1.

POJAM I NASTANAK POLITICKOG SISTEMA

U razlicitim periodima klasnog drustva,od

robovlasnisnickog,feudalnog i kapitalistickog,javila su se i
razlicita unutrasnja politicka uredjenja od krajnjih autokratskih do
razlicitog nivoa demokratkih uredjenja.To znaci da svaka drzava u
bilo kom tipu klasnog drustva ima svoj specificni politicki sistem.
Politicki sistemi imaju svoju filozofsku osnovu i sadrze u sebi
staticne i dinamicne elemente.Staticni se odnose na :
● 1)principe
2)metode
3)klasifikaciju
4)teorije
Dinamicni:mnogobrojni,razlicite institucije politickog sistema,razne
forme organizovanja gradjana.
Dugotrajnost je pokazala da je dinamicnost jaca strana
politickog sistema.Zbog te dinamicnosti i promenljivosti je veoma
tesko dati preciznu def politickog sistema koja bi mogla izdrzati
drustvenu i prakticnu proveru za duzi period.
Tako su kod modelovanja def nasi teoreticari uspeli dati neke od def
politickog sistema i to su: prof Jovan Djordjevic,MIodrag Jovivcic.
Inace,politicki sistem kao naucna i prakticna disciplina je
skup mnogobrojnih drzavnih i drustvenih institucija putem kojih se
ostvaruje vrsenje vlasti i uspostavlja odnos javne vlasti i drustva.
Definicija ima sve relevantne elemente i to:da je skup institucija
koje se dele na drzavne i drustvene,da je javna vlast i vrsenje
drzavne vlasti bitan element u definisanju politickog sistema,kao i
da je drustvo kao bitan element definicije.

2.parativni metod proucavnja politickog sistema

3.PLATONOVA TEORIJA O DRUSTVU I POLITICKOM SISTEMU

Platonovabteorija o drustvu i politickom sistemu tj. o politici i

drzavi utemeljena je u njegovim teorijiskim rspravama
"Drzava","Drzavnim","Zamoni","Sedmo pismo".
On je stvorio teoriju o drzavi koju je hteo da realizuje na Siciliji
kod kralja Dmonizija.
To mu nije uspelo zbog ogromne nejednake ekonomske podloge,opstih
klasnih sukoba,visokog stepena eksplotacije i nepostovanja pravde i
zakona.

Po Platonu država nastaje zato što niko nije sebi dovoljan.

Činjenica je da su ljudi po prirodi određeni da bolje rade neke
poslove, te je ova činjenica i podela rada preduslov razvoja države.
Razlog stvaranja države leži u uzajamnom potpomaganju ljudi radi
zadovoljavanja životnih potreba, i to na osnovu podele rada, jer
svako je razlikuje po prirodnim sposobnostima. Najprostija država
sastoji se iz malog broja građana, od kojih se jedni brinu za hranu,
drugi za stan, treći za odeću i obuću itd. Ovo je primer zdrave
države u koju kasnije dolaze doseljenici, te uskoro prostor te
države postaje premalen i to izaziva rat.
Celi državni posao se deli na privredu, odbranu i upravu. Svaki od
ovih poslova pripada određenom staležu, pa je Platon u svojoj
idealnoj državi ljude podelio u tri staleža, a to su : vladari
(filozofi), čuvari (vojnici) i treći stalež čine seljaci, radnici,
zanatlije, trgovci, robovi.
Platon govori o čuvarima države. Prema njemu čuvarima je potrebno da
budu vaspitani, da budu prijatelji i da budu nemilosrdni prema
neprijateljima. Da bi to postigli moraju se obrazovati fizički i
muzički.Kao prvi oblik vaspitanja su mitovi, i to samo oni mitovi i
priče koje će pogodovati razvoju čuvara. Hrabrost, plemenitost,
pobožnost su vrline čuvara.Fizičko vaspitanje služi telu. Ako se
čuvar previše posveti muzici onda on postaje slab borac, dok će
preterivanje u fizičkom obrazovanju stvoriti jakog i hrabrog borca.
Pošto je najbolji u svom poslu onaj koji je u njemu najpogodniji, te
će vladar države biti iz redova čuvara. On mora da prođe niz provera
sposobnosti i otpornosti na poroke. Čuvari se ne smeju loše ponašati
prema građanima. Oni će imati poseban tretman stanovanja, neće imati
vlastitu svojinu, a nagrada će im biti ono što im građani donesu kao
zahvalnost za službu. Ješće zajedno s drugima, i biće im zabranjeno
da koriste zlato i srebro, jer su bogovi u njih ugradili i zlato i
srebro. Ako steknu sopstvenu zemlju, postaće zemljoradnici i
upravnici, umesto čuvari i vladari i uz to će postati više obazrivi
na unutrašnje nego na spoljašnje neprijatelje, te će se cela država
početi raspadati.
Svako treba da se bavi onim za što je najsposobniji, a čuvari
najbolje čuvaju kada se potpuno razlikuje npr.zemljoradnika. U
državi ne sme biti bogastva i siromaštva, jer i jedno i drugo slabi
sposobnost pojedinaca. Zato će u spoljnoj politici država sav plen
davati saveznicima, čime će ih pridobijati. Te države neće postajati
moćnije, jer će u njima tada biti više država, bogataša i siromaha.
Kod takvog neprijatelja uvek možeš novcem da jedan deo okreneš
protiv drugog.
Sudsko i lekarsko zanimanje biće uređeno zakonodavstvom, a oba će se
brinuti o građanima koji su telesno i duševno zdravi, dok će telesno
bolesne i slabe pustit da umru, a duševne bolesnike će osuditi na
smrt.
Država koja je ovako uređena zaslužuje da se naziva mudrom, hrabrom
i pravičnom. Mudrost se nalazi kod onih koji upravljaju državom.
Hrabrost se nalazi u staležu čuvara. Pravičnost znači obavljati svoj
posao. Ako pojedinci obavljaju posao koji najbolje znaju i za koji
su sposobni država će biti pravična.
Platon je veliku pažnju posvetio zajednici žena i dece. Žene čuvari
moraju da dobiju isto vaspitanje i obrazovanje kao muškarci čuvari.
Sokrat dalje navodi da te žene moraju pripadati svim čuvarima, i ne
smiju živeti sa jednim čuvarem. I deca, takođe, moraju biti
zajednička, a roditelji ne smiju poznavati svoju decu. To može
dovesti do nekontrolisanog mešanja, što država ne može dopustiti.
Pravilo je, dakle, da najbolji ljudi što češće imaju odnos s
najboljim ženama, da bi se izrodila najbolja deca. Hrabri i snažni
ratnici dobijaće najbolje žene, a decu će odgajati država, hraniće
ih majke, ali tako da ne znaju koje je njihovo dete. Svako
oplođavanje van dozvoljenih godina biće sankcionisano, a nakon tih
godina biće dozvoljeno uzimanje žena za saputnice. Pošto se neće
znati ko je kome roditelj, žene i muškarci će smatrati svojom decom
svu decu, a ta deca će smatrati svojom braćom i sestrama drugu decu.
U rat idu zajedno, vode i stariju decu sa sobom, da bi neposredno
učila veštinu. Ovi ratnici neće uzimati druge Grke za robove, već
samo varvare. Od palih Grka uzimaće samo oružje i neće ih pljačkati.
Državni ratnici neće pljačkati ni zemlju hramove, neće paliti kuće
niti smatrati sve za neprijatelje, već samo mali broj, jer su svi
Grci.
U državi filozofi moraju postati kraljevi, ili sadašnji kraljevi
postati filozofi. On moraju postati najbolji čuvari države i zakona.
Da bi se pronašli pravi vladari, potrebno je čuvare baciti na niz
ispitivanja, jer je najteže naći takvog čovjeka, takvu prirodu, koja
je i sklona učenju i nepobjedljiva u borbi. Kada se nađe najbolja
osoba za to, filozofi se moraju pobrinuti da ta osoba ne odbija da
služi sreći drugih, jer je moguće da će napustiti svakodnevna
zanimanja.
Filozof može da postane vladar tek nakon pedesete godine, kada je
prošao sva moguća vaspitanja i obrazovanja. Kada jednom na tronu
budu filozofi, oni će iz države isterati sve starije od deset
godina, zadržaće decu i početi da ih odvikavaju od dotadašnjih
običaja.
Timokratija, oligarhija, demokratija i tiranija su četiri oblika
državnog uređenja koja su lošija od države. Sva četiri uređenja
Platon smatra bolestima države

● Timokratija: aristokratija prelazi u timokratiju kada dođe do

razdora među vladarima.

● Oligarhija: ono uređenje koje se zasniva na proceni imovine, u

kojem vladaju bogataši, a siromasi ne učestvuju u vlasti. Ta je
država višestruka, jer je podeljena na bogate i siromašne i oni
žive u neprijateljstvu. Država sa ovim uređenjem bi slabo
ratovala, jer bi nerado naouržavali siromašne, jer ratovanje
košta, a oni ne žele da troše bogastvo.

● Demokratija: oligarhija sama dovodi ljude do ruba propasti. Kada

siromašni vide da su vladari loši i nesposobni kreću u pobunu
protiv njih. Demokratija nastaje kada siromašni pobede bogataše.
U početku će vladati sloboda i svako će raditi šta hoće.
Demokratski čovek nastaje od oligarhičnog, kada neka od njegovih
pobuna dobije pomoć sa strane, pa dođe do unutrašnjih sukoba.
Zavisno od okruženja, pobeđuje čas jedna, čas druga strana. Taj
čovek krade, upravlja filozofima.

● Tiranija (tiranida): nezasitost za onim što se najviše ceni,

uništava državno uređenje. Oligarhiju je uništilo bogaćenje, a
demokratiju će uništiti sloboda. Svi postaju jednaki, stariji
počinju da se plaše mlađih, stranci se izjednjačuju sa
starosedeocima. Narod bira novog vladara koji postaje tiranin.
Kada jednom dođe na vlast, uvek će počinjati neke ratove kako bi
 narod imao potrebu za vođom, tako će ljudi siromašiti pa će se
baviti sobom,i u rat idu nespremni. Tiranin je, stoga, uvek
oprezan i gleda da li ima neprijatelja koji bi mu stajali na
putu.

4.ARISTOTELOVO SHVATANJE POLITICKOG SISTEMA

Aristotel smatra da drustvenu zajednicu sacinjava 4 elementa:

1.drazava kao najvisi stepen organizovanja
2.seoska zajednica
3.porodica
4.pojedinac
Drzava i politicko uredjenje moze biti razlicito,pa on zbog toga
preferira pluralizam oblika(6 oblika) nod kojih je kraljevstvo
najbolji,a demokratija najlosiji.

Aristotel se i na području političke filozofije pojavljuje kao

trezveniji i više sklon analizi podataka nego ideji dobra ili
pravednosti. On ne zastupa neki posebno određeni tip društva ili
države, već više naglašava problem upravljanja državom. Ako sposobni
i dobri ljudi rukovode državom, ona i kao aristokratska može biti
dobra, ali ako njome rukovode loši i nesposobni ljudi, tada
ni demokratski oblik vladavine ne predstavlja rešenje.

