Висока медицинска школа струковних студија „Милутин Миланковић“,

Београд

Семинарски рад

Предмет: Социјална медицина

ТЕМА:
СОЦИЈАЛНО МЕДИЦИНСКИ ЗНАЧАЈ МЕНТАЛНОГ
ЗДРАВЉА

Предавач: Студент:

Нина Ђукановић Душица Тасић

Бр. Индекса:с43/2018

Врање, децембар, 2018.

САДРЖАЈ
УВОД ......................................................................................................................................................... 2
1. МЕНТАЛНИ ПОРЕМЕЋАЈИ ............................................................................................................... 3
1.1. Узроци менталних поремећаја .................................................................................................. 3
1.2. Врсте менталних поремећаја ..................................................................................................... 4
1.3. Социомедицински проблеми .................................................................................................... 6
1.4. Лечење менталних поремећаја ................................................................................................. 6
2. УЛОГА МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ У ТИМУ ЦЕНТРА ЗА МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ И КООРДИНИСАНОЈ
БРИЗИ ....................................................................................................................................................... 7
2.1. Идентификација потреба менталног здравља у заједници .................................................... 9
2.2. Потребе породице пацијената оболелих од душевне болести .............................................. 9
Закључак ................................................................................................................................................ 11
Литература ............................................................................................................................................. 12

1
 УВОД

Ментално здравље је стање складног психичког и социјалног функционисања

личности које подразумева одсуство душевних поремећаја, али и изражених сукоба у
личном и социјалном животу са нежељеним последицама. Светска здравствена
организација (СЗО) дефинише ментално здравље као стање добробити у којем сваки човек
схвата свој потенцијал и може се носити са нормалним животним стресовима, радити
продуктивно и плодоносно и може доприносити својој заједници. Ментално, душевно или
психичко здравље саставни је део општег здравља појединца, али и заједнице, па чини
предуслов за оптимално функционисање појединца, породице, заједница и друштва. Једно
је од основних права сваке особе и кључни ресор социјалног и економског развоја нације

2
 1. МЕНТАЛНИ ПОРЕМЕЋАЈИ

Повреде и поремећаји менталног здравља, због релативно високе преваленције,

честог почетка у млађем узрасту, могућег хроничног тока, нарушавања квалитета живота
оболелих и њихових породица као и значајног удела у коришћењу здравствене заштите,
представљају један од приоритетних јавно-здравствених проблема у свету па тако и у
Србији. Повреде и поремећаји менталног здравља одликују се изменама у мишљењу,
расположењу или понашању (или неком комбинацијом ових елемената), који су удружени
са нелагодношћу и поремећеним функционисањем, најчешће током дужег временског
периода.
Током живота, свака особа искуси осећање изолованости, усамљености или
емоционалне нелагодности. Ово су, најчешће, нормалне, краткотрајне реакције на тешке
ситуације, пре него симптоми менталних повреда или поремећаја. Људи уче да излазе на
крај са тешким осећањима, као што то чине и са тешким ситуацијама.
Међутим, у неким случајевима, трајање и јачина болних осећања или
измењених образаца мишљења могу озбиљно утицати на свакодневни живот особе.
Уобичајни одбрамбени механизми више нису довољни, и овим људима може постати
потребна помоћ да поврате равнотежу и да се врате на ниво пуног функционисања.

Ментално здравље је битно за свакодневни живот, исто колико и физичко

здравље. Штавише, она се прожимају. Особе са телесним здравственим проблемима често
осећају напетост или нерасположење. Особе са менталним поремећајима често развијају
телесне симптоме или болести (нпр. губитак телесне тежине). Уопште, осећања, ставови и
мисаони обрасци снажно утичу на доживљавање сопственог телесног здравља или
болести, и могу утицати како на ток болести тако и на успешност лечења.

