Fenomen plemena Hunza

Dolinu reke Hunza (na granici Indije i Pakistana) zovu "oaza mladosti". Životni
vek stanovnika ove doline je 110 - 120 godina. Oni se skoro nikada ne
razboljevaju i izgledaju mladoliko.

Znači, postoji neki način života, približan idealnom, kada se ljudi osećaju zdravi,
srećni, ne stare, kao u drugim zemljama, gde se stari već sa 40-50 godina.
Zanimljivo je da stanovnici doline reke Hunza, za razliku od susednih naroda,
izgledaju slično Evropljanima (kao Kalaši, koji žive u blizini).

Prema legendi, ovu malenu planinsku državu, osnovala je grupa vojnika

Aleksandra Velikog tokom indijskog pohoda. Oni su naravno, tu uspostavili
strogu vojnu disciplinu - takvu da su stanovnici sa mačevima i štitovima morali da
spavaju i jedu, pa čak i igraju.

Hunze se sa ironijom odnose prema tome da ih još uvek neko u svetu zove
gorštacima. Pa, u stvari, nije li očigledno da s pravom to ime treba da nose ljudi
koji žive u blizini čuvenog "stecišta planina" - mesta gde se spajaju tri najveća
planinska sistema u svetu: Himalaji, Karakorum i Hindu Kuš. Od 14 vrhova na
planeti koji su preko osam hiljada, pet su u blizini, uključujući i drugi vrh posle
Everesta K2 (8,611 metara), čije se osvajanje u planinarskom društvu ceni čak i
više nego osvajanje Čomolungma (Mont Everest). A šta reći o ne manje
proslavljenoj "planini ubici" Nanga Parbat (8126 metara), na kojoj je sahranjen
rekordan broj planinara?

Proći kroz ove kamene masive nije moguće, ako niste sportista svetske klase.
Možete se samo "provući" uskim prevojima, klisurama, stazama. Od davnina, te
retke staze kontrolisale su kneževine, koje su oporezivale sve prolazeće
karavane. Smatra se da su Hunze među njima jedni od najuticajnijih.

U svetu ovaj "Izgubljeni svet" je malo poznat, ne samo zbog geografskog

razloga, već i političkog: Hunze, zajedno sa nekim drugim narodima u dolini
Himalaja, nalaze se na teritoriji na kojoj se skoro 60 godina vodi spor između
Indije i Pakistana.

Hipici

Smatra se da su Hunze ponovo otkrili Zapadu upravo hipici, koji su lutali 70-ih
godina Azijom u potrazi za istinom i egzotikom. Štaviše, popularisali su ovo
mesto toliko da čak i obične kajsije Amerikanci danas zovu Hunza kajsije.
Međutim, "decu cveća" ovde nije privukla samo istina i egzotika, već i indijska
konoplja.
Jedna od glavnih atrakcija Hunza je lednik koji se širokom hladnom rekom
spušta u dolinu. Na mnogim terasastim poljima, uzgaja se krompir, povrće i
konoplja, koju ovde ne samo da puše već je dodaju kao začin jelima od mesa i
supama.

Što se tiče mladih dugokosih momaka sa natpisom Hipi na majicama - to su ili

pravi hipici, ili retro fanovi - oni u Karimabadu uglavnom jedu kajsije. Kajsija je
nesumnjivo glavna vrednost vrtova Hunza. Ceo Pakistan zna da samo ovde raste
"plod Hunza" iz kog izbija mirisni sok još na drveću.
Zdravlje

Hunze se kupaju u ledenoj vodi, čak i na temperaturi 15 stepeni ispod nule, sa

sto godina igraju, a 40-godišnje žene izgledaju kao devojke, sa 60 godina imaju
skladnu i savršenu figuru, sa 65 godina rađaju decu. Leti jedu sirovo voće i
povrće, a u zimskom periodu - sušene na suncu kajsije, proklijale žitarice, ovčiji
sir.

Interesantno, postoji još jedna stvar: Hunze imaju period kada voće još nije
zrelo - taj period zovu "gladno proleće", on traje od dva do četiri meseca. U
ovim mesecima, oni skoro ništa ne jedu, samo jednom dnevno piju napitak od suve
kajsije. Ovaj post je kod njih uzdignut do kulta i strogo se poštuje.

