Увод

Време у ком живимо одликује се снажним променама у техници и

технологији које су заживеле у многим областима друштва. Образовање се иначе
спорије отвара према новим технологијама у односу на производњу, саобраћај и др.
Ипак, деца која код куће и ван школе живе у технички богатом окружењу, очекују
промене и у образовању у складу са временом у ком живе. У том смислу се у
образовање већ уводе системи за аутоматску обраду података, мултимедијални
системи, учење на даљину, виртуелне школе и друге технологије које доводе до
повећања активности ученика, квалитетнијег вредновања знања и напредовања
ученика у складу са индивидуалним способностима и знањима.
Модернизација наставе и учења представља облик унапређивања рада у
образовању која је заснована на увођењу система образовања у технолошко
окружење информатичког друштва. Рачунар, као техничко средство, симболизује
информатичку еру, па тако данас са правом можемо говорити о свестраној примени
рачунара у образовању, практично у свим деловима тог комплексног система.
Настава уз помоћ рачунара односи се на модернизацију наставе. Употребом
рачунара у настави мења се не само стил рада, него у великој мери и квалитет
знања. Његовом употребом стварају се разноврснија, динамичнија, комплекснија
знања која су ближа савременим потребама и захтевима. Сем рационализације,
увођење рачунара у наставу, доприноси и индивидуализацији образовања, јер
омогућава индивидуални рад и напредовање, као и различите прилазе и темпо у
раду појединца.
Савремена настава подразумева примену рачунара. Настава уз помоћ
рачунара недовољно је заступљена у нашем систему школства. Да би се успешно
реализовала у разредној настави, учитељ мора да буде информатички писмен. Мора
се водити рачуна и о физичким и менталним карактеристикама ученика разредне
наставе. Рачунари се морају прилагодити потребама ученика. Применом наставе
помоћу рачунара при обради наставних садржаја формирају се трајнија знања
ученика, развијају различити облици мишљења и естетске навике. Постиже се

4
корелација међу свим наставном предметима, а стечена знања ће ученици боље
користити при усвајању нових знања. Правилном употребом рачунара поспешује се
интеракција и конверзација међу ученицима. Настава помоћу рачунара у многоме
доприноси развоју говора и научног језика ученика. Ученици који стичу нова знања
употребом рачунара и образовних рачунарских софтвера показиваће боље резултате
него ученици оји се образују на традиционалан начин.
Савремено образовање не може одговорити потребама и захтевима
садашњости, а нарочито потребама и захтевима будућности без смишљене и
ефикасне употребе модерне образовне технологије, у чему водећу улогу има
рачунар.

5
 1. Појмoвно одређење

Улога рачунара у настави из дана у дан је све већа захваљујући предности

коју они имају пред свим другим уређајима који се у наставном процесу користе. За
потребе овог рада дефинисаћемо појмове: рачунар и настава.

1.1. Рачунар
У Педагошком лексикону рачунар (енгл- computer) се дефинише као:
„вишенаменски уређај који може да прихвати податке у одговарајућем облику, да
изврши тражене операције, тј. обраду датих података, и да презентира резултате у
дефинисаном и прихватљивом облику за кориснике. Уређај за обрадду података код
ког се уношења, обрада и издавање података обавља у дигиталном облику, супротно
од аналогних рачунара. Код нас се у школама најчешће користе рачунари РС, тј.
персонални рачунари који су компатибилни са рачунарима неких најпознатијих
произвођача рачунара због могућности набавке разноврсног софтвера“ (1997: 429).
„Компјутерско учење је учење помоћу компјутера, једна од метода
систематског презентирања информација. Заснива се на систему „магационирања“
и враћања (али и обнављања) програма, могућности компјутера да региструје и
памти претходне активности ученика и да те податке уграђује у налоге за избор и
излагање наставног градива и усвајање нових знања. Примена компјутерског учења
долази до изражаја у индивидуалном проучавању“ (Педагошки лексикон, 1997:
242).
„Компјутер је савремени електронски уређај који је јединствен по својој
способности меморисања, обради и саопштавању великог броја информација.
Међутим, он је истовремено и непосредни ретзултат примене системског мишљења
као оруђа операционализације дијалектике“ (Мандић, П. и Мандић, Д., 1997: 165).
Рачунар се може укратко описати као систем за аутоматску обраду података.
Рачунар није само једна свемогућа машина, већ је то спрега више различитих
елемената, који тек правилно укомпоновани, дају врхунске резултате у обради
података (Арсовић, 2010: 6).
1.2. Настава

6
 Према Педагошком речнику (1967: 614) настава се одређује као: „симултан
васпитно - образовни рад који је неразлучиво повезан са школом или њој сличном
институцијом и у коме се стално манифестује дидактичка интеракција наставника и
ученика, односно полазника. Основно значење наставе изражено је у томе да је
настава научно заснован и систематски организован институционални васпитно-
образовни рад намењен ученицима, односно полазницима одређеног узраста и
диференцираног степена образовања на утврђеној концепцији наставног плана и
програма реализован сарадничким односима наставника и ученика као
организатора и реализатора циља и задатака наставног рада.“
„Настава је најорганизованији и најсистематичнији начин одгоја и
образовања. У настави постоје три фактора: наставник, ученик и наставна грађа.
Међусобни однос ових фактора одређен је законитошћу дидактичког троугла.
Наставник одабере и припрема наставну грађу с намером да ученицима олакша
схватање и усвајање нове грађе“ ( Енциклопедијски речник, 1963: 518).
У Педагошкој енциклопедији се каже: „Настава је темељни део школског
рада у ком се плански и организовано спроводи одгој и образовање ученика према
прописаном наставном плану и наставном програму. Зато је настава плански и
организован одгојно- образовни процес“ (1989: 88).
„Настава је процесуалног карактера, а то значи одређено кретање. Због тога
је и називамо наставним процесом. То целокупно кретање усмерено је на
остваривање одређених задатака“ ( Ђорђевић, 2002: 182 ).
По нашем мишљењу, професор Вилотијевић је дао најпотпунију ефиницију
наставе: „Настава је плански организован васпитно- образовни процес којим
руководи наставник, а чији је задатак да помаже ученицима да стичу знања,
вештине и навике и да се развијају као личности. Заснована је на друштвено
одређеним циљевима и задацима“ (Вилотијевић, 1999, 83 ).

2. Историјски развој компјутерске технологије

7
 Проналазак и непосредна примена компјутера у васпитно- образовној
делатности има своју релативно кратку али истовремено и изузетно богату
историју. У развојном циклусу су једна другу наслеђивале технолошки савременије
генерације компјутера после чега је уследило креирање знатно квалитетнијих,
савременијих и оперативно прихватљивијих типова корисничких програма. Прве
компјутерске конфигурације биле су врло ретке, а уз то и изузетно скупе. Такве
машине најчешће би заузимале по неколико просторија а нису биле у могућности
да помноже два двоцифрена броја за готово пет секунди што говори колико су они
били технички и програмски несавршени. Међутим, технологија израде компјутера
је у међувремену толико напредовала да је данас конфигурација величине писаће
машине у могућности да за само једну секунду помножи и до милион
шеснаестоцифрених бројева.
Примена компјутерске технологије у образовању нема дугу традицију, али је
ипак од њеног настанка до данас могуће идентификовати шест међусобно
различитих развојних етапа.
Прва етапа траје од 1959. године до 1965. године. Њу карактерише мали број
компјутера коришћених у васпитно- образовне сврхе, примењиваних углавном у
експерименталној настави. Била је то технолошки и програмски веома
нефлексибилна генерација компјутера. Њихове оссновне функције су се заснивале
на систему електронских (вакумских) цеви и кабловским везама међу појединим
техничким елементима (Мијановић, 2002: 240). Ови елементи су били велики,
трошили су много струје и ослобађали велику количину топлоте. Рачунари су били
нпр. ЕNIAC је био тежак неколико тона и трошио је око 174 KWh. За складиштење
програма и података користиле су се различите меморије (магнетне траке и
добоши). За писање програма користио се машински језик (www.gimnazija-
paracin.edu.rs).

8
 Слика 1: Електронска цев Слика 2: ENIAC

Друга етапа (1959-1963) - карактеристична је по евидентном повећавању

капацитета и броја примењених компјутерских јединица у настави. Ова генерација
препознатљива је по транзисторским и штампаним колима која су допринела да се
габарити компјутерске конфигурације смање, а истовремено повећају њени
функционални капацитети. Поред тога, почињу се штамппати прве успешне
стручне и научне публикације у којима се указује на могућност непосредне
примене компјутера у образовне сврхе. Тако започиње организовано пројектовање
посебно дидактички обликованих програма апликативних за наставну праксу
(Мијановић, 2002: 240). Већ смо напоменули да је ова генерација рачунара била
карактеристична по транзиторима који су се уграђивали уместо електронских цеви.
Били су јефтинији, бржи, трошили мање електричне енергије и развијали мање
топлоте. Најпознатији рачунари ове генерације били су Philco Transas S-2000 и
IBM1401. Поред хардверских унапређења појавили су се и нови програмски језици
COBOL,FORTRAN,ALGOL и LISP (www.gimnazija/paracin.edu.rs).

