Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Filozofski fakultet Novi Sad

Univerzitet u Novom Sadu
Katedra za filozofiju

Seminarski rad iz predmeta Etika 2

Tema:
Ničeova kritika morala

Student Mentor
Dragana Lišanin Stanko Vlaški
Novi Sad
2015.

1
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Sadržaj

• Apstrakt, ključne reči......................................................................................... 3

• Uvod...................................................................................................................4
• Pojam morala – prevrednovanje svih vrednosti............................................4 - 7
• Večno vraćanje istog – preokretanje metafizičkih pojmova........................7 - 11
• Završna razmatranja ........................................................................................12

2
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Apstrakt:
Autor u radu nadstoji da prikaže radikalnu kritiku morala i postojećih hrišćansko-moralnih
vrednosti iz Ničeovog ontološkog ugla. Pored toga, sadrži tezu o prevrednovanju svih dosadašnjih
vrednosti iza čijih određenja stoji pojam volje za moć. Kroz rad se provlači veza o međusobnim
sličnostima i razlikama sa duhom helenske misli, čiji centar zauzima Aristotelovo određenje
prirode. Cilj je da se prikaže Ničeova ideja o oslobađanju prave prirode čoveka od tradicionalnih
nametnutih formi.

Ključne reči:
Niče, moral, volja za moć, dobro, zlo, nihilizam, sloboda, istina, physis;

3
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Uvod

Kritika morala i moralnih vrednosti zauzima jedan od najbitnijih delova Ničeove filozofske
misli. S obzirom da potiče iz protestantske porodice, gde je pitanje morala na jako visokom nivou,
ipak se odlučio na to da se trgne iz lanaca dogme i baci sumnju na dosadašnje hrišćansko-moralne
vrednosti. U cilju oslobađanja čoveka i njegove prirode od nametnutih zabluda, Niče vrši kritiku na
svojevremenska određenja božanskog otelovljenog morala. Ničeova filozofija je u biti
egzistencijalistička, te se sve zasniva na volji, tačnije, na volji za moć koja se manifestuje kao
kritika metafizike u duhu preovladavanja moderne interpretacije stvarnosti. Naime, iako želi da se
oslobodi temeljnih predpostavki moderne metafizike, on stvarnost naposletku tumači preko
metafizičkog pojma volje. Dakle, u njegovoj metafizici postoji jedna ambivalentnost koja stvara
osnov za opozitno mišljenje. Moral u Ničeovoj filozofiji je shvaćen kao autoritativna greška
mnogih filozofa. Stoga, počeo je da promatra sa skeptičkog stanovišta poreklo moralnosti, ili, kako
on sam kaže moralnih predrasuda. Njegova celokupna misaona kritika se sastoji iz pronalaženja
uzroka nastajanja moralnih vrednosti, moralnih (ne)istina, postojećih definicija dobra i zla i
stavljanja čoveka u centar zbivanja kao usamljeno biće koje vapi za slobodom. Najzad, kao rešenje
uvodi pojam nadčoveka definisanog kao superiorno biće vođeno snagom slobodne volje - volje za
moć.

Pojam morala – prevrednovanje svih vrednosti

Pojam morala u Ničeovoj filozofiji predstavlja reakciju protiv tradicionalnih principa

moralnosti koji prema njegovom mišljenju proizvode lažan svet nedostupnosti i besmislenosti.
Čitav model postojećih moralnih vrednosti predstavlja jednu korisnu zabludu, degradaciju i
samouništenje viših priroda.1 Pojam morala Niče označava slično kao Sokrat i Kant, a vezuje ih
karakter čoveka koji se izdvaja iz tradicionalnosti.Moral je, kako misli Niče, „volja za poricanje
života“2, potajan nagon uništavanja, načelo propadanja, umanjivanja, klevetanja, početak kraja.
Prema Ničeovom mišljenju, čitavu povest moralnosti treba preispitati, pošavši od samih okolnosti iz
kojih su nastale, takoreći, pogledati moral drugim očima. Niče razume moral kao princip
individualnosti koji proističe iz običaja. Pored toga, on ne uvodi u razmatranje posledice dostignuća
filozofije nemačkih idealista, stoga, ne možemo jasno odrediti na koju vrstu moralnosti misli.

