http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.

html:634759-NOVA-
AUTENTICNA-OTKRICA-O-TITU-Ucestvovao-u-Spanskom-gradjanskom-ratu--likvidirao-
Blagoja-Parovica

VA AUTENTIČNA OTKRIĆA O TITU: Učestvovao u Španskom

građanskom ratu, likvidirao Blagoja Parovića!
Ivan MILADINOVIĆ | 13. novembar 2016. 18:00 | Komentara: 52
Josip Broz učešće u Španskom ratu do kraja života krio od očiju javnosti. Krajačić: IV odsek se bavio diverzijama ali i likvidacijama
trockista

SRODNE VESTI


SUSRET SA ISTORIJOM: Prvi Srbin koji je Titu rekao - NE

Sremski front kao stratište srpske mladeži

 SUSRET SA ISTORIJOM: Sedmorica Švaba osvojila Beograd bez ispaljenog metka

 ZATVORENA TITOVA PEĆINA U DRVARU: Odron uništio baraku

 Srbija mala zemlja velikih ljudi

SRODNE TEME

 Tito
NEDAVNA inicijativa nekolicine advokata i istoričara za ocenu ustavnosti pravilnika o korišćenju dokumentacije Bezbednosno-informativne agencije, kojim
Arhiv zatamnjuje ključne podatke u dokumentima i ograničava njihovo korišćenje istoričarima u naučnoistraživačke svrhe, prilika je da se još jednom otvori
pitanje o našoj savremenoj istoriografiji.

Spomenuti pravilnik, koji je, inače, samo objavljen na oglasnoj tabli Arhiva Srbije, ali ne i u "Službenom listu", destimuliše istraživače koji pokušavaju da
popune mnogobrojne "crne rupe" iz naše, pre svega političke prošlosti. Da li je taj pravilnik u funkciji onih centara moći koji uporno pokušavaju da dokažu da
nam je previše istorije, da bi trebalo sve zaboraviti i okrenuti se budućnosti?

Međutim, oni zaboravljaju da ukoliko istoriografija ne izgradi što istinitiju sliku o proteklim vremenima i događajima, ostaće manji prostor za lutanja generacija
koje su pristigle i koje će tek pristizati. Do tada će se u istorijskom sećanju i predanjima naroda raznorazne dileme samo mistifikovati i dobijati pogrešna
značenja.

U ZAOSTAVŠTINI nedavno preminulog bivšeg glavnog i odgovornog urednika "Novosti" Pere Simića ostala je ogromna istorijska građa iz moskovskih,
beogradskih, zagrebačkih i slovenačkih arhiva iz novije političke istorije. Na tim dokumentima nema nikakvih zatamnjenja, te njihovo tumačenje i objavljivanje
nije, na sreću, nikakvim aktom ograničeno.

Pero Simić, kao jedan od najboljih poznavalaca života i dela Josipa Broza, izdvojio je njegovo učešće u Španskom građanskom ratu kao najveću misteriju u
karijeri vođe druge Jugoslavije.

- Tu veliku enigmu Tito je do kraja života krio, i od očiju javnosti, i od svojih najbližih saradnika, i od najintimnijih prijatelja. A dobro se pobrinuo da se ta tajna
ne otkrije ni tridesetak godina posle njegove smrti - zapisao je Simić.

Poklopac ove Titove Pandorine kutije prvi put je odškrinut početkom pedesetih godina prošlog veka. Diplomata Ranko Marković, otpravnik poslova u
ambasadama u Varašavi i Tirani, prepričao je službenu belešku njegovog prijatelja i ambasadora Mite Miljkovića, o predaji akreditiva 1953. godine u Sofiji.
Miljkovića je primio šef bugarske države Georgi Damjanov.

U opuštenom, spontanom razgovoru, kada je usput spomenut Josip Broz, Damjanov je upitao Miljkovića:

- A kako je moj stari drug Valter? Mi se dugo poznajemo, u Moskvi smo dobro sarađivali. On ima velike zasluge za međunarodni komunistički pokret. Njega su
slali na zadatke u Španiju i tamo je jedno vreme bio u velikim teškoćama, ali se dobro izvukao. I druge zadatke drug Valter je dobro izvršavao.

Ambasador Miljković će detalje ovog razgovora, pred kraj života, ispričati i književniku Dragoslavu Mihailoviću.

Iz knjige Freda Kopemana Reason in revolt, objavljene u Londonu 1948. na kojoj je i Tito
GEORGI Damjanov je, inače, bio visokopozicionirani sovjetski agent koji je radio u aparatu Kominterne. Bio je šef jednog od najvažnijih njenih delova,
odeljenja za kadrove za sve zemlje Evrope, i sve vreme je delovao pod konspirativnim imenom Aleksandar Belov. U Bugarskoj je najpre bio ministar odbrane,
a potom i šef države.

Tito je demantovao tvrdnje svog naredbodavca iz Kominterne. I ne samo njega. Bilo je mnogobrojnih svedoka koji su tvrdili da su se sa njim sreli u Španiji.
Kao po pravilu, Tito je odgovarao da ih nikad nije vidio.

Nije se osvrtao ni na tvrdnje i svedočanstva značajnog francuskog pisca i De Golovog ministra kulture Andrea Malroa, koji je američkom novinaru Sirijusu
Sulcbergeru, koji je uživao veliko poštovanje maršala Broza, da je Tita video u Španiji. Ovo Marlovo svedočenje nalazi se u Arhivu Slovenije, u fondu
Vladimira Dedijera. Nije reagovao ni na knjigu Šveđanke Gusti Stridsberg "Mojih pet života", koja je objavljena davne 1968. godine u Hamburgu. Šveđanka je
posvetila dve strane njenom saborcu Josipu Brozu Titu i napisala da su se tokom rata sretali u Barseloni.

Josip Kopinič, jedna od najvećih enigmi jugoslovenskog komunističkog pokreta, čovek koji je najviše pomogao Titu da dođe na čelo Partije, u Puli, 1983.
godine, otvoriće dušu pokojnom kolegi Zoranu Bogavcu i piscu ovih redova. (Novinska sudbina teksta nastalog posle ovog susreta s Kopiničem zaslužuje
nekoliko rečenica. Posle prvog nastavka objavljenog u "Reporteru" biva zabranjen. Posle izvesnog vremena slično se desilo i u listu "Intervju". Integralan
razgovor sa Kopiničem, koji je još bio živ, objavljen je tek posle šest godina, 1989. godine u "Dugi".)

Tito, Vladimir Bakarić i Stevo Krajačić

JOSIP Kopinič, koji je bio visoki sovjetski obaveštajac u Španiji, govorio je na koje zadatke su Staljinove specijalne službe slale Tita u Španiju. Po njegovom
svedočenju, Milan Gorkić je bio predstavnik Kominterne za Španiju "u svim vidovima pomoći i odnosa", a da se "posle Gorkića Tito prihvatio dobrog dela tih
poslova". To je značilo da je pod Titovom kontrolom bio rad predstavnika IV odseka NKVD-a, a jedan od tih poslova bila je i likvidacija neprijatelja u
inostranstvu. Kao kontrolor IV odseka, Tito je odlazio u Španiju na inspekcijska putovanja, na dan-dva, svedočio je Kopinič.

U bogatoj zaostavštini Pere Simića nalazi se još jedno svedočanstvo o Titovom

boravku u Španiji i njegovim konkretnim zadacima. Moris Torez (Maurice Thorez) je u vreme Španskog građanskog rata bio generalni sekretar CK KP
Francuske, preko njega su iz Moskve prenošene sve poverljive sovjetske odluke i direktive za Španiju. U njegovim rukama je ostao i dokument iz koga se
"videlo da je Tito bio zadužen za likvidacije u Španiji", preciznije, da je bio "šef štaba za likvidacije u Španiji".

Posle Torezove smrti, sadržaj tog dokumenta Vladimiru Dedijeru je 1979. u Parizu prezentovao biograf lidera francuskih komunista Albert Soboule. Postojanje
ovog dokumenta Dedijeru je deset godina kasnije, septembra 1989, potvrdio i Josip Kopinič.
Ovaj dokument potvrdio je i jedan od španskih likvidatora, Ivan Stevo Krajačić:

- Četvrti odsek je radio dve vrste poslova: diverzije pod komandom ruskog generala Pavlova i likvidacije neprijatelja - trockista - piše u rukopisu knjige Pere
Simića koja bi uskoro trebalo da ubude objavljena.

POZADINU ove velike Titove tajne do kraja je dešifrovao jedan njegov bliski saradnik, koji je jedno vreme bio i šef kabineta, zagrebački komunista jevrejskog
porekla Leo Mates. Tito se sa Matesom družio baš u vreme Španskog građanskog rata, a po okončanju tog rata svraćao je i u Matesovu kuću u Zagrebu.

Blagoje Parović u Španiji

U Arhivu Slovenije, u fondu Vladimira Dedijera, nalaze se mnoga dokumenta i dokazi koje je ostavio ovaj veliki istoričar i istraživač. Tu je zabeležen i jedan
događaj koji se odigrao u prvim danima Drugog svetskog rata u porodičnoj kući Lea Matesa, na Šalati u Zagrebu, a koji daje sasvim drugi ugao gledanja na
Titov boravak u Španiji.

Pored Matesa je sedela Anka Butorac, bivša supruga Blagoja Parovića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih komunista, koji je nekoliko meseci pred
odlazak u Španiju pao u nemilost i Kominterne i svoje supruge zbog ljubavne veze sa jednom mladom saradnicom sovjetskog poslanstva u Budimpešti.

Razgovor sa Leom Matesom od 24. septembra 1983. godine, Titov biograf Dedijer je verno, od reči do reči, zabeležio:

- Tito u Matesovoj kući u Zagrebu, iznad Šalate, Anki Butorac odjednom:

- Ja sam tvoga "druga" poslao u Španiji u smrt!

Dedijerova neverica je bila toliko velika da je pored ove Titove rečenice, u levom gornjem uglu, roze flomasterom ispisao četiri krupna uzvika "!!!!".

SOVJETSKI OBAVEŠTAJAC U TITOVOM KREVETU

POSLE smrti Titove velike ratne ljubavi Davorjanke Paunović, pored Tita se našla mlada partizanka iz Like Jovanka Budisavljević. Josip Kopinič je tvrdio da je
Ivan Krajačić Jovanku sredinom 1945. poslao na devetomesečno školovanje u moskovsku obaveštajnu akademiju "Đeržinski". Kad se vratila u Jugoslaviju,
naprasno je postala Titova domaćica.

