Professional Documents
Culture Documents
Pravoslavlje I Ekumenizam (Ed. Aleksandar Đakovac)
Pravoslavlje I Ekumenizam (Ed. Aleksandar Đakovac)
И ЕКУМЕНИЗАМ
Зборник текстова
ХРИШЋАНСКИ
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР
Београд 2005
Издавач:
Хришћански културни центар
Београд, Народног фронта 45
За издавача:
Протојереј проф. др Радован Биговић
Приредио:
мр Александар Ђаковац
Преводиоци:
Весна Никчевић, стр. 233-245
Драгица Тадић, стр. 143-156
Вуковић Јелица и Николић Љиљана, стр. 157-179
Максим (Васиљевић), стр. 227-232, 263-266
Матеј Арсенијевић, стр. 395-413
Наташа Пољак, стр. 9-142
С. Јакшић, стр. 267-315
Лектура и коректура:
Љиљана Илић
Графичка обрада:
Александар Илчић
Штампа:
Војна штампарија
ПРЕДГОВОР .......................................................... , .. 7
ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ ОДНОСА
РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРЕМА ИНОСЛАВЉУ ....... 9
ПРИЛОГ - ИСТОРИЈА И КАРАКТЕРИСТИКА
ТЕОЛОШКИХ ДИЈАЛОГ А СА ИНОСЛАВЉЕМ ................ 24
АнШон Каршашев
УЈЕДИЊЕЊЕ ЦРКАВА У СВЕТЛУ ИСТОРИЈЕ ................. 43
Николај Арсењев
ПОКРЕТ КА ЈЕДИНСТВУ ХРИШЋАНСКИХ ЦРКАВА
И ПРОБЛЕМ САВРЕМЕНОГ СВЕТА .............................. 79
Георiије Флоровски
О ГРАНИЦАМА ЦРКВЕ .............................................. 89
Николај Берђајев
ВАСЕЉЕНСКОСТ И КОНФЕСИОНАЛИЗАМ ................. 103
Cepiej Булiаков
КОД СТУДЕНЦА ЈАКОВЉЕВОГ (Јн4,23)
О стварном јединству подељене цркве у вери, молитви и тајнама . . 119
Николај Глубоковски
О ХРИlПЋАНСКОМ ЈЕДИНСТВУ ................................ 139
Јован Мајенgорф
ПРАВОСЛАВЉЕ И ЕКУМЕНИЗАМ .............................. 143
Јован Романиgис
БОГОСЛОВ У СЛУЖБИ ЦРКВЕ
У ЕКУМЕНСКОМ ДИЈАЛОГУ ..................................... 157
Ашанасије (ЈевШић)
ПРАВОСЛАВНИ ИКУМЕНИЗАМ ................................ 181
О ЕКУМЕНИЗМУ .................................................... i95
5
ЈусШин (Пойовић)
ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ .............................. 207
Јован (Зизијулас)
ЈЕДАН ЈЕДИНСТВЕНИ ИЗВОР ................................... 227
САМОПОИМАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ
И ЊИХОВО УЧЕШЋЕ У ЕКУМЕНСКОМ ПОКРЕТУ ......... 233
ДОГМАТ О БОГУ ТРОЈИЦИ ДАНАС
(Предлози за једну екуменску студију) ................................ 247
ХрисШо Јанарас
КА ЈЕДНОМ НОВОМ ЕКУМЕНИЗМУ ........................... 263
ПРОБЛЕМ ЈЕДИНСТВА ДАНАС .................................. 267
АрШемије (Раgосављевић)
ЕКУМЕНИЗАМ ....................................................... 317
СРПСКА ЦРКВА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА
Научни скуп "Екуменизам - настанак, очекивања, негирања"
20-24. септембра 2004, Солун .......................................... 321
Амфилохије (Раgовић)
МЕЂУПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ СИМПОСИОН
Солун, 12-16. септембра 1972. Његов ток уз кратка размишљања ... 339
Влаgимир Вукашиновић
КА НОВОМ ЕКУМЕНИЗМУ ....................................... 369
Алексеј Осийов
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА ................. 381
Teogop Зисис
РАВЕНА ................................................................ 391
Алексанgар Шмеман
АГОНИЈА ЕКУМЕНИЗМА ......................................... 395
Јован Брија
ЕКУМЕНСКИ СТАВОВИ ПО ПИТАЊИМА
МИСИОНАРСТВА И ЕВАНГЕЛИЗАЦИЈЕ ...................... 415
Николај (Велимировић)
САН О СЛОВЕНСКОЈ РЕЛИГИЈИ
Сањан целог једног живота ............................................ 439
ДОДАТАК - ГРАФИЧКИ ПРИКАЗ
НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ ЕКУМЕНСКОГ ПОКРЕТА ............... 450
О АУТОРИМА ........................................................ 453
6
ПРЕДГОВОР
Уредник
мр Александар Ђаковац
ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ ОДНОСА
РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ПРЕМА ИНОСЛАВЉУ
9
Православље и екуменизам
10
Основни принципи односа РПЦ према инослављу
увреде? Није ли један Бог наш, и један Христос, и један Дух благо
дати изливен на нас, и једно звање у Христу? Због чега раздиремо
и тргамо удове Христове, устајемо против сопственог тела, и до
таквог безумља долазимо да чак и заборављамо да смо једни дру
гима удови" (св. Климент Римски, Посланица Коринћанима 1,46).
1.13. Током историје хришћанства долазило је до отпадања
од јединства с Православном Црквом не само појединих хришћа
на, него и читавих хришћанских заједница. Неке од њих су неста
ле током историје, друге су се пак, очувале кроз векове. Највеће
поделе првог миленијума које су остале и до данашњег дана де
силе су се тако што делови хришћанских заједница нису прихва
тили одлуке Ш и IV Васељенског сабора, и као резултат тога до
данас постоје као засебне заједнице Источно-сиријска црква, до
халкидонске Цркве - Коптска, Јерменска, Сиро-јаковитска, Етиоп
ска и Малабарска. У 11 миленијуму, након одвајања Римске Цркве,
уследиле су унутрашње поделе западног хришћанства у вези са Ре
формацијом, које су довеле до непрестаног процеса формирања
мноштва хришћанских деноминација које се не налазе у општењу
са Римском катедром. Долазило је и до одвајања од јединства с по
месним православним Црквама, укључујући и одвајања од Руске
православне цркве.
12
Основни принципи односа РПЦ према инослављу
13
Православље и екуменизам
чува истину, сећа се, у исто време, свих саблазни које су се појави
ле током историје.
1. 20. У след кршења заповести о јединству које је изазвало
историјску трагедију шизме, подељени хришћани, уместо да буду
пример јединства у љубави по образу Пресвете Тројице, постали
су извор саблазни. Подељеност хришћана постала је отворена и
крвоточива рана на Телу Христовом. Трагедија подела постала је
озбиљна видљива деформација хришћанског универзализма, пре
прека у делу сведочења свету о Христу. Јер успех овог сведочан
ства Цркве Христове у великој мери зависи од утеловљења исти
на, које она проповеда у живот и праксу хришћанских заједница.
14
Основни принципи односа РПЦ према инослављу
15
Православље и екуменизам
16
Основни принципи односа РПЦ према инослављу
4. Дијалоi са инослављем
17
Православље и екуменизам
18
Основни принципи односа РПЦ према инослављу
19
Православље и екуменизам
20
Основни принципи односа РПЦ према инослављу
21
Православље и екуменизам
22
Основни принципи односа РПЦ према инослављу
Заюьучак
ИСТОРИЈА И КАРАКТЕРИСТИКА
ТЕОЛОШКИХ ДИЈАЛОГ А СА ИНОСЛАВЉЕМ
24
Основни принципи односа РПЦ према инослављу - прилог
25
Православље и екуменизам
26
Основни принципи односа РПЦ према инослављу - прилог
27
Православље и екуменизам
28
Основни принципи односа РПЦ према инослављу - прилог
29
Православље и екуменизам
30
Основни принципи односа РПЦ према инослављу - прилог
тање, а пре свега због тога што су сва та доктринарна неслагања - плод
тврдоглавости и умишљености теолога и властољубља црквених админи
стратора); б) да се, не чекајући постизања доктринарног консензу
са, остварује јединство у пракси - мисионарењем, служењем уне
срећенима итд; в) да се тежи успостављању црквеног општења
као средства за духовно зближење међу деноминацијама - да се
организују заједничке молитве, да се зову на богослужења сопстве
не заједнице представници друге конгрегације итд; нешто касније
ова идеја је добила карактер тзв. "интеркомуниона" или "евхари
стијског гостопримства" - када су се на учешће у евхаристији пози
вали представници друге конфесије с којом још није успоставље
но пуно општење. Иницијатори стварања Светског савета цркава
сматрали су исти за највидљивији знак хришћанског јединства,
инструмент за координацију међуденоминацијског зближења.
Сам избор термина "екуменски" за назив покрета за уједиње
ње Хришћана, одражава специфично, западно, спољашње схвата
ње принципа саборности и јединства Цркве. "Екумена" - "васеље
на" је у првим вековима хришћанства била термин за означавање
насељене земље, целокупности земаља грчко-латинске културе, зе
31
Православље и екуменизам
32
Основни принципи односа РПЦ према инослављу - прилог
33
Православље и екуменизам
34
Основни принципи односа РПЦ према инослављу - прилог
35
Православље и екуменизам
36
Основни принципи односа РПЦ према инослављу - прилог
37
Православље и екуменизам
38
Основни принципи односа РПЦ према инослављу - прилог
39
Православље и екуменизам
40
Основни принципи односа РПЦ према инослављу - прилог
41
Православље и екуменизам
УЈЕДИЊЕЊЕ ЦРКАВА
У СВЕТЛУ ИСТОРИЈЕ
43
Православље и екуменизам
44
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
45
Православље и екуменизам
46
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
47
Православље и екуменизам
48
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
поново обнавља.
