УНИВЕРТЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПРИРОДНО – МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ

У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ
МАТЕМАТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈА

ТЕМА: Халејева комета

Ментор: Студент:

Доц. Др Александар Ваљаревић Mилан Ивановић

У Косовској Митровици,

2015
Садржај:

1. Увод ....................................................................................3
2. Комете ................................................................................4
3. Кретање комета .................................................................5
4. Називи комета ...................................................................6
5. Врсте комета ......................................................................7
6. Порекло комета .................................................................8
7. Халејева комета ...............................................................10
8. Закључак ..........................................................................13
9. Литература .......................................................................14

2
 1. Увод

Сунчев систем је део свемира који је под гравитационим утицајем Сунца, обичне жуте
звезде која стабилно сија већ скоро 5 милијарди година. После самог Сунца, најзначајнији
објекти Сунчевог система јесу планете.

Планете су скуп разноврсних стеновитих, гасовитих и ледених светова који се крећу дуж
независних, скоро кружних путања око звезде у средишту. Око већине планета орбитирају
месеци, а огроман број мањих гормада стена и леда описују споствене путање око Сунца,
махом ограничене на неколико релативнно густо насељених зона.

Око тих крупнијих тела лети безброј сићушних честица од субатомских честица које је
одувало Сунце до честица прашине и леда које су са собом оставиле комете.

Наше локално парче свемира подробно се проучава још од времена првих посматрача
звезда до модерног доба свемирских сонди,а и даље је зачуђујуће и пуно изненађења.

Сматра се да је Сунчев систем настао пре око 4,6 милијарди година из џиновског облака
гаса и прашине званог соларна маглина. Тај облак је имао неколико пута већу масу од
данашњег Сунца. Током милиона година колапсирао је у раван ротирајући диск са густим,
врелим, средишњим делом. Средишњи део диска развио се у Сунце док су планете и сви
други објекти у Сунчевом систему настали од преосталих делова.

Иако је већина сонди била усмерена ка планетама, научници нису запоставили ни мање
чланове Сунчевог система.

Комете и астероиди углавном непромењени од свог настанка пре 4,5 милијарди година
можда крики задивљујуће податке о настанку Сунчевог система па чак и о пореклу самог
живог света.

1985. године, када је Халејева комета прошла поред Сунца први пут у 76 година, у сусрет
јој је послато много сонди.

3
 2. Комете

Комете су врло специфична тела Сунчевог система огромних димензија а мале масе.
Оне постају видљиве тек када се довољно приближе Сунцу. То су тела од прашине и леда
чији је пречник неколико километара, обично не више од 10ак.

Зову их и прљаве ледене грудве. Када се приближе Сунцу показују разноликост форми а
главни делови су им језгро, кома и реп.

Скоро сва маса комете налази се у малом леденом језгру. Њега чине залеђена вода, метан,
амонијак, и други гасови, као и честице прашине. Лед испарава када се комета приближи
Сунцу. Тада се формира кома, сферни омотач од прашине и гасова који окружују језгро.

Слика 1. Комета, извор: blic.rs

Језгро и кома чине главу комете. Димензије кометине главе могу бити од 50. 000
километара до преко 1, 000 000. Из УВ посматрања сазнаје се да је кометина глава
обавијена огромним облаком водоника. Када се комета приближи Сунцу на мање од 2 АЈ,
обично се образују два репа увек усмерена на супротну страну од Сунца.

4
Чињеница да је кометин реп увек усмерен од Сунца навела је Бирмана да предвиди
постојање Сунчевог ветра 10 година пре него што је откривен. Један реп је савијен и
сачињен од прашине која рефлектује сунчеву светлост и жућкасте је боје.

Он настаје услед притиска Сунчевог зрачења. Други плазмени реп је прав и плавичаст.
Састоји се од јонизованих молекула и настаје под дејством Сунчевог ветра.

Још увек се траже задвољавајући одговори на питања како су комете постале и одакле нам
долазе. Највероватнија је претоставка да су настале у процесу рађања Сунчевог система из
пресоларне маглине на њеној крајњој периферији. Науцници не сумњају да постоји облак
комета на растојању од Сунца 100. 000 пута већем од удаљености Земље од Сунца.
Процењено је да се ту налази стотина милијарди комета чија је укупна маса много већа од
масе наше планете.

