U ovom radu izložiću glavne sličnosti i razlike između Fregea (G.

Frege) i Rasela (B. Russel). Rad će se sastojati iz tri dela. (I) deo rada prikazaće

istorijsku pozadinu oba filozofa, kako bi se u tom smislu što bolje precizirao njihov

odnos i međusobni uticaj. Takođe, u ovom delu rada ću izneti i osnovnu skicu

doktrina oba filozofa – prikazaću koji su problemi kojima su se bavili i na koji način

su ih rešavali u sklopu svog filozofskog sistema. Za ovaj deo rada služiću se Stanford

enciklopedijom.1 U (II) delu rada ću izneti sličnosti između njih dvojice, koja je

uglavnom sadržana u njihovim filozofskim pozicijima i generalnim stavovima po

pitanju toga kako se treba nositi sa filozofskim problemima kojima su se bavili. U

(III) delu rada izneću glavne razlike koje se mogu uočiti tokom različitih perioda

njihovih stanovišta. Akcenat čitavog ovog rada biće stavljen na razlike između ova

dva filozofa prikazana u (III). Ovde će se pokazati da njihovo razilaženje u stavovima

u nekom periodu ne znači da ne bismo mogli da kažemo da je to ostalo nepromenjeno

u nekom kasnijem periodu, s obzirom da je za Rasela npr. karakteristično radikalno

menjanje doktrine u kasnijim radovima. Takođe, Rasel i Frege su bili savremenici, pa

njihov odnos ne možemo posmatrati kao u potpunosti monolitan, jer su obojica uticali

jedan na drugoga. Zbog ovoga, rad neće biti isključivo problemski orijentisan, već će

uključiti i hronološko – istorijsku komponentu kako bi se problemski deo što bolje

sagledao i analizirao kroz svoje etape. U zaključku ću se baviti doprinosom oba

filozofa u različitim poljima filozofije i logike, i pokazati kako ovaj doprinos

predstavlja preokret u recimo filozofiji jezika i filozofiji generalno, pre svega misleći

1Zalta, Edward N., "Gottlob Frege", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2019 Edition),
Edward N. Zalta (ed.), forthcoming URL = https://plato.stanford.edu/archives/sum2019/entries/frege/; Irvine,
Andrew David, "Bertrand Russell", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2019 Edition),
Edward N. Zalta (ed.), forthcoming URL = <https://plato.stanford.edu/archives/sum2019/entries/russell/>.
na njih dvojicu kao na osnivače analitičke filozofije.

(I)Hronološko – istorijski prikaz razvoja Fregeove i Raselove doktrine

Frege je bio nemački logičar, matematičar i filozof. Mnogi ga smatraju I

začetnikom analitičke filozofije. Prvenstveno je njegov značaj bitan u filozofiji jezika

i matematici. Što se tiče njegovog doprinosa logici, on konstruiše formalni sistem

koji predstavlja prvi predikatski račun. U sklopu ovog sistema, Frege razvija analizu

kvantifikovanih iskaza i formalizuje logički dokaz. Ono što je karakteristično za

Fregea jeste njegov pokušaj da aritmetiku svede na logiku, pokazujući da se njegov

sistem može koristiti tako da matematičke iskaze možemo svesti na proste logičke

pojmove. Ovaj pokušaj se pokazao neuspešnim, ali u sklopu ovog podviga svakako je

značajna filozofija jezika, osmišljena u sklopu utemeljenja njegovih pogleda na odnos

matematike i logike. Od značaja je 1884. kada Frege objavljuje svoju drugu knjigu

Osnovi aritmetike. Ova knjiga pored matematičkog, ima i filozofski značaj. U njoj se

ispituju prethodni pokušaji definisanja broja, a zatim se pruža Fregeova analiza koja

pruža neke značajne uvide što se filozofije jezika tiče: a) tu nalazimo da je iskaz o

nekom broju, npr. ,,Postoji osam planeta.'' iskaz višeg reda o pojmu planeta; b)

Takođe, u ovom delu on iznosi svoj poznati stav da je potrebno, da bismo znali

značenje neke reči, prvo znati značenje rečenice u kojoj se ta reč javlja – ovo se u

literaturi naziva Fregeov diktum; Sa ovim u vezi je i princip kompozicionalnosti,

prema kome sastavni delovi rečenice imaju smisla tek ako cela rečenica ima smisla.

c) Formulacija principa koji uspostavlja ekvivalenciju između iskaza 'Broj F-ova je

jednak broju G-ova'' sa iskazom ''Postoji 1 na 1 korespodencija između objekata koji

spadaju pod F i objekata koji spadaju pod G.'' Važno je istaći da se u ovom delu Frege
još ne bavi odnosom smisla i značenja, pa je korišćenje ova dva pojma skoro pa

sinonimno.2 Ono što je svakako značajno za njegovu doktrinu u ovom delu, jeste

povezivanje predikata egzistencije sa pojmom broja i početak holističkog shvatanja

značenja, što će se dalje razraditi u njegovom delu O smislu i nominatumu (1892).