1 Niče, F., “Volja za moć”, Dereta, Beograd, 2003., par. 400-403

2 Niče, F., “Rođenje tragedije”, Dereta, Beograd, 2001., str. 43

4
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

U jednom trenutku govori o etičkim problemima vremena u kom su etika i običaji bili
neodvojivi, već u drugom promatra modernu građansku epohu uspostavljenu na drugačijim
temeljima moderne evropske kulture.3 Niče razlikuje tri epohe moralnosti, a to su, pred – moralna,
moralna i izvan – moralna. Predmoralnu epohu odlikuju vrednosti delanja koje se ogleda u
posledicama, dok moralnu definiše namera. Izvan moralna, pak, razume moral kao odbacivanje
potrebe za svrhom, jer je svrha pre propratna pojava nekog zbivanja, nego uzrok. Sokrat ima veliku
ulogu u kreiranju stava intelektualizacije. Osnovni Ničeov stav po tom pitanju jeste da po sebi ni
jedan moral nije pogrešan. Problem leži u preovladavanju jednog morala i njegovog nametanja.
Dakle, Niče se nosi mišlju da treba preispitati sve dosadašnje moralne vrednosti, odnosno potrebno
je njihovo prevrednovanje.4 Prevrednovanje svih vrednosti proizilazi iz principa procenjivanja
života, odnosno volje za moć (Wille zur Macht). Potrebu da “slomi” i obezvredi vrednosti na koje je
čovek do tada bio ponosan, pronašao je u istoriji morala engleskih psihologa koji su pojam dobra
doveli do zablude kojoj su prethodili korist, zaborav i naposletku navika. Nije se složio sa ovakvom
odredbom pojma i suda dobra, jer pojam dobra ne potiče od onih kojima se dobrota ukazuje.5
Problem postizanja istine može nas odvesti u neku vrstu skepticizma, čak, nihilizma6, međutim,
kako Niče navodi, naša verovanja imaju veliki uticaj na naš svet. Niče je ozbiljno sumnjao da
želimo da živimo u svetu u obliku nihilizma. Iz njegove perspektive, ako nas filozofija ne može
odvesti do istine, naša verovanja mogu, jer oblikuju svet u kom se nalazimo. On vidi filozofiju kao
pokušaj da se postigne određeni efekat pronalaženja stvarnosti onakva kakva jeste i da se objasne
stvari prirode. U slučaju prevrednovanja svih vrednosti, ključni korak jeste obezvrediti tradicionalne
temelje istih. Niče se služi brojnim sredstvima kako bi uspeo u svom poduhvatu pokopavanja
licemerja i protivrečnosti u moralnim vrednostima. Njegova ideja je da pokaže gde leži problem
sukoba starih postulata i viših vrednosti. Postavlja se pitanje šta se očekuje posle procesa
obezvređivanja i da li se rezultat odražava individualno ili uopšte na celo društvo. Ničeov pojam
morala obiluje suprotnim semantičkim strukturama. Njegova kritika morala je neobična i sadrži
opise stavova o aporetičkim strukturama moralno – etičkog fenomena i zasnivanja moralističkog
trans moralizma. Njegova metoda nije izvorno filozofska, delom sadrži metode pozitivnih nauka i u
biti je estetska.

3 Rajković, M., “Pojmovi morala i herojstva u Ničeovoj filozofiji”,ARHE, Novi Sad, god. 8, br 15, 2011., str. 78
4 Niče, F., “Genealogija morala", "S one strane dobra i zla”, Dereta, Beograd, 2003., I pogl., str. 3
5 Isto, pogl. I, str. 6
6 Reč nihil u nihilizmu označava ništavnu vrednost. Nihil – lat. Ništa. Prema Ničeovom mišljenju, život u
tradicionalnoj metafizičkoj filozofiji, je imao ništavnu vrednost u smislu u kojem je on obezvredjivan i porican. U
obezvredjivanju se uvek polazilo od nadčulnog sveta, vrednostima viših od života (Bog , dobro, istinito, lepo). U tom
smislu život postaje nestvaran, predstavlja se kao privid. Niče nije izmislio nihilizam, samo mu je dao formu.