Kopinič je ispričao još jednu špijunsku priču koju je zabeležio Vladimir Dedijer. Po ovom svedočenju, indijski predsednik šezdesetih godina prošlog veka u Nju
Delhiju je u poverenju rekao Kopiniču, tada direktoru pulskog brodogradilišta, da je Jože Smole agent američke CIA i zamolio ga da o tome obavesti Tita:

- Tako sam i učinio - govorio je Kopinič. - Ali Tito uopšte nije reagovao. Naprotiv, posle vrlo kratkog vremena uzeo je Smolea za svog ličnog sekretara.
 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:487568-Saveznici-nas-
bombardovali-na-Titov-zahtev

KRVAVI USKRS 1944.Saveznici nas bombardovali na Titov zahtev!

Boris Subašić | 15. april 2014. 21:28 | Komentara: 150
Ubijeno više od dve hiljade srpskih civila. Beograd brutalno rušili tri dana uzastopno tako da ni žrtve nisu mogle da budu sahranjene.
Partizansko vođstvo podsticalo ovakve akcije

Pašino brdo u Beogradu najviše oštećeno

SRODNE VESTI


SUSRET SA ISTORIJOM: Sedmorica Švaba osvojila Beograd bez ispaljenog metka


Jugoslovenski piloti bili prve kamikaze

 Ubijani, ipak, pobedili (FOTO)

 Sećanje na stradanje porodilja

 Sećanje na stradale porodilje i bebe

KRVAVI Uskrs, kako je nazvano savezničko bombardovanje Beograda 16. i 17. aprila 1944. u kome je poginulo više od 2.000 ljudi, dugo je bio tabu tema, a
ni danas sa njega nije potpuno skinut veo tajne. Dosijei Balkan er-forsa, koji je 1944. pod britanskom komandom 11 puta bombardovao Beograd i druge
srpske gradove, i dalje su zapečaćeni. Britanski obaveštajac Majkl Liz bio je član vojne misije u Jablaničkom okrugu 1944. i gorko je zaključio da se Staljin
sigurno grohotom smejao dok su saveznički bombarderi ubijali Srbe za račun njegovog pulena Tita.
- Intenzitet bombardovanja prevazišao je čak i napade nemačkog Luftvafea iz 1941. Za partizansko vođstvo svrha tih i ostalih bombardovanja nije bila
vojničko već političko dejstvo. Cilj je bio da se stanovništvu pokaže ko su sada gazde - konstatovao je Liz.
Istoričari kažu da svako bombardovanje ima četiri aspekta: vojni, ekonomski, moralni i politički.
- Nećete pogrešiti ako politički razlog stavite na prvo mesto. Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: „Neka vide
četnici na čijoj su strani saveznici“. To sve govori - kaže prof. dr Pavlović.
Saveznici su bombardovali i druge okupirane južnoevropske gradove, ali nikada sa tako malo štete po Nemce i sa strašnim civilnim žrtvama kao u Srbiji. To
potvrđuju i radiogrami Glavnog štaba JVUO upućeni vladi u Londonu.
- Kad je na nebu prestonice prepoznalo savezničke avione, stanovništvo je bilo obuzeto oduševljenjem. Svet je verovao da se avioni vraćaju posle
bombardovanja neprijateljskih ciljeva u Mađarskoj. Tek kad su zatreštale prve eksplozije savezničkih bombi, stanovništvo je potrčalo u skloništa. Savezničko
bombardovanje izazvalo je strašno razaranje. Na ulicama su leševi žrtava svuda - glasio je 20. aprila izveštaj iz Mihailovićevog štaba.
“PRIJATELjSKO“ RAZARANjE SRBIJESAVEZNICI su bombe 1944. najčešće bacali na Niš, 15 puta. Na Kraljevo šest puta, Podgoricu, Zemun i
Alibunar četiri puta, a Novi Sad tri puta. Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina bombardovali su po dva puta. Razarali su i civilne ciljeve Sremske Mitrovice,
Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva,
Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine..
Stradale su Bajlonijeva i Kalenićeva pijaca, prepune sveta, kao i Crkva Aleksandra Nevskog. Uništena je bolnica sa bolesnim srpskim zarobljenicima iz
Nemačke koji su dovedeni na rehabilitaciju. Razoreno je prvo beogradsko porodilište. U prah su pretvoreni Centralni higijenski zavod, Dečja bolnica, Dečji
dispanzer, Bolnica za zarazne bolesti, Dom slepih, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih
izbeglica iz NDH. Sravnjene su Terazije.
- Prema pouzdanim obaveštenjima Vrhovne komande Jugoslovenske vojske, na Beograd je palo 1.457 bombi prvog i drugog dana pravoslavnog Uskrsa.
Porušeno je ukupno 687 zgrada, a 20. aprila je u ruševinama pronađen 1.161 leš. Broj teško povređenih bio je 1.468 - piše u radiogramu upućenom 21.
aprila u London.
Kolone sa kovčezima protezale su se kilometrima beogradskim grobljima, kao nekoliko dana ranije u Nišu koji je, takođe, razoren „prijateljskim bombama“.
- Ja bih razumeo bombardovanje da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju
na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim
da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom - rekao je tada niški okružni načelnik Jovan Barjaktarević.
Nesrećni čovek nije ni slutio koliko je blizu istine.
- Bi-Bi-Si je na Uskrs 1944. objavio vest da su saveznici na zahtev maršala Tita bombardovali Beograd. Na to je smesta reagovao Bogoljub Jeftić, poslanik
jugoslovenske vlade u Forin ofisu, i uručio demarš zbog direktnog stavljanja saveznika na jednu stranu u građanskom ratu. Jeftiću je usmeno obrazloženo da
saveznici bombarduju čitavu Evropu, pa ni Beograd nije izuzetak. Međutim u belešci Forin ofisa o tom događaju piše: „Nama bi bilo draže da Bi-Bi-Si nije
objavio tu vest jer ovako imamo neprijatnu dužnost da objašnjavamo svoju politiku“. U britanskoj vladi je nesumnjivo postojala podrška Titovom pokretu - kaže
prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju Srbije.

Pod bombama su stradale čitave porodice

Na stav zapadnih saveznika o događajima i dobrim i lošim momcima u Jugoslaviji presudno je uticala grupa sovjetskih „krtica“ u britanskoj tajnoj službi SOE.
Početkom Drugog svetskog rata oni su kao diplomci Kembridža, povezani salonskim levičarenjem i homoseksualnošću ušli u SOE i postali veoma uticajni. S
njima je veoma blizak bio i Ficroj Meklin, Čerčilov izaslanik u Titovom štabu. Ova grupa je bila ključna i u lancu odlučivanja u Balkan er-forsu (balkanskim
vazdušnim snagama), koji je bombardovao srpske gradove.
- Meklejn je smatrao da bombardovanje treba da „pomogne da se okonča građanski rat u korist partizana i potvrdi ih kao jedinu snagu otpora u Jugoslaviji“.
Početkom aprila 1944. Čerčil je u London pozvao svog izaslanika kod Tita, brigadira Meklejna i Vladimira Velebita, koji je bio Titov oficir za vezu prvo s
Nemcima a potom s Britancima. Oni stižu u štab generala Vilsona, komandanta Sredozemlja 15. aprila, a već sutradan je prvi put bombardovan Beograd -
kaže Miloslav Smardžić, autor knjige „Krvavi Vaskrs 1944“.
UBIJALI SAMO ZA CIVILEPRILIKOM savezničkih bombardovanja Beograda nije pogođen nijedan nemački cilj od strateškog značaja, zabeležio je Miodrag
Mija Jakšić. - Umesto toga, pogođena su uglavnom civilna naselja. Najgore je tih dana prošlo Pašino brdo. Iz „letećih tvrđava“ padali su „tepisi“ bombi na ovo beogradsko
naselje. Tu je poginulo najviše Beograđana, a i porušeno najviše kuća - zapisao je Jakšić, koji je preživeo sva saveznička bombardovanja Beograda.
Engleske vazduhoplovne snage su uglavnom bombardovale preko dana, a strateška bombardovanja s bezbedne visine i noćna bombardovanja obavljali su
Amerikanci.
- Uspostavljena je koordinacija između Balkan er-forsa, odnosno komande u Bariju i misija koje su se nalazile pri vrhovnom štabu NOVJ i glavnim štabovima
republika koji su slali svoje predloge za bombardovanje o kojima su odlučivali Meklejn i Tito - kaže prof. dr Pavlović.
Za razliku od Edvarda Kardelja, koji je odlučno odbio predlog da se bombarduje Ljubljana, i Tita, koji uprkos zahtevima saveznika nije dopuštao da se ruši
Zagreb, komandant Glavnog štaba NOVJ za Srbiju Koča Popović i britanski obaveštajac Džon Heniker Mejdžor sipali su predloge kao iz rukava.
-Popović je određivao ciljeve, a da uopšte nije bio u Srbiji. U seriji radiograma Vrhovnom štabu on ne samo da traži da se bombarduje neki grad, Leskovac,
Niš, Beograd, čak i određene ulice. Mejdžor to šalje Meklejnu, koji predlog analizira sa Titom i informaciju koja ide u Bari u komandu Balkan er-forsa. Ta linija
odlučivanja ide preko Meklejna i Tita, a Balkan er-fors bombarduje po vojničkim procenama samo kada u preletima uoči neprijateljske ciljeve - kaže prof. dr
Pavlović.
Bombe namenjene Hitleru pogađale srpski narod

“NEDELjA PACOVA“
SPREGA u bombardovanju srpskih gradova 1944. između partizanskog vođstva i Balkan er-forsa naročito je funkcionisala tokom operacije „Retvik“ („Nedelja
pacova“).
- „Nedelja pacova“, koju je izmislila Meklejnova misija, zaista je bila jako nesrećan naziv. Bila je to vežba namenjena hvatanju Nemaca prilikom njihovog
povlačenja iz Grčke preko Srbije. Ovaj cilj nije ispunila tako da je armija od 100.000 ljudi obavila uredno povlačenje. „Nedelja pacova“ je za Tita je bila
ofanziva za oslobađanje Srbije od Mihailovića i lojalista i usput od svih protivnika komunista, stvarnih ili potencijalnih - kaže Liz.
 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:654400-Susret-sa-istorijom-
Ko-je-ubio-Djindjica

Susret sa istorijom: Ko je ubio Đinđića?

Ivan Miladinović | 12. mart 2017. 08:00 | Komentara: 9
Prošlo je punih četrnaest godina od atentata na bivšeg srpskog premijera. Zapadne obaveštajne službe imale ulogu u atentatu, ali i
dešavanjima koja su usledila odmah posle 5. oktobra 2000.

PUCNjI Bivši premijer ubijen je ispred zgrade Vlade Foto Printskrin B 92

SRODNE VESTI


Vesić: Samo Đinđić i Vučić su razumeli pitanje Kosova


Đinđićeva ćerka u Vladi Srbije

 Živković: Stramota Demokratske stranke je što Đinđić do sada nije dobio spomenik

 Đinđićev život bio kao "Strela"

 U najužem izboru šest radova za spomenik Đinđiću

SREDA, 12. mart 2003. godine. Izuzetno topao i sunčan dan za to doba godine. Službeni VMW, u kome se nalazi premijer Zoran Đinđić, ulazi u dvorište
zgrade Vlade Srbije iz Nemanjine ulice. Veliki sat na pročelju Železničke stanice pokazuje da je 12 sati i 45 minuta. Premijer koji sedi na zadnjem sedištu iza
vozača otežano pokušava da izađe uz pomoć štake jer mu je noga u gipsu. Čuju se pucnji... Četrdeset i pet minuta kasnije, u 13 i 30, konstatovana je klinička
smrt predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića. Uobičajno rečeno, ostalo je istorija. Ali kakva? Pokušajmo da se prisetimo redosleda bar nekih događanja...