49
Православље и екуменизам
50
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
51
Православље и екуменизам
52
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
53
Православље и екуменизам
54
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
"ми можемо све да свежемо, али, без сумње, све можемо и да раз
дрешимо". Патријарх Фотије је на свом Константинопољском
сабору, одржаном у периоду од 879. до 880. године, који је он та
кође прогласио за "васељенски'', учврстио своју победу без било
каквих услова и уступака папи. Зато га је 881. године папа Јован
VIII поново анатемисао. Папе које су дошле после њега - Марин
1, Адриан III, Стефан V и Формоз - по традицији су обнављале
анатему на Фотија. Формални раскол цркава је трајао. Али, новом
цару Лаву V пало је на памет да свргне патријарха Фотија 866. го
дине и да затражи од Рима признање јерараха и клирика, које је
поставио одлучени Фотије. Рим је пристао и цркве су се формал
но помириле.
55
Православље и екуменизам
56
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
* * *
Такозвана "коначна подела цркава 1054. године" догодила се
управо због тога што је историјски процес разлаза цркава "по те
лу и крви", тј. по језику, култури, националности и државности
отишао тако далеко да је под притиском ових тешких слојева
осећај јеgинсШва цркве йоШамнео у свештенству и народу, и у пр
ви план је избило осећање узајамне отуђености. Иако су после
Фотија и папе Николе 1, и у Х веку и почетком XI века, Римска
и Константинопољска црква још увек биле формално у вези, у
стварности су оне живеле потпуно одвојено. Нису се интересова
ле једна за другу, нити су једна другу помињале. Карактеристично
је да већ патријарх Фотије као предмет расправе између цркава
износи питања која нису директно у вези са древном црквом, пи
тања која се баве обредним и животним разликама, питања која
нису битна са хришћанске тачке гледишта. И нажалост, полемика
око таквих тема је била тактички корисна за патријарха Фотија.
У народној свести цркве она је наишла на захвалан одзив, иако је,
у суштини, била понижавајућа за богословску просвећеност па
тријарха Фотија; расправљало се о томе што Латини посте у субо
ту, брију браде, додају воду у свето миро итд. Овим ситницама су
се бавили хришћани грчког обреда, подстичући непријатељство
против Латина. Латини су invulgo већ постајали људи "туђе" вере.
Када половином XI века патријарх Михаило Керуларије, човек
57
Православље и екуменизам
58
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
59
Православље и екуменизам
60
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
61
Православље и екуменизам
* * *
Не предлажемо ли ми безлично уједињење православља са је
ресима, догматски компромис истине и лажи, одрицање од непо
62
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
и јереси.
Како онда, треба да буде формулисано, на шта треба свести
сужено схваћено непогрешиво, апсолутно истинито, дубинско
63
Православље и екуменизам
64
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
65
Православље и екуменизам
66
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
67
Православље и екуменизам
68
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
* * *
Да ли се, онда, у том случају, васељенска црква Христова губи
у шаренилу хришћанских вероисповести и да ли се нигде не мо
же на њу конкретно указати и рећи - ево је? Па, наравно да није
тако. Свакако да је потребно да у нама видљивом свету постоји
видљива, она на коју ћемо указати и коју ћемо наћи да је, међу
свим расно-културним и национално-државним изопаченостима,
69
Православље и екуменизам
70
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
* * *
После овог признања јединства цркве које је конкретно ова
плоћено у историји, да ли је замислива нека друга форма поста
вљања питања о уједињењу цркава, осим унијатске, тј. осим форме
"присаједињења" јеретичких цркава истинској цркви~ Остаје ли
места за неки договор и сагласност на темељу условно схваћене
71
Православље и екуменизам
73
Православље и екуменизам
74
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
75
Православље и екуменизам
76
А. Карташев - Уједињење цркава у светлу историје
ПОКРЕТ КА ЈЕДИНСТВУ
ХРИШЋАНСКИХ ЦРКАВА
И ПРОБЛЕМ САВРЕМЕНОГ СВЕТА
79
Православље и екуменизам
80
Н. Арсењев - Покрет ка јединству хришћанских цркава
81
Православље и екуменизам
82
Н. Арсењев - Покрет ка јединству хришћанских цркава
83
Православље и екуменизам
84
Н. Арсењев - Покрет ка јединству хришћанских цркава
85
Православље и екуменизам
86
Н. Арсењев - Покрет ка јединству хришћанских цркава
Напомене:
1 Упоредити, на пример, изванредну књигу бискупа Гибралтарског Ф. Е.
Н. Викса "Пуноћа Жршве" (1930. Мекмилан).
2 Упоредити, између осталог, књиге Торнтона "Овайлоћени Госйоg"
(1929) и "Оiлеgи о Тројици и Овайлоћењу" (1928), објављени у редакцији
др Ровлинсона. '-
3 Неки о~ 39 "чланова исйовеgања", углавном члан XXVIII (први пасус),
V, а такође и неки изрази у члановима XXXI, ХХП и XIX, и такозвана "Цр
на рубрика" (напомена уз "чин причешћа").
О ГРАНИЦАМА ЦРКВЕ
89
Православље и екуменизам
90
Г. Флоровски - О границама Цркве
91
Православље и екуменизам
92
Г. Флоровски - О границама Цркве
93
Православље и екуменизам
94
Г. Флоровски - О границама Цркве
95
Православље и екуменизам
96
Г. Флоровски - О границама Цркве
одвајања. Јер при расколу или подели нестаје љубав, а изван љу
бави је спасење немогуће ... Спасење има две стране: објективно
дејство благодати и субјективни подвиг или верност.
У расколничким заједницама још увек дише Дух Свети и осве
ћује. Али због тврдоглавости и немоћи шизматичке заједнице не
остварује се исцељење. Неисправно је рећи да се кроз шизматич
ка свештенодејства уопште ништа не остварује, јер ако прокламу
јемо да су то само празне речи и дела која су лишена благодати,
самим тим она постају не само празна, него се претварају у неку
врсту профанације и фалсификата. Ако свештенодејства шизма
тика нису тајне, онда су она богохулна карикатура. И тада није
могуће ни "икономијско" прећуткивање, ни "икономијско" по
кривање греха.
97
Православље и екуменизам
*Ех opere operato - католичко учење према коме се Тајне савршавају са
мим њиховим вршењем (букв. "од извршеног дела"), док је ех opere operan-
tis супротно овоме и означава добро настројење којим се савршава нешто
побожно (прим. прир.).
98
Г. Флоровски - О границама Цркве
99
Православље и екуменизам
100
Г. Флоровски - О границама Цркве
Напомене:
101
Николај Берђајев
ВАСЕЉЕНСКОСТ
И КОНФЕСИОНАЛИЗАМ
103
Православље и екуменизам
104
Н. Берђајев - Васељенскост и конфесионализам
105
Православље и екуменизам
106
Н. Берђајев - Васељенскост и конфесионализам
107
Православље и екуменизам
108
Н. Берђајев - Васељенскост и конфесионализам
109
Православље и екуменизам
110
Н. Берђајев - Васељенскост и конфесионализам
111
Православље и екуменизам
112
Н. Берђајев - Васељенскост и конфесионализам
113
Православље и екуменизам
114
Н. Берђајев - Васељенскост и конфесионализам
115
Православље и екуменизам
116
Н. Берђајев - Васељенскост и конфесионализам
117
Православље и екуменизам
119
Православље и екуменизам
120
С. Булгаков - Код студенца Јаковљевог
121
Православље и екуменизам
122
С. Булгаков - Код студенца Јаковљевог
123
Православље и екуменизам
124
С. Булгаков - Код студенца Јаковљевог
125
Православље и екуменизам
126
С. Булгаков - Код студенца Јаковљевог
127
Православље и екуменизам
128
С. Булгаков - Код студенца Јаковљевог
129
Православље и екуменизам
130
С. Булгаков - Код студенца Јаковљевог
131
Православље и екуменизам
132
С. Булгаков - Код студенца Јаковљевог
133
Православље и екуменизам
134
С. Булгаков - Код студенца Јаковљевог
135
Православље и екуменизам
136
С. Булгаков - Код студенца Јаковљевог
Напомене:
137
Православље и екуменизам
138
Николај Глубоковски
О ХРИШЋАНСКОМ ЈЕДИНСТВУ
139
Православље и екуменизам
140
Н. Глубоковски - О хришћанском јединству
141
Православље и екуменизам
142
Јован Мајенgорф
ПРАВОСЛАВЉЕ И ЕКУМЕНИЗАМ
143
Православље и екуменизам
144
Ј. Мајендорф- Православље и екуменизам
Православље и екуменизам II
145
Православље и екуменизам
146
Ј. Мајендорф- Православље и екуменизам
ЕкуменисШичка неgоумица
147
Православље и екуменизам
(Новембар 1973)
менутих савета.
148
Ј. Мајендорф- Православље и екуменизам
149
Православље и екуменизам
Екуменизам - јерес?