5
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Ne sadrži receptivnost za ontološku podlogu praksisa i moralnog delanja.7 Prevrednovanje

svih vrednosti predstavlja vrstu ponavljanja klasičnog ideala. Ponavljanje je, zapravo, ponovno
aktuelizovanje mogućnosti kao mogućnosti, kako taj pojam određuje Hajdeger u Bivstvovanju i
vremenu, očito tada pod značajnim uticajem samog Ničea. Najveći Ničeov istorijski primer
prevrednovanja se odrazio na hrišćanskim oblicima moralnosti baziranim na metafizičkim
pretpostavkama. Ničeov konflikt sa hrišćanskim načelima se odnosi na hrišćansko definisanje
morala, koje je u osnovi, prema njegovom mišljenju bilo ropskog karaktera.

Naglašavanje poniznosti i sažaljenja, kao i ukidanje prava izražavanja slobodne volje činilo
je etiku hrišćanstva odviše dekadentnom, te je iz takvih razloga dobila epitet ropske moralnosti.
Ropski moral je preovladao i ideje ravnopravnosti uzele su maha u političkom životu. Rađaju se
socijalizam i liberalizam, a Niče posebno negoduje političku filozofiju anarhizma, budući da
anarhizam zagovara najviši stepen ravnopravnosti i jednakosti. Niče tvrdi da se religijski moral
zasniva na imaginarnim fikcijama i da razlog tome leži u odbacivanju realnosti i prirodnih stvari.
Niče tezu obezvređivanja gradi na osnovu odbijanja drugog sveta. Tako će da je osnuje na
predpostavci da ne postoji dobronamerni svemoćni kreator koji prožima realnost određenim
vrednostima. Ako bog (kreator) postavlja vrednosti u svetu, onda sve subjektivne procene ljudi
predstavljaju distorziju stvarnosti. U hrišćanstvu, Bog jeste i ostaje zakonodavac ljudskog
običajnosnog sveta, kao i potonja osnova i paradigma delatnosti. Čovek ima osnovnu nomofilatičku
ulogu, jer se stara o čuvanju i primenjivanju zakona, ali poseduje i izvorno ljudsku mogućnost
nomomahije kršenja zakona i borbe protiv zakona. Istupanje čoveka iz raja u povesni proces
započinje prvim nomomahičkim činom Adama, čime ljudski rod stiče božansku mogućnost
razlikovanja dobra i zla. Na paradoksalan način taj nomomahički čin nužni je uslov nomotezijske
moći. Treba raspraviti pre svega perspektive Ničeove zamisli. Niče ne ograničava kritiku na moral,
već je proširuje na religiju i socijalno-istorijske teorije. Znači, nije samo u pitanju Hrišćanstvo i
utilitaristički moral. On smatra da se svi normativni sistemi koji se manifestuju u vidu uloge
povezuju sa pojmom “moral”. Karakteristike i vrednosti normativnih sistema znatno variraju tokom
vremena.8Svi imaju normativne komponente u smislu da predpostavljaju posebne metafizičke i
empirijske tvrdnje o istini i sistemu interesa ljudi. Neki poseban moral je predmet Ničeove kritike.
Njegovo viđenje hrišćanstva se uglavnom sastojalo u misli da je obilovalo licemerjem i da nadstoji
da ljude pretvori u robove.

7 Perović, A., M., “Eethos i “Blonde bestie”, Aporetika Ničeove kritike morala”, ARHE, Novi Sad, VIII,15/2011,str. 4
8 Joisten, K., "Die Uberwindung der Anthropozentrizltat durch Friedrich Nietzsche", Wurzburg, 1994. str 16-20

6
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Religiju vidi kao nekog predatora koji proganja svoj plen i besramno ga eksploatiše.

