Krajina 5 2015 19 Januara Fabula Nostra

Библиотека завичајне свеске
Книнска крајина 5
Библиотека завичајне свеске
Книнска крајина 5
Издавачи:
Удружење Срба из Хрватске – Београд
Завичајни клуб „Книнска Крајина“ – Београд
Српско културно друштво „Зора“ Книн – Београд
Суиздавач овог броја:

Завичајно друштво „Плавно” –Београд
За издаваче:
Никола Церовац
Маринко М. Вучинић
Данко Перић
Редакција:
др Илија Смиљанић
Славко Бурсаћ
Вукашин Бабић
Душан Вукојевић – Марс
Главни и одговорни уредник:
Данко Перић
Замјеник главног и одговорног уредника
Петар Б. Поповић
Уредник:
Милојко Будимир
Техничко уређење:
Fabula Nostra, Београд
Штампа:
Барипринт, Београд
Тираж:
500
ISBN 978-86-89877-02-1 (УСХ)
Книнска Крајина
5
БЕОГРАД
2015.
На насловној страни
Повеље дужда Алвиза IV Моћенига о утврђивању „кувина“ места
Плавно из 1766. године
САДРЖАЈ
УВОДНИК ..........................................................................7
КАЛЕНДАР.........................................................................9
Данко ПЕРИЋ
КРУНА ТРЕЋЕГ ДОСИТЕЈЕВОГ БОРАВКА
У КНИНСКОЈ КРАЈИНИ..............................................23
Тодор ШЕША
ПЛАВНО - ГЕОГРАФИЈА..............................................33
Пане СИНОБАД
ВИТЕЗ ЈОВАН СИНОБАД............................................53
ма Ђуро М. ЂУРИЋ
ПЛАВНО И КНИНСКА КРАЈИНА У
МАЛОМ МОРЕЈСКОМ РАТУ (1714-1718)..................63
ДР ИВАН ГРГИЋ, ИСТРАЖИВАЧ ИСТОРИЈЕ
КНИНСКЕ КРАЈИНЕ, АДВОКАТ, НОВИНАР
И ПОЛИТИЧАР..............................................................79
Јован РАКИЋ
КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ ЂЕВРСАЧКОГ КРАЈА,
КУД „ДУШАН АРДАЛИЋ – ДУЛЦИН“
И БУКОВАЧКИ ЗБОРНИК.................................. 85
ПРИКАЗ
Јованка ВУКАНОВИЋ
ДУХОВНО СВЈЕДОЧАНСТВО –
НАЈДУЖЕ ПАМЋЕЊЕ...................................... 93
IN MEMORIAM................................................................97
7
УВОДНИК
Пети број Книнске Крајине излази из штампе

почетком 2015. године, око Савиндана, уз настојање
редакције да током године припреми још један број
овaквих, завичајних свезака.
У првој рубрици Календар је подсјећање на велики
број „округлих” годишњица, само о неколико њих
су опширнији текстови у овом броју Книнске Крајине,
док текстове о осталим годишњицама намјеравамо
штампати у идућем броју који, уколико обезбиједимо
финансијска средства, планирамо промовисати за сами
Видовдан, 28. јуна.
Истичемо као најважнију годишњицу ове 2015. године
двије деценије од најтрагичнијег догађаја у историји
Книнске Крајине и Срба на овим просторима, њеног
етничког чишћења, протјеривање Срба у августу 1995.
Сјећање на Книњане жртве „Олује” била би основна
тема Видовданског броја.
Овај, пети број, доноси, неколико тема о Книнској
Крајини у 18. вијеку. Тада су дефинисане границе
на Тромеђи Сјеверне Далмације, Лике и (јужног
дијела) Босанске Крајине, које се нису мијењале три
вијека. Управо на том подручју, одвијали су се многи
важни историјски догађаји у којима су учествовали
Крајишници. Сваки пут њихова улога свела би се, нисмо
у томе усамљени случај, на статисте. Тако је било и
прије три вијека, када је дефинисано подручје Книнске
Крајине, тако је било и средином деведесетих.
На почетку 18. вијека, највероватније у Книнском Пољу
родио се Дионисије Новаковић, један од најзначајнијих
српских црквених писаца и професора а у његовој родној
8 КНИНСКА КРАЈИНА 5
Книнској Крајини у другој половини стољећа темеље

школства али и модерне српске књижевности заорао
је Доситеј Обрадовић, каснији српски просвјетитељ
и први министар просвјете. Подсјећамо на Доситејев
учинак, као и на још двије важне личности из тог доба,
витеза Јована Синобада и његовог плавањског саборца
Ратка Ђурића.
Редакција Книнске Крајине захваљује суиздавачу
овог броја Завичајном друштву „Плавно” у Београду.
О Плавну говори опширнији текст проф. Тоде Шеше,
с подацима с краја педесетих и почетком шездесетих
година 20. вијека, кад је он био учитељ у том селу, а
претходно је 2008, објављен у књизи Плавно – Монографија.
Плавањци су, прије нешто више од 12 година поправили
кућу у којој је учитељ био Доситеј Обрадовић, а од
недавно се обнавља и црква Светог Ђурђа. Сличне
акције предузимају становници других книнских мјеста
који су на тај начин постали препрека опасности да нас
у родном крају прекрије копрена заборава. Препрека
копрени заборава је основни циљ завичајних свезака
Книнска Крајина. Томе би требало да допринесе и овај
број.
На крају Уводникa истичемо и текст о настојањима
интелектуалаца из Ђеврсака који су, крајем седамдесетих
година 20. вијека, намјеравали да покрену регионални
зборник, чак су успјели да објаве двије књиге и покрену
рад мјесног музеја, али даље нису могли. Новца је тада
било много више него данас, али није било воље оних
који су му били ближе.
Редакција
9
КАЛЕНДАР
Године 1915. навршава се неколико важних годи

шњица и јубилеја Книнске Крајине, Тромеђе и Буковице,
међу којима je двије деценије од прогона Срба (1995.
године). Ове године падају и четири вијека од оснивања
Богословије у манастиру Крка (1615. године), 140 година
од почетка Црнопоточке буне (1875) и 245 година откад
је велики српски просвјетитељ Доситеј Обрадовић,
написао своју Ижицу (1770) и тиме окончао свој трећи
боравак у Книнској Крајини.
4. августа 1995 – Почела злочиначка хрватска
војно-полицијска акција „Олуја”, у којој је отјерано
готово цјелокупно становништво Книнске Крајине и
читавог јужног и западног дијела тадашње Републике
Српске Крајине, око 250.000 Срба. Документационо-
информативни центар Веритас у својој евиденцији има
имена 1.852 погинулих и несталих Срба, међу њима
522 жене и 12 дјеце. У операцији је учествовало око
138.500 припадника Хрватске војске, МУП и Хрватског
вијећа обране. Тим снагама су се, према хрватским
изворима, супротставиле српске снаге од око 31.000
војника. Колоне избјеглица на тракторима, камионима,
муликултиваторима, запрежним возилима су преко
подручја под контролом Републике Српске кренуле ка
Србији, изложене честим нападима хрватских снага,
посебно гранатирању из авиона.
1615 – Основано богословско училиште у манастиру
Крка, Богословија Света три јерарха, као прва школа
за свештена лица у српском народу. Основана је по
благослову патријарха Пајсија Јањевца и дабробосанског
митрополита Теодора. Богословско училиште је радило

до 1647, када су ученици и монаси пред турском најездом
побјегли у Задар и Сремске Карловце. Манастирска
братија се вратила у Крку 1650. године. На том мјесту
Богословија је поново отворена 1964. године, а послије
српског егзодуса у „Олуји“ обновљена је 2001. године.
На Преображење, 18. августа обиљежиће се 400 година
Богословије. Литургију у манастиру Крка ће предводити
патријарх српски господин Иринеј. Биће то први долазак
српског патријарха у тај древни српски православни
манастир, Кистање, и Далмацију послије патријарха
Павла, који је у Книну био 1. августа 1995, три дана прије
трагичног српског егзодуса у „Олуји”. Патријарх Павле је
заслужан што ова богословија није прекидала рад, дјеловала
је на Дивчибарама и Фочи и од 2001. године поново је у
манастиру Крка.
1770 – Доситеј Обрадовић је у парохијском дому
цркве Светог Ђурђа у Плавну написао дјело Ижица
(Друга Доситејева Буквица; Првенац). То, по обиму, мало
дјело писано је народним језиком Книнске Крајине,
а читаоцима аутор поручује: „Ја јесам вами, љубими
читатељу, прије ове књижице писао другу по алфавиту
и ти си је примио и ползовао се. Ево ја долазим да ти
поштено платим за поштење којим си поштимао прву
Буквицу, плаћам пишући вам ову другу Буквицу, у којеј
показаћу ти мудрих људеј научења“, поручио је аутор.
1875 – Почео српски устанак на Тромеђи Лике, Босне
и Сјеверне Далмације, један од низа устанака против
Турака у Босни и Херцеговини. Центар устаника је био
у Црним Потоцима (данас у Федерација БиХ). Одбори
за помоћ су формирани у Далмацији (међу њима један
од првих, и најактивнијих је био у Книну), Хрватској,
Србији, Црној Гори. Кнински одбор je формиран 31.
јула, на челу са др Ловром Монтијем. Главни одбор за
Календар 11
помагање устанка је основан у Београду током августа.

Српска влада настоји својим дјеловањем да обезбиједи
припајање Босне Србији, а Хрвати траже уједињење са
Хрватском. На Јамничкој скупштини 16-17. децембра
1875. долази и до сукоба између поборника династије
Обреновић и Карађорђевић. Предводник устаника
Голуб Бабић је током зиме набавио 200 пушака
острагуша, барут и олово. Србија је ушла у рат против
Турске 30. јуна 1876, што помаже устаницима. Устаничко
руководство црнопоточке буне 2. јула 1876. издаје
проглас о уједињењу Босне са кнежевином Србијом.
Голуб Бабић са устаницима 9. јула 1876, осваја Саницу и
Бравско а Босанско Грахово од 2. до 7. јула 1876. године.
У Книнској Крајини је у току 1876. године било око 7.000
избјеглих из Босне.
Остале годишњице и јубилеји:
950. године – Прво спомињање Книна. За тај податак
византијски цар Константин Порфирогенет наводи у
дјелу De administrando imperio (Управљање царством) да је
центар жупе Тнена.
1350 – Старац Рувим, духовник Јелене Шубић, сестре
српског цара Душана, с још двојицом јеромонаха
у кањону Крке оснива манастир посвећен Светом
Архангелу Михаилу. Како су написали Мишо Урош и
Јово Дмитровић, владика Симеон Кончаревић овим
догађајем почиње свој Љетопис, и то свједочи да је на
том простору већ живио знатан број православаца.
1395 – Саграђен манастир Драговић у Врличкој кра
јини. Подигли су га Срби досељени из Босне.
1590 – Благословом епископа Арсенија, освећена
црква Светог Илије. у Косову. Те године митрополит
Гаврило служио је у Книнском Пољу, на Ђурђевдан.
Иконостас цркве у Марковцу (Далматинско Косово) у којој је

народ 1750. (само)изабрао Концаревића за далматинског епископа
1645 – Синобади напустила отоманску државу у току
Кандијског рата и у, једној од неколико српских сеоба,
преселили су се у Далмацију. Најприје су се населили у
Колашац.
1675 – У Врбнику (данас општина Бискупија-Орлић)
освећена црква Светог Николе. Овај храм је једнобродна
грађевина са три травеје, иконостас је рад бенковачких
мајстора из 18. вијека.
1695 – Далматински провидур Алвизо Моћениго
потврђује наредбе власти од 1641. године о слободи
православне вјероисповиједи.
1705 – Рођен Дионисије Новаковић, каснији
епископ будимски, предавач у новосадској високој
школи, којима је положен камен темељац класичним и
хуманистичким наукама код Срба. Према већем броју
података, рођен је у околини Книна (највјероватније
у Книнском Пољу). О мјесту и години рођења постоје
различити подаци, на Википедији се наводи да
је „извесно да je рођен у свештеничкој породици
почетком XVIII века, 1705. или 1706. године. Као могућа
Календар 13
места његовог рођења наводе се Бока Которска или

околина Книна, мада више аутора говори у корист
далматинског порекла“. Новаковић је био пострижник
манастира Савина код Херцег Новог, одакле као
јерођакон одлази 1725. у Кијев гдје до 1737. завршава
гимназију и Духовну академију (курс од 12 година
или 8 разреда) са изванредним успјехом. На позив
епископа бачког Висариона враћа се из Русије 1737.
у Петроварадински Шанац за учитеља философије и
теологије у Рождество-Богородичној латинословенској
школи и у Духовној колегији за младе богослове (Col-
legium Vissariono-Pawlovicsianum Petrovadinense)
– првој високој школи код Срба. Можда већ 1739. а
сигурно 1743. године је префект петроварадинских
училишта (префект је у Кијевској духовној академији
био професор философије), престао је да предаје 1747.
За епископа будимског хиротонисао га је митрополит
Павле Ненадовић 23. јула 1749. у Сремским Карлов
цима. Упокојио се у Сентандреји 8. децембра 1767,
гдје је сахрањен у Саборној цркви. Као професор
философије и теологије предавања је започео 9/20.
децембра 1739, приступном програмском бесједом о
похвали слободних наука и користи од њих: „Слово у
дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодеве Марије
о похвалама и користи од Слободних Наука“. У бесједи
је изложен образовни систем, полази од класичног
општег образовања које су европски средњовјековни
универзитети развијали као слободне вјештине (artes
liberales), па је овим предавањем положен модерни
темељ класичним и хуманистичким наукама код Срба.
И у другим областима Дионисије је основоположитељ:
његова у препису сачувана књига Историја натуралнаја
философов (око 1747) представља га као оснивача
природних наука код Срба, његов Епитом (1741) је прва
српска литургика, а Пропедија (1744) је катихизис. За
Collegium и њега, може се с правом везати настанак

високог теолошког образовања код Срба.
– Устанак у Цетинској крајини у коме је, по неким
подацима, учествовало 7.000 наоружаних Срба. Предво
дио их је драговићки калуђер Исаија (Дубајић), рођен
у Плавну. До побуне је дошло због тога што је нови
млетачки провидур Бустино Рива наредио да српски
епископ Никодим Бусовић не смије постављати све
штенике без одобрења латинских бискупа.
1715 – Током Малог морејског рата, Млетачка репу
блика освојила је Плавно, Стрмицу и Голубић, уз помоћ
домаћег становништва. Млечани су тада освојили и
Триљ, Сињ... Требиње, околину Мостара. Новосвојена
подручја водили су под називом aquisto nuovissimo.
– Погинуо витез Јован Синобад, потукавши војску
босанског паше код Гламоча. Тад је турски буљубаша
Мујо Ножинић копљем задао смртни ударац Јовану, али
је Мују Ножинића убила Јованова пратња. Синобад је
издахнуо на рукама својих бораца у селу Pope. Сахрањен
је у порти српске православне цркве Светог Ђурђа на
Синобадовој главици, гдје и данас почива.
1750, 21. новембра/4. децембра
– На великом црквено-народном
збору одржаном на Ваведење
на Далматинском Косову, бен
ковачки протопрезвитер Си
меон Кончаревић изабран је за
епископа далматинског, о чему
је сабор извјестио и патријарха
пећког Атанасија. Кончаревића
је 1751. године дабробосански
митрополит Гаврило, са још
двојицом епископа, посветио за
далматинског владику. Млетачке власти прогнале су га из
Календар 15
Бенковца у Лику 1753. године. Из цркве у Попини је још

четири године управљао епархијом преко архимандрита
манастира Крка Никанора, свога егзарха. Са групом
млађих епархијана кренуо је у Русију и настанио се у
тамошњој Новој Србији. Служио је у Петропавловском
манастиру у Кијеву, гдје је умро 26. августа 1769.
1805 – Пожунским миром Книн припао под власт
Француза.
1825 – Аустрија укинула клетву, чиме је, како су
записали Мишо Урош и Јово Дмитровић, “престало
коло”, реликвија која је висила у цркви у Топољу, у коју
су долазиле завађене странке.
1835, 3. априла – Рођен Ловро Монти (1835-1895), који
је постао први градоначелник Книна из редова хрватског
народа.
1850, 15. октобра – Рођен Сава Бјелановић у Ђеврскама,
у богатој породици Андрије и Aнe Бјелановић. Био је
унук Пане Сабљића, првог Србина книнског посланика.
Лист „Босанска вила“ је 1897, на вијест о Савиној смрти
писао: „Свршивши у Задру основне и средње школе,
ступи 1873. год. на бечко свеучилиште, гдје је до године
1877. изучавао правне науке. Он је 1878. год. градио
основу за покретање српскога листа на приморју, али
је та основа остала у чами све до год. 1879. Те године
Срби Буковћани нијесу хтјели гласовати за хрватскога
кандидата при изборима за царевинско вијеће, него
гласоваше за автономаша. Тијем је настао расцјеп
између Срба и Хрвата, те се одма саставио одбор, који
је створио новцани темељ за српски орган. Ни у овом
одбору, ни на првом изборном компромису српско
автономашком није било Саве Бјелановића. Али је он
свакако бранио изборни компромис и у опште Српство,
својијем чланцима у новосадској Застави. Овом се
приликом може споменути, како је Бјелановић, још
као гимназијални ђак, год. 1872, писао у једном ђачком

листицу, рукописном, једну расправицу о начелу
народности, у којој је побијао историјска права. Чланови
одбора за покретање српског листа концем 1879. год.
обрате се Бјелановићу и понуде му уредништво листа. Он
је тада одговорио, да це доћи на скупштину оснивача тога
листа, па буде ли се програм, који ће се на тој скупштини
утврдити, слагао са његовијем начелима, да ће се примити
уредништва листа. Тако је и било. Утврђене су биле
тачке програма, које су се потпуно слагале са програмом
готовијем, који је Бјелановић донио на скупштину и који
се касније штампао у првом броју листа. Тако је 1880.
год. постао Српски Лист, касније Српски Глас. Бјелановић
је великом љубављу и неуморно радио на листу, којему
је био уредник. У том се раду толико истакнуо, да се
потпунијем правом сматрао првијем, не само српскијем
новинаром, него му није било премца на читавом
словенском југу. Његове полемике, написане онијем
лакијем, ироничнијем и по све оригиналнијем стилом,
права су новинарска ремек-дјела. Поред чистог језика и
најправилнијег стила, ту има свакојакијех пошалица, а
често и правог, оригиналног хумора. И у томе је заиста
био изврстан. Сапет у оковима једног истог предмета,
он је увијек налазио толико оригиналности, да стара
питања представи у новом облику и да тако избјегне
оној монотонији, у коју би други лако могао упасти.
Кад је Бјелановићу вријеме допуштало, он је писао
много драгоцјенијех прилога у поучнијем и у забавнијем
српскијем листовима. И у томе је био на врхунцу вјештине
способног и духовитог писца”.
1865 – Др Ловре Монти је изабран за градоначелника
Книна. Уз локалне одржани су и други по реду избори
за Далматински сабор. На изборима је погинуло троје
људи, аустријски жандарми и војници убили су једног
Календар 17
сељака пушком, а двојицу смртно ранили убодима