150
Ј. Мајендорф- Православље и екуменизам
151
Православље и екуменизам
Православни екуменизам
152
Ј. Мајендорф- Православље и екуменизам
153
Православље и екуменизам
Мисија и екуменизам
154
Ј. Мајендорф- Православље и екуменизам
155
Православље и екуменизам
вере.
ДИЈАЛОЗИ ПРАВОСЛАВНИХ
СА ИНОСЛАВНИМА
И СВЕТСКИ САВЕТ ЦРКАВА
157
Православље и екуменизам
англиканским Црквама.
Припреме за званични Православно-Лутерански дијалог нор
мално напредују, и постоје знаци да се он може показати као ре
лативно плодан.
158
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
тестантским мерилима .
.сец је био установљен и осмишљен као резултат и у складу
са искључиво протестантским проблемима. Стога је православни
утицај на процес организовања сец био тако безначајан, да се /
човек пита да ли Православни заиста знају у шта су се уплели кад
су се прикључили. Чињенице показују да су Православни, који су
потписали Повељу која је створила сец 1948, веровали да су уме
шани у успостављање организације у оквиру духа и граница по
сланице Васељенског патријарха Константинопољског из 1920, ко
ја предлаже свим хришћанима оснивање "Лиге Цркава" по узору
на Лигу народа. Ово јасно значи да ће свака црква бити стваран
и непосредан члан са једнаким правима и потпуном контролом
над именовањем својих представника, управо као у случају зема
ља чланица Лиге народа и затим Уједињених нација, где ни вели
чина ни број становника не додају нити увећавају гласачку моћ, и
где земље чланице не гласају за било чије амбасадоре и особље.
Међутим, услед протестантског гледања на проблеме и њихо
ве потребе за стварним решењима, ССЦ је био организован на
потпуно другачијим основама. Очигледно недовољно упознати са
важношћу организационог устројства, наши православни оснива
чи су нас увели у подручје међу-конфесионалних протестантских
односа, где нисмо могли контролисати наше учешће.
Претражујући кроз документе Грчке цркве, није се могао про
наћи ниједан извештај о структуралној организацији сец - заи
ста чудно, у најмању руку, за цркву чији су представници били
укључени у оснивање и рад ССЦ од самог почетка. Један од њених
представника дугог стажа је сада у служби изабраног председава
јућег Вере и Поретка.
159
Православље и екуменизам
160
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
161
Православље и екуменизам
модерне историје.
Римокатолици, првобитно језгро Западне цивилизације, биће
такође нежно гурнути овим надахнућем Светим Духом.
с Тако је сец установљен 1948, неколико година након Уједи
њених нација, у време кад је Арнолд Тојнби излагао свој главни
план позападњачења добро припремљеној и стога веома спрем
ној и широкој публици. 4
Најзад је, ипак, Трећи свет искусио оживљавање политичке,
економске, религиозне, и културне свести која је одбацила идеју
позападњачења. То је имало огроман утицај на Уједињене нације,
ССЦ и папство. Непотребно је да помињем Хомеинијеву Ислам
ску револуцију.
ССЦ је био организован на такав начин, пошто је циљ био и
да се постигне успех и да се он оствари што је брже могуће. Стога
је узео облик сличан облику пословне корпорације чије технике у
управљању, производњи и маркетингу, треба да буду добру поста
вљене ради одговарајуће употребе. Сличност може бити потпуно
или делимично случајна, али је ипак упадљива.
Већ поменуте Светске конференције постале су у два навра
та (1948. и 1961) једна корпорација, стапајући се са нешто губитка
структуралног идентитета. У том процесу, Вера и Поредак су до
биле статус подјединице. Иста ствар десила се и Светској мисији
и Евангелизму.
Приступање Православних ССЦ било је суштинско са гледи
шта дугорочног планирања, али можда мало површно са право
162
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
163
Православље и екуменизам
164
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
165
Православље и екуменизам
ће учинити све што може, мада зна да може учинити мало, ако
уопште може ишта.
166
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
167
Православље и екуменизам
Дохалкиgонци 11
168
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
Римокашолици
169
Православље и екуменизам
170
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
171
Православље и екуменизам
Анiликанци
172
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
173
Православље и екуменизам
174
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
175
Православље и екуменизам
176
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
Напомене:
178
Ј. Романидис - Богослов у служби цркве у екуменском дијалогу
спису "Filioque Anglican Orthodox foint Doctrinal Discussions", спис бр. 166,
издат у Kleronomia, 7 (1975), стр. 285-314. За детаље у вези питања Свете
Тројице и историјске позадине контраверзе о filioqиe, види такође моје де
ло "The Dogmatis and Symbolic Theology ој the Orthodox Catholic Chиrch, (Со
лун, 1973), 186-400.
18 Вера и Заповести 1979, спис бр. 13 под насловом "Комисија свеШске
хришћанске цркве на Шему Вере и ПореШка, Клаузула Filioqиe у екуменској
йерсйекШиви."
19 "Анiликанско - Православна зајеgничка gокШринарна gискусија", спис
бр. 195.
20 Ibld.
21 Ibld.
Атанасије (Јевтић)
ПРАВОСЛАВНИ ИКУМЕНИЗАМ
181
Православље и екуменизам
182
А. Јевтић - Православни икуменизам
183
Православље и екуменизам
184
А. Јевтић - Православни икуменизам
185
Православље и екуменизам
186
А. Јевтић- Православни икуменизам
187
Православље и екуменизам
188
А. Јевтић - Православни икуменизам
189
Православље и екуменизам
190
А. Јевтић - Православни икуменизам
191
Православље и екуменизам
192
А. Јевтић - Православни икуменизам
Напомене:
1 Као што каже Св. Јован Дамаскин: "Јер ако је човек свеза (аl>vбюµос;)
све видљиве и невидљиве твари, сјединивши се Створитељ Логос Божији с
људском природом, кроз њу се сјединио са целокупном творевином" (PG
96, 662; ср. и Св. Максим, PG 91, 1312).
2 Овај назив за Јерусалимску Цркву налази се у нашим богослужбеним
књигама, а датира од најранијих времена. Тако још Св. Иринеј каже за Јеру
салимску Цркву: "То је Црква из које је свака Црква добила свој почетак ... ,
митрополија грађана Новог Завета" (ПроШив јереси, 3, 12, 5). Такође, Оци
2. Васељенског Сабора (382. г.) кажу: "Од Цркве у Јерусалиму - мајке свих
Цркава" (Теодорит, Црквена исШорија, 5, 9).
О ЕКУМЕНИЗМУ
195
Православље и екуменизам
или су пак рођени у тој групи људи, или народа. Примера тих од
носа, сусрета, разговора, дијалога, има из сваког периода историје
Цркве, и само незналице то могу порицати. Колики су само били
апостолски подвизи једног Василија Великог да се васпостави већ
у 4. веку настао скоро потпуни расцеп између Истока и Запада?
И подвизи толиког броја великих црквених људи, Пастира и Бо
гослова Цркве, за очување или васпостављање јединства Цркве:
у време Аријанизма (сав 4. век је испуњен тиме), Несторијанизма (по
зната трпељивост Св. Кирила Александријског и прихватање "формуле
сагласности" 433. г.), Монофизитства и његових огранака Моное
нергизма и Монотелитизма (5-7. века), Иконоборства (8-9. века),
Римско-франачке шизме и отцепљења; па после тога дијалога са
Англиканцима, Протестантима, и више пута у ранијим вековима,
и недавно, обнављани дијалог са Монофизитима-Антихалкидон
цима (из времена Светог Фотија чувене су његове 2 Посланице Јерменима;
па разговори са њима у Византији у 12. веку, и у Руској Цркви у 19. веку).
Оци и Учитељи Цркве, као истакнути поборници Правосла
вља, живи сведоци Живога Богочовека Христа, Спаситеља свега
света и свих људи, нису одустајали да, попут Апостола Павла, све
доче Христа и пред онима који су проповедали "другога Христа"
или "друго Јеванђеље" (2 Кор.11,4; Гал.1,6-9), јер су били поборници
јеgинсШва Цркве Христове, јединства свих у Христу, у којем једин
ству Божијем је једино спасење, како вели Св. Игњатије Антиохиј
ски (Посланица Ефесцима 13, 14,20;Посланица Смирњанима, 8) Они су били
људи вере и поверења, љубави и наде, а не људи сумњи и подозре-
ња, искључивости и мржње, какви су мање-више сви "зилоти " (а
ови данашњи су у томе понајужи, најтесногрудији, најограниченији).
Ако се уплашени, "зилоти не по ра~уму" боје и саме речи Еку
менизам (они је скоро никад не спомену без неког епитета), Православ
ни синови Цркве се не боје ни једне речи такве, него гледају да и
од јеретика злоупотребљене речи спасавају и дају им спасоносни
садржај и смисао. Зато слободно говоримо одавно, да постоји и
Православни Икуменизам, и постоје, не од јуче, Православни ику
менисти, тј. људи васељенски (као што кажемо за Света Три Јерарха
да су Васељенски); људи не искључивости, него уКЈЬучивосШи, свеобу
хваШносШи (orthodox principle ој inclиsiveness), како је говорио још као
млад Св. Николај Жички, или људи саборности, како је говорио
196
А. Јевтић- О екуменизму
197
Православље и екуменизам
198
А. Јевтић - О екуменизму
199
Православље и екуменизам
200
А. Јевтић- О екуменизму
201
Православље и екуменизам
Напомене:
202
А. Јевтић- О екуменизму
203
Православље и екуменизам
204
А. Јевтић - О екуменизму
ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ
207
Православље и екуменизам
208
Ј. Поповић-Хуманистички екуменизам
главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безброј
не бескрајне силе, и свемудро располаже њима.