Слика 3: Транзитори Слика 4: IBM 1401

9
Трећа етапа (1964-1970) - препознатљива је по производњи хардверских
конфигурација са интегралним колима мањих димензија, већег капацитета
меморије и бржег обављања одређених операција. Захваљујући томе први пут су
обезбеђене основне претпоставке за повезивање већег броја терминала у један
функционални систем. Те нове технолошке могућности удружују стручњаке
различитих профила са намером да се креирају квалитетнији образовни софтвери.
Тако започиње „индустријска“ продукција софтвера и све организованија примена
компјутера у наставне сврхе (Мијановић, 2002: 240). Увођење интегралних и LSI
(Large Scale Integration) интегралних кола са високим степеном интеграције
омогућило је производњу чипова са хиљадама транзистора. Ниска цена, висока
поузданост, мале димензије, мала потрошња електричне енергије и брзина
извођења операција значајно су унапредили развој мини тачунара. За сладиштење
података и програма користиле су се магнетне траке. Ову генерацију карактеришу и
побољшање периферне јединице које су омогућиле повезивање више периферних
уређаја и повезивање више рачунара помоћу телефонске линије. За управљање и
контролу рачунара развили су се оперативни системи, а за писање програма
користе се виши програмски језици COBOL, FORTRAN, ALGOL и LIPS.
Најкаректеристичнији рачунари за ову генерацију су IBM 360 PDP-1
(www.gimnazija/paracin.edu.rs).

Слика 5: Интегрисано коло

Слика 6: IBM 360

10
Четврта етапа (1971-1987) афирмише се у образовању после проналаска
персоналних конфигурација (РС). Знатно модификовање и релативно јефтине
хардверске компоненте омогућиле су производњу рачунара мањих димензија,
повећаног капацитета главне и периферне меморије, изузетне брзине и обраде
података. Ти нови оперативни системи били су много флексибилнији и
једноставнији за употребу, а самим тим и доступнији ширем кругу корисника.
Поред тога, њихова концепцијска решења била су прикладнија за креирање
апликативног образовног софтвера. Ова генерација компјутера данас је
најмасовније примењена у васпитно- образовним системима развијеног света
(Мијановић, 2002: 241). Четврта генерација израђена на бази полупроводничких
склопова коришћењем LSI (Large Scale Integrated) и VLSI (Verrz Large Scale
Integration ) високо интегрисаних склопова, омогућава стварање микропроцесора
који представља основу данашњих рачунара. Побољшање хардвеарских
карактеристика доводи до смањења димензија рачунара, повећања капацитета
главне и периферијске меморије, знатно брже обраде података. Оперативни системи
су једноставнији за употребу већем броју корисника. Нови програмски језици су
омогућили лакше писање апликативног софтвера који се користе у свим сверама
друштва (www.gimnazija/paracin.edu.rs).

Слика 7: Микропроцесор Слика 8: Савремени рачунар

11
 Пета етапа заснива се на најновијим достигнућима технолошке и програмске
апаратуре. Тако су створене све претпоставке за синхронизовано функционисање
читавог низа повезаних компјутера у циљу решавања сложених проблема. Те
њихове нове перформансе омогућиле су примену вештачке интелигенције,
мултимедијских система и виртуелне технологије. На овом нивоу развоја
компјутерске технологије експертни системи су остварили најпрогресивнију
експанзију тако да се све успешније примењују не само у привредним и
друштвеним делатностима већ и у сфери образовања. Они заправо веома успешно
симулирају групе стручњака из различитих области. Пета генерација заснована је
на конструкцији паралелне архитектуре који омогућавају истовремени рад више
компјутера (процесора) на решавања одређеног задатка (Мијановић, 2002: 240).
Шеста етапа (неурокомпјутери)- ову генерацију карактерише развој
неуронских мрежа које би требало да истовремено обрађују велики број
информација коришћењем више хиљада процесора што личи на рад људског
мозга(www.gimnazija-paracin.edu.rs).
Наставнике, ученике и друге кориснике треба оспособити за непосредну
употребу компјутера и њихових програма чија примена олакшава, унапређује и
рационализује сам процес поучавања и учења. Све успешнији развој савремених
оперативних система омогућио је да се компликовани оперативни систем DOS
крајем прошлог века успешно супституише флексибилнијим и знатно
једноставнијим за коришчење оперативним системом- Windows 95 или 98. Те нове
програмско- апликативне верзије заслужне су за брже и масовније увођење
компјутера у педагошку праксу. Тако су створене технолошке и програмске
претпоставке за креирање оптималних услова у којима ће се примењивати
најновија мултимедијска технологија чиме се знатно модернизују и рационализују
све фазе организације и реализације целокупног васпитно- образовног циклуса
(Мијановић, 2002: 241).

12
 3. Кибернетика − наука о управљању системима

Кибернетика је наука о управљању ослоњена на теорију информација, развој

комуникационих модела и проучавање повратних спрега као и контролних
механизама преношења информација и управљања (sn.wikipedia.org/kibernetika).
Интензивној експанзији компјутера посебно је допринео развој кибернетике.
Пошто је кибернетика наука о управљању процесима, Тализина је поставила
захтеве за управљање процесом наставе. Поштујући кибернетске принципе, логику
и терминологију, она је поставила следеће захтеве:
− утврдити циљ наставе;
− поставити критеријуме за мерење резултата наставе;
− сагледати почетно стање психичке активности ученика;
− предвидети кроз каква квалитативна стања пролази психичка активност
ученика (утврдити програм управљања);
− обезбедити повратну везу у настави;
− кориговати наставни процес;
− утврдити алгоритам наставе (Вилотијевић, 1999: 268).
Циљ управљања је да се радни процес одвија тако да се остваре постављени
задаци. Циљ наставе треба поставити тако да се сагледа: обим знања и умења,
систем и ниво својстава којима треба да овладају ученици, систем промена у
постојећим знањима и умењима као и у интелектуалном и општем развоју
личности. Најважнији критеријум ефикасности наставе је степен остварености
постављених циљева. Треба наћи одговарајуће одлике активности па видети да ли
оне код ученика постоје или не. Функција повратне везе је да региструје да ли се
испуњава или не задати програм. Циљеви наставе одређују шта је повратна
информација. Подаци добијени повратном везом служе за уношење неопходних
корекција у наставу. Посебну пажњу Тализина поклања алгоритмизацији наставног
процеса за коју поставља два услова: да се поштују особености наставе које се желе
подвргнути алгоритмизацији и да се испуне они захтеви који су типични за
кибернетичке методе. Она разврстава алгоритме за ученике и за наставнике. Прве

13
користе ученици у решавању задатака, а други служе наставнику за дидактичку
реализацију часа.
Практична реализација наставе по кибернетском приступу, како наглашава
Тализина, се састоји у следећем:
1) Припрема ученика која се састоји у томе што се ученицима да задатак,
проблем, а затим и листићи на којима су исписане битне одлике радње и дати
поступци за груписање тих одлика. Ученицима се указује на пут да дођу до
резултата и начин провере.
2) у другој етапи ученици раде задатак. Они утврђују да ли дати предмети,
модели, скице, цртежи, имају потребне одлике да би се сврстали у одговарајућу
групу. Резултати се контролишу повратном везом.
3) Ученик наглас саопштава како је и зашто баш тако урадио задатак. Уместо
говорења наглас, он то може учинити у писаној форми што се чешће практикује.
4) Спољни говор у себи је етапа која се састоји у томе што ученик у себи
понавља правила и одлике и проверава да ли се они међусобно слажу.
5) Превођење радње на умни план (унутрашњи говор) је карактеристично по
томе што је процес доведен до врхунца. Ученик је радњом (задатком) потпуно
овладао, уопштио је и уврстио у своју унутрашњу структуру (Вилотијевић, 1999:
276).

4. Основна структура рачунара

14
 Разликујемо две основне „компоненте“ рачунара, а то су: hardware- технички
део рачунара, и software- програмски део рачунара.
Hardware (хардвер), представља технички део уређаја, тј. то је само машина
са свим њеним деловима односно компонентама. У овом делу рада описаћемо
структуру хардвера у ужем и у ширем смислу.
Када говоримо о хардверу у ужем смислу, онда разликујемо сам рачунар,
каблове веза и периферне уређаје. Сам рачунар се састоји од централне јединице
(процесора), оперативне (унутрашње) меморије, улазне и излазне јединице.
Процесор се састоји од две компоненте, а то су : аритметичко- логичка
јединица, која врши обраду свих унетих података, тј. извршава све оне операције
над подацима које само ум једног рачунара оперативца може да замисли. Друга је
управљачка јединица, која има задатак да „води рачуна“ о токовима података
између компоненти рачунара, тј. усклађује њихов рад и управља њима. Процесор је
најважнија копмонента рачунара (Арсовић, 2003: 8).
Када говоримо о периферним уређајима имамо основну поделу на : улазне
уређаје, излазне уређаје и улазно-излазне уређаје. Улазни уређаји служе за уношење
информација у рачунар, односно у оперативну меморију, то је: тастатура, миш,
оловка, скенер, микрофон, дигитална камера, дигитални фитоапарат.... Излазни
уређаји издају информације и податке до којих је рачунар дошао обрадом унетих
података. То су најчешће монитор, штампач, плотер, слушалице, звучници... улазно-
излазни уређаји, како им само име каже имају двоструку функцију, тј. помоћу њих
се могу и уносити и издавати подаци, то су нпр. мултифункционални уређаји
(Арсовић, 2010: 7).
Ако говоримо о хардверској структури рачунара у ширем смислу, онда
разматрамо структуру једног РС рачунара. Код РС рачунара разликујемо кућиште
окружено периферијалима: монитор, тастатура, миш... тако да кућиште уствари
представља РС-ом, а остало побројано припада периферијским уређајима у
кућишту су смештене све компоненете. Постоји једно постоље на ком су смештене
све остале компоненте, или су на неки начин прикључене на њега. То постоље се
назива матична плоча (mother board). На њој постоје различите „утичнице“, тј.