бајонетом.
1890, 28. јануара – Епископ далматински Стефан
(Кнежевић) умро је у Задру, сахрањен у капели светог
Саве у манастиру Крка. Читаво своје имање оставио је
за добротворне сврхе српском народу. Рођен је 15. јуна
1815. у Оћестову.У манастир Крка, код стрица Викентија
Кнежевића, дошао је као шестогодишњак. Гимназију
и богословију завршио је у Сремским Карловцима,
Богословски факултет студирао у Черновицама и Бечу.
Замонашио се и рукоположио у ђакона 1833. године, а
двије године касније у чин презвитера. Архимандрит Крке
је постао 1844, за епископа је именован 16. марта 1853, а
хиротонисао га је у Сремским Карловцима патријарх
Јосиф Рајачић. Те године је основао Конзисторију.
Подигао је ниво богословске школе у коју су отада
примани само завршени гимназијалци. У Далмацији
је његовом заслугом подигнуто 14 нових храмова, међу
којима и Лазарица на Далматинском Косову, освештана
на Видовдан 1889. у склопу обележавања 500 година од
Косовске битке.
1895 – Умро Ловро Монти.
Колики је углед Монти, Хрват
италијанског поријекла имао
међу Србима свједочи некролог
објављен у сарајевском, српском
листу Босанска вила: „30. маја 1895,
у Книну (Далмација) умро је 4.
априла прослављени хрватски
родољуб и велики српски пријатељ
др. Ловро Монти. Покојник је
био међу највиђенијим људима у народној странци у
Далмацији, али се одавна повукао са политичког поља.
Српство је љубио искрено и отворено. Спјевао је химну
Српству и православљу, у којој вели: „А и дан данас

народни дух, народно предање, успомене Косова бојнога,
народне чежње и тежње, народне обичаје, народни језик,
писмена, узгојисање — све што може бити мило и свето
једноме народу, то православна српска народна црква,
уз Христову вјеру, брани и чува као божји аманет, те није
чудо, што се кроз ту и у ту цркву још сведер повлачи
читав живот народа српског. Све то скупа спојено, у
један појам, у једно чувство, сачињава Српство, а из
тога Српства ниче сама по себи једна велика политичка
мисао” (Светислав Вуловић).
1905 – Акцијом „србских и
хрватских одбора за слогу“ остварена
изборна побједа у Книну и прије
усвајања Задарске резолуције, коју је
у октобру потписала српска страна,
а Ријечку резолуцију хрватска. У те
двије резолуције се истиче јединство
хрватског и српског народа и
њихова равноправност у Хрватској и
Далмацији.
1920 – У Ђеврскама (тада општина Бенковац), умро
етнограф Владимир Ардалић (1857-1920), који је
описивао народни живот и обичаје и записивао усмено
књижевне текстове у Буковици крајем 19. и у првим
деценијама 20. вијека. Они су објављивани у Зборнику за
народни живот и обичаје Јужних Славена ЈАЗУ у Загребу
од 1899. до 1935. .
1925, 25. јула – Предата је на употребу посљедња
изграђена траса Личке пруге од Грачаца до Книна,
преко Прибудића, на дужини 64 километра. Преко ње је
успостављена веза са Загребом, а Далмација је повезана
са европским жељезницама. Тог дана је из Загреба
кренуо први редовни брзи воз, а ујутро се и Београда
Календар 19
за Сплит упутио свечани воз са гостима и званицама.

Првих неколико деценија саобраћала су два брза воза,
дневни и ноћни. У (луксузној) публикацији Јубиларни
зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1918-
1928 (Београд 1928), наводи се за цијелу трасу да је Личка
пруга „једна јако тешка пруга са скупоцјеним и великим
вијадуктима у камену изграђеним и многим и тешким
кроз камен пробијеним усјецима и високим насипима, у
једном безводном карсту“.
1935 – Поново почео рад гимназије, под називом
Државна реална гимназија у Книну. Нижа гимназија
је била отворена 14 година раније, 1921. и радила је
укупно осам година. За потребе гимназије изграђена је
1939. године нова зграда са девет учионица, кабинетима,
ученичком и наставничком библиотеком, школском
радионицом, амбулантом и кухињом и професорском
зборницом. Од школске 1939/40. године гимназија је
имала програм од првог до осмог разреда а школске
1942/43. године одржана је прва велика матура.
Гимназија у Книну
– Сабор свештенства у манастиру Крка осудио кон
кордат између Свете столице (Ватикана) и Краљевине
Југославије. До 1937. године, када га је оборио парламент,
одржано неколико демонстрација против конкордата у

Книну, Кистањама, Бенковцу и Врлици.
1940 – Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић)
прогласио је манастиром цркву Лазарицу на Далма
тинском Косову, освећену на Видовдан 1889. године
и назвао је Света Лазарица: „По жељи православног
народа у Далмацији — израженој у седници Косовског
црквено-општинског савета од 1/14. IV, у присуству
Наше Смирености — овај славни храм, као метох мана
стира Светога Арханђела, треба од сада да се сматра
манастиром, па да се — Божијом помоћи, молитвама
Светога Цара Лазара и прилозима свих благочестивих
душа — припреми све што је потребно да се манастиром
и званично прогласи, са именом Света Лазарица“.
Црква је обновљена 1973. и 2007. а 2008. године манастир
је добио настојатеља.
1985 – Освештани темељи нове зграде Богословије
у манастиру Крка у Кистањама. У темеље нове зграде
узидани каменчићи из Пећке патријаршије, три српска
далматинска манастира Крке, Крупе и Драговића, и
градова Шибеника, Бенковца и Задра у којима је кроз
раније периоде дјеловала ова школа.
1990, 17. фебруара – На Тргу
далматинских бригада у центру
Книна основана Српска демократска
странка, за предсједника је изабран
др Јован Рашковић, академик
САНУ. Странка је касније основала
филијалу СДС за подручје СР
Босне и Херцеговине. У првом
кругу вишестраначких избора у
СР Хрватској, 22. априла 1990, СДС је освојила 83 одсто
гласова у изборима за одборнике Скупштине општине
Книн и сва три посланичка мјеста за Сабор Хрватске
Календар 21
(Јован Опачић, Душан Зеленбаба и Радослав Тањга).

Странка је на власти била за вријеме постојања САО
Крајине и бивше Републике Српске Крајине, дo 4.
августа 1995. године.
2. jуна – СКД Зора промовисала у Книну своје прво
издање, књигу Саве Накићеновића Книнска Крајина,
насталу на основу Накићеновићевог рукописа из
Историјског архива САНУ у Београду.
– 1. јула – Проглашена Заједница општина Сјеверне
Далмације и Лике на традиционалном Видовданском
црквено-народном сабору код цркве Лазарице на
Далматинском Косову.
– 14. јула – Формирано Ум
јетничко братство мана
стира Крка. На иницијативу
Српског културног друштва
Зора Книн одржана је и прва
Ликовна колонија манастира
Крка. Колонија је замишљена
као стваралачки сусрет истак
нутих српских ликовних ум
јетника који ће боравити у
манастиру и околним мјестима Биста Стефана
и оставити дјела од изузетне Кнежевића, рад Николе
важности, инспирисана при Кошевића
родним љепотама, историјским и културним насли
јеђем овог краја. Већ по завршетку рада прве колоније, у
Београду је, у Умјетничком павиљону “Цвијета Зузорић”
организована изложба радова учесника. Колонија је
постала традиционална, одржавала се сваке године до
егзодуса, у августу 1995.
17. августа – Срби одржали плебисцит о суверености
и аутономији српског народа у Хрватској, у Книну, као
и свим другим општинама у Хрватској гдје су имали
већину. Због одлуке власти у Загребу да ће због тога
употријебити силу подигнте прве барикаде у Книнској
Крајини и на подручју Бенковца.
– 21. децембра – У Книну (зграда Општине) про
глашена Српска аутономна област (САО) Крајина,
усвојен Статут САО.
1995 – Прије одржавања изложбе Умјетничког
братства у Бијељини, Бања Луци и Санском Мосту,
већина радова учесника Ликовне колоније измјештена
је из манастира Крка и тако спашена од сигурног
уништења. Сви експонати су касније враћени у манастир
Крка.
23
КРУНА ТРЕЋЕГ ДОСИТЕЈЕВОГ БОРАВКА

У КНИНСКОЈ КРАЈИНИ
Уз 245. годишњицу Ижице
Доситеј Обрадовић, је
прије 245 година, марта 1770,
написао Ижицу, своју најстарију
сачувану књигу која је посљедњa
штампана од свих његових
радова. Завршио ју је на крају
свог трећег боравка у Книнској
крајини, у Братској кући при
цркви Светог Ђурђа у Плавну.
Штампана је у Карловцу
1830. године под називом:
Досіөеа Обрадовића ПрвенацЪ;
Yжица или Буквица/Прибавіо и на свěтЪ, по подлинном
Ърукопису издао Севастіан Ъ ИлійћЪ ... У Карлштадту: Пе
чатано у Тýпографїи Јоан. Неп. Претнера.
Њeн аутор је у Далмацију дошао први пут девет
година раније, у прољеће 1761, као одбјегли јеромонах,
тек двадесетогодишњак. Напустио је, 1760. године,
манастир Хопово на Фрушкој гори и преко Славоније
стигао у Загреб, гдје је кратко вријеме учио латински.
Преко Петриње и манастира Крупа стигао је у Книнско
Поље, гдје је, почев од маја 1761, био учитељ „три миле
године“. У мемоарима Живот и прикљученија записао је
да су се у Книнском Пољу отимали ко ће га прије и боље
угостити „и кад би код једног ручао, морао би код другог
вечерати“.
Послије Книнског Поља путовао је Црном Гором и

Медитераном, гдје је науковао и замонашен, па 1764.
године долази у Голубић, поново је учитељ далматинских
Срба.
Због куге одлази недуго затим у Далматинско
Косово код попа Аврама Симића, и у парохијској
кући у Орлићу 1765. године пише за његову најстарију
кћерку Јелену своје прво дјело Буквица. Доситеј у
аутобиографији Живот и прикључењније наводи: „Ови
имађаше беседе Златоустога на дејанија апостолска; ту
и[х] станем опет с приљежанијем читати и нека места,
која би ми најугоднија била, преписивати. Његова
најстарија кћи Јелена замоли ме да јој што из те књиге
просто српски напишем. Тада ја све оно, што сам већ
био за се преписао, преведем на просто и за учинити
да оној прекрасној девици читање тога буде пријатније,
расположим то на главе, почињући сваку по азбуки.
Она је то тако радо читала и томе се толико радовала,
колико да је сву мудрост Соломонову у она два-три
табака имала. То су други с великом молбом од ње
просили и преписивали; и тако се разнесе и расплоди
по свој Далмацији под именом Доситеове Буквице. Ово
је први повод и узрок да се у мени велика жеља зачне и
роди да ми само дотле бог дарује живот док што српски
на штампу издам и прекрасним кћерма и синовом рода
мојега соопштим. Милостиви бог исполнио је желаније
моје с лихвоју, сподобивши ме за ово претпријатије
љубов и похвалу избранејших нације наше, од којих сте
и ви, дражајши мој, заслужити“.
До недавно се сматрало да је Буквица изгубљена,
али један антиквар из Истре тврди да посједује један
примјерак те, обимом малене књиге.
Доситеј се послије другог боравка у Далмацији, око
три године, школовао код чувеног Јеротеја Дендрина, а
Д. Перић -Круна трећег Доситејевог боравка у Книнској Крајини 25
прије повратка у Далмацију се неко вријеме задржао у

албанском племену Хормовит и потом на Крфу.
Преко Млетака и Задра, 1769. долази у Плавно.
Претходно је у Надину, мјесту у Равним Котарима,
срео драговићког монаха Спиридона Торбицу, који му
је препоручио да иде за учитеља и капелана у његово
родно мјесто („прекрасно српско село Плавно, где се
прими школе и почне децу учити“, како је записао
Севастијан Илић).
Доситеј о томе пише у аутобиографији Живот
и прикључењније „Ајде кршани- рече ми – „самном
у Плавно. Ти знаш као је оно лепо и здраво место:
онде сам ти ја с нашим Милентијем просинђелом на
капеланији. Кућа црковна има за школу. Тако ми хлеба
и соли што смо заједно јели, хоћемо стајати онде како
паше!”. „Добро”- речем му - „Док сте ви двојица онде.
Али ти добро знаш да се ви често промењујете, ипак ако
после дођу какве кавгаџије на ваше место и изишту да
ми игуманишу и заповедају, а мени тога није, фала Богу,
нужда трпити?”
„Шта? Ми отићи док си ти онде! Нипошто”. Обе
штам се и дам руку… Стојећи у Плавну, у сва три
Далмације манастира и у друга различна села и вароши
на церковне празнике позивали су ме проповеди
говорити. То је мени врло ласно било, јер сам довољно
на то потребитијих књига како се на греческом тако и
на талијанском језику имао. На друго лето оно исто што
сам сам ја предрекао збуде се; дигну из Плавна речене
капелане, а на њихово место дођу неки, с којима ми није
било мирно”.
Доситеј је 16. марта 1770, када је завршио писање друге
Буквице, насловио и писмо киру Симеону Стефановићу:
„Ко је у Плавну и мало дана са мном постојао и видио
колике књиге стоје ми над главом, неке мени природне
славјанске, неке јелиногреческе, а неке италијанске и

како тацитаменте (итал. тајно), вичу му говорећи: „Читај
нас, не држи нас залуиду будући нас донио из Смирне и
из Венеције (...) Толико дела, како рекох, имајући, љубов
ваша јест ме подвигла да се потрудим и да из неких
јелиногреческих књига составим и на наш прости језик
испишем ову Буквицу...“.
То, по обиму, мало дјело писано је народним језиком
Книнске Крајине, а читаоцима аутор поручује: „Ја јесам
вами, љубими читатељу, прије ове књижице писао
другу по алфавиту и ти си је примио и ползовао се. Ево
ја долазим да ти поштено платим за поштење којим си
поштимао прву Буквицу, плаћам пишући вам ову другу
Буквицу, у којеј показаћу ти мудрих људеј научења“,
поручио је аутор.
О Плавну у вријеме писања књиге (и то под сло
вом ижица), наведено је: „...А ево већ, будући се и
ноћ приближила, ја хитим да приспијем школи, да
лиценцијам (отпустим) ученике моје. А биће се и поп
Данил застарао, не знајући шта ће вечерати, јер како
запостили, све ми је невесео, будући се у Крфу, код куће
своје, научио имати довољно посне рибе, кано ти при
мору, а у студеноме Плавну не има ништа ван да би
прге од кукуруза или пуленте, а бели се грах штеди за
празнике“.
Доситеј спомиње још једног Плавањца савременика,
под словом „аз друго“: ... „Ма когођ мисли и фали се
да је најпаметнији, они је најмахнитији, зашто разумни
људи учећи се научили су, пак им је мило сваки час
учити и примати, ма безумни иноранти (невјеже, примј.
С.И) нити што знаду, нити хоће да науче, ма и мисле и
говоре као неки Тривун Торбица у Плавну, који се фали
да је најпаметнији од сто других људи.“
Севастијан Илић (Илијић) је записао да је Ижицу

задарском пароху и епископском намјеснику Спири
дону Алексијевићу послао Матија Ђурић из Плавна
(„члан комунитета и асесор политическог претора у
Задру“). У приређивачевом предговору је и податак
који је, у вријеме припреме за штампу Ижице крајем
двадесетих година 19. вијека записао тадашњи кнински
протојереј Петар Сабљић, да је Доситеј ту књигу
посветио („написао“) сину Филипа Ђурића из Плавна,
Николи, који је касније, кад се покалуђерио, примио
име Никодим.
„Доситеј је написао ову Буквицу сину Филипа Ђурића
из Плавна. Када се вратио из Греције, онда је опет, што
је пре написао в кратцје, узео те претресао, надокнадио
и како је лепше знао учинио и расположио и реченоме
Николи даровао, који Никола – будући се после
покалуђерио – јесте примио име Никодим“, устврдио
је Сабљић.
Идућу књигу Христоитија сирјеч благи обичаји Доситеј
је, како је записао у уводу, завршио 12. априла 1770:
„Нуждејши и полејзнејши јуношеству, јаже на 1770
апр(ила) 12 начах с јелигреческаго на сербски јазик
преводит, у далматинскаја принцији селу Плавну, в
школе мојеј суштеј при цркви свјатаго великомученика
Георгија победоносца, меншији во јеромонасјех Доси
теј Хоповски“. Потом се аутор преселио у Скра
дин, гдје је написао Вјенац од алфавита. При цркви
Светог Спиридона из 14. вијека, неколико деценија
је у континуитету дјеловала српска школа. Доситеј
је ту накратко био и учитељ и проповједник кога су
долазили слушати и римокатолици. Остао би дуже,
али су се испријечили проблеми са непосједовањем
венецијанског држављанства. Ту му није оспоравано у
Задру, тадашњој млетачкој престоници Далмације, у
којем је провео наредних годину дана, а тамошњи храм

светог Илије је био пун кад год би проповједао.
Према највећем броју доступних података, рођен
је 1739. године, у Чакову (Банат), на подручју данашње
Румуније. Има и података да је рођен двије, три па и пет
година касније. Свјетовно име је Димитрије.
Доситеј је напустио Далмацију око 1771. године,
када је имао око 30 година. До тада је научио румунски,
руски, црквенословенски, класични грчки, новогрчки,
италијански, латински и албански језик.
Најприје се упутио у Трст, гдје је у то вријеме била
најбогатија српска дијаспора, а потом у аустроугарску
метрополу Беч. У том граду је најдуже био учитељ,
безмало двије деценије, а изучавао је француски и
њемачки језик, књижевност и филозофију. Ту је Доситеј
дошао под утицај њемачке културе и рационалистичке
филозофије и усвојио реформе и учење Јосифа Другог.
Касније је накратко боравио у Сремским Карловцима,
тадашњем српском црквеном и духовном центру, на
позив митрополита Вићентија Јовановића који је желио
да Доситеј подучава његове синовце. До тога није дошло,
па је отишао у Трст и потом Цариград, а слиједили су
Хале, Лајпциг, Париз, Лондон... То је већ и вријеме
великих свјетских збивања и покрета.
Протекло је више година од француске револуције
која је почела 1789, и каснијих револуцинарних Напо
леонових ратова, али он као да није желио да проговара
о тим догађајима. Доласком у Београд 1807. године
Доситеј се бавио превасходно дипломатијом, али исто
тако и унутрашњим уређењем живота. Идуће, 1808.
године био је међу организаторима Велике школе, чији
је главни оснивач Иван Југовић, факултетски образован
Србин из Војводине. Школа, која је била компилација
гимназије и средње стручне школе, отворена је 31. августа
1808, а првих 20 ученика били су дјеца устаничких вођа.

