ГЕОГРАФИЈА ЗЕМЉИШТА СА ОСНОВАМА ПЕДОЛОГИЈЕ

ПОЈАМ, ЗАДАТАК, ЗНАЧАЈ И ПОДЕЛА ГЕОГРАФИЈЕ ЗЕМЉИШТА

► Под географијом земљишта подразумева се склоп физичко-географских чинилаца
настанка и модификовања земљишта и њиховог распореда на Земљиној површини.
► Под земљиштем се подразумева танки слој литосфере, који у односу на њену дебљину
представља танку опну која чини милионити део њене дебљине.
► Као научна дисциплина, географија земљишта се налази на контакту географије и
педологије, а бави се проблемима детерминације утицаја географских фактора на
стварање и мењање земљишног покривача, али и утицаја измене земљишта на квалитет
географске средине.
► Географија земљишта проучава и распоред земљишта на Земљиној површини, али се бави
и његовим позиционирањем у географској средини.
► Она се бави и географским аспектима заштите и унапређења земљишта.
► Главни задатак географије земљишта је проучавање постанка и распрострањености
земљишта у географском простору, анализа и интерпретација карата земљишног
покривача и теоријско објашњење његовог савременог стања.
► Земљиште је природно историјско тело - површински растресити слој Земљине коре
настало у резултату заједничког утицаја педогенетских чинилаца: геолошке подлоге,
климе, рељефа, органског света и времена.
► Земљиште је производ средине атмосфере, хидросфере, литосфере и биосфере, која га
окружује.
► Земљиште је динамичан систем јер подлеже сталним променама.Ове промене се могу
сврстати у три групе: повремене (стање влажности и топлоте), периодичне, сталне или
усмерене (најчешће деловањем човека).
► Земљиште је порозни систем који чине поре различите величине и форме.
► Земљиште је природни ресурс.
► Земљишта се у природи јављају на месту распадања стена или као транспортовани
материјал.
► Сам концепт географије земљишта подразумева:
► генезу и еволуцију земљишта из примарне матичне стене
► класификацију земљишта, којом се дефинишу и идентификују систематске јединице
► географију земљишта с обзиром на опште законитости хоризонталне и вертикалне
зоналности на нашој планети
► географске основе ерозије земљишта
► Педологија је природна научна дисциплина која проучава земљиште, његова својства,
постанак и еволуцију у времену, класификацију и географско распрострањење. Назив
потиче од грчких речи pedon (што значи земљиште) и logos (наука).
► Примена географије земљишта је вишеструка и има научно-фундаментални и практични
значај:
► У групацији природних наука: ботаници (екологији, фитоценологији), географији
(геоморфологији, биогеог., економској географији.
► У групацији примењених наука: у пољопривреди и шумарству, просторном планирању
(изградња путне мреже, аеродрома, стадиона...), техници и хидротехници.
► Географија земљишта се дели на три дисциплине:
► Општа географија земљишта се бави географским факторима настанка и мењања
земљиш. покривача и утицајем промена земљишта на друге елементе и компоненте
географске средине.
► Посебна географија земљишта изучава законитости размештаја земљишта на Земљи и
уопште у географ. средини
1
 ► Примењена геогр. земљишта се бави проучавањем могућности коришћења земљишног
простора.

ГЕОПРОСТОРНЕ СТРУКТУРЕ ЗЕМЉИШНОГ ПОКРИВАЧА

Зонална структура земљишног покривача полази од тога да је главни закон географије
земљишта закон ширинске климатогене зоналности земљишта. Главни садржај ове
хипотезе је: климатска зона=земљишна зона. Међутим, важно је нагласити да климатска
ширинска зоналност не може бити прихваћена као једина или одређеујућа у географском
распореду земљишта.
Зонално-фацијална структура земљишног покривача подразумева да је ширинска зоналност
земљишта допуњена провинцијалношћу у сагласности са меридијанским варијацијама у
оквиру клим. појасева.
Мозаична структура је теоријски оправдана ако се узме у обзир мноштво и истовременост
дејства основних закона географије земљишта (зоналност...).
Секторско-структурни модел земљишног покривача изграђују земљишно-геохемјске
формације, чија се географија детерминише грађом и старошћу континената и њихових
делова, као и њиховом климатском зоналношћу. Главни садржај и основна јединица је тип
земљишта.
Еволуционо-структурни модел земљишног покривача је постављен на бази закона
зоналности, разновремености постанка, полигенезе и стадијалности еволуције земљишта.
Као основна јединица и овде је узет тип земљишта.

