Ujka Vanja analiza dela – Anton Pavlovič Čehov

Tragikomediju Ujka Vanja je napisao poznati ruski dramaturg Anton Čehov. Celokupna radnja drame se
odvija na jednom mestu – imanje Serebjakova. Drama je izgrađena od jednostavnog obrasca, radi se o jednoj
grupi likova u određeno vreme. Čehov u drami opisuje osnovna osećanja, osećanja običnih ljudi, koja ne
stvaraju sukobe. Zajedničko za sve likove je kompleks promašenosti. Lektira Ujka Vanja čita se u trećem
razredu srednje škole. Iako nije velikog obima, ova lektira vam može izgledati kao teška za analizu i upravo
zbog toga vam savetujemo da pročitate naš članak u kome se nalazi: Ujka Vanja prepričano delo, analiza
likova i kratka biografija Čehova.

 Pisac: Anotn Pavlovič Čehov

 Književni rod: drama
 Književna vrsta: tragikomedija
 Mesto radnje: neimenovano selo u Rusiji
 Vreme radnje: kraj 19. veka

Ujka Vanja prepričano delo

Drama je napisana je u četiri čina. U sledećem delu analize nalazi se ukratko prepričana lektira Ujka
Vanja po činovima.

Prvi čin

Ispred kuće sede dadilja Marina i Astrov. Astrov je lekar i priča o tome kako je došao u provinciju pre 10
godina. Tokom tih godina je upoznao dosta ljudi i razočaran je u svet. Sada ga zanima samo priroda. Pošto
je Ujka Vanja drama impresije nema mnogo dijaloga. Gledaoci se više upoznaju sa atmosferom koja
vlada na imanju. Dijalog obiluje rečitim pauzama i ćutanjem.

Ujka Vanja (Vojnicki) se žali na Serebrjakova, svog zeta. Otkako su došli Jelena i on, nema više reda u kući.
Ljubomoran je na Serebrjakova, koji ima lepu i mladu ženu Jelenu, a ona pored njega nije srećna.
Atmosfera u kući je jako tužna – niko se ni sa kim ne slaže. Sonja, Serebrjakova kćerka iz prvog braka, je
ljuta na oca i ne priča nedeljama sa Jelenom. Ujka Vanja ne podnosi Serebrjakova jer se godinama brine o
njemu i njegovo imanju i život mu je prošao bez ikakvog smisla, a Serebrjakov ne podnosi Jelenu jer
sumnja u njenu vernost.

Drugi čin

U drugom činu radnja se prebacuje u kuću, pala je noć. U trpezariji sede i razgovor vode profesor
Serebrjakov i njegova žena Jelena. On je sujetan, misli da je najbolji i najbitniji na celom svetu i voli da
mu drugi ugađaju i lete oko njega. Njegova žena pokušava da mu ugađa. Veoma je očigledno da Sonja ne
podnosi oca. U razgovoru između Sonje i Jelene saznajemo da je Sonja zaljubljena u Astrova, ali on nju
ne primećuje. Jelena takođe gaji osećanja prema Astrovu. Dok su Astrov, kao i Ujka Vanja, zaslepljeni
Jeleninom lepotom. Takođe, saznajemo koliko je Ujka Vanja ogorčen svojim životom. Stalno se žali koliko
mu je život promašen. Njegov odnos sa Serebrjakovim je godinama sve gori i gori. Serebjakov im je
svima preomenio način života, te su zbog toga nezadovoljni i vlada apatija. Čini im se da ništa ne mogu da
promene. Sve je statično i vlada melanholija u kući.

Treći čin

Na početku trećeg čina saznajemo da je već prošlo dosta vremena, sada je septembar. I dalje Jelena i Sonja
imaju ista osećanja prema Astrovu. Astrov sada to zna, ali prema Sonji i dalje ništa ne oseća. Atrov
otvoreno pokazuje svoja osećanja prema Jeleni i nabacuje joj se.
Dolazi do svađe između ujka Vanje i Serebrjakova. Serebrjakov sve obaveštava da želi da proda imanje.
Ujka Vanja se žustro protivi tome jer je ceo svoj život proveo tu i brinuo se kući i zemlji. Ujka Vanja je
pucao na Serebrjakova, ali njemu nije ništa jer ga je promašio. Na kraju trećeg čina Ujka Vanja
pokušava da se ubije morfijumom.

Četvrti čin

Na kraju drame Jelena i Serebrjakov se pakuju i odlaze. Astrov takođe odlazi kući. Na imanju se vraća sve
kako je bilo ranije. Sonja i Vojnicki ostaju sami u kući. Život im se vraća u normalu, kao što je i bilo pre
dolaska gostiju. Njih dvoje su i dalje nesrećni i nezadovoljni svojim životom.

