Просторна димензија међународног јавног права

Међународно право све учесталије обухвата нове области, али уз њих се и

територијално шири. Друштвени покрети у међународним размерама и велика
научна открића овоме су допринели. Међународна заједница заснована је на
територијалној основи и територијални суверенитет остаје основ за решавање
многих питања. Повеља УН гарантује својим члановима територијални
интегритет.
Земљина кугла, сходно међународном јавном праву подељена је у пет
категорија и има свој засебни правни режим. Тих пет категорија су:
1. Националне територије
2. Рес Нулиус- територије које не припадају ни једној држави, али које под
одређеним условима могу постати националне
3. Рес комунис омниум- пространства над којима се не може успоставити
суверенитет и представљају заједничко добро човечанства
4. Заједничка баштина човечанства- не може се успоставити суверенитет и
пространства представљају заједничку баштину
5. Интернационализоване територије- оне које су стављене под власт група
држава или неког међународног тела
Тек од скора интерпленетарни простори и Артик и Антартик били су предмет
само студија, а избацивањем првог вештачког земљиног сателита, 1957.
године, практично коришћење простора па и могућност приступања небеским
телима, откривање рудног богатства али и могућности коришћења мора испод
ледених површина али и тих пространства за испуњење стратешких циљева,
ове области постале су интересантне државама.
Територија и пространство нису синоними.
Елементи државне територије
Државна територија је део земљиног пространства неопходан за обезбеђење
материјалног живота друштва, па је она самим тим и простор на коме једно
организовано друштво делује и живи. Државна територија се састоји из:
1. Сувоземне територије
2. Водене површине
3. Ваздушне области
Неке категорије које нису географске су правне надлежности држава, као
авиони, бродови и амбасаде.
На пример, пролетање авиона кроз туђ ваздупшни простор, поткопавање
земљине утробе и кршење речног права сматрају се повредом суверенитета
једне државе.
Обезбеђење интегритета, јединства и неприкостновености државне територије
постиже се једниственом државном политиком, дугорочним и краткорочним
програмима, како то исправно констатује проф. Бабурин ''Са друге стране,
стабилност развоја, а тиме и независност државе, директно зависе од
интегритета њених територијалних граница''
Над државном територијом, по правилу може управљати само једна суврена
власт, сем у случају Коимпериум. То је прозивод феудализма, а у новијој
историји пример су Нови Хебриди и Кантнон и Ендербери.
Правна природа државне територије
У доба федуализма- власништво владара
Колонијално дова- својинска права и пуна и искључива власт државе на
одређеним теритоијама игноришући права народа. Једну варијанту ове
теорије застипао је француски теоретичар Фошил и по његовом схватању
свака држава је власник једног дела територије. Право власништва
манифестује се у искључивом праву државе над одређеном територијом.
Дакле, држава у међународној арени располаже својом територијом као својим
власништвом.
Насупрот овим схватањима, немачки теоретичари 19. века сматрали су да
државна територија само један од делова личности државе, па је тако њена
повреда и повреда личности. Дражвна власт се не остварује преко ствари већ
преко људи, па тако се власт државе састоји у власти над људима. Према овој
теорији, територија није објекат већ простор унутар кога се простире власт
државе, и она је саставни део личности државе, али не сама по себи већ
подсредством људи који живе на њој. Према Келзену, територија није само
прост део земљине површине већ простор на коме постоји државни поредак.
Ове теорије широко су прихваћене јер су ишле у прилог националним идејама
и борбама за национално ослобођење.
Традиционална правна школа у погледу државне територије издвајала је два
вида:
1. Државноправни- власт државе у склопу своје територије
2. Међународноправни- објекат права власништва у грађанскоправном
смислу
По Мартенсу, држава располаже територијом не само по праву државне
власти, него управља територијом као приватни власник. С теоретичари
прихватали су државу као објект међународног права, него управља
територијом и као приватни власник. Барсегов је ову теорију критиковао.
Савремена руска теорија о природи државне територије је основана на
уверењу да држава која влада територијом у име народа нема право да њом
располаже као власништвом, противно интересима народа, па на основу ове
тезе је израђен Кодекс Руске Федерације, од Октобра 25. 2001.
Сергеј Бабурин.
Територију није могуће самостално третирати без везе са народном и
сувереном влашћу.
Државне границе
Термин граница не односи се само на пространство, већ се проширио на
социологију и културу. Културне границе, као и етничке тешко је прецизно
утврдити, нарочито у друштвима која деле сличне елементе. У сфери
међународних односа, концепт граница је веома широк. У међународном
праву термин граниа је свеобухватан појам и примењује се на приступ држави
сувоземним, речним, проморским и ваздушним путем.