ПОСТАНАК И САСТАВ ЗЕМЉИШТА

Основно својство земљишног слоја је велика разнородност јер се у њему наизменично
појављује низ зона које се међусобно разликују по физичким, хемијским и структурним
својствима. Та различитост је последица различитог интензитета тих процеса који се могу
поделити на:
Распадање примарних стена и настанак минерала глина
Распадање одумрлих органских остатака и синтеза у хумус
Ово значи да се земљиште формира истовремено са током процеса распадања стена и састоји се
од два дела: растреситог минералног и органског.
При томе, акумулација органске материје највише се обавља у горњим деловима, а распадање
стена у доњем слоју земљишта. Гравитационим кретањем воде од површине ка дубљим
слојевима, површински слојеви осиромашавају у квалитету минералног и органског
комплекса, а дубљи обогаћују. На тај начин долази до формирања хоризонталних слојева
у земљишту које називамо земљишним хоризонтима.

РАСПАДАЊЕ СТЕНА
Познавање овог процеса осим геоморфолошког има и:
► педолошки,
► економски,
► али и велики апликативни значај (инжењер. геологија).
► Распадање стеновите подлоге може се посматрати као:
► физичко (подразумева механичко дробљење стена, од најкрупнијих блокова до
најситнијих честица прашине,али се њихов хемијски састав не мења, већ само
гранулометрија)
► температурно
► мразно
► кристализацијом соли
► органогено
2
 ► хемијско (под утицајем хемијских процеса, са променом хемијског састава)
► Процес физичког распадања стена зависи од комплексног и интерактивног стања
постојећих природних услова неког простора. Директно и индиректно, он зависи од
климатских карактеристика одређеног дела топографске површине.
► Осим колебањем температуре (инсолационо и мразно распадање), интензитет овог
процеса одређен је и бројним другим модификаторима, тј. литолошким саставом (склопом
стенске масе), кристализацијом соли, влажењем и сушењем, органогеним утицајима,
бројним хемијским утицајима растворених материја у кишници, површинској и подземној
води, итд.
► Несумњиво највећи значај на процес распадања стенске масе имају температурне разлике
које се првенствено јављају као однос имеђу количине топлоте коју одређени део
топографске површине прима од Сунца (инсолација) и количине топлоте коју емитује
назад у атмосферу (радијација).
► Дневне, сезонске, годишње
► Дневне температурне амплитуде ваздуха најчешће достижу вредност од 200 С, а сезонске
могу имати различит износ. Изражена температурна колебања, пре свега дневна, али и
сезонска, имају велики утицај на процес физичког распадања стена.
► Хомогеност стене, боја, коеф. ширења
Средње месечне и средња годишња температура ваздуха(0С) у Ваљеву за период 1961-1990
мерена у метеоролошком заклону на 2 m висине и земљишта мерена на 2, 5, 10, 50 cm дубине
Ваљево I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Год.

2m -0,4 2,0 6,3 11,1 16,0 19,1 20,8 20,2 16,5 11,2 6,1 1,5 11,0

2 cm 0,7 2,7 6,5 12,1 18,6 22,4 24,2 23,1 18,6 12,1 6,2 2,1 12,4

5 cm 1,0 2,8 6,5 12,0 18,2 21,8 23,6 22,7 18,5 12,5 6,7 2,5 12,4

10 cm 1,2 2,9 6,3 11,6 17,4 21,1 23,0 22,1 18,5 12,6 6,9 2,7 12,2

50cm 3,5 4,0 6,0 10,2 14,8 18,1 20,6 20,7 18,7 14,7 9,8 5,7 12,2

► Мразно разоравање је најјачи фактор физичког распадања стена.

► Пукотине испуњене водом
► Кристализација соли у пукотинама је трећи вид физичког распадања стена. Изражена је у
областима у којима је температура ваздуха висока, а влажност мала.
► Органогено распадање стена настаје као последица раста кореновог система.
► Хемијско распадање настаје под утицајем хемијских процеса
► Основни агенс хемијског распадања стена је вода обогаћена различитим гасовима, а
интензитет процеса зависи од температуре и дужине контакта стене и воде.
► Изразито је повећана растварачка улога воде, ако су у њој растворени кисеоник,
угљендиоксид и органске киселине које показују знатно већу активност и осетно
повећавају дисоцијацију воде.
► Процес хемијског распадања стена настаје деловањем оксидације, редукције, хидратације,
хидролизе и хемијског растварања карбоната.
► Посебно је значајна оксидација сулфида јер на тај начин настају хидроксиди и сумпорна
киселина, која представља главног деструктора скоро свих типова стена.
► Хидратација представља процес уласка атмосферске воде у стенску масу и њеног
везивања у кристалну решетку минерала. Понирањем, упијањем и циркулацијом кроз
3
 пукотине и растресити материјал вода изазива бубрење и физичко распадање, али и
хемијску промену стена уз настајање нових минерала.
► Хидролиза представља замену јона алкалних и земноалкалних минерала водониковим
јоном и најзначајнију хемијску реакцију у распадању силиката.
► Хемијско растварање стена и минерала врши се под утицајем воде обогаћене неорганским
и органским киселинама, солима и атмосферским гасовима.

