Предмет

Породична педагогија

СЕМИНАРСКИ РАД
 РАЗВОЈ СПОСОБНОСТИ, ОСОБИНЕ И ПРИСТУП
ДЕЧИЈЕМ ЦРТЕЖУ

Апстракт: Развој способности цртања код деце је веома важан јер деца развијају многе
функције. То су моторичке функције шаке и руке, и перцептивне функције. У почетку дете
шара линије без икаквог реда. Такво шарање нема неку визуелну лепоту, али је веома
битно за развој руку од раменог дела до шаке. Дете када црта, не представља ништа
реалистично, већ све приказује онако како оно само доживљава. Боје користи само
декоративно, без обзира на праву боју предмета. Цртање доводи до стварања једне
комплексне, свестране личности јер се развијају и функције памћења, мишљења, фантазије
итд.

Кључне речи: цртање, развој, способности, дечији цртеж, дечије способности, узраст

Основе дечијег цртежа

На разним ступњевима психо-физичког развоја дете мења садржај побуда које га наводе да
црта. Дете од 2 - 3 године цртањем остварује моторичку активност и упознаје материјал и
предмете којима рукује. Са две године дете почиње оловком по папиру повлачити трагове
или шаре у којима нема никаквог реда ни смисла, то је тзв. период шарања. Први сплет
шкработина на папиру резултат су покретања руке из рамена (тзв. шарање замахом), после
кога следи покрет локализиран у лакту, затим шаци и на крају у самим прстима. Резултат
премештања покрета су фине, по папиру равномерно распоређене шаре у облику кругова,
спирала и слично. Цртање малог детета је цртање на основу памћења. Мало дете не црта
предмете онако како се виде када их непосредно посматрамо, већ како их оно себи
представља помоћу памћења и зато ти цртежи нису визуелно реалистични. У цртежима
детета овог узраста недостају пропорције, смисаони положај предмета у простору као и
недостатак приказивања покрета и радње. Боју у својим цртежима дете примењује чисто
декоративно, без обзира на стварну боју предмета. Цртачком активношћу дете развија:
способност моторике горњих екстремитета, способност запажања, памћења, мишљења и
фантазија. Све ово заједно доводи до развоја целокупне личности.
 Постоји више подела развоја дечјег цртежа од стране психолога. Определила сам се за
четири стадијума и то:

1. шарање (2 - 3 г)
2. симболичко цртање (3 - 7 г)
3. визуелни реализам (8 - 9 г)
4. реалистички цртеж (од 10 г)

Фаза шарања

Ова фаза траје до треће године. Цртежи који настају у овом периоду су без садржаја.
Некада сасвим случајно, цртеж може личити на нешто. Брковић ову појаву назива
“случајним реализам” (Брковић, 2000: 369).
"Дете почиње да црта у раном предшколском узрасту чим почне да се слободно креће по
соби, дете узима (најчешће случајно) оловку и, подражавајући одрасле, почиње њоме да
црта. Резултат су дечјег рада - врата и зидови покривени нарочитим шарама које, нису
сређене, ни у погледу ритма, ни распореда елемената". Деца често шарају и преко онога
што су нацртали. Шарање настаје случајним померањем руке напред - назад. Истражујући
ову активност деца овладавају "техником шарања" и успостављају контролу над својим
покретима.

Фаза симболичког цртања

Ова фаза траје од треће до седме године. Једна од првих препознатљивих форми коју деца
цртају у овом периоду је фигура човека. Фаза цртања овакве људске фигуре назива се фаза
пуноглаваца. Неколико стадијума симболичког цртања су:

1. интелектуални реализам – дете не црта оно што запажа, већ модели изгледају онако како
их дете доживљава;
2. зависно од тренутног расположења дете ће цртати различите величине
3. предмета и људи, а од истог зависи и избор боја;
4. нема визуелне перспективе, карактеристичан је “рендгенски” начин приказивања.