Не треба се варати: постоји и "дијалог лажи", ~ада прегова
рачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је
својствен "оцу лажи" - ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн 8,44). А
својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадници
ма када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу лажи
дођу до своје "истине". Нема "дијалога љубави" без дијалога Исти
не. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест
христоносног Апостола: Љубав ga не буgе лажна (Рим.12,9).
Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Исти
не само је знак недостатка Богочовечанске вере и изгубљене ду
ховне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају
то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени
и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јавља
ју, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав
према свету и свима створењима Божијим. Голи моралистички
минимализам и хоминистички пацифизам савременог екумени
зма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко
корење, своју болесну философију и беспомоћну етику йо човеку
(ср.Кол.2,8). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у
Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве,
за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у
Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здра
воумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Мак
сима Исповедника: "Вера је темељ наде и љубави ... Јер вера даје
сигурност и самој истини" 1 .
Нема сумње, светоотачко и од Апостола наслеђено мерило
љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Бо
гочовечанско. То је богонадахнуто изражено у следећим речима
светог Максима Исповедника: "Ја не желим да се јеретици муче,
нити се радујем њиховом злу, - Боже сачувај! - него се већма ра
дујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вер
нима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу
у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост
више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са
пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и
209
Православље и екуменизам
210
Ј. Поповић-Хуманистички екуменизам
211
Православље и екуменизам
* * *
Ово наше ходање по рају и паклу да завршимо Богочове
чанским благовестима савременог равноапостолног Владике
православног, уистини Златоуста Српске Православне Цркве -
212
Ј. Поповић-Хуманистички екуменизам
213
Православље и екуменизам
214
Ј. Поповић-Хуманистички екуменизам
215
Православље и екуменизам
Но, са Богом се није играти. Кад год се људи као гости за Бо
жијом трпезом сувише обезобразе, мора доћи казна као опомена
од стране Домаћина. Две страшне опомене Божије садашњем по
колењу то су два последња Светска рата у размаку од двадесет
година. Нека хришћански народи клекну пред "увређеним" Хри
стом и поврате Му ону власт, част, славу и пошту која једино Ње
му припада. Тако чините и ви, браћо православна, ако хоћете да
се сачувате од трећег Светског рата, страшнијег од оба прошла.
Апостолска туга светог Владике због Европе:
Шта је Европа?
То су похота и памет. Обоје човечије: човечја похоти човеч
ја памет. А то двоје оличено је у папи и у Лутеру. Шта је дакле
216
Ј. Поповић-Хуманистички екуменизам
218
Ј. Поповић-Хуманистички екуменизам
219
Православље и екуменизам
220
Ј: Поповић-Хуманистички екуменизам
није видео. И дотле: и толико. Што се пак тиче умног гледања и ду
ховног прозирања у сакривено језгро ствари и у смисао и значај
' свега створенога у великој васиони око нас, ај браћо моја, у томе
је западно човечанство данас слепље од муслиманске Арабије и
од браманске Индије и од будистичког Тибета и од спиритистич
ког Китаја. Заиста, већу срамоту Христос није доживео за минуле
две хиљаде година него што је ова, то јест да крштени људи буду
слепљи од некрштених.
221
Православље и екуменизам
222
Ј. Поповић-Хуманистички екуменизам
Па то Христос говори:
- Ви сте тврдоглавији од старих Јевреја. Ја сам вас дигао из
варварског мрака у светлост небесну, а ви хоћете опет у таму као
биво у блато. Ја сам крв за вас дао. Ја сам показао љубав своју
према вама када су сви Анђели окретали главу у страну од вас, не
могући да подносе ваш адски смрад. Кад сте ви дакле били мрак
и смрад ја сам једини стао за вас да вас осветим и очистим. Не
будите ми дакле сада неверни, јер ћете се опет вратити у онај не
подношљиви мрак и смрад.
223
Православље и екуменизам
вас. У мојој руци је ваш живот и ваша смрт, јер сам се дао распети
за вас. Ипак нећу вас ја каштиговати, но греси ваши и ваш отпад
од мене, Спаситеља вашега. Ја сам показао љубав Очеву према сви
ма људима и хтео сам љубављу да вас све спасем.
На то ће Европа:
- Каква љубав? Здрава и мушка мржња према свима који се
не слажу са нама, то је наш програм. Твоја љубав је само једна
басна. Место те басне ми смо истакли: национализам и интерна
ционализам и етатизам и прогресизам и еволуционизам и сциен
224
Ј. Поповић-Хуманистички екуменизам
225
Православље и екуменизам
Напомене:
227
Православље и екуменизам
228
Ј. Зизијулас - Један јединствени извор
229
Православље и екуменизам
230
Ј. Зизијулас - Један јединствени извор
231
Православље и екуменизам
САМОПОИМАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ
И ЊИХОВО УЧЕШЋЕ
У ЕКУМЕНСКОМ ПОКРЕТУ
233
Православље и екуменизам
234
Ј. Зизијулас - Самопоимање православних и њихово учешће ...
235
Православље и екуменизам
236
Ј. Зизијулас - Самопоимање православних и њихово учешће ...
237
Православље и екуменизам
238
Ј. Зизијулас- Самопоимање православних и њихово учешће ...
239
Православље и екуменизам
240
Ј. Зизијулас - Самопоимање православних и њихово учешће ...
241
Православље и екуменизам
3. Неки закључци
242
Ј. Зизијулас - Самопоимање православних и њихово учешће ...
243
Православље и екуменизам
244
Ј. Зизијулас - Самопоимање православних и њихово учешће ...
245
Јован (Зизијулас)
247
Православље и екуменизам
248
Ј. Зизијулас - Догмат о Богу Тројици данас
249
Православље и екуменизам
250
Ј. Зизијулас - Догмат о Богу Тројици данас
251
Православље и екуменизам
252
Ј. Зизијущк - Догмат о Богу Тројици данас
253
Православље и екуменизам
254
Ј. Зизијулас - Догмат о Богу Тројици данас
255
Православље и екуменизам
256
Ј. Зизијулас - Догмат о Богу Тројици данас
Ово је, бар на први поглед, област за себе. Као што пре рекох,
напредовање ка видљивој заједници Цркве неминовно ће у будућ
ности зависити од начина на који Тројична догма утиче на Екли
сиологију. Пошто је ово област у којој је мало учињено досад, ово
што овде следи превише је слободно, и у извесном смислу, елемен
тарно, и има намеру ла буде прост материјал за почетак.
1. Црква мора да престане да се посматра првенствено као
институција, и да буде третирана као начин постојања. Црква је
првенствено заједница, тј. скуп односа који сачињавају образац
живљења, управо као у случају Тројичног Бога. Ми не можемо
имати Еклисиологију док не будемо имали одговарајућу Тројич
ну догму, јер не можемо од Цркве очекивати ништа мање него
да буде знак и одблесак Божијег начина постојања у творевини.
Исто тако, ми не можемо догму о Светој Тројици учинити живот
но важном ако немамо одговарајућу Еклисиологију, која би пока
зала начин на који је ова догма применљива у животу. Човек не
може да оствари своју личност ван Цркве, или би иначе Црква
била крајње ирелевантна, и постала би излишна. Црква мора би
ти схваћена као место где човек може да окуси од своје вечне есха
толошке судбине, која је заједничарење у самом животу Бога. Ако
прихватимо Евхаристију као светињу која има намеру да нам по
нуди овај предукус, онда га морамо препознати у Њој, или с друге
стране, ускладити је са захтевима Тројичног начина постојања.
Ови захтеви се морају проучити и разложити ради заједнице коју
тражимо, видљиве заједнице Цркве. На овој тачки нема ни Право
славних, ни Протестаната, ни Римокатолика - сви имамо потребу
за измирењем. Нека би наша догма о Светој Тројици указала на
путеве нашег структурисања Цркве и служења Евхаристије.
2. Ако учинимо Тројичну догму пресудном за Еклисиологију,
морамо Духу Светом дати конститутивну улогу у структури Цр
кве. Дух није ту само да одуховљава, да буде "душа" Цркве, како
је христолошки на првом месту схваћен. Дух је саоснивач (тј. кон
ститутивни "принцип") Цркве, заједно са Христом, да употребимо
Конгаров израз из његове задње књиге и Светом Духу. 34 Или пре
257
Православље и екуменизам
5.Заюьучак
258
Ј. Зизијулас - Догмат о Богу Тројици данас
Напомене:
1 Види Мт. 28. 19, Јустин, Айол. 1. 61: Иринеј, Ейиgеиксис 3. итд. Сравни
А. В. Вејнрајт, Свеша Тројица у Новом Завешу, 1962, стр. 238 f.
2 Ср. В. Паненберг, АйосШолско Вјерују у свеШлу gанашњих йиШања,
1972, стр. 114.
3 Види наше, Биће као зајеgница, Студије о личности и Цркви. 1985. гл. 1.
4 К. Барт, Црквена gоiмаШика. 1 1975. стр. 295 ff.
5 К. Рахнер, СвеШа Тројица, 1970, нарочито стр. 58 ff.
6 Ср. Андруцос,ДоiмаШика Православне Исшочне Цркве, 1907. (на грчком).
7 П. Трембелас,ДоiмаШика, том 3. 1968.
8 В. Лоски, По лику и подобију Божијем. 1974. нароч. гл. 9.