Razlikovanje između smisla i nominatuma predstavlja prekretnicu u filozofiji jezika u

kojoj je do tada vladalo mišljenje da se značenje neke reči iscrpljuje u njenoj

referenciji ili objektu na koji referira. Po Fregeu, svako ime za koje postoji objekat na

koji se referira tim imenom jeste vlastito ime. Takođe je smatrao da čitave rečenice

imaju svoj nominatum, a to bi bila njihova istinitosna vrednost. Smisao jeste način na

koji se referira na nešto, a što se tiče čitavih rečenica, njihov smisao bi bila misao

koja je tom rečenicom izražena. Ovo su gruba objašnjenja koja ću razjasniti kasnije u

radu, ali za sada ovo smatram elementarnim što se ove knjige tiče, kako bi se

razjasnila Raselova kritika koju nalazimo o teoriji istine i rečenicama kao vlastitim

imenima. Istina i laž se kod Fregea ne shvataju kao osobina rečenice, već kao

apstraktni entiteti na koje se rečenice odnose3, dok će Rasel zastupati teoriju

korespodencije kao teoriju istine.

1902. godine, dok je spremao dokaze za drugo izdanje Osnova aritmetike,

primio je pismo od Rasela, u kome Rasel argumentuje da se može izvesti

kontradikcija iz prvog izdanja (Raselov paradoks). Kod Fregea nalazimo jedan

princip koji glasi: Ako imamo neko svojstvo F, predikat koji označava pojam, mi

onda lako možemo da pređemo sa ovog F, na klasu svih objekata koji imaju osobinu

F, za koje važi da imaju svojstvo F. Za Fregea su ove klase takođe bili objekti. Tu
2 Zalta, Edward N., "Gottlob Frege", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2019 Edition), Edward N.
Zalta (ed.), forthcoming URL = https://plato.stanford.edu/archives/sum2019/entries/frege/;
3 Burge, T. ,,Frege on knowing the Third realm'', Mind, Vol. 101. No. 404 (Oct, 1992) str. 633-650
kontradikciju Rasel predstavlja prvo u smislu kontradikcije predikata w, biti predikat

koji ne može biti prediciran samom sebi, a zatim u smislu klase svih klasa koje nisu

članovi samih sebe.4 Frege priznaje ovu kontradikciju smatrajući da nevaženje

Osnovnog zakona V koji sadrži gore navedeni princip čini da se gubi i osnovni temelj

njegove aritmetike. U drugom izdanju neuspešno pokušava da ovo ispravi. Tako se

njegov pokušaj svođenja aritmetičkih istina na logičke završava kao neuspešan.

Rasel je bio daleko intrigantnija ličnost, i s obzirom na širok opus

njegovog rada, prikazaću samo hronološki tok njegove misli koja se vezuje za

analitičku filozofiju, filozofiju jezika i logiku, izostavljajući njegovu političku

filozofiju i društveni aktivizam. Rasel se, zajedno sa Murom (G. E. Moore) i

Fregeom, smatra osnivačem analitičke filozofije. Bio je svakako jedan od

najznačajnijih logičara 20. veka. Njegov doprinos se svakako ogleda u iznošenju

Raselovog paradoksa, razvijanju teorije skupova, logicizmu, doradi predikatskog

računa predikata prvog reda.5 Tokom svojih studija, Rasel je bio idealista, što je bila

vladajuća doktrina u tadašnjoj Velikoj Britaniji. Pod Murovim uticajem, Rasel

odbacuje idealizam čija je jedna od teza bila da postoje samo unutrašnje relacije 6 , i

prihvata realizam, što predstavlja njegovu fazu logičkog atomizma. Što se logicizma

tiče, njegovo zastupanje nalazimo u u Principles of Mathematics (1903) – manje

formalno, više filozofsko delo koje je sam Rasel pisao, i Principia Mathematica

(1910) – delo u kome je tehnički realizovan logicistički program, i možemo reći da se