Analiza likova

Glavni likovi u drami Ujka Vanja su: Ujka Vanja ( Vojnicki), Serebrjakov, Jelena, Sonja i Astrov.

Ivan Petrovič Vojnicki – ujka Vanja

On ima 47 godina i već 25 godina radi za Serebrjakova. Nesrećan je zbog toga što mu je život promašen i
ceo život je posvetio brizi o Sonji i Serebrjakovu. Čini mu se da mu je život uništen, i da je živeo normalno
mogao bi da se posveti učenju. Nesrećan je zbog toga što se nije ostvario kao porodičan čovek.

Ujka Vanja očekuje Jeleninu naklonost i prati je u stopu, ali shvata da se njoj više svidja Astrov. Mnogo
ga je pogodilo što Serebrjakov želi da proda imanje jer to je jedino što on može nazvati kućom.

Aleksandar Vladimirovič Serebrjakov

Došao je sa svojom ženom Jelenom da živi na imanju svoje prve žene. Serebrjakov je u penziji i više nema
dovoljno novca da živi u gradu. On je bio profesor i već 25 godina se bavi umetnostšću, ali je ne razume.
Svi su nesrećni oko njega, ali on to ne primećuje jer drugi mu nisu bitni. Veoma je sebičan, samoživ i želi da
sve bude po njegovom. Kćerka ga ne podnosi, ali on ne pokazuje da mu je krivo. Želi da proda imanje jer
mu nedostaje život u gradu i sa tim parama bi mogao da se vrati i živi tamo.

Jelena Andrejevna

Jelena je druga žena Serebrjakova. Ona je mlada i lepa, ima 27 godina. Sonja nije pričala sa njom nedeljama
od kako je došla na imanje. Jelena je veoma nesrećna. Ima starog muža i dosadno joj je sa njim. Od kako
je došla u provinciju u nju su se zaljubili Vojnicki i Astrov. Ona ima osećanja prema Astrovu i to
pokazuje, ali ni u jednom trenutku ne pomišlja da nešto konkretno uradi. Ona teši Serebrjakova da će i ona
uskoro biti stara, ali u suština ona ne želi brzo da ostari i pati što nema mlađeg muža.

Jelena smatra da ju je Serebrjakov “ubio”, u potpunosti predao dosadi i to mu jednom prilikom i govori.
Ona ne radi ništa u životu, nema apsolutno nikakvih obaveza i živi potpuno parazitski. Astrov joj
ukazuje na to. Pomirila se sa tim statičnim životom, bez daljih ambicija i ikakvih promena.

Sofija Aleksandrovna – Sonja

Sonja je najnesrećniji lik u drami Ujka Vanja. Ona je plemenita, osećajna i pomaže drugima. Nije htela
nedeljama da priča sa Jelenom. Prva stvar koja se isprečila u odnosu Sonje i Jelene, bila je činjenica da je,
po Sonji, Jelena pristala da se uda za njenog oca iz koristi. Kada je Sonja konačno otišla da priča sa
maćehom, Jelena joj govori da greši i uverava je u suprotno. Rekla joj je da mu se divi, da ga poštuje i kako
joj pruža oslonac u daljem životu. Ona je priznala Jeleni da je zaljubljena u Astrova. Sonja je svesna da je
ružna i stalno se žali da želi da bude lepa. Astrova ravnodušnost prema njoj je ubija.
Jedino se Sonja brine kako je Vojickom. Ona pokušava da mu pomogne da ne pije i stalno govori Astrovu
da ujka Vanji ne da da pije. Na kraju drame ostaje sama sa ujkom u kući. Sonja se nada da će se njen život
popraviti nakon odlaska Serebrjakova i Jelene.

Mihailo Ljvovič Astrov

On ima 37 godina. Došao je da radi u selo pre 10 godina. Smučili su mu se ljudi u provinciji i misli da su
ljudi prljavi, grozni i čini mu se da je okružen upravo takvim ljudima. Sada mu je jedino priroda važna.
Brine o klimi, sadi drveće i pokušava da spreči seču šuma. On se zaljubio u Jelenu samo zbog njenog
spoljašnjeg izgleda. Veruje da bi Jelena mogla da mu zavrti mozak, ali to nije ljubav. Nesrećan je što ne
može ni sa kim biti blizak. On zna da je Sonja takođe zaljubljena u njega, ali on ne želi ništa sa njom.