15
места преко којих се врши прикључивање других компоненти. Та места називамо
слотови.
На матичној плочи се налази процесор, унутрашња меморија (коју делимо на
ROM1, RAM2 и CACHE3 меморију ), напајење, cooler и разни други додаци, које
називамо картицама. Тако имамо графичке контролере, тј. графичке картице, звучне
(аудио) картице, модеме, TV, FM картице... Карактеристика картица је да имају
изведене прикључке на задњој страни рачунара, који служе за прикључивање
одговарајућих телефонских уређаја.
На плочу се прикључују и различити носачи спољашње меморије. Спољашња
меморија представља проширење унутрашње, оперативне меморије, за коју се
показало да није довољног капацитета да би се у њој сачувало све што је потребно
једном кориснику рачунара. У спољашњу меморију спадају : хард диск (HDD-
фиксни непроменљиви диск), флопи диск (FDD- променљиви диск, тј. дискете),
компакт дискови (CD- такође спадају у групу променљивих дискова ), USB FLASH
и разне меморијске картице. Сви ови променљиви дискови имају одговарајуће
читаче. Како ће изгледати хардверска структура рачунара зависи од потреба, жеља и
финансијске ситуације корисника (Арсовић, 2010: 7).
Са развојем нових технологија рачунари су постали доступни ширем кругу
корисника јер им се цена знатно снизила.
Sоftware (софтвер) представља програмски део рачунара, односно сви
програми у рачунару. Када говоримо о програмском делу уочавамо постојање две
врсте програма: апликативни и системски софтвер.
Апликативни софтвер је скуп програма које корисник користи при раду (за
обраду текста, прављење табела...), или које корисник сам пише, испробава на свом
рачунару. Најраспрострањенији апликативни софтвер је Микрософтов пакет
програма (MS Office) који садржи : MS Word (програм за обраду текста), MS Excel
(програм за израду табела), MS Access (програм за рад са базама података), MS
1
ROM – Read Only Memory, јесте меморија која се од стране корисника може само читати, а не и
мењати у смислу да се у њој чувају и пишу неки подаци самог корисника
2
RAM- Read Access Memory,јесте меморија која од стране корисника може бити и “читана и писана“
3
CACHE- је меморија велике брзине која се користи за привремено складиштење података који се
чешће користе, а у циљу да допусти бржи приступ тим подацима

16
PowerPoint (програм за израду презентација), MS FrontPage (програм за израду web
презентација) итд.(Арсовић, 2010:8).
Системски софтвер је скуп програма које корисник не корисник директно за
остваривање неког свог задатка, нити у раду може да мења те програме. Али ти
програми помажу кориснику да комуницира са рачунаром и управља њим.
Системски софтвер се може поделити на : оперативни систем, преводиоце и
интерпретаторе, помоћне програме.
Оперативни систем је скуп програма који управљају појединим ресурсима
рачунара и преко њега се врши комуникација између корисника и рачунара.
Најпознатији ОС-и су : DOS, WINDOWS, UNIX, LINIX... Преводиоци или
инерпретатори4 су програми који преводе корисничке програме са програмског на
машински језик . Помоћни програми са неком карактеристичном улогом, као нпр.
програми за тестирање система после неког квара (Арсовић, 2006: 10).

5. Компјутери у настави

4
Разлика је у томе што инерпретатори преводе и извршавају програмски код наредбу по наредбу, а
преводиоци преведу цео програмски код, па тек приступе извршавању.

17
 Од проналаска писма до данас ни један медиј није изазвао тако значајне
промене у начину учења, приступу индивидуализацији, ефикасности стицања
знања, промени укупне организације, реализације и вредновања васпитно-
образовног рада као што је то успео да учини компјутер и његова технологија. Са
техничког становишта се може рећи да је компјутер веома сложена електронска
машина која ефикасно шретражује, обрађује, преноси, прима и даје информације
(Мијановић, 2002: 238).
Информатика је активност која обухвата прикупљање, обраду, складиштење
(меморисање) и одашиљање података и информација. Постоје четири нивоа
информатичке писмености :
а) савлађавање руковања рачунарима, коришћење тастатуре, за уношерње података
или тражење информација;
б) умешности рачунарског програмирања и примена рачунара у разним
проблемским ситуацијама (коришћење текст едитора за састављање текста,
тражење података у базама);
в) коришћење информација које пружа савремена технологија;
г) схватање друштвеног значаја информатизације ( везивно ткиво привреде и
друштвених делатности, основа за ефикасно и поуздано одлучивање)
( Вилотијевић, 1999 : 410 ).
Циљеви иницијативе е образовања су следећи:
1) компјутерско описмењавање грађана да би постали чланови
информационог друштва;
2) изградња образовног система који је прилагођен потребама
информационог друштва;
3) подстицање истраживања и развоја;
4) обезбеђење приступа информацијама о културном и историјском
наслеђу (www.bs.scribd.com/racunari-u-obrayovanju).
Савремене информатичке технологије представљају могућност за
квалитетније пласирање знања у служби што квалитетнијег образовања. Сходно
томе, потребно је користити одређене мултимедијалне електронске ресурсе за
помоћ при индивидуалном и колективном учењу које могу бити у форми

18
консултација, утврђивања или провере знања. Коришћењем савремених
информатичких технологија у сфери транспоновања знања у школама знатно се
може олакшати посао наставницима, а ученицима обезбедити прикладнију форму
стицања знања. У свему томе водећу улогу има рачунар (Ђукић, 2011: 65).
Интензивној експанзији компјутера посебно је допринео развој кибернетике,
електротехнике, теорије информација, операционих истраживања, системског
приступа и слично. Компјутерска технологија, као и многи други револуционарни
проналасци, се најпре почела примењивати у стратешким привредним и војним
институцијама, да би се знатно касније почела успешно користити у сфери
васпитно- образовног рада. Организацији наставе и учењу уз примену компјутера
претходила је афирмација програмиране наставе која озбиљније мења процес
учења, његову организацију, захтева другачије структурисање и презентацију
одређених садржаја, почиње да уважава индивидуалне разлике међу ученицима и
мења положај ученика и наставника у процесу наставе. Успешна реализација
програмиране наставе тражи све сложеније уређаје са флексибилнијим
технолошким решењима, погодне за реализацију не само линеарног већ и
разгранатог, односно комбинованог програмског модела (Мијановић, 2002: 238).

5.1. Одлике компјутера у настави

Основне одлике компјутера, битне за унапређивање наставног процеса и
учења су: огромна информативна моћ, понуда поузданих знања, разноврсна
презентација знања, ефикасно управљање и контрола наставом, индивидуализација
наставе и учења, мотивисање ученика, учење у најразноврснијим условима, једнак
однос према ученицима.
а) У компјутерску меморију смештена је огромна количина информација и
података. Зависно од програма који је припремљен за наставне сврхе, може се
задовољити и највеће интересовање ученика за одговарајуће наставне теме. Ученик
може добити и додатне информације, ако су му потребне, јер се помоћу компјутера
могу користити моћне базе знања.
б) Компјутерске програме за наставне потребе припремају врло истакнути
стручњаци. У њима су максимално поштовани захтеви квалитета и презентације

19
знања. У базама података „спремљено“ је најпоузданије знање. Ученик има
подршку најбољих и најпознатијих учитеља и професора, познатих научника и
уметника.
в) Компјутерски програми за наставу и учење су тако припремани да успешно
воде ученика кроз процес стицања знања. Уколико ученик погрешно или непотпуно
одговори на неко питање, сам програм га враћа на раније градиво, упућује на
допунске информације, коригује га, оцењује његово знање. Из тог програма он не
може изаћи са погрешним представама.
г) Презентација градива преко рачунара може да буде врло разноврсна и
занимљива. Зависно од потребе, и мултимедијског склопа, компјутер са учеником
општи не само помоћу писаног текста, него и усмено (природним говором) ,
помоћу слика, скица, графикона, филмских инсерата. На тај начин ангажује се више
ученикових чула. Комуникација постаје занимљива што се повољно одражава на
укупни резултат.
д) Контрола и управљање наставним процесом се врло успешно остварује
помоћу компјутера. У рачунарске програме намењене настави и учењу уграђена је
повратна веза. Тако и ученик и наставник у сваком тренутку знају у којој је мери
неко градиво савладано.
ђ) Настава помоћу компјутера се може потпуно примерити индивидуалним
одликама и способностима ученика. Ученику, коме неко градиво „теже иде“,
компјутер поставља додатна питања, упућује га да обнови неке лекције, и „не
пушта га“ док потпуно не савлада одговарајуће чињенице. Ученику, чија су знања и
могућности веће, он оставља и повећане захтеве. И сам ученик, који је савладао
руковање, рачунаром може да „шета“ кроз рачунарску меморију и складишта
података и тако задовољава своју радозналост.
е) Ученик je мотивисан самим тим што га рачунар добро води кроз градиво.
Чим осети да је савладао одређене чињенице, што му се потврђује кроз
компјутерске одговоре, он је подстакнут на нове мисаоне напоре што му помаже да
наставну материју потпуно схвати. Успех је најбољи мотив.