Особе с нарушеним менталним здрављем често су предмет стигматизације, што

изазива велику субјективну патњу и увелико смањују квалитету живота оболелих, као и
њихове околине. Њихово збрињавање доводи до директног економског оптерећења
друштва, али и индиректног, због смањене продуктивности, боловања и инвалидности
оболелих . Менталне повреде и поремећаји одликују су психолошком, биолошком и
социјалном дисфункцијом појединца, а укључују читав низ симптома и сметњи.
Дефинишу се према постојању скупова симптома, а критеријуми за дијагнозу испуњени су
када су скупови симптома релативно тешки, дуготрајни и попраћени смањењем
функционалне способности или инвалидитетом.

1.1. Узроци менталних поремећаја

Истраживања сугеришу да су ментални поремећаји резултат сложене

интеракције генетских, биолошких фактора, као и фактора личности и средине. Међутим,
мозак је завршни пут за контролу понашања, размишљања, расположења. У овом

3
тренутку, везе између специфичних видова измењеног можданог функционисања и
појединих менталних поремећаја нису у потпуности разјашњене. Код већине менталних
повреда или поремећаја уочено је њихово чешће појављивање код чланова ближе
породице оболелог, што сугерише генетску основу поремећаја. Докази проистекли из
неких истраживања указују да специфични генетски фактори који утичу на мождану
хемију, доприносе појави и напредовању менталних поремећаја. Међутим, све је више
доказа да промене у можданом функционисању могу да се јаве и као одговор на факторе
средине, као што су: трауматско искуство, хроничан стрес или различите врсте лишавања.
Другим речима, интеракција између мождане биологије и проживљених
искустава је, по свему судећи, двосмерна. Из разлога који могу бити биолошки,
психосоцијални, или и једни и други, пол и старосно доба утичу на стопе менталних
поремећаја. Фактори средине, као што су породична ситуација, притисци и изазови на
радном месту, социоекономски статус особе, могу убрзати појаву болести или њено
погоршање. Избор животних стилова (нпр. злоупотреба психоактивних супстанци) и
научени обрасци мишљења и понашања могу утицати на појаву, ток и исход менталног
поремећаја.
Потпуно свеобухватну листу свих оних чиниоца који потенцијално угрожавају
и нарушавају ментално здравље није могуће саставити.

Један од разлога за то је чињеница да смо сви ми различити и да је сваки

појединац осетљив на различите и за његову конституцију и животно искуство
специфичне факторе који су опасни по психичко здравље. Међутим у области менталног
здравља највише пажње посвећено је генетици,стресу и психолошкој трауми. Поред горе
наведених фактора у настанку менталних поремећаја веома велики удео имају и ‘менталне
повреде’ које могу настати услед разлучитих фактора. Најчешћи изазивачи менталних
повреда су:
- Соматске повреде,
- Стерс,
- Социјална маргинализација,
- Емоционална траума,
- Избеглиштво,
- Различите вресте злостављања,
- Насиље….

1.2. Врсте менталних поремећаја

Ментални поремећаји окарактерисани су психолошком и биолошком

дисфункцијом односно дисфункцијом у понашању појединца. Укључују читав низ сметњи
од поремећаја афекта, опажања, мишљења, интелигенције, пажње, нагона и воље до
поремећаја свести као и њихове комбинације. Најчешћи поремећаји менталног здравља
могу се грубо класификовати у три групе:

- Неурозе,
- Психозе,

4
 - Психопатије.

Неурозе - су блажи поремећаји менталног здравља који су последица

дуготрајног неуспеха једне личности да задовољи своје основне потребе кроз односе са
средином и карактерише је угрожено самопоштовање и осећање узнемирености, тескобе и
стрепње (анксиозност), смањена је способност сналажења у појединим ситуацијама као и
прилагођавања људима. Према доминацији одређене врсте симптома разликују се
поједине врсте неуроза као што су фобије,опсесивно-компулзивне реакције,депресије…

Фобије се испољавају у види доживљаја снажног страха,у додиру са неким

објектима или ситуацијама иако они не представљају никакву реалну опасност која би
оправдала такву реакцију. Особа јасно увиђа неоснованост свог страх, али од осећања
снажне анксиозности може се одбранити само избегавањем објекта или или ситуације од
којих се плаши. Списак описаних фобија ‘нема краја’ буквално свака ситуација или
предмет може бити узрок страха код оваквих особа.