Škotski lekar Mek Harrison, koji je prvi opisao srećnu dolinu, naglašavao je da je
upotreba proteina kod njih na najnižem normalnom nivou, ako se uopšte on može
nazvati normalnim. Dnevno Hunze unose u proseku 1933 kalorije koje sadrže 50
g proteina, 36 g masti, 365 g ugljenih hidrata.

Škot koji je živeo u neposrednoj blizini doline Hunza 14 godina, došao je do

zaključka da je ishrana glavni faktor dugovečnosti ovog naroda. Ako se čovek ne
hrani pravilno, od bolesti ga ne može spasiti ni planinska klima. Stoga ne
iznenađuje da komšije Hunza koji žive u istim klimatskim uslovima, stradaju od
najrazličitijih bolesti. Njihov životni vek je dva puta kraći.
 Mek Harrison, po povratku u Englesku, napravio je zanimljiv eksperiment na
velikom broju životinja. Jedna grupa životinja se hranila normalnom hranom
londonske radničke porodice (beli hleb, haringa, rafinisani šećer, konzerve i
kuvano povrće). Kao rezultat toga, kod ove grupa su počele da se pojavljuju
različite "ljudske bolesti". Druge životinje koje su hranjene hranom Hunza
tokom eksperimenta bile su savršeno zdrave.

U knjizi "Hunza - ljudi koji ne znaju za bolesti" R. Bircher ističe sledeće veoma
značajne karakteristike modela ishrane u ovoj zemlji:

• Pre svega, on je vegetarijanski;

• Velika količina sirovih namirnica;
• U ishrani dominiraju voće i povrće;
• Prirodni proizvodi, bez ikakve primene hemije i pripremljeni uz očuvanje svih
biološki vrednih materija;
• Alkohol i slatkiše upotrebljavaju izuzetno retko;
• Veoma umereno upotrebljavaju so;
• Proizvode uzgajaju samo na svom porodičnom zemljištu;
• Redovan period gladovanja.
• Uz to treba dodati i druge faktore koji doprinose zdravom starenju. Ali način
ishrane ovde ima nesumljivo, veliki značaj, presudan.
Godine 1963., Hunze je posetila francuska medicinska ekspedicija. Kao rezultat
njihovog popisa, utvrđeno je da je prosečni životni vek Hunza 120 godina, što je
duplo više nego kod Evropljana. U avgustu 1977., u Parizu, na međunarodnom
kongresu o kancerogenim oboljenjima je izjavljeno: "U skladu sa podacima
geokancerologije (nauka za istraživanje raka u različitim regionima sveta)
potpuno odsustvo raka javlja se samo kod naroda Hunza.".

U aprilu 1984., jedan Hong Kongški časopis je saopštio sledeći neverovatan

događaj. Jedan od Hunza, po imenu Said Abdul Mobuda, koji je stigao na
londonski aerodrom Hitrou, zbunio je radnike emigracione službe kada je
pokazao pasoš. Prema tom dokumentu, on je rođen u 1823. i imao je 160 godina.
Pratilac Mobuda, Mulla rekao je da se njegov štićenik smatra svetim u zemlji
Hunza, koja je poznata po svojoj dugovečnosti. Mobuda je odličnog zdravlja i
razuma. On pamti događaje od 1850. godine.

Za svoju tajnu dugovečnosti meštani kažu jednostavno: budi vegetarijanac,

stalno radi fizički, uvek se kreći i ne menjaj ritam života, tada ćeš živeti od 120
do 150 godina. To su obeležja svih Hunza, naroda, koji ima "dobro zdravlje".

Visoka radna sposobnost u najširem smislu reči, kod Hunza se manifestuje kako
pri radu, tako i tokom plesova i igara. Za njih je proći 100 - 200 kilometara, isto
što i za nas prošetati oko kuće. Oni se izuzetno lako penju uz strmu planinu da bi
preneli neku vest, i vraćaju se kući sveži i veseli.
Životna radost - Hunze se stalno smeju, oni su uvek dobro raspoloženi, čak i ako
su gladni i ako im je hladno.

Izuzetna spokojnost - "Hunze imaju jake živce, kao od kanopa, ali suptilne i
tanke, kao strune - pisao je Mek Harrison - Oni se nikada ne ljute, ne žale se,
nisu nervozni, ne ispoljavaju nestrpljenje, ne svađaju se međusobno i sa
potpunim duševnim spokojom prevazilaze fizičku bol, nevolje, buku, itd."