9 Види Џ. А. Џангмен, ЕвхарисШијска молиШва, 1966. и Рана ЛиШурiија
259
Православље и екуменизам
20 Св. Василије Велики, О Духу Светом, 1. 3 f.: 7. 16, итд. Два славосло
вља гласе овако:
(а) СЛАВА ОЦУ КРОЗ СИНА У ДУХУ СВЕТОМ, и (6) СЛАВА ОЦУ
СА СИНОМ И СА ДУХОМ СВЕТИМ. Прво славословље се заснива на
Икономији, док друго, које је Св. Василије бранио, указује на Бога какав је
Он у вечности или иманентно, и како се открива и види у евхаристијском
искуству есхатона.
260
Ј. Зизијулас - Догмат о Богу Тројици данас
вере, да се чита да је Син рођен "Од Оца". уместо "од суштине Оца", како
је у Никеји речено. Супротно томе што Ј. Н. Д. Кели (Ранохришћанска Ис
поведања вере, 1972, 3. Издање. стр. 333) мисли, ово ни на који начин ни
је безначајна измена. Ср. наше Учење Другог Васељенског Сабора о Духу
Светом у историјској и васељенској перспективи, у Џ. С./ Мартине (изд.)
Верујем у Духа СвеШоi, том 1. стр. 29-54.
Увођење појма "узрока" у Тројично богословље од стране Кападокија
ца и његово приписивање Оцу као Личности а не божанској суштини, до
вољно интересантно наговештава напад на платонизам. Види Григорија
Назијанзина Богословске беседе 3, 2: 15-16. Ово је учинило било какво по
ређење неоплатоничарских идеја узрочности са кападокијским ПОЈМОМ
"узрока" неспособним за плодне позитивне закључке о неоплатоничар
ском утицају, као што је дао Е. Мејџеринг. Бог, Биће, Историја, Студија о
Светоотачкој Философији. 1975,стр. 103-127.
24 Ми се усуђујемо да предложимо да цео спор између Деизма и Ате
изма, који кулминира у питању да ли Бог постоји или не, спор који прео
влађује у савременој Западној мисли нарочито од доба Просветитељства,
произилази из чињенице да је још од доба Августина Запад имао тенденци
ју да разуме Бога првенствено као Суштину или Божанство. Ова врста те
ологије није створила од Бога само конкурентско и често антагонистичка
биће у односу са човеком и светом, и тако одвела у разне форме атеистичке
секуларизације и хуманизма, већ је створила и питање КАКО Бог постоји
тј. тему Свете Тројице, ирелевантном или другоразредном за савременог
Западног човека.
25 Е. Жилсон, СвеШи Дух у среgњевековној философији, 1, 1932, нарочито
стр. 45-66.
26 П. Тилих, СисШемаШска Шеолоiија 1, 1968. нар. гл. Х. стр. 261 ff.
27 За покушај у овом правцу види наше Биће као зајеgница, нарочито
гл. 1.
28 За пр_имер, Амвросије, О Духу СвеШом l, и нар. 15.
29 Кирило Александријски, Тесаврис (PG 75. 585 А и 608 ЛВ); De recta
.fide (PG 76. 1408 В), итд. Ср. његову АйолоiеШику йрошив ТеоgориШа (PG
76. 432 CD).
зо Види напомену 23.
31 Максим Исповедник, Посланица Марину, PG 90, 136 АС.
33 Ср. Павле Евдокимов,Дух СвеШи у Православном йреgању, 1969. стр.
61. Чувена реченица св. Григорија Паламе је: "ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ (о Он) не
долази од Суштине, већ је Суштина та која долази од ОНОГ КОЈИ ЈЕСТЕ.
34 Као "natиre rationalibиs individиa sиbstantia", Боетије, Прошив Евшиха
и Несшорија 3.
35 Ј. Конгар, Верујем у Духа СвеШоi, 11. 1983, стр. 7 ff.
35 Види наше Биће као зајеgница, стр. 140.
261
Православље и екуменизам
36 Види Л. Керфо, Теолоiија Цркве йрема СвеШом Павлу, 1942. нар. стр.
91 ff. који правилно сматра израз "Црква Божија" за најранији библијско
еклисиолошки назив.
263
Православље и екуменизам
264
Х. Јанарас - Ка једном новом екуменизму
265
Православље и екуменизам
266
Христо Јанарас
Феgераiйивно јеgинсШво
267
Православље и екуменизам
268
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
269
Православље и екуменизам
270
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
271
Православље и екуменизам
272
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
273
Православље и екуменизам
274
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
275
Православље и екуменизам
276
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
277
Православље и екуменизам
и професионалне теологије.
Друштвено-политичка активизација Цркава вероватно је не
избежна, пошто је језик Цркве и проповеди престао да предста
вља искуство спасења: истински одговор на човекове егзистенци
278
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
279
Православље и екуменизам
280
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
281
Православље и екуменизам
282
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
283
Православље и екуменизам
284
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
285
Православље и екуменизам
286
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
287
Православље и екуменизам
288
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
289
Православље и екуменизам
290
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
291
Православље и екуменизам
292
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
293
Православље и екуменизам
294
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
295
Православље и екуменизам
296
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
297
Православље и екуменизам
298
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
299
Православље и екуменизам
зоо
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
301
Православље и екуменизам
302
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
303
Православље и екуменизам
304
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
305
Православље и екуменизам
306
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
307
Православље и екуменизам
308
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
Напомене:
309
Православље и екуменизам
310
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
нав.g.,стр.134-152.
19 Види Handbuch der Ostkirchenkunde, Hrsg. von E.v. IVANКA, Ј. TYCl-
AK, Р. WIERTZ, Diisseldorf (Patmos-Verl.) 1971, стр. 759-776.
20 "Учење (наук) раздваја, служење обједињује": види Ernst LANGE, Die
људских права, социјалне правде, народног развитка итд. На овај начин, ме
ђутим, постоји опасност да он престане да буде Савет Цркава уколико се
311
Православље и екуменизам
нак у часопису "Le Monde", 18. 8. 1971, са закључцима са скупа огранка "Ве
ра и поредак", у Лувену (1971).
28 Упор. дефиницију тих ставова у Л1аууеЛµа той Оiкоvµеv1кой Патр1ар
хеiоv irri rf/ еiкоатеvтаещрi81 той П.L.Е.
(Часопис ЕККЛНПА, 50/ 1973, стр.
459-460, CONTACTS, 25/ 1973, стр. 338-342, ТНЕ ECUMENICAL REVIEW,
25/1973 стр. 457, OKUMENISCHE RUNDSCHAU, 22/1973, стр. 524-529)
пар. 13: "Постоји већ створена и опширно разматрана поларизација. Неки
гледају на Светски савет Цркава као на организацију друштвено-политич
ких усмерења кроз Цркву; упоредо са тим, неки прибегавају теологизацији
проблема, само са циљем богословског оправдавања ставова које заузима
ју Савет и Цркве. Насупрот томе, неки сматрају да Савет представља ис
кључиво и једино параван за теолошке расправе и за опробане некадашње
оквире догматских одмеравања, кроз која вековима опстају разлике и про
ширује се раздор међу Црквама".
29 Свети ИСАК СИРИН, Та evpe8ivra аак17т1ка, Беседа 6.
30 1 Кор. 1, 23.
31 Види 1. КАРМIРН, Та ооуµатtкiх каi аvµ(30Л1кiх µv17µela ... , том 11, стр.
1059. - Види и В. I:TAYPIЛOY, 1аторiа тђ~; Оiкоvµеv1кђ1; Кtv~aewi;, стр. 2. и 24:
"Неки од узрока настајања овог покрета били су ... потреба реаговања хри
шћанских Цркава на теорије еволуције, историјског материјализма, маркси
зма и рационализма ... одлучна жеља Цркава Истока да поново буду у вези
са западним светом".
Упор. М. Р. FOGARTY, Christliche Demokratie in Westeuropa, FreiЬurg
32
(Herder) 1959. - Ј. ROVAN, у колекцији: Histoire de la democratie chreti-
enne: 1. France, Belgique, ltalie / 11. Le catholicisme politique еп Allemagne, Pa-
ris (Seuil) 1956. - V. G. GALAТI, La Democrazia Cristiana in Europa, 1950.
312
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
П.L:.Е., пар. 8.
36 Види Е. SCHLINK, Die Bedeиtиng der Orthodoxen Кirchefйr die Okиme
nische Bewegung, часопис E>t:oЛoyia, 44/ 1973, стр. 685. и даље. - 'Н vтco8oxif каi
ai 0µ1Лiа1 той Dr. Viser't Hooft каl Dr. Eugene Garson Blake, Атина 1967.
37 Види Хр. ГIANNAPA, 'Н apxif тfic; тсЛЕt01f!17<рiщ, подлистак у атинским
новинама ТО ВНМА, 27. нов. 1976.
38 Види ВЛаа. ФЕIЛА, 'Јатор1кокаvоv1кiх тсро/ЗЛ~µата тct:pi тifv AEtтovpyiav
той Ot:aµoii тfic; Пt:vтapxiac; тwv Патр1архwv, Атина 1970, стр. 226: "Основним
еклисиолошким начелом за сазивање васељенских сабора у току првих ве
кова сматрана је потреба да на васељенском сабору учествују сви епископи
католичанске Цркве, јер је требало да сви епископи изразе учење помесних
Цркава на чијем се челу налазе ... Нераскидиво јединство епископа и поме
сне Цркве чини да епископи буду носиоци учења католичанске Цркве као
заступници помесних Црква по читавој васељени". У сваком случају, ово
темељно еклисиолошка начело не може данас бити примењено из чисто
практичних разлога, када је свеукупни број епископа знатно порастао. Још
од Трећег васељенског сабора учешће епископа ограничено је на представ
нике митрополитских области: "Тежиште ... није на потреби учешћа свих
епископа, него на заступничком представљању мишљења католичанске
Цркве кроз све епископе". ВЛаа. ФЕIЛА, исто, стр. 227. Ово зацело значи
да јерархијско (у богословском смислу јерархија) функционисање митро
политског система отклања опасност потцењивања заступништва: заступ
313
Православље и екуменизам
conscience theologique des Eglises orhodoxes, часопис Истина, бр. 1/1974, стр.