Један од ученика је био и Вук Стефановић Караџић, али
међу њима није долазило до било какве сарадње.
Доситеј је покренуо и рад Богословије, ослањајући се
на искуства такве школе у Сремским Карловцима, али и
сазнања стечена обиласком вјерских школа по Европи,
да би 1811. године постао први национални министар
просвјете и члан Правитељствујушћег совјета. Те године
је Доситеј умро.
Овај књижевник, филозоф, педагог и народни про
свјетитељ је једна од најзначајнијих и најутицајнијих
личности српског народа крајем 18. и почетком 19.
вијека. Био је и један од најобразованијих Европљана у
то вријеме.
Умро је у Београду 1811. године. Његов ковчег носили
су наизмјенично највећи државни великодостојници.
За ковчегом су ишли Карађорђе и први човјек српског
Совјета, Младен Миловановић. Доситејеве мошти
cy са десне стране главног улаза у Cаборну цркву у
Београду (на лијевој старни су мошти Вука Стефановића
Караџића).
На гроб су уклесани стихови:
Востани, Сербије, давно си заспала,
у мраку лежала;
Сада се пробуди
и Србље возбуди!
Поводом стогодишњице Обрадовићеве смрти
одлучено је да се изради споменик, који је откривен
крајем маја 1914, на Калемегдану. Тој свечаности је
присуствовала и делегација книнског среза и општине.
У Орлићу је на саму стогодишњицу, 1911. године,
откривена спомен – плоча, постављена на породичном
имању Симе Симића – Чипчије, једног од саплеменика
Аврама Симића (отац лијепе Јелене). На њој се наводи

да је Доситеј Буквицу написао у Плавну, што значи да
се тада сматрало да је прва, орлићка верзија, сматрана
несталом.
Споменик Доситеју Обрадовићу у Орлићу

Рукопис Буквице Јелена Симић је, када се због удаје
за угледног Србина Богића Стратимировића преселила
у Шибеник, понијела са собом, али и да је касније
изгубљен. Акција прикупљања новца за монументалну
грађевину, планирану такође на Далматинском Косо
ву, за коју је нацрт сачинио хрватски вајар Иван
Мештровић, почела је исте 1911. године. Мештровић
је тада стварао вајарска дјела на еху Косовског мита, а
у политици се залагао за сарадњу Срба и Хрвата. По
његовом моделу су тада извајани и златни медаљони на
којима је ћирилицом угравирано: „Доситеј Обрадовић
српско-хрвацки просвјетитељ“.
Спомен плоча на парохијску кућу у Книнском Пољу
постављена је 1927, а 1961. године у Плавну и Голубићу.
У Плавну је двадесетак година касније постављена још
једна, црквена спомен – плоча, и то на зиду историјске
„братске куће“. Плавањска „свјетовна“ спомен плоча
је почетком седамдесетих нагорјела у пожару зграде

сеоске Основне школе која је у то вријеме носила име
„Доситеј Обрадовић“. Са школе – згаришта је склоњена
неколико година прије „Олује“, а данас – зна ли се макар
гдје је?
Сачувана је спомен-плоча на „братској кући“ у том

селу, а испред куће храст, народ вели да је то „унук“
оног из Доситејевог времена, за који легенда тврди да је
био учитељев рукосад. Прије неколико године новцима
Плавањаца који живе у Батајници и другим мјестима
Србије, као и у САД и Канади, обновљен је кров „братске
куће“ која је тако, можда и у посљедњем часу, спасена од
урушавања.
Породица Синобад је у Книну, готово уз саму Доси
тејеву школу, добровољним радом изградила Спомен
дом, који је од 1985. године доприносио просвјетном
и културном животу, а једно вријеме био и сједиште
техничких факултета ратног Универзитета „Никола
Тесла“.
Српско културно друштво (СКД) „Зора“ Книн je

почетком деведесетих година школи у Плавну нами
јенила барирељеф Доситеја, рад Сретена Млинаревића
Мискина, ликовног умјетника који је рођен у Книну.
У близини Спомен дома у Книнском Пољу „Зора“
je поставила Доситејеву бисту, рад академског вајара
Драгана Перовића. Такву бисту је „Зора“ била поставила
и у Голубићу и Орлићу.
Код једне од двије основне школе у Книну (Централна
основна школа „Вељко Влаховић“), још раније, осам
десетих година прошлог вијека, био је подигнут
споменик Доситеју Обрадовићу, чије је вајање двије
деценије раније договорено са београдским скулптором
Миланом Четником рођеним у Цетини код Врлика.
Бронзаног Доситеја ту више нема, а у огњу „Олује“ нестао
је, такође Четников рад, статуа хрватског књижевника
Динка Шимуновића, рођеног у Книну.
Доситејев Спомен дом у Книнском Пољу данас је
Дом хрватске младежи, а малобројни Синобади као и
други преостали Срби у Книну, у вријеме објављивања
породичне монографије, нису имали приступ. Досите
јева школа – „братска кућа“ у Голубићу је била прилично
руинирана, али су је Голубићани избјегли у Србију и
они исељени широм свијета, недавно обновили.
Најзначајнија дјела Доситеја Обрадовића: Писмо Хара
лампију (1773), Живот и прикљученија (1783, 1788), Совјети здравог
разума (1784), Басне (1788), Песна о избављењу Сербији (1789),
Собраније (1793), Етика (1803), Пјесна на инсурекцију Сербијанов
(1804) и друга. За Доситејевог живота Лукијан Мушицки је
објавио његове Изабране басне (1800), посмртно су му приредили
и издали дјела Павле Соларић Мезимац (1818), Константин
Пејичић Христоитију… и Венац од алфавита (1826), Георгије
Магарашевић Писма (1829), Севастијан Илић (или Илијић)
Првенац, Ижица или Доситејева Буквица (1830. године).
33
Тодор ШЕША
ПЛАВНО - ГЕОГРАФИЈА
На крајњем сјеверном дијелу Далмације, 18 кило

метара сјеверозападно од Книна смјестило се Плавно.
То је микрорегија (63 км2) малог крашког поља које је
рељефно са свих страна добро затворено. Смјештено
је на самој граници Лике, Босне и Далмације, што му
је, нарочито у прошлости давало изузетно значење у
овом простору. Иако се налази на тромеђи Плавно
апсолутно гравитира према Книну и Далмацији.
Административно–територијална припадност Плавна
книнској општини посљедица је његове природне
гравитације.
Рељеф Плавна: Плавно је завала смјештена између
планинског оквира. Површинске воде истјечу дубоким
долинама. Зато се у рељефу Плавна битно издвајају:
планински оквир, долине Радљевца, Дошнице и Црних

потока, те пољска завала.
Плавно је издвојено према истоку високом Орло
вицом (1.027 м) иза којих се још источније протеже
дубока долина Бутишнице. Овдје се на планинске
огранке Пљешивице надовезује планински низ Динаре.
Преко овога простора, кроз Русића драгу, Плавно је
преко превоја високог 700 метара повезано са сусједном
Стрмицом и Бутишничким пролазом.
Сјеверну страну Плавна затвара долина Црних
потока која је и гранични дио Плавна према Босни.
Овуда иде стари пут, једина веза Плавна са Доњим
Тишковцем и Босном. У овом простору доминирају
узвишења Гологлав (1.196 м) и Главице (1.044 м).
Сјеверозападно и западно Плавно је високом Бобијом
(1.248 м) и Китом (676 м) одвојено од личке заравни у
којој се нешто западније усјекла дубока долина Зрмање.
У овом простору планински низ се спушта од сјевера
према југу.
Јужну, најшире отворену страну Плавна затварају
Жабинац (540 м), Пљешевица (725 м) и Црни врх (659
м). Радљевац је у овом дијелу између Жабинца и
Пљешивице усјекао дубоку долину, којом у највећем
дијелу отјечу површинске воде Плавна према Книнском
пољу и Бутишници. На југозападној страни између
Ките и Жабинца, преко превоја високог 500 метара, води
једини колски пут који повезује Плавно са сусједним
селима и Книном.1
1
Рад је публикован као шапирографирана брошура, сре
дином шездесетих година 20. вијека. Пут Плавно-Книн
преко Доњег Радљевца грађен је касније, крајем шездесетих
и почетком седамдесетих година 20. вијека, а постао је
главна саобраћајна веза са сусједним мјестима (Примједба
приређивача Д.П)
Тодор Шеша -Плавно - Географија 35
Топоним Плавно сачуван је у исправама 15. вијека,

први пут га сусрећемо 1423. године.2
Плавно-поље је равница, која лежи 400 метара високо
изнад мора. Око равнице налазе се узвишења са којих
површинске воде донесе големе количине еродираног
материјала. Тако је ова равница посута дебелим на
плавом па је сасвим сигурно од тога хидрографског
процеса настало и име Плавно, најприје равници, а
затим по њој и селу.
Топоним Плавно је, дакле, словенског поријекла.
Тиме би отпале претпоставке археолога Фране Булића
да би се ту могао налазити муниципиум Сплонум, од
којег је настало име Плавно.3
Дно поља је заравњено и благо се спушта од сјевера
према југу. Најнижи дио налази се на излазу из Радљевца
(400 м).
Геолошки састав и грађа: У Плавну се јасно запажају
три геолошко петрографске цјелине. На вишем
окопољском простору, нарочито западној и сјеверној
страни, потпуно преовладавају тријаски доломити.
Падине источног и јужног дијела састављене су од
верфенских шкриљаваца, док је само поље састављено
од старијих стијена у подлози и млађих наплавина на
површини. Верфенски састав знатног дијела окопољских
простора погодује снажној ерозији површинских токова
и вододерина, па се наслаге наплављеног материјала
константно повећавају. Гологлав, Орловица, Буковац и
Пљешивица су вапненачки гребени.
Највећи дио долине потока Дошнице, која се про
стире уз источну страну Пљешивице и Црног врха,
као и дио Радљевца протјече верфенским наслагама.
2
Thalloczy Lajos - Barabas Samu, Codex diplomaticus comitum
de Frangepanibus, I, Budapest 1910, str. 196.
3
Frano Bulić, Bulettino di arch. Est. Dalm, VIII. Split, 1885, str. 18
Долина Дошнице је антиклинална. С обе стране долине

на верфенским наслагама налазе се наслаге вапненца.
Западно од Орловице истиче се отпорнија Пљешивица и
Црни врх, док се на простору између Плавна и Стрмице
истиче висока Орловица састављена од тријаских и
јурских вапненаца. Испод ових наслага вапненаца, као
и свуда у околном простору налазе се верфенске наслаге
с антиклинално положеним слојевима. Верфенске
наслаге пружају се дуж цијеле источне стране поља и
континуирано се продужују на сјевер између доломита.
Западни окопољски простор састављен је од доломита,
благо нагнутих према пољској равни. Једино у дијелу
грађеном од јурских вапненаца спуштају се окомитије
према пољу. У том простору сусрећемо и малу, благо
развијену зараван. Наплавне равни, нарочито у јужном
и источном дијелу поља покривају верфенску основу.
Постанак данашњег рељефа је тектонски предис
пониран на којему је диференцирана ерозија касније
стварала разноврсне облике. Већ смо споменули да
се дебеле наплаве у пољу стално повећавају. Снажни
ерозијски процеси најзапаженији су у јужном и ис
точном дијелу Плавна, односно на вододрживим
подлогама с којих је одношење материјала у простору у
кратком времену веома видљиво.
Усијецање Радљевца, Дошнице, Башинца и Косинца
у верфенским наслагама и постанак њихових долина
може се објаснити једино диференцираном ерозијом.
Према томе, за изглед данашњег рељефа битни су
тектонски процеси и диференцирана ерозија. Главна
набирања у овом простору из доба терцијара нешто
су модификована издизањем између плиоцена и
плеистоцена. Ове процесе у плеистоцену замјењује
ерозија и денудација које су дале данашњи изглед
рељефу.
Воде: У пољском простору, нарочито јужном и

источном дијелу, појављују се стална врела и текућице.
Виши окопољски простор је безводан и има све
хидрографске карактеристике крша. Плавном протјече
поток Радљевац са притокама Китом с десне, те
Кунајицом и Дошницом с лијеве стране.
Из сјеверног дијела Плавна отјечу Црни потоци
према Бутишници. Воде из Плавна истјечу дубоко
усјеченим долинама у верфенским шкриљавцима. Зато
су понори врло ријетка појава, иако је Плавно типично
поље у кршу.
Једино у западном дијелу поља, гдје су вапнењачки
стрмци најизразитији, постоји еставела „Пећина“, која
никада не пресуши, али у којој разлика у нивоу воде,
између сушнога и кишног доба године износи преко
седам метара. У источном и јужном дијелу, поред
великог броја сталних, сусрећемо мноштво повремених
извора.
Неки извори, као Башинац стварају потоке који су
нарочито снажни у кишном дијелу године. Радљевац
извире у западном дијелу поља, кратким дијелом тече
кроз Плавно у којем прима највећи дио површинских
вода, а затим дубоко усјеченом долином тече према
Книнском пољу.
На самом улазу у Книнско поље прима с лијеве стра
не поток Дошницу, тече западним рубом поља и код
Книна се улијева у Бутишницу, а ова нешто ниже у Крку.
Далеко највеће количине воде протјечу Радљевцем у
децембру, што је у складу са просјечним распоредом
падавина. Поред сталних, тада оживе и многобројни
повремени извори, па се велике количине воде из
окопољског простора слијевају у Радљевац. Једнако
и у исто годишње доба повећавају се воде Дошнице и
Црних потока.
Стални извори пружају лијепе могућности навод

њавања једног дијела обрадивих површина. Посебно
је наводњавање олакшано у источном дијелу поља.
Сељаци сматрају да се у Плавну наводњава преко 80
хектара обрадивих површина.
Проблем ерозије и денудације у Плавну веома је
озбиљан. Често и нагле јесење и зимске кише, поред
сталних токова, стварају снажне вододерине које у
пољски простор доносе огромне количине материјала.
Све ове бујице припадају сливу Радљевца и Дошнице.
У борби против ерозије и денудације сусрећемо
на падинама умјетне асоцијације багрема, затим
терасасто земљиште и обрадиве парцеле попречно
положено на смјер нагиба земљишта. Примјеном ових
биолошких и техничких објеката који су утјецали на
смањење ерозионог дјеловања воде, проблем заштите
пољопривредних култура овдје није ријешен.
Штете које бујице чине, нарочито у јужном и источном
дијелу поља веома су велике. Сељаци су присиљени да
се неравноправно боре са природном стихијом, из које
ова посљедња, бар за сада, стално излази као побједник.
Климатске прилике
Климатске прилике Плавна више су условљене
непосредним планинским залеђем, а мање утјецајем
мора. То потврђује учесталост континенталних и мари
тимних вјетрова.
У Книну се континентални вјетрови појављују 48,5
одсто времена, док се маритимни – са 25,5 одсто времена
осјетно мање појављују. Од континенталних вјетрова је
најучесталиху сјеверњак (31,4 одсто). Сама појава овог
вјетра учесталија је од свих маритимних вјетрова заједно
(25,5 одсто). По учесталости је затим сјевероистошњак
(10,4 одсто). Два најучесталија вјетра у овом подручју
народ зове „бура“, јер су по неким својствима веома

слични, мада у детаљима има разлике.
Код маритимних вјетрова по учесталости, а и осталим
својствима битним за овај крај, видно се истиче југо који
долази са југа и југоистока. Учесталост му је 13,5 одсто
или преко 54 одсто свих маритимних вјетрова.
Бура је најснажнији вјетар у Книну. Бутишничким и
Зрмањским пролазом валовито се спушта из планинског
подручја и има велику разорну моћ. То веома штетно
утјече на биљни покров, посебно пољопривредне
културе кукуруз и винову лозу. Бура је 2. децембра 1962.
дувала таквом снагом да је на Чупковића вијадукту
истргла вагоне из жељезничке композиције и бацила их
у провалију...
Маритимни вјетрови су најчешћи у прољеће (27,7
одсто), затим у јесен (25,5 одсто), нешто мањи љети (24,7
одсто) и најрјеђи зими (22,8 одсто). Ако смо већ споменули
да је појава континенталних вјетрова изразитија зими
очито је да се Плавно налази у хладнијем дијелу године
под знатно јачим утјецајем континенталних ваздушних
маса.
Вриједно је нагласити да је учесталост југа зими (11,3
одсто) знатно већа него љети (6,8 одсто). С обзиром да
југо долази из подручја медитерана и доноси влажне
ваздушне масе, то овакав распоред учесталости југа
доприноси неповољном годишњем распореду падавина
у овом простору...
С обзиром да је Плавно смјештено на самом поче
тку планинског залеђа, можемо очекивати да ће
температурни односи бити модификовани рељефом и
да ће се нешто разликовати од температурних односа у
Книну.
Наjтоплији мјесеци у години су јули (23,1 степен)
и август (22,9 степени), док су најхладнији јануар (4,3
степана) и фебруар (4,7 степени). На релативно ниске

температуре у зимском дијелу године битно утјече
продор хладних ваздушних маса са сјевера.
Табела
Средњи и апсолутни максимум и минимум темпе
ратура ваздуха љети од 1949. до 1962. у Книну
јуни јули август љето
средњи 29,0
26,8 29,8 30,4
максимум
апсолутни 40,5
36,2 40,5 38,8
максимум
средњи
14,2 16,4 16,3 15,3
минимум
апсолутни
4,3 8,5 8,6 4,3
минимум
Разлика између средњег максимума и средњег

минимума износи 13,7 степени, док је разлика између
апсолутног максимума и апсолутног минимума уоч
љиво велика (36,2 степена). За љетних мјесеци у ври
јеме продора ваздушних маса из планинског залеђа
температуре се спуштају ниско и утјечу на спорије
дозријевање пољопривредних култура. Жетва пшенице
у Плавну обавља се 45 дана касније него у шибенском
приобалном простору.
За зимских мјесеци, нарочито у јануару и фебруару,
средњи максимум се креће нешто изнад 0 степени.
Апсолутни минимуми могу бити веома ниски, па је 6.
фебруара 1956. године забиљежена температура минус
18,4 степена. Ипак ниске температуре зими нису особито
штетне, изузев ако су ниске температуре ведре дуге
зимске ноћи ведре, а на земљи нема сњежног покривача.