4 Russel, B. (1902), Letter to Frege, Haslemere dostupno na: http://brianrabern.net/onewebmedia/FregeRussellCorr.pdf

5 Andrew David, "Bertrand Russell", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2019 Edition), Edward N.
Zalta (ed.), forthcoming URL = <https://plato.stanford.edu/archives/sum2019/entries/russell/>.
6 Ovo je učenje prema kome istinite rečenice u kojima se tvrdi neki binaran odnos dve stvari zapravo određuje identitet

tih stvari, tj. Te stvari ne bi bile te stvari ukoliko ne bi bile u tom odnosu. U tom smislu, svaka relacija je unutrašnja, što
je u skladu sa Hegelovom idejom holističke istine.
može svesti na dve glavne teze: 1) Sve matematičke istine mogu se prevesti na

logičke istine, što bi značilo da je rečnik matematike zapravo čini odgovarajući

podskup rečniku logike. 2) Svi matematički dokazi mogu biti predstavljeni kao

logički dokazi, što bi značilo da sve matematičke teoreme čine odgovarajući podskup

logičkih teorema. Četvrti tom Principia Mathematica, koji je trebalo da upotpuni

logicističku misiju, nikada nije dovršen. Što se filozofije jezika tiče, značajan je

njegov tekst ,,O denotaciji‘‘ (1905). U ovom članku nalazimo kritiku Fregea na polju

filozofije jezika. Ono što u ovom tekstu vidimo jeste da se gubi Fregeova podela na

vlastita imena i određene i neodređene deskripcije. Rasel određene deskripcije tretira

kao nepotpune simbole, što ću kasnije objasniti. To takođe znači da Rasel napušta

Fregeov diktum koji nalaže da imena mogu da označavaju objekte ili entitete neke

vrste van konteksta rečenice. Takođe, Rasel kritikuje iskaze o egzistenciji kod Fregea

u slučaju praznih imena.7 Ukoliko kažemo ,,Sokrat postoji'' a Sokrat predstavlja

prazno ime – ne denotira se tim imenom ništa – onda je ovaj iskaz zato što je lažan,

besmislen. Takođe, obrnuto, da bi nešto bilo smisleno, ono mora biti istinito. U ovom

tekstu bih takođe izdvojila i kritiku Majnonga 8, koji razlikuje više vrsta postojanja.

Recimo, zlatna planina de facto ne postoji, ali je moguće napraviti je, dok postojanje

okruglog kvadrata nije moguće. Takođe, ako imamo relaciju jednakosti između dva

objekta, ta relacija u strogom smislu ne postoji u svetu. Rasel da bi ovo objasnio

uvodi pojam subzistencije, kao vrstu egzistencije na način na koji postoji ova relacija

jednakosti. Ono što je srž kritike ovde jeste da je Majnong posmatrao egzistenciju

kao neko svojstvo koje pripisujemo objektima, tačnije tretiramo egzistenciju kao
7 , Russel B. (1905), ,,On denoting'', Mind, Vol. 14, No. 56, str. 481
8 Ibid. Str. 490
predikat prvog reda, dok je Raselova poenta da ga trebamo tretirati kao predikat

drugog reda.

Filozofija logičkog atomizma (1918) predstavlja zapravo skup predavanja

koja se tiču analize jezika preko koga jedino možemo doći do stvarnosti. Rasel je pre

svega smatrao da logika treba da bude osnov pružanja odgovora na mnoge filozofske

probleme. On je imao ideju da uz pomoć logike pruži logički idealan jezik koji će

predstaviti svet tako da nećemo biti zavedeni nesavršenostima svakodnevnog,

prirodnog jezika. Kako uopšteno govoreći izgleda ta ideja? Polazi se od nekakvih

izjava o svetu koje zatičemo u svakodnevnom jeziku. Te izjave, kao i simboli u njima

se analiziraju dok se ne dođe do nekakvih nedeljivih delova rečenice. Naravno, ova

nedeljivost je logička, i trebalo bi da njoj odgovaraju neke činjenice u svetu kao

atomski konstituenti stanja stvari. Iako se logički atomizam odvija na nivou logike

rečenica, ovakvo istraživanje jezika zapravo treba da predstavlja siguran put u

otkrivanje metafizičkih istina. Kod Rasela nalazimo još jedno značajno delo koje

spada u njegove kasnije radove, Istraživanje značenja i istine (1940), u kojima on

menja svoje mišljenje da imenima možemo imenovati samo pojedinačne objekte, tj.

