Istorija planinarstva u svetu

Ko je bio prvi planinar i kako je sve počelo?

Da li je telo čoveka, nazvanog Oci (Otzi) po mestu gde je nađeno, otkriveno 1991. godine u Alpima na
3200 metara visine, koje potiče iz 3200. godine pre nove ere, telo prvog planinara koji je izgubio život
u planinama? Dostići toliku visinu u tako primitivnoj odeći i opremi je pravi poduhvat. Ne zna se šta ga
je nateralo da se popne u te visine, pošto je nađen sa ranom od strele pretpostavlja se da je bežao od
nekoga. Da li se može zvati planinarom samo zato što je dospeo do te visine ili je pripadnost
planinarima odredjena smislom i razlogom koji stoji iza uspona?

Ljudi su od davnina boravili u planinama. Za mnoge to je bio način preživljavanja; planine su pružale
sigurnost zbog svoje nepristupačnosti (Inke, Tibetanci) i ljudi su razvili strategije koje su im omogućile
boravak na visinama koje su Evropljani, nakon masovnijeg interesovanja za planine i planinarenje u
XVIII veku, morali tek da uče. Drugi razlog odlaska u planine je bila ratna taktika koju je započeo jos
Aleksandar Makedonski 333. godine pre naše ere, ali je najpoznatiji "planinarski" ratni pohod
Hanibalov prelaz preko Alpa 218. godine pre nove ere, kada se sa severa, preko Alpa privukao
Rimljanima iza leđa i iznenadio ih svojim smelim poduhvatom. Više od pola vojske je izginulo tokom
ovog prelaska Alpa. Ratna povorka je uključivala i 37 slonova koji su, za divno čudo, svi preživeli!

Planine su od najranijih vremena ulivale strahopoštovanje. One su bile mesto gde su stanovali Bogovi i
odatle upravljali životima ljudi (Olimp u Grčkoj, vrhovi Himalaja) i kao takvi su bili sveti, pa je u
očima lokalnog stanovništva svaka pomisao na odlazak na vrh bila svetogrđe. Za razliku od vrhova,
niži delovi planina su pružali mogućnost izolacije od ostatka sveta radi meditacije, pa su mnogi
hodočasnici odlazili u planine kako bi se približili Bogu (prvi Hrišćani, sveštenici u Japanu, Kini,
Tibetu).

Na nekima od planina su po verovanjima lokalnog stanovništva živeli demoni i aždaje (podnožje Alpa).
Ljudi su zazirali od opasnosti koje su vrebale na strmim i visokim liticama i retko su napuštali doline u
kojima su živeli bojeći se da odlaskom na visine ne izazovu gnev bogova. Najveći avanturisti su bili
ljudi koji su na planine išli iz čisto praktičnih razloga: lovci na divlje životinje, tragači za kristalima,
odmetnici. Drugu grupu ljudi koji su posećivali planine su činili umetnici koji su u lepotama planina
tražili inspiraciju za svoja dela, pesme, gravure. Poznato je pismo Petrarke u kojem opisuje lepote
prirode i osećanja koja je osetio na vrhu planine Vento u Provansi (visina 1912 m) davne 1336. godine.
Još na prelasku u novu eru Hadrijan se popeo na Etnu da bi uživao u izlasku sunca, što je i danas jedna
popularna turisticka atrakcija za sve koji posete Siciliju.

Prvi uspon na planinu koji je zahtevao tehničku veštinu izveo je francuski general Antoan de Vil po
naređenju tadašnjeg francuskog kralja Šarla VIII, na Mont Ogil (2085 m), uz pomoć merdevina, užadi i
drugih pomagala, zbog čega se ovaj događaj po nekima smatra i začetkom alpinizma. Ovaj izuzetan
poduhvat je u doba kada je izveden (1492. godine) prošao skoro nezabeležen, delimično i zbog toga što
se desio iste godine kada je došlo i do jednog od najvećih otkrića koje je promenilo tok istorije –
otkriće Amerike.