20
 ж) Компјутер омогућава ученику да „слуша наставу“ готово на сваком месту –
у парку, у трамвају, возу, код куће – а не само у учионици. Он ће укључити рачунар
онда када је најрасположенији за учење, учиће у ритму који му највише одговара.
з) Компјутер није субјективни „наставник“. Код њега нема грешака централне
тенденције, грешака контраста, хало – ефекта. Њему су сви ученици једнаки. Нема
миљеника и оних који то нису. У класичној настави ученик се често устручава да
постави питање ако му нешто није јасно, јер се плаши да ће бити исмејан и
потцењен. У настави и учењу путем компјутерскога тога нема.
Све наведене одлике показују да се компјутерском наставом и учењем више
активирају мисаоне способности ученика, подстиче се апстрактно и стваралачко
мишљење што повољно утиче на укупан развој личности ( Вилотијевић, 1999 : 495-
500).
За наставу и учење уз помоћ компјутера потребан је неки дигитални
компјутер са довољно централне меморије за уношење програма за наставу и
учење, као и информација за потребе наставе и учења, затим довољно брз и моћан
процесор за управљање целокупним системом и процесом обуке. Наравно,
неопходно је имати стручно састављен програм за наставу уз помоћ компјутера
(Мандић, П. и Мандић, Д., 1997: 176).
Компјутерски центар може да се налази на ма којој раздаљини од
информационог пункта у коме се налази ученик. Информације се преносе
телефонским каблом, па тако један компјутерски центар може да буде повезан са
већим бројем школа. Радно место за учење је обично машина у облику терминала
помоћу које се информације представљају откуцане на хартији на којој ученик даје
своје одговоре. Оваквим системом постижу се два циља:
1. ученик може да задржи примерак свог рада тако што отцепи своју копију
са програмом и одговорима;
2. машина шаље све ученикове одговоре натраг у компјутер да би били
регистровани тако да они касније служе наставнику за анализу.
Чувајући траг о одговорима ученика компјутер располаже извештајем о
резултатима рада сваког ученика, тако да се може планирати следећи час који би се
заснивао на претходном успеху ученика. То је срж концепције о

21
индивидуализованој настави уз помоћ компјутера. Технику бодовања одређује
програмер.
На крају предавања сваког дана ученику се указује на то колико је грешака
направио, у вези са којим проблемом, на количину времена коју је пропустио у
темпу учења и какви су проблеми, као и укупан број грешака и утрошка времена у
току целокупног рада на одређеном делу наставног градива. Уз ову информацију
наставник може од компјутера да захтева и друге информације које се односе на
поједине ученике, групе ученика или цео разред. Улога наставника у овом процесу
наставе је скоро у свим етапама неопходна и веома важна. Компјутер је само
додатак у једном делу тог процеса, с обзиром да наставник наставља да ради са
ученицима и да развија појмове који улазе у њихово образовање (Богићевић, 1994:
341).

5.2. Могућности примене компјутера у наставном процесу

Богато генерацијско искуство указује да школа, као посебно организована и
нормативно- правно уређена институција, треба увек да буде спремна за иновације.
Актуелне тенденције општедруштвеног развоја изазивају све озбиљније промене у
свим областима људског рада, па и у сфери образовања. Под притиском те
општецивилизацијске експанзије сазрева свест да школе морају знатно брже
мењати не само сатржај већ и целокупну технологију наставе и учења. Све
озбиљнији развој науке и технологије, увођење електронике и кибернетике и пораст
знања условили су и условљавају промене у карактеру образовања, наставним
садржајима, техници и технологији наставе и односима између наставника и
ученика. Ипак је примена компјутерске технологије најснажније покренула многе
иновативне процесе у области школства (Мијановић, 2002: 242).
Проблем компјутеризације наставе и учења има велики друштвени и
педагошки значај и трба да буде детаљније изучаван. Примена компјутера у
васпитању и образовању представља новину која споро улази у нашу наставну
праксу и која тек тереба да покаже своју ефикасност (Мандић, П. и Мандић, Д.,
1997: 168).

22
 Процес компјутеризације и увођења нове образовне технологије у
педагошку праксу је успорен. Претходила му је програмирана настава, која је
такође наилазила на бројне отпоре и оспоравања. Потребно је разликовати наставу
и учење уз примену компјутера од организације тог процеса путем програмиране
наставе. За разлику од програмиране наставе, у којој су машине за учење, па према
томе и компјутери, били само техничка средства за презентацију одређеног
наставног садржаја , задатака, питања, у систему организоване наставе уз помоћ
компјутера, компјутер преузима целокупни процес од примене, реализације, па све
до евалуације остварених васпитно- образовних резултата. Реч је заправо о
непосредној примени компјутера у настави са циљем да се његов технички
(хардверски) и програмски (софтверски) део стави на располагање ученику, а све у
циљу обезбеђивања што оптималнијих услова за квалитетан рад, учење и
индивидуални развој. Компјутере у настави и учењу треба схватити и третирати као
врло корисна наставна средства која могу преузети на себе тотални пакет услуга, а
не као симулирани модел било ког наставника. Он се не уводи у васпитно-
образовни процес да би заменио или опонашао рад идеалног наставника. Реч је о
медију који функционише као систем, тако да у извесном смислу преузима
ингеренције читавог тима наставника. Компјутер не замењује наставника, нити га
било какав медиј може у потпуности заменити, већ само помаже наставнику и
ученику да се унапреди квалитет њиховог појединачног и заједничког рада
(Мијановић, 2002: 242).
Највећа предност рачунара је да омогуће деци да уче кроз игру и забаву.
Предшколско и школско детињство је право време за почетак рада са рачунарима.
Рачунар представља вежбу фине моторике, координацију ока и руке. Рачунарска
технологија и софтвер обогаћују дечју животну средину, чинећи је изузетно
подстицајном што убрзава интелектуално сазревање и подстиче развој креативних
потенцијала (Глушац, Д. и Тасић, И., 2010: 391).
Начин на који стварамо знање и јачамо његов утицај јесте питање од највеће
важности. Више није довољно савладати постојеће сазнања из одређене области
већ је неопходно наставити са учењем читавог радног века. Појединац се сада не

23
мора мучити да запамти или запише неке врло значајне податке о проблемима, већ
све мора да их нађе у рачунару ако је повезан са интернетом (Шећковић, 2009:84).
Компјутер се може користити и за управљање наставним процесом, мада се
то не може поистовећивати са стицањем знања уз његово посредство. У
организованом процесу учења уз примену компјутера, ученик преко терминала
прима адекватне аутпуте, за разлику од управљања наставом уз његову помоћ, где
аутпуте контролише сам наставник. Према томе, између те две функције не може се
ставити знак једнакости, мада се оне међусобно не искључују. Заједничко им је што
свака на свој начин доприноси ефикасној реализацији васпитно- образовних
циљева и задатака. Ако су настава и учење уз примену компјутера квалитетно
припремљени, поступци њиховог управљања су већ унапред програмски
дефинисани. Могућности примене компјутера у васпитн- образовном раду су веома
широке, крећу се од наставе преко распореда часова, компоновања ученичких
одељења, евиденције оцена, сарадње са родитељима, рада у библиотеци опште
организације, управљања, истраживачког рада до школске администрације. Овај
савремени медиј успешно се може користити за изучавање образовних садржаја
како из природних тако и из друштвено- хуманистичких наука. Према томе
очигледно је да су његове апликативне могућности веома еластичне.
Компјутерски медиј, између осталог:
− подстиче већу ангажованост и мотивацију ученика;
− доприноси непосредној очигледности, квалитетној организацији
разноврсних вежби;
− континуирано обезбеђује повратну информацију и непосредну
комуникацију на релацији наставник- ученик;
− доприноси развоју и формирању критичког мишљења према садржају који
се изучава;
− непосредно активира и радо ангажује ученика;
− омогућује ефикасну контролу и објективније вредновање остварених
образовниих постигнућа (Мијановић, 2002: 24).
Организације наставе уз помоћ компјутера уводи се са циљем да се:
− унапреди квалитет стицања знања, вештина и навика;

24
 − обезбеде што повољнији услови за напредовање и индивидуални развој
сваког ученика;
− олакша и прилагоди процес учења појединцу, а истовремено подстакне
његово ангажовање (Мијановић, 2002: 244).
Посредством модерног компјутера и CD- ROM система данас се успешно у
настави обезбеђује симултана презентација текста, графике, покрета, звука и видео
материјала.
Наставу помоћу компјутера можемо класификовати у две основне категорије
– отворени и затворени програм. Први подразумева динамику истраживања, процес
открића, домен дијалога, игара и симулације. Други, затворени тип, углавном се
надовезује на туторске програме, вежбе и праксу поновљеним вежбањем
(Богићевић, 1994: 344).
У наставном процесу компјутер се може користити у испитивању знања.
Предности примене компјутерског тестирања знања огледају се пре свега у
повећењу ефикасности рада, тј. оцењивања кроз:
− повећање ефикасности формирањем базе података за питања и њиховом
адекватном организацијом и избором које могу користити многи испитивачи;
− повећање ефикасности применом тестова за аутоматски преглед и
оцењивање;
− одговарајући приказ и обраду резултата тестирања.
Осим проверавања ефикасности примена оваквог начина тестирања уноси и
неке квалитативне промене у тестирање као што су:
− могућност тестирања на даљину;
− могућност формирања широке базе знања;
− резултати тестирања су тренутно доступни захваљујући аутоматизованом
прегледу;
− чување резултата је компактно и трајно;
− прилагодљивост теста испитанику, његовом узрасту, знању;
− непристрасност у тестирању (Вугделија и Милановић, 2005: 347- 349).

