Васа Павковић Дођавола ако је тако!

 Радмила Лазић у ДПБ привремено се зауставила и стоји на једној још увек актуелној
тачки средњих, зрелих година властитог живота, и посматра оно што је прошло и оно
што још увек траје
 њена уметничка визија обележена је трагичношћу и фатализмом
 свесно се не мири са стањем ствари на релацији мушко-женских односа
 Свих тридесетак песама ове књиге наиме прожима један исти, веома сложени сплет
осећања: увиђање свакодневног и непољовљног стања ствари у сфери интимног живота
(интима је једина могућа шифра за аутентичну егзистенцију, у овом случају); трагања и
проналажења привременог изласка из таквог ћорсокака- рецимо да је излаз искрен
разговор или необавезан секс; као и предосећаја старости и смрти као сасвим
природних окончавања песникиње и наше судбине (мех:()
 тело и телесност су у поезији централни због тога
 осећа се померање од запретенијих и симболичких ка директнијим и натуралистичкијим
изразима духа у њеној поезији – отуд идиоми, тривијалније секвенце и улична лексика
 песникињин говор је отворен и усмерен ка отклањању интимних неспоразума и
налажењу тренутног изласка
 Књига би могла да се зове и Радмила Лазић блуз
 Најважнији облици испољавања лирских идеологема:
o Фак ју ту: једна врста феминистичког савета у наслову читатељки која је можда у
позицији изневерене жене, женска солидарност, ово је јако пиктурално
инвентивно: браво цуро! Имаш моју подрђку, дај му шкарт карту и не жали!
(мех)
o Ја сам старомодна цура: овде је традиционалнија, блузерска наконсост према
прошлим временима постоји, тако потврђује пролазност као прихваћени рам
постојања;
o Лирске последице: е овде већ доводи пролазност у питање, пркосна је;
o Позни блуз: врхунац у неким стиховима које је тешко разазнати; не зна се
опредељује ли се за кајање или се подругује самој себи и животу тј. изборима :
(од: Бацила сам се дописивањем живота...до:што је, ја мислим, лепо од мене

Мирко Магарашевић – Десанкина награда Радмили Лазић

 У њеној поезији присутна како уходана тако и изазовна урбаност, и у њиховом

препознавању лежи премало истраживана бразда ероског
 Има песме емоционалне кризе и угрожености бића у којима се препознаје незаштићено
лирско ја
 Истовремено, у тим песмама она баца оптри изазов свему што је наспрам стрепње у
патњи постојања
 Њен дух је и ироничан и меланхоличан
 Слободан стих Радмиле Лазић носи махом управни говор који је разуђено ироничан или
алузивно пародичан. И доноси истовремено тон колоквијалних преокрета и тонове
парадокса у меланхолично изнијансираној визури ллирског субјекта
 Стихови РЛ огледало су неоспориве психолошке борбе за идентитет бића у свету који
није ни сладак, ни уравнотежен
 Код РЛ присутан феномен варирајућег песничког субјекта који делује у функцији
песничке мутиперсоналности и тиме САМО ДОНЕКЛЕ АЛИ ЗНАЧАЈНО подсећа на
 паундовску идеју песничке персоне и варијанту јејтсовске песничке маске; Код РЛ
коришћење овим феноменом сведочи о формама успешне модулације и креативног
проширења оне стандардне улоге лирског песничког субјкета за који ТС Елиот каже с
правом да покушав изнова да нам се обраћа.
 ,,Лазићкин варирајући песнички субјект сведочи о нечему што у распонима песничког
исказа у слободном стиху час јесте, лас није песнички приватно, говори нам о нечему
што није и не мора увек бити једино лично, иако ни једног тренутка не губи елементе
пресоналнсти'' (цитирала сам шта следи јер не разумем како то следи, делује ми
контрадикторно у односу на ово претходно што сам забележила)
 Колоквијална отвореност директног говора присутна у песми
 Песникиња час брани одлике женског принципа, час их доводи у питање – она тиме само
хоће да преокрене наличје пролазности које вуче са собом фазе осеке, опадања,
струњности