Nakon renesanse i obnovljenog interesovanja za prirodu i nauku tadašnji naučnici posećuju planine sa
ciljem proširenja naučnih saznanja. Naukom su se tada bavili samo imućni ljudi, plemići i gospoda,
koji su bili i jedini koji su mogli da priušte odlazak u planine. Prekretnicu u razvoju planinarstva
predstavlja nagrada Benedikta de Sosura ponuđena prvim osvajačima Mon Blana. Sosur je u planine
odlazio prvenstveno zbog naučnih istraživanja (postigao je zapažene rezultate u polju geologije i
izučavanja glečera), ali je nagrada, ponudjena 1760. godine, podstakla i lokalno stanovnistvo da se više
zainteresuju za planinarenje u okolini Šamonija. Na Mon Blan (4808 m) su se 1789. godine prvi put
popeli doktor Mišel Pakar i Žak Balma, obojica iz Šamonija. Doktor Pakar je na vrhu planine izveo
osnovna merenja pritiska i temperature i time opravdao put na vrh u očima javnosti. Sledeće godine na
vrh se popeo i sam Sosur, doduše sa velikom svitom, uz Žak Balma kao vodiča. Već tada su u Šamoniju
uvideli značaj profesionalnih vodiča u planinarenju i pod velikim uticajem Žaka Balma osnovano je
prvo udruženje vodiča “La Compagnie des Guides des Chamonix”. Bivši lovci na divljač i tragači za
kristalima dobili su mnogo unosniji posao – cena unajmljivanja vodiča za Mon Blan je iznosila 100
franaka, koliko je tada bila mesečna plata pomoćnika na farmi. Pored Sosura potrebno je pomenuti još
nekoliko naučnika koji su do svojih zaključaka došli neumornim istraživanjima planina i glecera i time
postavili temelje moderne geologije. To su Džejms Dejvid Forbs koji se istakao radovima o glečerima,
Aleksander van Humbolt koji je pretežno istraživao vulkane i kasnije profesor Tindal iz Engleske.
Humbolt je jedno vreme držao rekord u najvećoj dostignutoj visini – 5875 m, kada je 1802. godine
pokušao uspon na Čimborazo (6268 m) u Ekvadoru, koji je tada smatran za najvišu planinu na svetu.
(Prvi uspon na Čimborazo je izveden tek 1886. godine od strane Vimpera). U to vreme penjanje na
vrhove uključuje često i istraživanje potpuno nepoznatih predela i izradu mapa. Mnogi istraživači
objavljuju svoje putopise koji postaju bestseleri svog vremena i podstiču i mnoge druge na putovanja.

Dolaskom industrijske revolucije u prvoj polovini XIX veka ljudi imaju sve više vremena, a i para, da
putuju i putovanje nije više privilegija samo plemića i imućnih ljudi. Razvojem industrije, razvija se i
železnica i putovanje od Engleske do Alpa se sa tri nedelje smanjuje na svega nekoliko dana, pa se sve
više ljudi srednjeg staleža odlučuje da svoj godišnji odmor provede u Alpima. Svrha planinarstva se
menja od naučnog istraživanja do čistog zadovoljstva. To se smatra prelaznom tačkom u razvoju
planinarstva jer ono tada prerasta u sport. Do tada je bilo potrebno da postoji viši, naučni cilj da bi se
opravdao rizik i trošak oko ekspedicije.

Zlatno doba alpinizma počinje usponom Alfreda Vilsa na Vederhorn (3698 m) 1854. godine. Tokom
sledecih 11 godina planinarstvo i alpinizam doživljavaju pravi procvat i stiču ogromnu popularnost.
Tokom sledeće decenije izvedeni su prvi usponi na neverovatnih 36 vrhova iznad 4000 metara u
Alpima. Čak 31 uspon je izveden od strane Britanaca, koji u to doba preuzimaju vodeću ulogu u
razvoju kako alpinizma, tako i turizma u Alpima. Mala sela u Alpima koja su imala sreću da se nalaze
blizu popularnih vrhova, kao na primer Šamoni kod Mon Blana, se naglo razvijaju. U njima se umesto
nekomfornih konoba sa sumnjivom hranom i smeštajem grade gostionice i moteli koje svojim
sadržajima i komforom privlače engleske turiste. Obzirom da je u XIX veku Britanska kraljevina bila
najbogatija zemlja u celom svetu, poznata kao kraljevina u kojoj sunce nikad ne zalazi, samim tim njeni
stanovnici su uživali najveći standard od svih stanovnika tadašnje Evrope, pa su najviše i putovali i
bavili se planinarenjem. Stoga i ne čudi da je prvo planinarsko društvo, Alpski Klub (Alpine Club),
osnovano u Londonu 1857. godine. Osnovan je kao džentlmenski klub i u početku je bio vrlo elitistički,
tako da su čak i istaknuti alpinisti toga doba koji nisu imali plemićko poreklo i morali da se izdržavaju
od sopstvenog rada (npr. Edvard Vimper), imali problema da budu primljeni u klub. Značaj Alpskog
Kluba je i u objavljivanju mnogih publikacija kojima se promoviše planinarstvo, istraživanje i odlazak
u planine u cilju razonode i rekreacije. Prvi časopis koji se bavio tom tematikom je objavljen 1859.
godine – Vrhovi, Prevoji i Glečeri, koji je kasnije prerastao u Alpski Žurnal (Alpine Journal) koji je i
danas u štampi. Memoari planinara su često bili bestseleri i podsticali su dalje istraživanje i odlazak
"običnog sveta" u planine, kao na primer Dvorište Evrope Lesli Stivena objavljeno 1861. godine,
Vimperova Lutanja po Alpima, objavljeno 1872. godine, Mamerijevo delo objavljeno nekoliko meseci
pre njegove tragične smrti 1895. godine – Moja putovanja po Alpima i Kavkazu. Najpoznatiji planinari
toga doba bili su: Džon Bal, koji je prešao Alpe čak 48 puta preko 32 različita prevoja i bio prvi
predsednik Alpine kluba, profesor Tindal, koji je izveo prvi uspon na Veishorn (4506 m) 1861. godine,
Lesli Stiven, koji je izveo prve uspone na 5 vrhova preko 4000 metara i prvi koji je napravio traverzu
na Mon Blanu, Čarls Hadson sa usponom na Duforšpic (vrh Monte Rosa planine, 4634 m), drugi po
visini vrh Alpa, 1855 godine. Hadson je važio za najistaknutijeg planinara svoje generacije, takođe je
bio prvi koji je potencirao uspone bez vodiča, što je izazvalo mešovite reakcije među pripadnicima
Alpine kluba.