(...) "Ali šta tu još pričate o plemenitijim idealima! Pomirimo se s činjenicom: pobedio je
narod — ili 'robovi', ili 'puk', ili 'stado', ili kako god hoćete to da zovete — ako se to desilo
posredstvom Jevreja, pa dobro! Tako nikad jedan narod nije imao veću svetskoistorijsku misiju.
'Gospodari' su uklonjeni; pobedio je moral prostog čoveka”.(...)9

Dakle, ljudi veruju, ne zato što to žele, već iz straha da ne veruju, i sve to u cilju spasenja
od večnog ognja, odnosno, pakla. Važno je napomenuti da Niče nije demantovao Boga. Ne, on je
samo rekao da je Bog mrtav10 i da su ga ljudi ubili svojim beskonačnim zahtevima. Verujući da je
Bog nepogrešiv, bez mana, nadaleko su preterivali u svojim molitvama i zahtevali “božansku
pravdu”. (...)” Najnepošteniji smo prema svom bogu: on ne sme da greši”.(...)11 Jedna od osnovnih
misli njegove filozofije kroz koju on posmatra čoveka, svet i njihovu interakciju, jeste upravo smrt
boga. Bog je za njega simbol natprirodnog (Übersinnliche), beživotnog sveta. On je simbol
vladavine metafizičkih, moralnih religioznih, političkih i drugih vrednosti nad životom. Nihilistički
stav “bog je mrtav” ima stav i karakter u smislu rušenja starih tablica vrednosti, normi i pravila i
uspostavljanja noveih. Ono što Ničea zanima jeste jedan protupokret koji on vidi u volji za moć u
odnosu na dosadašnje vrednosti. A to postiže prevrednovanjem svih dosadašnjih vrednosti koje
proizilaze iz principa procenjivanja života. Niče želi da svrgne poimanje i laž koju religija
propoveda. Ljudima se daje lažan svet, lažna nada, priča se o nekom svetu, onom iza realnosti koji
još niko nikada, uslovno rečeno živ nije video. U osnovi svega ovoga je zapravo ležao jedan
ogroman strah koji se nastanio među ljudima i uskratio im slobodu i mir. Hrišćanska etika je za
Ničea opipljivi oblik moralnog univerzalističkog i ravnopravnog zahteva, tako da prema njegovom
shvatanju, moral i osećanja su usko povezani. Moralna snaga izaziva u nama izvesne emocije. Na
primer, za kršenje moralnog imperativa, osećaj krivice nastaje kao posledica potrebe za kaznom.
Važno je pak saznati proces ugrađivanja morala u ljude, odnosno kako to postajemo moralni, kako
stičemo moral. Niče govori o tradiciji morala,onoj koja se odnosi na dečije oponašanje starijih. 12

Večno vraćanje istog – metafizičko preokretanje pojmova

U tradicionalnoj filozofiji Sokratov stav “spoznaj samog sebe” za Ničea označava preokret u
shvatanju čoveka. Čovek spoznaje samog sebe i svet u kom živi logičkim instinktom.
9 Niče, F., “Genealogija morala”, “S one strane dobra i zla”, Dereta, Beograd, 2003., str. 67, par. 9.
10 Hajdeger, M., "Šumski putevi”, PLATO, Beograd, 2000., str 167
11 Niče, F., “Genealogija morala”, “S one strane dobra i zla”, Dereta, Beograd, 2003., str. 31, par. 65a
12 Niče, F., “Zora: Misli o moralnim predrasudama”, Dereta, Beograd, 2005., I knjiga, aforizam 34

7
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Svesno u potpunosti preovladava nesvesno i tako logika i moralni ideali postaju osnovno
merilo života. Ove ideale, Niče nalazi u natčoveku koji postavlja nove vrednosti i on je rezultat
volje za moć. Ničeova kritika metafizike, kao način preovladavanja moderne interpretacije
stvarnosti na neki način priziva svojevrsni povratak Grcima. Nazire se veza između Ničeovog
pojma volje za moć i grčkog pojma physisa koji je najpotpunije iskazan kod Aristotela. Aristotelov
pojam physis-a se samo sporadično javlja u Ničeovim spisima, ali povezanost iznetih određenja
njegove filozofije baca novo svetlo na prirodu njegove kritike moralnih vrednosti. Najpre, glavno
težište je Aristotelov pokušaj da ontološki problem reši tako što stavlja u centar svoje metafizike
pojmove physis, techne, energeia, dynamis. Reč je o pojmovima koji su relevantni za Ničeov
osnovni pojam volje za moć iz kojih on izvodi moralne fenomene. Dakle, radikalni preokret
platonizma čiji sistem Niče želi da prevaziđe može se osvetliti ukoliko se u njegovom pojmu
prirode uoče važne crte grčki shvaćenih pojmova physis-a i zoea-e.13Potrebno je ukazati da pojam
prirode kod Ničea upravlja tumačenjem realnosti što doprinosi njegovom zalaganju za životom u
skladu sa prirodom, ili životom u istini.