5.Augustin Aurelijovo ucenje o drzavi i politickom sistemu

U svojoj znamenitoj "Božijoj državi" (Civitas Dei), sveti Augustin

(Aurelije Augustin)
utvrđuje da svaka država koja je nezavisna od crkve ne može biti
utemeljena na pravdi.
To dokazuje činjenicom da je i u Rimu bilo perioda kada su se u
republici obožavali
demoni, pa bog nije dobijao ono što je zasluživao, odnosno ljubav.
Jedina istinska država
u kojoj je pravda dosledno realizovana jeste samo Božija država čiji
je zemaljski
predstavnik Crkva.
Dok je Stari zavet počivao na zakonu, kao precizno utvrđenom odnosu
između Boga i
naroda, Novi zavet za osnovu ima ljubav.

Crkveno pravo je u vreme vladavine cara Justinijana (Flavius Petrus

Sabbatius
Iustinianus) predstavljalo osnovu religijske pravde a kulminiralo je
stvaranjem crkvenopravnog korpusa (Corpus Iustinianus). Međutim, to
je bio samo jedan period u razvoju
religijskog shvatanja pravde, jer je zakon, po svojoj suštini,
statičan i ne može trajno da
uredi različite odnose koji se neprestano menjaju.

Avgustin je napisao mnoštvo knjiga. Najpoznata dela su mu:

● Protiv akademika (Contra Academicos)

● De beata vita

● De ordine

● Soliloquia (386);

● De quantitate animae (387—88);

● De genesi contra Manichaeos (388/38O);

● Ispovesti (Confessiones; oko 400), u kojima opisuje lutanja burno

proživljene mladosti, kao i zrela unutrašnja iskustva,
razmišljanja i osećanja

● O državi božijoj (De civitate Dei; od 412. do 426), u kojoj

govori o napretku istorije ka ostvarenju Božje države. Neposredan
povod za pisanje ovog dela je bilo Alarikovo osvajanje Rima 410.
godine.

● Retractiones (oko 430).

6.Sveti Toma Akvinski i njegov doprinos razvoju moderne politicke

misli

Kada je riječ o državi, teoriju suvereniteta, gdje narod

dobrovoljno prenosi određene ovlasti na suverenog kralja, monarha.
Ovu njegovu teoriju narodnog suvereniteta, preuzet će neki teolozi,
franjevci i protestanti i razviti je u politički sistem, u jedan
koherentan teoretijsko-politički sistem. Mada se zalagao za teoriju
narodnog suvereniteta u borbi između rimskog papinstva i svjetovnih
vladara, Toma je stajao na strani papinstva, teokratskog
apsolutizma.
Za razliku od Aurelija Augustina, on društvo posmatra kao statičan,
zatvoren sistem ponavljanja jednog te istog. Ako je na djelu društvo
kao zatvoren sistem, nepromjenjiv, ono nema određenu perspektivu, te
je njegova vizija svijeta romantičarsko-pesimistički obojena.
Analogno Aristotelu on čovjeka posmatra kao društveno biće, on je
kauzalno i nužno po svojoj prirodi vezan za društvo, a njegova
društvenost se ispoljava kroz sferu jezika, kulture, običaja i
tradicije. Analogno Aristotelu, prema njemu fundament, zadaća države
je da proizvodi vrline, iz ove temeljne zadaće proizilaze sve druge
funkcije države.
Ovozemaljska država nije ništa drugo nego priprema pojedinaca,
kršćana za onozemaljsku državu. Država je, dakle, sredstvo za
realizaciju neke više svrhe, a to jest put spasenja.
Iz ovog se da izvući zaključak, da Toma Akvinski daje primat i
vladavinu crkve nad državom. Ustvari kod njega, pošto je sve do
renesanse, religija totalno vladala cjelokupnim svijetom socijalnog
života, se država i religija izražavaju kao druga strana ili oblik
same države. Država nije ništa drugo, nego samo jedna od teoloških
formi religije. Tako država ima prevashodno religijsko, teološko
određenje i svrhu.

7.Nikolo Makijaveli kao utemeljivac modernog ucenja o drzavnom i

politickom uredjenju

Makijaveli je radovima napravio prekretnicu u politickoj teoriji

koja omedjava raspadanje feudalizma i konstituisanje
kapitalizma.Usmerio se na politicke studije,bio je poslanik i konzul
u nekim evropskim drzavama i komandant vojne jedinice i napisao je
sjajno delo Vladalac,Razmatranje i IStorija Firence.

Drzava i Vladalac
U delu Vladalac pokazao se kao izvrstan poznavalac politicke
strukture svoga vremena.U njemu je obradio dve osnovne poluge
politickog sistema:Drzavu i Vladara.I dobro opisao kakva treba da
bude drzava,a kakav vladar.Za njega je najbolje uredjenje monarhija.
Stabilone drzava je ona koja ima dobrog vladara,dobru vojsku,dobre
zakone.
Istice da vladar mora da bude mudar,ostar i pravedan.Mora da bude
lukav kao lisica,a ostar i jak kao lav.

Makijaveli je svoju teoriju izgradio proučavajući Rimksu

republiku.Smatrao je da postoje dva obli-ka uređenja političkog
poretka.To su republika i monarhija.Republika nastaje u mirnim
uslovima, ona je sta- bilnija od monarhije i lakše se održava, dok
monarhija, kao vid personalizovane vlasti, nastaje u teškim oko-
lnostima, teže se održava i samim tim manje je stabilna.Makijaveli
je stvorio širi i uži pojam republike.U ši-rem smislu republika se
izjednačava sa Ciceronovom
res publicom
, tj. republika je zajednica usmerena kaopštem dobru i koja se
zasniva na principu građanstva.Takođe, te republike nema bez grada i
građana.U už-em smislu republika je drugi idealan oblik političkog
poretka, ona je forma umerene i mešovite vlasti, kojase temelji na
uticaju i moći nosilaca javnih funkcija, na moći legalne vlasti i na
vladavini naroda.U oba sluč-aja republika se temelji na principu
ravnoteže između vlasti i na principu jednakosti.Da bi republika
nastalamoraju biti ispoštovani sledeći uslovi: poštovanje tradicije,
dominacija gradova, institucionalizacija vlasti imoći naroda i
postojanje građanske vrline.

8.Monteskijeva teorija o drustvu i politickom sistemu

Monteskije je poslednji veliki mislilac moderne epohe politicke

teorije o drustvu i politickim sistemima.
Monteskije postaje prvi moderan teoreticar prosvetiteljske
filozofije i analiticar drzave i prava.On naglasava da je um osnovni
kriterijum funkcionisanja drzave:slavno delo je Duh zakona.
U njemu je istakao model uredjenja savremenih drustvenih odnosa u
kojima se afirmisu prirodna prava coveka.
Drzavno uredjenje je za coveka skrojeno po njegovoj meri.To se
uredjenje moze ostvariti u Ustavnoj monarhiji sa dvodomnim
parlamentom.Svako uredjenje mora da postuje
obicaj,religiju,ekonomiju,proslost.
Dobri zakoni su bitni,gde istice da izvor zakona nije Bog,vec um.On
razlikuje 3 moguca drustvena tipa uredjenja:REPUBLIKU,MONARHIJU i
DESPOTIJU.Tvorac je poznate podele vlasti na zakonodavnumizvrsnu i
sudku.Njegovo ucenje imalo je velikog uticaja na konstituisanje
savremenog politickog sistema kapitalizma.

9.Gradjansko(kapitalisticko) ucenje o politickom sistemu i njegovi

utemeljivaci-Kont i Hegel

Ogist Kont je osnivac burzoaske sociologije,glavno delo mu je "Kurs

pozitivne sociologije".KAda je rec o drustvu on smatra da je zadatk
svih nauka,posebno sociologije,da tezi kvalitativnom napretku u
okviru postojeceg drustvenog rada.Zalagao se za dinamicko-pluralizam
politickog sistema.
Celokupna Kantova teorija zasniva se na koriscenju prakticnog uma u
korist postojeceg kapitalistickog drustva,pa zbog toga spada u krug
vodecih teoreticara burzoaskog tipa.
Hegel-obrazlazuci pojam gradjanskog drustva on polazi od toga da je
gradjansko drustvo satkano od 3 elementa:
1.od sistema opstih i pojedinacnih pravila putem rada
2.opste slobode i zastite vlasnistva pravosudjem
3.suzbijanja slucajnosti kao brige oko posebnog interesa od strane
policije i korporacije
Burzoaska shvatanja o drustvu ne svode se samo na shvatanja Konta i
Hegela,vec su ona mnogobrojna.Jedna su nestajala,druga
nastajala,neka sus se trosila,a neka duze ostajala.

Чини се да таква филозофија води на револуционарне закључке.

Дијалектички процес прави од промене основни принцип живота; ниједно
стање није трајно; на сваком степену ствари находи се једна
противречност коју може да разреши само „борба супротности“. Према
томе, највиши закон политике је слобода — која држи отворен пут ка
променама; историја је растење слободе, и држава јесте, или би
требало да је организована слобода. У другу руку, учење да је
„стварност умна“ има једну конзервативну боју: свако стање, мада је
одређено да ишчезне, има божанско право које му припада као једном
нужном степену у развитку; у извесном смислу брутална је истина да
је „све што постоји добро“. И као што је јединство циљ развитка,
поредак је први услов слободе.

10.Marksisticko(socijalisticko)ucenje o drustvu i politickom sistemu

Socijalisticko shvatanje drustva i politickog sistema zasnivase na

odgovarajucim teorijskim osnovama.
Teoreticari socijalistickog razvoja drustva,otkrili su bitne
pokretacke snage u drustvu i na bazi njih formulisali teorijske
pretpostavke kojima se drustveni zivot krece i razvija mimo
prirodnih zakona,tj.po svojim zakonitostima.
Svoje ucenje o drustvu Marks formulise u "Prilogu kritici politicke
ekonomije" koja glasi:"Opsti rezultat do kojeg sam dosao i koji mi
je kad sam vec dosao do njega posluzio kao putokaz u mojim
studijama,moze se ukratko ovako formulisati-U drustvenu proizvodnju
ljudi stupaju u odredjene nuzne odnose nezavisno od njihove
volje.Celokupnost tih odnosa sacinjava ekonomsku strukturu
drustva,realnu osnovu na kojoj se dize pravne i politicke nadgradnja
i kojoj odgovaraju odredjeni oblici drustvene svesti.Nacin
proizvodnje materijalnog zivota uslovljava proces
socijalnog,politickog i duhovnog zivota uopste.