Zlatno doba alpinizma se završava usponom na Materhorn (4478 m), koji se tada smatrao jednim od
najtežih vrhova, pod vođstvom Edvarda Vimpera, 1865. godine, koji se završava do tada
nezapamćenom tragedijom u kojoj pri spuštanju život gube čak 4 člana uspona, uključujući i Čarlsa
Hadsona. Šok koji je usledio u engleskom društvu i polemike oko toga da li je vredno rizikovati mlade
živote "u prazno", radi osvajanja vrhova, doveli su do smanjenja popularnosti planinarstva u Engleskoj.
Vimper je do kraja života ostao pod uticajem tragedije i optužba da su preživeli članovi ekspedicije
doprineli tragediji time što su presekli uže (što je opovrgnuto u sudskom postupku koji je usledio nakon
tragedije). Vimper se okrenuo putovanjima na Arktik i u Južnu Ameriku, gde je istraživao uticaje
visinske bolesti na ljudski organizam i prvi se popeo na Čimborazo 1886. godine.

Žene ne zaostaju u uspesima u planinarenju za muškarcima. U doba kada žene nisu imale pravo glasa i
imale drugorazredan položaj u društvu, u odlasku u planine su videle način da se otrgnu iz krutih stega
društva koje nije dozvoljavalo izlazak devojke na ulicu bez pratnje starije osobe. Mnoge žene su na
uspone išle u vrlo nepraktičnim dugim suknjama koje su samo ometale kretanje, a malo hrabrije su, čim
bi izašle iz vidokruga civilizacije, skidale suknju i ostajale u muškim pantalonama koje su nosile ispod.
Pre povratka u civilizaciju morale su, naravno, da ponovo obuku suknju da sačuvaju dobar glas. Prva
žena koja se pominje u analima svetskog planinarsva je Maria Paradi, koja se popela na Mon Blan 1808.
godine. Diskutabilno je da li se može smatrati planinarkom u pravom smislu te reči, jer joj je to jedini
uspon, a ni pre ni posle toga se nije bavila planinarstvom. Na Mon Blan je otisla pod nagovorom Žak
Balma, koji je smatrao da bi slava koju bi stekla usponom doprinela profitabilnosti njene kafane. Na
Mon Blan se jedva popela, bukvalno nošena od strane dvojice vodiča, ali to nije ugrozilo njenu slavu u
Šamoniju i uspeh kafane. Prva prava planinarka koja je u planine išla radi uživanja i kao vid isticanja
ravnopravnosti, je bila Henrieta D’Anževil, koja se na Mon Blan popela sopstvenim snagama 1838.
godine. U XIX veku najpoznatije planinarke su Lusi Voker (prva žena koja se popela na Ajger (3970m)
1864. godine i Materhorn 1871. godine) i Meta (Margareta) Brevurt (prva žena koja je izvela traverzu
na Materhornu i prva žena koja je izvela zimski uspon na Veishorn). Ovi usponi su verovatno podstakli
Alberta Mamerija na poznatu izjavu da "svaki planinski vrh prolazi kroz tri faze: neosvojivi vrh –
najteži vrh u Alpima – lak izlet za dame".