ГРАЂА И СКЛОП ЗЕМЉИШТА

► У нормалном земљишном профилу издваја се неколико хоризоната, одозго наниже:
► Хумусно-акумулативни А, у коме се одвија испирање, али је доминантна акумулација
хумуса.
► Елувијални Е хоризонт испирања који се карактерише изношењем материја.
► Илувијално-глиновито-хумусни хоризонт (Bna), густ, испуцао, грудвасте структуре.
► Мање густ хоризонт (Bsa)
► Илувијални хоризонт B у коме се одвија испирање и нагомилавање материја из горњих
хоризоната
► Прелазни хоризонт BС према матичној подлози са издвајањем лакорастворних соли.
► Матична стена, хоризонт С.
► У земљишту се јасно издвајају 3 компоненте:
► Скелет (одломци стена, зрна песка) кога чине нерастворљиви и неизмењени остаци
матичне стене.
► Колоидне честице које обавијају скелетна зрна
► Земљишне поре које представљају међупросторе између скелетних зрна и земљишних
агрегата.

МИНЕРАЛНИ И ХЕМИЈСКИ САСТАВ ЗЕМЉИШТА

Осим воде и органске материје, минерални састав представља основу за развој и одржавање
биљака и њихов метаболизам. Минерални састав земљишта зависи од врсте подлоге на којима су
развијена, али и од начина распадања стена и интензитета хемијских процеса.
Минерали глина су основне минералне компоненте земљишта. Основна својства земљишта као
што су водни и ваздушни режим, бубрење, пластичност, лепљивост, вододржљивост зависе од
минерала глина у земљишту.
► Минерали се у земљишту деле на:
► Примарне минерале заостале при распадању (фелдспати, лискуни, амфиболи...)
► Секундарне минерале (минерали глина)
► Крајње продукте распадања секундарних и примарних минерала

► У земљишту се јављају све три групе минерала, али у различитим односима, а од тога
зависи и квалитет земљишта. Код генетски младих земљишта доминирају примарни
минерали, а код генетски добро развијених на седиментним стенама преовлађују
минерали глина.
► Хемијски састав земљишта је резултат трансформације минералног дела земљишта, при
чему настају различите групе једињења: минерали глине, оксиди и просте соли. Између
органских и неорганских једињења долази до различитог повезивања и стварања органо-
минералног комплекса.

ТАКСОНОМИЈА ЗЕМЉИШТА
► Основа савремене таксономије земљишта је учење о типовима земљишта
► Тип (ред) земљишта представља велику групу земљишта, једнотипно развијених под
утицајем биолошких и географских (климатских, рељефних, хидролошких) чинилаца и
4
 услова који карактеришу адекватну педогенезу. Примери типова земљишта су чернозем,
црвеница, гајњача... Тип земљишта је основна јединица систематике земљишта.
Подтип (подред) земљишта је група земљишта у оквиру датог типа земљишта, односно
прелазни облици између генетских типова земљишта (оподзољени чернозем)
Род земљишта је група земљишта у оквирима подтипа, чије су генетске карактеристике
условљене локалним условима (састав и ниво подземних вода, геолошки састав...)
Врста земљишта представља групу земљишта у оквирима рода која се међусобно разликују
по степену развитка основног земљишног процеса. На пример, у оквиру подзоластих
земљишта разликују се јако, слабо и средње оподзољена земљишта.
Подврста је група земљишта у оквиру исте врсте.
► Вид земљишта је група земљишта у оквиру исте врсте или подврсте која се међусобно
разликују по гранулометријском саставу горњих хоризоната.
► Земљишни разред је група земљишта која се образују на једнородним стенама (лесу,
кречњаку...)
► Земљишни подразред je група земљишта која се међусобно разликују по степену
пољопривредне обрађености, еродираности,