3. Кретање комета

Мирни живот комете може да буде поремећен када под дејством гравитационог поља
неке звезде у пролазу бива убачена у наше космичко двориште. Пошто обиђе Сунце,
комета се враћа у близину кометарног облака одакле поново плови назад ка Сунцу.

Свака комета има своју путању. Времена путовања су различита до милион година и више
а има комета које на свом повратку бивају успорене и заустављене дејством гравитације
неке од планета.

Тако долази до знатног скраћивања путање и времена путовања као што је случај са
Халеовом кометом. Она нам се враћа после 76 година пошто је у повратку доспела до
Нептуна. Очигледно је да је мало астронома који у свом животу могу Халејеву комету да
виде 2 пута.

5
На задовољство посматрача на Земљи, постоје и неке комете које гравитационо поље
планета ближих Сунву враћа тако да имају прилику да их изблиза изучавају сваких
неколико година.

4. Називи комета

Неке комете открили су астрноми аматери који су се сами бавили истраживањима у том
правцу, док су остале примећене на фотографијама које су снимили професионални
астрноми.

Комете добијају име по ономе ко их открије, или по свемирском броду или по

исрраживању током којег су виђене, а добијају и ознаку која представља податак о томе
када су откривене.

Према конвенцији која је ступила на снагу 1995. године, комете се означавају годином и
словом које показује половину месеца у коме су откривене, плус ред у којем су откривене
у тој половини месеца.

Слика 2. Комета Ц/2011 Л4, извор: Nationalgeographic.com

6
На пример Ц/1999Д3 била би трећа комета откривена током друге половине фебруара
1999. године.

Називу периодичне комете претходи П/ и број који показује по ком реду је установљена
њихова периодичност, на пример 1П/Халеј, 2П/Енке.

Комете које више не постоје или се видело како се распадају или су једноставно нестале
добијају испред назива префикс Д/, на пример 3Д/ Biela, Д/1993 Ф2 Šumejker-Levi9.

Комете за које немамо довољно података да бисмо израчунали њихове орбите добијају
префикс Х/.

5. Врсте комета

Сваке године се помоћу телескопа са Земље види око 25 комета. Само мали број
постане довољно сјајан да се види голим оком.

Већина припада ПЕРИОДИЧНИМ кометама, и то су или новооткривене комете или већ

познате које се враћају предвиђеним орбитама.

Комете се деле на: 1. Дугопериодичне

2. Краткопериодичне.

Дугопериодичне комете су комете са орбиталним периодом већим од 200 година.

Примери обухвтају комете Донати, Тебут и Запад. Кројцове које прилазе Сунцу под
малим углом су такође дугопериодичне комете. Најкраћи познат период за
дугопериодичне комете је 226 година. (Ц/1905Ф1 Ђакобини)

7
Краткопериодичне комете су комете са орбиталним периодом мањим од 200 година.
Период се не може поуздано установити све док се комета поново не појави, а максимум
од 200 година изабран је из историјских разлога и некако је произвољан.

Већина периодичних комета има директне орбите са нагибом мањим од 30° . Типична
краткопериодична комета има период од 7 година, перихел 1,5 АЈ и нагиб 13°.
Краткопериодичне комете сваки пут пролазећи близу Сунца безповратно изгуби један део
своје материје који испари и распе се у међупланетски простор. Тако се маса комете
смањује док се она потпуно не угаси.

Крај живота комете не значи потпуно ишчезавање њене материје. Расејани материјал
наставља кретање по истој орбити. Земља може да пресече такву орбиту, а од количине и
величине честица зависи шта ће се десити. Најчешће се види метеорски рој.

Периодична комета са највећим установљеним периодом од 150 година је комета

Herschel/Rigollet. За већину краткопериодичних комета сматра се да долазе из Којперовог
појаса и расејаног диска а да језгра дугопериодичних комета долазе од Ортовог облака.

6. Порекло комета

Теорија маглине и теорија плиме покушавају да објасне порекло Сунчевог система, али
у своје шеме не укључују и комете којих има више него планета. Познато је преко 60
комета које припадају Сунчевом сиситему.

Мали је број теорија које говоре о пореклу комета осим једног покушаја да се комете виде
као планетезомали на које привлачна сила не делује довољно снажно да би их повукла у
кружне орбите.