У таквим случајевима особито много страдају озиме
житарице...
Разлика између апсолутног максимума и апсолутног
минимума температуре ваздуха у јесен износи 42,6
степана. Значајан је ниски минимум који у септембру
износи 3,1 степен, у октобру 0,2 степана, да би се у
новембру нагло спустио на минус 7,6 степени. Особито
је значајан утјецај апсолутног минимума у септембру
и октобру на виноградарство. Релативно ниске темпе
ратуре успоравају дозријевање кукуруза и посебно
грожђа. Берба винограда у Плавну обавља се крајем
октобра, што је 25 до 30 дана касније него у приобалном
подручју.
Према подацима метеоролошких станица у Книну,
Грачацу, Стрмици и Плавну (гдје се, од средине педесетих
година 20. вијака обављају метеоролошка мјерења, а
та метеoролошка станица је на 433 метра надморске
висине, прим. приређивача Д.П), количине падавина су
сасвим у складу са рељефом краја. С обзиром да је читав
простор отворен утјецају влажних ваздушних маса са југа
распоред падавина тијесно је у вези с појавом и јачином
маритимних вјетрова...
Распоред падавина у току године није повољан.
Постоје битне разлике између појединих годишњих
доба... Љети падне знатно мање падавина (око 17 одсто)
него зими (око 29 одсто), што се неповољно одражава
на природну вегетацију и културно биље. Сушност
љета и недовољне количине падавина ублажене су
многобројним сталним изворима у источном и јужном
дијелу Плавна.
У сјеверозападном дијелу и вишем простору око
поља проблем суше је сложенији... Знатно веће коли
чине падавина појављују се у оном дијелу године када
за биљни покров немају битно значење. Плавно зими

обилује водом а љети се јавља суша као посљедица
неједнаког временског распореда падавина. Високе
температуре значајан су фактор који утјече на сушност
краја. Вјетар, а посебно бура, смањује влагу.
Биљни покров и тло: Веома сиромашан и знатно
уништен биљни покров непосредно је у вези с
петрографским саставом земљишта и климатским
приликама краја. Док се у петрографском сасатву
земљишта код појединих дијелова истичу становите
разлике, климатске прилике у Плавну су једнаке.
Снажни и хладни продори буре који се на махове
спуштају из планинског залеђа, механичким и
физиолошким својствима битно утјечу на биљни покров
Плавна. Састав земљишта у пољском простору и на
окопољским узвишењима различит је и знатно утјече
на различитост биљног покрова. Ободне стране поља и
виши дијелови састављени су од доломита и вапненаца,
док је дно поља покривено дебелим наплавинама
растреситог материјала.
Хемијско растварање вапненачких стијена значајно
је у вишим предјелима, особито на сјеверозападном
дијелу. Само растресити материјал на дну поља даје
одличну педолошку основу за раст биља. Зато се и по
количини и по саставу биља наплавни дио разликује од
окопољског простора. У првом преовладавају умјетне, а
у другом дијелу природне асоцијације.
У вишим дијеловима преовладава црни граб (Carpin-
ion orientalis), док је у нижим дијеловима у знатној
количини заступљен бијели граб (Carpinus orienta-
lis). Сиромаштво плодног тла на вапненачкој основи
условило је распрострањеност црног и поготово бијелог
граба, јер су мање изложени од других биљних заједница.
Испашом коза, паљењем клачина и употребом граба

као огријевног дрвета вриједност му је исцрпљена.
Од природних асоцијациха измјешаних са грабом
значајни су храст (Quercus) и јасен (Fraxinus). У Плавну,
гдје је сточарство једна од доминантних привредних
грана, храст и јасен се, уз недовољне ливадске и пашњачке
површине, сијечом лисника много користе у зимској
исхрани стоке. Сјечом лисника, некадашњом испашом
коза, а посебно употребом дрва на отвореним сељачким
огњиштима постепено је дошло до деградираних
шумских површина.
Шикаре храста, граба и јасена знатно су раширене на
брдским падинама јужног дијела Плавна, док су голети
више распрострањене на западном дијелу.
Од умјетних асоцијација знатно је раширен ба
грем (Robinia pseudqacia) који је распрострањен на
верфенским падинама источног и југоисточног дијела
Плавна. Намјена му је да заустави снажно спирање и
ерозију која је веома честа појава у овом простору. У
пољском простору, посебно југоисточном дијелу, веома
је раширена јасика (Populus tremula).
Локација јој је одређена на земљишту које је
зарад силно нанијетог материјала онеспособљено за
пољопривредно привређивање. Веома брзо расте и
корисно се употребљава у грађевинарству, па тако
надокнађује штете узроковане губљењем обрадивих
површина.
У нижем дијелу поља, око Башинца и Радљевца,
добро је развијена хидрофилна вегетација, нарочито
врба (Salix) и јаблан (Populus piramidalis). У пољу се још
истичу обрадиве површине и ливаде.
Постојећа слика биљног покрова битно се разликује
од првобитног изгледа. Измјене су условљене борбом
човјека за егзистенцију на шкртој природној средини.

Шумске површине стално су смањиване, било сијечом,
било крчењем ради добивања нових обрадивих
површина, било испашом коза...
Највећи дио пољског простора веома је плодан.
Алувијалне наслаге су знатне, а плодност им је
повећана трулењем културног биља. У овом простору
доминирају житарице, поврће и ливадске површине, а
на нешто оцједитијим теренима винова лоза. Једино у
дијеловима гдје Башинац, Косинац и остале вододерине
улазе у поље, сусрећемо знатније наносе шљунковитог
материјала који покрива плодно тло.
Пољопривреда
Скоро сво обрадиво земљиште у Плавну налази се
у пољу и странама над пољем, док се сасвим мали дио
налази у долини Дошнице, а још незнатнији око Црних
потока. У средишњем и јужном дијелу поља који су
најнижи, распрострањена је култура кукуруза.
Ту су и ливаде, али само у дијелу који је чешће под
водом и није прикладан за обрађивање. Сјеверни и
источни дио поња такође покривају обрадиве површине.
У првом дијелу преовладава пшеница, а у другом,
ради могуђности наводњавања, кукуруз и повртларске
културе.
Виногради су углавном на нижим падинама око
пољског простора и сјеверозападном дијелу поља које је
знатно оцједитије.
Ораничне површине захватају 76 одсто обрадивих
површина на којима су најраспрострањеније житарице,
које покривају преко 87 одсто ораничних површина.
Култура поврћа са 8,6 одсто и крмног биља 3,9 одсто
слабо су заступљене на ораничним површинама.
Уочљива је велика заступљеност кукуруза (53,6 одсто)

и пшенице (29,7 одсто). Површине засијане кукурузом
посљедица су, поред природних услова, велике потребе
становништва за кукурузом као главном прехрамбеном
житарицом...
Аграрна пренасељеност Плавна је веома велика,
условљена је малим површинама обрадивог тла и
великим бројем становника чија егзистенција овиси о
аграрним површинама. У Плавну на км2 обрадивог тла
живи 266 становника, што је за шест становника више
него у пољима горње Крке... 4
Приноси са обрадивих површина нису довољни за
исхрану становништва. Док је у пољима горње Крке, гдје
је аграрна пренасељеност такође друштвени проблем, на
једног становника 1955. било 249 кг житарица у Плавну
је произведено свега 211 кг по становнику. Однос у
производњи поврћа знатно је повољнији за Плавно.
На једног становника 1955. године у Плавну је
произведено 198 кг поврћа, што је за пуних 100 кг по
становнику више него у пољима горње Крке. Висока
производња поврћа на релативно малим површинама
условљена је првенствено изванредно повољним
условима за производњу кромпира и купуса...
Производња воћа, а нарочито грожђа знатно зао
стаје за производњом у пољима горње Крке... Иако
се воћњаци налазе на свега три хектара обрадивих
површина, распростањеност је знатно већа, 1955. године
у Плавну је било преко 7.000 стабала воћака.
Бројчано преовладавају шљиве и јабуке, воћке које
су карактеристичне за континентални дио наше земље.
Иако су услови за развој воћарства веома повољни,
приноси су врло ниски...У најновије вријеме воћарству
4
Према: Mladen Filipović, Polja gornje Krke, Radovi Geografskog
instituta, sv. 3, Zagreb 1961, 81.
се поклања већа пажња... Позитивна је оријентација

на проширење воћарства које би могло бити уносна
привредна грана.
Виноградарству се тек у новије вријеме поклања
потреба пажња. Земљиште на оцједитијем дијелу
пољског простора погодно је за винову лозу и пружа
лијепе услове за развој виноградарства... Број чокота
винове лозе брзо расте, 1955. било је 432.288 чокота, а од
тога способних за плод 288.000, што значи да 33 одсто
младих чокота није способно за плод, из чега се види да
је виноградарство веома млада привредна грана.
Данас се углавном саде виногради са широким редо
вима, којих је обрада знатно олакшана. У виноградима
се узгаја више сорта грожђа, преовладавају ласина, буч и
плавина (црне сорте) и дебит, мараштина и ружа (плаве
сорте).
Сорте нису посебно распоређене, што утјече на
производњу квалитетних вина... Виноградарство није
комерцијална грана, 22 литре вина, колико се годишње
произведе по становнику, једва задовољава скромне
домаће потребе.
Сточарство и друге пољопривредне гране: По
природним условима и структури тла, нарочито око
пољског простора, Плавно је изразито сточарски крај
који се једино пашним сточарењем може потпуно
искористити... И данас је сточарство задржало каракте
ристике које је имало и у прошлости. Ситна и слабо
исхрањена стока са малим приносима млијека, меса и
вуне основна је карактеристика сточарства.
Од крупне стоке преовладавају говеда (по попису из
1961, било их је 789, прим. приређ. Д.П), која се користе
при обради земље. У посљедње вријеме повећао се број
коња (142, прим. приређ. Д.П) који потискују говеда као
запрежну стоку.
Интересантно је уочити два пута већи број магараца

(235) него коња. Магарац се задовољава скромном
исхраном коју нађе на оскудним окопољским пашњацима
и врло ријетким травним површинама у пољу, док се коњ
храни сочном травом и концентрираном сточном храном.
Из истих разлога знатно је већи број оваца (4.232), него
говеда.
Како су житарице најбитнија ставка у исхрани
становништва, а количине не задовољавају потребе, то
се узгајању свиња поклања мала пажња (по попису 1961.
било их је 151).
Перадарство (1.598 комада перади, прим. прире
ђивача Д.П) је имало традиционално малу примјену у
исхрани становништва, а како су услови за узгој слаби,
оно је занемарено.
Пчеларство се у Плавну почело нагло развијати.
Непоседна близина планинског залеђа, као и богатство
багрема засађеног на верфенским падинама пружају
идеалне услове за релативно младу и перспективну
привредну грану...
Како је сточарство једна од главних привредних грана,
изналазе се разне могућности за ублажавање тешких
прилика у исхрани стоке. Непосредна близина личког
простора, у којем су ливадске површине знатније него
у Плавну, омогућује куповину сточне хране. Много се
користи и допунска испаша на ораничним површинама
у пољу, нарочито у вријеме када окопољске пашњачке
површине покрије снијег...
Данас је у овом простору актуелан проблем побољ
шања квалитета пашњака. Интензивна испаша у
прољетним мјесецима, када је могућност регенерације
пашњака највећа, умањује тај процес. Зато су приноси
са пашњака релативно мали.
Смањење приноса са пашњака условљено је и

испашом стоке из других села, нарочито Ивошеваца,
Радучића, Оћестова и Пађена. По исказу сељака, сваког
љета из тих села налази се у Плавну на испаши око 2.000
оваца. У љетњим мјесецима стока се изгони на Бобију,
Гологлав и Орловицу. У прошлости је било оштрих
сукоба око испаше. 5
Насеља
Скоро сва насеља смјештена су на додиру поља и
крша. Како нема изразито сточарског или пољопри
вредног становништва, већ се ове двије активности
испреплећу и надопуњују, овакав распоред насеља
условњен је занимањем становништва. Бројнија су
насеља у јужном и источном дијелу Плавна, што је
посљедица повољнијих природних услова. Стални
извори и плодније тло у том дијелу привукли су
најстарија насеља.
Потрага за пољопривредним и посебно пашњачким
површинама условила је дисперзију насеља по
комшилуцима. Највећи број патронимичких заселака
чине скупине засебно смјештених кућа. Величина и
ширење засеока условљена је природном средином која
није омогућила прерастање патронимичких засеока у
окопољском простору у један низ. Неки патронимици
као Ђурићи, Русићи и Опачићи, који су смјештени на
рубу најплоднијег дијела поља, развили су се у бројно
најјаче комшилуке.
5
Нине Вукобрат је причао да се на Орловици налазило
појило, подно високих стијена, дугачко око 80, а широко 15
м, кога су Плавањци затрпали камењем да би онемогућили
изгон стоке на Орловицу из других села. Обриси појила и
данас су уочљиви у том простору.
Данас је, а и раније кроз историју, типична кућа

грађена од камена и покривена каменом плочом. У
најновије вријеме камени кров се замјењује цријепом.
Куће су приземне или на спрат, са различитом намјеном,
приземни дио зграде обично се користи у господарске
сврхе а спрат за становање. Куће су грађене без плана,
па је тлоцрт заселака неправилан.
Становништво: Могућност обраде наплављеног тла,
добри услови за развој сточарства и сталне површинске
воде које иначе нису карактеристичне за донарски
простор, условили су најранију појаву становништва у
Плавну. Од видљивих трагова живота у том простору
још се запажају предисторијске Градине, затим Међине
из доба римске владавине, као и средњовјековна утврда.
Данас се на терену запажају остаци старога града Туклеча
(Туклац), споменутог у нагодби краља Сигисмунда с
Млечанима 1433. године...6
Од 1857. до 1961. године уочљив јe сталан пораст ста
новништва, осим у пописним годинама 1881. и 1961.
Пад броја становника у осамдесетим годинама 19. вијека
условљен је исељавањем у крајеве око Уне. У селима око
Босанске Крупе сусрећу се презимена као и у Плавну...
Изразито нагли пораст становништва запажен је
послије Другог свјетског рата. Највећи број становника
у Плавну 2.719, забиљежен је 1953. године, када је село
имало 43 становника на квадратни километар... Од 1953.
године осјећа се нагло смањење броја становника. Мада
је природни прираст веома велик, у пописној 1961.
години евидентирано је 700 становника мање него што је
требало бити према природном прирасту.
6
S. Gunjača, Tiniesia arcehaeologica – historica – topografica I,
Starohrvatska prosvjeta, Zagreb 1958, 125.
Табела
Природни прираст и кретање становништва 1953-
1961. године
Рођено 659
Умрло 159
Природни прираст 500
Смањење утврђено пописом 200
Разлика - 700
Снажан природни прираст становништва условљен је
наглим смањењем морталитета и побољшањем општих
хигијенских и здравствених прилика. Од 104 порођаја
у 1952. години само их је 5 или 4,8 одсто обављено под
стручним надзором у книнској болници, док је 1961.
године од 83 порођаја 45 или 54 одсто стручно обављено.
Ипак, осјећа се нагли пад броја становника. У
посљедњих неколико година Плавно је захватио снажан
вал емиграције становништва. Према подацима управе
основне школе, сви ученици са завршеном основном
школом напуштају Плавно, уписују се у средње школе
или траже запослење ван Плавна. Од 1957. до 1960.
године 97 младића и дјевојака са завршеном основном
школом напустили су Плавно. 7
На смањење броја становника утјече и нагли при
вредни развитак који омогућује запошљавање радне
снаге из привредно неразвијених крајева. Значајно је
да више емигрира мушко становништво, што је везано
са лакшим запошљењем у привреди. То се види из
7
Значајна послијератна исељавања била су у Шабац, околину
Београда и Војводину. Аутор наводи да је средином
шездесетих година у Батајници и Руми живјело око 170
домаћинстава исељених из Плавна. (Примједба приређ.
Д.П)
структуре становништва по полу, 1961. године женско

становништво је било бројније за 9,5 одсто. Тако би
основне карактеристике становништва у Плавну биле
велики природни прираст и масовно исељавање...
По националности апсолутно преовладава српско
становништво са 98,7 одсто. Заступљеност хрватског
становништва (попис из 1961) је врло мала (3 или 0,1
одсто), то су службеници који трајно нису везани за овај
крај...8
У Плавну је 1961. године било преко 28 одсто не
писмених становника. То су посљедице тешких
пријератних прилика. Данас у Плавну раде три основне
школе од којих је једна централна са осам разреда, па
се број неписмених стално смањује. Интересантно је да
преко 76 одсто отпада на женско становништво, што
рјечито говори о тешким приликама и традиционално
заосталим схватањима у образовању женског станов
ништва.
По занимању у огромној већини преовлађују пољо
привредници, преко 80 одсто активног становништва.
Све остале привредне гране немају битног значаја...
Становници Плавна највећим дијелом су оријентисани
на привређивање у мјесту, гдје им земљорадња и
сточарство чине основне и скоро једине привредне
дјелатности. Сва женска радна снага остаје у мјесту, па
је и то доказ патријархалног односа који су спрјечавали
потпуну еманципацију жене не само у духовном већ и у
економском смислу.
Још увијек у Плавну живи велики број чланова у
једном домаћинству, 1961. године 51 одсто домаћинстава
имали су 10 или више чланова.
8
По попису из 1961, Југословена је било 32 или 1,2 одсто.
53
Пане СИНОБАД
ВИТЕЗ ЈОВАН СИНОБАД

Животопис
Витез Јован Синобад је најславнији припадник

племена Синобад. Не може се поуздано рећи година
његовог рођена. Био је најмлађи син родоначелника
племена Синобад, Петра. За своју храброст и јунаштво у
борби против Турака, добио је највише почасти, звања и
титуле од Млетачке републике.
Према заслугама и постигнутим успјесима Јован
се може равноправно поредити са истакнути и добро
познатим ускоцима – Стојаном Јанковићем и Илијом
Смиљанићем. Још као младић је стицао прва борбена
искуства борећи се уз свог старијег брата Митра. У
Хисторичким успоменама од Љубомира Влачића постоји
податак да је Јован као млад војник био заробљен у
једном од окршаја са Турцима, и да је „неколико”
година провео у ропству. Како се ослободио не постоје
писани податци али се претпоставља да је његов живот
„откупљен” од стране његовог брата Митра.
Од 1684. године постоје бројни документи о борбама

које је водио Јован Синобад. Те године Јован је остварио
прву већу побједу над Турцима, када се истакао
приликом освајања Карина и околине. Провидур
Моћениго је одлуком од 1/7 1684. поклонио Јовану кућу
и велики земљишни посјед. И у данашње вријеме постоје
остаци поменуте куће, која је прије припадала Турском
паши Диздаревићу, коју народ назива „Синобадушом”.
1686. године, провидур далматински, Корнаро, кренуо
је у поход на Сињ. У млетачкој војсци коју су чиниле
углавном српске хајдучке чете вођене највиђенијим
јунацима, Стојаном Јанковићем, Бајо Пивљанин био је и
Јован Синобад са својим одредима. Провидур Корнаро је
био одушевљен начином на који се борио Јован са својим
војницима и на његов наговор Млетачка република је
наградила Јована имањем у Новиграду.
Освајање Книна
Книн је остао последње турско упориште у
Далмацији. Бранио га је јак гарнизон војске који се
уздао у јаке зидине книнске тврђаве као неосвојивог
упоришта. Утврде Книна су се састојале од градског
бедема са палисадом уз Крку, те тврђавског бедема са
источне стране и два утврђена изнад тога. У тврђави,
под командом паше Мехмеда Атлагића налазило се 400
војника и неколико ага, а осим њих у книнској вароши је
било још 400 ратника.
Млетачка војска под заповједништвом генералног
провидура Јеролима Конрара и Срби, које су предводили
Завиша Јанковић (брат Стојана Јанковића) и Јован
Синобад, дошли су пред Книн 28. 8.1688. Млетачка
пјешадија, коњица и артиљерија стегли обруч око Книна
са сјевера, истока и југа. Опсада Книна је трајала тачно
13 дана. Првог дана битке, Турци су пружали јак отпор
Пане Синобад - Витез Јован Синобад - Животопис 55
и убили око 40 Срба, међутим пред новим притиском