Nakon što su najznačajniji i najviši vrhovi u Alpima osvojeni, pažnja se usmerava ka pronalaženju
novih uspona po težim pravcima, uvek pomerajući i testirajući granice mogućeg. Favorizuju se pravci
preko stena koji su generalno teži od uspona preko snega i leda. Sve više je bitno, osim toga što se neko
popeo na vrh, da se popne po sto lepšem ili što težem smeru. Sve više pažnju privlače i planinari iz
Austrije i Nemačke, koji zbog blizine planinama imaju sve više mogućnosti da usavršavaju svoju
tehniku, ali i pored toga najpoznatije ime tog perioda je britanac Alfred Mameri. Mameri je slavu
upravo stekao usponima na vrhove u Alpima preko težih pravaca, birajući nepristupačne stene, pa se
smatra jednim od pionira alpinizma. Bio je i zagovornik uspona bez vodiča, što je često nailazilo na
kritike. Iako jedan od najpoznatijih planinara svoga doba, i Mameri je, kao i Vimper, zbog svog porekla
imao dosta muke da bude primljen u Alpine Club. Mameri je bio i jedan od prvih koji je svoja
interesovanja proširio i na planine van Alpa. Posle uspeha na usponima u Kavkazu, odlučio je da okuša
sreću u Himalajima. Njegov cilj je bio Nanga Parbat (8126m), prvi vrh viši od 8000 metara na koji je
izveden organizovan pokušaj uspona 1895. godine. Nažalost, Mameri je tokom uspona postao i prva
žrtva vrhova od preko 8000 metara. Uslovi planinarstva u Himalajima su tada bili još nedovoljno
poznati, a visinska bolest još nedovoljno izučena da bi se poznavali svi njeni efekti na ljudski
organizam i neophodne pripreme.

Kao što vidimo iz Mamerijeve biografije, u to vreme planinari počinju da obraćaju paznju i na planine
izvan Alpa, zahvaljujući napretku u saobraćaju i razvoju kolonijalizma. Daglas Frešfild je 1866. godine
organizovao prvu planinarsku ekspediciju na Kavkaz koji postaje vrlo atraktivan zbog svojih
neosvojenih i teških vrhova. 1874. godine engleska ekspedicija se popela na zapadni vrh Elbrusa
(5642m), dok je niži, istočni vrh osvojen skoro pedeset godina pre toga od strane ruskih planinara.
1885. godine Kilimandžaro (5895 m) je pao pod protektorat Nemačke, pa su se 1889. godine Hans
Mejer i Ludvig Purtšeler prvi popeli na Kilimandžaro. 1894. godine počela je saradnja engleskog
planinara Edvarda Ficdžeralda i švajcarskog vodiča Matijasa Curbrigena, koja je urodila serijom
značajnih uspona. Prvi cilj im je bio uspon na Maunt Kuk (3764 m) na Novom Zelandu 1895. godine.
Kada su na Novom Zelandu saznali šta se sprema, na brzinu je organizovan uspon kako vrh Novog
Zelanda ne bi "pao" u tuđe ruke. Novozelanđani su bili uspešni i Maunt Kuk su osvojili "domaći"
planinari. 1897. godine, Ficdžerald je organizovao ekspediciju na Akonkagvu (6961 m). Tom prilikom
je Matias Curbrigen postao prvi čovek koji se popeo na najviši vrh Amerike. Na osvajanje najvišeg
vrha Severne Amerike, Denali (6190 m) trebalo je cekati do 1913. godine, kada su četiri člana Stakove
i Karstensove ekspedicije dospela do vrha.

Na prelazu u XX vek, pažnja planinara se sve vise usmerava ka udaljenim Himalajima. Tada je već
poznato da se u sklopu planinskog masiva Himalaja nalaze najviši vrhovi na svetu, a 1856. godine je
zvanicno izmeren najviši vrh na svetu, koji je kasnije, po predsedniku geološkog društva koje je vršilo
merenja u Indiji, nazvan Mount Everest (8848 m). Iako je lokalno stanovništvo za postojanje vrha
odavno znalo i vrh je bio poznat pod lokanim imenom Čomolungma i Sagarmata, ime Everest se
potpuno odomaćilo u široj javnosti. U Himalajima se nalazi 14 vrhova iznad 8000 metara. Svi oni su
bili poznati lokalnom stanovništvu tako da imaju svoja izvorna imena. Prva istraživanja u ovom
području su izveli britanski planinari, delom i zato što su oni tada vladali tim delom sveta. U
Himalajima, kao i na početku u Alpima, bilo je prvo potrebno istražiti prilaze planinini i izraditi
potrebne mape – ispuniti veliku belu mrlju na karti izohipsama neophodnim za razumevanje planine i
planiranje uspona. Danas, kada iz fotelje za nekoliko minuta možemo da odemo u bazni kamp Everesta
pomoću Google Earth-a, teško je zamisliti koliko je rada, truda, pa i sreće bilo potrebno da se čak samo
i priđe planini, a kamoli da se počne (i uspesno završi) uspon.