Partikularije, već da možemo imenovati i ono što smo do ovog teksta smatrali

kompleksima. Npr. U rečenici ,,Ovo je crveno'', ovo nas može zavesti da pomislimo

da je to partikularija kojoj pripisujemo svojstvo crvenosti, dok je zapravo sama

crvenost partikularija. Ovo je nešto što nismo nalazili u Filozofiji logičkog atomizma,

i mogli bismo ovo okarakterisati kao Raselovu potrebu da reši epistemološke

probleme poput toga kako saznajem stvari. Odgovor bi ovde bio preko čulnih

podataka, koja, kako se kasnije ispostavlja logičkom analizom, se sastoji od

određenih partikularija poput crvenosti. Ovo delo možemo protumačiti kao Raselov

pokušaj da logički zasnuje neki vid empirističke filozofije, gde više nemamo neki

pojedinačni supstrat koji drži sva ta svojstva koja mu pripisujemo, već imamo čulni

podatak u kome se spajaju partikularije.

Dok je prvi deo predstavljao opšti prikaz čime su se sve Rasel i Frege bavili, drugi

deo prikazaće u čemu se sastoje njihove sličnosti. Te sličnosti treba da budu dodatno

razjašnjenje svega što je bilo rečeno u prvom delu. Izdvojila bih 4 glavne sličnosti: 1)

Dokazivanje logicizma; 2) Povezanost filozofskih razmatranja sa matematičkim i

logičkim, što se najviše vidi u njihovoj analizi svakodnevnog jezika; 3) Realizam –

Obojica su verovala da postoji objektivan sadržaj koji odgovara našim deklarativnim

rečenicama;

1) Kada je reč o dokazivanju logicizma, mišljenje koje Rasel i Frege

dele jeste to da se brojevi mogu definisati preko klasa klasa, i da iskazi koji sadrže

brojeve mogu biti prevedeni u kvantifikovane iskaze identiteta. Prema Fregeu,

ukoliko pogledamo kontekst u kome se brojevi uobičajeno koriste u rečenicama, oni

su deo rečenice o konceptu koji nam govori koliko puta pojam u rečenici instancira

objekte. Ukoliko imamo na primer rečenicu ,,Postoje dva autora Principia

Mathematica.'', broj dva stoji uz pojam biti autor Principia Mathematica. 0 dakle

jeste broj koji stoji uz pojam pod koji ne potpada nijedan objekat. Frege dakle u

Osnovama aritmetike navodi da je egzistencija negiranje broja nula. Dakle, Frege će

reći da su iskazi o brojevi zapravo iskazi o pojmovima. Ovo predstavlja polaznu

tačku njegovog logicizma, jer je zbog toga Frege bio u mogućnosti da pokaže da je
moguće definisati šta znači 'potpadati pod pojam' striktno logički preko kvantifikatora

i principa identiteta: Dakle, kada kažemo ,,0 objekata potpada pod pojam jednorog.''

to možemo predstaviti logičkom formom Ne postoji x takvo da potpada pod pojam

'biti jednorog'. On tako brojeve definiše kao predikate drugog reda koji se u

potpunosti mogu logički definisati. Kod Rasela takođe imamo to razmatranje

brojeva u rečenicama: broj 1 ce se definisati preko klase svih jediničnih klasa, broj

dva klasom svih klasa sa dva člana, itd. U Principia Mathematica, Vajthed

(Whitehead) i Rasel su uspeli da pruže mnoge aritmetičke dokaze iz teorema teorije

skupova. Takođe su uspeli da konstruišu sofisticiranu teoriju logičkih relacija i

jedinstven metoda pronalaženja realnih brojeva. Ipak, pošto je IV tom izostao, ostalo

je nerešeno da li teorija skupova zaista može da se svede na logiku. Frege je takođe u

svom kasnom dobu odustao od misije logicizma, nakon neuspelih pokušaja da spasi

svoju doktrinu od Raselovog paradoksa. Takođe, i kod Fregea i kod Rasela nalazimo

na odbacivanje psihologizma.