85-87: ,,Постојање почасних епископа у Православним Црквама предста
вља велику неправилност. Кад је један епископ одређен некој заједници,
он мора бити у могућности да у потпуности извршава своју службу у тој
заједници. Само када га историјске околности одвоје од његове пастве, он
може бити сматран канонским епископом упркос одсуствовању из своје за
једнице. Али, кад Православна Црква одређује епископе да би им поверила
одређену власт, она тиме нарушава основна еклисиолошка начела".
43 О привилегијама, дужностима и надлежностима васељенског патри
јарха за време владавине Турака, види М1тrроrюЛ(тоu Lapбewv МАВIМОУ,
Тд Oiкovµt:v1кдv Пaтp1apxt:tov tv ·~ Ор8оо6{4Ј 'ЕккЛrџrfа, стр. 294. и даље, где
се налази и библиографија. - Такође, Cons. G. PAPADOPOULOS, Les pri-
vileges du Patriarcat Oecumenique dans l' Empire Ottoman, Paris (Guillon) 1924,
где се налази опширна правна библиографија.
44 У оквирима овог антагонизма, као објективни аргументи за вредно
вање катедри, осамостаљују се и историјске титуле апостолства - апостол
ског оснивања двеју Цркава. Насупрот теорији о оснивању Римске Цркве
од стране апостола Петра, и Исток (још од времена Григорија Богослова
и Јована Златоуста) почиње да се позива на оснивање Цркава дуж европ
ских обала Црног мора, а самим тим и у тадашњем градићу Византиону (ка
снијем Цариграду) од стране Андреја Првозваног. Каталози цариградских
епископа започињу са апостолом Андрејем као првим епископом, а затим,
све до оснивања Константинопоља, следи прејемство епископа варошице
Византиона. Види Bacr. LTEФANIЛOY, 'ЕккЛУ/аtастк~ 1атор[а, стр. 796. Тра
жење овог непрекидног прејемства локалних епископа и њиховог апостол
ског порекла, независно од назива и развоја насеља које је на том месту
314
Х. Јанарас - Проблем јединства данас
Преузето из: ИсШина и јеgинсШво Цркве, Нови Сад 2005 (прев. С. Јак
шић).
315
Артемије (Раgосављевић)
ЕКУМЕНИЗАМ
317
Православље и екуменизам
318
А. Радосављевић - Екуменизам
319
Православље и екуменизам
321
Православље и екуменизам
зом. Нека више, нека мање. Али је исто тако утешна и охрабрујућа
чињеница да је у свакој помесној Цркви Православној било и има
оних светлих и светих примера, појединаца или група, који се ак
тивно противе, усменом и писаном речју, надирању Екуменизма
у православну пуноћу 1 . Можда таквих није много, можда међусоб
но нису довољно повезани и обједињени у један заједнички од
брамбени фронт, али је сигурно да су сви они најпре сједињени са
Главом Цркве Господом Исусом Христом са свим Светитељима
и Ревнитељима Цркве Православне који се кроз векове трудише
и борише за чистоту вере Православне, па кроз њих и преко њих
и међусобно. То може бити он "Мало Стадо за које рече Господ у
Свом Еванђељу, да "би воља Оца Небескога да му да царство".
У Српској Православној Цркви први и најдоследнији борац
против Екуменизма био је и остао блаженоупокојени отац Јустин
Поповић, који је својим примером, својим речима и својим дели
ма одушевљавао и надахњивао многе да га следе. Свој богослов
ско- православни став о Екуменизму о. Јустин је сажето изразио у
широко познатој књизи "Православна Црква Екуменизам", штам
пана најпре у Солуну 1974. године. У тој својој књизи о. Јустин је
дао сажету али свеобухватну дефиницију Екуменизма. По њему,
"Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдо
цркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски ху
манизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све
те псевдоцркве нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко
јеванђелско име: свејерес" (Н. д. стр. 145). Отац Јустин је сматрао
да ће најбоље показати сву настраност и наказност екуменизма,
какав се у наше време појављује, ако га огледамо у огледалу једине
Истините Цркве Христове. И он је то учинио изложивши у најглав
нијим и најкраћим потезима учење Православне Цркве о Истини
тој Цркви Христовој, Цркви апостолско-светоотачкој, светопре
дањској. Само ако се има право и пуно познање науке Христове,
могуће је лако уочити и препознати сва лажна и јеретичка учења.
О настанку, пак, Екуменизма као покрета за сједињење хри
шћана, његовом историјском путу и развоју, као и могућим замка
ма у које су упадали, и даље упадају, многи православни хришћа
ни, па и знатан број црквеног клира, међу којима и добар број епи
скопа, описао је и систематски изложио јеромонах Сава Јањић,
322
А. Радосављевић - Српска црква против екуменизма
323
Православље и екуменизам
АНЕКС ПРЕДАВАЊУ:
324
А. Радосављевић - Српска црква против екуменизма
325
Православље и екуменизам
Сшвартье ССЦ
326
А. Радосављевић - Српска црква против екуменизма
327
Православље и екуменизам
328
А. Радосављевић - Српска црква против екуменизма
329
Православље и екуменизам
330
А. Радосављевић - Српска црква против екуменизма
331
Православље и екуменизам
332
А. Радосављевић - Српска црква против екуменизма
333
Православље и екуменизам
334
А. Радосављевић - Српска црква против екуменизма
335
Православље и екуменизам
336
А. Радосављевић - Српска црква против екуменизма
та, јер по оцу Јустину: "Само је оно права љубав која ближњему
осигурава живот вечни".
Напомене:
337
Православље и екуменизам
МЕЂУПРАВОСЛАВНИ
БОГОСЛОВСКИ СИМПОСИОН
Солун, од 12-16. септембра 1972.
Његов ток уз кратка размишљања
339
Православље и екуменизам
340
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
341
Православље и екуменизам
Шша је Преgа1Ье?
342
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
343
Православље и екуменизам
344
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
345
Православље и екуменизам
346
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
347
Православље и екуменизам
348
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
349
Православље и екуменизам
350
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
351
Православље и екуменизам
352
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
* * *
Свечано вечерње, уочи Крстовдана, у велелепној цркви св. Ди
митрија, на коме су били присутни сви учесници Симпосиона, до
шло је, после једног таквог разговора о богословљу, као наручено.
Да засведочи и покаже да у Православљу уистину нема богосло
вља без молитве. Али и још нешто: да покаже да истинско бого
словствовање не значи само "проливање зноја", него и нешто мно
го више: проливање крви. Празновање Крста Господњег и гроб
св. великомученика Димитрија, над којим је вршено вечерње, све
дочили су управо то. Сведочили су да истинско богословље није
ништа друго него битијно светодимитријевско крстоноштво и
мучеништво. Оно је принос целокупног човековог бића Богу као
жртве свеспаљенице, кроз целосни подвиг (не само интелектуални),
молитву и метанију- покајање. Што значи да је оно начин, једини
истински начин, човековог постојања, не само мишљења.
Органску везу Крста са задобијањем мудрости Божије, посве
дочило је и крстовданско богослужење, служено на сам празник
у цркви св. Мудрости - Софије. Ко је био присутан на том бого
служењу са св. Литургијом, није се могао отети искушењу да не
упореди то саборно "богословље" Цркве - а богослужење је упра
во то са оним које је слушао претходних дана на предавањима и
дискусијама. Богослужење се откривало као саборно хођење кр
штених душа пред лицем живога Бога, хођење у страху и трепету,
смирењу, љубави и јединомислију; хођење као покајни и радосни
славопој Христу, приснијем и реалнијем од крви у крвотоку. А
бог.ословски разговори! - Оно што им недостаје, то је управо тај
трепет пред лицем Бога живога, реално присутнога. Има се ути
сак да се у богословским разговорима такве врсте, Бог и Његова
Црква претварају у једну врсту спољашњег објекта, погодног за
353
Православље и екуменизам
354
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
356
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
357
Православље и екуменизам
358
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
359
Православље и екуменизам
360
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
361
Православље и екуменизам
362
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
363
Православље и екуменизам
364
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
* * *
Разговором о богослужењу уствари је и завршен главни део
Симпосиона. После састављања "Саопштења" Симпосиона, у ко
ме је подвучено да његова сврха није била издавање званичних
декларација, већ довођење у контакт православних Богословских
школа, и после завршног говора проф. Анастасију, узео је реч
Солунски митрополит Леонид, изразивши радост, што је Симпо
сион одржан управо у његовој митрополији. У недељу (17. сеп.)
служена је свечана Литургија у цркви св. Григорија Паламе. Опет
је то био подсетник православним богословима да се истинско
богословље рађа само из Литургије и молитве и израста на мошти
ма Светитеља, тј. на живом Предању Цркве. Света глава светог
богослова Григорија Паламе, постављена иа средини храма, уво
дила је својим ћутањем у тајну исихазма као тајну богословља.