ГЕОГРАФСКИ ФАКТОРИ НАСТАЈАЊА И МЕЊАЊА СВОЈСТАВА ЗЕМЉИШТА

Под географским факторима настанка и мењања земљишног слоја подразумева се абиотичке
компоненте (геолошка подлога, клима, рељеф, хидролошки услови), биогени фактори (биљке и
животиње које живе у њему), као и антропогени утицаји.
Утицај геолошког састава манифестује се распадањем стеновите подлоге која земљишту
обезбеђује минералну материју без које оно не може постојати. Она је дакле главни чинилац
настанка земљишта свих врста и варијетета.
Под утицајем спољашњих фактора долази до распадања стеновите подлоге. Примарне стене у
минерализацији земљишта су магматске, седиментне су настале као резултат распадања, а
метаморфне метаморфозом првих или других. За настанак земљишта су најзначајнији
минерали и стене који се лако распадају , али не и растварају.
Све стене граде одговарајући минерали и њих називамо петрогеним. По постанку се деле на
примарне и секундарне. Примарни минерали су они који су формирани у време
консолидације магме и везују се за магматске стене. Секундарни се образују као производ
распадања или метаморфозе.
За настанак земљишта од највећег значаја су магматски, примарни минерали.
► Магматски минерали су у највећем обиму силикати и то алумо и феросиликати са већом
или мањом количином јона калцијума, магнезијума, натријума, калијума. Примарни
минерали су фелдспати, пироксени, амфиболи, лискуни и кварц.
► Доминантни секундарниминерали су лискуни, карбонати и минерали глина. Они су
значајни јер обезбеђују исхрану биљака биогеним елементима.

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗЕМЉИШТА
Земљиште настаје као резултат распадања стеновите подлоге у комбинацији са деловањем
живе и неживе органске материје без које земљиште не може да постоји. Њиме се називају
површински хоризонти стена који су природно измењени дејством ваздуха, воде и живих
организама и треба га разматрати као јединствен комплекс у коме се прожимају различити
елементи природне средине и одвијају различити биохемијски процеси. То је сложена
комбинација минералних и органских материја.
Геолошка подлога представља главни чинилац настанка земљишта свих врста и ватијетета.
Деловањем спољашњих фактора долази до распадања стеновите подлоге и формирања
коре распадања, а у њеном највишем делу долази до формирања земљишта. Минерални