Povezanost filozofskih razmatranja sa matematičkim i logičkim je očigledna iz svega

što je do sada rečeno u radu o filozofiji jezika. Bavljenje logikom i matematikom ih

obojicu navodi da konstruišu logički idealan i precizan jezik. Zašto im je ovo bilo

bitno? Pod 3) sam navela da su verovali u objektivnu stvarnost koja odgovara našim

deklarativnim rečenicama, pa tako pružanje jednog preciznog jezika ima dalje

implikacije u metafizici i ontologiji. Rečenice formalnog jezika, dakle, treba da izlože

strukturu rečenica običnog jezika u kojoj će nam svaki deo tih rečenica biti

sintaksično predstavljen i razjašnjen. Odnos subjekta i predikata Frege rešava preko

analogije sa funkcijama u matematici. On smatra da u S je P, ovo je ne predstavlja

vezu između subjekta i predikata, već pripada predikatu. Predikat se posmatra kao

funkcija, a subjekt kao argument funkcije. Subjekt ulazi kao argument da popuni

funkciju: ,,Venera je Zornjača.'' Z(V)=tačno. Na sličan način ovo tretira i Rasel, ali o

tome će biti reči kasnije u III).

Verovanje da našim deklarativnim rečenicama odgovara objektivna stvarnost je

svakako paradigma koja je karakteristična ne samo za Fregea i Rasela, već za čitavu

analitičku filozofiju XX veka. Distinkcija koju kod Fregea nalazimo u O pojmu i

predmetu, između nezasićenih i zasićenih izraza u jeziku odgovara distinkciji kod

Rasela između potpunih i nepotpunih simbola. Frege kaže ''…pojam je značenje

predikata, a predmet je ono što nikada ne može biti čitavo značenje predikata, ali

može biti značenje subjekta.''9 Zbog ovoga što Frege naziva ''predikativna narav''

pojma, ne možemo očekivati pojam na mestu subjekta, već samo predikata, jer

predikativna narav izražava neku potrebu za dopunom. U 2) je to objašnjeno kada se

govorilo o funkciji kao odnosu predikata i subjekta – predikat je kao funkcija prazna

dok subjekt ne popuni argument funkcije. Predikativnoj naravi pojma na

sintaksičkom planu odgovara nezasićenost entiteta poput pojmova i relacija na

ontološkom planu. Dakle, predikati kao nezasićeni izrazi referiraju na funkcije, i

njima je potrebna dopuna, tu nalazimo mesto za argument, predstavljamo ih pomoću

promenljivih. S druge strane, na ontološkom planu zasićeni entiteti su objekti, i njima

na sintaksičkom planu odgovaraju vlastita imena (koja, podsetimo se, u Fregeovoj fil

jezika imaju širok opseg. Dakle, na osnovu podele jezičkih izraza na nezasićene i

zasićene, otkrivamo podelu entiteta na ontološkom planu. Kod Rasela nailazimo na

9 ''O pojmu i predmetu'' u Osnove aritmetike i drugi spisi, Kruzak, Zagreb, 1995. str.

202.
nepotpune simbole u ,,O denotaciji‘‘, gde su to neke deskripcije koje ne mogu stajati

samostalno da bi imale značenje – npr, biti najdeblji čovek, a zatim i u Principia

Mathematica, kada za potpune simbole uzima imena, a za nepotpune simbole

deskripcije, tj. predikatske izraze poput sadašnji kralj Francuske, autor Vejverlija

itd10. Ono što je ključno ovde jeste da kontekst upotrebe ove deskripcije doprinosi

značenju same deskripcije. Dakle, kod Rasela nemamo Fregeov princip

kontekstualnosti, pa imena svoje značenje crpe u referiranju na neki objekat, dok

deskripcije kao predikatski izrazi uvek u sebi podrazumevaju formu iskaza. Kad god

upotrebljavamo nepotpune simbole, mi zapravo govorimo o iskaznim funkcijama.

Ono što bih ovde ipak istakla, a što ću razratiti u III) delu jeste da je shvatanje imena

kod Rasela različito od Fregeovog, iako obojica imena shvataju kao zasićene/potpune

simbole. Rasel na osnovu ove sintakstičke podele ipak uspeva da na ontološkom

planu razvije postojanje partikularija i činjenica.

Sličnosti koje sam prikazala u II) su centralne za misao oba filozofa. Međutim,

razlike koje nalazim između njih u tim centralnim razmatranjima su od velikog

značaja za dalji tok analitičke filozofije. Rasel poriče fundamentalnu razliku između

smisla i denotacije koju nalazimo kod Fregea, što možemo dovesti u vezu sa

Raselovom epistemologijom u sklopu koje on za osnovu našeg saznanja uzima

direktnu relaciju između misli o saznajnom objektu i samog saznajnog objekta.