Kratka biografija Anton Pavlovič Čehova

Anton Čehov je rođen 1860. godine. Iako je išao na medicinski fakultet bavio se pisanjem drama i priča. Na
kraju nije završio fakultet i potpuno se posvetio književnosti. On je jedan od najpoznatijih ruskih
dramaturga. On je jedan od prvih psiholoških realista. Voleo je da putuje i upoznaje kulture ostalih naroda.
Imao je nekoliko značajnih ljubavi u životu i na kraju se oženio sa Olgom Kniper. Umro je u Nemačkoj
1904.godine posle dugogodišnje borbe protiv bolesti.

Najznačajnija dela:

 Ujka Vanja
 Tri sestre
 Galeb
 Šarene priče
Miloš Crnjanski – Sumatra (1920)

Tekst pesme:

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.

Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,

što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,

dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,

na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

(Beograd, Braće Nedića 29, 1920)

***
„Sumatra“ je nastala kao lirska pesma i odjek osećanja mladog čoveka koji je preživeo golotu Prvog
svetskog rata i vratio se svom domu pun uspomena na to, ali i na predele, zemlje i ljude koje je putujući
nazad sretao, upoznavao i voleo. Igrom sudbine, ona postaje programska pesma jer predstavlja primer
jednog stava, ideje i životne filozofije u koje je Crnjanski verovao i sve to objedinio pod zajedničkim
imenom SUMATRAIZAM.

Sumatra i Objašnjenje Sumatre

Autor: Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski jedan je od najznačajnijih srpskih pesnika, te najveći srpski ekspresionista 20. veka. Pisao je
poeziju i prozu, a dela iz obje grane književnosti bila su mu jednako poznata i priznata. Najpoznatiji romani
Miloša Crnjanskog su “Dnevnik o Čarnojeviću” i ciklus romana “Seobe”, najpoznatija i jedina zbirka
pripovedaka mu je “Priče o muškom”, a najpoznatija zbirka pesama “Lirika Itake”, objavljena 1918. godine.
To je ujedno i prvo delo koje je Crnjanski objavio.

Poezija Miloša Crnjanskog sadržava duh posleratnog Beograda, gde pesnik, kao predstavnik svoje
generacije, oseća kao umorni vojnik koji nakon rata nema kamo da se vrati. U domovini ga je dočekao haos
i uništenje, a on nema ničemu da se nada. Ta tuga, osećaj samoće i promišljanje nad svojom sudbinom ono
je o čemu Crnjanski piše i svojim delima, ali umesto da stavlja naglasak na sebe, on radije propituje etiku
društva i opšte čoveka.
Crnjanski se u svom životu, ali i poeziji, ne opredeljuje ni za jednu političku stranu. On nije nacionalist, već
anarhist koji s tugom gleda na ostatke svoje domovine, pune krvi i blata. Čini se da je zagovaranje
socijalizma koje je vršio u mladosti, bio sam privremeni bunt koje je rat ugušio. Nakon rata, Crnjanski je
pokušao da doprinese stvaranju novog književnog glasa svoje generacije. Pod time smatramo novi pesnički
izraz, nove teme i ideje pesama te novi jezik koji bi one bile opevane. Zato njegove pesme i jesu ogorčeni
bunt protiv rata, koji je iskazivao govoreći o besmislu ubijanja i ratovanje uopšte.

Ali nije sva poezija Miloša Crnjanskog bila takva. Crnjanski je svojom književnošću učinio još nešto – uveo
pojam “sumatraizam”, kao novi književni pokret, karakterističan za posleratnu poeziju. Ovaj pokret ili dio
književnosti, započeo je upravo pesmom “Sumatra” tj. njezinim objašnjenjem.

Otok Sumatra, kao motiv, pojavljuje se i u njegovim proznim djelima, ali uvijek ima istu simboliku. Taj
daleki indonezijski otok za Crnjanskog je simbol povezanosti u svijetu, jedinstva svega što na njemu
prebiva, dakle, sumatraizam nalaže da su svi i sve na svijetu jedno. Zato, kako je sam Crnjanski rekao – ako
na Sumatri leptir mahne krilima ili procveta novi cvet, uticaj toga osetit će se diljem Zemlje.

Nakon što je Crnjanski napisao i objavio pesmu “Sumatra”, urednik “Srpskog književnog glasila”, Bogdan
Popović, zamolio je pesnika da napiše i objašnjenje ove pesme. Tako je nastalo delo “Objašnjenje Sumatre”,
koje je na kraju postalo manifest sumatraizma.