11.Klasifikacija politickih sistema

Teorijsko i prakticno bogatsvo omogucuje da se odbiju lose teorije i

shvatanja,a prihvate dobre i kvalitetne.
Znacaj kvalifikacije je sledeci:
1)kvalifikacijom se izucavaju i sredjuju slicnosti i razlike
najbitnijih institucija vecina savremenih politickih sistema i
najpoznatijih politickih sistema iz proslosti.
2)klasifikacijom se stvaraju grupacije sistema po istim ili slicnim
karakteristikama
3)klasifikacijom stvorena tipologija u odredjenom vremenu ne moze
biti vodeca za sva vremena.Sve drustvene promene i vremenosne
distance bitno menjaju tipologiju.
4)pruza mogucnost da se sinhronom i dijahronom metodom jasnije
izrazi karakteristike savremenog sveta.Sve politicke sisteme mozemo
svrstati u 3 osnovne grupe i to trihotomije,dihotomije i mesovite
sisteme.

znacaj-sredjuju se slicnosti i razlike,stvaraju se grupacije po

istim i sl karakteristikama

Trihotomije mozemo svrstati u tri grupacije:

1)klasicne-anticke trihotomije
2)srednjevekovne trihotomije
3)moderne trihotomije

12.Klasicne anticke trihotomije politickih

sistema(Herodot,Platon,Aristotel)

Sve do 5 veka Nove ere Grcka filozofska misao je tekla relativno

mirno.Upravo u tom stolecu i pocetkom tog stoleca javlja se jaka
grupa filozofije nazvana sofistika(Pitagora,Georgije,Hipija) i
nasuprot njih jos snaznija grupa filozofa istorijsko-razvojnog
gledanja(Sokrat,Platon,Herodot,Aristotel).Svi oni zajedno su imali
dve znacajne zajednicke crte i to:
Polozaj coveka i drustvu i uopste.
Sve je pocelo Pitagorinim stavom:
"Covek je merilo svih stvari postojecih da jesu,a nepostojecih da
nisu".U tom periodu oblikuju se mnoge naucne discipline.
HERODOTOVA klasifikacija
Njegova osnovna preokupacija jeste bila istorija,pa je danas njegovo
delo "Istorija" jedno od remek dela svetske istorijske i
pripovedacke literature po cemu je dobio naziv otac
istorije.Formirao se kao strasni propagator slobode i
demokratije.Otac politickih sistema-uporedjivao je tadasnje,ali i
ranija uredjenja i utvrdio prvu klasifikaciju politickog sistema i
to kao trihotomija po kojoj moze biti jedan od 3
sistema:monarhija,oligarhija i demokratija.On je otac politickih
sistema.
PLATONOVA klasifikacija
On je shvatio gradjani ne mogu biti zavoljni drzavnim uredjenjem,ako
se u njemu ne postupa zakonito i pravedno.Drzave vode oni koji znaju
i ne znaju.Potrebno je da je vode mudri ljudi.
PRVA NJEGOVA TRIJADA odnosi se na staleze.On smatra da svi ljudi ne
mogu raditi sve.Mislim da su dovoljna tri staleza i to:
1)staleze proizvodjaca
2)staleze cinovnika
3)stalez upravljaca

1)Stalez proizvodjaca je najbitniji i njegov je zadatak da radi i

proizvodi za sebe,ali i za ostalu dva staleza.Tu
spadaju:zanatlije,trgovci i zemljoradnici
2)Stalez cinovnika je po broju daleko manji,ali se u njega
svrstavaju vojska,upravni cinovnici,sudije i sl.
3)Salez upravljanja je malobrojan i obuhvata vladare i filozofe.
Druga trijada
Odosi se na coveka-pojedinca.On smatra da je covek tako struktuiran
da se sastoji iz tri dela:
-umni deo-glava koji odgovara stalezu upravljaca
-hrabri deo-srce koji odgovara stalezu cinovnika
-pozudni deo-stomak koji odgovara stalezu proizvodjaca
Treca trijada
Odnosi se na drzavne oblike,na politicke sisteme.Tri oblika su
saglasna stalezima.
1)Ako vlada umna manjina,onda je to oblik aristokratije,ako vladaju
hrabri,onda je to timokratija,a ako vlada vecina onda je to
polianarhija.

Aristotelova klasifikacija

Prva trijada odnosi se na drustvenu vrednost.Na prvo mesto dolazi

drzava,posto pojedinac ne moze sam opstati.Drugo porodicu koju
skuplja odredjen broj pojedinaca vezanih krvnim srodstvom.Trece je
pojedinac kao osnovno tkivo porodice i drzave i nemocan bez tih
oblika.Drzava i njeno uredjenje ima strana tela za ljude,vec
potreba.Svrha drzave je da obezbedi dobar zivot gradjana.Utvrdjuje
tri dobra i tri losa oblika drustvenog uredjenja.
Dobra:kraljevstvo,aristokratija i republika
Losa:tiranija,oligarhija,demokratija

Aristotel smatra da svaki oblik u kome vlada masa niej dobar.U te

masovne oblike spada;demokratija,anarhija,demagogija i oni ne vode
opstem dobru

13.Srednjevekovna trihotomija politickih sistema(Sveti Augustin i

Toma Akvinski)

Tipicni predstavnik ovog perioda je Sv Toma Akvinski i Sv Augustin

Blazeni.

Sv Avgustin Blazeni s obzirom da je on svoje ucenje usmerio na

sistematizaciju crkvenog ucenja.Za njega kao teologa bile su samo
dve vlasti:Bozija drzava i Zemaljska drzava.
1)Podrzava Platonovo ucenje
2)drustveno ucenje uporedjuje sa ljudskim zivotom pa smatra da to
uredjenje ima svoje detinjstvo,mladost i zrelost
3)po tome se u drzavi mora postojati mir Bozji,pravedan
mir,nepravedan mir.
Toma Akvinski-jedan od najobrazovanijih ljudi celog srednjevekovnog
milenijuma.
Izvrsio se celokupnu sistematizaciju sistema katolicke filozofije.I
on je utvrdio tri dobra i tri losa oblika drzavne
vlasti.Dobri:republika,aristokraija,kraljevina
Losi:tiranija,oligarhija,demokratija

14.Montekijeva(moderna)trihotomija politickih sistema

U krug modernih teoreticara mogu se svrstai

Monteskije,Spinoza,Veber,Adler.

Monteskije-prvi moderni teoreticar drzave,njenog uredjenja i oblika

politickog sistema.Monteskije nam predstavlja 3 moguca oblika
politickog sistema:
1)Monarhijske vladavine
2)Republikanske vladavine
3)Despotske vladavine
Da bi funkcionisao jedan od navedenih tri oblika vladavine nuzno je
razdvojiti vlast na :zakonodavnu,sudsku i izvrsnu.

15.Trihotomija Maksa Vebera

Veberovo ucenje je prevashodno sociolosko,a tek onda politicko.On

svodi celokupnost drzavnog i drustvenog uredjenja na vlast,a odvaja
moc i druge elemente.Smatrao je da je moc snage nametanja svoje
volje u jednom drustvenom odnosu uprkos otporima.Na drugoj strani
vlast je verovatnoca da ce odredjeno lice poslusati odredjenu
zapovest odredjenog sadrzaja.Zato se njegovo ucenje o politickom
sistemu svodi u osnovi na uspostavljanje i vrsenje vlasti.
Veber utvrdjuje tri moguca oblika drustvenog uredjenja:
1)TRADICIONALNO
2)HARIZMATSKO
3)RACIONALNO
TRADICIONALNA VLAST-je istorijski umerena na ocuvanje postojecih
drustvenih normi i ustanova.Sto je neka norma duze u upotrebi i sto
se manje menjala ima vecu vrednost.
HARIZMATSKA VLAST-nastaje u onom sistemu gde na celo drzave dolazi
izuzetne licnosti u koju veruju skoro svi.Narod neograniceno veruje
svom vodji.NArod ulazi u fazu entuzijasma.
RACIONALNA VLAST-zasnovana na zakonskim ovlascenjima i birokratskim
nacelima organizacije vlasti i njenog vrsenja.Ova vlast mora biti
trajan drustveni oblik i mora j vrsiti legalan i nadlezan organ.

16.Trihotomija Maks Adlera

Njegova trihotomija:
1)terorizam
2)demokratija
3)diktatura

Terorizam je oblik politickog sistema koji se javljao u bilo kom

tipu drustva gde se sistem vladavine odvijao mimo drzave i
drustvenih normi,gde manjina tlaci vecinu. Тероризам је смишљена
употреба незаконитог насиља или претње незаконитим насиљем ради
усађивања страха, с намером присиљавања или застрашивања власти или
друштва како би се постигли циљеви који су
уопштено политички, верски или идеолошки. Анализом садржаја
дефиниција тероризма може се закључити да су у већој или мањој мери
заступљени следећи појмови:
1. Претња;

2. Насиље, сила;

3. Страх;

4. Политички аспект-ефекат-циљ;

5. Психолошки ефект и неконтролисана реакција;

6. Насумични одабир мета и жртава;

7. Намерно испланирана и систематски организована акција;

8. Начин борбе;

9. Против правни акт;

Diktatura je oblik politickog sistema u kome vecina vrsi vlast nad

manjinom.U ovakvom sistemu najcesce je dominantna jedna vecinska
partija. Диктатура се према облику власти и државног уређења
сврстава у прву подјелу а то је према облику владавине. Ова подјела
се узима према особинама које имају носиоци власти, начину доласка
на власт, те према односу власти и владара према грађанима (поред
диктатуре у ову подјелу још се убрајају и монархија и република)
Диктатура или тиранија постојала је у прошлости али и постоји и у
садашњости. Владавина није утемељена у праву него у
насиљу.Платон и Аристотел је сматрају изопаченом. Владар
монополизује сву власт у држави и преузима све функције. У античкој
Грчкој иРиму било је познато безброј диктатура. У новије вријеме
имамо Мусолинија, Хитлера... модификовани облик је Стаљин, Чаушеску.
Диктатори на власт долазе нелегално, па и државним ударом (Фидел
Кастро је на власт дошао државним ударом под изговором да скида са
власти диктатора). Власт се настоји проширити на све сфере људског
живота, привредне токове, културни и породични живот. Могли бисмо
рећи да самим тим што диктатор има апсолутну власт над свим нивоима
власти то онемогућава организовани криминал да се инфилтрује. То је
само у теорији. Наиме, многи диктатори управо стварају организовани
криминал ради своје користи (нпр.Норијега у Никарагви итд.).
Постојало је много дебата око тога да ли је Јосип Броз Тито био
диктатор. Наиме, он је био у специфичној позицији. За вријеме његове
владавине држава није била пред економским колапсом већ супротно.
Такође, безбедносна ситуација је била и више од задовољавајуће (осим
неких напетости са СССР-ом). Култура није стагнирала. Међутим,
једнопартијски систем, неограничена владавина и поготово
постојање Голог отока на који су ишли његови политички противници
пресудно говори да је Ј. Б. Тито био диктатор.

Demokratija je oblik politickog uredjenja u kome su prevazidjeni

sukobi i razlike izmedju manjine i vecine. Демократија је политички
систем базиран на могућности да народ (грађани) може да бира своје
представнике. Ово - право на бирање представника - је основни и
суштински концепт демократије, који може да се примењује различитим
методама и да поприма различите облике.
Може се тумачити и као систем владавине већине. То значи да најјача
организована група може да диктира (и намеће) своју вољу осталима.

17.Mesoviti sistem Zana Bodena

Nacionalni interes, često nazvan i francuskim izrazom državni

razlog (fr. raison d'État), predstavlja državni cilj i ambiciju na
ekonomskom, političkom, vojnom ili kulturnom polju.
Teorija državnog razloga predstavlja posebno polje proučavanja
političke teorije i bavi se proučavanjem osnovnih principa na kojima
se temelji politički poredak, građansko društvo i društveni ugovor.
Najznačajnije teorije su postavili Nikolo Makijaveli, Žan
Boden i Tomas Hobs.