Takođe, ovde je bitno naglasiti da kod Rasela možemo naći dva stanovišta po ovom

pitanju: Pre teksta ,,O denotaciji'' Rasel pruža teoriju koju Hylton naziva teorija

denotirajućih pojmova (154) koja je donekle srodna Fregeovoj distinkciji, da bi u ,,O

10 Navedeni primeri su primarno uzeti iz Russel B. (1905), ,,On denoting'', Mind, Vol. 14, No. 56 str. 479-493
denotaciji'' pružio teoriju deskripcija. Takođe, što se Fregea tiče, njegova analiza

rečenice se sastoji iz funkcija – argument analize. Pokazaću Raselova neslaganja sa

ovakvom analizom koja proističu iz različitog shvatanja koncepcije sveta, kako bi se

videlo kao Rasel definiše funkcije. Na kraju ću prikazati metafizičke razlike koje

nalazimo kod njih.

Frege i Rasel se slažu da je iskaz uvek u vezi sa nelingvističkim

entitetom – Frege bi to nazvao misao, a Rasel propozicija. Međutim, Rasel smatra da

unutar te propozicije nalazimo i neke druge, fizičke entitete o kojima govorimo, dok

kod Fregea misao nije dalje deljiva na entitete. Rasel smatra da je istina svojstvo

propozicija o objektima, koje, ukoliko su tačne, nazivamo činjenicama. On daje

sledeće objašnjenje: ,,Ljudi misle da, ukoliko A postoji, A je činjenica; dok je zapravo

činjenica sledeće: A-ovo postojanje, ili to da A postoji. Entitete ove vrste poput to da

A postoji, ja nazivam propozicijama, i entitete te vrste nazivamo činjenicama ukoliko

su one tačne. '' (The Nature of Truth’,first published in Collected Papers,iv,492–

506.See p. 492) U ovom smislu Rasel shvata da su fizički entiteti konstituenti ovih

nefizičkih entiteta, te da samo preko tih nefizičkih entiteta možemo da imamo znanje

o objektima. Kod Fregea nemamo to direktno znanje fizičkih entiteta o kojima

govorimo zbog njegovog principa kontekstualnosti. Hylton ovakvo Raselovo

shvatanje naziva direktni realizam, naglašavajući da je direktno upravo to što uvek

postoje neki entiteti koji su u direktnoj relaciji sa iskazom, a odgovor na pitanje koji

su to entiteti kod Rasela zavisi od perioda u kome piše. (159) Njegov direktni

realizam se susreće sa problemima poput problema nepostojećih objekata – Sadašnji

kralj Francuske ne postoji, ali ja svakako mogu da razumem propozicije o njemu.

Postavlja se pitanje kako mogu da imam direktno znanje o nečemu što ne postoji.

Takođe, javlja se i problem opštosti – kako treba da shvatimo propozicije poput

,,Svaki prirodni broj je ili neparan ili paran.'', s obzirom da bi onda ovo značilo da

unutar propozicije imamo neki objekat koji je beskonačno složen. (161) U prvoj fazi,

od 1901. do 1905., Rasel ovo rešava preko teorije denotirajućih pojmova. Ovi

problemi se uzimaju kao izuzeci od pravila da je objektivan fizički entitet konstituent

objektivnog nefizičkog entiteta (propozicije), i on ih tretira na način koji je dosta

sličan Fregeovom razlikovanju između smisla i nominatuma. Zapravo, i sam u

Analogno smislu bi bilo nešto što Rasel zove denotirani pojam, a analogno

nominatumu bi bio sam objekat na koji se referira izrazom. Ovo primenjuje na

određene i neodređene deskripcije (primer određenih kralj Francuske krajem XV

veka, primer neodređenih bilo koji prirodni broj). U rečenicama u kojima imamo

ovakve deskripcije, konstituenti su pojmovi koji denotiraju te objekte, ukoliko ti

objekti postoje. U tekstu ,,O denotaciji'' Rasel dolazi do nove teorije, teorije

deskripcije, u kojoj pokušava da pruži novu analizu rečenica u kojima se javljaju

objekti sa kojima nismo upoznati. Frege će za problem praznih imena reći da prazna

imena imaju smisao, a nemaju denotaciju. To bi onda značilo da, pošto deo rečenice

nema denotaciju, čitava rečenica nema denotaciju. S obzirom da rečenica, prema

Fregeu, može denotirati istinu ili laž, to bi onda značilo da rečenica sa praznim

imenom ne može biti ni istinita ni lažna. Rasel ovo smatra neprihvatljivim. On pre

svega kritikuje Fregeovu upotrebu pojma imena, i za razliku od njega pravi oštriju

podelu na vlastita imena, i određene i neodređene deskripcije, koje, kao što sam već

rekla, nemaju značenje van rečenice u kojoj se javljaju. Vlastita imena dakle ne mogu
biti prazna, jer ja dajem imena upravo tako što sam upoznata sa objektom koji

imenujem, tako da objekt na koji se odnosi vlastito ime uvek mora postojati. Takođe,