“Objašnjenje Sumatre” može da se podeli na dva dela. Prvi deo je teorijsko-programski, gde Crnjanski
iznosi svoj opšti pogled na poeziju. Ovaj pojašnjava ideju sumatraizma, posleratnu poeziju uopšte, kao i
društvo kome je ta nova poezija namenjena. Drugi deo ovog manifesta je tematski-inspirativan, a u njemu
Crnjanski govori o ideji koju je imao na umu stvarajući pesmu “Sumatra”.

Sumatra – analiza pesme

“Sumatra” je pesma Miloša Crnjanskog koja praktični prikazuje ideju “sumatraizma”, što se jasno vidi
jednom kada pročitamo pesnikovo “Objašnjenje Sumatre”. Sumatraizam govori o jedinstvenosti i
povezanosti svega u svetu tj. o “kozmičkoj harmoniji”. Budući da je sve na svetu povezano, događaji na
jednoj strani sveta imaju uticaja na događaje na drugoj, nešto poput “efekta leptira”.

U pesmi vidimo dva aspekta osećaja – jedan je osećaj mira i spokoja, a drugi duševni nemir. Pesma
započinje prikazom ovog prvog – duševnog smiraja. On je dočaran epitetima “bezbrižni”, “laki”, “nežni”,
“tihi”… Unutrašnji mir pesnik poređuje s mirom kakvog bi očekivali na snežnim vrhovima Urala. Već ovde
vidimo kako pesnik spaja sebe i svoj mir s mirom dalekih mesta, opisujući kao da su oni jedno, što i jest
ideja sumatraizma.

Ova ideja još više dolazi do izražaja u drugoj strofi:

“Rastuži li nas kakav bledi lik,

što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!”

Utehu zbog tuge koju nam netko nanese možemo da potražimo u prirodi, kao deliću nas samih. Dok je motiv
“bledog lika” negativan, motiv “potoka” posve je suprotan. Potok označava bezbrižnost, pozitivnu
prolaznost, veselje, pa i čišćenje od svega lošeg.

U trećoj strofi pesnik ponovo u jednu misao objedinjuje ono što nam je blizu s onim što je daleko, tako
iznoseći ideju o jedinstvenosti u svetu. Motiv “trešnje”, koja je čest motiv u pesmama Miloša Crnjanskog,
stavljena je odmah do motiva “koralja”. Trešnja je motiv koji pesnik vezuje za svoj zavičaj, a koralj vezuje
za daleka mora. Ipak, oba motiva imaju nešto zajedničko – crvene su boje i oboje znače utehu.

Lepota onog bliskog kao i onog dalekog izražena je i u četvrtoj, poslednjoj strofi. Pesnik kaže:
“…I milujemo daleka brda
i ledenegore, blago, rukom.”

Sve što je daleko, ne mora da bude tuđe. I ono daleko deo je nas, pa možemo i to da volimo. Motiv
“Meseca” takođe je čest u pesništvu Crnjanskog, baš kao i motiv “luka”.

Ova pesma ima samo četiri strofe i to tercinu, kvintinu i dva katrena. Stihovi su nejednake duljina i u njima
nema rime.

Objašnjenje Sumatre

“Objašnjenje Sumatre” delo je Miloša Crnjanskog koje je iskoristio ne samo kako bi objasnio simboliku i
značenje pesme “Sumatra”, već je njime iznio svoju ideju koju je objedinio pod imenom “sumatraizam”.
Zato je ovo delo svojevrsni manifest sumatraizmu.

“Objašnjenje Sumatre” sadržajno se deli na dva dela. Prvi je teorijsko programski deo u kojem Crnjanski
objašnjava teorijsko shvatanje sumatraizma, kao novog pokreta mlade, podleratne pesničke generacije. Ovaj
deo ima šest tačaka, a svaka govori o jednoj stavki važnoj za ovaj novi pesnički pokret.

Crnjanski tako govori da će novim pokretom očistiti poeziju od “utilitarističkih nanosa”. Ona više neće biti
oruđe politike ili bilo kakve političko-religijske ideologije, pesnici se u svojoj književnosti neće opredeliti ni
za jednu političku stranu. Jedino kome će ova nova poezija služiti biti će sama umetnost, a jedni koga će
pesnici ljubiti bit će oni sami.

Posleratna poezija donosit će nove teme i ideje pesama, ali i nove zakone kod same forme pesama. Svi već
ustvrđeni i zastarjeli zakoni će se odbaciti. Također, ovo novo pesništvo zastupat će nove književne
vrednosti. Okrenut će se budućnosti, te time prekinuti svaki odnos sa tradicijom. Zajedno s time, nova
poezija oslobodit će se svih metričkih stega, jer samo s novim ritmom može da izrazi nove ideje, nove
sadržaje i novu pesničku ekstazu. Slobodan stih za to je ključan.