Prvu planinarsku ekspediciju u Karakorumu 1892. godine vodio je Martin Konvej, koji je tom prilikom
usponom na jedan od vrhova postavio tadašnji visinski rekord od 6800 m. Prvi pokušaj uspona na vrh
od 8000 metara je izveo Mameri 1895. godine i taj neuspešan pohod se završio tragičnim nestankom
Mamerija i njegova 2 vodiča. Uslovi u Himalajima, planinarska oprema za penjanje po snegu i stenama
i pre svega uticaj velikih visina na ljudski organizam su još bili nedovoljno poznati, pa ova tragedija i
nije toliko iznenađujuća. Tek 1907. godine je kiseonik u boci prvi put isproban na usponu. Bilo je to na
ekspediciji na Everst organizovanoj u čast 50-te godisnjice osnivanja Alpine kluba, a upotreba
dodatnog kiseonika (‘engleskog vazduha’, kako su ga zvali lokalni Himalajski nosači) je dugo godina
bila uzrok mnogih polemika. U ranoj istoriji Himalaja treba spomenuti i Aleksandar Kelasa koji bio u
Himalajima tokom osam sezona, ali kako nije ostavio mnogo zapisa o svojim putovanjima pao je u
zaborav. To je nepravedno, jer je on prvi prepoznao potencijal Šerpasa, starosedeoca Himalaja, koji su
vrlo adaptirani na visine i izuzetno snažni, pa su od najranijih ekspedicija bili korišćeni kao nosači, a
kasnije i kao pomoćni penjači. Takođe je jedan od prvih koji je razumeo i objasnio visinsku bolest i
udario temelje daljim istraživanjima iz te oblasti. Vredan pomena je i italijanski plemić i naslednik
italijanske krune, Vojvoda od Abruca. Vojvoda je, pored svoje uspešne vojne karijere, bio i izuzetan
alpinista. Jedan od prvih uspeha je bio njegov uspon na Mont Sent Elijas u Kanadi (5489 m) 1897.
godine, gde je postavio temelje svojih budućih ekspedicija na kojima nije štedeo. Ostaće poznat kao
organizator masovnih ekspedicija gde se na planinu penjalo uz veliki luksuz. Za razliku od britanskih
ekspedicija koje su bile finansirane od strane Alpinističkog kluba, Vojvoda od Abruca je sam finansirao
sve svoje ekspedicije. Njegova najpoznaja zaostavština je izuzetan uspeh pri pokušaju uspona na K2
1909. godine, gde je savladao izuzetno tešku deonicu koja i danas nosi njegovo ime. Time je započela
bliska povezanost italijanskih planinara sa K2 (8611 m).