Đinđić je bio već dve i po godine premijer. Uz mnogo muka pokušavao je da Srbiju, kako je često govorio, izvede na brzu traku za preticanje. Uveren je bio da
samo brze reforme mogu da nas spasu. Devet meseci pre atentata, sa mnogo entuzijazma odlazi za Ameriku. Vraća se duboko razočaran.

- Mislio sam da im je stalo da dođe do promene vlasti u Srbiji, a sada vidim da oni samo ruše Srbiju, svuda i na svim nivoima - reći će najbližim saradnicima
po povratku u Beograd.

Njegovo razočaranje se moglo osetiti i u njegovim javnim nastupima:

"Reagovao sam i upozorio da će Beograd - ako nam se budu otimali Kosovo i Metohija u ime etničkog prava Albanaca i principa samoopredeljenja, sa
ignorisanjem granica i suvereniteta SRJ i Srbije - tražiti novi Dejton. Zato što se već najavljuje da će naša južna pokrajina u evropske integracione procese biti
uključena odvojeno od Srbije, paralelno s njom, faktički kao nezavisna teritorija..."

Pažljivi i dobronamerni analitičari su konstatovali da je Zapadu Đinđić postao neupotrebljiv. Nije bilo lista koji nije na, više ili manje neposredan način, pisao o
Đinđićevom "vraćanju na Miloševićev put" i Đinđićevom igranju na "nacionalističku kartu". Nastupom u jednom nemačkom nedeljniku i u razgovoru za
"Večernje novosti" pokojni premijer je, kako izgleda, potpisao svoju smrtnu presudu.

* REFORMATOR Zoran Đinđić bio je na čelu Vlade dve i po godine / Foto N. Fifić

PRVU pukotinu u zvaničnu i sudsku verziju organizatora i izvršioca atentata pravi Nikola Vrzić, u to vreme novinar nedeljnika NIN. Sve njegove teze i dokazi
biće uobličeni u knjigu "Treći metak" koji je napisao zajedno sa Milanom Veurovićem, šefom obezbeđenja Zorana Đinđića, koji je i sam ranjen u atentatu 12.
marta 2003. godine.

Prezentovanjem materijalnih dokaza, autori knjige rastumačili su mnoge tehničke, praktične greške u istrazi. Počev od misterioznog trećeg metka, kojim je,
verovatno, ubijen Đinđić. Odbacivanjem i zanemarivanjem tvrdnji devet svedoka s lica mesta, koji su čuli tri pucnja, tvorci "zvanične istine" eliminisali su
moguće postojanje drugog strelca, s druge lokacije, čime je istraga usmerena prema unapred određenim krivcima. Međutim, ta verzija zahtevala je da se
podmeću dokazi (čaure iz Gepratove), lažiraju balistička veštačenja i obdukcioni nalazi, negiraju iskazi očevidaca i iznuđuju priznanja.

Potom se oglasio prof. dr Slobodan Savić, jedan od trojice lekara koji su videli Đinđića mrtvog i uradili obdukciju odmah posle ubistva:

- U Institutu za sudsku medicinu u Beogradu svaki obdukcioni zapisnik, čak i kada se radi o najjednostavnijim slučajevima prirodne smrti, obavezno potpisuju
najmanje dva lekara specijalista. Nasuprot tome, u slučaju atentata na premijera Đinđića celokupno veštačenje bilo je prepušteno samo jednom specijalisti
sudske medicine i jednom balističaru. Jedna od ozbiljnih zamerki odnosi se i na neobavljanje prave i kompletne rekonstrukcije.

ONDA se iz Požarevca, iz zatvora Zabela, javio Milorad Ulemek Legija:

- Prvi metak je pogodio Đinđića, samo ne iz onog pravca kako to tvrdi optužnica. Drugi je ranio Milana Veruovića, dok se treći zabio u zid kod vrata zgrade
Vlade. O tome su jednoglasno svedočili svi momci iz obezbeđenja koji su bili tu na licu mesta. I sad su oni ludi, izmišljaju? Pa taj Veruović je bio spreman da
pogine za premijera. Dobio je metak, a oni su ga maltene proglasili ludim. I naravno da je ključ u prvom metku, taj je bio većeg kalibra od onog koji je pogodio
Veruovića...

Ovu tvrdnju Legija je dosolio još jednim podatkom:

- Jedan pripadnik Službe koji je bio stacioniran na aerodromu poslao mi je poruku da je sat vremena nakon atentata na Đinđića N. N. lice ušlo na aerodrom
na sporednu kapiju, u automobilu sa diplomatskim tablicama britanske ambasade, i da se ukrcao u "džet cesnu" bez oznaka, i bez ikakve najave odleteo za
London. Istu takvu potvrdu dobio sam i nedelju dana kasnije od jednog pripadnika javne bezbednosti sa aerodroma.

* POČAST Na desetine hiljada građana ispratilo Đinđića na večni počinak / Foto D. Milovanović

A onda je konačno, u nedeljniku "Ekspres" progovorio Milorad Bracanović, bivši zamenik šefa BIA:

- Služba je imala podatke da se neki ljudi spremaju da ga likvidiraju. Pozvao sam Đinđića u svoj kabinet i prezentirao mu transkripte prisluškivanih razgovora.
Tad sam ga prvi put video uplašenog, u tome se pominje kako treba likvidirati i ženku i mladunce, a to se verovatno odnosilo na ženu i dvoje dece. Kad je
pročitao, bio je vidno uplašen. To i još neki podaci koje je Služba imala i koje mu je pokazala bili su okidač da mu se bezbednost pojača. Odbio je!

NADALjE je Bracanović govorio kako je "Služba imala solidne podatke, naročito one dobijene prisluškivanjem razgovora i prislušnom tehnikom, dakle
direktno". Imali su konkretne podatke da je trojica ministara direktno radila za Engleze. Svedoči da je celu operaciju "Sablja" vodio Entoni Monkton,
obaveštajac pri britanskoj ambasadi. U dobro obaveštenim beogradskim krugovima kruže pojedini transkripti prisluškivanih razgovora između dvojice
obaveštajaca, spomenutog Endrju Monktona i Amerikanca Dejvida Bleka, koji u mnogo čemu razjašnjavaju atentat na premijera Đinđića i ono što se dešavalo
u Srbiji posle 5. oktobra 2000.

Zabeležen je njihov susret, u noći između 11. i 12. marta 2003. godine:

Monkton: Dejvide, kako stoje stvari? Da li sve ide po planu?

Blek: Sve ide po planu, žao mi je što smo morali da pređemo na plan B, ali... nije bilo drugog izbora.

Monkton: Nije bilo drugog izbora... ne razumem Zorana, kako ne vidi... Ali to sada nije bitno!

Blek: Da, tim je stigao i smešten je na lokaciji. Logistika funkcioniše besprekorno, zasad... Pazi, narednih nekoliko dana su ključni. Tu moramo steći inicijativu
i prednost...

Monkton: Ne brini, udarne snage akcije su potpuno spremne i pod kontrolom, samo čekaju naš znak!

Blek: Bitan je i onaj drugi deo. Javnost mora biti smirena, da li kontrolišemo medije?

Monkton: Naš čovek ima sve pod kontrolom. On je vrhunski profesionalac u svom poslu. Uopšte ne brinem da će taj deo funkcionisati.

Blek: A hoće li naši ljudi u Vladi uraditi ono što treba? Uvođenje vanrednog stanja je mnogo bitno. Biće nam mnogo lakše da završimo započeti posao. Ako to
ne urade, biće mnogo teže, ruke će nam biti vezane, naši ljudi u MUP-u neće smeti...

Monkton: Ne brini, sve je završeno. Pronaći ćemo mehanizam kako da to uradimo po važećim propisima.

Ovo što su prislušni uređaji srpske službe registrovali samo je još jedan u nizu detalja koji osporavaju zvaničnu verziju o ubistvu Zorana Đinđića. Uslovno
rečeno, atentat na srpskog premijera, polako ali sigurno se priključuje ubistvima predsednika SAD Džona Kenedija, u Dalasu 1963. godine, i na švedskog
premijera Ulofa Palmea, u centru Stokholma 1986. godine, koji su i dan-danas obavijeni velom tajne.
OBAVEŠTAJAC I PODZEMLjE

ENDRJU Monkton je bio šef engleske obaveštajne službe MI-6 za Balkan. Monkton je u Beograd došao neposredno pre petooktobarskih promena 2000.
godine, sa zadatakom da izruči Miloševića u Hag. Zoran Mijatović, bivši visoki funkcioner Službe bezbednosti, u knjizi "Opelo za državnu tajnu" o njemu piše:
"Monkton, zvanično savetnik britanske ambasade, bio je obaveštajac, a u dobro obaveštenim krugovima njegovo ime vezivalo se i za smrt ledi Di...". Upućeni
tvrde da je ovaj Englez bio povezan sa srpskim podzemljem, pa je tako o aktivnostima "zemunskog" i "surčinskog klana" znao mnogo više nego šefovi javne i
državne bezbednosti Srbije.

Dejvid Blek je bio čovek koji je zajedno sa Džonom Nejborom kontrolisao rad srpskih obaveštajnih službi, s tim što je on bio zadužen za DB, a Nejbor za
vojne obaveštajne strukture. Posle hapšenja Nejbora, u aferi vezanoj za generala Perišića, Blek postaje šef CIA za Balkan.

https://net.hr/danas/znanost/william-engdahl-lazu-vam-da-nafta-nestaje-ona-je-vjecna/

Lažu vam da nafta nestaje, ona je vječna’

Autor: Stjepan Balent 13:37 02.05.2012

Ugledni publicist i sam je nekoć vjerovao da su izvori svjetske nafte ograničeni,

no sada tvrdi da je to čista izmišljotina koju su smislile naftne
kompanije, banke i korporacije.
William Engdahl, autor knjiga ‘Stoljeće rata: Anglo-američka naftna politika i novi svjetski
poredak’ i ‘Sjeme uništenja: geopolitika genetski modificirane hrane i globalno carstvo’, tvrdi da su

priče o nestašici nafte – lažne.