Nova poezija težit će svemu što je još neotkriveno i neiskorišćeno. To će biti način na koji će moći da istraži
sva prostranstva uma. Ovako će poezija da otkrije nove vrednosti, pa čak ako to znači i prikazivanje
“bolesna”raspoloženja, što je često za ljude koji su preživeli rat. Novi pesnici ne boje se “hipermodernih
sadržaja”, napominje Crnjanski.

Beleške o autoru

Miloš Crnjanski jedan je od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka. Smatra se najboljim srpskim
ekspresionistom te jednim od sto najznačajnijih Srba. Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu,
današnjoj Mađarskoj, u veoma siromašnoj porodici. Otac mu je bio činovnik koji je zbog svog političkog
opredeljenja bio prognan u Čongrad, a majka mu je bila rodom iz Pančeva.

Kada je Miloš bio dete, s porodicom se preselio u Temišvar, gde je živeo od 1896. godine. Odrastao je u
patrijarhalnom okuženju gde se negovala vera i rodoljubivost. Osnovnu školu završio je veroispovesnoj
školi u Temišvaru. Tada je, 1908. godine, objavio i prvu pesmu “Sudba”, tiskanu u dečjem listu “Golub”. U
temišvarskoj gimnaziji je maturirao, a nešto pre toga, u petom razredu gimnazije, umro mu je otac.

1912. godine Crnjanski je otišao u Opatiju, a zatim u Rijeci upisao eksportnu akademiju. Iste godine u
“Bosanskoj vili” tiskana je njegova pesma “U početku bijaše sjaj”. Sledeće godine u Beču je upisao studij
medicine, ali nikada nije diplomirao, jer je 1914. godine ubijen austrougarski prestolonaslednik i time je
započeo Prvi svetski rat.

Crnjanskog su tada, kao i mnoge južne Slavene, za odmazdu poslali u austrougarsku vojsku. Nedugo nakon
što je poslan u rat protiv Rusa, Crnjanski je ranjen, pa je većinu 1915. godine proveo u Beču, u bolnici. Tek
pred kraj rata ponovo je poslan na frontu u Italiji. Ovo ratno vreme ostavilo je veoma velik uticaj na
Crnjanskog, šta će kasnije da se oseti i u njegovim književnim delima.

Nakon rata Crnjanski je najpre u Beču upisao Eksportnu akademiju, ali onda se 1919. godine preselio u
Beograd gde je počeo da studira književnost. Istovremeno je postao urednik lista “Dan”.

1920. godine upoznao je svoju buduću suprugu Vidu Ružić, s kojom se oženio nakon godine dana. Nakon
ženidbe, sa suprugom je otputovao u Pariz, Betaniju i na kraju Italiju. 1922. godine počeo je da predaje u
gimnaziji u Pančevu, te je iste godine i diplomirao književnost na Filozofskom fakultetu.

Od 1923. do 1925. godine Crnjanski je radio u Beogradu kao gimnazijski profesor. Sarađivao je listovima
“Politika”, “Vreme” i “Srpskim književnim glasnikom”, gde su od 1926. godine počeli da izlaze nastavci
njegova romana “Seobe”. Od 1930. godine dobio je nagradu Srpske akademije nauka za roman “Seobe”, pa
se Crnjanski otisnuo na more i postao izvestitelj iz Španije.

1935. godine Crnjanski je postao diplomata te se tim poslom preselio najpre u Berlin, a onda u Rim. Nakon
što je počeo Drugi svetski rat, 1941. godine poslan je u London. Tamo je živeo celi rat, a 1951. godine čak je
dobio i britansko državljanstvo. U emigraciji je živeo i nakon rata jer je bio veliki protivnik Tita i njegovog
komunizma. U Londonu je diplomirao hotelijerstvo i menadžerstvo na njihovom univerzitetu.

1965. godine Crnjanski se vratio u Beograd, gdje je i umro 1977. godine. Crnjanski je ostao poznat po svojoj
poeziji i romanima. Romani koje je izdao su “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Seobe”, “Druga knjiga seoba” i
“Roman o Londonu”. Zbirke poezije su mu “Lirika Itake”, “Odabrani stihovi” i “Lament nad Beogradom”.
Crnjanski je izdao i tri drame: “Maska”, “Konak” i “Nikola Tesla”, zbirku pripovedaka “Priče o muškom” i
još neke zbirke eseja i putopisne proze.

Manje poznata dela Miloša Crnjanskog su “Kap španske krvi” i “Kod Hiperborejaca”, koji se zbog svog
sadržaja ne mogu tačno žanrovski odrediti, ali u novije vreme sve se više ističu među važnim delima ovog
pisca.