Mnogi poznati planinari su učestvovali u Prvom svetskom ratu tokom koga je aktivnost u Himalajima
gotovo potpuno prestala. Nakon rata i pregrupisavanja snaga (neki planinari su izgubili život, neki pak
bili teško ranjeni i onemogućeni da nastave aktivno bavljenje planinarsvom), Britanci svu pažnju
usmeravaju na Himalaje i na Everest, koji nazivaju i trećim polom. Budući da su južni i severni pol do
1910. godine bili osvojeni, Everest je ostao kao poslednji kutak zemljine kugle koji je trebalo osvojiti.
Organizuju se istraživačke i penjačke ekspedicije na Everest, koje zbog svoje masovnosti i organizacije
veoma podsećaju na vojne pohode. Najpoznatiji planinari i vodiči bitanskih ekspedicija na Everest su
general Brus, Čarls Hauard Buri, Edvard Norton, Hauard Somervil, Erik Šipton i Bil Tilman. Sve više
se eksperimentiše sa upotrebom dodatnog kiseonika. Ali prvi aparati za kiseonik su bili vrlo
nepouzdani i teški, tako da su mnogi planinari odbijali da ih nose. Jedan od planinara koji je verovao u
uspon sa dodatnim kiseonikom je bio Džordž Malori. Mlad, lep, popularan u društvu, Malori će ostati
upamćen i po najpoznatijoj planinarskoj izjavi. Za vreme gostovanja u Sjedinjenim Američkim
Državama, gde je držao predavanja o svojim usponima na Everest i tako se izdržavao između dve
ekspedicije, na pitanje jednog od mnogobrojnih novinara koji su ga neprekidno pratili: "Zašto se penje
na Everest", Malori je odgovorio, pomalo ironično i izazivački: "Zato što je tu!". 1924. godine, u toku
drugog Britanskog pokušaja uspona na Everst, Džordž Malori i Endrju Irvin su poslednji put viđeni
kako napuštaju zadnji visinski kamp i kreću na završni uspon. Sa uspona se nikada nisu vratili i tako je
nastala najveća planinarska misterija - Da li su uspeli da se domognu vrha pre nego sto su nestali - iako
pronalazak Malorijevog ranca 1999. godine ukazuje na to da su nestali pre nego sto su se domogli vrha.
Malori je bio veoma perspektivan planinar kome je to bio drugi pokušaj uspona na Everest. Pre ovog
tragičnog pokušaja Malorija i Irvina da se domognu vrha, penjački par Norton i Somervil su pri
pokušaju uspona na vrh dostigli visinu od 8570 metara pre nego što su se vratili, što je bio potvrđeni
rekord sve do 1952. godine. Reakcija britanskog društva na nestanak Malorija i Irvina je bila potpuno
drugačija od reakcije nakon tragedije na Materhornu, koja je pretila da potpuno ugasi planinarstvo.
Malori je viđen kao heroj koji je dao život za visoki cilj, osvajanje Everesta. Ova tragedija ne samo da
nije ugrozila budućnost planinarstva, već je i povećala zainteresovanost i rešenost Britanaca da osvoje
Everest, koji su tada zbog uloženog truda i žrtava videli kao "svoju" planinu. Britanci imaju prednost
jer je Nepal tada bio zatvoren, tako da su svi pokušaji uspona pre II svetskog rata organizovani sa
Tibetske strane, a Britanci su imali najprisnije političke veze sa Tibetom. Aktivnost na Everestu ne
prestaje i organizuju se još dve ekspedicije, 1933. godine pod vođstvom Erika Šiptona i 1935. godine
pod vođstvom Šiptona i Bila Tilmana. Šipton i Tilman su poznati po pionirskom i radikalnom pristupu
organizovanja ekspedicija. 1934. godine su izvršili pohod na Nanda Devi, sa veoma ograničenim
budžetom u spartanskom stilu. Tilman je bio poznat po izjavi da plan svake ekspedicije može da se
napiše na poleđini koverte. Ipak, ovakav novi pristup nije uzeo maha u britanskim planinarskim
krugovima i ekspedicije na Everest su i dalje imale prizvuk vojnih pohoda.

Zbog britanskog monopola na Everest, ostalim nacijama nije preostalo ništa drugo nego da se
usredsrede na druge vrhove. Nemci pokušavaju uspon na Nanga Parbat, koji će se pokazati kao vrlo
smrtonosan vrh. U perodu od 1932. do 1939. šalju na Nanga Parbat čak 5 ekspedicija sa tragičnim
posledicama. Samo u ekspediciji 1937. godine poginulo je čak 16 planinara i Šerpasa. Italijani pažnju
usmeravaju na K2 sledeći prvi pokušaj Vojvode od Abruca.

Iako su pre drugog svetskog rata postignuti znatni uspesi u planinarstvu u Himalajima, ipak je trebalo
čekati sve do 50-tih godina XX veka do prvih uspešnih uspona na vrhove preko 8000 metara.

Nakon Drugog svetskog rata dolazi do znatnih političkih promena u tom delu sveta koji su imali uticaj
na planirenje: pad Britanske imperije doprinosi ukidanju britanskog monopola na Everest, dok Nepal
počinje da se otvara ka svetu i da dozvoljava prilaz ekspedicija vrhovima u Nepalu. U isto vreme Tibet
pada u ruke Kine koja zatvara pristup Everestu sa Tibetanske strane. Takođe u toku rata, prvenstveno za
vojne potrebe, došlo je do značajnih razvoja opreme (pogotovo kiseonika u bocama) što su planinari
primenili u svoje svrhe.