С обзиром да овај стадијум траје од седме године, дете током овог периода знатно мења
начин цртања људске фигуре – од пуноглавца до људске фигуре са свим њеним
елементима.
 Визуелни реализам

Са симболичког цртања деца прелазе у фазу визуелног реализма. Ова фаза временски је
одређена периодом од седме до девете године. Међутим, прелазак из једне у другу фазу је
индивидуалан. Нека деца и раније престају са симболичким приказивањем.
Карактеристике ове фазе су динамични, али недовољно структуитани цртежи, цртање
профила, повремено јављање рендгенског приказивања, емоционални фактор није увек
доминантан.

Реалистички цртеж

"Развој ликовног изражавања у овом периоду тесно је повезан са дечјим душевним

развојем. Новија испитивања су показала да је даљи развој детета одлучујуће како смо га
на том узрасту усмеравали".
Између девет и десет година јавља се тежња код деце да ствари нацртају онакве какве
стварно јесу. У фази која наступа, дете почиње да осећа незадовољство ако цртеж не
испадне како га је оно замислило. Тада се јавља проблем, о коме је већ било речи, да деца
почињу избегавати цртање као средство изражавања јер их лоши цртежи разочаравају.
Зато је деци на овом узрасту потребно добро ликовно образовање.
Како наводи Брковић, деца објекту приступају аналитички, има перспективу и дубину.
Овим у потпуности овладавају између 12 - 14 година.