Од 18. до 20. сеп. учесници Симпосиона, по програму, ишли су на
поклоништво Светогорским светињама. Света Гора, као вековна
чуварка црквених предања, била је и најбољи одговор на основну
тему Симпосиона.
* * *
Овај приказ рада Симпосиона не заснива се на званичним ак
тима, према томе и не претендује на пуну објективност. Тек кад
буду штампана предавања и званични акти Симпосиона, биће мо
гуће ући у једну дубљу и објективнију анализу његовог рада. Не
сумњиво је да су такви скупови сами по себи од огромне користи
по Цркву. Кроз њих се образује саборна свест црквених људи, у
овом случају представника Богословских школа, и развија осећа
ње за живот и проблеме целокупне Цркве. Ако не ништа друго, са
мо то па је већ довољно да оправда сазив и одржавање овог Сим
посиона. Богослови сазнају из личног контакта мишљења других,
а лични додир и познавање може да послужи као основа плодне
сарадње.
365
Православље и екуменизам
366
А. Радовић - Међуправославни богословски симпосион
Напомене:
КА НОВОМ ЕКУМЕНИЗМУ
разлога.
369
Православље и екуменизам
371
Православље и екуменизам
372
В. Вукашиновић - Ка новом екуменизму
373
Православље и екуменизам
374
В. Вукашиновић - Ка новом екуменизму
375
Православље и екуменизам
376
В. Вукашиновић - Ка новом екуменизму
377
Православље и екуменизам
378
В. Вукашиновић - Ка новом екуменизму
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ
ЕКУМЕНИЗМА
381
Православље и екуменизам
382
А. Осипов - Православно поимање екуменизма
383
Православље и екуменизам
384
А. Осипов - Православно поимање екуменизма
385
Православље и екуменизам
386
А. Осипов - Православно поимање екуменизма
387
Православље и екуменизам
388
А. Осипов - Православно поимање екуменизма
Напомене:
РАВЕНА
391
Православље и екуменизам
392
Т. Зисис - Равена
393
Православље и екуменизам
Напомене:
394
Алексанgар Шмеман
АГОНИЈА ЕКУМЕНИЗМА
395
Православље и екуменизам
396
А. Шмеман - Агонија екуменизма
397
Православље и екуменизам
398
А. Шмеман - Агонија екуменизма
399
Православље и екуменизам
400
А. Шмеман - Агонија екуменизма
*
Када су ме приређивачи овог зборника, у коме је требало да
се нађу размишљања о "Хартфордском апелу", замолили да, за тај
зборник, напишем поглавље о Православљу, прва моја мисао је
била да треба да одбијем позив и то из једног врло једноставног
разлога. Било ми је потпуно јасно, "Хартфордски апел" међу'пра
вославнима неће изазвати никакву значајнИју реакцију која би се
могла упоредити са реакцијама које је тај "Апел" већ изазвао међу
римокатолицима и протестантима. И то се показало као тачно.
Овде и онде су се могли чути "тријумфалистички" интонирани
коментари који су хартфордски документ тумачили као добродо
шли наговештај "1Ьиховоi" (мисли се, наравно, на западњаке) опорав
ка и повратка: опоравка од онога за шта су православни одувек
401
Православље и екуменизам
1.
402
А. Шмеман - Агонија екуменизма
403
Православље и екуменизам
404
А. Шмеман - Агонија екуменизма
405
Православље и екуменизам
406
А. Шмеман - Агонија екуменизма
2.
407
Православље и екуменизам
408
А. Шмеман - Агонија екуменизма
3.
409
Православље и екуменизам
410
А. Шмеман - Агонија екуменизма
411
Православље и екуменизам
412
А. Шмеман - Агонија екуменизма
Напомене: -
1 Чланак је првобитно објављен под насловом "За сусреiй Исiйока и За
йаgа", у Against the W orld for the W orld: The Hartford Appeal and the Future
of American Religion, ed. Ьу Peter L. Berger and Richard John Neuhaus, New
York, The Seabury Press, 1976, стр. 126-137.
2 Cf. мој есеј "Тренуiйак исiйине за ПравославЈЬе" ("Moment ој Trиth For
Orthodoxy") у Unity in Mid-Career: An Ecumenical Critique, ed. Keith R. Brid-
ston and Walter D. Wagner, New York, Macmillan, 1963, стр. 47-56.
3 Читаоци који желе да схвате какве се све тешкоће јављају у сусрету
хришћанског Истока и Запада у ХХ веку требало би да читају радове о.
Георгија Флоровског који је више од три деценије био главни гласноговор
ник Православља у екуменистичком покрету. Ти његови радови су сабра
ни у три књиге: ВiЫе, Chиrch, Tradition: Ап Eastern Orhodox View (Nordland,
1972), Christianity and Cиltиre (Nordland, 1974) и Aspects ој Chиrch Нistory
(Nordland, 1975).
4 Cf. моје чланке ,,Проблеми ПравославЈЬа у Америци": "Канонски йро
блем", St. Vladimir's Theological Quarterly, бр. 8/2 (1964), стр. 67-85: "Ли
iйурiијски йроблем", бр. 8/4 (1964); стр. 164-185 ,,Духовни йроблем", бр. 9/4
(1965), 171-193.
1. Преобраћење
415
Православље и екуменизам
416
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
417
Православље и екуменизам
них силника ... На себи својствен начин, још једном морамо нау
чити како да говоримо на уво цара, у име народа ... Христос није
послан за неки мањи циљ, него ради привођења света у живот
Божији."
Приликом извршавања своје мисије, Црква је позвана да у
Исусу Христу објављује Радосну вест - опроштај, наду, ново небо
и нову земљу; да одбаци началства и власти, грех и неправду; да те
ши удове и сироте, исцељује оне сломљеног срца и да узвисује жи
вот усред смрти. Приликом обављања ових задатака, Црква може
наићи на сметње, стеге, чак и прогон од стране јачих сила које се
праве да имају апсолутну власт над животом и судбином човека.
У неким земљама врши се притисак како би се религија свела
на приватни живот верника - тиме би се хтело рећи да је довољна
слобода вероисповедања. Хришћанска вера ставља под знак пи
тања овакво гледиште. Црква полаже право и сматра за дужност
да постоји јавно - видљиво - и да се отворено изражава по пита
њима од човековог интереса ... Исповедати Христа данас значи
да Свети Дух чини да се ми боримо против греха и опраштањем,
против власти и беспомоћношћу, против израбљивања и бедом,
универзалним трагањем за идентитетом, све већим губитком хри
шћанске мотивисаности, и духовном чежњом оних који нису чу
ли за Христа. То значи да смо у заједници са пророцима који су
објављивали вољу Божију и обећање за човека и друштво, а та
кође и са сумњалицама који могу прошаптати своје исповедање
Имена."
Област науке и технике данас заслужује посебну пажњу. На
свакодневни живот већине деце, мушкараца и жена, било бога
тих или сиромашних сручује се лавина научних открића. Фарма
цеутска наука створила је револуцију у сексуалном понашању.
Све савршенији компјутери ре'шавају проблеме у секунди за шта
је некад био потребан цео живот човека, а истовремено постају
средства за отимање зараде милионима људи. Нуклеарна енергија
прети опстанку живота на овој планети а истовремено је и нови
418
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
419
Православље и екуменизам
420
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
421
Православље и екуменизам
422
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
423
Православље и екуменизам
5. БлаiовесШи сиромашнима
ралног греха.
424
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
425
Православље и екуменизам
427
Православље и екуменизам
428
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
429
Православље и екуменизам
430
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
431
Православље и екуменизам
432 .
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
ХРИШЋАНСКО СВЕДОЧЕЊЕ
- ЗАЈЕДНИЧКО СВЕДОЧЕЊЕ
Зајеgничка основа
Извор свеgочења
БоiОШац
433
Православље и екуменизам
Исус Христос
СвеШиДух
434
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
Црква
435
Православље и екуменизам
Зајеgничко свеgочење
Нивои и сшрукшуре
436
Ј. Брија - Екуменски ставови по питањима мисионарства и евангелизације
437
Православље и екуменизам
дове црквеног живота. Сви они могу давати савет неопходан како
да се открију ситуације где је неопходно заједничко сведочење.
Ове структуре имају разнолик опсег:
438
Николај (Велимировић)
439
Православље и екуменизам
440
Н. Велимировић - Сан о словенској религији
441
Православље и екуменизам
442
Н. Велимировић - Сан о словенској религији
443
Православље и екуменизам
444
Н. Велимировић - Сан о словенској религији
445
Православље и екуменизам
446
Н. Велимировић - Сан о словенској религији
песимизам.
447
Православље и екуменизам
448
Н. Велимировић - Сан о словенској религији
Нека Бог иде пред вама, и нека се Син Божији носи над вама
у сјају и слави!
Бога хоће свет. Ако Бога имате, онда ћете имати шта донети
свету, и имаћете ради чега и излазити на позорницу историје.
- Ко сте ви? Пита вас свет.
Одговорите најпре себи. Не будите сфинкс за себе. У дуб ите
поглед свој у себе. И не одговарајте све док се не осетите религи
озним. Ако ћете чекати то и хиљаду година, - не одговарајте. А
кад се осетите испуњеним Богом, кад пламени дух религије обу
зме срца ваша и мозак, тада одговорите и себи другима пламеним
језиком:
- Ми смо најмлађе и најнедостојније слуге Божије, које Бог
посла у свет ради спасења свих људи.