Јован Делић Јаук женске ранице

 ЈД из Радмилиних аутопоетичких стихова издваја два у којима се налази метафора

утопљене душе: Певаом о души утопљеној/Коју не могу на обалу извући
 Слика безнадно утопљене душе израз је понорног песимизма; он долази не од
метафизичке, већ од животне језе, из егзистенцијалног ужаса. Отуд протестни тон
непристајања и неприхватања који подсећа на оно што се у америчкој поезији и
музици догађало пре више од три деценије, и отуд је за њу карактеристично лично
одређивање према свету, лични став, протест и бунт, лична горччина , иронија и
сарказам, лична страст и жестина личан оштар и искошен угао под којим се гледа на
свет и културу
 То је поезија протеста између јаука и подсмеха
 Поезија спремности да се прекораче све границе и да се буде зао
 ,,Срећа је, сугерира нам ова поезија, човеку страна, па чак и као вредност
неприхватљива: Одстрани је/Избаци из свог тела.; Зато је ова поезија адресирана
на губитнике и за њих створена; губтници су прозани да уђу унутра: Нека уђе/онај/ко
се изгубио/ко је све изгубио(…)ко је из себе ватру бацио
 Песникиња је двојник тих губитника (ваљда), њихов заступник
 Пеникиња каже: Не уздиши и не плачи над свескама поезије; као да инсистира на
хладнијим емоцијама. Али ЈД: Делује му да у поезији РЛ жесина и агресивност,
болни протест и гнев потискују нежно-сентименталне емоције
 Свлачиш се /Пред огледалом/Пред собом/Пред неким другим – залаже се за
скидање маске и суочење са истинитим светом
 Залаже се за повратак тела и телесног у поезију

Тихомир Брајовић Женско писмо Радмиле Лазић

 Иде против умерености у поезији

 У последњим збиркама присутна нека иманентна тензија између револта и резигнације
 До ове тензије долази од тренутка кад РЛ почиње да тематизује женство
 Бити жена у овом песништву не значи само имати женску судбину, бити тек женског пола
и тела, него и егзистенцијално и психолошки препознати и изабрати ластиту женскост,
саживети се и песнички живети са њом
 Женско писање вели Лазићка у свом предговору ,,Мачке не иду у рај'', изражава
аутентичну женску ситуацију и када не говори директно о њој, зато што постоји
аутентично женстко стваралашто, аутономно колико и универзално
 Женско писмо: похвала тренутку, одбацивање метафизиччког, присуство несвесног,
детабуизирање полности – оно је отворено, нелинеарно, незавршено, флуидно,
фрагментарно, полисемично
 Овакво писмо треба да изражава аутентичну женску ситуацију из које настаје и израста
 Радмилимно артистично уверење: залагање за признавање постојања женске
књижевности није залагање за феминистичку књижевност
 Амбивалентност тела у поезији РЛ – на први поглед саможиво и самољубо, еротско,
агресивно, сведено на чула; али ипак, дешава се да тело као да изневерава само себе у
том бунту пртов конвенција и борби за сопствену слободу – наиме, егзистенцијална
извире из тог истог тела, свест о смрти
 Оно за чим се жуди и чезне, јасно је, више није тек телесно и само чулно. Тако у многим
песмама из ДПБ постоји раскорак између онога што се пева, и онога што се живи, између
онога што се сања, онога што се догађаја (нарочито у пеми Такве песме пишем)
 Баш због свега тога могуће је доћи до закључка да у поезији РЛ постоји, и то у
прогресивном виду, једна сасвим нарочита фигуративност која програмским
пренаглашавањем и прекомерношћу телесно-хедонистичког као да прикрива обнову
лирског сензибилитета негде у дубини. Кроз њене збирке као да расте и појачава се
егзористичка потреба да се повишеним и опорим гласом затоми и пригуши ситни пев
који промиче у позадини. Упркос дакле песамама бунта и пркоса, у овом песништву
појављују се песме мекшег духа.
 Песме лаког штимунга, међутим, нису ексцес, у целокупној ексцесивности женског
писма РЛ. Реч је о два лица истога. Реч је о унутрашњем преобликовањњу једнога
песништва које прихвата поетичке, културне ,идеолошке, искуствене подстицаје и
преиспитује их тј. превреднује сходно свом сопственом сензибилитету, не робујући
обрасцима и стереотипима.

Дубравка Ђурић Феминизам и поезија у опусу песникиње Радмиле Лазић

 ДЂ ће узети у обзир шири контекст настанка поезије РЛ

 Узима у обзир феминистичке системе од седамдесетих година до данас ( од
гинокритике, преко феминистичког постструктурализма, до локационих
феминизама)
 Ауторка се не слаже експлицитно са критичарима који су занемаривали феминизам,
или говорили да је он споредан у односу на поезију – она мисли да су феминистички
теоријски концепти суштински и контитутивни елемент поезије РЛ.
 Дороти паркер блуз:
o Све песме изговара женски лирски глас у првом лицу једнине – али разичите
су јунакиње
o Конституисан као ппобуњени глас женскости који одбија да се понаша по
очекивањима друштва
o Сексуалност је у средишту пажње
o Преко псеудоисповедонг тона РЛ се бави друштвеним, класним, и
психолошким аспектима женске сексуалности
o Њена поезија указује на један од основних постулата феминистичког
покрета, а то је да приватно и јавно нису одвојене сфере
 o Јунакиње полемишу са стереотипним осећањима, схватањима и
понашањем, буне се и конструипу супротан модел
o Прво лице тера читаоца да поистовети РЛ са ауторком, ДЂ мисли да РЛ не
пише поезију као лилну исповест, већ као псеудоисповест – свесно изабрани
стил који има намеру да делује као да је искрен, непосредан, и истинит
o Песме у збирици ДПБ су изразито мелодичне, приближавају се баладама,
чини се да би се могле лако укомпоновати, тако да је одредница блуз у
насловју баш добро одабрана
o Песме се баве друштвеном конструкцијом женске приватности