Rasel razmatra i iskaze identiteta, poput rečenice ,,Skot je autor Vejverlija.'' Ova

rečenica ima formu a=b, i Frege smatra da su ovakvi iskazi identiteta informativni, za

razliku od a=a forme. Ovo Frege objašnjava upravo preko distinkcije između smisla i

nominatuma, jer a i b, ili Skot i autor Vejverlija su dva smisla posredstvom kojih

referiramo na isti objekat. Ovaj iskaz identiteta onda mora biti nužno istinit, pošto se

tvrdi da je objekat identičan samom sebi. Međutim, Rasel želi da pruži takvu analizu

koja će pokazati da ovo nije nužan iskaz, pošto, zaista, Skot nije nužno mogao da

bude autor Vejverlija. To je mogao da bude neko drugi, ili je Skot mogao da se bavi

nečim drugim. Takođe, ako bi ovo autor Vejverlija bilo ime koje ne označava Skota,

onda bi ona bila nužno lažna. Ovo navodi Rasela da uvidi da ovakve deskripcije ne

mogu funkcionisati kao imena.

Jedna od značajnijih razlika između Fregea i Rasela je dakle razlika u

shvatanju imena. Kod Fregea ime uvek posredno označava nešto, preko smisla, dok

kod Rasela imena predstavljaju prosto etikete kojima označavamo predmete, i svo

njihovo značenje crpi se u tom označavanju. Rasel uviđa da se izrazi poput autor

Vejverlija u rečenicama ne ponašaju kao imena. Opet bih napomenula da ovakvo

Raselovo shvatanje imena proističe iz njegove epistemološke pozicije, tj. direktnog

realizma. To bi značilo da samo za čulne podatke koje mi direktno imamo možemo

reći da su imena. Sve ostalo, poput recimo vlastitog imena neke istorijske ličnosti

poput Sokrata, koliko god neintuitivno zvučalo, ne možemo posmatrati kao imena.

Rasel će reći da su i to zapravo određene deskripcije, dok bi samo partikularije u

strogom smislu bile imena. Važno je napomenuti ovde ono što sam objasnila u I), a to

je razlikovanje između Raselovog shvatanja imena između ranog perioda, o kome je

sada bilo reči, i kasnog, u kome on proširuje shvatanje imena sa partikularija i na

neke opštosti poput crvenosti. Što se deskripcija tiče, njihovo značenje nikada ne

možemo dobiti unutar njih samih, već uvek moramo da ih analiziramo u sklopu

rečenice. Analiza gore navedene rečenice glasila bi: Jedan i samo jedan objekat je bio

autor Vejverlija i taj objekat je identičan Skotu. (488) Ovo je posmatramo kao deo

predikatskog izraza je bio autor Vejverlija, pa se tako deskripcija autor Vejverlija ne

može posmatrati samostalno, već uvek u sklopu predikatskog izraza.

Sledeća razlika koja proizilazi iz Raselovog odbacivanja distinkcije

između smisla i denotacije jeste razlika u analizi rečenica. Već sam objasnila da Frege

rečenice analizira funkcija – argument analizom, gde pojam predstavlja određenu

funkciju čija je vrednost istinitosna vrednost, a na mesto argumenta ulazi objekat koji

se tim pojmom denotira. Za Fregea ovo predstavlja fundamentalnu analizu sveta, ali

je za ovakvu analizu potrebno uvesti razlikovanje između smisla i denotacije, da bi se

na potpun način prikazalo kako izraz koji je na mestu funkcije denotira objekat koji je

na mestu argumenta. Pošto Rasel ovu distinkciju odbacuje, on funkcija – argument

analizu ne može uzeti kao fundamentalnu. Način na koji će on pružiti svoju

semantičku analizu u uskoj je vezi sa njegovom ontologijom, tj. atomističkim

shvatanjem sveta, koje sam već delimično objasnila u 1). Ovde ću se pre svega

osvrnuti na raniju fazu logičkog atomizma koju nalazimo kod Rasela. Svet se sastoji

od stvari koje stoje u međusobnim relacijama. Isto je sa propozicijama o kojima je