Према теорији, комете су лутајућа космичка тела која долазе из међузвезданог простора.
Пошто се приближе Сунцу, оне се удаљавају по отвореној параболичкој кривој. Међутим,

8
уколико им се догоди да пролазе близу неке од већих планета, њихове отворене криве
могу се насилно претворити у елипсе, па оне тако постају краткопериодичне комете. Ово
је теорија заробљивања дугопериодичне или пак комете без периода, које скрећу са својих
путања и тако постају краткопериодичне.

Међутим, и даље остаје отворено питање порекла дугопериодичних комета.

Изгледа да су краткопериодичне комете у некој вези са великим планетама. Између Сунца

и Јупитерове орбите креће се око 50 комета. Њихов период је краћи од 9 година. 4 комете
стижу до Сатурнове орбите, 2 комете крећу се унутар круга који описује Уран. Најзад, 9
комета, чији је просечан период 71 година, кружи унутар Нептунове орбите.

Последњој поменутој групи, припада и Халејева комета чији је период кружења најдужи
од свих краткопериодичних комета, и износи 76 година. Потом следи велика празнина
после које долазе комете којима су потребне хиљаде година да би се вратиле од Сунца,
ако се уопште врате.

Претпоствака једне друге теорије о пореклу комета гласи да су оне настале од Сунца, али
другачије него што каже теорија плиме о пореклу планета. Према њој, моћни вртлози на
Сунчевој површини избацују ужарене гасове у великим протуберанцама које се
свакодневно могу опазити. Тако се материја одбацује са Сунца, па му се потом враћа.
Израчунато је да се материја при параболичком кретању бржем од 384 миље у секунди не
би вратила на Сунце, већ би постала дугопериодична комета.

Никада није виђено да је комета настала на овај начин а веома је спорна могућност да
материје приликом експлозије достигну брзину од 384 миље у секунди.

Пролазећи поред Сунца, комете добијају репове. Сматра се да се грађа репова не враћа у
главу комете већ се губи у свемиру.

Према томе, живот комета као светлећих тела мора бити ограничен. Ако Халејева комета
следи своју садашњу путању, још од позног прекамбријског доба, онда је она морала
добити и изгубити 8 милиона репова што изгледа невероватно.

9
Уколико се комете троше, нужно се непрекидно смањује и њихов број у Сунчевом
систему, а ниједна краткопериодична комета није могла очувати свој реп још од
геолошких времена.

Слика 3. Смрт комете, извор: NASA

Сматра се да ми не можемо дознати истину о томе како су пре више милијарди година
настали системи планета и комета. Често се каже како ми немамо стварног права да о томе
доносимо било какве закључке пошто нисмо били присутни када је систем настајао.
Највише што можемо учинити јесте да испитамо једну планету, ону по којој ми сами
ходамо како бисмо дознали њену прошлост, па добијене резултате дедуктивмом методом
применимо и на остале чланове Сунчевог система.

7. Халејева комета

Халејева комета је најпознатија периодична комета. Креће се око Сунца по елиптичној

путањи чији је један крај између Меркура и Венере, а други иза Нептуна. У близини
Сунца јавља се тек сваких 76 година, ретроградном орбитом (период између повраћаја
износи од 74 до 79 година). Последњи пут је било 1985-1986. године.
10
Тада је 5 космичких летелица вршило различита мерења приближивши се језгру комете на
растојању од неколико стотина до неколико хиљада километара. Сусрет је био кратак али
је сакупљено пуно драгоцених података. Фотографије површине показују да се ради о
тамном избразданом телу облика кромпира чије су димензије 15 са 8 километара. Пречник
језгра је око 6 километара. Видело се како загревање у близини Сунца доводи до
испаравања воде и гасова као и до ерупционог избацивања прашине.