Даница Андрејевић – Есенција и егзистенција у поезији Радмиле Лазић

 Савремена српска поезија се наслања на тековине међуратне лирике и поетике

модернистичке, авангардне, естетке – антихармоније, еруптивности, универзализма,
доминације субјекта и тражења идентитета у спору са светом
 Асоцијативност, есејистичност и фрагметнарност модернистичког писма окрећу се
проблемима
 Нове аутопоетичке самосвести урбаног песника међају иконике поезије будући да се
променио песников однос према том свету и његова свест о њему. Превазилазећи
стандарде и тачке гледишта претходних стилских формација и књижевних епоха,
песници иду трагом другачијости и нове каквоће лирскин инвенција, стварајући
опозитне тенденције у односу на владајуће, свикле поетике. Ескперментишући с
опасносшћу слободног стиха, подвлаћећи контраинспирацију и позицију бунта, песници
су креирали нови лирски, урбани и грађански став и допринели разуђеној диспрезивној
мапи поетика без школа и изама које означавају сталан процес за себе како каже
Исидора секулић, и сталан процес метаморфозе (ово сам записала као неки увод би
могло да буде)
 Идући смером супротним од многих песника који су у поунутрењу тражили егзил за свој
смисао певања и мишљења, Лазићева истура есенцију ван, у егзистенцију, грајући тенис
са светом, враћајући лопту моћност стварности одлучним потезима мушке снаге
 Њена поезија има одлике драмског

Стојан Ђорђић Лирска трагања Радмиле Лазић – поетички аспекти

 ДПБ – збирка која се разликује као од других; наслов – као да га је американка

написала
 Основна обележја поетике:
o поетика шкоирања и провоцирања
o стихови настају у трагању за лирским испуњавањем егзистенције усред
њеног неумитног истицања
o песнички говор не чне песничким саме речи, чексика, већ управо то трагање
и артикулација лирске емоције
o поезија чисте субјективности
o само један смер
 садржај није порнографски ни вулгаран, већ шокира лирски

Стеван Брадић Салома нашег доба – негација и побуна у песништву Радмиле Лазић

 Лазић покушава да сруши један свет, свет модерних вредности

  Она је у одисејевској потрази за својим местом у космосу, јер не прихвата место које јој
модерни свет намеће
 Побуна захвата све:брак, потомство, старост, љубав, сексуалност, уметност
 Наизглед прелазећи све границе, песникиња формира нови космос жене-Саломе: И
његову бих љубљену главу/на мом трбуху – Саломином пладљу – плесачица која у
екстази комада тело свог љубавника 1
 Егзистенција која се тежи сачувати у поезији је езгзистенција жене која је одређивана
извесним кодексима
 Али, она у даје у женском руху моделе традиционалног мушког принципа: Сори,
господе, Буди опака кучка – жена напуштајући канон сопствене позиције у оквиру
друштва не излази у своју оссптвену аутентчну егзистенцију, већ иступа у егзистенцију
мушкарца! (браво бре! ) На тај начин још чвршће учвршћћуује оно проив чега се бори,
један бинарно подељен свет са доминантном мушком цртом!!!!

1
Саломе или Салома (грчки: Σαλώμη, транслит. Salōmē; хебрејски: ‫שלומית‬, транслит. Shlomiẗ, потиче од јебрејског:
‫שלֹום‬,
ָׁ транслит. shalom, са значењем мир; око 14 - 62/71. године нове ере)[1] је била кћерка Иродијаде и Ирода Великог,
пасторка Ирода Антипе. Према Јосифу Флавијеи, првобитно је била удата за свог стрица Филипа Ирода II. Након
његове смрти 34. године нове ере удала се за Аристобула од Халкиде и постала краљица Мајле Јерменије. Из овог
брака родила је тројицу синова.

Херод Антипа даје Саломи главу Јована Крститеља

Саломе је постала најпознатија по новозаветској причи, према којој је тражила, а потом и добила, главу Јована
Крститеља као награду за свој плес. Због тога је постала симбол опасне заводнице која је више пута приказивана у
популарној култури.