Опсесивно-компулзивне реакције – Опсесије се карактеришу сталним

нападима нежељених мисли. Те мисли се могу односити на разне садржаје, најчешће на
неморалне радње. Компулзивни поступци се снагом воље не могу спречити, некада се
само могу одложити. Могу се састојати из једноставних радњи или из разрађених ритуала
на које троше највећи део слободног времена.

Депресија – представља реакцију на узнемирујући догађај која се испољава у

неуобичајно јакој и дуготрајној тузи. Неретко осећање туге, прожима очај у вези са
сопственом будућношћу, осећање беспомоћности, а могу се јавити и суицидне идеје.

Психозе - Психозе су много тежи ментални поремећаји које карактерише

прекид контакта са реалношћу, немогућност обављања занимања, патолошки обрасци
понашања, мишљења и осећања. Интелектуална неефикасност, незаинтересованост за
људе, емоционална хладноћа, социјална неефикасност. Особа са психозом није у стању да
разликује шта стварно опажа а шта је плод њене маште, па она живи у свету заблуде и
халуцинације. Заблуде се могу односити на разне ствари, а најтипичније су заблуде о
сопственој личности, другим људима, и о околини.

Обично се деле на две велике групе: органске и функционалне.

- Органске које могу бити повезане са поремећајима или повредама мозга и

ЦНС-а, алкохолом и слично,
- Функционалне су оне где органски узроци нису првенствени него ментална
болест има одређену функцију за личност, средство је помоћу кога се она ослобађа
неподношљиве реалности.

Психопатије – Психопатије су ментални поремећаји који се испољавају

понашањем које је штетно и неприхватљиво са становишта друштва, али не и са
становишта саме особе која болује од психопатије. Психопата не доживљава анксиозност
нити све оне непријатности које она може да донесе па нема жељу да се мења. Његов увид

5
у реалност није оштећен, нити долази до смањења интелектуалних способности.
Психопата следи своје импулсе, нема емпатије, не подноси одлагање задовољавања својих
потреба, ма какве оне биле, и не осећа кривицу када учини нешто на штету других. Овакве
особе имају социјално неприхватљиво понашање и не уважавају социјалне норме.

1.3. Социомедицински проблеми

Почетак већине менталних поремећаја везан је за адолесценцију и рано зрело

доба, што утиче на постигнућа у образовању, професионалне прилике и успехе, као и на
облик и природу медуљудских односа. Овај утицај се често одражава на читав живот једне
особе. Ментални поремећаји веома утичу на породицу оболелог. Прво, породица се
суочава са тешким одлукама које су везане за прихватање лечења, хоспитализације и
контакт са чланом породице који је оболео. Код свих чланова породице јавља се напетост
због неизвесне будућности и забринутост због болести која може бити онеспособљавајућа.

Ментални поремећаји учествују са уделом око 6-7% у укупном болничком

лечењу у свету. Највећи број хоспитализација је у доби до 20-59 година што их сврстава у
водеће узроке болничког лечења у радно-активном добу.

Осим тога, сваки четврти или пети дан болничког лечења користи се за
менталне поремећаје па су и водећа група болничког лечења по броју дана болничког
лечења са 23,6%. Такође ментални поремећаји учествују са уделом око 18-20 % у укупном
инвалидитету у свету. Највише инвалидитета међу овим болестима проузрокују
опсесивно-компулсивни поремећаји и психопатије. Међитим ментални поремећаји се
знатно ређе наводе као основни узрок смрти. У укупном мотралитету учествују са око 1-
1,5 %. Такође број извршених самоубистава,сто је и показатељ менталног здравља, већи је
од броја погинулих у саобраћајним несрећама.

