Адолфо Бјој Касарес

КРАТКЕ ПРИЧЕ

Избор, превод са шпанског и белешка

Ана Стјеља
 ФРАНЦУСКИЊА

Каже ми да су јој људи досадили.

Разговори се понављају. Мушкарци увек
почињу да је испитују на шпанском језику:
„Ви сте Францускиња?“, и настављају „J’aime
la France“1. Када, на неизбежно питање о
месту рођења, одговори „Paris“, сви узвикну
„Parisienne!“2 – уз подсмешљиво дивљење, не
штедећи дрскост, као да су говорили „comme
vous devez être cochonne!“3. Док је слушам,
присећам се свог првог разговора с њом; био
је идентичан оном о ком ми прича. Ипак, није
ми се ругала. Говори ми истину. Сви
саговорници јој говоре исто. Доказ томе је да
и ја говорим исто. И ја сам јој у једном
тренутку изнео своју сумњу да се Француска
допада више мени него њој. Изгледа да јој
сви, пре или касније, изнесу ово откриће. Не

1
„Волим Француску“, (франц.) – прим. прев.
2
„Парижанка“, (франц.) – прим. прев.
3
„Мора да сте перверзни!“, (франц.) – прим.
прев.
схватају – не схватамо да је за њу Француска
сећање на њену мајку, њен дом, на све што је
волела а можда више неће видети.
 МАРГАРИТА ИЛИ МОЋ ФАРМАКОПЕЈЕ

Не сећам се зашто ми је син том приликом

приговорио:
– Теби све иде добро.
Младић је живео у кући са женом и
четворо деце, најстаријим од једанаест и
најмлађом, Маргаритом, од две године.
Забринуо сам се због чега су те речи
откривале нерасположење. Понекад сам о
томе разговарао са својом снахом. Говорио
сам јој:
– Немој да ми негираш да у сваком успеху
има нечег одбојног.
– Успех је природни резултат једног добро
урађеног посла – одговарала је.
– Увек доноси мешавину неке празнине и
баналности.
– Не успех – прекидала ме је – већ жеља за
успехом. Осудити успех, чини ми се као
романтичарско претеривање, без сумње
корисно неспретнима.
 Упркос својој интелигенцији, моја снаха
није успела да ме убеди. У потрази за
грешкама, уназад сам истраживао свој живот
који је протекао између књига из хемије и
једне лабораторије са фармацеутским
производима. Моји успеси, уколико их је
било, били су вероватно аутентични али не и
спектакуларни. Оно како би се могла назвати
моја славна каријера – стигао сам до шефа
лабораторије. Имам своју кућу и богат сам.
Истина је да су неке моје формуле произвеле
мелеме, помаде и тинктуре којe су изложенe
на рафовима скоро свих апотека наше
простране земље и којe, по свој прилици,
потврђују да болеснике, којих није мало,
ослобађају бола. Себи сам допустио да
сумњам, јер ми однос између лека и болести
изгледа прилично недокучив.
Упркос томе, када сам измислио формулу
свог тоника „Гвожђе Плус“ осећао сам
стрепњу и сигурност и почео да се понашам
хвалисаво и говорим, чујте ме добро, како су
га одобрили на страницама часописа Лица и
маске, људи су почели да користе бесконачно
тоника и окрепљивача, док једног дана нису
стигли витамини и почистили их као да су
били превара. Резлутат је изашао на видело.
Витамини су били дискредитовани, што је
било неизбежно, и људи данас у апотекама
узалуд траже помоћ како би ублажили своју
малаксалост и умор.
Вреди веровати, али се моја снаха
забринула за недостатак апетита своје млађе
ћерке. Заиста, јадна Маргарита, златасте коже
и плавих очију, малаксала, бледа, разборита,
личила је на гравиру из XIX века, типична
девојчица, којој је, по традицији и
празноверју, било суђено да се сједини са
анђелима.
Никад ми негирана способност за
справљање лекова, подстакнута стрепњом да
видим опоравак унуке, учинила је да одмах
одреагујем и смислим већ поменути тоник.
Његова ефикасност је чудесна. Четири
пуне кашике дневно биле су довољне да за
неколико недеља препороде Маргариту којој
се вратило руменило, која је порасла,
разведрила се и показује задовољавајући
апетит, чак бих рекао узнемиравајући.
Одлучно и чврсто тражи храну а ако јој неко
не дâ, бесно га нападне. Јутрос, за време
доручка, у трпезарији, чекала ме је представа
коју баш никад нећу заборавити. Насред
стола седела је девојчица са кроасаном у
свакој руци. Верујем да сам на њеним
обрашчићима, као код румене лутке, запазио
руменило, превише црвено. Била је намазана
слаткишима и крвљу. У углу собе остатак
породице је спуштене главе дремао један
преко пута другог. Мој син, још увек будан,
пронашао је снаге да изговори своје
последње речи:
– Маргарита није крива.
Изговорио их је оним приговарачким
тоном који је са мном обично користио.
 СПАСЕЊЕ

Ово је прича о прошлим временима и

краљевима. Вајар је с тиранином шетао
вртовима дворца. Даље од лавиринта за
истакнуте странце, на крају алеје филозофа
одрубљених глава, вајар је представио своје
последње дело – једну најаду4 која је, у
ствари, била фонтана. Док је детаљно излагао
техничким терминима и док је уживао опијен
успехом, уметник је на лепом лицу свог
заштитника опазио застрашујући израз.
Схватио је разлог.
„Какво малено створење“, помислио је
тиранин без сваке сумње. „Способно је за оно
за шта ја, пастир народа, нисам“.
Онда је једна птица која је пила воду из
фонтане радосно одлетела у ваздух, а вајар
смисли идеју која би га спасила:

4
Водене нимфе у грчкој митологији које су го-
сподариле потоцима, изворима, рекама и фонтанама.
 „Због ових малених“, рече, показавши на
птицу. „Треба признати да лете боље него
ми“.