Kod Aristotela je karakteristično to da on strukturu techne-a kao vrste proizvođenja koristi

kao prototip za svoju ontologiju.14 Aristotel suštinu prirode izlaže u skladu umetničkog
proizvođenja i u isto vreme umetnost određuje kao usavršavanje physisa (kao mimesis). Ljudsko
delovanje treba da bude u skladu sa prirodom što implicira ispoljavanje prave prirode kao
stvaralačke sile koja se odražava kroz ljudske aktivnosti. Niče tvrdi da prvu prirodu treba otkriti
pomoću filozofske intuicije. Ničeov stav o radikalnom obrtu u svetu helenske filozofije spontano
obuhvata ideju mitološkog shvatanja vremena i povesti. On obrće ideju umske slobode u ideju
instinkta slobode. Time govori da se moralna svest kao i moralna savest ne rađaju iz ispravljanja
bitka, nego se postavljaju kao mesta uzvišenog egzistencijalnog osporavanja naturalizma. Od
Sokrata potiče zamka zapadne filozofije koja podstiče na sumnju.15 Eugen Fink govori da su kod
Ničea zastupljene dve vrste saznanja, a to su ontičko i kategorijalno saznanje i sa druge strane
intuitivno saznanje bivanja.16 Forme stvaralačke prirode, najpre imenovane kao dionizijske,
proizvode vrednosti moralnog delovanja. Iz samog života rođene vrednosti predstavljaju održanje,
uvećanje i razvoj. Vrednosti su produkti samog života kao “velikog uma tela”, a ne postojeće
moralne činjenice nepristrasnog dijalektičkog uma.
13 Hajdeger, M., "Šumski putevi”, PLATO, Beograd, 2000., str. 163-208
14 Fink, E., “Osnovni fenomeni ljudskog postojanja”, Nolit, Beograd, 1984.str. 202-203
15 Perović, A., M., “Eethos i “Blonde bestie”, Aporetika Ničeove kritike morala”, ARHE, Novi Sad, VIII,15/2011,str.
12 -13
16 Fink,E., “Osnovni fenomeni ljudskog postojanja”, Nolit, Beograd, 1984. str. 202

8
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Tvorevine volje za moć afirmišu same sebe i donose mogućnost ovekovečenja, uslovljavaju
razvoj jednog novog života i rušenja starih vrednosti. Moć afirmacije Niče predstavlja u slici boga
Dionisa i Arijadne. Dionis jeste večnost nastajanja, koji za predmet uzima sebe. Upravo zato što je
vlastiti predmet afirmacije, on na taj način predstavlja večno vraćanje istog. Dionis je lavirint
nastajanja i afirmacije, ali samo ukoliko je njegova afirmacija i sama afirmisana od Arijadne,
njegove verenice. Ove dve afirmacije obrazuju moć afirmacije u celini. U tom smislu, afirmacija ne
znači prihvatanje čoveka dosadašnjih vrednosti, već stvaranje natčoveka kao novog oblika života.17
Moral gospodara pretstavlja afirmaciju života a moral roba je reakcija slabih ljudi na jake i
manifestuje se zalaganjem za jednakost. Njeno poreklo je u zavistislabih prema jakima. Moral
slabih je u postsokratovskom društvu nadvladao moral jakih koji Niče povezuje sa Dionisovim
principom. Niče se zalaže za ponovno rođenje Dionisa. Nihilizmu je cilj natčovek koji u
opštimruševinama životu kaže da. To je onaj koji neće da se odriče ovozemaljskog života zarad
nekog drugog. Po Ničeu postoje dva tipa ljudi, a to su jak i slab čovek. Oni su u stalnom sukobu
koji se ispoljava kao sukob manjine i većine.