Engdahl, koji je nekoć vjerovao da su izvori svjetske nafte ograničeni i da bi mogli nestati već 2050.

godine, napisao je novu knjigu (‘Mitovi, laži i ratovi za naftu’) u kojoj tvrdi da su priče o nafti kao

fosilnom gorivu i priče o nestašici nafte čista izmišljotina. Tu priču su izmislili uobičajeni Engdahlovi

krivci – banke, korporacije, velike naftne kompanije i moćne obitelji poput Rockefellera.

“To je uostalom na samrtnoj postelji i priznao M. King Hubert, tvorac teorije o oskudnosti nafte na čijim su tezama
počivale sve kasnije pretpostavke. To da nema nafte, to je dogma. Počiva na teoriji da su mrtvi dinosauri,
odnosno da su njihovi ostaci ušli duboko u tlo, negdje čak i 20 kilometara prije 50 milijuna godina i da su se s
njihovim ostacima dogodile neobične transformacije od kojih je nastala nafta”, kazao je Engdahl u intervjuu
za Globus, navodeći da su Rusi za vrijeme Drugog svjetskog rata došli do spoznaja da nafta nije fosilnog
podrijetla.

Rusi dokazali da nafta potječe iz zemljine jezgre

Priče o ograničenoj količini nafte na svijetu potrebne su, tvrdi Engdahl, zbog naftnih giganata koji tako mogu
podizati cijene. “Henry Kissinger je rekao: ako kontrolirate naftu, kontrolirate cijele države, pa i čitav svijet. Zato
je teorija o fosilnom gorivu komplementarni dio takve politike”, ocijenio je Engdahl.
“Rusi su dokazali da nafta potječe iz zemljine jezgre, da se nalazi u samom njezinom središtu. Tijekom milijuna
godina razdvajanja zemljine površine i tektonskih preslagivanja otvorili su se kanali kojima je nafta krenula prema
gore, prema površini, pod velikim tlakom i zbog visoke temperature u unutrašnjosti zemlje. Tim kanalima ona
negdje dolazi brže, negdje sporije. Ali, ima je svugdje. Nafte ima. Ona ne nestaje ni presušuje, nego se samo u
nekim slučajevima prebrzo crpi jer treba pričekati da dođe novi mlaz”, kazao je Engdahl.
“Nafta i prirodni plin obnovljivi su izvori. No, da se to zna, nafta ne bi koštala 120 dolara po barelu”, zaključio je
Engdahl, koji smatra da bi realna cijena trebala biti 70 do 75 dolara po barelu.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:514459-Narod-u-Saveznoj-
skupstini-plakao-nad-kovcegom-peska
POSLEDNJA TITOVA PREVARA
Narod u Saveznoj skupštini plakao nad kovčegom peska!
Marko Lopušina | 13. oktobar 2014. 10:53 | Komentara: 79
Dr Obren Đorđević, koji je četiri decenije proveo kao profesionalac u organima bezbednosti i načelnik SDB Srbije, tvrdi da u kovčegu
koji je bio izložen u Saveznoj skupštini nije bilo Brozovo telo
NI sahrana Josipa Broza Tita 8. maja 1980. godine nije prošla bez podvale Službe državne bezbednosti. Ovaj svetski događaj bio je veliki ispit za
jugoslovenski sistem bezbednosti i tajne službe, jer je trebalo obezbeđivati šest stotina uvaženih gostiju. Dr Obren Đorđević, koji je četiri decenije proveo kao
profesionalac u organima bezbednosti i načelnik SDB Srbije, tvrdi da u kovčegu koji je bio izložen u Saveznoj skupštini nije bilo Titovo telo već - pesak!

- Kada je Josip Broz umro, pojedini članovi Predsedništva SFRJ, pre svega Stevan Doronjski i Stane Dolanc, želeli su da ga balsamuju i stave u mauzolej,
kakav ima Lenjin na Crvenom trgu. Titovo telo, međutim, bilo je puno raznih lekova i medikamenata, pa je počelo prerano da se raspada i da širi oko sebe
neugodan miris. Iz medicinskih i higijenskih razloga, pre svega, Dolanc, Mikulić i Doronjski odlučili su da se sahrana izvrši bez Titovog tela. U kovčegu koji je
bio izložen u Saveznoj skupštini, nalazio se pesak - otkriva dr Đorđević.

On objašnjava i da ima ljudi koji tvrde da je sahrana tako izvedena, jer je tadašnji šef SDB SSUP Mitja Krajger strepeo od moguće diverzije emigracije. Tvrdi
se da je zapravo iza svega stajao ministar policije Stane Dolanc, samo zato jer se spremao da nasledi Tita. O tome niko ništa nije znao, sem Stevana
Doronjskog, Staneta Dolanca i ljudi iz Titovog najužeg obezbeđenja. Bila je to poslednja Titova prevara.

http://skajvok3r.blogspot.com/2012/03/jugoslav-petrusic-dominik.html

Jugoslav Petrušić bio je pripadnik više obaveštajnih službi, čovek sa 4 pasoša koji kaže da nikad ni sam ne bi poverovao u ovu priču
što ćete čuti, da mu se sve nije dogodilo kako se dogodilo, i da ne poseduje dokumenta o tome, koja je podelio mnogim ambasadama,
uključujući svim zemljama bivše Jugoslavije, no niko ga ne poziva na sud da ga ispituje o ovome što priča, a čovek prosto traži i moli da
ga pozovu i izprocesuiraju. Radi se o Raspadu SFRJ i svim oružanim sukobima tokom građanskog rata 1991-1995. Petrušić poseduje
dokaze ko stvarno stoji iza svih krvavih zločina, na svim stranama.

Dosta toga je pričao Petrušić, prepun je informacija i to ne samo o ovim našim Balkanskim problemima, bezumljima i ostalim glupostima
u koje smo se uvalili već i o globalnim dešavanjima, kretanjima i smerovima u koje svet gura tzv. 'Elita' Novog Svetskog Poretka ...

Za raspad Juoslavije kaže da se planirao davno pre početka sukoba. Realizacija tog plana kreće posle rušenja berlinskog zida, sve te
tajne obaveštajne službe koje su 40 godina vodile hladni rat istok-zapad, nisu mogle da nestanu, da ispare, njihov rad se preusmerio
oko nove preraspodele snaga i zone uticaja na svetskoj sceni, po meri svetskih moćnika. Na meti je bio Balkan i rušenje SFRJ.
Četrdesetak šefova tajnih službi preselilo se 1990-te u Beograd, koji je bio centar njihovog rada.

Inače, informacije radi, Petrušić kaže da je u rušenju Čaušeska najviše imala udela srpska tajna služba, i srušila ga je. Znači, ovde
vidimo da pravi kreatori svetskih događaja nisu ljudi poput Miloševića, T

Glavni rušitelji SFRJ za račun novog svetskog poretka bili su ljudu “hijene”. To su ljudi koji dolaze spolja, ljudi poput Holbruka, Vilijama
Vokera, Solane, Veslija Klarka, Madlen Olbrajr, Bernarda Kušnera, Beranara Anri Levija, razni obaveštajci, kontraobaveštajcil i
mnogi drugi, razni holanđani, englezi, ovi, oni, uključujući i Ujedinjene Nacije. Na svim svetskim žarištima pojavljuju se ista ta lica. To su
para formacije koje se kriju iza raznih međunarodnih organizacija i institucija. Hijene su krive za sva zla prema svim narodima bivše
SFRJ. Da bi mogli da kontrolišu situaciju oko raspada SFRJ taj hijenski para sistem stvorio je unutar Republika bivše SFRJ
svoj para sistem, od raznih ljudi iz policije, vojske, Kontra obaveštajne službej JNA (KOS).

Glavni ljudi koji su radili po njihovim instrukcijama bili su:

 Aleksandar Vasiljević, šef kontraobaveštajne službe (KOS) JNA,

 Alija Delimustafić, ministar unutrašnjih poslova BIH,
 Jozo Leotar, zamenik ministra unutrašnjih poslova BIH,
 Anton Tus, sa hrvatske strane.

Znači, ovo je bilo pre početka sukoba, krajem devedesete, i početkom 91-ve. Hijene su im rekle da je najbolje da dovedu nacionaliste na
vlast, Tuđmana, Miloševića, i Aliju Izetbegovića, i rekli su im da njihovu decu odmah uvuku u kriminal i ubistva, što se i desilo, kaže
Petrušić. Zatim su im hijene rekle da formiraju paravojne jedinice. U Hrvatskoj je to bio Paraga, u Bosni Luka Prazina, u Srbiji Arkan, i
mnoge druge paravojne jedinice, da sad ne nabrajam.

Jugoslav Petrušić u emisiji 'Nekad bilo

Taj para sistem koje su stvorile, kontrolisale i kojim su komandovale hijene, trebao im je samo da stvori maglu gde niko neće znati šta se
stvarno dešava i ko stoji iza svega. Unutrašnji para sistemi su svakom predesniku neke Republike, političaru, prenosili potrebne
informacije, zato se sve i dešavalo onako kako se dešavalo. Svako od tih predsednika mislio je da najbolje radi za svoju zemlju, no bili
su obične naivčine, a Srbi su najgore prošli, to znamo! Naravno, hijene su dolazile i kod predsednika Republika i svakom pričale
potrebnu priču u koju su ovi poverovali, Karadžić, Milošević…

Najinteresantnije detalj je oko Srebrenice, Karadžić je želeo da se preda Hagu još 1997-me, medjutim ljudi hijene i razni slični tipovi su
mu rekli da sačeka, da se ne preda. Poenta svega je da je Karadžić bio uhapšen tek kad su mu bila oduzeta sva dokumenta koja
razotkrivaju prave tvorce tog navodnog srebreničkog genocida. Karadžić je imao dukumenta da zatvori Hag, da spere lažnu sliku o
Srbima kao monstruoznim zločincima, da ukaže na prave kreatore Srebrenice, na ove hijene i druge zlikovce koji stoje iza njih.

Ista priča se odnosi i za Ratka Mladića i Gorana Hadžića, uhapsiće ih tek kad im oduzmu sva dokumenta koja ukazuje na prave kreatore
Srebrenice i drugih ratnih dešavanja.

Petrušić poseduje dokumenta koja ukazuju da je u Srebrenici bilo oko 700-800 žrtvi, ko je iscenirao srebrenicu lažnog genocidnog
karaktera. Spreman je da ide na svaki sud, po bilo kojem pitanju, a po mnogo čemu terete i njega. Četri puta je bio u Hagu da im preda
dokumenta, no oni su ga ignorisali. U Hagu je pominjan u desetak procesa sa najtežim zločinima, međutim niko ga iz Haga ne poziva,
niko ga ne tuži?! Ne pozivaju ga upravo da bi pokrili ove hijene koje se terete po tim dokumentima.

Svi ti para sistemi kriju se iza raznih tajnih društava: masona, rotari klubova, londonskog kluba, malteških vitezova i pitaj boga čega već.
Petrušić kaže da skoro više i nema mesta u policiji, pravosuđu, politici, a da ljudi na bitnim pozicijama nisu članovi gore pomenutuh
organizacija, svuda, kod nas, a najviše u Evropi, tamo je poplava.