5
 део земљишта потиче од стенске подлоге и у земљиште доспева као резултат њеног
распадања.
Према процени, у развијеном земљишту минералног карактера, матична стена може
учествовати и до 90% у земљишној маси. Улога и значај матичне стене као педогенетског
фактора огледа се у количини и механичком саставу дробине и минералошком саставу
матичних стена. За настанак земљишта су најзначајнији минерали и стене који се лако
распадају, али не и растварају. “Ту су, пре свега, минерали од којих постају минерали
глина, који су доминантна минерална компонента у земљишту. Ту се мисли на фелдспате,
лискуне и неке друге компоненте магматских стена”
► На простору Србије, могуће је издвојити различите генетске типове земљишта, а њихов
распоред условљен је деловањем основних педогенетских чинилаца у које се убрајају:
геолошка подлога, рељеф, клима, хидролошке прилике и вегетација.
► Земљишта имају особине у зависности од услова њиховог настанка, еволутивног
стадијума и утицаја антропогених фактора. На бази особина врши се и њихова типизација.
Најзначајнија својства земљишта су
► Структура и текстура земљишта
► Скелетност земљишта
► Количина органске материје
► Влажност земљишта
► Бубрење и пластичност земљишта
► Плодност земљишта
Ове особине се углавном узимају у обзир при свим класификацијама и типизацијама које се
спроводе у свим педолошким школама и међународним класификацијама. Особине
земљишта су резултат њихове педогенезе и утицаја географских, биолошких, климатских
фактора као и својстава подлоге на којој су развијена.
На простору Србије, доминантно су заступљена аутоморфна земљишта која се карактеришу
чињеницом да влагу добијају искључиво од падавина, које се на њима релативно кратко
задржавају. Према важећој класификацији (Шкорић А., Филиповски Ђ. и Ћирић М., 1985),
прву класу аутоморфних земљишта чине неразвијена или слабо развијена земљишта
(А)-С профила у оквиру које је могуће издвојити 4 типа: камењари (литосоли), сироземи
(регосоли), еолски песак (ареносоли) и колувијална земљишта (колувијум).
► Литосоли су земљишта у почетној фази образовања, која у даљем току развоја еволуирају
у друга земљишта. С обзиром на то да у њиховом саставу преовлађују фракције камена и
шљунка, одликују се оскудном вегетацијом са одликама џбунастих форми. Земљорадња на
њима није могућа, али може бити заступљено екстензивно пашњачко сточарство.
► Регосоли су земљишта која представљају рани стадијум педогенезе са преовлађујућим
фракцијама ситне земље (песак, прах, глина). Ова земљишта настају у просторима раније
изражене појачане ерозије, најчешће на падинама јаруга. Представљају изразито погодно
станиште за воћњаке и винову лозу (Фрушка Гора и десна обала Дунава између Бгд. и
Смед.).
► Ареносоли су неразвијена или слабо развијена земљишта на песковитом супстрату.
Заступљена су у равничарским теренима (Делиблатска, Рамска пешчара), а настају
процесом учвршћивања песка путем пошумљавања, најчешће багремовом вегетацијом. З
У пролећном периоду на таквим теренима је развиј. пчеларство.
► Колувијална земљишта настају акумул. претходно распаднутог и еродованог материјала у
подножју падина. Карактеристична су за терене са израженом рашчлањеношћу рељефа и
већим угловима нагиба (посебно у долини Јужне Мораве, у Врањској котлини). Користе се
у пољопривреди за производњу поврћа, дувана и лозе.
► Другу класу аутоморфних земљишта, хумусно-акумулативна, карактерише потпуно
развијен А хоризонт који у потпуности покрива матични супстрат, и у оквиру ње је могуће
6
 издвојити 5 типова земљишта: кречњачко-доломитна црница (калкомеланосол), рендзина,
хумусно-силикатно земљиште (ранкер), чернозем, смоница (вертисол).
► Калкомеланосоли су земљишта тамносиве боје и јављају се у вишим планинским
областима. Карактеристична су за кречњачке терене Источне и Западне Србије. Користе
се као шумска земљишта, а ако су под травама онда су то добри планински пашњаци.
Рендзине су развијене на растреситом кречњачком, доломитичном или лапоровитом
супстрату. Развијене су на кречњачким теренима Источне (Понишавље, Кучај, Ђердап) и
Западне Србије (Тара, Златибор, Повлен), најчешће измешане са другим земљиштима
(Динић Ј., 1997). Рендзине на лесу и лапору су претежно пољопривредна земљишта
(воћарска и виноградарска станишта), а плитке и песковите су предодређене за шуме
букве на северној и храста на јужној експозицији.
Ранкери се најчешће образују на магматским и неким метаморфним стенама силикатног
састава (гранит, гнајс, кристаласти шкриљци, серпентинити), а на простору Србије
заступљена су у брдско-планинским просторима: на Златибору, Копаонику, Маљену,
Голији, Дели Јовану (Миљковић Н., 1996). На њима су заступљени различити типови
шумске или травне вегетације.
► Чернозем се најчешће образује на лесу, лесоликим седиментима и алувијалним наносима.
Највеће површине захвата у Војводини, Мачви, Стигу и Поморављу). Ово су земљишта
високе плодности, те је продукција биљних култура на овим земљиштима веома високог
квалитета. Карактерише га интензивна пољопривредна производња са доминантним
учешћем пшенице, кукуруза, шећерне репе, сунцокрета итд.
► Вертисоли настају на терцијарним језерским глинама (неогени седименти) и
карактеристичне су за равничарске и брежуљкасто-брдске терене (200-600 m н.в.). У
Србији су заступљене у Шумадији, на Косову и Метохији, у многим котлинама (Пожешка,
Чачанска, Књажевачка, Врањска, итд.). На смоници добро успевају житарице и
индустријске културе (сунцокрет, шећерна репа).
► Трећу класу аутоморфних земљишта која настају изменом хумусно-акумулативих,
сачињавају камбична земљишта у која се сврставају: еутрични камбисол (еутрично
