Универзитет у Нишу

Филозофски факултет

Привреда у Византији

Ментор Студент

Проф. Доц. Јасмина Шаранац Стаменковић Марко Ћојбашић 1169

Ниш, мај 2017. године

 Привреда у Византији

Као и у читавом средњовековном свету, и у Византији је привреда најпре почивала на

пољопривреди. Процењује се да је око девет десетина становништва радило на селу,
живело тамо и бавило се пољопривредом, те је самим тим и пољопривреда имала
највећи удео у целокупној византијској привреди. Византија је имала и чувала јак и
разнолик новчани систем, привреда је и даље почивала на новцу, размена добара је и
даље цветала у областима са савршеним географским положајем (а то су углавном
раскрснице путева- што поморских, то и копнених). Сам град Цариград био је на такорећи
раскрсници два континента, те је град контролисао и прелаз из Азије у Европу и обрнуто,
као и поморски пут који је спајао Средоземље и Црно море. Захваљујући Цариграду је и
опстало и додатно се развијало занатство. У рановизантијском периоду град је бројао и до
600 000 становника, иако се тај број касније смањивао, управо захваљујући овој бројци
занатство је опстало у престоници. Привредни препород који је почео у 8. веку после
арапских напада, трајао је без прекида све до 13. века и првог пада царства.
Испоставиће се да је одлучујући ударац за византијску привреду било освајање Цариграда
од стране крсташа 1204 године, јер се благајна празнила великом брзином и никада
касније није била богата као пре првог пада, иако су Палеолози покушали да врате стари
сјај и богатство. Такође, велики ударац за византијску привреду био је и пораз код
Манцикерта 1071. године, а последице битке биле су губитак вероватно и најбогатијих
тема у Малој Азији и окупација-насељавање те територије од стране Турака.

НОВАЦ – Од свих реформи цара Константина које је предузео почетком 4. Века,

најуспелија реформа која је имала испоставиће се касније блиставу будућност била је
управо новчана реформа. Константин је одлучио да од фунте злата од 325 грама искује 72
златна солида (solidus- latinski номизма- грчки), од којих је сваки имао 4,51 грам и била
готово од чистог злата. Номизма је била главна обрачунска јединица у међународној
трговини, па су неки аутори тај новац називали и именом безант, а сматрали су је и
„доларом средњег века“. У 11. Веку вредност номизме знатно опада, најпре због све веће
потребе за новцем проистекле из општег процвата трговине, а затим и због
катастрофалног стања царске благајне која је погоршана губитком Мале Азије после битке
код Манцикерта 1071г. и тако изгубила пореске приходе. Крајем 11. века Алексије I
Комнин успео је да обнови ковање стабилног новца за међународну трговину, док је
сребрни „бели“ новац служио за сва плаћања унутар Царства, па и за измиравање пореза.
Рећ је о перперу који је наследио номизму у међународној трговини, о чему сведоче и
уговори италијанских трговаца који су га користили као обрачунску јединицу у пословима.
После 1261. г. византијски златни новац је заувек нестао. Номизма је била највреднији
новац који је био у оптицају у византији и од ње није било већих новчаних јединица.
Ливра била је само „лакша“ употреба номизме, а ливру су чиниле 72 номизме. Нпр. у 10.
веку је најбоље плаћени линовник примао 20 ливри злата годишње, односно врећу са
1.440 номизми. Због лакше трговине са Арабљанима, који су користили мањи новац по
тежини од номизме, за време Нићифора Фоке (963-969) поново се јавио новац мањи од
номизме пуне тежине, такозвана номизма тетартерон, и овај новац био је погодни
управо са арабљанским земљама који су користили новац исте тежине (4,23 грама), а звао
се динар. Ипак, златни новац није могао да се користи за куповину основних животних
намирница и осталих потрепштина, а народ је ово плаћао сребрним и бронзаним новцем.
Почетком 8. века појавио се тај сребрни новац и називао се милиарисион, вредео је
дванаести део номизме и био тежак отприлике 3 грама. Сребрни новац – милиарисион ће
опстати све до седамдесетих година 11 века када губи вредност и заувек нестаје из
оптицаја. Такође , новац који се ковао од бакра звао се Фолис. (новац који се ковао од
злата – номизма, новац који се ковао од сребра – милиарисион, новац који се ковао од
бакра – фолис).

Византинци у свакодневном животу нису много освртали на устаљена правила о

изражавању вредности неке робе, наиме, за њих је као и данас за златаре јединица била
карат, двадесет четврти део номизме, која је теоријски требало да има 24 карата, те је
вредност неке робе изражавана у кератионима, иако кованица од кератиона никада није
ни постојала. Крајем 11 века такође нестаје и фолис из употребе, а у новчаном систему
Алексија Комнина постојао је нови бронзани новац с двоструко мањом вредношћу, што
нам говори да је у том раздобљу општег процвата трговине постојала огромна потреба
за практичнијим новцем. Систем плаћања пореза једном годишње у Византији звао се
харагма.

