Satirski spis

Kud? Gde? S kim? Zašto? Čemu?

Ja verujem da odgovori proizilaze iz istog nesvesnog koje nam upravo beše dato! Kako i
ne bi – samoća ne laže!
Ja verujem da ćemo odgovor na zagonetku naći u trećem pasusu. Kako i ne bismo – šuma
ne laže!
Ja verujem da usud zna da govori. Kako i ne bih – zar nije ono što je bilo meni darovalo
ovo što je sada? Ja hoću! Ili preciznije: Moja volja hoće!
Spas! Spas! Spas!
Usud kao vatra, kao ono što se iznova pali i znova gasi, kao okrugla zmija – kao čovek.
Beše šumar, beše drvar. Zelenu travu njih dvojica gaziše. Zađoše u one predele šume,
tamo gde drveće beše najtamnije – tamo gde ljudi nikada ne zalaziše. Beše smrča, i ruža, i tri
ježa! Sve što gmizaše – gmizaše van te tmine. I šumar ugledaše jednog ježa – drvar pak smrču!
Ah, slepilu njihovog slepila!
Ima jedan šumar, ima jedan drvar. Zelenu travu njih dvojica gaze. Zalaze u one predele
šume, tamo gde je drveće najtamnije – tamo gde ljudi nikada ne zalaze. Tamo bi smrča, i ruža, i
tri ježa! Sve što gmiže – gmizalo je van te tmine. I šumar ugleda ježa – drvar pak smrču! Ah,
slepilu njihovog slepila!
Biće jedan šumar, i biće jedan drvar. Zelenu travu njih dvojica će gaziti. Zalaziće u one
predele šume, tamo gde će drveće biti najtamnije – tamo gde ljudi nikada neće zalaziti. Biće
tamo smrča, i ruža, i tri ježa! Sve što će da gmiže – gmizaće van te tmine. I šumar će ugledati
ružu! I drvar će ugledati ružu! Ah, Odluko!
Odluka biće doneta – slabi će propasti! Ruža će biti viđena – šumar je Udes! Ruža će biti
viđena – drvar je Udes!
Golim rukama milovaće ružu! Zalutali naići će, pokušaće da otkine ružu. Životom branite
ružu, govoriće Šuma! Ta šta je vaš život – ako ne ta ruža u najdubljoj tami?
Pauci ne gmižu po tmini. Oni se boje! Dobri se raduju svetlosti, pravedni danu. Oni
odveć bejahu čestiti – u najdaljem detinjstvu! Sada – sažaljevaju šumare. Sada – sažaljevaju
drvare. Ali ja vam kažem:
 hrabrost ubija sažaljenje!
Ah, Sudbino! Ah, Onostranosti! Je li iko bio lažljiviji od tebe? Ja kažem glasno: ubijmo
Sudbinu! Proburazdimo je mačem. I kada padne – još jedanput! Da slučajno ne ustane.
Ah, prošlosti! Ah, bolu! Ah – stazo! Napred hoću da idem, sam hoću da koračam. Ili sa
još dva saputnika. Jeste li vi meki, o saputnici? Očvrsnite! Daću vam nauk, braćo! Neka vaša
volja hoće taj nauk! Moja volja hoće dostojnijeg neprijatelja, tako govori moja dubina! Hoću da
osetim ponos onda kada mislim na neprijatelja! Budite mi oslonac, budite oslonac mojoj volji!
Oh, mlado je moje jutro! Podnevu – ja se radujem! Onda će moja volja tako – hteti.
Da li ste čuli moju pesmu? Moju poslednju nadu? Pevajte je – onda kada upoznate
puteve! Prevrednovanje vrednosti! Svih! Svih!

Brdo simbola, cekaj da se snadjem. Bik je nadvladao ovna, evo prve suze. I Bik umesto
da sebi stvara put sede da ceka nju - Sudbinu. Ali zato je bik, zato nije ovan. Ovan bese ono
iskonsko, on sam sebi put otvarase, on bi zajedno s usudom zakoracio, ne bi cekao Usud niti bi
ga ona uputila, sa njom bi se kretao. Ali morao bi naucuti i kovati, morao bi sam postati kovac -
samo kovac sam sebi kuje sudbinu! Samo tako moze osvojiti Usud, samo tako ga ona moze
zavoleti. Ta treca zena, Sudbina, jeste niska ujutru a visoka danju - Sunce. Bik koji za svetloscu
traga, za Suncem, juri Apolonovim duhom. Kome se raduje bik? Kome se raduje takav duh?
Takav duh se ne raduje, njegova sudbina jeste tuzna. Ali Sudbina je za bika, za ovna je Usud.
Rog, pogledaj svoj rog. Je l' to rog bika ili ovna? Pogledaj!