25
 5.3. Компјутерски систем наставе
У фокусу теоријског интересовања већег броја научника до сада се налазила
примена компјутера у учењу и настави- компјутерска настава. Суштину теорије
наставе и учења уз помоћ компјутера чине кибернетичке теорије. Већина педагога
компјутер дефинише као помоћно средство или облик програмиране наставе.
Функције компјутера у педагогији су бројне и разноврсне. Најчешће се функције
компјутера разврставају у три основне групе: на примену компјутера у реализацији
насаве, на примену компјутера као банке података (датотека), и на примену
компјутера у педагошким истраживањима (Бранковић, Д. и Мандић, Д., 2003: 87).
Компјутерски систем наставе, према Богићевићу, испољава се на више
начина, као:
− учење помагано компјутером;
− предавање помагано компјутером;
− коришћење компјутера у разним управним и административним
пословима у настави.
1. Учење помагано компјутером је употреба компјутера у пружању великог
броја информација потребних ученицима. Информације могу бити представљене
визуелно- као слика, дијаграми, графика, симболи, а могу бити дате и аудитивно-
преко слушалица, звучних снимака са магнетофона и слично. Информације могу
бити прзентоване посебно сваком ученику или целој групи. Ученик може да тражи
неки одговор на своје питање, или обрнуто, компјутер му може понудити неки
одговор, а ученик га проверава упоређујући са њим свој одговор.
2. Предавање помагано компјутером има два облика:
− за групно вођење
− за тестирање
У групном вођењу сваки ученик преко једног посебног уређаја у току
излагања предавања даје своје одговоре, укратко дефинисане са да- не. Уређај преко
кога ученик даје одговоре повезан је са компјутером. Њихови одговори, сваки
појединачно или за све одједном, снимају се и на основу тачности или нетачности
наставник одлучује да ли да настави даље са предавањем или да понови наставну
грађу.

26
 3. Помоћ компјутера у разним управним и административним пословима у
настави огледа се у коришћењу компјутера у пословима који се обављају у
школама, на пример:
− распоред плана рада и распоред часова;
− распоред радних просторија и њихова ефективна искоришћеност;
− сакупљање и обрада разноврсних података о ученицима (Богићевић, 1994:
340).
Компјутерска настава и учење погодују развоју апстрактног мишљења,
омогућавају планско усмеравање и индивидуално напредовање у стицању знања.
При употреби компјутера у настави ниједно својство ученика није негирано нити
постоје било какви елементи гушења његове индивидуалности, већ напротив,
долази до њиховог фаворизовања. Сви ученици су пред компјутером потпуно
једнаки. Начин комуницирања између компјутера и ученика је једноставан и
непосредан. Компјутер ученицима даје не само поуке и упутства за решавање
постављених задатака већ и опомене у случају погрешних одговора и решења
(www.sao.org.rs).

5.3.1. Облици компјутерске наставе

Наставна грађа се помоћу компјутера може на различите начине
презентовати. У основи постоје три таква облика: вежбање, подучавање, дијалог.
Вежбање представља усавршавање вештине коју је ученик претходно почео
да усваја. То је свакодневно увежбавање понављањем помоћу усменог испитивања,
радних свески, домаћих задатака, односно оног материјала који даје наставник.
Овај облик се може најефикасније применити нарочито у предметима у којима је
потеребна вештина као што су читање, математичке операције и страни језици.
Ученик ће се на наставном часу упознати са неким појмовима из математике и
техникама рада, а затим ће, радећи са компјутером моћи да сазна колики је степен
вештине савладао. Наставник ће евалуирајући учеников рад моћи да установи у
којој је мери ученик савладао ту вештину.
Подучавање је следећи, виши облик наставе. Компјутер је програмиран да
ученику да информацију, а затим да га испита колико је ту информацију схватио и

27
усвојио. Као и при вжбању, и овде ученик може да напредује по степенима што
зависи од његовог личног успеха. Ако неки ученик стално прави грешку у
одређеном блоку појмова, компјутер може да схвати да ту постоји проблем и може
ученику да да нове допунске информације које ће му помоћи да боље разуме текст
и да коригује своје грешке.
Дијалог је највиши облик компјутерске наставе. У овом облику рада
компјутер не само да саопштава ученику информацију и оцењује његове одговоре
већ сам ученик може да саопшти информацију или упутства компјутеру. Овај облик
рада не користи се у основној школи, првенствено с тога што захтева дуже
коришћење компјутера, па зато знатно ограничава број деце која могу истовремено
да изводе дијалог са компјутером. Он се углавном примењује на вишем ступњу
школовања (Богићевић, 1994: 342).
Да би се облици компјутерске наставе упешно развијали потребно је
познавати све могућности примене компјутера у образовању. На основу искустава
развијених земаља света (Америка, Енглеска, Француска...) примена компјутера у
образовању може се поделити у три основне групе: компјутерски алати,
компјутерске комуникације и компјутерски подржани извори информација
(Мандић, Д. и Ристић, М. 2005: 7).
У прву групу, компјутерски алати, спадају: текст процесори, програм за
обраду низова података и креирање графикона, програм за рад: са базама података,
презентације садржаја, креирање цртежа, програмски језици. У оквиру
компјутерских комуникација изучавају се: интернет услуге, електронска пошта,
дискусиони форуми и видео конференције. У оквиру компјутерски подржаних
извора информација спадају. Материјали за учење, web садржаји, cd rom-ови,
online часописи, e- learning који представља дидактичке материјале у дигиталној
форми структуиране у метабазе података (Мандић, Д. и Ристић, М. 2005: 8).

28
 5.3.2. Виртуелна настава
Виртуелну наставу, тј. образовање на даљину схватамо као процес стицања
знања, вештина и способности у ком су ученици по правилу географски удаљени од
центра из ког се емитују одговарајући образовни садржаји (Мијановић, 2002: 291).
Ако упоредимо са класичном наставом једна од најопштијих одлика
виртуелног образовног окружења је одсуство просторних и временских граница у
реализовању активности. Ова одлика се одражава на природу комуницирања па се
може говорити о истовременом постојању различитих облика синхроне и
асинхроне комуникације у процесу виртуелне наставе. Који ће облик комуникације
бити заступљен у процесу организованог стицања знања на даљину зависи од
времена, брзине, начина и квалитета успостављања комуникације између
наставника, као извора стручних информација, и ученика као њиховог реципијента
(Лазаревић, 2006: 199).
Подухват креирања виртуелне школе захтева тимски рад психголога,
педагога, информатичара и других стручњака који би требало да креирају
виртуелно окружење у складу са циљевима образовања. У подручју образовања
нуди се могућност да се са апликацијама испита оно што је иначе неприступачно и
да се покажу изазови представљања информација. Науке о понашању сугеришу да
је капацитет за учење доста увећан кад вид, звук и додир повећавају презентацију
текста или нумеричких података. Звук је посебно важан пошто природно усмерава
ученике. Виртуелна реалност, ће у будућности бити употребљена за усмеравање
мноштво образовних пројеката. Образовање уз виртуелну реалност ће, бити
изузетно корисно, јер ће ученици имати могућност да визуализују па чак и додиру
оно што је иначе недодирљиво. Психолози и социолози су на основу првих
искустава корисника, са виртуелним окружењем испољили су резерву, а многи су
виртуелне светове осудили на пропаст, јер се губи осећај за реални свет. Након
уживања у виртуелном свету, тешкоће реалног света изгледају још веће и теже, па
се код многих корисика јавља апатија, фрустрације, асоцијализација и депресија
(Мандић, 2003: 110).
Педагози, учитељи, методичари и аутори уџбеника треба да прилагоде свој
рад преласком из класичног у виртуелно окружење. Нарочито је важно да уџбеник

29
буде прилагођен примени у појединим фазама процеса поучавања. Код виртуелне
учионице и уопште учење на дањину физичка позиција учитеља и ученика више
није битна већ они учествују у процесу поучавања путем рачунара као део те
створене виртуелне стварности (Мандић, 2001: 21).
У виртуелној учионици ученици својим интерактивним деловањем креирају
нове ситуације, проучавају их, уче, враћају се натраг ако им та ситуација из неког
разлога не одговра и тако метоом покушаја и погрешака долазе до циља (Илић,
1997: 55). Виртуелна учионица може бити пројектована или комбинована на више
начина, на неком физичкомвећем простору који је неограничен. У сваком случају,
она би морала да буде повезана у једну целину, што значи да би сваки од корисника
морао да има комуникацију са сваким (Вујић и Мицић, 2005: 420).
Брз развој рачунарске технике довео је до могућности повезивања свих
извора знања (часописи, енциклопедије, тв емисије, интернет...) у један систем у
коме корисник информација може у сваком тренутку доћи до жељене информације.
Такав систем називамо мултимедијски систем. У наставном процесу у коме се
користи овај систем ученик се опредељује за оне садржаје које га највише
интересују. Употребом мултимедијских помагала захтева одређен ступањ
оспособљености наставника, техничку опремљеност учионице, уџбеник
прилагођен у оваквим учионоцама. Према Жељку Станковићу: „виртуелна
учионица је наставно окружење лоцирано у компјутерски генерисаним и
комуниксцијски подржаним системима. Није саграђена од челика и конкретизована,
већ се састоји из сета комуникационих група, радних простора и просторија које су
саграђене од комплексног интуитивног софтвера“ (2006:58).
Реализацији наставе на даљину мора претходити добар e- learning план који
подразумева добру информатичко- технолошку основу, оспособљавање
универзитетских наставника за њено свеобухватно, правилно и креативно
коришћење, избор одговарајућих програмских садржаја, креирање и обликовање
дидактичко- метиодичких садржаја, планирање разних врста и модалитета
комуницирања (Василијевић, 2007: 407).
Једно од највећих предности учења на даљину је то што омогућава стално
учење и професионално усавршавање. Без обзира да ли је реч о програмима на