су попустили и повукли се иза другог заштитног зида.
Пошто су извукли топове на сјеверни плато Спаса,
Млеци су тукли тврђаву из непосредне близине. Након
13 дана борбе услед великих губитака, експлозије
муниције и одсуства помоћи опседнутом граду која је
требала стићи из Дрниша, посада се, 11.09.1688. године,
предала на челу са Мехмед-пашом-Атлагићем.
Тако је након 166 година турске власти Книн
ослобођен, за време опсаде Книна погинуло је 400
турских војника и 200 српских. Већина заробљених
Турака послата је на галије, а заповједници пребачени су
у Венецију а одатле у добро чувани затвор у Бреши. Кад
су чули за пад Книна, Турци су без борбе напустили и
Врлику и Врличку тврђаву. За заслуге у освајању Книна
породица Јована Синобада богато награђена великим
имањима који су припадали турским агама Челићу и
Куртовићу. Један од тих посједа био је и узвишење у
Книнском пољу, на коме се налазила црква Св. Ђурђа,
саграђена прије турских освајања које је носило назив
Челићева главица, да би временом промјенила назив у
Синобадову главицу како се и данас зове.
Книнско-врличка сердарија
Као и у осталим пограничним утврђенима, млетачка
власт је и у Книну одмах поставила провидура који је
управљао над тврђавом и читавом његовом околином,
а његова је власт трајала 2 године. Паралелно са
успоставом млетачке власти организована је крајина
книнског котара што је на неки начин био вид
домаће самоуправе. Носитељи домаће самоуправе
били су сердари и харамбаше, те функције су биле
изборне, њих је бирао народ, а сердаре је формално
потврђивао генерални провидур у Задру. На челу
книнско-врличке сердарије, 1691. године постављен је

за сердара и гувернадура Јован Синобад. Његов задатак
је био дисциплиновање старосједилачког и придошлог
становништва, поданика под оружјем и одржавање
њихове оданости новој власти. Гувернадур, сердар
и харамбаша су били извршни органи провидура
који је стајао на врху пирамиде тадашњег управно-
војног система. Плате су примали једино гувернадур
и сердари, док су харамбаше стимулисане обављањем
уносних служби. Након освајања Книна, Јован је са
својим четама наставио освајање цијеле Книнске крајине
у име Млетачке републике. Једно од последњих турских
упоришта било је утврђене у Звониграду, које се
налазило на граници Лике и Далмације, 5 км јужно од
мјеста Зрмања, и самим тим имало велики стратешки
значај. Због успешно обављених задатака, одлуком
млетачког провидура од 24.05.1690 године, Јован
Синобад је постављен за команданта Звониграда. На
овом положају Јован се није дуго задржао, само годину
дана када га је замјенио брат, капетан Филип Синобад.
Витез и сопраинтендант Книнске, Дрнишке и
Врличке крајине
1691. године 20. септембра, указом провидура
Молина, Јован је проглашен сердаром и заповједником
Книнске сердарије. Овим указом добио је плату од 20
дуката мјесечно. Као сердар Јован је наставио да се бори
против Турака, један дио борби се сводио на војничко
ратовање док је други дио подразумјевао и ускочке
нападе и одласке у пљачкашке походе. Послије сваког
успјеха Млетачка република награђивала је Јована
богатим даровима у кућама, имањима, титулама и
почастима. 1.12.1691. године, провидур га награђује са 60
ораница у виноградом код Булиног моста а у книнској
тврђави са кућом и стајом; 12.1.1692. Јован добија на
тврђави двије зидине Турчина Курспахића, да на њима

сагради куће. У јуну исте године, провидур Јовану
уступа: кућу, авлију, башту и зидине што се налазе уз
његову кућу у граду, даје му допуштење да на рјеци
Бутижници постави три млинска кола. 04.11.1692, као
награду Јован добија и посједе и кућу у Мордином селу
код цркве св. Петра, уз кулу Турчина Алемина. Имање
је некад била својина Турчина Модре а Јованови преци
су то исто имање обрађивали под турским великашем.
13.1.1693. године Јован од провидура добија и имање од
100 канапа земље у Зрмањи (1канап=36 ари).
У току 1695. године Турска се спремала за нови
поход на далматинску границу. Главница турске војске
налазила се у Ливну. Млетачка војска предвођена
српским одредима на чијем челу су били сердар Јован
Синобад и сопраинтендент дрнишки Завореа, упала
је у току ноћи и започела борбу са у том тренутку
неспремним турским четама. Тим изненадним нападом
нанели су Турцима велике губитке, погубљено је око 80
турских војника, заробљено преко стотину турака који
су касније послати на галије, док су остали на челу са
пашом кренули у бјег. У извештају провидура Далфина
се наводи да су ти “млетачки одреди” том приликом
запалили варош гдје је била већа количина хране,
остварили велики плијен, спречили турски напад на
вријеме и да због губитака који су нанесени Турцима има
наде да млетачка граница неће бити даље узнемиравана.
У истом извештају се наводи велика храброст Синобада
и Завореа као и предлог да исти буду награђени за своја
дјела. Указом провидура за исказану храброст, дрнишки
управитељ Завореа награђен је доживотном платом од
20 дуката мјесечно.
На предлог провидура далматинског Долфина,
млетачки сенат је разматрао и усвојио провидуров
предлог да обдари достојанством кавалијерства

св. Марка Јована Синобада. Дужд је указом од 30.
1.1696. године прогласио Јована Синобада за витеза и
одликовао га златном колајном и медаљом вриједном
300 дуката, овластио га да као такав може носити
одијело, сабљу, мамузе од злата и остале знакове са свим
предностима, слободама, властима и почастима које му
по звању припадају. Декрет о именовању Јована за витеза
потписао је својеручно Дужд млетачки и потврдио га
печатом на трајну успомену потомству. Након овог
одликовања Јован витез Синобад је наставио непрекидно
доказивати новим дјелима своју оданост, храброст,
врједност и способност управљања народом због чега га
је млетачка република наставила награђивати све већим
богатствима и све вишим частима.
16.1.1696. године, провидур Јована витеза Синобада
именује за сопраинтендента Книнске Крајине,
наглашавајући при том да му се морају покоравати сви
староседеоци као и стари или нови досељеници.
У Народном Календару за 1864. годину који је
објављивала Матица далматинска, на странама 38 и
39, описује се двобој Јована Синобада и аге Ибрахима
Паквића. Према тим списима, двобој се одиграо на
очиглед многих испод куле у Бјелају коју је бранио ага
Паквић. За овај подвиг Јован је од Млетачке републике
награђен новим посједима у далматинском Косову и
оклопом за њега и његовог коња.
Декретом од 18. 1.1714. године, провидур Емо, именује
Јована витеза Синобада за пуковника и супровидента,
осим Книнске, још и Дрнишке и Врличке крајине. На
крају декрета се изражава нада да ће Јован оправдати
повјерење које му указује Млетачка република. На
упражњено мјесто сердара книнског именује се Јованов
син, Јандрија Синобад.
Смрт Јована витеза Синобада

На тој функцији Јован није остао дуго. Последња
борба коју је водио била је на пољу поред Гламоча
1715 године. Смрт Јована витеза Синобада историчар
Љубомир Влачић описује следећим рјечима:
„Јован потукавши код Гламоча велику војску силнога
босанског паше, славодобитно у пратњи двојице сердара
Вукчевића и других војсковођа враћаше се у домовину за
војском својом, која бијаше далеко пред њима унапријед
одмакла. У планинама више Тичева у Прокосу засјела
чета Турака изненада нападе на Јована. Буљубаша Мујо
Ножиновић копљем зададе му смртну рану, али и Мујо
погибе од руке једног од крајишника. Јована још жива
коњ његов однесе међу чету његову. Послије неколико
сахата издахну племенити и храбри овај јунак, раван у
свему Митровићима и Смиљанићима.“
Љубомир Влачић се овдје позива на пјесму Качића
тако да ова верзија смрти не мора бити вјеродостојна.
Можда је пјесник хтјео да овековечи име Јованово и
није хтјео да прихвати да је можда страдао у директној
борби. Постоји и легенда која каже да је Јован био
издат од својих најближих људи, да је ухваћен у замку
и да је знао и проклео оног који га је издао. И у тој
легенди се спомиње да је убијен копљем испод пазуха
објашњавајући се при том његов оклоп и да једноставно
није било другог мјеста гдје би му се задала смртна рана.
На мјесту погибије Јована витеза Синобада као обиљежје
постоји споменик.
Оно што се зна јесте да се тјело Јована витеза Синобада
налази у порти Цркве Св. Ђурђа на Синобадовој
главици. На надгробној плочи стајао је текст:
„ОВДЈЕ У СВЕТОМ МИРУ ПОЧИВА БЛАГО
ОЧЕКУЈУЋИ НАГРАДУ ЗА СВИЈЕТЛА ДЈЕЛА
СЕРДАР, ПУКОВНИК И СУПРАИНТЕНДАНТ

КРАЈИНЕ КНИНСКЕ, ДРНИШКЕ И ВРЛИЧКЕ
ВИТЕЗ ЈОВАН СИНОБАД
МУДРИ ВОЂ, ХРАБРИ ЈУНАК И БОРАЦ
ЗА ВЈЕРУ И НАРОД СРПСКИ ПАЋЕНИЧКИ

У СЛУЖБИ ДУЖДА МЛЕТАЧКОГА
ПОГИНУЛОГ НА ГЛАМОЧКОМ ПОЉУ 1715. Г.
***
НА СЛАВАН УГЛЕД СВОЈИМ УНУЦИМА
ПОСТАВИШЕ СКРОМНУ ПЛОЧУ ОВУ
ЗАХВАЛНИ И ПОНОСИТИ ПОТОМЦИ 1905.”
Плоча са оваквим натписом налазила се у порти
цркве све до 1938. године када је црква обнављана. Том
приликом је плоча замјењена и данас се налази плоча са
следећим текстом:
„ЈОВАН ВИТЕЗ СИНОБАД 1647-1687
И БРАТ ЊЕГОВ МИТАР
БОРЦИ ЗА ВЕРУ И ОТАЏБИНУ
ЗАХВАЛНИ ПОТОМЦИ 1896”
До данас није познато зашто је дошло до замјене

првобитне плоче, или ако је познато о томе се ћути. Нова
плоча није вјеродостојна, прије свега ради године смрти.
Разни документи и декрети недвојбено показују да је
Јован био заповједник Звониграда 1690. да је почаствован
звањем витеза 1696. да је декретом из 1714. постављен за
сопраинтендента Книнске, Врличке и Дрнишке крајине
тако да је готово сигурно да је живио и послије 1687.
године која је наведена као година смрти на новој плочи.
Дискутабилно је и “борац за отаџбину”, неоспорно је да
се борио у име Млетачке републике и да је за своја дјела
награђиван, не зна се на коју се отаџбину мисли!? На
“новој” плочи стоји година 1896 а плоча је постављена
1938!? Надамо се да овај гест није имао никакву лошу
намјеру а на част данашњим потомцима би било да се

ова грешка исправи и да се врати стара плоча ако је то
икако могуће.
Смрт Јована витеза Синобада није представљала
само губитак за млетачке интересе у Далмацији, већ
и за његове сународнике. Његов значај за своје српске
сународнике се посебно види у односима са патријархом
српским Арсенијем Чарнојевићем, са којим је Јован
одржавао редовно писмене везе. Колико је патријарх
Арсеније држао до Јована, најбоље показује податак да
ниједно писмо које је добијао из Далмације није узимао
у обзир ако није било „оверено печатима манастира
Крке, манастира Крупе, протојереја Лазара, витеза
Завише Јанковића и витеза Јована Синобада”.
Послије погибија Јована, његови наследници су узели

на чување цјелокупну његову опрему и оружје. Опрема се
састојала од: панцир кошуље, кациге, оклопа. Од оружја:
копље, сабља са балчаком од слоноваче, буздован, двије
кубуре оковане сребром и пушка двоцјевка. Већина
ових предмета и дио докумената који је припадао
Јовану, нажалост, уништен је у пожару који је избио у
“братској кући” 1815. године. Други део заоставштине
дуго времена је чуван код Филипа Синобада, трговца
из Скрадине и код Симе Синобада, трговца из Книна.
Данас није познато шта се десило са тим предметима и
гдје се они налазе, постоје наговештаји да се један део
налази у Музеју Срба у Загребу.
О неким предметима постоје сачувани писмени
описи. Панцир кошуља, имала је димензије од 62цм
преко груди, 75цм око појаса и висину од 68 цм,
кошуља је била од челичних жица а преко груди је била
удвостручена. Тежина панцир кошуље износила је 7,7кг.
Кацига, од гвожђа, тешка 1,73кг, димензија 25цм по

унутрашњој дубини, 17,5цм по попречној ширини и
31,5цм дубине са фронтинима. На кациги се налазило
једно удубљење од ударца пушчаног зрна.
Референце
1. Синобад, Милош (2000). Племе Синобад, Београд:
Српско културно друштво „Зора“ Книн-Београд.
2. Влачић, Љубомир (1907). Хисторичке Успомене о
сердарима, пуковницима и сопраинтендентима вите
зовима Синобадима. Дубровник: Српска Дубровачка
Штампарија др. М. Грацића
Литература
Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине :
биографије (3 том, стр. 563) ; Нови Сад : Прометеј
(2009), ИСБН 978-86-515-0317-0
Јован Јавор, Иван Синобад сердар и кавалир (витез),
Народни календар , Задар, 2/1863, стр. 63-72;
Јован Јавор, Народни календар Матице далматинске
за 1864, Задар стр. 36
Марко Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVI-
II веку: Београд (1984) Историјски институт :
Просвета.
Марко Јачов, Срби у Млетачко-Турским ратовима у
XVII веку: Београд (1990), Свети архијерејски синод
СПЦ.
Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд (1993.
друго издање, стр. 451) Београдски издавачко-
графички завод, ИСБН 86-13-00641-8Др Никола
Суботић
Извор:
http//tromedja.rs
63
ма Ђуро М. ЂУРИЋ1
ПЛАВНО И КНИНСКА КРАЈИНА У

МАЛОМ МОРЕЈСКОМ РАТУ (1714-1718)
Увод. Године 2014. навршило се 300 година од почетка

Малог морејског рата и коначног ослобођења Плавна
од турске власти. Република Венеција и Османлијско
царство водили су осам ратова од 1423. до 1718. године.
Мали или други морејски рат (негде називан и сињски
рат2) био је осми и последњи у низу. Некада моћне силе,
обе државе, а посебно Венеција, биле су исцрпљене
претходним ратовима, оптерећене великим јавним
дугом и привреде су им биле опадању. Ипак, на подручју
источног Јадрана, Венеција је из рата у рат полако
проширивала своје поседе. Завршетком овог последњег,
она је заокружила своју територију на Балканском
полуострву. Успостављена је копнена граница према
савезничком Хабсбуршком царству према Лици, а од
тачке Репушњак или тзв. Тромеђе (лат. triplex confinium)3
полазила је граница са Османлијским царством све до
Будве и Паштровића. Унутар ове границе је, после више
покушаја, остало и Плавно, важно резиденцијално место
турских бегова и једно од највећих места у Далмацији.
Предисторија. После пада под турску власт 1522.
године, Плавно је ушло у састав Клишког санџака. Плавно
1 Ђуро М. Ђурић, Ma/LL.M., истраживач-сарадник на

Институту економских наука, Београд.
2 Косор, фра Карло, Дрнишка крајина за турскога владања,
Повијест Дрнишке крајине, Сплит 1979., стр. 176.
3 Роксандић, Драго, Tripleх confinium, Барбат, Загреб, 2003.,
стр. 130.
је два пута ослобађано и долазило под привремену власт

Млетачке републике. Те војне операције извршили су
у оба наврата ускоци (Морлаци) који су се борили за
рачун Венеције. Први пут је то било у време Кандијског
рата 1647. године, а други пут одмах по заузимању
и коначном ослобођењу Книна 1688. године, у време
Морејског рата. Међутим, Венеција је била принуђена да
после потписивања примирја 1669. и мировног уговора
у Карловцима 1699. врати Плавно и околину Турцима.
Будући да је током Великог морејског рата (1684-
1699) читав погранични појас, па и шире подручје
остало опустошено, новоосвојене територије је требало
населити свежим становништвом. Венеција је одлучила
да то учини пресељењем становника из Бјелаја (Билаја)
и Санице у западној Босни у току маја месеца 1692.
године. Млетачке власти су следиле првенствено
савета заповедника својих Морлака, сердара Завише
Јанковића. Најпре узнемиравањем упадима ради
пљачке и извиђања терена4, а затим и потписивањем
уговора са Венецијом, главари бјелајског и саничког
краја, кнежеви Павле Ђурић, Никола Пирић и Тодор
Зорић, су уз помоћ ускора Морлака најпре опустошили
и запалили турско упориште тврђаву Бјелај, а затим
у два таласа превели око 5000 људи на венецијанску
територију5. Према подацима из млетачких архива,
међу њима је било око 1300 наоружаних људи6. То је
била највећа венецијанско-ускочка војна операција,
а број пресељених становника значајан, имајући у
4 Ибид. стр. 146. Станојевић, Глигор, Далматинске крајине у
XVIII вијеку, Просјвета, Загреб, 1987.
5 Државни архив Задар, Записи ген. провидура Даниела
Долфина, Књига III, 73, 50. Десница, Бошко, Стојан Јанковић
и ускочка Далмација, Српска књижевна задруга, Београд
1991., стр. 5-10.
6 Долфин, Књига III, 73, 50.
Ђуро М. Ђурић- Плавно и Книнска крајина у Малом морејском рату ... 65
виду да је млетачка Далмација (према извештају

провидура Алвиза Моћенига) тада имала свега око
109 000 становника, од чега 13000 способних за оружје7.
На основу овог може се закључити да је само крај око
Тромеђе давао око 10% војника за одбрану Далмације.
Ови становници „ускоци“ су населили подручје Плавна,
Отона, Пађена, Мокрог поља, Зрмање и део Жегара8.
Плавно је остало под контролом Венеције до краја
рата. Ипак, одредбама Карловачког мира из 1699. године,
који је коначно извршен у Далмацији 1700. године9,
Плавно, као и Стрмица, враћени су под турску власт.
Граница је повучена линијом Книн-Врлика-Задварје-
Вргорац-Читлук. Названа је по млетачком провидуру
linea Grimani. Међутим, део новонасељеног становништва
остао је у Плавну и под новом-старом влашћу. О томе
сведочи и турски дефтер из 1702. године10.
Мали (Други) морејски рат. Османлијско царство
није било задовољно територијалним губицима из
Морејског рата и тражило је нову прилику за рат и
повраћај изгубљеног. Прилика им се указала деценију
касније. С једне стране, Хабсбуршко царство је било
заузето ратом против краљевине Француске око
шпанског наслеђа. С друге стране, после неуспешног
рата који је против Турака повео руски импретаор Петар
I велики и пораза на реци Прут 1711. године, Турци су
обезбедили повољан мир и добили могућност да се
7 Станојевић, стр. 49. Коцић, Марија, Венеција и хајдуци

у доба Морејског рата, ХЕСПЕРИАеду, Београд 2012.,
стр. 156.
8 Десница, стр. 5-10.
9 Роксандић, стр. 134.
10 Sarinay, Yusuf, etc., Osmanli Belgelerinde Hirvatistan, Osmanli-
Venedik savasi sonundatekrar ele gecirilen Kirk ave Knin
bölgesinin tahrir kayitlari, Grafik-Tarasim-Baski, Ankara 2010.
обрачунају са Венецијом. У међувремену, скадарски

паша је напао територију Црне Горе. Пред турским
нападом, цетињски владика Данило Шћепћевић добио
је уточиште на територији Млетачке републике. То је
био повод да Османлијско царство објави рат Републици
Венецији.
Висока Порта је објавила рат Републици Венецији 9.
децембра 1714. године. У историји је забележен као Мали
или Други морејски рат. Венеција је била умногоме
исцрпљена претходним ратовима и њен јавни дуг је
високо нарастао11. Осим тога, сваки нови рат са Турцима
штетио је основној привредној делатности Венеције,
трговини у Средоземљу. Самим тим, у овај рат ушла је
невољно и неспремна.
Почетак рата обележио је турски напад на Мореју
(Пелопонез), али и честе чарке у граничном подручју
у Далмацији. Тако су већ на почетку рата ослобођени
Плавно, Стрмица, Зазвину и тврђава Главац. Плавно
су ослободили бјелајско-санички ускоци под вођством
кнеза Рада Ђурића, сина поменутог кнеза Павла
Ђурића (conte Radani Giurich da Plavno, qm. conti Paolo Giu
rich). У претходном рату, Плавно је било место у које
су се склањали турски бегови из Далмације, бежећи
пред налетима Морлака. Ипак, најжешћи сукоби у
Далмацији су уследили у лето 1715. године. Тада је
босански Сари Мустафа-паша окупио је војску од око
40000 војника. Како је у време мира, Венеција је добро
утврдила тврђаву Книн, правац турског напада био
је усмерен на тврђаву Сињ. Одбрану Книна водио је
сердар Јован витез Синобад и капетан Рашковић12. У
свом напредовању, Турци Османлије поново заузимају
11 Коцић, стр. 120.