Ne može ništa na svetu da se radi, bilo šta, razna politička ubistva, organizovan kriminal, droga, bez odobrenja i kontrole ovih moćnih
para sistema, sistema policije, vojske. Zato se politička ubistva nikad ne otkrivaju.

Jugoslav Petrušić u emisiji 'Razgovor s povodom'

Petrušić kaže da je već mrtav čovek, da je tragedija njegovog života njegova spoznaja da su njegovi šefovi iz francuske tajne
obaveštajne službe, vojne i civilne, najveći zlikovci, uključujući i Žaka Širaka. Oni su radili za svoj privatni interes, a ne za interese
Francuske. U tom kontekstu pominje slučaj “palih pilota” (rat u BIH). Petrušić je više puta slao izveštaje svojim šefovima sa dokazima da
su piloti živi, međutim svi od reda su krili tu informaciju, lagali su govoreći da su piloti mrtvi, da bi se okoristili, uključujuii i Širaka.

Petrušić je ukrao tajne planove bombardovanja Jugoslavije i predao ih našim organima.

Dosta toga je pričao Petrušić, prepun je informacija i to ne samo o ovim našim Balkanskim problemima, bezumljima i ostalim glupostima
u koje smo se uvalili već i o globalnim dešavanjima, kretanjima i smerovima u koje svet gura tzv. 'Elita' Novog Svetskog Poretka ... Zbog
toga ne bi bilo loše kada bi pogledali i njegove ostale emisije na ovom kanalu:

Jugoslav Petrušić on YouTube

https://www.ivantic.info/Magacin/postoje%20dokazi%20da%20je%20masakr%20u
%20srebrenici.htm

Vestinet.rs » FAKTI, NAJČITANIJE, NAŠ IZBOR » Senzacija: Belorusi imaju dokaze da su zločin u Srebrenici izveli CIA i MI6 a Mladić za to
nije znao

Senzacija: Belorusi imaju dokaze da su zločin u Srebrenici izveli CIA i MI6 a Mladić
za to nije znao
9. jul 2012. 21:55 | 65 komentara
 28. juna 2012.god. u Minsku, Ministarstvo unutrašnjih poslova, odeljenje za strance Belorusije odobrilo je politički azil T. D., majoru
francuske vojno-obaveštajne službe DRM.
Odmah je u javnost saopšteno da je sa sobom doneo dokaze o dogadjajima u Srebrenici i o tome da je masakr nevinih ljudi organizovan od
strane CIA, MI6 i francuske DRM, a preko paravojnih formacija koje su bile direktno pod njihovom kontrolom, a Vojska Republike Srpske i
Ratko Mladić nad njima nije imao nikakvu kontrolu, niti bilo ko iz Glavnog Štaba VRS.

U jedinici su bili profesionalni plaćenici, koji su regrutovani od strane ovih službi. Predočio je i kompletne spiskove ljudi iz te jedinice,
zvane „Škorpioni“, kao i pisane naredbe, koje su davane komandantu ove jedinice. Major T. D. je spreman da svedoči na sudjenju Ratku
Mladiću i ostalima optuženim za zločin u Srebrenici i dokaže da su pripadnici te jedinice, koja je bila pod njihovom kontrolom, CIA i MI6
ubili više od 4500 ljudi, a po njihovom naredjenju i instrukcijama.
Postojao je plan, ako VRS pokuša da spreči ovaj masakr, da se izvrši atentat na samog generala Mladića, čak se i navodi ime osobe, koja
je bila u neposrednom Mladićevom okruženju i koja je to trebala uraditi.

Kaže da ostali poginuli, do cifre od 6000 ljudi jesu oni koji su probali pod borbom da se probiju do Muslimanske teritorije i oni jesu stradali
u sukobima sa jedinicama VRS. Naser Orić i svi komandanti Armije BIH u tom delu istočne Bosne su bili pod stalnom kontrolom ovih
obaveštajnih službi.

Poseduje dokumenta, oko 70 Orićevih izveštaja dostavljenih operativcima DRM i uzvratnih naredjenja i uputstava. Holandski bataljon koji
je bio stacioniran u Srebrenici, unapred je upozoren da ništa ne preduzima, što su oni i uradili.

Po tvrdnji majora T. D. koji je u ono vreme bio poručnik i deo grupe u DRM (francuska vojno-obaveštajna služba) zadužene za Bosnu,
ovakav njegov postupak nema za cilj da zaštiti generala Mladića niti bilo koga iz VRS, već da majkama, sestrama i porodicama u
Srebrenici kaže istinu o tome, ko je i zašto pobio njihove najmilije i da nije mogao dalje da živi sa tim teretom na sebi.

https://www.blic.rs/vesti/tema-dana/bivsi-savetnik-unprofora-izetbegovic-sprecio-evakuaciju-
civila-iz-srebrenice/kpnvmz6

 BLIC

 VESTI

 TEMA DANA
 Bivši savetnik Unprofora: Izetbegović sprečio
evakuaciju civila iz Srebrenice
 Tanjug

 11.07.2012. 15:12

Bivši savetnik Unprofora: Izetbegović sprečio

evakuaciju civila iz Srebrenice
 Tanjug

 11.07.2012. 15:12

 Komentara: 83




Muslimanska vlada je 1993. godine sprečila evakuaciju civila iz Srebrenice, koju je Unprofor predložio, izjavio je danas

bivši službenik za civilna pitanja i politički savetnik Unprofora Dejvid Harland na suđenju Ratku Mladiću pred Haškim
tribunalom. Harland je rekao da u arhivama Unprofora postoji dokument koji pokazuje da je Unprofor u proleće 1993.

godine predložio evakuaciju civila iz Srebrenice, koja je čak bila počela, ali da ju je vlada BiH zaustavila.

Alija Izetbegović: Sprečio evakuaciju Srebrenice?

I tadašnji predsednik BiH Alija Izetbegović potvrdio mi je da je ta inicijativa sprečena, kazao je svedok tužilaštva tokom

unakrsnog ispitivanja Mladićevog savetnika odbrane Branka Lukića.

Harland je priznao da je u demilitarizovanim zonama Srebrenici i Žepi bilo oružja i vojske, kao i da je Unprofor bio

obavešten o napadima muslimanskih snaga u tom području, ali dokazi o ubijanju Srba bili su, kako je rekao, veoma

ograničeni.

Govoreći o situaciji u Sarajevu, gde je bio raspoređen od juna 1993. godine do kraja sukoba, Harland je ocenio da su

Srbi "mogli da primene mnogo veći pritisak od onog koji su činili".

Ratko Mladić u sudnici Haškog tribunala

Da su to uradili, mogli su da dovedu do pada odbrane grada, izjavio je Harland, ocenivši da bi "zauzimanje grada, uz

poštovanje zakona i običaja ratovanja, bilo manje drastična mera od sankcija" usmerenih protiv civilnog stanovništva.

Opisujući situaciju u Sarajevu, Harland je naveo da je vladala atmosfera straha i beznađa, da je moral bio na niskom

nivou i da je bilo dezertiranja.

On je potvrdio da su muslimani svesno izazivali nestašice gasa i struje u Sarajevu, kao i da su iz snajpera gađali ljude

koji su popravljali vodove i prikazivali da to čine Srbi kako bi dobili međunarodnu pomoć.

Srebrenica u julu 1995. godine: Vojnici Unprofora pored civila

- Neki s bosanske strane su smatrali da će neki potezi biti od pomoći da izazovu zapadnu vojnu intervenciju. Izetbegović

mi je lično rekao da stanovništvu ne treba omogućiti da izađe iz Sarajeva - kazao je Harland.

"Da li ste bili obavešteni da su srpski civili ubijani u Sarajevu?", upitao ga Lukić.

"Da", odgovorio je Harland i dodao da je Unprofor pokušavao da ustanovi etničku pripadnost žrtava, kao i uzrok smrti.

Na pitanje koliko je Srba ubijeno tokom rata, on je odgovorio da je tokom opsade život izgubilo oko 10.000 ljudi, od kojih

su oko 1.000 bili Srbi i nije se složio s Lukićevim navodima da je ubijeno više od 5.000 Srba.

Vlada u Sarajevu je 1993. godine, prema njegovim rečima, "jašući na talasu međunarodne podrške, zauzela tvrđu linju u

među pregovorima".

- Oni su smatrali da povećana verovatnoća da će NATO koristiti vazdušne udare protiv Srba pojačava njihovu poziciju i

nadali su se boljem ishodu u pregovorima - ocenio je Harland.

Harland: "U Sarajevu je tokom opsade vladala atmosfera straha i beznađa"

Na Lukićevo pitanje da li to znači da je svaka pretnja vazdušnim udarima protiv Srba pojačavala poziciju bošnjačke

vlade, svedok je odgovorio: "Da, apsolutno."

Poziciju Srba je vremenom, prema njegovom mišljenju, oslabio čitav niz faktora, među kojima sankcije koje je Beograd

uveo bosanskim Srbima pod pritiskom Zapada, uspesi muslimanskih snaga koje su jačale zahvaljujući zapadnim i

islamskim zemljama, kao i akcije NATO protiv Srba.

 Prema Harlandovim rečima, u Mostaru, zapadnoj Hercegovini, pa i Kiseljaku, u centralnoj Bosni, bilo je hrvatskih jedinica

i bilo je očigledno da Zagreb naoružava i finansijski podržava Hrvate u BiH, dok je zenička oblast bila poznata po

velikom broju mudžahedina.

Ipak, nijednoj strani osim Srbima nije bilo prećeno vazdušnim napadima, kazao je on.

Harland, koji je često prisustvovao sastancima lidera svih strana i sreo se s Mladićem dvadesetak puta, izjavio je da je

bilo perioda napetosti između civilnog i vojnog rukovodstva bosanskih Srba.

- Mislim da je bilo razdoblja kada bi dolazilo do napetosti između civilnih struktura pod (Radovanom) Karadžićem i vojnih

struktura pod Mladićem - rekao je on.

Harland rekao je da su se visoki oficiri VRS prema Mladiću odnosili "s velikim poštovanjem".

- Nikada nismo posumnjali da je on oficir koji ima svu komandu - čak i kada je reč o manjim događajima na terenu, rekao

je svedok.

Suđenje Mladiću biće nastavljeno sutra unakrsnim ispitivanjem Harlanda.

Mladić, bivši komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, optužen je pred Haškim tribunalom za genocid,

zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.

Uhapšen je 26. maja 2011. godine i izručen Tribunalu, gde se izjasnio da nije kriv ni po jednoj tački optužnice. Suđenje

mu je počelo 16. maja ove godine

https://www.blic.rs/vesti/politika/zurof-u-srebrenici-nije-bilo-genocida/fq9yex6
 BLIC

 VESTI

 POLITIKA

Zurof: U Srebrenici nije bilo genocida

 Tanjug

 14.07.2015. 22:40

 Komentara: 12



Direktor Centra "Simon Vizental" Efraim Zurof izjavio je da ono što se dogodilo Srebrenici 1995. godine nije bio genocid i

upozorio na zloupotrebu koja postoji kada je u pitanju korišćenje tog termina.