1.4. Лечење менталних поремећаја

У лечењу менталних поремећаја постоји велики број третмана, они који су

показали највише ефикасности су:

- Биомедицински третман - пре свега фармакотерапија, али и

електроконвулзивна терапија (у случајевима кататоне психозе или депресије које су
резистентне на лекове),
- Психотерапија (и психолошко саветовање) ,
- Социотерапија – усмерена ка побољшању социјалног функционисања и што
успешнијој (ре)интеграцији у све токове друштва – ресоцијализација,

6
 - Групе самопомоћи /подршке – за особе које повезују заједнички проблеми –
особе са посебним потребама, родитељи деце са посебним потребама, лечени
алкохоличари, лечени психијатријски болесници, жртве насиља. Ове групе могу бити
извор заједничких пројеката, борбе за остварење њихових права,
- Популарни програми самопомоћи и саморазвоја, „Селф-хелп“ литература –
разликовати теоријски и методолошки валидне програме од популарне психологије
- Алтернативни видови третмана...(терапија магнетима, светлом, ароматерапија,
спиритуално исцељење...).

2. УЛОГА МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ У ТИМУ ЦЕНТРА ЗА МЕНТАЛНО

ЗДРАВЉЕ И КООРДИНИСАНОЈ БРИЗИ

Медицинске сестре имају четири фундаменталне обавезе:

а) да промовишу здравље-рад на унапређењу здравља кроз разне едукације,

б) да превенирају болест – рад на спречавању настанка болести путем едукација
становништва,
ц) да врате здравље,
д) да олакшају патње.

Потреба о бризи од стране медицинских сестара је универзална. Саставни део

сестринства је поштовање људских права, укључујући право на живот, право на
достојанство и да људи буду третирани са поштовањем. Сестринска брига нема
ограничења у односу на пол, боју коже, религију, националност.

Медицинске сестре пружају ментално-здравствене услуге појединцу, породици

и заједници, а такође и координишу своје услуге са потребама наведених појединаца,
група и заједнице.

Етика медицинских сестара има четири главна елемента:

а) медицинске сестре и људи – примарна обавеза сестре је према људима којима

је потребна здравствена помоћ. Сестра осигурава да пацијент добије довољно
информација и адекватан третман а уз поштовање принципа антистигма деловања,
б) медицинске сестре и пракса – сестра има личну и професионалну обавезу и
одговорност за сестринску праксу. Учењем и практичним залагањима усавршава своја
знања.
ц) медицинске сестре и професија – сестра има важну улогу и у
истраживањима, едукацијама, менаџменту,
д) медицинске сестре и сарадници – сестра одржава кооперативан однос са
члановима тима ЦМЗ и сестрама из других служби.

7
 Шест важних подручја за психијатријске сестре у ментално-здравственој
заштити:

а) материјална добра – сестра треба да искористи предност различитих

програма који могу омогућити материјалну помоћ клијенту,
б) копинг – већина хроничних душевних болесника показује недостатак
базичних вештина и знања свакодневног живљења. Улога сестре је у помоћи развијања
ових вештина за свакодневни живот клијента,
ц) ментално функционисање – улога сестре је рад на агресивности, агитацији,
контроли импулса, емоционалној подложности, сумњичавости клијента, а путем
супортивних техника,
д) социјални супорт – психосоцијална подршка клијенту,
е) одрживост мотивације – улога сестре у овој области мотивације је рад на
враћању самопоштовања клијента и његовој емоционалној стабилности,
ф) очување здравља – улога сестре је у праћењу узимања медикаментозне
терапија, очување физичког здравља клијента, превенцији узимања алкохола
итд.