Ликовне карактеристике цртежа деце предшколксог узраста

Потреба за упознавањем света око себе утиче на појачану интелектуалну активност деце
после шесте године живота. Јавља се апстрактно мишљење, речник детета, се богати, а
способност за рад је много већа. Међутим, дете још увек у своје представе уплиће машту.
Машта је снажна, али још није богата, но својим интензитетом оставља трагове у дечјој
психи и осећањама и поступцима. Осећања такође имају велик значај у дечјем животу,
утиичу на интерес, активност и вољу. Дете још не познаје све видове живота, не може да
анализира своје психичке радње, не прави значајне разлике у интелектуалном и
емоционалином процењивању света. Дете такође не супротставља своју личност свету
нити средини, живот за њега не представља проблем, већ оно спонтано и природно у њему
учествује и на тај начин га постепено сазнаје.
„У социјалном погледу дете је веома покретно, жели да се игра са својим вршњацима.
Игра још увек представља важан садржај живота и отуда утиче на његов даљи развитак.
Дете је поверљиво према старијима и на њега се веома лако утиче, тако да прима сугестије;
још увек нема развијену критичност. Оно се за све интересује, те је веома активно. Велика
енергија омогућава му да интензивно живи у току целог дана. Утисци се све више
нагомилавају и представљају основу на којој се изграђују дечји судови и закључци“. Све се
више развија снага мишића и спретности, а рука је способнија да изводи прецизније
операције с више тачности. Ако је дете правилно васпитавано, и оно има све услове да
несметано даље развија све своје способности, јер има развијен говор, запажање,
представе, осећања и спретност мишића, што све омогућава и успешан рад на ликовном
изражавању.
У овом периоду могуће је интензивно неговати рад и на ликовном васпитању, јер дете све
остварује с великим жаром и у рад уноси снажна осећања. Дете и не разликује технички,
практични, интелектуални или естетски елеменат у свом раду и стварању. Решавајући
ликовне задатке спонтано, оно постепено у току ирада почиње да схвата ликовне елементе
у изразу.
У седмој години деца су углавном на прелазу из фазе шематског цртања у фазу облика и
појава. Код поједине деце још увек постоје разлике у начину цртања. Овај прелаз у нову,
вишу фазу психичког живота детета треба учинити што лакшим. Непедагошки поступци
обесхрабрују децу, па може доћи до кризе у ликовном стварању и до потпуног
запостављања ликовног изражавања. Нарочито негативно могу деловати неки поступци
при вежбању у почетном читању и писању и у рачунској настави.
„Ликовна форма дечјих цртежа у овом периоду карактерише се јасном спољном контуром
предмета, док детаља још увек нема много, као ни повезивања појединих делова тела или
предмета који би сугерисали покрет. Фигуре су потпуно круте. О предметима које црта
дете даје само своју представу, а ако је интелектуално визуелни тип, његов цртеж је ближи
реалном виду ствари. Нереалне пропорције и ситуације – као што је, на пример,
рендгенски приказ, повећање важних фигура у односу на друге објекте – не треба учитељу
у сваком случају да изгледају наивне, већ треба проверити зашто је детету такво решење
прихватљиво и уверљиво. Дете радије црта предмете или особе које воли и према којима
гаји наклоност, а по том мерилу одређује и појединости које ће на тим објектима да
нацрта. Оно је у стању да веома јасно карактерише пол и занимање фигуре. Теже положаје
ии покрете није још у стању да прикаже, него прибегава разним решењима, слично
египатским уметницима. Профил се све чешће појављује, а у трећем разреду и неки
елементи приказивања простора.
Непотпуност дечјих визуелних утисака допуњава се интензивним радом маште. Машта а
осећање имају видну улогу у дечјем изражавању тако да се негативна личност на цртежу
слика с мржњом, па се дете понекад до те мере уживи у ситуацију да је у стању негативну
личност и физички да нападне, потпуно премаже или избоде. Личности које дете воли
цртане су с великом љубављу. Дете није у стању да сакрије своје расположење, јер није
свесно да цртеж открива његов однос ипрема стварима, а често не осећа ни потребу да тај
свој однос крије. Фантастичне теме и бајке су мотиви које дете радо црта. На добро
постављеном часу и само дете осећа задовољство у свом раду. Такво расположење треба и
васпитач да подржава. Због тога свако схематско цртање представља опасност по развој
дечјег ликовног израза, јер уништава дечју радост и љубав за стварањем.
Поред већ поменутих лииковних карактеристика, дечји цртеж у овом периоду
карактеришу, и веома јасне боје, које се у почетку уопште и не мешају, или ако се то чини,
онда је то последица извеане техничке невештине. Постепено, деца ће почети свесно да
траже неки тон, али он још увек неће бити локално тон предмета, већ неки најприкладнији,
који одговара дечјем осећању за компоновање интензивним бојама. Разуме се да ће дете
постепено тежити да предмете обоји оном бојом коју има предмет у природи али у овом
периоду још је веома чест случај да се крава или коњ обоје црвеном бојом, а брошња
плавоим. При бојењу дете најрадије ради прво оне предмете или особе које сматра
најважнијим, а тек после боји остале објекте и позадину, па каткад оставља и необојене
површине. У овом периоду деца најрадије употребљавају основине боје – црвену, плаву,
жуту и зелену, а затим белу и црну.
Треба имати у виду да деца овог узраста углавном немају потпуно јасну концепцију свог
будућег рада. Она се одушеве за рад покренута неким ликовним елементом, а у току самог
рада добијају нове подстицаје асоцијациијама на основу већ насталих облика на хартији. У
току рада се, дакле, модификују првобитне замисли, и изграђује нова, измењена и најзад,