Ljudi jake volje su manjina i odlikuje ih izuzetna životna snaga za razliku od slabih koji
propovedaju moral jednakosti, demokratiju, logiku. Niče se fokusira na neverstvo na Zemlji, na
askezu i preziranje tela, što pokazuje njegov raskorak između onostranog i ovozemaljskog, odnosno
između duha i tela. Ničeov natčovek predstavlja bekstvo iz stega i prevazilaženje granica između
duha i tela. Ideja je da hoćemo sami sebe i da zapovedamo nad svojom vlastitošću. Njegovo večno
vraćanje istog označava neprestano prevazilaženje. Cilj je da se volja za moć stalno uvećava i tako
ne bude sklona podređivanju natprirodnom svetu. Time Niče vrši vraćanje čoveka od tuđeg
hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode. To onda ukazuje da Niče suštinu čoveka određuje kao
reaktivno postojanje. Ničeova zamisao zapravo jeste da čovek ustvari treba da želi svoju propast, jer
bi jedino tako uspeo da prevaziđe sebe.18 Niče govori da svaki odabraniji čovek instiktivno teži da
dotakne dno gde će konačno pronaći izlaz i spas od mnoštva i gomile. 19 Do sada je čovek živeo u
zabludi i senci onoga što je odavno mrtvo i beživotno. Niče misli da su raniji filozofi bili zaslepljeni
onostranošću. Čovek se kroz istoriju odražava kao paradoksalno biće i taj raskorak se ogledao u
dvema krajnostima, biološke tajne i težnje ka transcedenciji. To onda znači da je život življen
između smisla i besmisla. Pravednost je najviši oblik volje za moć koja ima za cilj vladavinu nad
Zemljom.

17 Niče, F. “Dionisovi ditirambi”, pesma “Slava i večnost”, Grafos, Beograd, 1988., str. 35
18 Niče, F., “Volja za moć”, Dereta, Beograd, 2003., paragraf 1001, str. 466
19 Niče, F., “Genealogija morala”, “S one strane dobra i zla”, Dereta, Beograd, 2003., str. 18, par. 26

9
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Pojmom pravednosti, Niče vrši prevazilaženje dosadašnje perspektive u tumačenju sveta i

čoveka. Na taj način, stvaraju se nova gledišta. Moral je za Ničea predstavljao rezultat prevrtanja
nagona. Čovek je određen kao pripitomljena životinja podređena moralu koja otupljuje strasti. Na
taj način čoveku se uskraćuje pravo na odgovornost i mogućnost da napravi odvažna dela i podvige.
Niče je naglašavao nužnost odvraćanja od inteligibilnih shema idealnih, transmundalnih delova
morala. On se ovde drži glavne misli da se metafizički, nihilistički stav prema realnosti uvek rađa
kao rezultat opadanja životne moći, odnosno da je filozofski uslovljen. Metafizičko – teološka
koncepcija sveta podrazumeva natčulni svet, svet večnih suština i vrednosti. 20 Svi ideali metafizike
koji se odnose na vodeće vrednosti evropske kulture ispostavljaju se kao idoli (u Bekonovom
smislu definisanja idola) koji nesvesno projektuju realnost poželjnosti. One fundamentlno služe
životu radi samog sebe, a to onda otkriva uzroke razotkrivanja tih idola koji su karakteristični za
naše vreme. Razočaranje prema Ničeu se događa zato što nije prepoznalo da su ti idoli samo fikcije
uma, a ne otkrića suštinskih aspekata realnosti. Pojam razočaranja znači kriza morala, po Ničeu,
nihilistička vrsta nazvana NE – volja, paraliza volje koja je praćena izraženim osećanjima apsurda i
uzaludnosti svega.

