STUDENT NEDELJE | Aleksandra Batinić, 25, Filološki fakultet u Beogradu

Ona je ljubitelj poezije i proze, muzike, ali i stvaralaštva. Povod za ovaj intervju su bile čak dve nagrade
koje je osvojila prethodnih dana – „Milutin Bojić“ i „Zlatno pero“, ali i prosek 9,00 koji nije za
potcenjivanje. Sem toga, ona je vredna lektorka našeg portala. Ne, ne intervjuišemo je preko veze, već je
to zaslužila svojom neverovatnom energijom i trudom!

1. Aleksandra, reci nam za početak zašto si upisala baš Filološki fakultet?

Filološki fakultet, ili preciznije grupa Književnost i srpski jezik sa komparatistikom, zapravo mi se
ukazala kao oličenje mojih ideja tek u četvrtoj godini srednje škole. Moja životna anegdota je to
što sam počela da čitam tek u šestom-sedmom razredu osnovne škole, jer me je pre toga
interesovalo sve drugo, osim književnosti. Onda sam krenula da pišem, pa su došle i nekolike
nagrade, ali se moja ljubav još uvek nije bila dovoljno jaka, jer se dvoumila, iliti troumila, između
slikarstva, muzike i istorije, sa jedne strane, i Vojne akademije sa druge. Književnost se još uvek
mučila u meni. U toku srednjoškolskog obrazovanja sve sam više pisala i čitala, te je ta
zavodljivost reči polako preuzimala primat. Pomenuta grupa je za mene bila otkrovenje, i to
spasonosno otkrovenje, jer predstavlja omnibus umetnosti i kulture uopšte – pored toga što
pruža jedan široki pregled književne istorije, teorije i kritike, obimnu književnu građu i ukazuje
na važna dela koja čitalac obično previdi, grupa ima predmete poput Kulturne istorije Srba,
filozofiju i estetiku, psihologiju, primenu medija i Interneta u nastavi. Dakle, predstavlja sve ono
što moj duh od života zahteva.
2. Dobitnica si nagrade „Milutin Bojić“ jer je tvoj ciklus pesama "Nepripadanja" ocenjen kao najbolji u
konkurenciji 126 pripselih radova. Kakav je osećaj “potući” konkurenciju?

Da, svaka nagrada nosi opasnost gordosti I taštine. Ljudi se obično uljuljkavaju uspehom, I javno ili
skriveno busaju u grudi kada pobede nekog. No, ovo je polje poezije – polje, na kome, iz moje vizure bar,
ne postoji pobeda Ili poraz, već jedno iskustvo, toliko snažno da nije moglo biti prećutano. Da li je ono
dovoljno snažno da nadglasa druge, ili dovoljno promišljeno da znači, osim što zvuči, zavisi od mnogo
faktora, pre svega od vremena u kojem čovek stvara, od ljudi kojima je okružen, naposletku (a to treba
biti prvo), onim što ga okružuje iznutra. Sam ciklus, kao suma pesama podređen je zbirci Malo prisustvo.
U njoj je čovek u borbi sa nečim, koje nije u stanju da definiše, u borbi sa jednim, blago rečeno, mutnim
realitetom, u borbi sa sopstvenom kožom sa kojom često ne saoseća, ali oseća njene povrede. I ja sam,
poput takvog pesničkog subjekta, malo prisutna u toj nagradi. Više je doživljavam kao čitalačku I
kritičarsku afirmaciju mog unutarnjeg osećaja, nego kao dokaz nadmoći. Kako glasi taj ciklus, ja bih da ne
pripadam. Reči “konkurencija” tu onda I nema mesta, jer je cilj da se stvori jedan kreativan I promišljen
dijalog, u kome će osećanje vremena I prostora, osećanja generalno, postići nekakav konsenzus o tome
šta su današnje vrednosti. Poezija bi onda bila jedno od sredstava za prikazivanje, ili iskazivanje tih
vrednosti. Da li je naša vrednost u tome što napokon shvatamo da smo u kolotečini iz koje pokušavamo
da pobegnemo, a da napokon nemamo iluzija ili lažnih nada, ne znam. Imam nadu da je tako.
3. Ovaj mesec je izuzetno plodosan za tebe – osvojila si I nagradu “Zlatno pero”. Kakve emocije to budi
u tebi imajući u vidu da želiš da se afirmišeš kao pisac?

Za mene je značajno to što se nagrada „Milutin Bojić“ odnosi na poeziju, a „Zlatno pero“ za esej, u mom
slučaju književno-teorijski esej, dakle, paralelno sa nagradom za poetski rad, dobijam nagradu i za
teorijsko-književni rad. To su dve karijere – jedna je pesnička, druga akademska, i spojive su samo uz
predan i uporan mentalni rad. Osim toga što je osećanje pritiska i odgovornosti ovim nagradama
pojačano, jer nedvosmisleno pozivaju na još ozbiljniji rad, ostaje jedno osećanje koje je u mentalnim
institucijama sankcionisano, a kod pisaca koji se bave i kritikom podsticano – to je osećanje podvojene
svesti, jedne svesti koja čita, hvata za reč i za smisao, kritikuje, afirmiše, ili izvrće pisca na naličje – to je
pogled kritičara, pogled uvek uprt u prošlost, i svest koja je svesna sebe u vremenu i prostoru, svog bića i
ne-bića, koja ima ideje, zamisli, poriv za kreativnom afirmacijom, koja sluti da zna više od drugih i ume
da opominje – to je pozicija pogleda u budućnost. Dakle, ići u dva koloseka, biti na obe strane. U svemu
tome je odlično to što verujem da je vreme preda mnom, i što se još uvek učim strpljenju, te tako
smanjujem pritisak u svesti, i što se nadam da ću u budućnosti moći da pomirim ova dva toka, pa da se
iznenada nađem u sadašnjosti.