12 Јачов, Марко, Венеција и Срби у Далмацији, Историјски
институт, Просвета, Београд 1984., стр. 19.
Стрмицу и упућују се у правцу југа. Борбе су вођене
не само око Сиња, већ и на ширем подручју Дрниша
и Цетинске крајине у првој половини августа 1715.
године13. Према подацима из записа генералног
провидура Анђела Ема, у тим борбама су учествовали
борци из Плавна и других места под вођством кнеза
Признање генералног провидура Анђела Ема кнезу Раду Ђурићу из

Плавна за заслуге у борби против Турака августа 1715. године,
Државни архив, Задар.
13 Косор, стр.176.
Рада Ђурића. О жестини борбе сведочи и то, да је кнез

Раде Ђурић лично посекао три турска војника, а том
приликом му је страдао и коњ. За заслуге у борбама тог
“тешког августа 1715” добио је признање и награду од
провидура Ема14. Ипак, ускоци су у односу на претходна
два рата (Морејски и Кандијски) били далеко мање
мотивисани да узму учешће у рату. На то је посебно
утицало то што Млечани нису одржали дата обећања
и нису поштовали додељена права. Посебно су кршили
слободу исповедања православне вере и наметали
високе порезе. Због тога је по завршетку Морејског рата
избила је Куриџина буна у којој је учествовало више
хиљада Срба из Далмације. Пуштање вођа устанка на
слободу није много променило ситуацију15.
Турци нису успели да заузму Сињ, па су се повукли
у Босну, а ова победа се данас обележава свечаношћу
под називом „Сињска алка”. Ипак, целу 1715. годину
обележили су жестоки сукоби.
Нису само Турци упадали у Далмацију, већ су и
ускоци нападали турска упоришта у Босни, Херцеговини
и Црногорском приморју. Тако су Млечани ускоке слали
у напад на Дувно и Гламоч. У бици код Гламоча је 1715.
године погинуо кнински сердар Јован витез Синобад16.
14 Државни архив Задар, Дукале и терминације, ген. провидур

Ангело Емо, Књига III.
15 Урош, Мишо, Дмитровић, Јово, Тромеђа: три међе једног
народа, Српско Културно Друштво Зора, Книн 1994., стр. 99.
16 Урош, Мишо, Дмитровић, Јово, Тромеђа: три међе једног
народа, Српско Културно Друштво Зора, Книн 1994.,
стр. 96. Синобад, Милош Н., Племе Синобад: 1600-2000,
Српско културно друштво „Зора“ Книн/Београд 2000.
Атлагић, Марко, Српско племство и грбови у Дубровнику,
Далмацији, Хрватској и Славонији, Филозофски факултет
Приштина, Београд 2011.
Карта Далмације у време Малог морејског рата 1714-1718. Војни

музеј Београд.
У наставку рата, Турци су успели да заузму
Пелопонез и да под опсаду ставе острво Крф. У
међувремену, Хабсбуршко царство је потписало мир са
Француском, чиме је добило одрешене руке за нови рат
са Турцима. Посебну забринутост је изазвао турски упад
у Далмацију. Године 1716. Хабсбуршко царство ступа
у рат на страну Венеције. У бици код Петроварадина
војвода Еуген Савојски разбија турску војску Силахдар
Дамад Али-паше и заувек протерује Турке преко Саве и
Дунава. У даљем походу, заузима Београд и централну
Србију до Крушевца. То знатно мења равнотежу у рату.
У Далмацији, Венеција заузима Имотски.
Још једном рат је неминовно изазвао сеобе становника.
Целу Далмацију погодила је 1716. још и глад17. У Далмацију
се до 1718. године слива још један талас становника махом
из Босне. Са подручја Подгрмечја и Босанске крајине у
17 Станојевић, стр. 98.

Плавно и околину досељавају се нови становници чиме се

мање више заокружује демографска слика овог подручја.
Такође, у то време се у претежно православни Имотски,
који је ослобођен 1717. године, досељавају римокатолици
из централне Босне18. У току рата ослобођена је и цела
долина реке Цетине, а граница са Свилаје померена
на врхове Динаре. Интересантно је поменути да је са
новодосељеним становништвом доведен прилично
велики број стоке за то време, па се становништво суочило
са проблемом недостатка пашњака, којима је Босна из
које су се доселили обиловала19.
Крај рата и разграничење. Рат је окончан поразом
Османлијског царства и потписивањем мира у
Пожеревцу 21. јула 1718. Највеће проширење остварило
је Хабсбуршко царство,
које је добило доњи Срем,
Банат, централну Србију до
Крушевца, босанску Посавину
и део Влашке. Венеција
је изгубила Пелопонез,
али је проширила поседе
у Далмацији на Плавно,
Стрмицу и Имотски. Те
Алвизе Себастиjано III области су назване “најновији
Моћениго (Alvise Sebastiano поседи” (acquisto nouvissimo).
Mocenigo), генерални провидур Тако је настала друга
Далмације и Албаније (1717- „тромеђа“ (triplex confin
1720)и дужд (1722-1732),
ium). Прва „тромеђа“, која
Wikipedia.it.
је била утврђена Карло
вачким миром 1699. на Медвиђој главици на Дебелом
брду изнад Книна, померена је на тачку Репушњак

19 Станојевић, стр. 45-53.
изнад Плавна и одржаће се до 1797. године20. Линију

разграничења повукли су од Тромеђе, преко врхова
Динаре до Неума генерални провидур Алвизе Моћениго
и султанов изасланик (мубашир) Мехмед Сиали 1721.
године. Та гранична линија названа је по првом linea
Mocenigo. Хабсбуршка караула је била месту Љубина
пољана, а венецијанска у Тишковцу. Занимљиво је да
граница са Хабсбуршким царством, премда млетачким
савезником, није била коначно утврђена до 1780. године.
Она је полазила од Стариграда, преко врхова Велебита до
Репушњака изнад Плавна. Ове границе постале су у XX
столећу најпре покрајинске, затим републичке границе,
и коначно државне границе.
Карта са територијалним променама око Книна и на

„Тромеђи“ крајем XVII и у првој половини XVIII столећа,
L‘Archivio di Stato di Venezia.
Након разграничења, Плавно је постало седиште

нове, четврте сердарије Книнске војне крајине, која је
20 Роксандић, Драго, Tripleх confinium, Барбат, Загреб, 2003,

стр. 134.
обухватала 7 села и на чијем је челу био сердар Шимић21.

Заједно са постојеће три сердарије, Книнском, Дрни
шком и Врличком, Плавањска сердарија чинила је
Книнску војну крајину. Уз одређене реорганизације, она
је постојала као таква све до укидања Републике Венеције
мировним уговором у Кампоформију 1797. године22.
Утврђење „Турска каца“ изнад Плавна, 2007.
Место Плавно. Будући да се налази у долини, Плавну

се, према тадашњим картама, могло се приступити са три
стране: од Бендера, од Стрмице и од Бобије. Данашњи
пут који води од Радљевца није постојао, већ је постојала
само узана стаза која је водила до Ђурића млина23. Према
доступним подацима, Плавно је 1702. године имало око
70 кућа24. Било је подељено на 4 села Курник, Раковић,
Годон и Крокука (звано још и Иштавић) и кулу25. Сва
четири села су била утврђена каменим зидом (бастионом).

22 Ибид.
23 Historical Maps of the Habsburg Empire, http://mapire.eu/en/,
06.01.2015.
24 Sarinay, Yusuf, etc., Osmanli Belgelerinde Hirvatistan, Osmanli-
Venedik savasi sonundatekrar ele gecirilen Kirk ave Knin
bölgesinin tahrir kayitlari, Grafik-Tarasim-Baski, Ankara 2010.
25 Ибид.
Приликом напада на Плавно у претходном, Морејском

рату, у јануару 1684. године, дакле и пре ступања
Републике Венеције у рат, Морлаци су претрпели велике
губитке. Турци су се тада затворили у „неколико кула“ из
којих су пружали жесток отпор26. Годишњи порез који је
Плавно плаћало износио је 90000 акчи. Такође, Плавно је
тада имало 5 воденица27.
Насеља су углавном биле концентрицана под
Градином и око цркве Св. Георгија. О заштитном зиду
говори и податак из 1694. године. Наиме, млетачки
провидур је наредио харамбаши Јанку Врсјаку, да подигне
зид ради заштите Плавна од упада разбојника28. У
данашњем засеоку Перићи, постојала је и кула Мухамед-
бега Дуракбеговића, турског властелина Плавна, коју је
генерални провидур Долфин доделио 1692. године кнезу
Николи Пирићу29. На брду изнад заселака Кураице
и Алфиревићи и данас зубу времена одолева „турска
каца“, утврђени објекат још из средњег века, који осим
каменом зидане троспратне округле куле, има и зидом
опасан простор, са пушкарницама познијег типа.
Венеција није заборавила заслуге Плавањаца у борби
против Турака, па је провидур Мођениго утврдио
„кувин“ одн. границе Плавна, посебно ради заштите
права на испашу стоке, али и ради потврђивања других
привилегија. Ту одлуку је потврдио својим повељама
из 1766. и 1768. године у својој палати у Венецији дужд
26 Станојевић, Григор, Далмација у доба Морејског рата 1684-

1699, Војно дело, Београд, 1962, стр. 38.
27 Ибид.
28 Државни архив Задар, Записи ген. провидура Даниела
Долфина, Књига III, 73, 50.
29 Ибид, 73. Десница, Бошко, Историја котарских ускока (1684-
1749), Свеска II, Српска академија наука, Зборник за историју,
језик и књижевност српског народа, књига XIII, Београд 1951.
Алвизе IV Моћениго и предао их кнезу Луки, сину кнеза

Рада Ђурића (conte Luco qm. Radani Giurich da Plavno).
Повеље дужда Алвиза IV Моћенига о утврђивању „кувина“ места

Плавно из 1766. и 1768. године
Оружје. У току оба Морејска рата борбе су вођене
како на копну, тако и на мору.У Далмацији, Херцеговини,
Босни и Боки Которској су борбе вођене углавном на
копну.Од хладног оружја у употреби су били мачеви
(посебно венецијанске „schiavone“) и сабље, затим
јатагани и све врсте ножева, затим буздовани (перасти),
секире, копља и друга оружја на мотки. Примерке овог
оружја данас можемо видети у обновљеним Јанковића
кули у Исламу Грчком30.
Оружје са подручја Војне Крајине, Ручно ватрено оружје из XVIII

столећа, Војни музеј, Београд
30 Кула Јанковића, званична страница, http://www.kulajankovica.
hr/, 06.01.2015.
Врло је вероватно, да су Турци још употребљавали лук

и стреле, посебно њихова коњица. Од ватреног оружја,
коришћене су пушке са системом ватре на кремен,
како западноевропског типа, тако и медитеранског
тзв. „микелет“ типа. Осим пушака, коришћени су
пиштољи, а посебно су код ускока биле омиљене
кубуре „леденице“, затим кратежи. Од већег оружја у
употреби су били топови, ливени од бронзе или гуса,
као и маљи топови типа „фалконет“. Када је у питању
заштитна опрема, оклопи су због напретка у развоју
ватреног оружја се мање били у употреби. Извесно
је међутим, да су заповедници ускока и венецијанске
војске носили позне типове шлемова. Код ускока су
биле омиљене „токе“, најпре као врста оклопа за грудни
појас, а касније и као део ношње, често израђиване од
сребра и раскошно украшаване31. Сердар Книнске
крајине Јован витез Синобад је, тако, у борби носио
велику гвоздену кацигу и верижну кошуљу, која је на
грудима била подвостручена32. Ускоци су највероватније
имали бројну коњицу, пре свега због покретљивости
и потребе за брзим одговором на турску претњу. Сам
град Книн и околина, морали су да одржавају посаду од
500 венецијанских коњаника33. У гробници кнеза Рада
Ђурића, уз цркву Св. Геогрија у Плавном, нађена је
релативно очувана коњаничка опрема, плава униформа,
велике чизме и мамузе.
31 Самарџић, Драгана, Љумовић, Павле, Суботић, Војислав,

Водич, Војни музеј, Београд, стр. 35-43.
32 Атлагић, Марко, Српско племство и грбови у Дубровнику,
Далмацији, Хрватској и Славонији, Филозофски факултет
Приштина, Београд 2011. Синобад, Милош Н., Племе
Синобад: 1600-2000, Српско културно друштво „Зора“
Книн/Београд 2000.
33 Коцић, Марија, Венеција и хајдуци у доба Морејског
рата, ХЕСПЕРИАеду, Београд 2012, стр. 165.
Закључак. Потписивањем Пожаревачког мира

1718. године и коначним утврђивањем граничне
линије на терену 1721. године, завршено је мање-више
разграничење у Далмацији. Плавно је после више
покушаја, коначно ослобођено од турске власти. Границе
утврђене у то време опстале су до данашњих дана.
Осим тога, завршене су велике сеобе у Далмацију. Нове
околности ипак становништву нису донеле превише
доброг. У том смислу, посебно српски народ, који је за
време османлијске владавине живео у оквирима једне
државе, најпре од 1699. а затим и од 1718. године живео је
подељен у три државе: Хабсбуршко царство, Република
Венеција и Османлијско царство. Република Венеција,
чији је Плавно постало посед, ушла је у фазу опадања
привредне моћи. Већ средином XVIII столећа она више
није представљала некадашњу силу. Турци су, бар када
је Плавно у питању, релативно брзо изгубили битку. За
њих је Плавно некада било и утврђење и резиденцијално
место. О томе сведочи и прича сачувана у народу, да је
турска беговица из породице Дуракбеговић у тренутку
напуштања узвикнула „Јао Плавно, моје место славно.
Умријет‘ћу, ал‘ заборавит‘ нећу“.
Литература:
Атлагић, Марко, Српско племство и грбови у Дубровни
ку, Далмацији, Хрватској и Славонији, Филозофски
факултет Приштина, Београд 2011.
Десница, Бошко, Историја котарских ускока (1684-
1749), Свеска II, Српска академија наука, Зборник за
историју, језик и књижевност српског народа, књига
XIII, Београд 1951.
Десница, Бошко, Стојан Јанковић и ускочка Далмација,
Српска књижевна задруга, Београд 1991.
Државни архив Задар, Записи ген. провидура

Даниела Долфина, Књига III, 73, 50.
Државни архив Задар, Дукале и терминације, ген.
провидур Ангело Емо, Књига III.
Јачов, Марко, Срби у млетачко-турским ратовима у
XVII веку, Историјски институт, Просвета, Београд
1990.
Јачов, Марко, Венеција и Срби у Далмацији, Историјски
институт, Просвета, Београд 1984.
Косор, фра Карло, Дрнишка крајина за турскога
владања, Повијест Дрнишке крајине, Качић,
Година XI Сплит 1979., 103–179.
Коцић, Марија, Венеција и хајдуци у доба Морејског
рата, ХЕСПЕРИАеду, Београд 2012.
Кула Јанковића, званична страница, http://www.kula-
jankovica.hr/, 06.01.2015.
Милаш, Никодим, Списи о историји православне цркве
у далматинско-истријском владичанству од XV до
XIX вијека, Књига I, Типографија С. Артале, Задар
1899.
Новак, Грга, Прошлост Далмације. Књига 2. Од
Кандијског рата до Рапалског уговора., Слободна
Далмација и Марјан Тисак, Сплит 2004.
Роксандић, Драго, Tripleх confinium, Барбат, Загреб,
2003.
Самарџић, Драгана, Љумовић, Павле, Суботић,
Војислав, Водич, Војни музеј, Београд.
Sarinay, Yusuf, etc., Osmanli Belgelerinde Hirvatistan,
Osmanli-Venedik savasi sonundatekrar ele gecirilen
Kirk ave Knin bölgesinin tahrir kayitlari, Grafik-
Tarasim-Baski, Ankara 2010.
Синобад, Милош Н., Племе Синобад: 1600-2000,

Српско културно друштво „Зора“ Книн/Београд
2000.
Станојевић, Григор, Далмација у доба Морејског рата
1684-1699, Војно дело, Београд, 1962.
Станојевић, Глигор, Далматинске крајине у XVIII
вијеку, Просјвета, Загреб, 1987.
Урош, Мишо, Дмитровић, Јово, Тромеђа: три међе
једног народа, Српско Културно Друштво Зора,
Книн 1994.
Historical Maps of the Habsburg Empire, http://mapire.
eu/en/, 06.01.2015.
79
ДР ИВАН ГРГИЋ, ИСТРАЖИВАЧ

ИСТОРИЈЕ КНИНСКЕ КРАЈИНЕ, АДВОКАТ,
НОВИНАР И ПОЛИТИЧАР
ПОТПИСНИК ДОКАЗА О РАТНОМ ЗЛОЧИНУ
КУРТА ВАЛХАЈМА, КАСНИЈЕМ ГЕНЕРАЛНОМ
СЕКРЕТАРУ УН
Међу ауторима који су писали о Книнској Крајини

у вријеме млетачке власти истичу се Григорије
Станојевић, aкадемик Славко Гавриловић, Марко
Јачов, Јован Томић, академик Радован Самарџић, Рајко
Веселиновић, академик Грга Новак, Никша Станчић,
Драго Роксандић, Коста Милутиновић, Бошко Десница,
а један од њих др Иван Гргић, у Книну је и живио.
Иван Гргић (Врањиц код Сплита, 1898-Задар 1961)
је био становник Книна од почетка тридесетих до
краја четрдесетих година 20. вијека (с прекидом од три
године током Другог свјетског рата). Био је адвокат у
Книну, грађански политичар у Краљевини Југославији,
савезни посланик послије Другог свјетског рата, правни
историчар, публициста и новинар.
У неколико његових историографских радова,
објављених педесетих и шездесетих година 20. вијека,
тематски оквир је Далмација под млетачком управом у
18. и 19. вијеку. На Книн се, најнепосредније односи рад:
„Постанак и почетно уређење Војне крајине книнскога
котара под Венецијом“ (Starine JAZU, 52, Zagreb 1962).
Гргић је објављивао радове у часопису „Задарска
ревија“, у којем је био један од уредника, у Радовима
Института ЈАЗУ у Задру, Могућностима, Старинама, као

и у неколико стручних часописа у Београду, Љубљани и
Сарајеву. Писао је и за Глас Задра и задарски недјељник
Народни лист. Дијелови тих текстова читани су и на
Радио Книну.
Један број досад необјављених радова, међу којима
су и они о Книну, чува се у „Збирци Ивана Гргића“, у
Задарском хисторијском архиву.
Иван Гргић је у Книну је радио као адвокат, а у исто
вријеме био је активиста Земљорадничке странке, уредник
њеног партијског гласила „Земљорадник Босанске крајине
и сјеверне Далмације“, једне од малог броја новина које су
било када излазиле у овом граду. Тај, „стручни лист за
пољопривреду“ је излазио само двије године, 1936. и 1937.
Редакција је била у Книну и Бањалуци, а поред Гргића
одговорни уредници су били Бранко Чубриловић, затим
кнински првак Земљорадничке странке Сава Кнежевић и
Душан Бранковић.1
Гргић се у Книн доселио 1930. године, овдје је засновао
и породицу, супруга је била из породице Монти. О др
Ловри Монтију, чувеном книнском градоначелнику из
19. вијека, дугогодишњем посланику книнског котара
у Бечу и Задру, Иван Гргић написао је два, доста
цитирана рада: „Ловро Монти (два поглавља политичке
биографије“ (Zadarska revija 4-5, 1961), и „Ловро Монти“
(Мogućnosti 2, Split 1962).
1 Наведено према: Ђорђе Пејановић, Библиографија штампе

Босне и Херцеговине 1850-1941, Сарајево 1961, 193. Др
Бранко Чубриловић је био учесник Сарајевског атентата
1914. године, десетак година провео је у затвору, касније је
био министар пољопривреде у неколико мандата, Душан
Бранковић је касније био народни посланик, усташе су га
убиле у Крупи на Врбасу, 19. јуна 1941. године (једна улица
у Београду носи његово име), Сава Кнежевић је био кнински
првак опозиционе Земљорадничке странке.
Д. Перић -Др Иван Гргић, истраживач историје Книнске Крајине... 81
Гргић је завршио Правни факултет у Загребу 1921.