30
даљину, за одрасле или за децу обухваћен редовним образовањем, свима је
заједничко да уче независно, властитим темпом, на месту и у времену које сами
одаберу. Неке од предности су: властити темпо; одабирање места учења;
доступност тема које нуде курсеви у том подручју; учешће у најквалитетнијим
програмима; одабирање свог начина учења; практичан рад са различитим
технологијама; самостално учење (Матијевић, 1998: 154).
Највећи недостатак учења на даљину је изостанак личног контакта међу
учесницима, као и контакт уживо са наставником. Због такве изолованости
појединаца неопходан је висок ниво активности и дисциплинованост полазника
како они не би одустали од похађања курса. Сви полазници морају имати на
располагању одговарајућу технологију, нпр.рачунар са најновијом верзијом неког
Web претраживача, програме за извођење мултимедијских записа, прикључак на
интернет. Проблем може представљати и коришћењем технологије коју још не
познају, као и то што технологија често није поуздана, па често може доћи до
застоја и кварова (Матијевић, 1998: 157).
Виртуелни уџбеник нуди и више од класичног уџбеника у облику књиге, а то
је пре свега могућност презентације садржаја уџбеника у облику живе слике и
звука, самостално или праћено одговарајућим текстом који може бити презентован
у писменом или говорном облику. Презентацијом садржаја уџбеника уз помоћ живе
слике може се знатно боље ученику приближити стварност. Уџбеник презентован у
облику диска може ученицима преносити потребне информације, мотивисати их на
самосталан рад и оспособљавати за даље тражење нових информација. За разлику
од класичног уџбеника измене у виртуелном уџбенику могу се уносити
истовремено са променама у знању до којих се долази. Међутим, виртуелни
уџбеник има и неке недостатке у односу на класичан уџбеник: од уџбеника се
тражи да буде свакодневно доступан што виртуелни уџбеник није; употреба
виртуелног уџбеника захтева и оспособљеност за руковање тим уређајима односно
елементарну информатичку писменост ( Илић, 1997: 64).
Виртуелна реалност као компјутерски креирано и сензорски генерисано
искуство омогућује привидну стварност кориснику, веродостојно искуство које је
тешко разликовати од правог. То је електронска верзија компјутерске графике, звука

31
и слике за репродукцију праве животне ситуације. Виртуелна реалност је
технологија која корисницима дозвољава да утон у компјутерски генерисан
виртуелни свет (Савићевић, 2005: 166).
Један од облика компјутерске наставе је и DLS (Distance Learning System),
односно могућност усавршавања наставника на даљину. Облици усавршавања
наставника на даљину:
С обзиром на усаглашеност са класично организованом наставом:
− потпуно on line усавршавање (класична настава је искључена);
− делимично on line усавршавање (повремено комбиновање са класичном
наставом).
С обзиром на брзину повратне информације:
− асинхроно у ком не постоји директна комуникација. Повратна
информација стиже после релативно дужих временских интервала;
− синхроно које омогућава увид у тачан број учесника дискусије и размену
информација у трајању од пар секунди.
У односу на заступљеност социолошког облика рада:
− индивидуални;
− групни;
− рад у паровима.
С обзиром на употребу различитих медија:
− аудио- заснива се на аудитивној комуникацији путем телефонских линија,
радио сигнала где је повратна информација временски одложена;
− видео- базира се на једносмерној или двосмерној видео комуникацији;
−комбиновани- укључује претходна два и омогућује интерактивну
комуникацију без обзира на просторну удаљеност;
− текстуални- реализује се слањем књига, практикума, пројеката,
семинарских радова... (Василијевић, 2007: 409).

5.3.3. Индивидуализација наставног рада помоћу рачунара

У већини америчких школа уведен је програм за учење у складу са
потребама, или скраћено План. Овај наставни програм садржи више јединица за

32
наставу и учење представљене у дванаест нивоа. Ученик треба да овлада серијом
наставних јединица које су одабране у складу са његовим потребама, интересима и
способностима. Свака наставна јединица је одређена дефинисаним циљем,
методама, начином рада ученика, наставним средствима и често конкретним
задацима за ученика. План систем подразумева и употребу компјутера, али не у
настави директно, већ за припрему тестова, обраду резултата теста, вођење
бележака о постигнућу сваког ученика, одељења...
Још један систем који је уведен је Плато систем који представља примену
програмиране наставе на највишем нивоу. Компјутер даје нове, прима повратне
информације на основу којих обезбеђује повратну спрегу прилагођавајући наставу
ученику током учења.
Најзаступљеније наставне стратегије које се користе у Плато систему су:
1) Поучавање − ученик самостално решава постављени задатак. Пошто укуца
одговор притисне типку „оцена“. Тада га компјутер обавештава о
исправности одговора. Ако је одговор тачан, ученик прелази на следећи
задатак, а уколико није покушава поново или бира типку „помоћ“, када
добија помоћну информацију или помоћну секвенцу за рад.
2) Тражење информација − ученик добија опште проблеме. Да би их решио од
компјутера захтева додатне информације које мора организовати на
одговарајући начин.
У Плато систему ученик остварује дијалог са компјутером, радећи својим
стилом и темпом, према својим објективним могућностима (Василијевић, 2007:
106).
Овај систем представља примену програмиране наставе. Под програмираном
наставом се подразумева такво структурирање наставних садржаја које обухвата:
информисање ученика о питању које треба да савлада, рашчлањавање сваког
питања на његове саставне компоненте, давање упутстава о начину на који треба
прићи појединим питањима, стављање ученика у ситуације да појаве и процесе
анализира, да уочава њихову логичку структуру, да разоткрива структуру сваког
питања, остварује се постепено логичко вођење ученика од проблема до проблема

33
поштујући редослед предвиђених мисаоних поступака и операција у решавању
задатака (Педагошки речник, 1967: 420).

6. Положај ученика и наставника у компјутерски подржаној настави

34
 Организација васпитно- образовног рада уз примену компјутера значајно
мења улоге наставника и ученика у односу на оне који су им намењени у
традиционалној настави. Према расположивим научним сазнањима,
компјутеризована настава је много рационалнија и ефикаснија тако да наставнику и
ученику остаје више слободног времена за проучавање, експериментисањи
истраживање оних феномена и појава за које имају више интереса и склоности.
Највећа предност те наставе јесте у томе што нуди шире могућности за
организацију индивидуалног рада и напредовање појединца сходно његовим
способностима и интересовањима. Таква настава захтева знатно организованију,
систематизованију и свеобухватнију припрему од оне која се обавља за наставу
традиционалног типа (Мијановић, 2002: 248).
Примена компјутера у настави и образовању подразумева темељне и
значајне промене у организацији наставно- васпитног процеса, положају и улогама
учесника у овом процесу. У тој новој структури наставе и наставног процеса, као
што је процес компјутерске наставе, наставник и ученик добијају нове улоге и
положаје. Наставник није више само преносилац информација и оцењивач
учениковог знања већ постаје организатор и вођа целокупног процеса усвајања
наставних садржаја, а ученик постаје активни учесник, наставников сарадник, а
понекад креатор наставе и учења. У компјутерској настави функција наставника се
преноси на припремање наставног рада, на мотивисање ученика, на његово
оспособљавање за рад, на моделовање наставног процеса и евиденцију наставног
рада. Компјутери су помогли наставницима да остваре контролу и управљање
процесом образовања. Осим тога, јача васпитна функција наставника, подиже се
степен интеракције између ученика и наставника, као и на релацији ученик-
ученик, јача процес социјализације ученика. Знања се све чешће стичу изван школе,
без директне помоћи наставника, у време када ученику то највише одговара,
односно када је мотивисан и расположен за учење софтвера (Мандић, П. и Мандић,
Д., 1997: 180).
На почетку примене рачунара на часовима учитељ има заначајну улогу. Он
пружа помоћ ученику при савладавању рада на рачунару. Учитељ мора имати
одговарајуће информатичко образовање. Временом ће улога учитеља бити све

35
мања, јер ће ученик стећи одређена знања за рад на рачунару. За успешну примену
рачунара при обради одговарајућих наставних садржаја учитељ мора да да
ученицима одговарајућа упутства за рад на рачунару (Цвијетићанин и сарад., 2008:
58).
Сам процес непосредне реализације наставе и учења уз помоћ компјутера се
по много чему разликује од оног који је типичан за традиционалну организацију
наставе. Уз претпоставку да наставник има онолико терминала колико има ученика
у одељењу посао му је знатно олакшан. Уколико је број терминала мањи, у том
случају он мора да предвиди шта ће једна група радити док је друга група усмерена
на компјутерски рад и учење. Када ученици раде на терминалима наставник бира
одговарајући програм којим се обезбеђује индивидуални приступ и проналази
најприкладније начине за пружање помоћи, обавља консултације и подстиче оне
појединце који у процесу компјутеризоване наставе наилазе на проблеме и тешкоће,
што компјутер није у стању да предвиди. Управо ову саветодавну, консултантску и
експертску функцију компјутер никада неће моћи да обави тако ефикасно као
наставник чиме се заправо потврђује теза да компјутер неће никада потиснути
наставника као главног организатора сложене васпитно- образовне делатности. Без
обзира на ниво савремености, стручне и дидактичке обликованости наставних
садржаја који се нуде ученицима путем компјутера, наставник ће и даље имати
кључну улогу око њиховог креирања, избора и анализе, али и у процесу
организације рада и њеног комбновања са различитим облицима, средствима,
методама и поступцима проучавања и учења (Мијановић, 2002: 250).