Prvi vrh preko 8000 metara osvojen je 3. juna 1950. godine i to gotovo slučajno. Cilj Francuske
ekspedicije je bio Daulagiri, ali nisu nikako uspevali da pronađu prilaz, pa su pred sam kraj ekspedicije
i pred dolazak monsuna gotovo kao usputnu stvar rešili da okušaju sreću na Anapurni (8091 m). Sreća
im se osmehnula (što je možda diskutabilno znajući sa koliko muke i pod kojim uslovima se završio
uspon, tj odigrao silazak) i Moris Hercog i Luj Lašenal su se prvi popeli na vrh iznad 8000 metara.
Njihov uspeh je još veći ako se ima na umu da je ekspedicija pronašla i prilaz do planine i put ka vrhu;
to je jedini vrh iznad 8000 metara koji je osvojen iz prvog pokušaja. Ali najupečatljiviji deo tog uspona
bio je silazak koji je bio više bežanje sa planine, uz nadolazeći monsun koji je svaki dan bio sve
snažniji i pretio da potpuno odseče odstupnicu. Hercog i Lašenal, a delimično i Lionel Terej i Gaston
Rebufa koji su im pritekli u pomoć tokom silaska sa vrha, su se borili sa promrzlinama i gangrenom.
Hercogove ruke su najviše stradale, jer je tokom silaska nepromišljeno skinuo rukavice koje su mu
odletele niz planinu tako da su mu ruke, kad su posle dve noći provedene na planinini stigli u kamp i do
lekara Udoa, bile dve potpuno neupotrebljive sante leda. Bolne injekcije i neumorni Dr. Udo su razlog
što je nakon svega Hercog izgubio samo sve prste na rukama i nogama. Pravim čudom su svi učesnici
ekspedicije preživeli. Hercog je sledeće godine izdao knjigu "Anapurna" koja postaje bestseler i dan
danas je najtiražnija knjiga sa planinarskom tematikom. Scene amputacija u prljavom vagonu dok se
povlače sa planine ostaju u sećanju svakom čitaocu, kao i filozofski komentar na kraju knjige da: "u
ljudskom životu ima i drugih Anapurni". Hercog je stekao svetsku slavu i popularnost koju do tada nije
imao ni jedan planinar, a koju će zaseniti popularnost prvih osvajača Everesta tri godine kasnije.

29. maja 1953. godine, Edmund Hilari i (verovatno najpoznatiji) Šerpas Norgaj Tensing su se (bar tako
su obojica tvrdili) zajedno popeli na vrh Everesta. Britanska ekspedicija 1953. godine pod vođstvom
Džon Hanta u tradicionalnom stilu velikih ekspedicija, sa 10 tona opreme, je konacno posle 9 pohoda
na Everest bila uspešna. Vest o tom uspehu je u vidu šifrovane poruke poslata u London gde je stigla u
pravi čas kako bi bila objavljena na dan krunisanja kraljice Elizabete 2. juna. Edmund Hilari, do tada
skoro nepoznati planinar sa Novog Zelanda kome je to bila druga ekspedicija na Everest, i Šerpas
Tensing Norgaj, koji je pre toga na Everestu bio šest puta, su prvi ljudi koji su stali na krov sveta.
Tensing je, nekarakteristično za Šerpase koji su se obično penjali na planine samo zato što su bili
plaćeni kao nosači, imao veliku želju da osvoji Everest. Nakon ovog uspeha Tensing se nastanio u
Dardžilingu, gde je osnovao i predvodio organizaciju za trening Šerpasa, a kasnije je bio i instruktor u
novoosnovanom Himalajskom planinarskom institutu (Himalayan Mountaineering Institute). Hilari je
nakon uspona dobilo titulu Sira (koju kraljica dodeljuje za doprinos u odredjenoj oblasti) i nastavio je
da se penje i da se bavi istraživačkim radom (bio je na više ekspedicija na Antarktiku). Veliki deo svog
života je posvetio humanitarnom radu na poboljšanju uslova života i obrazovanja Šerpasa. Posle nešto
više od mesec dana, 3. jula 1953. osvojen je i treći vrh iznad 8000 metara, zloglasni Nanga Parbat,
koga je osvojio Herman Bul, austrijski planinar koji se na vrh popeo sam (jedini vrh od 8000 m prvi put
osvojen kao solo uspon) jer je njegov partner odustao. Povratak Hermana Bula sa vrha i agonija koja je
trajala 41 sat je još jedna gotovo neverovatna priča o granicama ljudske izdržljivosti i upornosti.
Sledeće, 1954. godine italijanski planinari Lacedeli i Kompanjoni konačno ostvaruju veliki italijanski
san popevši se na K2. 1955. godine učesnici ekspedicije na Anapurnu, Žan Kozi i Lionel Terej se penju
na Makalu (8485 m). Herman Bul se 1957. godine prvi popeo na Broad Pik (8051 m) i tako postao prvi
čovek kome je pošlo za rukom da bude prvi osvajač dva vrha iznad 8000 metara. To je pošlo za rukom
samo još jednom planinaru, Kurtu Diembergeru, koji je osvojio Broad Pik 1957. sa Bulom i Daulagiri
(8167 m) 1960. godine. U toku 14 godina nakon prvog uspona na Anapurnu osvojeni su svi vrhovi
preko 8000 metara (poslednji je osvojen Šiša Pangma, visok 8027 m, 1964. godine) i to doba se smatra
zlatnim dobom planinarstva u Himalajima. Iako su usponi na vrhove preko 8000 metara važni zbog
same visine, mnogo nižih ali tehnički mnogo zahtevnijih vrhova je bilo ispenjano u toku zlatnog doba
planinarstva u Himalajima.