Žan Boden je u svojoj teoriji proučavao odnos

između društva i suvereniteta. Smatrao je da je država zajednica
velikog broja porodica, koja je opremljena suverenitetom. Ukoliko
nema suvereniteta i javne vlasti, država se ni po čemu ne razlikuje
od drugih ljudskih zajednica. Suverenitet je najviša moć u društvu,
koja je, u stvari, moć naređivanja i moć da se donose zakoni.
Suverenitet se temelji na ugovoru među pojedincima, prilikom kojeg
se suverenitet prenosi na vladara. Suverenitet i moć vladara su
neograničeni i on ima pravo da donosi zakone kojima se uređuje
zajednica i koji imaju prednost u odnosu na običaje i tradiciju, tj.
mogu ih ukinuti. Boden je suverenitet vladara ograničio prirodnim
pravima imoralnim poretkom, koji ne smeju biti ugroženi ni na koji
način. Ono što je izvan suvereniteta su religija, moral i privatna
svojina. Boden nije govorio o načinima uspostavljanjaporetka, mada
je smatrao da svaki poredak nastaje silom.
Poznat je po tome sto je utemeljivac mesovitog politickog sistema i
izuzetan teoreticar suverenosti.

18.Makijavelijeva dihotomija politickog sistema

Tradicionalni i najbolji model dihotomije.On smatra da su monarhija

i republika drzavni oblici koji imaju smisla i koji mogu da
egzistiraju u savremenom svetu.Monarhija moze biti apsolutna i
umerena.
Nikolo Makijaveli poznat kao autor rečenice: "Cilj opravdava sva
sredstva", mada se ona tako formulisana ne nalazi ni u jednom
njegovom delu.[1] On je smatrao da svako, pa tako i vladar ima jednu
količinu moći, a cilj jeste da se ta moć što je moguće više uveća.
Pri tome vladar mora biti izvan običajnih moralnih kočnica, što
znači da hrišćanski moral i politika nemaju i ne mogu imati nikakvih
dodirnih tačaka. Sve što uvećava moć i vlast jeste ispravno
primenjivati. Iako se neki Makijavelijevi saveti mogu smatrati
beskrupuloznim, sam Makijaveli upozorava da realno ne treba mešati
sa idealnim.[1] U svom najpoznatijem delu, Vladaocu, piše:

“ Tu se sad postavlja pitanje: da li je bolje da te ljudi ljube

ili da te se boje. Odgovor je, da bi najbolje bilo i jedno i
drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je
sigurnije, da te se ljudi boje, negoli da te ljube, ako već
oboje ne možeš postići. Jer o ljudima se uopšteno može
kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju
opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš,
tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam
vam već kazao, kad je potreba daleko; no kad se nevolja
primakne, okreću se. Propada vladar, koji se posve oslonio na
njihove reči, pa se nije ni na šta pripremio; jer
prijateljstva, koje se dobijaju za platu, a ne veličinom i
plemenitošću duha, kupuju se, a ne poseduju, pa se u pravo
vreme ne mogu upotrebiti. Osim toga, ljudi se manje
ustručavaju da uvrede nekoga, koji želi da ga ljube, nego li
nekoga, koji im uliva strah; jer ljubav se podržava vezom
zahvalnosti, samo što ljudi, budući da su opaki, tu vezu
raskidaju, kad god im je to od koristi; strah se pak podržava
neprestanom pretnjom kazne.

19.Moderne dihotomije politickih sistema(Rajmona Ajrona i Vajla)

Dihotomija Rajmona Arona-profesor pariske Sorbone prihvata

dihotomiju u politickom sistemu.Smatra da postoje dva osnovna
politicka sistema:Pluralisticki i unitaristicki.

Pluralisticki sistem je u svakoj zemlji u kojoj je liberalna

industrijska proizvodnja i pretezno privatna svojina sa
visepartijskim sistemom.
Unitaristicki sistem je u zemljama sa jednopartijskim
sistemom,drustvenim planiranjem i kolektivnom svojinom.

Dihotomija Vajla-Vajl smatra da su politicki sistemi u osnovi

ustavni sistemi i da se svi politicki sistemi mogu podeliti na
ustavne i neustavne.
Danas su sve teorije o dihotomiji dali uglavnom pomocne i
istorijsko-osnovne teorije karaktera i podele na monarhije i
republike koje ostaju cvrsto u prakticnoj upotrebi.

20.Liberalna politicka demokratija

Liberalna demokracija ili demokratija, također poznata pod
nazivima građanska ili buržoaska demokracija je naziv za društveno-
političko uređenje, odnosno najčešći oblik moderne demokracije čija
je karakteristika reprezentativnost (predstavnička demokracija) uz
slobodu političkog djelovanja (politički pluralizam). U praksi se
liberalna demokracija iskazuje kroz vlast koja legitimitet crpi na
temelju slobodnih, tajnih i poštenihizbora na kojima se ravnopravno
natječe više različitih stranaka (višestranačje). Liberalna
demokracija u današnjem svijetu se javlja kako u
oblikumonarhija (ustavna ili parlamentarna monarhija, tako i u
obliku republika (parlamentarna, predsjednička ili polupredsjednička
.)
Sve države u današnjem zapadnom svijetu se smatraju liberalnim
demokracijama, a u njima vlada široko rasprostranjeno mišljenje kako
upravo liberalna demokracija predstavlja idealno društveno uređenje
kojima sve zemlje trebaju težiti; takva shvaćanja su se proširila i
na druge dijelove svijeta. U najširoj javnosti se, zato, liberalna
demokracija smatra sinoninom za demokraciju.
Liberalna demokracija se također smatra jednim od ciljeva za koji se
zalaže ideologija liberalizma.
21.Diktatura kao oblik politickog sistema kapitalizma

Diktatura proletarijata je revolucionarna vlast proletarijata,

radničke klase. U marksizmu je to politički sustav koji
revolucionarnim prevratom uspostavlja radnička klasa u prijelaznom
razdoblju od kapitalizma k socijalizmu. Radi se o općoj vlasti koju
ostvaruje radnička klasa, često u savezu sa seljaštvom i ostalim
radnicima, nakon zbacivanja s vlasti buržoazije i ostalih
eksploatatorskih klasa, a koju karakterizira razbijanje starih
institucija vlasti klasnog društva i oblikovanje novih. Ovaj
marksistički pojam je označavao prijelaznu socijalističku državu
između kapitalističkog društva i besklasnogkomunističkog društva.
Kroz prijelazno razdoblje, država je trebala biti revolucionarna
diktatura proletarijata.
Podela:
1)vojne-
2)klasicne
3)licne
4)plebiscitarne
5)despotske
6)fasisticke

22.Savremeni oblici politickog sistema

kapitalizma(tehnobirokratski,drzava blagostanja,pravedna i socijalna
drzava)
Liberalne drzave u liberalnim demokratijama transformisali su se u
savremenu burzoasku drzavu i politicku demokratiju pod uticajem
drustveno-ekonomskih,tehnickih i tehnoloskih procesa i odnosa,tj.pod
uticajem razvoja nauke,tehnike i opstedrustvvenih i civilizacijskih
tekovina.Burzoaske drzava prestaje biti posmatrac i preuzima aktivnu
ulogu u drustvu.Njeni organi ne cekaju da se nesto desava ili ne
desava,vec vec determinisu odredjenje procese i odnose.Mesaju se u
finansijske poslove,proizvodnju i razmenu i razvoj drustvenih
delatnosti.Teznja je bila da se stvori sto snazniji i pokretljiviji
kapital.
1)Tehnokratski politicki oblik kapitalizma u osnovi pociva na 2
osnovna elementa:drugojacijem nacinu proizvodnje i drugojacijem
sistemu.
2)Drzava blagostanja kao oblik u kome nije jedini cilj da drzava
provodi stepen represije i komandovanja,vec pravedno vodjenje razvoj
i unapredjenje
Drzava se trudi da obezbedi blagostanje svih ljudi u drzavi,tj. cele
zajednice.
U tom smislu se nastoji da se ostvari zaposlenost svojih
gradjana,podizanjem standarda mladih,socijalno i zdravstvenog
osiguranja,stanovanja,obrazovanja,nacionalne,verske,rasne i druge
zajednice gradjana.
3)Pravedna politicka drzva-sustina ovog oblika je da drzava i njen
sef moraju voditi pravednu socijalnu politiku,kao i opstu,da bi se
zadovoljila sustina svih slojeva.
4)Socijalna drzava-vrlo bliska drzavi blagostanja,samo sto se
socijalna drzava bavi socijalnom pravdom i zadovoljenjem socijalne
politike date drzave.

23.Sstem avangardne partije kao oblik politicke demokratije

socijalizma
Nakon Oktobarske revolucije bilo je ocigledno da se demokratija mora
razvijati u specificnim uslovima koji se oznacavaju kao nizak nivo
materijalno proizvodnje industrijskog tipa sa nedovoljno razvijenom
i malobrojnom radnickom klasom i izrazito agrarnom sverom sa vise od
4/5 siromastva.Lenjin je ovu org oznacin kao prethodnicu radnicke
klase.
Avangarda u marksističkoj teoriji ima značajno mjesto. Po
marksističkom - političkom shvaćanju, avangarda (komunistička
partija) je onaj dio radničke klase, koji ima najveću svijest o
potrebi izgradnje novog socijalističkog društva kao prijalazne
međufaze do potpunog besklasnog komunističkog društva. To pak znači
da avangarda ne bi smjela imati nikakvih vlastitih interesa.
Teoretski to znači, da se avangarda mora othrvati dogmatizmu, jer
jedini kriterij uspješnosti njezina rada je društvena praksa.
U jugoslavenskom samoupravnom sistemu je uloga avangarde bila
upravljanje državom i cjelokupnom privredom tako, da se radnička
klasa sama konstituira kao država, to jest kao društvo neposrednih
proizvođača. Na taj način je avangarda bila teorijski idejno-
politička delegacija radničke klase a ne njezino predstavništvo
(reprezentacija).

24.Narodno-frontovska demokratija

Da bi ostao i dalje faktor iznad i da bi bio centar socijalistickog

sveta SSSR,Staljin je preko svojih naucnih i strucnih institucija uz
pomoc nekih nooformiranih socijalistickih zemalja pronasao razlike
izmedju socijalistickog oblika urdjenja u SSSR i uredjenju u
novoformiranim zemljama.Te razlike mogle bi se formulisati ovako:
1)SSSR je vec izgradio socijalisticki poredak i sprema se za
prelazak u komunizam
2)Sovjetska demokratija je razvijena i izasla je iz prelaznog
perioda ,a istocno evropske zemlje mogu tek uci u prelaznu fazu
3)novoformirane drzave nisu u mogucnosti da konstituisu jos dugo
sistem diktature proleterijata,vec narodno-frontovskog oblika
demokratije
4)novoformirane drzave zejednice su tek u fazi priprema za
socijalizmom i kao takve su poseban tip i podvrsta socijalistickih
drzava
5)novostvorene drzave imaju jos mnogo primesa starog kapitalistickog
drustvenog poretka i kao takve su jos uvek nesigurne,netsabilne i
kolebljive.
Narodna demokratija je poseban sistem koji se locira na prelasku
izmedju kapitalizma i socijalizma.

25.Radnicko-seljacka demokratija

Ovaj oblik politickog sistema nastao je u Kini,a samo delimicno u

Mongoliji i na Kubi.
Kineski politicki sistem uspostavlja vlast seljaka i
radnicke,odnosno republici u kojoj je ova vlast seljacka i
radnicka,ali i drugi slojevi ne ukljucujuci cak i svrgnutu
burzoaziju.Time je konstruisan novi oblik politickog sistema
socijalizma koji se moze nazvati nova demokratija ili jos bolje nova
radnicko-seljacka demokratija.

