
šta bih to trebao da ostvarim, kome i čemu da
se posvetim..
Kad se sve završi, znaću, koliko sam bio u
pravu, koliko je moj beg bio pravi, kad ostanem
bez pitanja, sve će biti odgovor..
Kad se sve završi, i ti ćeš me ponovo voleti,
dovoljno je bilo samo jednom, jednog dana, u
jednom pogledu i dodiru….
Na kraju sveta, sve se i ništa ponovi, umre a u
nekom drugom rodi..
Ti i ja nestanemo i ceo krug se ponovi , …kad
se sve završi.
Nju sam u liftu video, išla je sve gore..
Istanjena kosa, mašta da nešto mašta..
Bez nečega, nema ničega…
Upitah je da li može čista sa nekim da spava,
reče, ne seća se više tih dana..
Sve je krenulo kao nešto slučajno, pa se
slučajno u nešto duže odlučilo.
Sutra ću da stanem, nisam ja kao tamo one,
bila joj je misao dok je vreme nije izbrisalo..
I evo, i sad nešto priča, sve je pod kontrolom,
pod ko zna kakvim neonom..
Umorna i povređena, mašta da nešto mašta
Kad sam je prvi put sreo, u nekoj gužvi, dan je
bio vreo, pored nje sam seo
Bila je sto godina mlađa ali imala je sebe i u
njen svet, sa par reči uvela je i mene.
Kako da ne zapamtim te bistre oči, i sad ih
vidim kako me gledaju i kako se lagano sa
mnom igraju..
Ali toj priči tu je negde kraj, napolju je noć ali
sve je jasno i isuviše kasno..
Pustiću je da u meni kao slika živi, neka bude
mirna kao prvi put kad sam je sreo, onog leta, u
onoj vrelini…

12.03
Ponekad kao da uhvatim Boga za muda…
Mir je moj i tuga kao da više nije tuga.
Buni me to, što mi život tako često nema
smisla pa kad prostranstvo dođe i bude mi
blisko, delići postanu stvari a sekundi povezani
dani….
Taj bljesak, taj tren me u život vrati..
Zato i ostajem da živim, ako izdržim dovoljno
dugo, možda od tih treptaja i ceo sat sreće
sakupim.
Ponekad, ali samo ponekad, kao da uhvatim
Boga za muda ali i to je dovoljno..
Nisu to obična muda, kao ona ispod šarenih
bermuda.
02.04
Besana noć, romantično, patetično ili
problematično?
U ovom slučaju, nisu ni novac ni žene u pitanju
već svesno napravljeni zdravstveni problemi..
Ako ste pomislili da ću sada o tome da kukam,
ništa od toga…
Jednostvno, ne mogu da spavam pa se malo
rečima zamaram.
Napolju je mračno i tiho, srećom imam punu
paklu cigareta pa se zabavljam i dimom.
Krevet mi je prostran i udoban, lampa kraj
kreveta me blago osvetljva a i reči bez nekih
većih problema naviru.
Planiram da u jednoj ovakvoj noći započnem
knjigu, ujutru sasvim normalno popijem kafu i
produžim do sledeće zore da pišem..
Ko izdrži, neka nastavi da diše…
Jedna noć, druga noć, treća noć, znam da
napolju u ovakvom stanju ne propuštam ništa a
i inače se baš nešto ne slažem sa svetom, tim
divljim cvetom, čiji me miris drži zatvorenim u
sopstvenom getu..
Besana noć, a noć ko noć, proći će i nova doći
će…
4.04
Vidim dvorište, vidim pokošenu travu a u travi
neku glavu. Samo budala može da pije svakog dana
Sunce para nebo, topi svetlost u danu.. Bio sam budala
Soba već je puna dima, po trosedu plamen Samo budala može slomljen da se budi svakog
gmiže dana
Na zidu sat stoji a u njemu kazaljka gori Bio sam budala
Vremena je sve manje Samo budala može da misli da je ta bolest do
Vidim prozor, vidim vrata a na vratima je kvaka jaja
Žena hitro skače, traži ključ ispod otirača Bio sam budala
U hodniku je cveće, po lišću trče mravi Sad me pitaš, zašto je sve to bilo tako, reći ću ti
Na zidu kalendar, sa njega otpadaju dani Zato što sam bio budala
Vremena je sve manje
Hemiski disbalans, zaleđena sperma
Silikonski napad, promašena meta 12.03
Mozak u brzini ključa
Mozak u brzini na delove se lomi
A mozak u brzoj hrani, prebrzo se vari..
Vremena je sve manje
Za tebe, za mene, nju i glavu
Za mrave i pokošenu travu
Za sunce i svetlost u danu
Za oči koje vide
Za lepo što se negde krije
Vremena je sve manje

08.02

Sunce zađe i noć padne.
Sve utihne a u tebi tek tad nešto plane.
Digitalni sat ali se čuje kako kuca
Te brojke nikako da kažu kako i posle svega što
je bilo, ostanemo sami..
Tako i ja sedim u svojoj maloj fotelji, uvlačim i
izvlačim dim, dok listam isečke u glavi.
Mislio sam da ću neke stvari bolje znati, brže ih
hvatati, suštinu shvatiti..
Mislio sam da je dovoljno biti živ, da kad
pogrešiš pa popraviš, to više nikad ne ponoviš
ali ne…..
Dug je krug ali je ipak krug.
I onda opet sunce zađe pa ujutru izađe…
Proguraš telo kroz dan, pa nanovo kad sve
utihne, misli od nekud izrone…
Pet kafa, pakla cigareta, oblačenje, svlačenje,
spavanje, ustajanje…
Ne znam za tebe, ali ja se bojim da nije baš
tako….
Navodno, jednostavno i lako..
02.04
Više se ne bojim, ni života ni
smrti..samo bih pre nego što odem da neke
lepe stvari za sobom ostavim..
Kad zaklopim umorne oči, na ovu ljudsku tugu
da zaboravim i miran u oblak zakoračim..
Ono što će uvek da me tišti, što znam da sve
bolje moglo je, normalnom čoveku malo
potrebno je, ali ne..neko je rešio da otme sve,
da i za to malo pogineš, da te kao šraf u ludilo
zavrte..
Iz dana u dan, kost po kost
Ja znam da sam pobedio, jer i posle svega
nikoga ne mrzim i nikoga ni za šta ne jurim..
Žao mi je samo što neke ljude nisam voleo
više…
Ali biće 365 dana, proleće, leto, jesen, zima…..i
da li se tome radujem, pa moram…
Zašto da ne uzmem to što mi se daje, ionako
kad dođe, došlo je, kad prođe, prošlo je..
I srešću ja tebe opet, te tvoje oči i miris i ovog
puta ostajem do kraja, i kad se ujutru
probudim, ti ćeš mirno pored mene da spavaš…
A, ne znam da li je nešto lepše od tebe i mene,
na živoj slici uhvaćeno vreme..
Ni sada ne znam zašto se nisam prepustio,
opustio..zašto sam više sa svojim demonima
bio, u svojoj rupi se krio….
Prokletstvo, sećam se svega i boli ali moram da
idem dalje, da se borim za bolje dane….
 Više se ne bojim, ni života ni
smrti…, stojim sam na ovoj planini i čekam
svoje vreme da još neki trik zavrti

12.03