године. У Хрватском биографском лексикону пише да
je „током студија био међу оснивачима Демократског
студентскога клуба „Југославија“, као и да се „у вријеме
формирања Краљевине СХС учланио у Демократску
странку Светозара Прибићевића. У новинским члан
цима осуђује политику Стјепана Радића као национално
подвајање сељаштва и заговара радикални југословенски
интегрализам путем сталешког (сељачког) зближавања“.2
Хрватска правна теорија и историографија, али и
совјетски истраживач Марен Фрејденберг, истичу да је у
Гргићевом раду „Бунтовни покрет далматинских тежака
1736—1740. год“ (Radovi Insituta JAZU u Zadru, VI-VII, Za-
greb 1960) цитиран дотад углавном заборављени правно-
историјски рукопис „Вранскi закон“ (Consuetudini di Vra
na) а препис тог документа је, према Фрејденберговим
наводима, пронађен у Гргићевој заоставштини у Задру.3
У правној литератури је често цитиран Гргићев рад
„Крвариан (вражда) у горњој Далмацији у 18. вијеку”
(Zadarska revija 4, 1957). У њему је ријеч о проблематици
која је у правној теорији, позната и под називом откуп
кривца. Гргић пише: „у патријархалном животу значајан
је корак кад прости, али угледни људи приступају
2 Видјети: Hrvatski biografski leksikon, svezak 5, Leksikografski

zavod Miroslav Krleža, Zagreb 2002.
3 Видјети: Маren М. Freindenberg, Vranski zakonik, NOVI SPO
MENIK HRVATSKOG OBIČAJNOG PRAVA, Zadar 1971, стр. 5,
фн. 1): “Сва настојања Управе Хисторијског архива у Задру и
других пријатеља да се пронађе рукопис који је Гргић видио
и споменуо, али није навео никаквих података гдје се налази,
нису имала успјеха. Једино је нађен. Гргићев пријепис на
строју који је његова удовица госпођа Ксенија Гргић радо
уступила ради израде ксерокс-копија… Пријепис се данас
налази у оставштини И. Гргића, Хисторијски архив у
Задру“.
мирењу крви, што се зове још умир, крвно коло или

вражда”.
Сличне, правно-историјске тематике je и његов рад:
„О лигама и пособама: неколико прилога за њихово
проучавање“ (Zadarska revija 3, 1954).
Из Книна се, почетком Другог свјетског рата, Гргић,
вратио у родни Врањиц, а одатле је 1943. отишао у
партизане. Идуће, 1944. године био је повјереник за
привреду Окружног Народноослободилачког одбора
и благајник Окружног одјела јединственог народно
ослободилачког фронта у Книну.
Послије одласка из Книна, био је члан Повјереништва
за правосуђе ЗАВНОХ-а у Загребу и потом у Београду
секретар Државне комисије за утврђивање злочина
окупатора (1944-1948). На то изузетно одговорно мјесто
именован је послије чувеног професора београдског
универзитета Милана Бартоша који је отишао на
професионалну функције у државне органе, касније
у службу Организације Уједињених народа. Гргић је
на том положају потписао, између осталог, документ
Државне комисије из 1947. године, који с односи на
Курта Валдхајма, каснијег генералног секретара ОУН
(1972-1981) и предсједника Аустрије (1968-1972).4
На основу тог документа Валдхајм је увршћен на
листу ратних злочинаца УН. Према овом досијеу,
Валдхајм је као обавјештајни официр био члан штаба
генерала Александра Лера, команданта Хитлерове
4 О томе више: Мр Љубомир Тешић (http://www.arhiva.

glas-javnosti.rs/2004/01/06-07/srpski/F04010502.shtml):
„Валдхајмово име заведено је под рубриком ‘злочинац’
у одлуци о утврђивању злочина окупатора и њихових
помагача, под бројем Ф-25572 која је донета 18. децембра
1947. године у Београду. Испод ове одлуке Државне комисије
потписан је др Иван Гргић“.
Д. Перић -Др Иван Гргић, истраживач историје Книнске Крајине... 83
армије која је покривала југоисток Европе. Валдхајм је

учествовао у борбама на Козари у љето 1942. године, када
је око 68.000 српских мушкараца, жена и дјеце отјерано у
хрватски концентрациони логор Јасеновац.5
На ту одлуку с Гргићевим потписом, подсјетиле су
1986, односно послије неколико деценија, београдске
Вечерње новости, а Вашингтон и Лондон су га ставили на
листу особа којима је забрањен улазак у САД и Уједињено
Краљевство. Иако је његово име било на листи ратних
злочинаца УН, и мада су за његову ратну прошлост
знали и СССР, и Америка и Британија и Југославија,
оснивачи Уједињених нација, он је ипак у два мандата
био генерални секретар свјетске организације.6
Др Иван Гргић је до пензионисања, средином педе
сетих година, био судија Врховног суда и посланик
Савезне скупштине. Као пензионер живио је у Задру,
гдје је био и библиотекар у Државном хисторијском
архиву, члан уредништва часописа „Задарска ревија“ а
једно вријеме и главни уредник.
Његова архивска збирка је, као што се показало
и на примјеру „Вранског закона“, изузетно важна
свима онима који изучавају венецијански и турски
период прошлости Далмације, али и многим другим
истраживачима, тим прије уколико су у збирци и
важне биљешке из времена Гргићевог рада у Државној
комисији за утврђивање ратних злочина окупатора у
Другом свјетском рату.
5 http://sr.wikipedia.org/sr/Курт_Валдхајм
6 Исто.
85
Јован РАКИЋ
КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ ЂЕВРСАЧКОГ

КРАЈА, КУД „ДУШАН АРДАЛИЋ –
ДУЛЦИН„ И БУКОВАЧКИ ЗБОРНИК
(Сјећања проф. Бранка Мандића)
„Прелиставајући преко 200 бројева Гласа”,1 нашао
сам много података који су допуњавали и проширивали
моју слику прошлости ђеврсачког краја и Сјеверне
Далмације, о приликама и проблемима, људима и
о њиховом залагању у организирању и провођењу
замишљених пројеката и акција. Чланци Ђевршчана,
Гојка Лежајића, Саве Добријевића, Душана Ардалића,
Ћире Гњидића и других, посебно су ми били
инспиративни и интересантни.
У исто вријеме, прије одласка у пензију ,2 још ме је једна
обимнија грађа посебно заинтересирала и привукла,
она с насловом „Живот и обичаји народа Буковице” (у
Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Славена,
ЈАЗУ, Загреб, од 1898. до 1932. године) утолико прије што
је то написао наш мјештанин Владимир Ардалић, сељак,
веома интелигентна, комуникативна особа. Вриједност
ове грађе, с неколико оригиналних старих фотографија,3
1 Глас Привредне – културне матице за Сјеверну Далмацију,

излазио неколико деценија у Шибенику
2 Бранко Мандић (Јакова), рођен 1917, поријеклом из Ђеврсака.
Педагог и просвјетни радник. Проф. Бранко Мандић је као
пензионер био је секретар Културно-умјетничког друштва
„Душан Ардалић” у Ђеврскама. Његовим залагањем био је
отворен Завичајни музеј Ђеврске
3 Фотографије снимио др Радивој Симоновић
је прије свега у томе што је писана изворним буковачким

језиком, што приказује језик и обичаје, моралне и
правне норме као и економске односе једне затворене и
економски заостале средине, у којој је буковачки сељак
живио у XIX стољећу и раније.
И тако, нешто моја заинтересираност за нашу
прошлост, нешто грађа у листу Глас, нешто Ардалићев
приказ живота и прилика људи у Далматинској
Буковици, били су добра основа да почнем све више
размишљати и разговарати, што би се могло и како
покренути и уредити, нарочито на културном и
просвјетном плану у том нашем крају. У дугим, понекад
и жучним разговорима и расправама с мојим блиским
пријатељима и земљацима који су живили и радили У
Сплиту (Бошко Шарић економиста, Живко Бјелановић
професор, Рајко Добријевић социолог, Стево Радошевић
наставник, и онима у Ђеврскама – Митар Рончевић и
Андрија Ардалић наставници и Јован Ракић4 скоро двије
године смо разрађивали „мотали и преплитали” ову
идеју са свих страна док коначно није добила свој облик
и садржај. Свјесни смо били да ће се тај наш програм
остварити, онако и онолико колико то буду дозвољавале
стварне могућности и да ће бити дочекан с невјерицом
и чуђењем.
Било је замишљено да се у почетку иде на оснивање
и уређење Завичајног музеја Ђеврске, као културне
установе и да се у њему обраде и на адекватан начин
прикажу, изложе путем података, текстова, докумената
и фотографија слиједеће теме:
• најстарији историјски подаци о становницима

овог краја;
4 Јован Ракић, новинар и мултимедијални стваралац, рођен

1950. у селу Вариводе.
Јован Ракић -Културне прилике ђеврсачког краја... 87
• кратак преглед и приказ прилика и људи у овом

крају до завршетка Првог свјетског рата;
• прилике, људи, покрети и акције између два рата
(1918 -1941);
• период НОБ и
• послијератне прилике и изградња.
Заједнички снимак чланова Иницијативног одбора за покретање

Буковачког зборника. Снимио Јован Ракић
Ово је било договорено на састанку Иницијативног
одбора за оснивање Завичајног музеја у Ђеврскама,
14. X 1978. Прихваћен је оквирни програм да се оснује
културно-просвјетно друштво а да Завичајни музеј буде
једна од његових секција. Програм је понуђен СИЗ-у
за културу опћине Книн и борачкој организацији те
затражено суфинансирање. Одлучено је да подручје
дјеловања друштва буде бивша ратна опћина Ђеврске,
без обзира што нека села нису више у саставу книнске
опћине. Стављен је посебан нагласак на питање простора
за рад Друштва. Разматране су неке могућности и
рјешења. Истакнута је потреба за што скорије одржавање

оснивачке скупштине Друштва „Душан Ардалић”.
Тако је започела нова, трећа етапа културног и
просвјетног рада у ђеврсачком крају која је трајала нешто
више од десет година, све до заоштравања друштвено-
политичких прилика 1990, године, када је рад Друштва
прекинут.5 Па ипак у том релативно кратком раздобљу
Друштво је покренуло неколико вриједних акција које
желим споменути, да се не заборави, а чију вриједност и
домет ваља проматрати и оцјењивати у датим условима
и приликама једне релативно заостале средине која није
имала баш неког слуха за такве ствари“.
За потребе Друштва, обновили смо просторије
старе основне школе, саграђене 1894. године6 кроз коју
су прошле многе генерације Ђевршчана и која је сама
за себе представљала културни споменик. Напуштени
простор у школи (кућа покојног учитеља Бјелановића)
адаптиран је за Завичајни музеј. Музеј је отворен 31. V
1987. године. Обимност сакупљене грађе, била је толика
да се, ,с обзиром на изложбену површину, тек половина
могла изложити. Да бисмо више заинтересирали нашу
околину и друштвене организације за наш рад, 27.
XII 1981. организирали смо свечаност на отвореном,
испред Задружног дома Ђеврске. Пригодну бесједу
имао је предсједник скупштине Друштва Обрад Егић.
Умјетничка група нашег КУД-а, извела је том приликом
5 Између два свјетска рата у Ђеврскама је дјеловало Културно

друштво „Сава Бјелановић“. Деведесетих година прошлог
вијека, у избјеглиштву у Београду основано је Завичајно
друштво „Сава Бјелановић“, чији рад је, нажалост, врло
брзо угашен.
6 Некадашње просторије Завичајног музеја Ђеврске, девасти
ране су и празне а комплетна поставка нетрагом је нестала.
Опљачкана и запаљена грађа, 1995. године, сачувана је само
у записима и сјећањима.
занимљив програм. Истовремено у мјесној Основној

школи „Сава Лежаић”7 приредили смо изложбу
сакупљених фотографија и докумената, Припремљена
уз помоћ омладине, изведена уз помоћ агилних
појединаца, изложба је оставила снажан дојам на
посматраче.
Прва тематска цјелина, значајна по обиму сакупљене
грађе била је НОБ 1941 – 1945. године. Помало занесени
тадашњом „модом” уређења „соба палих бораца”
сакупили смо податке и фотографије 254 палих бораца и
жртава фашизма из Ђеврсака, Гошића, Какња, Крњеува,
Смрдеља, Зечева и Варивода. Неке фотографије добили
смо готово у „задњи час” од наших колониста из
Војводине – Сомбора, Риђице и других мјеста. Посебно
се доимала грађа „Наши људи у збјегу у Африци 1944
– 1946”. У вези с тим имали смо коректну сарадњу с
Хисторијским архивом у Сплиту. Читав тај посао око
ове тематске цјелине, трајао је скоро пет година.
Друга, обимнија тема, била је „Почеци писмености
и школство у ђеврсачком крају”. У томе нам је много
помогао учитељ Раде Лежаjић. Посебан куриозум ове
цјелине истакнуто је сазнање да је Симо Матавуљ, наш
познати књижевник, био први учитељ у Ђеврскама,
он је 1870. године отворио школу у црквеној згради
поред цркве Светог Илије. Послије његова одласка у
Ислам Грчки, замијенио га је учитељ Душан Бркановић,
школске.1871/72. године). Доласком Спасе Кнежевића за
учитеља, у новосаграђеној школи 1894. године Ђеврске
су добиле вриједног и народу блиског човјека. Његово је
дјело и оснивање Земљорадничке задруге у Ђеврскама
(1903. године), прве у Далматинској Буковици, с којом
је успјешно руководио,све до свог одласка у Бенковац
7 Школа је носила име по Сави Лежајићу, учитељу из

Ђеврсака (1907-1944).
(1918). Посебно су били занимљиви говори народног

заступника тог краја Саве Бјелановића, у Далматинском
сабору у Задру, у времену од 1885. до 1894. године. У
својим говорима он са залагао за побољшање школских и
просвјетних прилика у свом крају. Његовим заузимањем
у Сабору, почеле су пред крај XIX и почетком XX вијека
ницати нове зграде и отварати се школе у Буковици.8
Задругарство у Ђеврскама,по обиму грађе и вели
чини изложбеног простора, била је трећа тематска
цјелина подијељена на два дијела: Земљорадничка
кредитна задруга (основана 1903. године) и Здравствена
задруга (основана 1932) Та врло солидна и аутентична
документација, преживјела је Други свјетски рат, те ми
је читава архива била доступна још 1960. године. Био сам
импресиониран видећи како се у то вријеме, на почетку
XX вијека, створила таква организација и заједништво
сељака у једној затвореној и заосталој средини. Учитељ
Кнежевић, оснивач и руководилац Задруге, мијењао
је свијест и навике њезиних чланова, одлучан и оштар
кад је требало, а у основи педагог и психолог, па није
случајно што је оставио дубок траг и сјећање код гене
рација Ђевршчана.
Желећи посебно истакнути неке особитости
нашег краја, у оквиру читаве изложене грађе у нашем
Завичајном музеју, понудили смо и неке друге садржаје:
У првој теми „Буковица наш завичај” изложени су
били географско-историјски подаци о крају и људима,
животу и обичајима, служећи се оним што је на ту тему
написао наш мјештанин Владимир Ардалић.9 У другој
8 Зграда звана Школа Саве Бјелановића обескровљена, запу

штена, обрасла у купину, и данас је у Ђеврскама, у близини
цркве.
9 Владимир Ардалић – Владенца рођен у Ђеврскама. Етнолог,
археолог (Ђеврске, 9.11.1857-Ђеврске, 25.11.1920).
теми „Народна ношња и везови”, више је наговијештена

него приказана, та естетско-културна особитост
овог краја, помоћу неколико врло ефектних колор
фотографија из Равних Котара, Жегара, горње Буковице.
Краћим текстовима биле су приказане оцјене неколико
стручњака о настанку и значењу тог културног блага.
Наведени су били и подаци о покушајима његовања те
традиције (Ђеврске, Кистање, Биовичино Село, Врлика
и др.)
Темат „Хисторијски и археолошки споменици”,
сачињавао је податке, фотографије и нацрте локалитета
Брибирска главица, раздобље од античке Варварије,
преко Шубића до Турака и Млечана. Такође су назна
чени археолошки локалитети: Вариводе, Ђеврске,
Смрдеље, Лежаића главица и Островица.
Као значајно ваља истакнути и издавачку дјелатност
Друштва. Штампане су двије запажене књиге: Бондо
(романсирана биографија народног хероја Слободана
Мацуре-Бонда) Радомира Булајића, новинара сплит
ског листа Порука борца и књига професора Живка
Бјелановића Антропонимија Буковице.
Понесени успјешним штампањем тих књига, дошло се
на идеју да се покуша покренути ревијална публикација
Буковачки зборник. У њој смо намјеравали третирати неке
буковачке актуелне проблеме; економско-привредне,
друштвено-социјалне, културне, просвјетне и др. Тиме
бисмо ,,мислили смо, доприносили њиховом бољем
сагледавању и бржем рјешавању. Повод за то био је,
такође излазак Бенковачког зборника али и неких других
(Пољички зборник, Хварски зборник, Брачки зборник
и др). Читаву ствар око тога били смо доста добро
припремили, многе наше интелектуалце мотивирали
и примили њихове приједлоге и најаве прилога. С тим
у вези , 13.X 1984. године, одржали смо у Ђеврскама
консултативни састанак,којем је присуствовало 16

културних и јавних радника из Обровца, Бенковца,
Книна, Шибеника, Сплита и Ђеврсака. Разматрана су
и договорена организацијска, материјална, тематско-
садржајна питања везана за први број Зборника.
Предложено је да у том потхвату учествују и СИЗ-ови
културе опћина Обровац, Бенковац, Книн и Шибеник.
Та наша активност, припреме око издавања Букова
чког зборника била се добро захуктала и била je добро
примљена у нашем крају, нарочито међу културним
радницима, али реализација те идеје, морала је ипак
бити одгођена. Доминирала су два разлога: први,
од најављених и прикупљених стручних прилога за
први број, ниједан се није односио на приказ стања,
могућности и даљег развоја привреде Буковице. А без
таквих прилога, с обзиром на актуелност друштвеног
тренутка, први број се не би смио појавити. Људи за које
смо сматрали да би то знали и могли написати, обећали
су, али је све остало на томе.
Други разлог је био у инфлацији, односно пове
ћању штампарских трошкова и неспремности сјеверно
далматинских опћина да ову културну акцију помогну.
Ма колико смо били вољни да највећи дио послова око
Зборника обавимо волонтерски, бесплатно; у оваквој
ситуацији нисмо видјели могућност да и минималних
400-500 примјерака Зборника финансијски извучемо.
Ризик је био веома велик а ми иза наших леђа нисмо
имали никога. Надали смо се да ће се прилике можда
поправити. Али, преварили смо се...!”10
10 Уломак из веће рукописне цјелине проф. Бранка Мандића.