On je istakao da se taj termin zloupotrebljava i kada je u pitanju reč Holokaust.

"Mi stalno ubeđujemo svet koliko je bitan Holokaust. Holokaust je genocid, niko ne želi da se tako nesto ponovi. Velika je

poznatost tog dogadaja, zbog toga svi ljudi žele da kažu da je nihova tragedija iste veličine, da zaslužuje isti tretman,

istu kompenzaciju, isti stav u svetskoj javnosti", rekao je Zurof u intervjuu za RTS.

Govoreći o zločinu u Srebrenici, on je rekao da postoji pogrešno vidjenje u vezi sa tim događajem i da to nije bio genocid

pošto su, kako je kazao, srpske snage oslobodile žene i decu i nisu ih ubile.

"To je nešto drugo i tragično je to što su mnogi ljudi pobijeni i to treba da se pamti", rekao je Zurof, dodajući da u javnosti

postoji debata u vezi sa tim šta je genocid.

Provobitna definicija genocida nije ono što se dogodilo u Srebrenici, rekao je Zurof i dodao da se pokušaji da se ta

definicija izmeni tiču politike.

On je kazao i da oni koji su krivi treba da budu izvedeni pred lice pravde.Govoreći o napadu na premijera Aleksandra

Vučića u Potočarima prilikom obeležavanja 20. godišnjice od tog zločina, on je kazao da "ljudi koji su jurcali naokolo i

napali Vučića žele da tvrde da je bilo genocida mimo tih žrtava".

"Žrtve nisu zaboravljene, ali su one postale igračke u rukama političara. Meni je velika ironija na toj ceremoniji bilo

prisustavo Bila Klintona, koji je odbio da okarakteriše ubistva u Ruandi kao genocid, odnosno on nije želeo da obaveze

SAD da preduzmu akciju", rekao je Zurof.

On je kazao i da u Istočnoj Evropi pokušava da se promeni definicija genocida.

Zurof je kazao da da u širem regionu postoji nedostatak političke volje i hrabrosti da se sprovede pravda i da se

kolaboracionisti dovedu pred lice pravde.

Govoreci o programu i traganjima za preživelim nacistima i njihovim saradnicima, direktor Centra "Simon Vizental" je

kazao da se to privodi kraju i da se radi sve što je u mogućnosti da se pravda podigne na najviši mogući novo.

"Najbitnije slučajeve otkrili smo kroz ovaj program, ali da budemo iskreni količina vrednih informacija je mala u odnosu

na ukupnu količinu informacija koje smo otkrili", rekao je Zurof.

Otkriveno je osam ratnih zločinaca, u slucajevima gde smo mogli doći do optužnice to je uradjeno, postoji 800 imena...,

rekao je on.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:513185-Vrzic-Djindjic-je-
ubijen-iz-Bircaninove

Vrzić: Đinđić je ubijen iz Birčaninove

P. Vasiljević | 05. oktobar 2014. 21:30 | Komentara: 40
Nikola Vrzić, koautor knjige „Treći metak“, koja osporava zvaničnu verziju ubistva premijera: Sporne su skoro sve tačke oficijelne
verzije događaja. Tri pucnja čuli su svi pripadnici premijerovog obezbeđenja

KNjIGA „Treći metak“ novinara Nikole Vrzića i Milana Veruovića, bivšeg ličnog pratioca Zorana Đinđića, pred čitaocima je 11 godina posle ubistva premijera.
Ona osporava zvaničnu verziju događaja koji je promenio Srbiju.

Suštinska teza autora je da je bilo tri pucnja, a ne dva, i da je Đinđić ubijen hicem iz Birčaninove ulice, a ne iz Admirala Geprata, kako tvrdi pravosnažna
presuda.
Vrzić u razgovoru za „Novosti“ ističe da je jedini motiv za objavljivanje knjige „Treći metak“ - istina o 12. martu, onome što je dovelo do atentata na Đinđića, i o
posledicama koje je ubistvo ostavilo na Srbiju:
- Do istine se može doći samo ako se osvetle svi sporni momenti na kojima se temelji zvanična istina o atentatu, a takvi su, nažalost, maltene svi na kojima
se ta zvanična istina temelji.
* Zašto sa knjigom izlazite tek sada, 11 godina posle atentata, kada su presude protiv atentatora pravosnažne?
- Knjiga je sada napisana. Presude su, ako se ne varam, postale pravosnažne i pre nego što smo počeli da radimo na njoj. Ali nisu presude ono što nas
zanima već - istina o 12. martu. Da je drugačije, verovatno bi naša knjiga izašla ranije, a ne tek pošto smo prikupili i proučili svu ogromnu građu na kojoj je
zasnovana, od sudskih spisa i transkripata suđenja do policijskih izveštaja i javnih svedočenja.
* Ko je imao motiv da iz Birčaninove ulice ispali „treći metak“ (odnosno prvi od tri metka) koji ne postoji u zvaničnoj verziji, a koji je, po vama,
pogodio Đinđića?
- Motiv za ubistvo Đinđića imali su - zar ne? - i oni koji su bili nezadovoljni njegovom politikom, a koji su odmah posle njegovog ubistva, kada je ta politika
promenjena, stekli puno razloga za zadovoljstvo. A da je metak koji je pogodio Zorana Đinđića ispaljen odnekud iz Birčaninove, dakle, sa sasvim suprotne
strane u odnosu na zvaničnu istinu, o tome govore i neposredni očevici i materijalni dokazi. Nasuprot tome, zvaničnu istinu u ovom, ključnom delu, ne
podupire niti jedan neposredni očevidac, niti jedan jedini materijalni dokaz.
ULOGA STRANIH SLUŽBI* Otkrivate li u kojoj meri su inostrane bezbednosne službe upletene u događaje vezane za atentat na Đinđića?
- Tragova prisustva - pre svega američke i britanske službe - ima praktično svuda oko ubistva srpskog premijera. I uoči ubistva za koje znaju da se sprema, i nakon
ubistva, a u vezi sa formulisanjem onakve zvanične istine.
* Jeste li došli do zaključka - zbog čega se, kako tvrdite, skriva istina o trećem metku?
- Tri pucnja čuli su svi pripadnici premijerovog obezbeđenja, i o tome su istražnim organima govorili od prvog dana. Među njima, petorica su čak i videla kako
treći metak, dok Zoran Đinđić i Milan Veruović leže pogođeni, pogađa zgradu vlade. Postoje i materijalni dokazi postojanja trećeg metka, a jedan od njih je
sadržan i u izveštaju nemačke policije. Treći metak je, međutim, sakriven, zato što znači da je postojao i drugi strelac, drugo snajpersko gnezdo.
* Zašto su Beba Popović i Čedomir Jovanović, kako tvrdite u knjizi, pokušali da utiču na Veruovića da ne izlazi u javnost sa „trećim metkom“?
- To je pitanje za njih. Uobičajeni odgovor: trećeg metka nema u optužnici, priča o trećem metku ruši optužnicu... Ali pravo pitanje je zašto ga nema? I ne
samo trećeg metka, već i čitavog niza drugih, još i spornijih momenata na koje ukazujemo u knjizi. Dok se spomenutoj dvojici, i ostalim zastupnicima zvanične
istine, može postaviti pitanje koji je njihov interes da na njoj, tako manjkavoj, toliko insistiraju? Da li je to činjenica da su i sami učestvovali u njenom kreiranju?
* Koje su ključne tačke zvanične verzije atentata koje osporavate knjigom?
- Sporno je skoro sve. Veštačenja na kojima je dobrim delom zasnovana zvanična verzija potpuno su neodrživa, suprotna i zakonima fizike i materijalnim
dokazima i iskazima svedoka. Brojni materijalni dokazi uopšte nisu analizirani. Čaure su pronađene odmah posle atentata, ali su onda nekim čudom nestale
pa su, zvanično, otkrivene tek uveče. Snajperska puška koju opisuju svedoci iz Gepratove imala je drveni kundak boje mahagonija, a Nemci u Vizbadenu
veštače pušku s kundakom od veštačkog materijala zelene boje, i tu pušku spajaju sa onim čaurama koje su „pronađene“ tek uveče. Sa pronađene puške
nestaju tragovi krvi zatečeni na njoj iako je dat nalog da se oni ispitaju. Policija sakriva automobil koji je korišćen u atentatu, a pripadao je jednoj od naših
službi bezbednosti. Sakriva se i trag koji je vodio ka Hrvatskoj i podmeće nevini čovek da bi se taj trag sakrio...
* U podnaslovu knjige piše - politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Jeste li je otkrili? Hoće li ikad biti otkrivena?
- Da bismo otkrili političku pozadinu, vratili smo se Đinđićevom političkom delovanju; umesto naknadnim tumačima, a zapravo kidnaperima i falsifikatorima
njegove politike. Reč smo dali samom Zoranu Đinđiću. Analiza Đinđićevog političkog delovanja, kroz njegove reči i postupke u periodu od nekoliko meseci
pred smrt, pokazala je da je on postao pretnja po padž americana na ovim prostorima; od odnosa prema Haškom tribunalu kome nije hteo da preda ni arhive
ni generale, zbog čega su nam SAD i EU uskraćivale pomoć, preko dejtonskog poretka BiH i postavljanja pitanja osamostaljenja Republike Srpske, do pitanja
Kosova i Metohije, čijem se tihom sticanju atributa nezavisne države protivio glasno. Zbog svega toga je na Zapadu proglašavan za „novog Slobodana
Miloševića“, o čemu je i sam govorio, pa i u svom poslednjem intervjuu, baš vašem listu, 6. marta 2003. godine. Šta se dogodilo posle njegove smrti? Ovu
Đinđićevu politiku su njegovi naslednici obrnuli naglavačke, tako da je one srpske pretnje po padž americana, Đinđićevim nestankom, nestalo.
* Verujete li da će doći vreme za reviziju sudskog procesa za atentat na Đinđića?
- Daleko je važnije, kao što sam već rekao, da javnost Srbije dođe do istine o ubistvu svog premijera. Istina je lekovita. U suprotnom, ako do tog leka ne
dođemo, i svi mi ostajemo žrtve 12. marta 2003, a njegovo ubistvo - zato što naša zemlja u međuvremenu nije prestala da se suočava sa istim prijateljima i
neprijateljima sa kojima se suočavala i tada - nastavlja i danas da ostavlja svoje posledice.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:654400-Susret-sa-istorijom-
Ko-je-ubio-Djindjica

Susret sa istorijom: Ko je ubio Đinđića?