смеђе земљиште), дистрични камбисол (кисело смеђе земљиште), калкокамбисол (смеђе
земљиште на карбонату), црвеница (terra rossa).
► Еутрични камбисоли се јављају у условима проређених листопадних шума (гајева), па су
по томе и добила назив гајњаче. То су земљишта која су распрострањена на територији
садашњих или некадашњих храстових шума. Распрострањена су у Шумадији, Мачви,
Поморављу, Источној Србији. Њихова подлога су језерски седименти, али се јављају и на
лапорцима, лесу. Користе се као пољопривредна земљишта, али су добра станишта за
воћњаке и шуме храста.
► Дистрични камбисол настаје на силикатним матичним стенама брдско-планинских терена,
надморске висине 500-1100 m. Најчешће су под лишћар. или мешов. вегетацијом.
► Калкокамбисол је развијен на карбонатној основи, тј. на чистим кречњацима и
доломитима те представља нераств. део кречњака (резидиум). Веома су заступљени на
територији Источне Србије. Сматрају се реликтним земљиштима која су формирана у
другачијим природним условима. Дебљина им ретко прелази 60 cm, а чести су и пробоји
стеновите основе, што смањује могућности интензивне пољопривредне производње.
► Црвеница, као што се из назива може закључити има изразито црвену боју, а заступљена је
на карбонатним стенама које се налазе на територији где влада топла и сува клима
(медитеран. клима). У континенталном делу Србије, јавља се као реликтна творевина.
Природни услови на црвеници погодују расту макије, али и неким листопадним
заједницама, ливадама и пашњацима. С обзиром на то да су оне једине плодне и обрађене
површине у красу, њихова важност као природног услова је немерљива. На црвеници
добро успева в. лоза, дуван.
7
► Четврту класу аутоморфних земљишта, елувијално-илувијална, карактерише елувијација
(премештање, испирање) честица глине, катјона калцијума и магнезијума и хумусних
колоида из горњих делова профила и њихово премештање и илувијација (таложење) у
доњим слојевима. С обзиром на то да овакво премештање не захвата исту врсту састојака
у свим земљиштима, на основу материја које су премештене издвајају се: илимеризовано
земљиште (лувисол, псеудоподзол), подзол (пепељуша) и смеђе подзоласто земљиште
(бруниподзол, семиподзол) (Миљковић Н., 1996).
► Лувисол је везан за хумидне просторе, а у нашој земљи је распрострањен у Западној
Србији, Косову и Метохији, у појасу од 200-1000 m. Ова земљишта настају на невезаним
седиментима (језерски седименти, речне терасе) у условима влажне климе са количином
падавина већом од 700 mm. Представљају подлогу за добро напредовање букових и
мешовитих шума, али и за гајење житарица, репе, винове лозе.
► Подзоли се јављају у условима влажне и хладне климе, а на територији Србије су локалног
распрострањења (изнад 900 m). Образују се на кварцним песковима, рожнацима,
филитима и микашистима. Услови су повољни за егзистовање четинарских шума смрче и
бора, али и листопадних чије су састојине буква и бреза.
► Бруниподзол је сличних карактеристика подзолу, али се одликује изразитом смеђом бојом.
По основним карактеристикама налази се на прелазу између подзола и дистричног
камбисола, а на територији наше земље заступљено је на Родопским планинама,
Копаонику, Голији. Услови су погодни за четинарске, ређе листопадне шуме.
► Ред хидроморфних земљишта обухвата све творевине које показују повремено или трајно
прекомерно влажење. Прекомерно влажење земљишта настаје као резултат деловања
једног или више фактора:
► високог сталног или сезонског нивоа подземних вода (водно-земљишна хидрогенизација)
► површинског задржавања атмосферских падавина или изостајања њиховог отицања у
земљиште или низ падине (површинска или атмосферска хидрогенизација)
► комбинације водно-земљишне и атмосферске хидрогенизације
► периодичног гомилања воде у земљишном слоју на водонепропусним слојевима (унутар
земљишна хирогенизација)
► периодично плављење на речним алувијалним и језерским равнима (алувијална
хидрогенизација)
► стална засићеност земљишта у условима делти, мочвара, морског и језерског приобаља
(барска хидрогенизација)
► периодична засићеност земљишта на пиринчаним пољима.
► Хидроморфна земљишта се могу поделити у четири класе: епиглејна, хипоглејна,
флувијатилна и флувијална, тресетна. Свака од ових класа обухвата више различитих
типова земљишта.
► Епиглејна земљишта се одликују постојањем глиновитог слоја на дубини 30-40 cm који
има функцију хидроизолатора, односно задрживача воде изнад себе. Унутар ове класе, у
зависности од чињенице да ли се задржавање воде манифестује стално или повремено,
издвајају се два типа земљишта: псеудоглеј (параподзол) и стагноглеј.
► Псеудоглеј је променљиво влажно земљиште са јасним издвајањем влажне и суве фазе
током године. Матична стена на којој се одвија генеза псеудоглеја има најчешће два слоја:
површински пропустљиви слој представљен алувијалним наносима (песак, шљунак), и
нерастворљиви глиновити слој који се најчешће налази на дубини од 40 cm. Остали
неопходни природни услови за настанак псеудоглеја су: око 700 mm падавина са
максимумом у пролеће и секундарним максимумом у јесен, сува лета; надморска висина
терена до 500 m. На простору Србије јављају се у западној Србији, Метохији, Кључу,
Неготинској крајини, западном Поморављу. Представља добру подлогу за шуме цера,
храста и граба, букве.
8
► Стагноглеј настаје на заравњеним теренима или благим негативним облицима рељефа
(депресијама) уз стално присуство стагнантних вода, тј., трајног задржавања воде.
Настањена су барском вегетацијом, а то за последицу има акумулацију органске материје
и формирање тресета.
псеудоглеј