Улога и задаци медицинске сестре у тиму ЦМЗ-е :

а) едукована медицинска сестра је равноправан члан специјализованог

мултидисциплинарног тима,
б) она је терапеут,
ц) саветник и едукатор,
д) сарадник је с другим ментално здравственим професионалцима,
е) администратор,
ф)истраживач.

Она има обавезу да :

а) препозна и разуме пацијентов основни проблем,

б) има идеју о врсти потребне неге,
ц) да пружи адекватну негу,
д) да користи изворе информација (здравствена историја, базе података,
примарни и секундарни извори података тј.пацијент и породица.

У пријему пацијента сестра има кључну улогу, јер се она прва сусреће са
пацијентом, и игра кључну улогу у тријажи пацијената. Веома је битно да поздрави
пацијента и родбину на топао и емпатијски начин,уради брзу визуелну процену,-
документује своју процену и пренесе осталим члановима тима,мора да зна да да одређене
смернице и савете породици и пацијенту.
Увођење координисане бриге потврђује да је сестра равноправан члан
мултидисциплинарног тима. Добија прилику да развија вештине за активно укључење
корисника и стварања конструктивног партнерства са њим и научне методе процене
фокусиране на потребе.

8
 ДЕСЕТ КОРАКА ЗА ОЧУВАЊЕ МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА

• УКЉУЧИТЕ СЕ У ЗАЈЕДНИЦУ
• ДРУЖИТЕ СЕ И НЕГУЈТЕ ПРИЈАТЕЉСТВО
• ПОДЕЛИТЕ СВОЈА ОСЕЋАЊА
• СМЕЈТЕ СЕ
• БАВИТЕ СЕ СПОРТОМ
• ЈАЧАЈТЕ САМОПОУЗДАЊЕ
• ПРИХВАТИТЕ СЕБЕ КАКВИ ЈЕСТЕ
• БУДИТЕ КРЕАТИВНИ
• ОПУСТИТЕ СЕ И РАЗМИШЉАЈТЕ ПОЗИТИВНО
• ОБРАТИТЕ НАМ СЕ ЗА САВЕТ.

2.1. Идентификација потреба менталног здравља у заједници

Адекватна брига за пацијенте са проблемима менталног здравља зависи о

знању, способностима и активностима да се искористи предност различитих програма на
федералном, државном и локалном нивоу који плаћају за различите потребе између
осталог и за медицинску негу.
У многим срединама пацијенти са менталним проблемима су непожељни у
суседству, изолирани,са неодговарајућом мрежом подршке.Ови клијенти често или немају
блиских сродника или су се током времена удаљили од породице бизарним понашањем
или личним потешкоћама.Шта више, већина њихима потешкоће у одржавању блиских
личних контаката.Успешна брига у заједници захтева не само свесност о клијентовим
материјалним потребама него и знање о организацији и постојању могућих аранжмана
који ће искористити јавне ресурсе на најбољи начин. Успешна социјална адаптација
зависи од сталне вољности да се буде укључен и посвећен сталном третману И
социјалним активностима.
Многи хронично оштећени клијенти имају историју неуспеха и разочарења, а
ово сачињава базу за повлачење, што смањује њихов ангажман у свакодневном
животу.Као последица природе болести, смањује се способност извршења задатака у
свакодневном животу.
Повлачење и неактивност у заједници где живе,код клијената са менталним
поремећајем може резултирати личном разградњом и немогућности да наставе или
задобију одређене социјалне услуге. Улога заједнице је да поврати пољуљано
самопоштовање особа са менталним поремећајем, кроз укључивање у различите
активности (радна терапија, контакти са другим људима И др.).