пред крај рада, коначна концепција слике. Чешћим радом и у зрелијим годинама деца су
све више у стању да изведу неки рад према претходној замисли, мада није најбоље ни то да
деца имају сувише изграђену представу о својој будућој слици, јеир се напредак заснива на
оном непредвиђеном што се открива у самом процесу рада, у сваком новом напору, а то
сопствено откриће у ствари омогућава богаћење искуства и позитиван развитак сваког
појединца.
У I и II разреду деца предмете још увек распоређују на хоризноталној линији, изнад које се
налази трака неба. У III разреду, међутим, појављују се већ неки елементи визуелног
простора. Деца су сада већ у стању да објасне дубину цртањем објеката нешто изнад
земље, закљањањем предмета једног другим, посматрањем предела из птичије перспективе
или чак и неким елементима линеарнее перспективе. Има деце која се веома брзо развијају
у правцу просторног приказивања, јер припадају таквом типу. Међутим, васпитач мора
знати да има и таквих ученика који не осећају простор и чији су радови
дводиимензионалног карактера, обогаћени не толико визуелним подацима, већ украсима,
тачкицама, мрљама или декоративним линијама. Треба имати такта да се свако дете у
оквиру својих моућности даље и потпуно развија. Дводимензионалност у цртежима деце у
овом периоду не треба схватити као смисао за стилизовање, за пречишћавање и
синтетизирање израза у области орнаментике и примењене уметности. Занимљива
декоративна решења у овом периоду последица су схематског схватања објеката деце. То
ипак не значи да у овом периоду деца не могу да раде задатке из примењене уметности, с
тим што се од њих неће тражити да решавају декоративни проблем стилизацијом и
пречишћавањем, него да спонтано реше конкретан задатак, као што је дезен за хаљину
маме, дезен за покривач на креветићу, украс за свеске, украс за распоред часова и слично.
Довољно је ако ученици осете смисао ритма и склада у колориту, а за то су већ релативно
способна.
Дечја спретност мишића обезбеђује већ известан технички ниво у раду. Деца могу да
повлаче праве линије и линијом да објасне основни карактер предмета. Још нису у стању
да без тешкоћа и напора растварају тврђу масу боје, да четку држе лако и спретно њом
рукују. Зато је за први разред погоднији сликарски материјал који се не раствара
механиичким трљањем, наиме, боље је да ова деца раде бојама раствореним у чанчићима.
У то време ученици треба да раде и на већем формату да би још више стекли
самопоуздање и да би развили своје техничке способности и окретност мишића за
повлачење различитих потеза. Постепено треба давати и такве задатке који омогућују
развитак финијих и прецизнијих потеза. Неки ће ученици и брже развити своју спретност,
други спорије, што не мора да значи да су мање способни. Но, у целини, у овом периоду
општи ниво способности није исувише диференциран, како ће се то јавити после III
разреда. Техничка вештина не треба да пређе у рутину, нити треба дозволити ученицима
да користе помоћна средства ради привидне уредности. Употреба лењира управо
онемогућава нормалан развој техничких способности ученика, јер чини децу несигурном
несамосталном, онемогућава им непосредно и јасно изражавање идеја и мисли, спречава
развитак лаке, живе, истинске линије, оне линије која је сваком детету својствена и која
указује на његове напоре и унутрашње особине.
Овај период ликовног стварања може се у целини сматрати као врло занимљив и захвалан
за педагошки рад. Деца су веома сугестивна, воле цртање, па се с разлогом сматра да је то
златан период ликовног стварања деце. Дечји ликовни израз је још увек последица једне
спонтане потребе за саопштавањем доживљаја и искустава, а свест о значају тога израза и
могућности да дете свесно на њега утиче још увек су минимални. За све што деца воле и
познају она лако налазе ликовна решења. У ствари ликовни проблем је њима споредан, али
у добро организованој настави она га несвесно решавају. Деца иначе теже да својим
радовима прикажу живот око себе, а нису свесна да се при томе и емоционално
опредељују према појавама. Понекад се и на овом ступњу могу давати теме које су
искључиво естетски схваћене.
Кад дете дође у школу на његовим цртежима могу се открити и лоши утицаји.
Амбициозни родитељи, који прерано желе да помогну својој деци, уче их да цртају помоћу
цртанки с узорцима схематског карактера и тиме развијају код деце негативне навике,
рутину и погрешниу представу о цртању. То је педагошки проблем за учитеља. Због тога
треба одмах спречити даљи негативни утицај родитеља који су ово до сада чинили у
најбољој намери. Има и предшколских и школских установа у којима се дечји ликовни
израз шаблонизује, где сва деца раде на исти начин. У овом случају треба ученицима
посветити посебну пажњу и обезбедити им најповољније услове да би се ликовно
изражавање код њих поново усмерило нормалним и правим путем. У трећем случају, иако
на овом узрасту најређе, дешава се да мала деца прецртавају, и то најчешће неукусне
слике, а то негативно утиче на њихов израз и погрешно развија укус. Ово се догађа
нарочито оној деци која су обдаренија и чије се графичке способности брже развијају. У
овом случају је у питању погрешно усмеравање дечјих способности, па је отуда
исправљање овог утицаја доста деликатан рпосао, али се уз пажљив и дужи рад овој деци
може повратити здрав однос према појавама, њихово изворно схватање и изражавање без
усвојених туђих узора.
 ЛИТЕРАТУРА

1. Брковић, А., Развојна психологија, други део. Учитељски факултет у Ужицу,

Ужице 2000.

2. Дивљан, С., Подстицање ликовног стваралаштва ученика. Учитељски

факултет, Јагодина 2000.