Svojevrsna dekonstrukcija idealističkog metafizičkog diskursa koji se sprovodi kao

genealogija morala poseduje izvesne crte psihologije morala. Ona suštinski zavisi od Ničeove
ontologije, jer se genealogija temelji na već otkrivenoj metafizičkoj istini što omogućava da se
pojam morala shvata kao vrsta simptoma. I ako je svaki život volja za moć, svaki se ispoljava isto.
Tako se genealoška dominantna kultura Zapada tumači kao tvorevina reaktivnih sila. To prema
Ničeu znači istina prirode, stvaralačko – afirmativna snaga i da se volja preusmerava ka unutra.
Međutim, Niče, kao protivnik metafizike hoće da istrgne sam koren ontologije. Ovime se Niče
vraća kručnoj koncepciji vremena kakvu su imali i antički grci. Volja za moć samo istražuje oblike
koji su prikladni njenom potvrđivanju. Taj izbor je slobodan i neuslovljen poput igre umetničkog
genija. Zbog toga Niče daje izuzetno mesto umetnosti. Metafizička istina je odraz sveta nezavisnog
od čoveka. Umetnost, kaže Niče, nam treba da ne bismo propali od istine. Umetnost je
predstavljena kao reakcija na dekadenciju religije, morala i filozofije. Stoga, umetnik ne sme da vidi
stvari kakve jesu, već potpunije i jače. Iz tog razloga, porivi maju svojstvo konstantne opijenosti u
životu. Ljudsko delovanje je slobodno, ako je određeno suštinom čoveka, ukoliko je čovekova
suština um. U tom slučaju delovanje je slobodno onda kada je određeno umom.

20 Niče, F., “Sumrak idola”, Svetovi, Novi Sad, 2001., str., 39-40

10
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Kao mislilac prelaza, Niče u jednom momentu govori jezikom metafizike, a u drugom
obrnute metafizike i tu se onda javlja protivrečnost u njegovoj filozofskoj misli. Taj privid
protivrečnosti se razvija ako vodimo računa o perspektivi o kojoj on govori. Njegovo preokretanje
metafizičkih pojmova je povezano sa kritikom tradicionalnih vrednosti i on želi da obelodani ono
što je pre svega istakao Hajdeger, a to je da se istina odnosi na ono što je večno. Kod Ničea, ono što
je večno jeste kretanje u smislu bivanja. Ukoliko je istina podudaranje sa nečim postojećim, onda je
ta istina laž. Istina je vrednost koja omogućava ispoljavanje života. Važno je uočiti da teza o istini
kao vrednosti važi kako za metafizičku istinu, tako i za istinu uopšte, u tom slučaju i za Ničeovu
ontološku istinu. Niče uzima metafizički pojam nesebičnosti zasnovanim na svesnom ili nesvesnom
falsifikovanju realnosti. Pojam egoizma/neegoizma zavisi od pojma ega (ja), odnosno subjekta koji
je direktno u vezi sa pojmovima slobode, krivice i savesti. Subjekat podrazumeva stalnu ličnost
koja teži slobodi i koji je u načelu sposoban da sam određuje svoje delovanje. Pojam subjekta, kao
plod metafizičke interpretacije postavlja aktivnost ega, drugim rečima, savesti.21 Kako Niče misli,
kada bi se nesebičnost iskreno zagovarala, onda se ona ne bi zahtevala od drugih. To što neki
postupci doista izgledaju kao nesebični, prema njegovom shvatanju su samo maske koje skrivaju
karakter sredstva tih postupaka za nešto dugo. Naime, oni su, kako on na jednom mestu kaže, uvek
žrtvovanje nečega ovde da bi se na drugom mestu dobilo nešto više. I ovde je, zapravo opravdanje
vrednosti sofističko, ali se predstavlja kao demonstracija večne istine o večnim vrednostima.
Celokupna metafizika misli bivstvovanje (sein) kao prisutnost, dok tradicionalna kao platonizam.
Ona podrazumeva ovo određenje bivsvovanja i predstavlja ono što je bivstvujuće (seinde). Ničeov
obrnuti platonizam odlučno poriče postojanje stalno prisutnog i tako odbacuje pojam bivstvovanja.
Tu se opet vidi da Niče misli metafizički, što znači da nije uspeo u svom odbacivanju metafizike.
Njegov obrnuti platonizam ostaje zapravo jedan platonizam. Sam Niče nju upravo tako razume i
ona je, kao obrnuti platonizam, poput samog platonizma, sudbina, Geschick i Geschehen.22Ničeova
filozofija samo izobličava i dogmatski niveliše prethodnu metafiziku. Pojedinačni osnovni stavovi
razumeju bivstvenost bivstvujućeg u prvobitnom grčkom nacrtu i smatraju ga u smislu postojanosti
prisustva. .