► Хипоглејна земљишта настају у негативним облицима рељефа (депресијама), на

теренима где вода стагнира у облику бара или језера, као и у ритовима са повременом
површинском и стално високом подземном водом. У таквим природним условима добро
напредује хидрофилна флора, чијим распадањем настаје знатна количина органске
материје. Ниво подземних вода представља основни фактор у издвајању типова земљишта
која припадају овој класи: еуглеј (мочварно-глејно земљиште), семиглеј и амфиглеј.
► Еуглеј представља трајно влажно земљиште заступљено у Војводини, Мачви, Посавини,
Колубари, Поморављу, Стигу и др. Настају у високо минерализованим водама, а богата су
хумусом. У циљу развоја пољопривредне производње на овим земљиштима, неопходно је
извршити адекватне мелиорације (спуштање нивоа подземне воде прокопавањем канала).
Пружају добре природне услове за раст хидрофилне вегетације, те на њему добро успевају
јова, храст лужњак.
eуглеј

9
► Семиглеј по основним карактеристикама представља прелаз између аутоморфних и
хидроморфних земљишта. Најчешће се налазе у средишњим деловима полоја, на теренима
са дубином подземних вода 80-100 cm. Погодна су за раст ливадских трава, па се зато
називају и ливадска земљишта. Разоравањем дају добра пољопривредна земљишта.
► Амфиглеј настаје на старим акумулативним речним и језерским терасама.
► Флувисоли и флувиоглејна земљишта настају на површинама које су плављене
(алувијалне, инундационе равни), непосредно уз речне токове. Одликују се изразитом
слојевитошћу која је условљена честином и интензитетом поплава. Поплаве зависе од
карактеристика речних режима и на различитим речним токовима настају у различитим
периодима године. Висок ниво подземних вода на оваквим теренима представља важан
фактор формирања основних каратеристика ових земљишта. Природни услови који
постоје на алувијалним равнима река погодују развоју хидрофилне вегетације, али и
разним врстама ливадских трава. У класи флувијалних и флувиоглејних земљишта, према
њиховом месту појављивања на алувијалним равнима, издваја се три типа земљишта:
алувијална земљишта (флувисол), алувијално ливадска земљишта (ливадска црница,
хумофлувисол) и алувијална ритска земљишта (ритска црница).
флувиглеј