ДОДАТАК - ГРАФИЧКИ ПРИКАЗ
-.-v
Jerusalem 1928 t
-.-v
t Willingen 1952
Utrecht 1938 ~
Toronto 1950 U Bellasl 1962.
• • • • • ti.:
Rome 1907 СВЕТСКИ САВЕТ XP\\Ul't- ._L ~
Frankturt 1954 U U Tokyo 1958
t WCC ASSEMBLIES
СКУПОВИССЦ
'
WORLD CONFERENCES FAITH AND ORDER
AND COMMISSION MEEТINGS
СВЕТСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ВЕРЕ И ПОРЕТКА
И САСГАНЦИ КОМИСИЈА
НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ ЕКУМЕНСКОГ ПОКРЕТА
Can6erra
1991
o/ancouver Яarare
1983 11998
-.- &
-'-
'1,f
11
' Justice,Реасе
and lhe lntegrily
~r V • ot creation Salvador
а Stavanger San Antonio Seoul 1990
Melbourne 1985 USA 1989 Brazil 1996
1980
~
"
WORLD CONFERENCES CHURCH AND
SOCI ЕТУ •SUССШОКТО шс .\.~D l<ORK1
+ WORLD MISSION
"tf CONFERENCES
.ј OTHER WORLD
({ ECUMENICAL CONFERENCES
СВЕТСКЕ КОНФF..РF.НЦИ/F. СВЕТСКА ДРУГЕ СВЕТСКЕ
ЦРКВА И ДРУШТВО МИСИОНАРСКА ЕКУМЕНСКЕ
(НАСЛЕДНИК ВЕРЕ 11 !IОРЕТКАI КОНФЕРЕНЦИЈА КОНФЕРЕНЦИЈЕ
О АУТОРИМА
453
Православље и екуменизам
ВУКАШИНОВИЋ Владимир
Свештеник и професор на Богословском Факултету СПЦ у Београду.
Аутор је више запажених студија и чланака, међу којима издвајамо ње
гов магистарски рад на тему Литургијска обнова у ХХ веку: историјат
454
О ауторима
ЗИЗИЈУЛАС Јован
Рођен је 1931. године у Катафигиону на северу Грчке. Завршио је бого
словске студије на Екуменском институту у Босеу (Женева), а затим
је студирао на Харварду, где је докторирао са темом из христологије
Светог Максима Исповедника. Предавао је на Академији Светог Вла
димира у Њујорку и Светог крста у Бостону, где је предавао канонско
право и историју цркве. У Атини од 1966. године ради на Богословском
факултету и тада брани свој чувени докторат ЈеgисШво цркве у свеШој
евхарисШији и ейискойу у йрва Шри века. Почевши од 1968. године ради
као секретар Комисије за веру и поредак Светског савета цркава. Пре
давао је светоотачко богословље у Единбургу, Глазгову и на Кингс коле
џу у Лондону. Предавао је догматику и пастирско богословље на Бого
словском факултету у Солуну од 1982. године. Цариградски патријарх
га је хиротонисао за титуларног митрополита Пергамског 1986. године.
Професор Зизијулас је до сада објавио огроман број радова од којих
су најзначајнија она која се баве догматским и еклисиолошким пита
њима као нпр. већ поменута докторска дисертација и збирка студија
Биће као зајеgница (1985). На српском језику је објављен велики број
превода његових студија и чланака, као и три књиге: "О људској спо-
со б ности и неспосо б ности ", "Д огматске теме ", "Е клисиолошке теме ".
ЗИСИ С Теодор
Професор патрологије на Теолошком факултету Аристотеловог Уни
верзитета у Солуну. Учесник је многих конференција и симпосијума
455
Православље и екуменизам
ЈАНАРАС Христо
Професор Философије на Пантион Универзитету Друштвених и По
литичких наука у Атини. Један је од најзначајнијих савремених пра
вославних теолога, и плодан писац. Објавио је велики број студија и
књига, међу којима издвајамо: Азбучник вере, Православље и Зайаg у
савременој Грчкој, Философија из ново/ уlла, АйолоlеШика, Траlање за
смислом, Декаgенција као изазов, ЛичносШ и ерос. Његови књиге пре
вођене су на српски, енглески, француски, италијански, руски и друге
европске језике. И данас има велики утицај на савремену православну
теологију.
ЈЕВТИЋ Атанасије
Учесник многобројних домаћих и међународних скупова из области
црквене историје, философије, теологије и хришћанске културе, ау
тор бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа; преводилац са
старогрчког, старословенског, хебрејског, француског, руског и других
језика. Рођен је 8. јануара 1938. године у селу Брдарица код Шапца.
Завршио је богословију у Београду (у генерацији са садашњим еписко
пима Амфилохијем и Лаврентијем). Уписао је Богословски факултет
1958. године, замонашен је 3. децембра 1960. године. Дипломирао је на
Богословском факултету јуна месеца 1963. године, а следеће 1964. годи
не одлази на Теолошку академију на Халку (Турска), потом на Теоло
шки факултет у Атину. Ту је одбранио докторску тезу из догматике на
тему Еклисиолоlија АйосШола Павла йо СвеШом Јовану ЗлаШоусШом.
У јесен 1968. године одлази у Париз, где најпре наставља богословске
студије на Институту Светог Сергија и даље усавршава знање францу
ског језика. После проведене једне године изабран је од професорског
савета за професора на Институту. Предавао је Увод у богословље
и Патрологију са Аскетиком наредне три године а последњу годину
предавао је и Историју цркве византијског периода. Вратио се из Па
риза 1972. године и од тада је предавао Историју хришћанске цркве
низ година, неко време Историју српске цркве, а 1987. године изабран
је за редовног професора Патрологије. Биран је за декана Богослов
ског факултета 1980-1981 и 1990-1991 године. У том периоду рада на
456
О ауторима
457
Православље и екуменизам
doxChиrch: Its Pastand Role in the WorldToday (NewYork, 1960); rev. ed.,
Nicholas Lossky (N ew У ork, 1996); The Primacy ој Peter (London, 1963; re-
pr. NewYork, 1992); Christin Eastern Christian Thoиght (Washington D. С.
and Cleveland, Ohio, 1969; repr. New York, 1987); Byzantine Theology (New
York, 1973, and many subsequent eds.); St. Gregory Palamas and Orthodox
Spiritиality, trans. А. Fiske (New York, 1974); Marriage: Ап Orthodox Per-
spective, 2nd rev. ed. (New York, 1975); Living Tradition: Orthodox Witness
in the Contemporary World (NewYork, 1978); The Byzantine Legacy in the
Orthodox Chиrch (New York, 1982); Catholicity and the Chиrch (New York,
1983); Imperial Unity and Christian Divisions: The Chиrch 450-680 А. D.
(NewYork, 1989); Byzantiиm and the Rise ој Rиssia: А Stиdy ој Byzantino-
Rиssian Relations in the Foиrteenth Centиry (New York, 1989); Rome Con-
stantinople, Moscow: Нistorical and Theological Stиdies (New York, 1996).
458
О ауторима
РАДОВИЋ Амфилохије
Рођен 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи. За
вршио Богословију Св. Саве у Београду. На Богословском факултету
СПЦ у Београду дипломирао 1962. год. Студирао класичну филологију
у Београду. Докторирао теологију у Атини. Предавао на Богословском
институту Св. Сергија у Паризу од 1974-1976. Од 1976. год. професор
је на Богословском факултету СПЦ у Београду. Године 1985. год. хиро
тонисан је за епископа банатског, а у децембру 1990. год. изабран је за
митрополита Црногорско-приморског. Објавио је више значајних сту
дија, чланак и књига, од којих наводимо: ИсШоријски йресјек Шумаче
ња СШароf завјеШа, Враћање gуше у чисШоШу, СвеШосавско йросвеШно
йреgање и йросвећеносШ ДосиШеја Обраgовића.
РАДОСАВЉЕВИЋ Артемије
Његово Преосвештенство Епископ Артемије (Радосављевић) рођен је
15. јануара 1935. године у селу Лелић код Ваљева, родном селу Св. Вла
дике Николаја жичког и охридског. Основну школу завршио је у свом
родном селу, а нижу гимназију у Ваљеву. Потом уписује Богословију у
Београду. У току својих раних година упознао се са познатим духовни
ком и исповедником о. Јустином Поповићем који је у то време живео
у манастиру Ћелије, код Ваљева, недалеко од родне куће владике Арте
мија. Млади Марко (како се у свету звао) постао је прво послератно
духовно дете о. Јустина који га је и замонашио након завршетка бого
словије, 20. новембра 1960. године у манастиру Ћелије. Отац Јустин
убрзо даје благослов младом монаху Артемију да упише теолошке сту
дије на београдском теолошком факултету. Отац Артемије, који је у
међувремену био рукоположен за ђакона и јеромонаха, завршио је са
запаженим успехом своје студије 1964. године.
Између 1964. и 1968. године о. Артемије предаје као професор теоло
гије на Богословији у манастиру Крки. Његов духовник му даје бла
гослов да упише постдипломске студије у Атини где је одбранио са
успехом докторску дисертацију са темом: "Тајна спасења по Светом
Максиму Исповеднику". По повратку у отаџбину постављен је за пре
давача у призренској богословији. Након годину дана, са благословом
о. Јустина и владике Павла, повлачи се у мали и запустели, планински
манастир Црна Река у Ибарском Колашину, недалеко од Новог Пазара
459
Православље и екуменизам
460
О ауторима