21 Niče, F., “Genealogija morala”, “S one strane dobra i zla”, Dereta, Beograd, 2003., str. 259 - 260
22 Fink, E.,“Ničeova filozofija”, Nolit, Beograd, 1989. str. 191.

11
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Zavšna razmatranja

Može se zaključiti da Niče do svoje istine dolazi uvidom realnosti. Njegova intuicija je
metafizički determinisana iz koje je izrasla njegova celokupna misao. Tradicija ga odrežuje i ako
sam Niče nije toga svestan. Niče je prvi put u “Genealogiji morala” izložio pojmovnost jednog
otmenog morala i morala ressentiment -a. Videvši epohu kojoj je i sam pripadao kao epohu dvršenja
metafizike, on sam daje poslednju reč metafizici. Tragajući za prisutnošću Niče preokreće filozofiju
subjekta i tako učvršćuje metafiziku. Ničeova ontološka pretpostavka predstavlja čoveka koji misli
kao subjekat. Njegova zamisao da preokrene metafiziku se odrazila kao volja za moć. Oslobađanje
čoveka kao oslobađanje istinske prirode u njemu, podrazumeva preokretanje tradicionalne formule
da je čovek animal rationale. Oslobađanje animalnog otuda predstavlja krajnju posledicu
metafizike subjektivnosti, tj. pojma subjekta kao onoga koji stoji spram sveta kao predmeta, pri
čemu svet nije ništa drugo do jedan rezervoar sila koje se mogu oblikovati odnosno organizovati
prema volji subjekta kao onog koji vlada. Dakle, arche svega postaje samosvesni subjekt kao volja
za moć, a celokupni svet predmet oblikovanja, tj. predmet pravljenja. Ničeova misao da je moral
korisna zabluda i istinkt dekadencije zaokružila je njegovu kritiku istog kao lažno stanje sveta u
kom se svi mi nalazimo. On je istrajao u svojoj konstataciji da je laž ideala kao neka vrsta kletve
koja se nadvila nad stvarnošću. Tu je posebno istaknuta ljudska usamljenost i prognanost iz sveta
istine. Zabluda je ta koja je pobedila filozofiju kao načelo istine, a posledica toga je kukavičluk i
strah koji su nametnuti od strane tradicionalnih vrednosti. Religija je zapravo načinila veliki udarac
istini time što je uskratila i zabranila sumnju. Niče upravo tu pronalazi uzrok svih zabluda i
stagniranja. Cilj je da se čovek izdigne i preispita šta je istina, a šta laž i to izvan okvira tradicije i
religijskih normi.

12
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

Literatura
1. Niče, F. “Genalogija morala”, “S one strane dobra i zla”, Dereta, Beograd, 2003.
2. Niče, F. “Volja za moć”, Dereta, Beograd, 2003.
3. Niče, F. “Zora – misli o moralnim predrasudama”, Dereta, Beograd, 2005.
4. Niče, F. “Dionisovi ditirambi", Grafos, Beograd, 1988.
5. Hajdeger, M. “Šumski putevi”, PLATO, Beograd, 2000.
6. Perović, A., M. “Eethos i “Blonde bestie”, Aporetika Ničeove kritike morala”,
ARHE, Novi Sad, 2011.
7. Rajković, M., “Pojmovi morala i herojstva u Ničeovoj filozofiji”, ARHE, Novi Sad,
2011.
8. Fink, E., “Osnovni fenomeni ljudskog postojanja”, Nolit, Beograd, 1984.
9. Fink, E., “Ničeova filozofija”, Nolit, Beograd, 1989.
10. Joisten, K., “Die Uberwindung der Anthropozentrizltat durch Friedrich Nietzsche”,
Wurzburg, Konigshausen und Newmann, 1994.

13
Ničeova kritika morala Dragana Lišanin

14