Ivan Miladinović | 12. mart 2017. 08:00 | Komentara: 9
Prošlo je punih četrnaest godina od atentata na bivšeg srpskog premijera. Zapadne obaveštajne službe imale ulogu u atentatu, ali i
dešavanjima koja su usledila odmah posle 5. oktobra 2000.
 PUCNjI Bivši premijer ubijen je ispred zgrade Vlade Foto Printskrin B 92

SRODNE VESTI


Vesić: Samo Đinđić i Vučić su razumeli pitanje Kosova


Đinđićeva ćerka u Vladi Srbije

 Živković: Stramota Demokratske stranke je što Đinđić do sada nije dobio spomenik

 Đinđićev život bio kao "Strela"

 U najužem izboru šest radova za spomenik Đinđiću

SREDA, 12. mart 2003. godine. Izuzetno topao i sunčan dan za to doba godine. Službeni VMW, u kome se nalazi premijer Zoran Đinđić, ulazi u dvorište
zgrade Vlade Srbije iz Nemanjine ulice. Veliki sat na pročelju Železničke stanice pokazuje da je 12 sati i 45 minuta. Premijer koji sedi na zadnjem sedištu iza
vozača otežano pokušava da izađe uz pomoć štake jer mu je noga u gipsu. Čuju se pucnji... Četrdeset i pet minuta kasnije, u 13 i 30, konstatovana je klinička
smrt predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića. Uobičajno rečeno, ostalo je istorija. Ali kakva? Pokušajmo da se prisetimo redosleda bar nekih događanja...

Đinđić je bio već dve i po godine premijer. Uz mnogo muka pokušavao je da Srbiju, kako je često govorio, izvede na brzu traku za preticanje. Uveren je bio da
samo brze reforme mogu da nas spasu. Devet meseci pre atentata, sa mnogo entuzijazma odlazi za Ameriku. Vraća se duboko razočaran.

- Mislio sam da im je stalo da dođe do promene vlasti u Srbiji, a sada vidim da oni samo ruše Srbiju, svuda i na svim nivoima - reći će najbližim saradnicima
po povratku u Beograd.

Njegovo razočaranje se moglo osetiti i u njegovim javnim nastupima:

"Reagovao sam i upozorio da će Beograd - ako nam se budu otimali Kosovo i Metohija u ime etničkog prava Albanaca i principa samoopredeljenja, sa
ignorisanjem granica i suvereniteta SRJ i Srbije - tražiti novi Dejton. Zato što se već najavljuje da će naša južna pokrajina u evropske integracione procese biti
uključena odvojeno od Srbije, paralelno s njom, faktički kao nezavisna teritorija..."

Pažljivi i dobronamerni analitičari su konstatovali da je Zapadu Đinđić postao neupotrebljiv. Nije bilo lista koji nije na, više ili manje neposredan način, pisao o
Đinđićevom "vraćanju na Miloševićev put" i Đinđićevom igranju na "nacionalističku kartu". Nastupom u jednom nemačkom nedeljniku i u razgovoru za
"Večernje novosti" pokojni premijer je, kako izgleda, potpisao svoju smrtnu presudu.

* REFORMATOR Zoran Đinđić bio je na čelu Vlade dve i po godine / Foto N. Fifić

PRVU pukotinu u zvaničnu i sudsku verziju organizatora i izvršioca atentata pravi Nikola Vrzić, u to vreme novinar nedeljnika NIN. Sve njegove teze i dokazi
biće uobličeni u knjigu "Treći metak" koji je napisao zajedno sa Milanom Veurovićem, šefom obezbeđenja Zorana Đinđića, koji je i sam ranjen u atentatu 12.
marta 2003. godine.

Prezentovanjem materijalnih dokaza, autori knjige rastumačili su mnoge tehničke, praktične greške u istrazi. Počev od misterioznog trećeg metka, kojim je,
verovatno, ubijen Đinđić. Odbacivanjem i zanemarivanjem tvrdnji devet svedoka s lica mesta, koji su čuli tri pucnja, tvorci "zvanične istine" eliminisali su
moguće postojanje drugog strelca, s druge lokacije, čime je istraga usmerena prema unapred određenim krivcima. Međutim, ta verzija zahtevala je da se
podmeću dokazi (čaure iz Gepratove), lažiraju balistička veštačenja i obdukcioni nalazi, negiraju iskazi očevidaca i iznuđuju priznanja.

Potom se oglasio prof. dr Slobodan Savić, jedan od trojice lekara koji su videli Đinđića mrtvog i uradili obdukciju odmah posle ubistva:

- U Institutu za sudsku medicinu u Beogradu svaki obdukcioni zapisnik, čak i kada se radi o najjednostavnijim slučajevima prirodne smrti, obavezno potpisuju
najmanje dva lekara specijalista. Nasuprot tome, u slučaju atentata na premijera Đinđića celokupno veštačenje bilo je prepušteno samo jednom specijalisti
sudske medicine i jednom balističaru. Jedna od ozbiljnih zamerki odnosi se i na neobavljanje prave i kompletne rekonstrukcije.

ONDA se iz Požarevca, iz zatvora Zabela, javio Milorad Ulemek Legija:

- Prvi metak je pogodio Đinđića, samo ne iz onog pravca kako to tvrdi optužnica. Drugi je ranio Milana Veruovića, dok se treći zabio u zid kod vrata zgrade
Vlade. O tome su jednoglasno svedočili svi momci iz obezbeđenja koji su bili tu na licu mesta. I sad su oni ludi, izmišljaju? Pa taj Veruović je bio spreman da
pogine za premijera. Dobio je metak, a oni su ga maltene proglasili ludim. I naravno da je ključ u prvom metku, taj je bio većeg kalibra od onog koji je pogodio
Veruovića...

Ovu tvrdnju Legija je dosolio još jednim podatkom:

- Jedan pripadnik Službe koji je bio stacioniran na aerodromu poslao mi je poruku da je sat vremena nakon atentata na Đinđića N. N. lice ušlo na aerodrom
na sporednu kapiju, u automobilu sa diplomatskim tablicama britanske ambasade, i da se ukrcao u "džet cesnu" bez oznaka, i bez ikakve najave odleteo za
London. Istu takvu potvrdu dobio sam i nedelju dana kasnije od jednog pripadnika javne bezbednosti sa aerodroma.
* POČAST Na desetine hiljada građana ispratilo Đinđića na večni počinak / Foto D. Milovanović

A onda je konačno, u nedeljniku "Ekspres" progovorio Milorad Bracanović, bivši zamenik šefa BIA:

- Služba je imala podatke da se neki ljudi spremaju da ga likvidiraju. Pozvao sam Đinđića u svoj kabinet i prezentirao mu transkripte prisluškivanih razgovora.
Tad sam ga prvi put video uplašenog, u tome se pominje kako treba likvidirati i ženku i mladunce, a to se verovatno odnosilo na ženu i dvoje dece. Kad je
pročitao, bio je vidno uplašen. To i još neki podaci koje je Služba imala i koje mu je pokazala bili su okidač da mu se bezbednost pojača. Odbio je!

NADALjE je Bracanović govorio kako je "Služba imala solidne podatke, naročito one dobijene prisluškivanjem razgovora i prislušnom tehnikom, dakle
direktno". Imali su konkretne podatke da je trojica ministara direktno radila za Engleze. Svedoči da je celu operaciju "Sablja" vodio Entoni Monkton,
obaveštajac pri britanskoj ambasadi. U dobro obaveštenim beogradskim krugovima kruže pojedini transkripti prisluškivanih razgovora između dvojice
obaveštajaca, spomenutog Endrju Monktona i Amerikanca Dejvida Bleka, koji u mnogo čemu razjašnjavaju atentat na premijera Đinđića i ono što se dešavalo
u Srbiji posle 5. oktobra 2000.

Zabeležen je njihov susret, u noći između 11. i 12. marta 2003. godine:

Monkton: Dejvide, kako stoje stvari? Da li sve ide po planu?

Blek: Sve ide po planu, žao mi je što smo morali da pređemo na plan B, ali... nije bilo drugog izbora.

Monkton: Nije bilo drugog izbora... ne razumem Zorana, kako ne vidi... Ali to sada nije bitno!

Blek: Da, tim je stigao i smešten je na lokaciji. Logistika funkcioniše besprekorno, zasad... Pazi, narednih nekoliko dana su ključni. Tu moramo steći inicijativu
i prednost...

Monkton: Ne brini, udarne snage akcije su potpuno spremne i pod kontrolom, samo čekaju naš znak!

Blek: Bitan je i onaj drugi deo. Javnost mora biti smirena, da li kontrolišemo medije?

Monkton: Naš čovek ima sve pod kontrolom. On je vrhunski profesionalac u svom poslu. Uopšte ne brinem da će taj deo funkcionisati.

Blek: A hoće li naši ljudi u Vladi uraditi ono što treba? Uvođenje vanrednog stanja je mnogo bitno. Biće nam mnogo lakše da završimo započeti posao. Ako to
ne urade, biće mnogo teže, ruke će nam biti vezane, naši ljudi u MUP-u neće smeti...

Monkton: Ne brini, sve je završeno. Pronaći ćemo mehanizam kako da to uradimo po važećim propisima.

Ovo što su prislušni uređaji srpske službe registrovali samo je još jedan u nizu detalja koji osporavaju zvaničnu verziju o ubistvu Zorana Đinđića. Uslovno
rečeno, atentat na srpskog premijera, polako ali sigurno se priključuje ubistvima predsednika SAD Džona Kenedija, u Dalasu 1963. godine, i na švedskog
premijera Ulofa Palmea, u centru Stokholma 1986. godine, koji su i dan-danas obavijeni velom tajne.

OBAVEŠTAJAC I PODZEMLjE

ENDRJU Monkton je bio šef engleske obaveštajne službe MI-6 za Balkan. Monkton je u Beograd došao neposredno pre petooktobarskih promena 2000.
godine, sa zadatakom da izruči Miloševića u Hag. Zoran Mijatović, bivši visoki funkcioner Službe bezbednosti, u knjizi "Opelo za državnu tajnu" o njemu piše:
"Monkton, zvanično savetnik britanske ambasade, bio je obaveštajac, a u dobro obaveštenim krugovima njegovo ime vezivalo se i za smrt ledi Di...". Upućeni
tvrde da je ovaj Englez bio povezan sa srpskim podzemljem, pa je tako o aktivnostima "zemunskog" i "surčinskog klana" znao mnogo više nego šefovi javne i
državne bezbednosti Srbije.
 Dejvid Blek je bio čovek koji je zajedno sa Džonom Nejborom kontrolisao rad srpskih obaveštajnih službi, s tim što je on bio zadužen za DB, a Nejbor za
vojne obaveštajne strukture. Posle hapšenja Nejbora, u aferi vezanoj za generala Perišića, Blek postaje šef CIA za Balkan.

https://www.blic.rs/vesti/politika/piter-galbrajt-oluju-smo-dozvolili-zbog-srebrenice/6zy5cyt

 BLIC

 VESTI

 POLITIKA

Piter Galbrajt: "Oluju" smo dozvolili zbog

Srebrenice!
 Nedeljnik

 21.11.2012. 18:21

 Komentara: 176



Piter Galbrajt, prvi ambasador SAD u Zagrebu i čovek koji je dao podršku Franji Tuđmanu da krene u akciju koja će

očistiti Hrvatsku od Srba, kaže ekskluzivno za novi broj "Nedeljnika" da ga nije iznenadila oslobađajuća presuda

generalima Gotovini i Markaču, ali i da bi tadašnji predsednik sigurno bio osuđen u Hagu zbog svega što dogodilo tokom

i nakon "Oluje" .