Што се тиче сеоске привреде, начин обраде земље променио се веома мало у односу на
претходно раздобље (2-3 век). Византија је наследила римску пољопривредну традицију.
Главно ратарско оруђе било је рало, и то се може видети на бројним минијатурама и
рукописима. Византинци су усавршили рало. Земљиште је пре сетве, а углавном после
једногодишњег угара, морало да се прекопа, што се радило искљуливо ручно, помоћу
ашова, који су Византинци такође усавршили и претворили у изванредно користан
двозубац, тако што су му наоштрене зупце на врховима савили на спољну страну. За
послове на њиви су се углавном користили волови, на шта би за њих закачили јарам и он
би био на плећима волова. Реконструкција живота из тог доба углавном се може
закључити на основу списа из тог времена. На пример, у Житију Филарета Милостивог. Ту
се говори о великом земљопоседнику из Мале Азије. Писац житија њега пореди са
библијским ликом Јовом. Он (Филарет) је био на Божијем искушењу, те је остао само на
пару волова, међутим како је одолео Божијим искушењима, вратило му се стоструко јер је
постао царев таст. Ова прича је веома корисна јер вероватно није далеко од истине да је
неки Византијски земљопоседник могао у то време да поседује 600 бикова, 100 воловских
запрега, 800 коња за испашу, 80 јахаћих коња и мазги и 12.000 оваца. Што се тичеосталих
сељака, сваки добростојећи сељак могао је себи да приушти барем пар волова. Остали
мало сиромашнији могли су да направе воденице од којих су живели, а њихова изградња
била је доста приступачна. Сељаци су често прибегавали и смени култура, у најбољем
случају на сваке две године. За сељака на селу су најважнији били баште, виногради,
воћке и неколико грла стоке. Промене које су настале у обради земље у Рановизантијском
периоду у начину обраде земље нису се битније мењале до краја 11. века, када се после
битке код Манцикерта Турци насељавају у Малој Азији. Становништво је сада морало да
на знатно мањим поседима производи житарице и остала пољопривредна добра у
великим количинама, те су самим тим и приходи постали већи. Село је била основна
привредна, друштвена и пореска јединица у Византији. Према уговору о колонату, тј.
Наполици, сељак је теоријски био везан за комад земље, али је, услед сталног недостатка
радне снаге на пољима, то начело остало недовршено. Наполица је постепено нестала и
уступила место дугурочном закупу земље, положај закупца који су плаћали релативно
мали закуп, били су порески обвезници и економски независни. Тако је настало
византијско село на којем су преовладавала ситна газдинства, која нису увек била
једини вид поседа. Села у Сирији, тачније око града Антиохије су доживела право
благостање јер је сам град Антиохија као и околни градови, били у сталној потрази за
намирницама те су их сељаци из околине снабдевали (Антиохија је била богат и
велелепан град, Византијски центар на Блиском истоку). Тај период (од 5 до 8 века) био је
златно доба села и сељана. Сељаци су се ослободили градског племства. Захваљујући
сеоској архиви може се закључити да су везе између чланова сеоске заједнице биле
веома јаке: цело село је сакупљало стоку у општинско стадо и располагало општинским
теренима за испашу. Након кризе која је наступила у 8. веку, држава је одузимала имање
сељацима који нису могли да плаћају порез и те поседе претварала у своје парике или
тако што би то имање продали неком моћнику. Парик је био слободан човек, али је
имање за које је давао закуп примао и предавао у наслеђе и то имање није могао да
напусти. Записе о крупним земљопоседницима налазимо једино у Египту, а у осталим
деловима царства налазе се само царски и црквени поседи . У сваком случају, огромна
већина поседа налазила се у рукама ситних закупаца. Када је реч од цркви, манастири у
том раздобљу још нису имали знатније поседе, за разлику од епископија и добротворних
установа које су биле у њиховој надлежности. Од 451 и Халкедонског сабора, свака
епископија је у начелу требало да има свог економа. Угледни и веома богати људи који су
били по занимању углавном војни команданти, али као и трговци и остали богаташи који
нису имали наследнике, углавном су своје поседе остављали манастиру. Временом су се
ти манастирски поседи повећавали, а врхунац је био крајем 8. века када се на Другом
никејском сабору 787. године прописано да сваки манастир мора да има свог економа.
Цар Нићифор Фока 964г описује стање у којем су се налазила манастирска имања.
Манастири су стекли веома велике поседе које међутим нису користили. Цар то
објашњава чињеницом да су световна лица манастирима даровала земљу без људи и
стоке неопходних за њено обрађивање, пто манастири нису могли обезбедити јер су
манастирска добра била неотуђива. У то време настаје и „Велика лавра“ на Атосу коју
оснива Атанасије који улаже велики новац у систем наводњавања на Атосу уз
противљење пустињака са острва. Црква тиме пронашла налин да имућније световњаке
наведе да улажу у манастире. Захваљујући систему проније, световњаци нашли много
сигурније приходе а да при томе ништа нису морали да улажу. Од 11. века манастири
добијају знатне олакшице за плаћање пореза на земљу, али и на бродове, самим тим
постају права привредна сила. Манастири показују велику вештину и у односу на освајаче
као што су то били Срби и Турци. Они су користили тренутак и траже гаранције да ће им
имања остати нетакнута, што се и десило и самим тим су убедили поседнике да им дарују
нова имања. У 14 и 15 веку манастири су постали водећа привредна сила на селу. Што се
тиче градске привреде, радионице у Цариграду, занатском мегаполису, били су на
изузетно добром гласу захваљујући производима одличне израде. Из Цариграда су
углавном пут запада испловљавали бродови с товарима предмета изузетне израде који су
се могли само у њему наћи. Најцењенији византијски производ била је свила. Свилу је
могао да носи само цар и само је цар смео да је дарује својим војсковођама, страним
кнежевима... Слободна продаја свиле самим тим није била дозвољена.Када је Јустинијан
у 6 веку увео гајење свилених буба у Царство, свилене тканине су најпре израживане у
царским радионицама. У тим радионицама су радили искључиво робови под крајње
строгом принудом, полоћај им се поправио за време владавине Ираклија, да би крајем 9
века Лав VI ослободио је све царске робове, самим тим вероватно у 10 и 11 веку су се
упошљавали људи који су ту радили. Забрана је делимично укинута и Књигом епарха из
912 године и тада су приватне радионице смеле да је производе, али продаја већих и
скупоцених одевних предмета од свиле била је забрањена све до 12. века. 912. Године
Лав VI доноси указ од непроцењивог значаја за наше познавање занатства и трговине у
Цариграду – а то је Књига епарха. Епарх је био префект града чиновник чије је звање
утемељено још давне 359 године. Још од римског доба један део занатлија био окупљен у
занатска удружења – еснафе. Почетком 10 века новину је представљало то што одредбе о
уређењу једног дела њих преточене у писани законик. Књига епарха има 22 члана и ту је
описана производња свиле, рубља, занатлије који обезбеђују основне животне
намирнице итд. Места није било за коваче на пример, као и неке друге занате.