26.Savremeni oblici politickog sistema socijalizma

Proces demokratizacije zahvatio je zemlje socijalizma i krece se ka

promeni uloge drzave i partije i povecanoj i posebnoj ulozi
gradjana.
U poslednje dve decenije savremeni oblici socijalizma konstituisali
su se kao:

1)realni socijalizam
2)drz-partijski socijalizam
3)samoupravni socijalizam
4)evrokomunisticki socijalizam
5)socijal0demokratki socijalizam
6)mesoviti oblici socijalizma
27.Politicki sistem zemalja u razvoju

Zemlje u razvoju-u tim drzavama mesaju se sve forme od tipa

drustva,preko obicnih sitema do konkretnog politickog uredjenja.Vrlo
cesto ne vrede vec ustaljeni kriterijumi odredjivanja modela posto
veliki broj zemalja ima uredjenje koje nisu cisto ni
kapitalisticko,niti socijalisticko.
Danas u svetu postoje dva shvatanja o tome koji su oblici
najprimereniji za zemlje u razvoju.
Prvo,koje je vezano za americko shvatanje,da moraju proci sve
fazekroz koje je prosao kapitalizam.
Drugo,koje je vezano za francusko shvatanje.

28.Natanak i razvoj britanskog parlamentarnog istema

PARLAMENTARNI SISTEM U VELIKOJ BRITANIJI

U teoriji države i nauci ustavnog prava veoma često se ističe da je

parlamentarni sistem jedan od najstabilnijih sistema te da pripada
umjerenom tipu podjele državne vlasti, znatno blažem nego što je to
predsjednički sistem. On se zasniva na podjeli vlasti, ali više na
uzajamnoj zavisnosti između pojedinih državnih organa. Zbog toga se
za britanski parlamentarni sistem često ističe da je vrlo praktičan
i primjenljiv model, zbog čega se mnogi pitaju zašto kao takav nije
primijenjen u čitavom svijetu. Značajna karakteristika ovog oblika
državne vlasti nije postojanje parlamenta, kako bi se moglo
zaključiti no njegovom nazivu, jer, parlament postoji u svim
demokratskim državama. Njegova bitna crta jeste činjenica da u ovom
obliku državne vlasti postoji značajan uticaj parlamenta na druge
dvije vlasti, prije svega na izvršnu.
Parlamentarne sisteme uglavnom karakteriše nepostojanje jasne
podjele snaga između zakonodavne i izvršne vlasti, te je ravnoteža
znatno drugačija nego kod predsjedničkih sistema. U parlamentarnom
obliku vlasti se obično jasno diferenciraju šef vlade i šef države,
s tim da je šef vlade prvi ministar ili premijer, a šef države je
obično samo figura, bilo kao predsjednik (izabran od strane naroda
ili parlamenta) ili nasljedni monarh u ustavnim monarhijama.

1. Istorijski razvoj parlamentarnog sistema u Velikoj Britaniji

Parlament se u Velikoj Britaniji za svoju zakonodavnu ulogu izborio

kroz dugotrajnu i upornu borbu engleske buržoazije za ravnopravnim
učešćem u političkom životu zemlje u odnosu na do tada dominirajući
značaj plemstva. Politički pokret buržoazije ovdje nije (kao u
ostalom dijelu Evrope) rezultirao obaranjem monarhije već njenim
ograničavanjem.
Posljedica toga je svakako bio kompromis u konstituisanju parlamenta
kao zakonodavnog tijela.
Parlamentarni sistem u Velikoj Britaniji nije, kao što je to slučaj
u drugim oblicima državne vlasti, ustanovljen određenim ustavno
pravnim ili nekim drugim zakonskim aktom iz čijih bi se odredaba
dalo vidjeti kakva je njegova organizacija i politička suština.
Razlog za ovakvu situaciju jeste činjenica da Velika Britanija nema
ustav u formalnopravnom smislu riječi (kakav danas ima najveći broj
zemalja). Međutim, u Velikoj Britaniji postoji bogata ustavna
tradicija koju čini niz značajnih akata čisto ustavnog karaktera.
Prvi značajan dokument je Velika povelja sloboda (Magna Cartha
Libertatum) iz 1215. kojom se ograničava kraljeva samovolja u
sakupljanju poreza, a bez saglasnosti kraljevskog savjeta (koji se
polagano razvio u parlament). 1265. je formiran prvi izabrani
parlament.
Sljedeći važan dokument je Peticija o pravima (Petition of
Rights) iz 1628. godine, u kojoj su definisane neka od prava
podanika na koja kralj nije mogao uticati, kao što su zabrana
oporezivanja bez saglasnosti parlamenta, zabrana prizvoljnog
hapšenja, zabrana proizvoljnog uplitanja u imovinska pitanja i sl.
Ovaj dokument se u velikoj mjeri poziva na Veliku povelju sloboda
(Magna Cartha Libertatum) iz 1215.
Habeas corpus act iz 1679. je takođe važan dokument koji je imao
ulogu sa sačuva pravo pojedinca na slobodu i zabrani proizvoljna
hapšenja od strane države, a u slučaju da neko bude optužen, moralo
mu se suditi prije nego što se stavi u zatvor. Kroz istoriju se
Habeas corpus act spominje kao jedan od najvažnijih dokumenata o
očuvanju ljudske slobode.
Bil o pravima (Bill of Rights) iz 1689. godine definiše osnovna
prava građanina Engleske krajem 17. vijeka, kao npr. pravo na
prigovor ili pravo da nosi oružje radi samoodbrane. Takođe definiše
i obavezu krune da za važna pitanja traži saglasnost naroda,
predstavljenog parlamentom.

Na osnovu ovih akata, u Engleskoj je od 17. vijeka pa naovamo

nastajao jedan broj institucija koje su se u životu engleskog
društva legalizovale više putem prakse i običaja nego putem
formalnopravnog ustanovljenja.
U 17. vijeku za vrijeme Čarlsa I formira se prvi zvanični „sobni
savjet“ (Cabinet Council), kabinet, što predstavlja prve začetke
institucije vlade sačinjene od ministara.
U 18. vijeku za vrijeme Džordža I, koji nije znao engleski jezik, a
i stovremeno je bio i kralj oblasti Hanover (na teritoriji današnje
Njemačke) i često boravio tamo, jedan od članova kabineta, Sir
Robert Walpole, kao najuticajniji čovjek u tadašnjoj Engleskoj
postaje i zvanično Prime minister ili premijer.
Smatra se da su ovakvom evolutivnom načinu oblikovanja
parlamentarnog sistema u Engleskoj svakako doprinijeli tradicija,
predanje i običaji koji su u njenom političkom životu uvijek igrali
značajnu ulogu. Svakako da je duh tog sistema u najvećoj mogućoj
mjeri prisutan i u odnosu na njegova tri najznačajnija faktora -
parlament, monarha, kao šefa države i vladu kao najvišeg organa
izvršne vlasti.

29.Osnovne institucije britanskog parlamentarnog sistema

Dom lordova ima oko 1200 članova sa doživotnim mandatom. Njih oko
800 su svjetovni lordovi (Temporal lords), oko 30 su duhovni
(Spritual lords), oko 20 pravnih lordova (Law lords), oko 300
doživotnih perova i oko 50 ostalih dostojanstvenika. Iako je ovaj
dom dosta glomazan, na njegovim sjednicama već uobičajeno učestvuje
svega 200 do 300 članova. Uticaj Doma lordova je značajno manji od
onog Doma komuna. Iako Dom lordova na svojim sjednicama raspravlja o
većini pitanja o kojima raspravlja i Dom komuna, jedini uticaj
Gornjeg doma je da privremeno obustavi donošenje nekog zakona. Osim
ovoga, Gornji dom ima uticaj kroz nekoliko komiteta, te uticaj preko
najvišeg suda u Engleskoj, koji je u stvari jedan od komiteta Doma
lordova, mada će ova institucija uskoro postati samostalan Vrhovni
sud. Smatra se da Dom lordova sve više postaje prevaziđena, arhaična
institucija, tako da je 1983. godine bilo predloženo da se ukine,
što je tada, vjerovatno zahvaljujući tradiciji koja u Engleskoj igra
izuzetno značajnu ulogu, odbijeno.
Dom komuna ima 6511 poslanika od kojih se 533 bira u Engleskoj, 71 u
Škotskoj, 35 u Velsu i 12 u Sjevernoj Irskoj. Poslanici se biraju na
mandat od pet godina iz reda građana po opštem i jednakom biračkom
pravu, s tim što građani stiču aktivno biračko pravo sa 18 a pasivno
sa 21 godina. Smatra se da ovaj dom predstavlja stub britanskog
parlamenta. Kako je vremenom uloga aristokratije u Engleskoj sve
više slabila, opadao je i značaj njenog predstavništva u parlamentu.
Na drugoj strani, vremenom je jačala uloga narodnih predstavnika u
Donjem domu čiji se sastav mijenjao svake pete godine, te je, samim
tim, imao mogućnost da u tim razmacima odražava i raspoloženje
biračkog tijela. Donji dom raspravlja o svim važnim pitanjima u
državi i donosi zakone, koje Gornji dom samo formalno potvrđuje.
Donjem domu su takođe kolektivno odgovorni svi ministri iz vlade,
uključujući i samog premijera, koji su dužni ovom tijelu parlamenta
podnositi izvještaje o svom radu.
Smatra se da je upravo misao o suverenosti ovog tijela bila
konstitutivni element parlamentarnog sistema engleskog tipa jer se
isticalo da volja birača mora biti neprikosovena i da se oni na
izborima trebaju izjašnjavati za konkretne političke programe i
ličnosti, a ne za trajniju vezanost sa određenom političkom
grupacijom. Iako u Engleskoj formalno postoji višepartijski sistem,
on se u praksi već dugi niz godina svodi na borbu dvije
najznačajnije političke stranke - Konzervativnu i Laburističku.
Tako, nakon izbora, većinu u parlamentu dobija ona politička stranka
koja je iz njih izašla kao pobjednik. Manjina (opozicija) takođe
dobija srazmjeran broj mjesta u parlamentu.