7. Предности и ограничења компјутерски подржане наставе у млађим

разредима основне школе

36
 Идеје да се рачунари користе за учење нису нове. Већ више од тридесет пет
година научници и стручњаци се интензивно баве темом рачунар у настави и учењу.
Постигнути резултати у примени рачунара у настави и учењу и поред значајних
остварења често су и оспоравани (Солеша, Д., 2006: 325).
Примена рачунара у настави има бројне предности и недостатке од којих
ћемо навести неке.
Предности компјутерски подржане наставе :
1.Сваки ученик има могућности да стиче знања, вештине и спосбности сходно
свом властитом ритму и нивоу ангажовања. Колико ће и како брзо појединац
напредовати то првенствено зависи од његовог предзнања, активности и
интелектуалних диспозиција.
2. Загарантован је висок ниво научности, поступности, примерености и
мотивације, уз готово неограничене могућности добијања додатних информација,
упута за рад и успешно решавање постављених задатака.
3. Компјутер располаже техничким и програмским могућностима да код
ученика истовремено анимира више сазнајних чула; тако да се стичу квалитетније
представе, појмови и чињенице, неопходне за мисаону прераду, у којој учествују
менталне функције вишег инвентивног реда.
4. Перманентне повратне информације додатно мотивишу ученика и охрабрују
ученика на појачано ангажовање и истрајност у раду. Сваки појединац може сасвим
реално да упозна самога себе, да објективније процењује своје интелектуалне,
карактерне, вољне и све друге особине од значаја за сопствени напредак и развој.
5. Ученик може да истражује садржаје који га интересују, а у случају да наиђе
на озбиљније тешкоће, сходно својим активностима и реакцијама од компјутера
добија адекватне инструкције, објашњења, упуте шта и како треба да уради, како би
постојећи проблем успешно решио.
6. Постојање великих техничких и информационо – оперативних могућности.
Располажу са готово невероватном меморијом брзином претраживања и обраде
информација.
7. Невезаност за школске објекте, могућност изучавања тематике код куће, на
путовању, екскурзији, без обзира на датум, време и место тренутног боравка.

37
 8. Приликом провере знања рачунар нуди разноврсне опције, зависно од
квалитета инструментарија с којим је конкретан програм опремљен. Пред
компјутером је у фази провере знања сваки ученик апсолутно једнак.
9. Рачунар се може користити за обављање административних, персоналних и
других послова, који се не односе на непосредну организацију и реализацију
васпитно-образовног рада.

Ограничења компјутерски подржане наставе :

1. Отежано је програмирање одређених образовних предмета, односно
њихових садржајно-тематских целина. Сматра се да су наставни садржаји из
природно.математичких дисциплина у начелу прикладнији и лакши за
програмирање од оних из подручја друштвено-хуманистичких наука.
2. Озбиљно се замера компјутеризованом образовању и настави да само
фокусирају образовне, односне материјално-сазнајне проблеме на штету васпитне
димензије, мада она чини интегралну компоненту јединственог васпитно-
образовног процеса. Компјутерска технологија углавном запоставља, односно
маргинализује васпитну функцију наставе.
3. Немогуђност ученика да чује живу реч наставника што се негативно
одражава на усавршавање његовог речника. Зависно од квалитета програма,
ученику се често намећу алгоритмизована решења и поступци.
4. Сам процес комуникације своди се на однос ученик-машина-наставник. Ту
је готово осујећена непосредна комуникација на релацији ученик-ученик, и сасвим
ускраћена непосредна вербална комуникација лицем у лице.
5. У процесу компјутеризоване наставе нема властитог примера, педагошког
узора и идеала који би ученици могли опонашати, односно стремити да га у
васпитном и моралном смислу достигну.
6. Компјутер не може да се упушта у дијагностику – зашто одређени ученик
конкретан проблем не разуме, зашто заостаје у раду, шта га у томе спутава. Осим
тога, он не може да улази у тренутно духовно и ментално стање, не интересује га да
ли појединац има проблема и какве су они природе. За разлику од компјутера,

38
наставник не би смео маргинализовати ни потцењивати ту емоционалну сферу
живота ученика (Мијановић, 2002 :251-255).

8. Компетенције наставника за примену компјутера у настави

Добра и ефикасна организација наставе уз помоћ компјутера претпостаља

адекватну стручну, дидактичко- методичку и информатичку оспособљеност

39
наставника. Сасвим је јасно да организацији наставе и учења уз помоћ компјутера
треба да претходи квалитетна обука наставника, као нужан услов његовог успешног
сналажења и преузимања нове улоге.
Наставници морају бити оспособљени за за ефикасну организацију наставе
уз помоћ компјутера и стећи вештине за његово непосредно коришћење у
педагоској пракси. Да би се настава успешно организовала, наставници и ученици
морају претходно да стекну елементарну информатичку писменост, како би могли
без тешкоћа да користе компјутерску порему и уз њену примену стичу знања и
искуства. За разлику од ученика, наставници се не могу задовољити само
елементарном информатичком писменошћу, већ би поред тога морали да владају
програмским језиком и основним техничким функцијама и могућностима опреме
која им стоји на располагању. Управо то је нужан услов да би појединац могао
адекватно примењивати савремену образовну информациону технологију у
педагошкој пракси (Мијановић, 2002: 247).
Стратегија оспособљавања наставника обухвата: солидну стручну припрему
едукатора, опремљеност наставничких факучтета и центара за перманентно
образовање модерном образовном технологијом, адекватно сачињенњ програме
образовања, одговарајућу литературу, услове за обављање практичне припреме и
употребу компјутера, обезбеђивање довољно софтвера (Мандић, П. и Мандић, Д.,
1997: 190).
Управо се у наставни кадар полажу велике наде јер се у првом реду рачуна
на наставника у нади да ће он итекако помоћи да се стање у настави побољша. Од
њега се очекује да уради доста тога око сопственог образовања, али и образовања
нараштаја (Атанасоска, 2005: 204).
При коришћењу рачунара наставник може имати различиту улогу. Сходно
образовним садржајима, циљевима и задацима наставник може да употребљава
рачунар као помоћно средство које му помаже при излагању наставне материје.
Рачунар се може коистити за приказивање целовитих, комплексних операција, за
визуелно поједностављивање проблема, ради усвајања основне појмовне структуре
неке појаве и значаја оног што се учи. Задатак наставника, као посредника између

40
наставног градива и ученика, се може олакшати разумним коришћењем рачунара
(Трнавац, Ђорђевић, 2010: 392).
Технологија наставе непосредно утиче на наставников рад, а тиме, само
посредно, и на наставников садржај и на рад ученика. Класичан дидактички
троугао, наставник-садржај- ученици, налази се под јаким утицајем технологије.
Наствник губи неке своје функције које су доминирале у предавачкој настави, или
се оне знатно смањују, јер их преузимају техничка средства, а добија нове. Све је
изразитија потреба да се настава тимски припрема радом више стручњака
различитих профила (педагог, психолог, предметни наставник). Наставни процес
обликује се тимски. У савременој наставној технологији ученик све више
самостално ради, све је мање фронталне наставе па наставнику остаје више
времена да темељније упозна личност ученика и да васпитно утиче на његово
формирање. Ради успешнијег васпитног деловања он треба да синхронизује све
чиниоце у окружењу. Наставник сада организује не само свој рад него и рад
сарадника и ученика, он руководи наставним процесом у целини. Смањује се
његова улога у непосредном раду са ученицима, али се повећава у припремном
раду и у завршном делу наставног процеса када треба да сумира резултате рада.
Обогаћивање наставне технологије неминовно тражи да се обогаћује стручни и
дидактички профил наставника. Савременом наставнику је потребна широка
педагошка и дидактичко- методичка култура, потребно је да познаје савремене
медије и да то знање примењује у наставном процесу у складу са карактером
градива (Вилотијевић, 1999: 406).
За успешну примену компјутера у настави неопходно је да наставник
познаје:
− педагошке ефекте коришћења нових технологија;
− структуру и функционисање информационог система;
− структуру и функционисање рачунарског система;
− структуру и организацију база података;
− телекомуникационе системе;
− врсте рачунарских мрежа;
− начин рада и приступа интернету;

41
 − претрагу књига и часописа;
− концепт учења путем мреже... (Мандић, Д. и Ристић, М. 2005: 8).
У оквиру избора и реализације концепције намењене непосредном
оспособљавању наставника за успешну примену савремене мултимедијске
технологије, потребно је нагласити три посебно релевантна подручја:
− компјутерску писменост
− учење о компјутерима
− организацију наставе уз помоћ компјутера.
Наставник савременог типа треба да располаже солидним знањима из сва
три наведена подручја. Његова квалитетна информатичка писменост данас се
подразумева, она је нужан предуслов активног укључивања појединца у обуку из
преостала два подручја. Наставник, без сумње, мора да познаје компјутерску
конфигурацију и њене основне функције и склопове, укључујући схватање логике
функционисања програмског језика рачунара. Без обзира што се данас на тржишту
релативно лако могу набавити готови образовни програми, пожељно би било да
наставник располаже елементарним знањима из области програмирања, како би бар
могао бити успешан консултант у фази дидактичко- методичког обликовања
програма. Идеалан пут у настајању квалитетног микрокомпјутерског софтвера
требало би да води наставнике од дефинисања образовних циљева и задатака, преко
одређивања најоптималнијих наставних метода и техника рада до одлуке која ће све
визуелне, аудитивне и звучне компоненте употребити микрокомпјутер у
презентацији наставног материјалла, да бисмо наставно градиво што боље
педагоско- дидактички обликовали (Мијановић, 2002: 248).
Улога савременог наставника је комплексна јер обједињује бројне функције:
од планера, програмера, организатора, реализатора и евалуатора васпитно-
образовног рада, преко функција васпитача, саветника, прогностичара,
дијагностичара, терапеута, до функција сарадника, усмеривача и истраживача.
Користећи своје знање, искуство и умење о примени рачунара у наставном процесу,
наставник се залаже да ученици постигну максимум. Он се усмерава на пружање
помоћи ученицима и на проналажење метода ефикаснијег учења (Будимир-
Нинковић, 2005: 102).