4. Većinu studenata mrzi da čita nestručnu literaturu „jer imaju previše knjiga na fakultetu“. Šta misliš,
na koji način bi trebalo promeniti tu čitalačku svest?

Čitanje nije ništa drugo nego poriv za čitanjem. Postoji kultura čitanja, ona se uči kao što se učimo
drugim granama kulture, kao što znamo da nije umesno da mljackamo dok jedemo, ili da pljujemo po
podu. To je stvar samopoštovanja. Ako poštujemo pod koji moramo da obrišemo, ili sud iz koga jedemo,
pa ga operemo, onda znamo da treba da poštujemo i knjigu kao izvor znanja neophodnih ne samo onom
ko sebe naziva obrazovanim čovekom, već svakom čoveku, da bi se uopšte takvim mogao nazvati. Moj
savet će uvek biti da umesto dnevnih novina ili statusa na društvenim mrežama, izdvojimo makar pola
sata, do sat vremena dnevno za dobru knjigu. U jednom danu koji ima 16 budnih sati, taj jedan sat će biti
dve budnosti – omogućiće predah od sveta, jednu kreativnu tišinu koja istovremeno odmara i uči, i jedno
saznanje više, o sebi ili o svetu. Veći problem predstavlja organizacija dana, iliti organizacija sebe samog,
poštovanja ličnog vremena koje je svakome dato ponaosob, ali i za to postoje neke knjige. Ima istine u
tome da je vreme novac – da svakog dana imamo u novcu, ovoliko koliko imamo u vremenu, mislim da
bi se drugačije ophodili prema životu koji nam je dat, ne bi uludo bacali sate na nepotrebne stvari. Dakle,
čitajte samo one tekstove koji su korisni vama, vašim idejama i afinitetima, ne gubite vreme na
iščitavanje pikanterija iz tuđih života.

5. Možeš li nam reći kako uspevaš da uskladiš obaveze na fakultetu sa pisanjem i angažmanom na
portalu?

Već sam govorila o vremenu – računam da svakog dana imam 16-17 budnih sati (sad iz mene progovara
ona devojka koja je htela da upiše Vojnu akademiju), svakom danu dam da bude zanimljiv, životvoran,
tako što odmah odvojim 2 sata za zabavu – u tu kategoriju spadaju prijatelji, film, šetnja i sve ono što me
izvodi iz obaveza. Zatim, 2 sata za osnovne potrebe, dakle, ostaje mi 11-12 sati. To je vreme koje je
raspoređeno tako da učim, pišem, ili radim lekture, dakle za ozbiljni i kreativni rad, i shodno važnosti
obaveza koje imam, prilagođavam to vreme, prelivam ga iz posude u posudu. Naravno, uvek ima dana
kada je takva organizacija nemoguća, ali tu je najbitnije da čovek nema osećaj griže savesti, već da
narednih dana raspodeli obaveze tako da mu „izgubljeni dan“ bude nagrada, a ne kazna. Ići ispred sebe,
ili bar uporedo, a ne trčati za sobom. Sve to zahteva jednu samodisciplinu koja polazi iz čoveka, iz
njegovih ličnih ciljeva i želja, tj. iz balansa, jer je važno napraviti kompromis, dogovor između želja i
odgovornosti, tako da ostvarenje želje bude plod odgovornosti i rada, i onda uspeh ne izostaje.

6. Savet za sve studente – na koji način da se motivišu za učenje i da nađu unutrašnju snagu da studije
privedu kraju?

Dinamika života je takva da ljude odvlači na hiljadu strana, a da ni na jednoj strani čovek ne nalazi
zaodovoljenje. Ta jurnjava na sve strane umara duh, čini da budemo entropični, lenji i nezainteresovani.
Pa ipak, jedno obično pitanje na koje bi se dao iskren odgovor rešava problem – „Šta želim od života?“
Ako date iskren odgovor na to pitanje, onda znate da li ili ne želite da završite studije, da li želite da
budete obrazovani ili ne, voljeni ili ne, živi ili ne. Tu se opet javlja problem organizacije vremena, ali,
činjenica je da zaista imamo vremena za sve – ali za sve što želimo da postignemo u životu. Kad objasnite
sebi da ste fakultet upisali isključivo zbog svoje želje, želje za obrazovanjem i znanjem iz određene
oblasti, a ne zbog profesora, roditelja ili zajednice, da u sebi ponovo pronađete ljubav za saznavanjem,
onda ćete i završiti, ne samo studije, već i svaku obavezu sa kojom se susretnete. Snaga se, kao i sve
ostalo, izgrađuje strpljenjem i prevazilaženjem teških situacija. Fokusirajte se na ono što vam je trenutna
poteškoća, i ne puštajte sebe iz svojih šaka dok je ne rešite. Na posletku, najlakše je odustati od sebe, ali,
budući da smo živi, time se osuđujemo na agoniju kojoj se ne zna kraja ni konca, na izgubljenost kojoj je
najveća posledica usamljenost i otuđenost. Stoga, češće pitajte sebe, i nimalo druge, šta želite od svog
života. Ako ste pogrešili u izboru, uvek možete da se vratite natrag, ali ako jednom odustanete od sebe,
to je greška koju naš kratki boravak na ovoj planeti ne oprašta.

Pripremila: Marija Tomić