10
► Флувисол (рецентни речни нанос) је земљиште формирано изливањем речних токова у
виду поплавних таласа. С обзиром да настају у приобалним деловима алувијалних равни
одликују се слојевитошћу и крупнијим гранулометријским саставом.
► Представљају добру подлогу за опстанак хидрофилне вегетације (топола, врба, јова), а
налазе се у свим алувијалним равнима већих водотока на територији Србије: Дунава, Саве,
Тисе, Тамиша, Мораве, Дрине, Колубаре итд. Веома су погодна и плодна за
пољопривредну производу.
► Хумофлувисол настаје у средишњим деловима алувијалне равни, мање су изложена
трајању поплавног периода од претходног типа, а више зависе од атмосферског и
подземног режима воде. Представља виши еволутивни стадијум флувијалних земљишта у
односу на флувисол, са нешто вишим садржајем хумуса који настаје распадањем
претходне ливадске и шумске вегетације. Ова земљишта су заступљена у алувијалним
равнима свих, а нарочито већих речних токова: Дунава, Саве, Тисе, Тамиша, Мораве,
Дрине, Колубаре, али и у већим котлинама. Испуњавају добре природне услове за
насељавање травном вегетацијом.
► Ритске црнице настају на теренима на којима су испуњена два услова: стагнирајућа вода и
претежно барска вегетација. Током читаве године доминантно је издизање и спуштање
нивоа подземних вода, те се услед добре влажности јављају рогоз, трска и шевар. С
обзиром на бујање ове вегетације, јасно је уочљив прираст и акумулација органске
материје, те и нешто већа количина хумуса у односу на претходна два типа. С обзиром да
се јављају поред речних токова и стајаћих вода (језера и бара), код нас на простору
Панонске низије, веома су погодна за пољопривредну производњу.
► Тресетна земљишта настају таложењем органских остатака хидрофилне вегетације у
барама, језерима или мочварама и њиховим разлагањем под анаеробним условима. На
простору Србије заступљен је на Власинском језеру, код Делиблата у Банату, на Пештеру.
Осим специфичних услова настанка, тресет има значај и веома важног ресурса. Према
условима и начину постанка, ова класа земљишта се дели на: планохистосол (барски или
ниски тресет), акрохистосол (маховински или високи тресет) и прелазни тресет.
► Барски тресет настаје у делтама, језерима, вештачким акумулацијама, мочварама,
старачама, као резултат веома бујне барске вегетације (трска, шевар, јова, врба). Веома је
распрострањен у Војводини (ритови), на Власини, поред Мораве, Дрине, Колубаре и
речних токова са израженим меандарским коритима и фосилним флувијалним облицима.
Дебљина тресета може бити различита (од неколико центиметара до неколико метара), а
условљена је временом еутрофизације.
► Маховински тресет настаје на планинама, у природним условима са већом количином
падавина, повећаном влажношћу ваздуха и ниским температурама ваздуха. Ове тресаве
постоје планинама са повећаном влажношћу, на Дивчибарима, Голији, Тари, Мокрој Гори.
► Прелазни тресет има особине и једног и другог типа тресета.
► Ред халоморфних (gr. halos-so) земљишта заступљен је у условима суве степско-
континенталне, полупустињске и пустињске климе. Од осталих природних услова за
њихову генезу је неопходан висок ниво подземних вода повећане минерализације. Ово
условљава да вода на површини испарава, а заостају соли које се таложе, кристалишу и
мењају природне услове на површини и у самом земљишту. Овај ред обухвата три типа
земљишта: солончак, солоњец, солођ и слатинаста земљишта.
► Солончак се карактерише присуством соли у земљишту у количини која онемогућава
нормалан прираст биљне масе. Распрострањена су у Бачкој, Банату, али и на Косову.
Сматра се да је солончак у Војводини настао заслањивањем чернозема или ритске црнице.
Коришћење овог типа земљишта за потребе пољопривреде постаје могуће уз веома
сложене техничке мелиорације, али и биолошке методе.

11
► Солоњец је најраспрострањеније халоморфно земљиште у Војводини, а настаје испирањем
солончака или заслањивањем земљишта. Матична стена наших солонеца најчешће је лес.
► Солођ представља земљиште са најмањим садржајем соли. Генеза овог типа земљишта
условљена је расољавањем солоњеца, а фактори који доводе до смањења количине соли
могу бити промена нивоа подземних вода или поплавне воде које испирају површински
слој. Због честог и знатног испирања садрже мали садржај хумуса, те се одликују и
смањеном плодношћу (смањеном пољопривредном функцијом).
► Слатинаста земљишта настају као последица промене нивоа подземних вода најчешће
антропогеним утицајима. Посебно су распрострањена на територији Војводине, а настала
су као резултат изградње хидроелектране Ђердап, али и повећаним обимом наводњавања
► За разлику од наведених земљишта која се јављају на територији наше земље, постоје и
бројни други типови земљишта која настају у природним условима који нису
карактеристични за наше поднебље. Ту се мисли на вулканска земљишта, као и земљишта
поларних, пустињских и тропских области.
► Вулканска земљишта су формирана на материјалу који настаје као продукат вулканских
ерупција: лави и пирокластичном материјалу.
► С обзиром на то да су области под јаким деловањем вулкана веома густо насељене, јасно
је да се вулканска земљишта одликују добром плодношћу.
► Земљишта поларних области се одликују залеђеношћу током већег дела године, због чега
се називају и стално замрзнуто земљиште (тјел). Дебљина стално замрзнутог земљишта се
креће од неколико десетина центиметара, а на Вајгачу и до 500 m.
► Земљишта аридних области (сувих степа, полупустиња и пустиња) одликују се смањеном
количином производње биљне масе и незнатном акумулацијом хумуса. Просечна
количина падавина у овим областима варира од 40 до 400 mm/god што условљава
смањење плодности и повећање количине салинизације
► Земљишта тропских области настају у условима топле и веома влажне климе, односно на
местима где су испуњени сви неопходни природни услови за прираст биљне масе.
► У последње време, услед пораста антропогених утицаја на животну средину, настају и све
су раширенија антропогена и техногена земљишта.

12