Примјерак у посједу приређивача овог записа.
93
Јованка ВУКАНОВИЋ
ДУХОВНО СВЈЕДОЧАНСТВО – НАЈДУЖЕ

ПАМЋЕЊЕ
(Милојко Будимир: Споменичка баштина Срба
са подручја данашње Републике Хрватске, Удружење
Срба из Хрватске, Београд; Српско културно друштво
„Зора“, Книн – Београд, 2013)
Позната и толико пута понављана максима да

историју пишу побједници покреће нас на размишљање
о томе какво мјесто и перспективу у таквој историји имају
губитници. И да ли се, у свој тој рашомонијади интереса,
доминације, елиминације и страдања, појам губитништва
може, прво, објективно сагледати, односно, његова
матрица поставити у кореспондирајући вредносни оквир
и, друго – сходно томе, моћи одупријети се исхитреним,
славодобитним ћудима „побједничке“ филозофије.
У том контексту можемо тражити одговоре на
многе, до сада већ апсолвиране, чињенице, али и
недоумице, намјерна затамњења и искривљавања
историјских факата везаних за вишевјековни српски
корпус у Хрватској и његово етничко чишћење са
тих простора у току ратних 90-тих прошлога вијека.
Тога су, још и за вријеме Републике Српске Крајине,
а поготово у избјеглиштву њеног народа у Србији,
након деведесетих, били свјесни многи појединци –
културни радници, научници, истраживачи, ствараоци.
Јер, физичка дислокација читавог једног народа јесте
његов историјски усуд. Међутим, његово из коријена
затирање, уништавање и брисање са историјске мапе
његовог етничког, културног и свеукупног идентитетског

знамења, систематски планирано и спровођено током,
а и након, најновијег рата од стране „побједника“,
можда је, у неку руку, и још трагичнији факат. Отуда
су у Удружењу Срба из Хрватске и Српском културном
друштву „Зора“ оформили Одбор за културно насљеђе,
покрећући низ активности на мапирању, изучавању,
систематизацији и публиковању књига о богатом
археолошком и духовном благу Срба из Хрватске. Један
од таквих наслова је и монографија Милојка Будимира,
археолога и музејског савјетника у Историјском музеју
Србије, и уредника Зборника радова Грађански рат
у Хрватској 1991 – 1995, као и организатора многих
културних активности Крајишника.
Монографија о споменичкој баштини Срба на тлу
данашње Хрватске састоји се од више цјелина које
говоре о археолошким локалитетима Книнске Крајине,
прегледу и стању црквених објеката, с посебним
освртом на њихово страдање у XX вијеку, затим о три
мјеста на тромеђи Босне, Лике и Далмације – Плавну,
Стрмици и Великој Попини, о страдањима Срба по
Славонији, Хрватској, Далмацији и Републици Српској,
те о заштити и презентацији музејске грађе Срба из
Хрватске за вријеме грађанског рата и у избјеглиштву.
Монографију, уз то, треба нагласити, прати и поговор
познатог музеолога Николе Кусовца који је и један од
њених рецензената.
Иако је, поред осталих историчара, и сам Милојко
Будимир итекако допринио да се споменичка баштина
српског народа истражи и систематизује, чињеница је,
нажалост, коју наглашава и сам аутор, да, и поред тога
што је „ прошло више од двије деценије, још увијек не
постоје тачни и комплетни подаци шта је све изгубљено,
много од тога и заувијек,“ и додаје да „рушење црквених
Јованка Вукановић - Духовно свједочанство – најдуже памћење 95
и других објеката Српске православне цркве није

престало изгоном Срба, посебно из Хрватске, чиме се
желе уништити аутентична свједочанства и духовно
памћење српског народа на просторима Баније,
Кордуна, Славоније и Далмације.“
Како свеопшту страдалничку катаклизму једног
народа није могуће шире презентовати у форми
новинског приказа, илустрације ради, само да изнесемо
неколико података који ће довољно свједочити о
размјерама погрома над српским становништвом само у
Славонији у току Другог свјетског рата (а који се прошлих
деведесетих, заправо, само наставио): Новска – 3660,
Пакрац – 3910, Дарувар – 1714, Грубишино Поље – 2698,
Вировитица – 1029, Нова Градишка – 1796, Славонски
Брод – 356, Славонска Пожега – 2617, Подравска Слатина
- 12703, Винковци – 2008, и многа друга мјеста, а што је
укупно 33.089 погубљених људских живота.
Према исцрпним подацима, изнесеним у овој моно
графији, очигледно је да је, како наглашава и Будимир,
поред непокретних споменика, страдало и покретно
културолошко благо – читаве галерије икона, иконостаса
и других дјела најпознатијих сликара и иконописаца од
XVI до XX вијека. Богата тринаестовјековна споменичка
баштина Срба која је, свакако, била богатија од остатака
данашње, редуковане на најбестијалнији начин, по сво
јим стилско-историјским карактеристикама, потврдила
је да су Срби били аутохтон народ на тим просторима.
Утемељеност њиховог живота, културних и вјерских
обичаја тим више добија на значају ако се зна да је
живјети на граници између Турске и Млечана (а потом
и Аустријанаца), тј. живјети између два свијета – двије
свјетске силе, најчешће значило живјети „на граници
саме егзистенције“, гдје је цијена за очување сопственог
идентитета била крваво уцјењивачка, до саме тачке –

бити или не бити.
Огромна споменичка баштина – археолошка здања,
градине, утврде, гробља, насеља, цркве, манастири –
систематизована и документована на начин какав је
у датој монографији, само је показала, с једне стране,
чврсту, непобитну историјску утемељеност једног
народа са свим његовим културним, етичким, вјерским,
и националним аспектима и, с друге, недопустив и
неопростив геноцид од стране хрватских политичко-
ратничких формација над истом том баштином.
Како се одупријети таквој разарајућој сили, чији се
замах ни до данас не зауставља? Шта учинити да читаво
то благо, наведено у Будимировој књизи, не буде и
бесповратно изгубљено? Треба пописивати, истражити,
публиковати, похрањивати... и физички заштити, пре
ма декларисаним прописима међународног права.
Уколико таква права, изузев у теорији, могу да опстоје у
данашњој све погубнијој селективној пракси.
Ако људи одређене политике, свијести, и измани
пулисаног етичког кода – руше и затиру, нека споменици,
музеји, трагови и књиге, као свједоци – граде и памте.
Милојко Будимир се опредијелио за ово друго – много
тога покренуо и реализовао. Довољан наук свима нама
шта нам је чинити.
97
IN MEMORIAM
Кнински професор Стојан Јанковић

(1933-2014) рођен је у Малој Црној Гори
код Жабљака. У книнску Гимназију,
за професора српскохрватског језика,
дошао је послије завршеног факултета и
краћег професорског рада у гимназији у
Херцег Новом. У Книну је провео више
од двије и по деценије, у том мјесту
се оженио и основао породицу. У Београд се породица
Јанковићпреселиласрединомседамдесетихгодина.Стојан
Јанковић је прво вријеме радио на административним
пословима у Мјесној заједници у општини Карабурма, а
потом, идућих десетак година био је уредник издавачке
дјелатности у предузећу Југославијапублик које је управо
тада постало запажен (и храбар) издавач. Био је био
један од уредника Сабраних дјела академика Слободана
Јовановића, штампаних почетком деведесетих у
заједничком подухвату тог издавача, БИГЗ-а и Српске
књижевне задруге. То је учињено послије дугогодишњих
покушаја да се штампају Јовановићева дјела оспоравана
због неповољног мишљења власти. Све док га болест није
потпуно опхрвала, долазио је на београдске прославе
годишњица матура книнских гимназијалаца, којима је
док су били његови ђаци, пренио љубав и интересовање
за литературу и љепоту писања.
Др Здравко Мишо Рашета (1929-

2014), рођен је у Книну у породици
досељеној из Срба. У Книну је завршио
гимназију, био је првотимац Фудбалског
клуба „Динара“, један од најуспјешнијих
играча у првим генерацијама послије
Другог свјетског рата. Био је успјешан директор Творнице
вијака у Книну, у чијем мандату је почела модернизација
најважнијег индустријског погона у општини. Био је
и један од првих стручњака техничких наука који су
докторирали темом из области вијчане индустрије.
До пензионисања је био предсједник Удружења
произвођача вијчане робе Југославије, са сједиштем у
Београду. Аутор је запажене књиге „Вијци и вијчани
спојеви“, која је објављена 1976. године у Београду и
један од аутора монографије Книн-Твик. Преминуо је у
Београду, сахрањен је у породичној гробници у Книну.
Срђан Ђурић (1969-2014),
новинар, бивши шеф Канцеларије
за сарадњу са медијима Владе
Србије, рођен је у породици
која се из Стрмице доселила у
Београд, и о очевом родном мјесту
и својим дјечачким љетовањима
у Стрмици надахнуто је писао
у књизи прича Хеликоптер мог ћалета. Био је уредник
Студија Б, главни и одговорни уредник РТВ БК Телеком,
главни и одговорни уредник ТВ Авала, замјеник главног
и одговорног уредника Новинске агенције Фонет, аутор
рубрике „Глобус“ у НИН-у и сарадник више медија са
простора бивше Југославије. Извјештавао је са преговора
о бившој Југославији из сједишта УН у Женеви и
Њујорку, са Лондонске мировне конференције, пот
писивања Дејтонског мировног споразума. Био је
IN MEMORIAM 99
савјетник за медије предсједника Владе Србије др

Војислава Коштунице. Био је оснивач агенције за ПР и
предавач политичког пи-ара на Факултету за медије и
комуникације.
Златко Синобад
(1923-2014) је био први
директор ТВ Загреб,
некадашњи амбасадор
СФРЈ у Финској, Рођен
је у Бенковцу. Његов
отац Ђуро Синобад
је, из Бенковца, гдје је
предавао у Грађанској
школи, због политичке неподобности премјештен у
родно мјесто Книн, како је Златко записао, на ниже
рангирано радно мјесто. Када је отац преминуо,
породица с троје дјеце преселила се у Сплит. Златко је
матурирао у сплитској Реалној гимназији, ратне 1942.
године, у вријеме италијанске окупације. У СКОЈ је
примљен као гимназијалац, био је учесник НОБ-е и
регионални омладински функционер. Послије рата као
ванредни студент дипломирао је право. Директор Радио
Загреба био је седам година, у исто вријеме и предсједник
Управног одбора Југословенске радио-дифузије. Био је
предсједник Друштва новинара Хрватске 1955. и 1956.
године. Сматра се за једну од најзаслужнијих особа за
почетак рада Телевизије Загреб, а 1956. године, када је
емитован први ТВ програм, био је и први њен директор.
Од 1957. до 1961. године био је директор Центра за
информисање ФНРЈ у Њујорку. Потом је радио у
Министарству спољних послова, био је амбасадор у
Финској, савјетник тадашњег савезног секретара Милоша
Минића, а до одласка у пензију, 1985. године, извршни
секретар Југословенске радио-дифузије.
Радомир Вукчевић (1941-2014),

рођен је у Книну ратне 1941. године,
За Динару је играо од 1957. до 1963, за
Хајдук од 1963. до 1973, у више од 400
утакмица. Био је легендарни голман
Хајдука и југословенске фудбалске
репрезентације за коју је бранио
на девет утакмица. Био је на голу
репрезентације и на опроштајној
утакмици славног Пелеа, у којој
је играо још један Книњанин – Илија Петковић. Био је
учесник Европског првенства 1968. године у Италији,
када је репрезентација освојила сребрну медаљу, а три
године касније, на утакмицу у којој се од играња за
репрезентацију Бразила службено опростио легендарни
Пеле, Едсон Арантес до Насименто. За француски
Ајачио је бранио од 1973. до 1975. године. Са Хајдуком
је освојио првенство 1970/71, и два купа СФРЈ, 1967. и
1972. године. Комеморације су одржане у Сплиту и
Београду – у организацији старих играча и пријатеља
книнске Динаре. Његове београдске колеге и пријатељи
запалили су свијеће у Цркви светог Марка у вријеме
када је сахрањен на сплитском гробљу.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
94(=163.41)(497.13 Далмација)“18/19“(082)
94(497.13 Книнска крајина)“18/19“(082)
323(497.5-076)“1991/1995“(082)
КНИНСКА крајина. 5 / [главни и одговорни

уредник Данко Перић ; уредник Милојко
Будимир]. - Београд : Удружење Срба из
Хрватске : Српско културно друштво „Зора“ :
Завичајни клуб „Книнска Крајина“, 2015
.-100 стр. : илустр. ; 28 cm. - (Библиотека Завичајне свеске)
Тираж 500. - Стр. 7-8: Уводник / Уредништво.

- Стр.95-98: In memoriam. - Напомене и
библиографске референце уз текст. -
Библиографија уз поједине радове.
ISBN 978-86-89877-02-1 (УСХ)
a) Срби - Далмација - 19в-20в - Зборници

b) Книнска крајина - Политичке прилике -
19в-20в - Зборници c) Република Српска
Крајина - Друштвене прилике - 1991-1995 -
Зборници
COBISS.SR-ID 207753228

Krajina 5 2015 19 Januara Fabula Nostra

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Krajina 5 2015 19 Januara Fabula Nostra

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Библиотека завичајне свеске

Суиздавач овог броја:

Пети број Книнске Крајине излази из штампе

Книнској Крајини у другој половини стољећа темеље

Године 1915. навршава се неколико важних годи­

митрополита Теодора. Богословско училиште је радило

помагање устанка је основан у Београду током августа.

Иконостас цркве у Марковцу (Далматинско Косово) у којој је

места његовог рођења наводе се Бока Которска или

Collegium и њега, може се с правом везати настанак

Бенковца у Лику 1753. године. Из цркве у Попини је још

као гимназијални ђак, год. 1872, писао у једном ђачком

сељака пушком, а двојицу смртно ранили убодима

Српству и православљу, у којој вели: „А и дан данас

за Сплит упутио свечани воз са гостима и званицама.

одржано неколико демонстрација против конкордата у

(Јован Опачић, Душан Зеленбаба и Радослав Тањга).

КРУНА ТРЕЋЕГ ДОСИТЕЈЕВОГ БОРАВКА

Послије Книнског Поља путовао је Црном Гором и

прије повратка у Далмацију се неко вријеме задржао у

славјанске, неке јелиногреческе, а неке италијанске и

Севастијан Илић (Илијић) је записао да је Ижи­цу

којем је провео наредних годину дана, а тамошњи храм

1808, а првих 20 ученика били су дјеца устаничких вођа.

Аврама Симића (отац лијепе Јелене). На њој се наводи

Споменик Доситеју Обрадовићу у Орлићу

је почетком седамдесетих нагорјела у пожару зграде

Сачувана је спомен-плоча на „братској кући“ у том

Српско културно друштво (СКД) „Зора“ Книн je

На крајњем сјеверном дијелу Далмације, 18 кило­

планински оквир, долине Радљевца, Дошнице и Црних

Топоним Плавно сачуван је у исправама 15. вијека,

Долина Дошнице је антиклинална. С обе стране долине

Воде: У пољском простору, нарочито јужном и

Стални извори пружају лијепе могућности навод­

народ зове „бура“, јер су по неким својствима веома

степана) и фебруар (4,7 степени). На релативно ниске

јуни јули август љето

Разлика између средњег максимума и средњег

зимске ноћи ведре, а на земљи нема сњежног покривача.

за биљни покров немају битно значење. Плавно зими

Испашом коза, паљењем клачина и употребом граба

човјека за егзистенцију на шкртој природној средини.

Уочљива је велика заступљеност кукуруза (53,6 одсто)

се поклања већа пажња... Позитивна је оријентација

Интересантно је уочити два пута већи број магараца

Смањење приноса са пашњака условљено је и

Данас је, а и раније кроз историју, типична кућа

структуре становништва по полу, 1961. године женско

ВИТЕЗ ЈОВАН СИНОБАД

Витез Јован Синобад је најславнији припадник

Од 1684. године постоје бројни документи о борбама

и убили око 40 Срба, међутим пред новим притиском

книнско-врличке сердарије, 1691. године постављен је

тврђави двије зидине Турчина Курспахића, да на њима

предлог да обдари достојанством кавалијерства

Смрт Јована витеза Синобада

СЕРДАР, ПУКОВНИК И СУПРАИНТЕНДАНТ

ЗА ВЈЕРУ И НАРОД СРПСКИ ПАЋЕНИЧКИ

До данас није познато зашто је дошло до замјене

намјеру а на част данашњим потомцима би било да се

Послије погибија Јована, његови наследници су узели

Кацига, од гвожђа, тешка 1,73кг, димензија 25цм по

Године 1915. навршава се неколико важних годи

Севастијан Илић (Илијић) је записао да је Ижицу

На крајњем сјеверном дијелу Далмације, 18 кило

Стални извори пружају лијепе могућности навод

8 Зграда звана Школа Саве Бјелановића обескровљена, запу