Evo, sada vam kažem, da Ratko Mladić, taj brutalni koljač, taj bezobzirni, ludi ubica, da on nije naredio Srebrenicu, mi

ne bismo dozvolili pad Krajine. Ne bismo dali zeleno svetlo Hrvatima za Operaciju "Oluja"...
Ne poričem da je Tuđman znao za zločine protiv čovečnosti, kao ni da su se oni dogodili. Tuđman je, kada su Srbi otišli,

učinio sve da se oni ne vrate. Mnoge kuće su spaljene, mnogi ljudi ubijeni, posebno stari i nemoćni.

Da se Hrvati nisu ponašali u Krajini onako kako su se ponašali, da nisu činili zločine, ubijali civile i palili njihove kuće,

možda bi pala i Banjaluka. Verovatno bi imali našu prećutnu dozvolu da nastave sa vojnom akcijom.

Bio je prvi ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Zagrebu, jedan od arhitekata Erdutskog sporazuma, kasnije

specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija u Iraku i Avganistanu, svedok na nekoliko suđenja u Haškom tribunalu, ali za

balkanske narode Piter Vudard Galbrajt će uvek ostati onaj čovek koji se popeo na srpski traktor u izbegličkoj koloni

posle "Oluje". Taj će ga potez obeležiti, na neki način, i kod Srba i kod Hrvata: dok su prvi smatrali da je posredi

nipodaštavanje njihovog bola i otvorena podrška vojnoj operaciji koja je izbrisala gotovo sve srpske tragove iz Krajine, a

vekovna porodična ognjišta pretvorila u zgarišta, drugi su smatrali da se on stavio na stranu Srba.

Samo nekoliko dana nakona što je žalbeno veće Haškog tribunala oslobodilo krivice generale Anta Gotovinu i Mladena

Markača, Galbrajt - sada daleko od diplomatije, kao član Senata savezne države Vermont - za Nedeljnik kaže da se

dobro seća "Oluje", svega što se događalo tokom i nakon te akcije koju su Amerikanci podržali, a posebno onog dana

kada se popeo na srpski traktor.

 Kako individualna, kada nijedan Hrvat nije u Hagu osuđen za zločine nad Srbima? Jedini Hrvati koje je stigla

"haška pravda" osuđeni su za zločine u Bosni i Hercegovini...

Stigla bi i Tuđmana, da je bio živ. Ubeđen sam da bi ga Tribunal osudio. A ja bih rado bio svedok na tom suđenju, kao

što nisam odbijao nijedan poziv Tribunala. Svedočio sam na procesima Miloševiću, Martiću, Gotovini... Na ovom

poslednjem sam bio i svedok optužbe i svedok odbrane.

Zašto su Sjedinjene Američke Države podržale Hrvate u čišćenju Krajine od Srba?

Morate da stavite stvari u istorijski kontekst. Nepunih mesec dana pre Krajine dogodila se Srebrenica. Razmere tog

pokolja postale su nam jasne negde oko 25. jula, a u isto vreme naši ljudi na terenu, kao i hrvatski zvaničnici, ubeđivali

su me da su Mladić i Martić krenuli na Bihać. Bihać bi, da je pao, bio mnogo gori od Srebrenice. Tako da je pred nama,

preda mnom, bio jedan težak izbor: da li ćemo dozvoliti da se dogodi još jedna Srebrenica ili dozvoliti Hrvatima da

napadnu Krajinu? Evo, sada vam kažem, da Ratko Mladić, taj brutalni koljač, taj bezobzirni, ludi ubica, da on nije

naredio Srebrenicu, mi ne bismo dozvolili pad Krajine. Ne bismo dali zeleno svetlo Hrvatima za Operaciju "Oluja"...

ŠOKANTNU ISPOVEST PITERA GALBRAJTA PROČITAJTE U NEDELJNIKU KOJI IZLAZI U ČETVRTAK

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/898577/biljana-plavsic-klinton-je-kriv-za-srebrenicu

VŠA PREDSEDNICA RS OTKRILA

Biljana Plavšić: Klinton je kriv za

Srebrenicu!
DRUŠTVO
19.07.2013. 00:00h






Nekadašnja predsednica Republike Srpske Biljana

Plavšić izjavila da je bivši američki predsednik Bil
Klinton tražio od Alije Izetbegovića da dopusti zločin u
Srebrenici
BEOGRAD - Nova saznanja o jezivom zločinu u Srebrenici.
Nekadašnja predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić izjavila je da
 je bivši američki predsednik Bil Klinton tražio od Alije Izetbegovića da
dopusti masakr u Srebrenici. Ona tvrdi da je to pročitala u zapisniku s jedne
od sednica ratnog predsedništva BiH.

Videla u zapisniku

- U Hagu sam pročitala zapisnik s jedne od sednica predsedništva na kojoj

Alija Izetbegović doslovce kaže: „Klinton me nagovara da pustim četnike u
Srebrenicu. Mora biti masakra i ne manje od četiri ili pet hiljada žrtava, onda
će intervenisati“ - rekla je Plavšićeva.
Ona je navela da je na to general Sefer Halilović rekao: „Jesi li ti, Alija,
poludeo?“

Tuđa krivica

Plavšićeva je u intervjuu Frankfurtskim vestima navela da su njeni

advokati tokom suđenja tražili te stenograme, ali da su iz Sarajeva dobijali
odgovor da ne postoje jer tada nije bilo struje?!

- U Sarajevu već godinama za zločin u Srebrenici optužuju međunarodnu

zajednicu i tu se s njima potpuno slažem. Jedino što bi trebalo da vidimo
jeste na koji način je međunarodna zajednica kriva njima, a na koji način
meni - rekla je Plavšićeva.
DOGOVOR... KLINTON I IZETBEGOVIĆ DOGOVARALI SE O
MASAKRU, TVDI PLAVŠIĆEVA
Autor: Foto: Reuters

https://www.blic.rs/vesti/politika/mustafic-vise-od-500-bosnjaka-u-srebrenici-ubili-
bosnjaci/jnkfgqp

Mustafić: Više od 500 Bošnjaka u Srebrenici ubili

Bošnjaci
 Tanjug

 20.02.2013. 08:05

 Komentara: 65



BEOGRAD - Jedan od osnivača SDA i dugogodišnji član Organizacionog odbora za obeležavanje događaja u

Srebrenici, Ibran Mustafić izjavio je za Vesti onlajn da je najmanje između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice ubijeno od

strane svojih sunarodnika i da je Srebrenica “dogovorni genocid” između Alije Izetbegovića i međunarodne zajednice,

odnosno tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona.

Mustafić: Srebrenica je odavno predmet manipulacija

Mustafić je rekao da su Bošnjaci iz Srebrenice ubijeni od svojih sunarodnika tokom proboja ka Tuzli, jula 1995. godine,

zato što su postojali spiskovi onih koji “ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode”. O tim spiskovima

“nepodobnih Bošnjaka” znalo je, kaže on, muslimansko rukovodstvo na čelu sa Alijom Izetbegovićem..

Autor knjige “Planirani haos”, Mustafić je u njoj izneo niz optužbi na račun tadašnjeg muslimanskog rukovodstva, da je

zločin u Srebrenici bio dogovoren između tadašnjeg vrha SDA i SAD, zbog čega mu je više puta prećeno, a 2008.

godine je i brutalno pretučen, pišu Vesti.

- Srebrenica je apsolutno dogovorni genocid između međunarodne zajednice i Alije Izetbegovića, odnosno između

Izetbegovića i tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona. Zato je za mene mnogo veći zločin od onog počinjenog jula

1995. godine bio trenutak kada je u Memorijalni centar (Potočare kod Srebrenice) zakoračio Bil Klinton. To je bio

trenutak kada se zločinac vratio na mesto zločina - rekao je Mustafić.

Da je postojao spisak ljudi iz Srebrenice, koji su se probijali kroz šumu prema Tuzli, a koji nisu smeli da prežive, potvrdilo

mu je, kaže, više desetina ljudi. “Najmanje deset puta sam to čuo i od nekadašnjeg načelnika policije Hakije Mehojića.

Međutim, ne bi me iznenadilo da slaže da to nije rekao”, dodao je Mustafić.

On je rekao da je spisak pravila srebrenička mafija, “usko vojno i političko rukovodstvo u Srebrenici koje je od 1993.

godine bilo bukvalno gospodar života i smrti”.

- Da sam mogao da sudim (komandantu snaga Armije BiH u Srebrenici Naseru) Oriću u Hagu, ja bih mu za zločine nad

Srbima presudio najmanje 20 godina zatvora. Ali, za zločine nad sunarodnicima presudio bih mu najmanje 200.000

godina. On je najodgovorniji što je Srebrenica postala najveća mrlja u istoriji čovečanstva. On je i 1993. godine, kad je

ova enklava umalo osvojena, pobegao iz Srebrenice. Pobegao je i 1995. Orić je najobičnija jajara i da nema srpskih

medija, njemu se ne bi pridavao ikakav značaj - rekao je Mustafić.

On smatra da će se vrlo teško utvrditi tačan broj ubijenih i nestalih u Srebrenici.

- Srebrenica je odavno predmet manipulacija, a glavni manipulator je (predsednik Komisije za traženje nestalih

Federacije BiH) Amor Mašović koji je planirao da na žrtvama Srebrenice živi narednih 500 godina. Međutim, tu su i

mnogi drugi iz Izetbegovićevog okruženja koji su još od leta 1992. godine krenuli u sprovođenje projekta po kome je

jedino bitno da se prikaže što više bošnjačkih žrtava - istakao je Mustafić.

https://www.youtube.com/watch?v=fYbI6kPk4qc#t=92

https://www.youtube.com/watch?v=vNNG_mn_9DU

https://www.youtube.com/watch?v=GV1b_Be0nrk

https://www.youtube.com/watch?v=-T12Bpx_q84

https://www.youtube.com/watch?
v=1HsZ1Nx03C8&list=PLuo1qimTCUqvXbmueHtyxaA1hgRdIM_4I&index=5

https://www.youtube.com/watch?v=eatzn1AifGs

https://www.youtube.com/watch?
v=NyOr43BgZN8&list=UUz8ealo8pF7J0m1iQiD7WqA&index=4

https://www.youtube.com/watch?v=aaTXWn-NqnU