3. Vlada

Izvršnu vlast u Engleskoj vrši vlada kao najviši organ ove vrste
državne vlasti. Vlada Velike Britanije je izuzetno značajna poluga
političkog sistema te zemlje. Ona ima sličan razvojni put kao i
parlament. Ovo tijelo se u početku zvalo Curia regis, a zatim Privil
Council (Privatni i tajni savjet).
Vladu bira Donji dom parlamenta. Monarh je dužan da pobjedničkoj
stranci na izborima ponudi mjesto predsjednika vlade. Vladu
sačinjavaju ministri kao funkcioneri kojima su povjerene najvažnije
oblasti državne uprave. Vlada je specifična institucija
parlamentarnog sistema jer je različita i od parlamenta i od šefa
države, i u ovakvom je obliku ne susrećemo ni u predsjedničkom niti
pak u konventskom sistemu. Članove vlade (ministre) bira
parlamentarna većina, a s obzirom na to da tu većinu čine članovi
vladajuće stranke, onda i vlada mora biti izabrana iz njihovih
redova. Predsjednik vlade (premijer) je najčešće predsjednik
vladajuće stranke ili neki njen visoki funkcioner. Na ovaj način
ostvaruje se " personalno jedinstvo" vlade i vladajuće stranke.
Ranije engleske vlade imale su najviše do petnaest članova, ali se
njihov sastav, s obzirom na povećani obim javne djelatnosti i
državni intervencionizam, u 20-om vijeku počeo znatno proširivati. U
vladi postoji nekoliko resora koji se tradicionalno smatraju
najvažnijim.
To su npr. spoljni i unutrašnji poslovi, odbrana zemlje, privreda i
finansije i sl. U okviru vlade uvijek je postojao jedan uži
ministarski krug (tzv. Kabinet u sjenci) koji je neformalno
odlučivao o njenoj politici i bio najtješnje povezan s vrhom
vladajuće partaje. Sa druge strane, u okviru ovoga kruga poseban
uticaj je imao prvi ministar (premijer), te je ovakvim sužavanjem
moći vlada sve više izmicala političkom uticaju parlamenta i,
nasuprot njega, često se postavljala kao jedna samostalna snaga.
Upravo zbog ovoga, danas se najčešće kao glavna odlika ovog oblika
državne vlasti više ne ističe prevlast parlamenta nad vladom, već,
naprotiv, ravnoteža zakonodavne i izvršne vlasti. Način na koji se
ova ravnoteža uspostavlja, odnosno mehanizmi uravnoteženja, često su
veoma osjetljivi i na neki način više utvrđeni praksom i običajem
negoli pak pisanim propisima. Tako parlamentarna većina može da na
vladu vrši prisak prijetnjom da će joj izglasati nepovjerenje
ukoliko ona ne sprovodi njenu politiku. Na ovaj način se uspostavlja
tijesna saradnja između vlade i parlamenta, odnosno između
zakonodavne i izvršne vlasti. Međutim, to se u praksi rijetko
dešava, jer parlamentarna većina predstavlja stranku koja i formira
vladu.
Na drugoj strani, i na strani vlade postoje određeni mehanizmi koji
joj omogućavaju ravnotežu u odnosu na. parlament. Naime, ona može
izazvati parlamentarnu krizu prijedlogom šefu države, u ovom slučaju
monarhu, da raspusti parlament. Prijetnja raspuštanjem parlamenta od
strane vlade djeluje na parlament isto kao što prijetnja
nepovjerenjem vladi od strane parlamenta djeluje na vladu - nagoni
ga da se pokori politici vlade. Ha ovaj način se parlament i vlada
uravnotežuju.
Drugi pravac vladinog djelovanja na parlament je zakonodavna
inicijativa. Naime, vlada ima pravo da podnosi zakonske prijedloge
parlamentu. Na ovaj način dio zakonodavne vlasti stvarno prelazi na
vladu. Pored ovoga, vlada ima mogućnost da i neposredno utiče na
parlament s obzirom da su ministri članovi parlamentarne većine, te
će ova, normalno, izglasavati njene prijedloge. Po mišljenju nekih
autora, na ovaj način se stvara situacija u kojoj postoji stvarna
prevlast vlade nad parlamentom i u zakonodavnoj vlasti, umjesto
polaznog stanja u kome je postojala prevlast parlamenta nad vladom u
pogledu izvršne vlasti.
Ipak, i uprkos ovakvoj situaciji, parlament i dalje ostaje veoma jak
s obzirom na to da je vlada samo emanacija njegove većine. Upravo
stoga se, kada je riječ o odnosu ove dvije vlasti, govori o
ravnoteži vlasti, a ne o prevlasti jedne ili druge.

4. Šef države
Šef države u engleskom parlamentarnom sistemu je monarh. Međutim on
nije vrhovni državni organ. Engleska je, prema obliku vladavine,
ograničena monarhija parlamentarnog tipa. Ovakav tip monarhije u
Engleskoj nastao je postepenim sužavanjem kraljeve zakonodavne i
izvršne vlasti i njihovim prenošenjem na parlament i vladu. Tako je
monarhu ostala samo simbolična vlast, zbog čega se često kaže da on
vlada ali ne upravlja. Međutim, pojam krune i dalje oličava
jedinstvo i tradiciju nekadašnje imperije i, bez obzira što su
njegova ovlaštenja bitno smanjena, on u političkom i pravnom životu
zemlje ima značajnu ulogu. Monarhija je u Engleskoj, u svom
hiljadugodišljem postojanju, izdražala krize i previranja. Monarh je
više vjekova bio apsolutni i neprikosnoveni gospodar, ali su, pod
pritiskom feudalne aristokratije, njegova prava smanjena, da bi se
njegova pozicija, pojavom buržoazije, svela od nekada svemoćnog
monarha na samo formalni sjaj krune, a stvarni uticaj ostao
beznačajan. Tako se smatra da su prava krune (monarha) svedena na
tri fluidna prava: da bude konsultovana, da ohrabruje naciju i da
opominje. Posmatrano sa pravnog aspekta, ovlaštenja monarha su i
dalje značajna, ali su praktično veoma "uska". To se ogleda, prije
svega, u činjenici da svaki zakonski akt mora imati premapotpis
nadležnog ministra. Nadalje, monarh samo formalno imenuje
predsjednika vlade (premijera) jer ga faktički određuje većinska
stranka u parlamentu. Pored ovoga, monarh ima zakonsku mogućnost da
raspusti parlament, ali se to svakako neće dogoditi bez konsultacija
sa vladajućom strankom, odnosno premijerom kao njenim predsjednikom.
Slična je situacija kod mogućnosti izglasavanja nepovjerenja vladi
od strane parlamenta.
30.Politicki sistem Francuske
Francuska je država koja je u poslednja 2 veka, promenila
16
ustava, tri ustavne monarhije,dve imperije, jednu semidiktaturu i
pet republika. Do poslednjeg „velikog obrta“ je došlo
1958
. sa 16. ustavom i dolaskom Charles de Gaulle-a na vlast. On je
kompletno
reformisaosistem, sa idejom da raniji nestabilni skupštinski sistem,
sa razuđenom i krhkompluralizovanom partijskom strukturom pretvori
u neku vrstu polupredsedničkog sistema sa jakom izvršnom vlašću.
Vertikalna organizacija vlasti
Francuska je
najunitarnija
država u Evropi. U osnovi francuske unitarne i centralizovanedržave
stoji ideja da jedna kulturno različita sredina mora imati unitarnu
organizacijupolitike i vlasti. Srce Francuske je Pariz,
koji je središte ne samo političkog, već iekonomskog i kulturnog
života Francuske.U vertikalnoj organizaciji se razlikuju tri
nivoa:(1)
36 000

komuna
–imaju svoj savet i mera koji se biraju na 6 godina (2)
96departmana
– imaju svoj generalni savet koji donosi odluke o značajnim
pitanjima kaošto su putevi, stambena politika i deo „welfare
politike“ (3)
21

region
– nemaju značajnefunkcije.Postoji striktna hijerarhija po nivoima
vertikalne organizacije, koja se sastoji iz strogognadzora
centralnih organa nad departmanima kao i u nadzoru departmana nad
opštinama.
Horizontalna organizacija vlasti
Izvršna vlast
– bicefalna, sastoji se od predsednika (sa svojim kabinetom) i vlade
sapremijerom na čelu.
Zakonodavna vlast
– dvodoma – sastoji se od Nacionalne skupštine (predstavničko
telograđana) i Senata (predstavničko telo teritorijalnih jedinica.
Uticaj predsednika na izvršnu i zakonodavnu vlast

31.Svajcarski politicki sistem

Политика Швајцарске се одвија у оквиру федералне парламентарне
демократске републике, по чему је Швајцарско савезно веће на
челу владе и вишепартијског система. Извршну власт спроводи влада.
Федералну правосудну моћ има и влада и два домаБундесхауса. Судство
је независно од извршне власти и законодавства. Швајцарска је од
свих држава на свету најближа директној демократији. За било коју
промену у уставу референдум је обавезан; за било коју промену
у закону, може се тражити референдум. Кроз референдуме, грађани могу
да мењају било који закон који је изгласао Бундесхаус и кроз
иницијативе могу да уводе амандмане у федерални устав, што
Швајцарску чини државом директне демократије.
Парламент (Бундесхаус) се састоји од два дома: Савета кантона
Швајцарске, који има 46 представника (два из сваког кантона и по
један из сваког полу-кантона) који се бирају по систему који
одређује сваки кантон, и Државног савета, који се састоји од 200
чланова који се бирају по систему сразмерних представника. Чланови
оба дома служе четири године. Када оба дома заседају заједно,
познати су као Савезни скуп (Bundesversammlung)[9]. Они
су законодавна власт Швајцарске и заједно бирају, у случају
рата, генерала војске или бирају сваке четврте године нове чланове
Савезног већа, који Швајцарску представљају у иностранству. Такође
они разматрају молбе за помиловање, које му могу предати осуђеници
које је осудио врховни суд. Швајцарска има вишепартијски систем, са
бројним политичким странкама од којих ниједна нема често прилику да
самостално стекне власт, и политичке странке морају међусобно
сарађивати да створе коалиционе владе[10].
Главно извршно тело и шефа државе чини Швајцарско савезно веће, које
се састоји од седам чланова (извршна власт). Иако устав захтева да
парламент бира и надгледа чланове већа током четворогодишњег
мандата, шеф државе и његова администрација су постепено преузели
улогу у одређивању законодавног процеса као и у извршавању
федералних закона. Председник Конфедерације се бира међу њих седморо
да би преузео посебне представничке функције на једну годину, али
такође задржава своју улогу у кабинету[11].
Судска власт обухвата Савезни врховни суд (са седиштем
у Лозани), Савезни кривични суд (са седиштем у Белинцони), Савезни
административни суд (са седиштем уБерну) и неколико других савезних
судова, одговорних за контролисање нижих судова. Сви нижи судови
припадају кантонима. Сваки кантон има своју судску власт и свој
устав.
Кантони[уреди]
Швајцарска је подељена на 26 кантона, с тим што су три кантона
подељена на полукантоне, и тако је релевантан број за избор
у Веће кантона 23. Сваки кантон има свој главни град. Они су
конституенти, федералне јединице, Швајцарске федерације. Сваки
кантон је једнак и има свој устав, законодавну, судску и извршну
власт. Влада сваког кантона се састоји од пет до седам чланова
(зависно од кантона)[12].
Све надлежности која према уставу не припадају влади, или нису
законом додељена федералном нивоу, су у надлежности кантона
(организација кантона, школски систем, понекад здраство, понекад
планирање и градња, полиција, судство). У неким подручјима влада
има велике надлежности, тако да то понекад изазива тензије имеђу
кантона и владе.
32.zvoj SAD i njenog politickog sistema
33.avne institucije SAD

Сматра се да је на америчку Декларацију о независности утицао Џон

Лок, енглески филозоф који је у 18. веку, непосредно пре Америчке
револуције, написао у својој Првој расправи о влади, да су сваком
савесном човеку одређени „живот, слобода и имање“. Томас Џеферсон је
променио задњи део (имање) речима „потрага за срећом“. Декларација
независности је први амерички државни документ, а вероватно и прва
кодификација слободарских идеја 18. века у пракси. Исте године
започео је процес стварања Северноамеричког савеза као прве
јединствене творевине на тлу Северне Америке.
Влада и политика Сједињених Држава је заснована на Уставу Сједињених
Америчких Држава, написаном 1787. године. Устав из 1787. је до данас
допуњен са неколико амандмана. Првих 10 су прихваћени недуго након
настанка самог устава. Групно се називају „Повеља о правима“
(енгл. Bill of Rights), а односе се на основна права држављана
Сједињених Америчких Држава, као што су право на слободу
говора и вероисповести.
Влада Сједињених Америчких Држава је једна од најстаријих на свету.
Као федерална демократија састоји се од извршне, законодавне, и
судске власти. Извршна власт се састоји од председника и његовог
кабинета, уз додатак разних државних служби.
Законодавни орган власти је Конгрес Сједињених Америчких Држава,
који се састоји од Представничког дома (енгл. House of
Representatives) и Сената. Заступници и сенатори су подељени по
савезним државама. У Представничком дому свака савезна држава има
број представника сразмеран њеном броју становника, док у Сенату
сваку државу заступају два сенатора. Број представника у
Представничком дому је 435. Сенат тренутно броји 100 сенатора.