2.2. Потребе породице пацијената оболелих од душевне болести

Већина клијента са потешкоћама у менталном здрављу се враћа породичном

окружењу након хоспитализације. Психијатријска болест има утицаја и на чланове
породице и на клијенте. Терет душевне болести појединаца због недостатка друштвене

9
подршке, носе њихове породице које и саме временом оболевају и пропадају. Клијенти са
менталним поремећајима не захтевају само изузетну бригу о менталном здрављу него
захтевају пажњу и према њиховим физичким потребама. Стога чланови породице морају
добити професионалне интервенције и услуге да би до максимума искористили своје
улоге и да би препознали своју улогу те да буду спремни за будуће кризе како социјалне
тако и економске.
Одлазак у Дневни Центар оболелих чланова, породице доживљавају као
растерећење и значајну бригу и подршку друштва. Породице полажу велику наду у
отварање Дневних центара који би их заступали у њиховим проблемима и интересима.
Кроз рад центара била би планирана стална едукација чланова породице која би
укључивала:
• Планирање отпуштања из болнице
• Едукацију о клијентовој болести (знакови и симптоми)
• Подучавати породицу ефикасној комуникацији, решавању
проблема.
• Подучавати породицу о стратегијама да ефикасно
превладају стрес и конфликт
• Помоћи члановима породице да искористе одговарајућу
социјалну подршку
• Супорт и саветовање.

У последњих 10-ак година, као додатном начину рехабилитације лица са

психичким поремећајем, пажња се све више усмерава на физичке активности које
истовремено доводе до побољшања у интраперсоналној и интерперсоналној сфери. Једна
од таквих јесте и екотерапија, која подразумева „јединство човека и природе“, а укључује
оне активности које имају циљ побољшање човековог психо-физичког функционисања
кроз заштиту животне средине – планинарење, риболов, пошумљавање, алпинизам и сл.

Уколико пођемо од становишта да је у основи сваког психичкогпоремећаја,

уствари, поремећај односа/релације са самим собом и са другима (нпр., параноидне
интерпретативне обраде прогањања код схизофреније, осећање личне неадекватности и
безвредности код депресије, сумануте идеје величине код маније), онда је јасно да
учествовање у групним рекреативним активностима има вишеструк значај.
Овде група има „лековит учинак“, јер нам омогућава да задовољимо осећање
припадности групи, враћа нам наду за поправљањем односа са самим собом и/или са
другима, чланови групе нам дају адекватан супорт (јер се овде ради о учествовању на
добровољној основи). У групи имамо могућност да се равнамо по себи сличнима (нпр., у
планинарењу равнамо се по лицима сличне физичке спреме, темпу хода, менталитету),
односно у групи имамо већи избор с киме ћемо се идентифицирати – групу не морамо
нужно посматрати као „класични мени“, пре као „шведски сто“, где можемо пробрати шта
ћемо узети. У групним рекреативним активностима сви смо једнаки – људе зовемо
именима, независно о титули, припадности одређеном социо-економском статусу,
присуству неких органских обољења и/или психичких поремећаја.

10
Закључак

Поремећаји менталног здравља данас у свету представљају озбиљан

социомедицински проблем. Њихова етологија још увек није у довољној мери разјашњена,
распрострањеност им је велика и има прогресивни тренд, посебно у развијеним
срединама. Оболева становништво свих старосних група, а оболевање радно способне
популације повлачи са собом социјално економске последице. За разлику од соматских
болести, поремећаји менталног здравља доводе до губитка смисла и квалитета живота, и
то утолико више уколико је болест наступила у ранијем периоду живота. Лечње ове групе
поремећаја здравља је недовољно ефикасно и скупо, и захтева ангажман значајног дела
болничких и ванболничих капацитета. Према процени СЗО данас у свету живии више од
400 милиона људи који болују од менталних поремећаја. У Европском региону СЗО,
ментални поремећаји такође представљају све значајнији здравствени и социјални
проблем јер се преваленција креће и преко 5% у целокупном становништву .

11
Литература

Душан Бацковић - чланак Ментално здравље и ментална хигијена, Београд 2010

Ненад Хавелка – Психологија, Београд 2009

Walsch, N.P. & sur. (2011), Maintaining immune health

(II поглавље), School of sport, health and excercise sciences,
Bangor University, UK

12