već bilo reči – objekti su njeni konstituenti, dok je propozija celina koja se sastoji od
tih stvari i njihovih relacija. Tako bismo mogli da kažemo da Rasel uvek kada priča o

kompleksnosti, zapravo govorori o propozicionalnoj kompleksnosti. (175) Ipak, u

periodu između 1906 – 1909 Rasel usvaja novu teoriju, u kojoj osnova nisu

propozicije, već činjenice. Kompleksnost propozicija se objašnjava preko

kompleksnosti činjenica, a ne obrnuto. Ova teorija vodi Rasela u drugačije shvatanje

istine od Fregea, tj. u zastupanje teorije referencije kao teorije istine. Sve do ovog

perioda, mogli bismo reći da su se Frege i Rasel slagali u shvatanju istine kao nekog

objektivnog i apstraktnog entiteta – kod Fregea bi to bile vrednosti funkcije, tj.

apstraktni objekti na koje referiraju rečenice, a kod Rasela bi to bile propozicije.

Frege svet posmatra kao funkcije i objekte. U prvom periodu, Rasel je svet video kao

jednostavne stvari koje ulaze u relacije tek u propozicijama, pa kompleksnost postoji

tek na tom nivou. Međutim, postavljajući za fundamentalnu kompleksnost svet

činjenica koje su sastavljene od jednostavnijih objekata, Rasel uspeva da definiše

istinu preko teorije referencije.

Ukoliko, po Raselu, razložimo propoziciju na njene konstituente, analizom

konstituenata nećemo uspeti da rekonstruišemo propoziciju kao celinu. Tu se javlja

problem kako onda ti konstituenti mogu da konstituišu takvu jednu celinu. S druge

strane, kod Fregea nemamo taj problem objašnjenja kako objekti i pojmovi mogu da

oforme rečenicu, s obzirom na njegov princip kontekstualnosti. S obzirom na taj

princip, kod Fregea je to pitanje zapravo besmisleno, jer se pojmovi i objekti ne

mogu gledati van svoje uloge u samoj rečenici.

Još specifičnija razlika jeste u tome što Rasel za osnovu sveta uzima

objekte koji egzistiraju, dok Frege uzima fundamentalne ideje poput istine i laži. Za
Rasela je pitanje da li predmet postoji ili ne osnovno i nezavisno od sveta ideja, dok

kod Fregea tek analizom naših sudova i referencijom na ove apstraktne objekte

možemo izvesti neku ontologiju. (178) To takođe možemo povezati i sa njihovim

različitim epistemološkim stanovištima. Rasel smatra da smo mi direktno upoznati sa

nekim objektima, i vremenom će menjati mišljenje oko toga koji su to objekti, ali u

osnovi njegove epistemologije stoji misao da postojanje predmeta nama omogućava

da taj predmet saznajemo i donosimo sudove o njemu. Kod Fregea zapravo uopšte ne

nailazimo na razmatranja ovakvih pitanja o osnovi našeg saznanja, prirodi opravdanja

istinitog saznanja itd. On je pre zainteresovan za sistematizaciju znanja i postavljanja

relacija između opravdanja različitih saznanja koja imamo putem aksiomatizacije

koja bi preko logike uključila čitavo saznanje. (178) Kod Fregea ne možemo naći

nikakvu vrstu skepticizma, dok kod Rasela možemo, jer on za svoj filozofski zadatak

uzima razjašnjavanje celokupnog znanja koje već imamo i koje se ne dovodi u

pitanje.

Dakle, kada je reč o funkcijama kod Fregea i Rasela, kod Fregea

imamo funkcije, i pojmove kao jednu vrstu funkcija, dok kod Rasela imamo

propozicionalne funkcije, koje predstavljaju kompleksno struktuirane entitete.

Raselova logika je ekstenzionalna, u tom smislu što svakom predikatu odgovara

određeni objekat, pa tako dva predikata kojima odgovara jedan te isti objekat,

možemo ih tretirati kao dva imena jednog te istog objekta. Kod Rasela

propozicionalna funkcija sadrži promenljivu kojoj je pripisana određena vrednost.

Propozicionalne funkcije istog objekta ne moraju biti identične, niti su propozicije

identične kada imaju istu istinitosnu vrednost, što je slučaj kod Fregea.
'Saturated' and 'Unsaturated': Frege and the Nyāya

J. L. Shaw
Synthese
Vol. 80, No. 3 (Sep., 1989), pp. 373-394