42
 Сматрамо да наставник савремене школе треба да поседује неопходна знања
из области програмирања и да добро познаје педагошко- психолошку и дидактичко-
методичку проблематику. Неопходно је да наставник има толико знања и искуства
која му омогућују да бира адекватне програме и техничке уређаје, као и да
организује наставу уз помоћ рачунара која ће му омогућити да оствари васпитно-
образовне задатке.

Закључак

43
 Живимо у времену технолошке револуције коју карактеришу веома брзи
развој науке и технике, односно продуковање, обрада, брзо преношење и примена
великог броја различитих информација. Та револуција оправдано носи назив
„компјутерска револуција“, јер развој компјутерске технологије и њена интензивна
примена у разним областима људске делатности данас заузима водеће место у
процесу увођења иновација. Те иновације су посебно уочљиве у наставном процесу.
У овом раду смо се бавили применом рачунара у настави. Примена компјутера
у васпитно- образовној делатности има своју релативно кратку али истовремено и
изузетно богату историју. Примена компјутерске технологије у образовању нема
дугу традицију. Међутим, технологија израде компјутера је толико напредовала да
је данас рачунар машина која у најкраћем временском периоду може да изврши
задате операције, што представља добру могућност да се примењује у наставном
процесу. Коришћењем рачунара у сфери транспоновања знања у школама доста се
може олакшати посао наставницима, а истовремено ученицима може обезбедити
прикладну и добру форму стицања знања.
Спектар могућности компјутерске технологије постаје сваким даном све
већи. Компјутер је ујединио готово сва техничка средства. На плану образовања
компјутер има ту могућност да даје информације из своје програмиране меморије
која може у себе да прими огроман број информација. Ученик може да контактира
са компјутером на више начина и да тако сједињује многа техничка и електронска
средства и постаје снажан извор информација, што га чини изузетно пожељним у
наставном процесу.
За ефикасну организацију наставе уз помоћ компјутера наставници морају
бити адекватно оспособљени и стећи вештине за његово непосредно коришћење у
школи. Како би настава била успешна, наставници и ученици морају да стекну
елементарну информатичку писменост, која ће им помоћи да користе сву
компјутерску опорему и уз њену примену стичу знања и искуства. За разлику од
ученика, наставници се не могу задовољити само елементарном информатичком
писменошћу, већ би поред тога морали да владају и програмским језиком, што
представља нужан услов да би појединац могао адекватно примењивати савремену
образовну информациону технологију у наставној пракси. У компјутерски

44
подржаној настави наставник и ученик добијају нове улоге у односу на
традиционалне. Наставник није више само преносилац информација и оцењивач
учениковог знања већ постаје организатор и вођа целокупног процеса усвајања
наставних садржаја. Ученик постаје активни учесник, наставников сарадник а
понекад креатор наставе и учења, што доприноси појачању његове субјекатске
позиције у настави чему данашња савремена школа и тежи.
Настава помоћу рачунара код ученика првенствено је значајна због тога што
развија различите облике мишљења, као и способност за коришћење различитих
извора знања. Утиче и на стварање основа за доживотно образовање. Суштина
примене рачунара у наставном процесу је самосталан рад ученика примерен
индивидуалним разликама и разноврсним облицима учења у наставним и
ваннаставним активностима.

Литература

45
1. Арсовић, Бранка (2010): Информатика за учитеље и васпитаче. Ужице:
Учитељски факултет.
2. Арсовић, Бранка (2003): Практикум за информатику. Ужице: Учитељски
факултет.
3. Атанасоска, Тијана (2005): Оспособљавање наставничког кадра за примену
информационе технологије у настави, у Технологија, информатика, образовање.
Нови Сад: Библиотека Матице српске.
4. Богићевић, Мирко (1994): Технологија савремене наставе. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
5. Бранковић, Д. и Мандић, Д. (2003): Методика информатичког образовања. Бања
Лука. Филозофски факултет.
6. Будимир- Нинковић, Гордана (2005): Наставник и савремена образовна
технологија, у Технологија, информатика, образовање. Нови Сад: Библиотека
Матице српске.
7. Василијевић, Данијела (2007): Утицај индивидуализоване наставе на квалитет
знања о природи. Ужице: Учитељски факултет.
8. Василијевић, Данијела (2007): Практикум из образовне технологије. Ужице:
Учитељски факултет.
9. Василијевић, Данијела (2007): Усавршавање наставника на даљину. Андрагогија
на почетку трећег миленијума. Београд: Филозофски факултет.
10. Вилотијевић, Младен (1999): Дидактика 3. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
11. Вилотијевић, Младен (1999): Дидактика 2. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
12. Вугделија, Н. и Милановић, К. (2005): Компјутерско тестирање знања, у
Технологија, информатика, образовање. Нови Сад: Библиотека Матице српске.
13. Вујић, М. и Мицић, Ж. (2005): Виртуелна учионоца у образовном систему
поморавског округа, у Технологија, информатика, образовање. Нови Сад:
Библиотека Матице српске.

46
14. Глушац, Д. и Тасић, И. (2010): Могућности примене рачунарске дидактичке
игре у млађим разредима основне школе. Настава и васпитања, 3, стр. 391- 400.
15. Даниловић, М. и Попов, С. (2005): Технологија, информатика, образовање 3.
Нови Сад: Библиотека Матице српске.
16. Ђорђевић, Јован (2002): Педагогија. Београд: Научна књига.
17. Ђукић, Зоран (2011): Мултимедијална логистика у учењу и савремени облици
транспоновања знања. Васпитање и образовање, 2, стр. 65- 73.
18. Енциклопедијски речник педагогије (1963). Загреб: Матица Хрватска.
19. Илић, В. (1997): Виртуелна учионица − Нови прилаз између интеракције
рачунар−ученик; Београд.

20. Кундачина, Миленко и Банћур, Вељко (2007): Академско писање. Ужице:

Учитељски факултет.
21. Лазаревић, Б. (2006): Комуникација и интеракција у online комуникацији.
Андрагогија на почетку трећег миленијума. Београд: Филозофски факултет.
22. Мандић, Петар и Мандић, Данимир (1997): Образовна информациона
технологија. Београд.
23. Мандић, Данимир (2003): Дидактичко- информатичке иновације у образовању.
Београд: Медиаграф.
24. Мандић, Данимир (2005): Практикум из информатике и образовне технологије.
Београд: Медиаграф.
25. Мандић, Д. (2001): Информациона техонологија у образовању; Сарајево:
Филозофски факултет у Српском Сарајеву.

26. Матијевић, М. (1998): Мултимедијско образовање на даљину и Интернет;

Загреб: Академија техничких знаности Хрватске.

27. Мијановић, Никола (2002) :Образовна технологија, Подгорица: Обод-Цетиње.

28. Педагошка енциклопедија 1 (1989): Београд : Завод за уџбенике и наставна
средства.
29. Педагошка енциклопедија 2 (1989 ): Београд : Завод за уџбенике и наставна
средства
30. Педагошки лексикон (1996): Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

47
31. Педагошки речник 1 (1967): Београд: Институт за педагошка истраживања.
32. Педагошки речник 2 (1967): Београд: Институт за педагошка истраживања.
33. Савичић, Јован (2005): Виртуелна реалност као образовна технологија, у
Технологија, информатика, образовање. Нови Сад: Библиотека Матице српске.
34. Солеша, Драган (2006): Образовна технологија. Сомбор: Педагошки факултет
35. Станковић, Ж. (2006): Развој технологије учења на даљину. Настава и
васпитање, 2, стр. 42.
36. Трнавац, Н. и Ђорђевић, Ј. (2010): Педагогија. Београд: Научна књига.
37. Цвијетићанин, С. и сарад. (2008): Примена наставе помоћу рачунара у
формирању знања ученика трећег разреда о биљкама листопадне шуме. Педагошка
стварност, 1-2, стр. 57- 67.
38. Шпијуновић, Крстивоје и Лакета, Новак (2000): Дидактика – библиографија.
Ужице: Учитељски факултет.
39. Шћековић, Дамјан (2009): Електронско учење и традиционални стандарди
учења. Васпитање и образовање, 3, стр.83- 87.
40. sn.wikipedia.org/kibernetika
41. www.bs.scribd.com/racunari-u-obrayovanju
42. www.sao.org.rs
43. www.gimnazija/paracin.edu.rs

48