Крупна трговина била је свакако најзначајнији фактор у економском развитку и опстанку

Византије. Географски положај Царства, његових лулких градова, а нарочито саме
престонице, изузетно су погодовали развоју трговине на велико. Трговина на велико
никада није потпуно замрла, па лак ни док су Арабљани гусарили морима и док је беснео
рат почетком 9 века.Византијски бродови с прамцем повијеним навише и с једрима
крстарили су морима, превозећи углавном намирнице, али и сировине неопходне за
занатску производњу попут метала, свиле и лана, којима су највише снабдевали
Цариград. Са истока је роба стизала јужном обалом Црног мора (преко Трапезунта) или
преко сиријске обале. За време најжешћих борби сиријски трговци су имали своје
квартове у престоници од којих су у некима живели већ више од десет година. У 7. веку
трговци који су били муслимани су подигли и џамију у Цариграду. Исти ти трговци, било
Византинци или странци, извозили су робу произведену у Царству и веома цењене
луксузне производе цариградских занатлија. У неколико наврата власти су морале да
преуреде цариградске луке, које су почеле да се пуне муљем, тако је Теодосијева лука на
обали Мраморног мора у 10 веку више није постојала. На обалама Мраморног мора и
Златног рога никао је огроман број пристаништа, тзв скала. После Руса који су дошли
почетком 10 века, крајем истог века стигли су и италијански трговци, најпре у Цариград, а
затим и у остале лучке градове и највеће градове унутар копна. Венецији је 992 године
одобрено смањење пореза на промет робе који је износио 10%, да би 1082 године
Алексије потпуно ослободио трговце из Венеције на порез, те они почињу да подижу куће
у горе поменутом Златном рогу. Са њима касније долазе и Ђеновљани и Пизанци. У
почетку су наилазили на срдачан дочек јер су донели опште благостање, међутим
ситуација се мења током 12 века за време Манојла који је 1171 године наредио да се сви
Венецијанци протерају из Цариграда, те су они, на „срећу“ избегли свеопшти покољ
Латина 1172 године. Међутим недуго затим су латински трговци могли да се врате у
Цариград. Венецијанци су лекцију научили те је једини начин да загосподаре мореузом и
самим Цариградом био и само освајање престонице. То су и учинили у Четвртом
крсташком рату. Од тада Италијани господаре трговином у Цариграду, међутим после
рестаурације Палеолога 1261 године, Ђеновљани доминирају у Цариграду. Они су
запосели кварт Перама на северу златног рога и почели да крстаре Црним морем. Они су
ту остали до самог пада града 1453 као и после тога. Ђустинијани, Ђеновљанин, био је
командант у одбрани града. Након доласка Турака трговина је наставила са процватом.