Слика 4. Халејева комета, извор: Blic.rs

Нађено је обиље различитих органских молекула, а неки од њих имају улогу у живој
материји. Научници су дошли до претпоставке да су комете током свог живота од 4,6
милијарди година биле изложене дејству космичког зрачења као и зрачењу радиоактивних
елемената уграђених у језгро комета и да је ово морало да доведе до хемијских процеса и
утиче на данашњи хемијски састав кометарног језгра. Да би претпоставку доказали,
радили су стимулационе експерименте. Начинили су једну смешу чији је састав одговарао
претпоставкама о саставу младог кометарног језгра. Замрзли су смешу и изложили дејству
јонизујућег зрачења на ниским температурама какве владају у пространству у коме се
комете крећу. Лабораторијске анализе су показале да је у ограниченом материјалу настало
30ак угљеникових једињења међу којима и неки важни састојци живота какав данас знамо.

11
Било је то годину, две пре налаза на лицу места добијених приликом сусрета космичких
летелица са Халејевом кометом који су недвосмислено говорили да су једноставна
једињења саставни део језгра комете у далекој прошлости морала да претрпе мање или
више значајну хемијску обраду.

Слика 5. Халејева комета, извор: NASA

Халејева комета је примећена при сваком свом појављивању још од 240. године пре нове
ере. Назив је добила по Е. Халеју који је 1705. године показао да су комете виђене 1531.
1607. 1682. уствари једна иста комета и предвидео њено поновно појављивање 1758.
године што се и остварило. Године 1910. Халејева комета је прошла на 0,15 АЈ од Земље
достижући величину 0 са репом од 100°. Земља је прошла кроз њен реп 20. маја. Када се
последњи пут вратила, 1986., постигла је привидну величину 3 и имала реп од 10°. Том
приликом је послато 5 сонди да је испитају. (Doto, Sakigake, Suisei, Vega 1. i 2. )
Закључено је да ова комета има неправилно језгро 16х8 км и албедо од 0,04.

Халејева комета је родитељ метеорских киша Eta Aqurarida, Orionida. Њен перихел износи
0,587 АЈ а афел 35,3 АЈ, ексцентрицитет 0,967, нагиб 162,2°. Комета ће се поново вратити
у перихел 2061. године.

12
 8. Закључак

Комета је мало тело које се састоји од леда и прашине и кружи око Сунца. Име је
добило од грчке речи Кометос које значи дугокоса. Сматра се да се комете налазе у
великом броју у Ортовом облаку и у Којперовом појасу. Утицај гравитационе силе звезда
може да их помери одатле тако да могу да пређу у нове орбите које их воде ка
унутрашњости Сунчевог система где могу да се виде са Земље.

Када се комета налази далеко од Сунца њено језгро је смрзнуто тако да је у чврстом стању
и сија када га обасја сунчева свтелост. Како се језгро приближава Сунцу загрева се и
испушта гас и прашину при чему прво ствара кому, а у неким случајевима и реп. Гас је
јонизује и емитује светлост док језгро може да има пречник свега 1 км или слично, кома из
језгра може да се протеже 105 а реп 108 км . Око видљиве коме постоји још један већи
облак водоника који се може открити на УВ таласним дужинама.

Упркос својој величини, кометина кома и реп имају тако малу густину да се звезде у
позадини виде кроз њих. Маса типичне комете је вероватно 1014 кг.

У народу су познате и као „звезде репатице“. Њихова појава на небу често је у прошлости
представљала предзнак несрећа и плашила становништво. Некад се сматрала и као
предзнак болести, ратова или смака света. Данас се зна да би сусрет комете са Земљом,
изузев за место удара, био безначајан.

Сматра се да позната Тунгуска катастрофа из 1908. предстваља судар комете пречника

550м са Земљом. Као доказ за то се наводи налаз куглица сликата и магнетита заревених у
стабло дрвећа. Шумејер Леви комета је ударила у Јупитер 1994. Као резултат тога, на
површини планете настали су кратери пречника 2-5 Земљиних пречника.

13
9. Литература

1. Манојловић П. Математичка географија, Географски

факултет, Београд, 2003.
2. Великовски, И. Светови у судару, Научна КМД, Београд, 2008.
3. Драганић, И. Белешке о космичком дворишту, Београдска
књига, Београд, 2008.
4. Ридпад, Ј. Велики речник астрономије, Дерета, Београд, 2007.
5. Атанацковић О. Вукићевић-Карабин М. Општа астрофизика,
Завод за уџбенике, Београд, 2010.
6. www.wikipedia.com 05.05.2015
7. www.nationalgeographic.com 06.05.2015.
8. www.blic.rs 06.05.2015.
9. NASA

14