Статуа слободе
Судска власт се састоји од свих судова у Сједињеним
Државама. Врховни суд Сједињених Америчких Држава броји девет
судија, којима мандат траје доживотно. Након смрти или повлачења
судије, председник САД номинује новог судију, а номинација се шаље у
Сенат на гласање.
Свака савезна држава у Сједињеним Државама има своју владу, чије су
границе моћи раздвојене од овлашћења федералне владе. Колико тачно
власти свака држава може имати је тема многих расправа у америчкој
политици. Главне политичке странке Сједињених Држава су
Републиканска странка и Демократска странка.
34.Autokratski politicki sistem i njegovi oblici

Аутократија – самовлада (грчки : auto – сам, kratein – владати)

претпоставља јако сужен круг управљача унутар којег се обликује
владајућа воља. Често је то појединац који се служи апаратом за
принуду да би присилио на послушност саму владајућу групу, мада је
очигледно да он, чак и када је самодржац, мора имати нечију подршку.
У аутократским режимима, по правилу постоје затворени центри
политичке моћи на које грађани имају веома мали утицај и који се
периодично обнављају по строго утврђеним критеријумима. Владајућа
воља може се обликовати на два начина:
Стварном аутократијом – у којој постоје
формалне демократске институције али не и демократски дух политичког
деловања тј. постоје институције које би требале да гарантују њихово
демократско функционисање (парламент, влада, судови) али пошто раде
под најнепосреднијим утицајем владајуће групе и њеног вође,
демократија је сведена на ниво пуког формализма и практично спроводе
диктатуру владајуће групе, њеног ужег дела или искључиво њеног вође.

Врсте аутократије[уреди]

Формална аутократија – сусреће се ређе, нарочито у модерном добу. У

њој нема формалних демократских институција, нити јавних права
и слобода, него је владајућа група неспутана било каквим законским
ограничењима. Формалне аутократије су ретке, будући да готово
ниједна држава није спремна да се уставно легитимише у том својству.
Облици аутократије могу бити различити. У старом и средњем веку они
су се појављивали у виду деспотија и тиранија (мале државе
попут полиса или цивитаса). Такав је пример био рецимо у великим
робовласничким империјама попут Кине, Месопотамије, Египта иРимског
царства као и апсолутних монархија у Европи у раздобљу
касног феудализма који претходи буржоаским револуцијама.
Аутократијама се сматрају и диктатуре које сматрамо као њен
најтипичнији случај.
Посебан облик аутократије представља харизматски тип власти којим се
посебно бавио немачки теоретичар Макс Вебер. Овај тип власти настаје
у доба великих криза и потреса, а обележава га појава „харизматских
вођа“ ("харизма" значи вишу обдареност). То су личности које имају
специфичну обдареност која се сматра натприродном. Харизматска власт
обоготворава личност вође и претвара је у легенду и мит нарочито за
масе нових присталица који се прикључују покрету. Вођа најчешће сам
одлучује а његова воља поставља се као највиши разлог изнад којег
нема даљег критеријума. Вебер је уочио да „харизма зна само за
унутрашњу одређеност и своје сопствене границе. Носилац харизме
узима задатак који му је одређен и на основу своју мисије захтева да
му се други покоравају и следе га. Какав ће резултат бити, зависи од
тога да ли ће он то постићи. Уколико они не признају његову мисију
његови захтеви пропадају, уколико га они признају, он је њихов
господар све док „осведочењем“ успева да очува њихово признање. У
модерном времену најтипичније примере харизматске власти
представљају ауторитарни режими XX
века (нацизам у Немачкој и фашизам уИталији).
Вероватно најзаслужнији за данашњи модерни значај речи аутократ
јесте руски император који је у царској Русији сматрао Москву као
„Трећи Рим“ (одмах после Константинопоља и Рима) и као такав носио
назив „Император и Самодържец Всеруски“ што значи „император и
самодржац све Русије“.
Појмови тоталитаризма и аутократије се не поклапају, пошто се под
аутократијом подразумева облик класичне владавине у коме аутократа
не угрожава, бар у начелу, приватан живот становништва, док се у
тоталитарним друштвима чини управо то - уништава приватна сфера и
заводи општа контрола - као у модерним тоталитарним системима
(комунизам итд).
35.Vojni rezimi-diktature

Vrlo su ceste i javlaju se u kriznim situacijama gde je civilna

vlast postala nesposobna da ocuva red i mir u
zemlji.Npr.Turska,Grcka
Vlast ne moze da odrzi red i mir,pa se oz zavodi silon,tj upotrebom
vojne moci.

36.Fasisticki rezimi

Fašizam je naziv za ideologije i pokrete koji smatraju kako je

država temelj ljudskog društva, odnosno institucija koja treba u
potpunosti nadzirati svaki aspekt društvenog života.
Fašizam je ime dobio po pokretu koga je u Italiji osnovao Benito
Mussolini i koji je bio na vlasti do 1922. do 1943. godine. Fašizam
je poslužio inspiracija za mnoge druge pokrete u Evropi i svijetu
prije drugog svjetskog rata, od kojih je
najpoznatiji nacionalsocijalizam koji je vladao Njemačkom od 1933.
do 1945. godine.
Fašistički režimi i pokreti su se razlikovali od zemlje do zemlje,
ali im je zajednička bilo stavljanje države iznad pojedinca i
njegovih prava, politički sistem izgrađen oko jedne stranke i jednog
vođe, te korporativni ekonomski sistem kome je cilj bio postići
harmoniju između različitih društvenih klasa.
Fašizam se često opisuje kao ekstremni oblik nacionalizma, s obzirom
da su većina država u kojima se pojavio bile nacionalne države. U
višeetničkim sredinama se fašizam često manifestirao kroz etničku,
rasnu i vjersku netoleranciju, čiji je krajnji izraz bio Holokaust.
Prava pojedinca u fašizmu su skroz ukinuta, a nasilje je bilo
institucionalizirano kao oruđe unutrašnje, pa i vanjske politike.
Bila je dozvoljena samo jedna stranka, a sloboda štampe i
izražavanja nisu postojale.
Fašizam je nestao sa historijske scene s krajem drugog svjetskog
rata, iako su i poslije nastajali režimi s određenim primjesama
fašizma.
Fašizam se danas uglavnom koristi kao pejorativan termin kojim se
neki režim, institucija ili pojedinac opisuje kao neopravdano
represivan.

Izraz fašizam[uredi - уреди]

Izraz fašizam (it. fascismo) su početkom 1920-ih popularizirali

Mussolini i neohegelijanski filozof Giovanni Gentile. On dolazi od
italijanske riječi fascio, koja doslovno znači "snop", a u
prenesenom smislu "savez". Ta riječ potječe od latinske
riječi fasces, koja je u Starom Rimu označavala snop pruća sa
sjekirom koga su liktori koristili za izvršenje tjelesnih kazni za
prijestupnike, odnosno kao simbol državne vlasti. Fašisti su
preuzeli tu simboliku, naglašavajući nadmoć države nad pojedincem,
ali i nužnost nacionalnog zajedništva, inzistirajući na alegoriji od
snopu koji se ne može razbiti za razliku od jednog pruta. Fasces je
kasnije preuzet i kao simbol fašističkog pokreta, koji se kao takav
samodefinirao kroz organizaciju Fasci di combattimento (Borbeni
savezi) i kroz Fašistički manifest.

Talijanski fašizam[uredi - уреди]

Osnivač fašizma u Italiji bio je Benito Musolini. Fašistički

odredi, stvoreni su 1919, a 1922. godine fašisti su, obučeni u
crne uniforme, izvršili "Marš na Rim" i preuzeli vlast u
Italiji. Zatim su za nekoliko godina ukinuli sve gradjanske i
potiličke slobode i uspostavili diktaturu fašističke partije,
jedine dozvoljene političke organizacije. Nacionalizam u
Italiji je imao poseban oblik, jer je najvažnija ideološka
kategorija bila država, a ne nacija, kao kasnije kod nacista u
Njemačkoj.
37.Nastanak i razvoj Sovjetskog politickog sistema

Совјетски Савез је основан у децембру 1922. као

унија руске, украјинске, белоруске и закавкаске совјетске републике,
на чијем челу су биле бољшевичке партије.
Од својих првих година, влада Совјетског Савеза је била базирана на
једнопартијској власти комуниста, како су Бољшевици себе називали од
марта 1928. После необичне економске политике ратног комунизма за
време грађанског рата, када је совјетска влада дозволила да одређена
приватна економска активност коегзистира са национализованом
индустријом током 1920-их и потпуно одузимање хране на селу је
замењено порезом у храни. Дебата о будућности привреде је пружила
подлогу совјетским лидерима за борбу око власти након Лењинове
смрти 1924. Постепеним консолидовањем свог утицаја и изоловањем
ривала унутар партије, посебно лењиновог очигледнијег
наследника Лава Троцког, Јосиф Стаљин је постао самостални вођа
Совјетског Савеза крајем 1920-их.

Стаљин
Стаљин је 1928. представио први петогодишњи план за изградњу
социјалистичке привреде. У индустрији је држава преузела контролу
над свим постојећим предузећима, и започела интензиван програм
индустријализације; у пољопривреди је држава присвојила имовину
сељака да би успоставила колективне фарме (види Колективизација у
Совјетском Савезу). Совјетски Савез је постао велика индустријска
сила; али је имплементација плана раширила беду у неким сегментима
становништва. Колективизација се суочила са отпором кулака, што је
резултирало огорченом борбом многих сељака против власти, глађу и
можда и милионима жртава (највише процене 14,5 милиона), посебно
у Украјини. Социјални преврати су настављени и средином 1930-их, кад
је стаљин започео чистку у партији (види Велике чистке); из овог
процеса је израсла кампања терора која је довела до егзекуције
(највише процене 1 милион), затварања и протеривања (највише процене
9,5 милиона) људи (види Гулаг). Ипак, упркос овим немирима,
Совјетски Савез се развио у моћну индустријску привреду у годинама
пре Другог светског рата.