Nakon toga postavilo se pitanje, kao i nekada u Alpima – šta dalje? Odgovor je bio isti, pronalaženje
težih, tehnički složenijih pravaca, kao i obaranje rekorda, najbrži uspon, bez upotrebe kiseonika, solo
usponi, zimski usponi, uvek pomeranje granice mogućeg. Tome doprinosi i razvoj planinarske opreme,
razvoj novih materijala, goroteks, laki materijali za šatore, aluminijum karabineri, bolja užad. To je
veliki pomak od pionira planinarstva koji su se peli u odelima od tvida, sa teškim šatorima i užadima.
Težina Hilarijevog ranca na usponu na Everest je bila oko 20 kg, dok poređenja radi, danas sva ta
oprema teži upola manje. Ekspedicije su sve manje, ne zahtevaju velika sredstva za organizaciju u
poredjenju sa "ratnim" pohodima Britanaca.

Jedno od najpoznatijih imena u planinarenju novoga doba je nesumnjivo Reinhold Mesner, koji je svoje
uspehe u Himalajima započeo usponom na Nanga Parbat 1970. godine, sa svojim bratom Gunterom.
Tokom silaska Gunter je izgubio život, a Reinhold se poluživ doteturao sa planine i spasli su ga lokali
čobani. Nakon te tragedije Mesner nastavlja sa usponima i dostignućima koji pomeraju granice
mogućeg. Mesner je prvi koji je izveo prvi pravi solo uspon na vrh preko 8000 metara – bio je to opet
Nanga Parbat, ovog puta 1978. godine – što je podrazumevalo da je ceo uspon izveo bez pomoći
nosača. Mesner se najviše penje u paru sa Peterom Habelerom sa kojim je izveo i prvi uspon na Everest
bez dodatnog kiseonika takodje 1978. godine. Možda najteži Mesnerov podvig je solo uspon na Everest
bez dodatnog kiseonika 1980. Ali to nije bio kraj, 1986. godine usponom na Lotse (8516 m) jos jednom
se upisuje u istoriju planinarstva kao prvi čovek kome je pošlo za rukom da se popne na svih 14 vrhova
preko 8000 metara. U toj trci je vrlo tesno pobedio izuzetnog poljskog planinara Jiržija Kukučku, koji
je bio drugi. Kukučka je uspeo da se popne na svih 14 najviših vrhova Himalaja za nepunih 8 godina!
Samo je na Everestu koristio dodatni kiseonik, a na četiri vrha se popeo zimi.

Pored ovih fenomenalnih uspeha, sa Himalaja na žalost stižu i priče koje nisu u potpunosti u skladu sa
planinarskim duhom. Dolazi do velike komercijalizacije uspona na himalajske vrhove, najviše na
Everest, tako da se za određenu sumu novca može priključiti ekspediciji na najviši vrh sveta i neko ko
nema skoro nikakvo prethodno iskustvo sa tehnikama planinarenja u ovim uslovima i na ovim visinama.
U godinama posle rata kada se Nepal otvorio i dozvolio ekspedicije, dozvoljavali su samo jednu
ekspediciju godišnje. Vremenom to ograničenje je nestalo i prve ekspedicije, koje su bili jedini ljudi na
planinini, bi danas bili iznenađeni kad bi videli gotovo čitava naselja u baznim kampovima. Everest i
mnogi drugi vrhovi su pretrpani, što povećava rizik uspona. Drugi problem je što se sve više, čak i u
pravim ekspedicijama sa iskusnim planinarima, sve više ističe individualizam. Timski rad i uspeh, koji
su bili ponos nekih prethonih ekspedicija, su sve više potisnuti ličnim egoizmom, a u planinarskoj
literaturi više se vidi trend izravnjavanja računa, nego duh avanture i timskog rada koji je prisutan u
ranijim delima.