38.Politicki sistem ostalih socijalistickih zemlaja

Влада Совјетског Савеза је управљала привредом и друштвом земље. Она је спроводила

одлуке које је доносила водећа политичка институција у земљи, Комунистичка партија
Совјетског Савеза (КПСС).
У касним 1980-им, влада је имала многе карактеристике сличне западним, демократским
политичким системима. На пример, устав је успостављао све органе владе и давао је
грађанима серију политичких и грађанских права. Законодавно тело, Конгрес Народних
Представника, и његова регуларна легислатура, Врховни совјет, је представљало начело
народног суверенитета. Врховни совјет, који је имао изабраног председавајућег који је био шеф
државе, је надгледао савет министара, који је деловао као извршна грана владе.
Председавајући савета министара, чији избор је одобравала легислативна грана, је деловао
као председник владе. Уставно базирана судска грана власти је укључивала судски систем, са
врховним судом на врху, који је био одговоран за надгледање придржавања совјетског закона
владиних тела. Према Совјетском уставу из 1977, влада је имала федералну структуру,
допуштајући републикама одређени ауторитет над политиком спровођења и понуде
учествовања националних мањина у процесу одлучивања о пословима од њиховог интереса.
У пракси, ипак, влада се доста разликовала од западњачких система. Током касних 1980-их,
КПСС је обављала многе функције које су у другим земљама обављале владе. На пример,
партија је одлучивала о алтернативама политике коју ће влада спроводити. Влада је само
ратификовала одлуке партије, да би их учинила правно легитимним. КПСС је користила разне
механизме да осигура да влада прати њену политику. Партија је користећи свој ауторитет
постављала лојалне људе на руководеће позиције у влади, где су они пратили
норме демократски централизам. Партијска тела су будно пратила поступке владиних
министарстава, агенција и законодавних органа.

Етничка карта Совјетског Савеза.

Састав совјетског устава се у многим деловима разликовао од типичних западних устава.
Уопштено је описивао постојеће политичке односе, које је одређивала КПСС, а није прописивао
идеалан сет политичких односа. Устав је био дугачак и детаљан, и давао је техничке
спецификације за појединачне органе владе. У устав су биле укључене политичке изјаве, попут
спољнополитичких циљева, а давао је и теоријску дефиницију држава у идеолошком оквиру
марксизма и лењинизма. КПСС је могла да коренито измени устав, или да га изнова напише,
као што је чинила више пута.
Савет министара је деловао као извршно тело владе. Његове најзначајније дужности су биле у
управљању привредом. Савет је био под контролом КПСС, а председавајући - Премијер
Совјетског Савеза -- је увек био члан политбироа. Савет, који је 1989. бројао преко 100 чланова,
је био превелик и сувише незграпан да би деловао као јединствено извршно тело.
Савет Председништва врховног совјета, сачињен од водећих економских администратора и
руковођен од стране председника, је имао доминантну улогу у савету министара.
Према уставу, по амандману из 1988, највише законодавно тело у Совјетском Савезу је био
Конгрес Народних Представника, који је сазван први пут у мају 1989. Главни задаци конгреса су
били избор Врховног совјета, и избор председавајућег Врховног совјета, који је имао функцију
шева државе. Теоретски, су Конгрес Народних Представника и Врховни совјет имали енормну
законодавну моћ. Ипак, у праксу, конгрес се састао само пар пута током 1989, да би одобрио
одлуке партије, савета министара и сопственог Врховног совјета. Врховни совјет,
председништво врховног совјета, председавајући Врховног совјета, и савет министара су имали
значајан ауторитет у прописивању закона, декрета, резолуција, и аката. Конгрес Народних
Представника је имао ауторитет да ратификује ове одлуке.
Судство није било независно. Врховни суд је надгледао ниже судове, и примењивао закон, како
пише у уставу, или како га интерпретира Врховни совјет. Уставни надзорни комитет је
надгледао уставност закона и аката. Совјетски Савез није имао супарничку судску процедуру.
По совјетском закону, који је проистекао из римског закона, тужилац је радио заједно са судијом
и адвокатом одбране како би осигурали да се у грађанским и кривичним парницама сазна
истина, а нису постојали адвокати за и против оптуженог.
Совјетски Савез је био федерална држава, сачињена од петнаест република спојених у
теоретски добровољној унији. Серија територијалних јединица је чинила републике. Републике
су такође имале јурисдикције у сврху заштите интереса националних мањина. Републике су
имале своје уставе, који су заједно са све-савезним уставом, пружали теоријску поделу моћи у
Совјетском Савезу. 1989, је ипак, КПСС и централнда влада задржала сав значајан ауторитет,
одређујући смернице које су извршавале републичке, покрајинске, обласне, и окружне владе.
39.Specificnost revolucionarnog razvitka Kine i njenog politickog
sistema

Република Кина (1912—1949)[уреди]

Сун Јат Сен (седи) и Чанг Кај Шек

Дана Република Кина је основана 1. јануара 1912, означивши крај царске Кине. Сун Јат Сен,
вођа странке Куоминтанг, је проглашен за привременог председника Републике Кине. Међутим,
место председника је касније дато Јуан Шикају, бившем генералу династије Ћинг, који је
обезбедио пребег на страну револуције читаве пекиншке војске. Јуан се прогласио 1915.
прогласио царем Кине, али је био приморан да абдицира и успостави републику због
непопуларности, не само међу становништвом, већ и из редову сопствене пекиншке војске и
њених команданата.
После смрти Јуан Шикаја 1916, Кина је политички издељена, са међународно признатом али
практично немоћном националном владом са седиштем у Пекингу. Обласни господара су имали
стварну контролу над својим територијама. Крајем 1920их, националистички Куоминтанг,
под Чанг Кај Шеком, успео је да поново уједињени земљу под својом контролом низом вештих
војних и политичких маневара, познатих под именом Северна експедиција. Куоминтанг је
преместио главни град државе у Нанкинг и спроводио „политичко туторство“, међуфаза
политичког програма Сун Јат Сена Три народна начела за преображај Кине у модерну
демократску држава. У пракси, политичко туторство је значило једнопартијску владавину
Куоминтанга, али је странка је политички подељена на ривалске фракције. Ова политичка
подела је отежала Чангу борбу против комуниста, са којима је Куоминтанг ратовао од 1927.
у Кинеском грађанском рату. Куоминтанг је у почетку успешно водио рат, посебно након што су
се комунисти повукли у Дугом маршу, али суСијански инцидент и јапанска агресија приморали
Чанга да се супростави Јапану. Јапан је, користећи хаос у коме се нашла Кина, већ 1931.
заузео Манџурију и успоставио марионетску државу Манџукуо, а потом постепено ширио свој
утицај преко про-јапанских обласних господара.
Други кинеско-јапански рат (1937-1945), део Другог светског рата, изнедрио је нелагодан савез
Куоминтанга и комуниста. Јапанск окупација у северној Кини је довела до бројних ратних
злочина почињених над цивилним становништвом; укупно је погинуло чак 20 милиона кинеских
цивила. Процењено је да је само у Нанкингу током јапанске окупације масакрирано 200.000
Кинеза. Јапан се безусловно предао 1945. Тајван и Пенху су ствљени под административну
управу Републике Кине, која је одмах прогласила суверенитет над овим острвима. Кина је
изашла из рата као победник, али опустошена и финансијски сломљенаи. Наставак
неповерења између Куоминтанга и комуниста довео је до наставка грађанског рата. Године
1947, ступио је на снагу нови устав, али због сталних сукоба многе одредбе устава Републике
Кине нису никада спроводене у континенталном делу Кине.

Народна Република Кина (1949—данас)[уреди]

Кинески грађански рат завршио је 1949. КП Кине је преузела власт над главнином Кине,
сем Тајвана. Куоминтанг се повукао на Тајван и нека мала острва Фуџијана. Мао Цедунг је 1.
октобра 1949. прогласио Народну Републику Кину. Мао Цедунг се повукао са позиције
председника Кине 1959. после неколико великих економских неуспеха, као што је био Велики
скок напред. Ли Шаочи га је заменио, али Мао је и даље имао огроман утицај на партију и остао
је генерални секретар КП Кине. Једно време Кином је управљало умерено вођство: Ли
Шаочи, Денг Сјаопинг и други, који су започели економске реформе. Мао Цедунг и његови
савезници су 1966. лансиралиКултурну револуцију. Према мишљењу многих историчара то је
био покушај да се очисти вођство од умерених елемената. Маови следбеници су то сматрали
експериментом директне демократије и први покушај борбе против корупције и других
негативних утицаја на кинеско друштво. Развио се Маов култ, а привреда земље је током тога
периода назадовала. Дошло је до великог нереда током Културне револуције, па је председник
владе Чу Енлај посредовао у смањивању деструктивности и помагао је умерене елементе. Чу
Енлај је иницирао нормализацију односа са САД, па је Кина 1971. постала члан Савета
безбедности ОУН уместо Тајвана, који је дотад представљао Кину. Последњих година живота
отворено је критиковао жену Мао Цедунга и преостале припаднике банде четворо. Био је
најближи сарадник Денг Сјаопинга и помогао је да се Кина након културне револуције ослободи
радикалних елемената.
После Маове смрти 1976. ухапшена је Четворочлана банда, а Денг Сјаопинг је успео да
преузме власт од Маовог наследника Хуа Гуофенга. Денг није никад постао шеф партије или
државе, али је својим утицајем на партију водио земљу путем економских реформи.
Прагматизам којим је водио Кину оцртан је његовим речима: „Није битно да ли је мачка црна
или бела, битно је да лови мишеве“. Комунистичка партија је смањила своју свеобухватну
контролу. Распуштене су и задруге, а сељаци су почели добијати земљу у закуп. Због тога је
дошло до повећања пољопривредне производње.
40.Politicki sistem stare Jugoslavije 1918-1941
Дана 20. децембра 1918. године формирана је прва влада на челу са радикалом Стојаном
Протићем. Потпредседник је биоСловенац Антон Корошец, министар унутрашњих
послова Србин из Хрватске Светозар Прибићевић, а министар спољних пословаХрват Анте
Трумбић.

Светозар Прибићевић
Највеће странке су биле Народна радикална (НРС) и Демократска (ДС). Такође су деловале
и Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) Стјепана Радића, Словеначка народна
странка (СНС) Антона Корошеца и Југословенска муслиманска организација (ЈМО). Држава је
била подељена на 33 области, округе, срезове и општине. На челу области је био велики жупан
кога је постављао краљ. Грађани су уживали сва демократска права. ХРСС је тражила да
држава постане федерална република, али се потом измирила са двором и из свог назива
избацила реч републиканска. Врх државе је почео да спроводи политику помирења. Тако су у
нову војску примани бивши аустроугарски официри укључујући и оне који су извршили злочине
над Србима.
28. јуна 1921. донет је Видовдански устав. Устав је прогласио концепт државног и народног
јединства. Владар је сазивао редовна и ванредна заседања Народне скупштине, могао ју је
распустити, потврђивао је и проглашавао законе, био је врховни заповедник војске и заступао је
државу у иностранству.
Комунистичка партија Југославије је основана априла 1919. године. Њене вође су се залагале
за револуцију и долазак на власт насиљем. Њихов рад је суспендован Обзнаном (владином
уредбом). На Четвртом конгресу КПЈ предвиђено је стварање независних држава Словеније,
Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније. Косово би било прикључено Албанији, а северна
Војводина Мађарској.

Краљевина Југославија са Бановинама (1929-1939).

Непрестана полемика између радикала и хрватских посланика је дошла до критичне тачке.
После увреда које је изнео на рачун Срба, радикалски посланик Пуниша Рачић је убио Павла
Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао повредама.
Нови вођа ХСС је постао Влатко Мачек. Краљ је размишљао о мирном разилажењу Срба и
Хрвата. Линија разграничења би била: Вировитица, Пакрац, Уна, Крка, Шибеник и Задар. Краљ
Александар је завео диктатуру 6. јануара1929. године. 3. октобра је преименовао државу у
Краљевина Југославија. Део посланика Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у
иностранство и ствара усташку организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи.
Држава је подељена на девет бановина и град Београд. Краљ је донео тзв. „Септембарски
устав“ 1931. године.