Predgovor Kromvelu

Igo zauzima borbeni stav da treba raskinuti sa klasicizmom i formulisati novu književnu estetiku.
Zato piše Predgovor za dramu Kromvel, 1827. Po ovom autoru groteska je neophodna u
književnosti, a posebno u drami jer se njome obezbeđuje autentičnost i uverljivost dela. Ceni
dramski književni rad pošto se u njemu najbolje mogu uočiti sve osobine umetničkog dela, pritom
se poziva na Šekspira kao najvećeg umetnika koji je uspeo da na pozornici izvede istovremeno
najveće krajnosti.
Hrišćanstvo dovodi pesništvo istini. Lepo stoji uporedo sa ružnim, nakazano pokraj ljupkog,
groteskno na naličju uzvišenog, zlo sa dobrim, svetlo sa senom. Pesništvo, gledajući kako u ružne,
tako i u smešne događaje, pod uticajem setnog duha Hrišćanstva i filozofije kritičnosti pravi
krupan korak. Ovaj korak menja pogled na svet i on počinje da meša groteskno sa uzvišenim, telo
s dušom, životinju sa duhom. Tako dolazi do stvaranja jednog novog obrasca, novog oblika
umetnosti koji nazivamo groteska. Igo pod grotesknim podrazumeva ružno poređeno sa lepim.
Iznošenjem grotesknog na scenu, združujući smeh sa suzama, smešno itragično, dramski pisac
postiže snažna dejstva, stvara nove, nepoznate situacije.
Ne možemo reći da antika nije poznavala komediju i grotesku, ona samo nije bila u toj meri
toliko razvijena. Groteska je bivala potisnuta, kao da želi da se sakrije. Mistična bića jedva da su
izobličena. Ovaj motiv je gotovo neprimetan. Antička lepota je vremenom postala zamorna i
jednolična, jer nema kontrasta. Groteska treba da nas odmori i da nam pruži predah, kako bi
kasnije uspeli da bolje opazimo lepo i uzvišeno. U srednjem veku, groteskno najvećim delom
obuhvata arhitekturu: katedrale, kuće, palate. Umetnosti daruje dvorske lude.
Pesništvo ima tri doba: oda, ep i drama. Oda peva o večnosti, ep veliča istoriju, dok drama govori
o životu. Drama živi od stvarnog, tako da su i njene ličnosti stvarni ljudi. Drama treba da izrazi ono
o čemu se misli, tako da može da sjedini različita svojstva, može imati dubinu. Drama je potpuno
pesništvo, jer ona u sebe uključuje i odu i ep. Groteskno predstavlja vrhunac lepote drame. Ono
nije samo prikladnost, već je vrlo često i nužnost. Često se meša i sa onim uzvišenim, žalosnim i
sanjarskim u duši. Hrišćanska epoha, vraća pesništvo istini i širi mu vidokrug tako što otkriva
uporedno postojanje i uzajamno prožimanje suprotnosti u svetu. Zato i ružno kod Igoa postaje
značajna umetnička pojava; od moralnog obeležja pretvara se u estetsko, i, prihvaćeno u
umetnosti, postaje za čoveka zanimljivo, privlačno a ne opasno.
Antičko pozorište se dosta razlikuje od modernog. Grčko je bilo podvrgnuto religioznom i
nacionalnom cilju, dok moderno želi da zabavi i da neku pouku gledateljima. Zato Igo pruža
obrazac novog pozorišta. Pred razumom i ukusom, brzo se ruši proizvoljno razlikovanje rodova.
Ne postoji ništa što lakše može oboriti pravilo dva jedinstva. Ovde se govori o dva a ne tri
jedinstva, budući da je jedinstvo radnje već odavno izvan spora.
 Jedinstvo vremena nije čvršće od jedinstva mesta. Nemoguće je propisati istu količinu vremena
za svaki događaj. Ova dva jedinstva dosta su osakatila tadašnje stvaraoce. Ukidanjem jedinstva
mesta radnja dobija i više reljefa i više istine. Da bi se uvidela ova besmislenost, treba navesti i
ono treće, jedinstvo radnje. Ono proishodi iz jedne činjenice, a to je da ni ljudski um ni ljudsko
oko ne bi mogli da odjednom obuhvate više od jedne celine. Ono predstavlja srž drame, tako da
isključuje pretkodna dva. Dramski stil: Igo je protiv prečišćenog jezika klasične tragedije iz koje su
izbačene živopisne reči, smatrane prostačkim. Traži da se ličnosti izražavaju istinskim rečima
običnog govora, koji im je svojstven i koji će semenjati prema položaju u kojem se junaci nalaze.
Treba napraviti jasnu granicu izmedju stvarnosti i umetnosti. Umetnost ne može dati samu stvar.
Treba pronaći ono što razdvaja umetnost od stvarnosti u odnosu na narav. Područje umetnosti i
područje naravi su dva odvojena pojma. Umetnost prelistava vekove, trudi se da predoči
stvarnost događaja. Njen cilj je gotovo božanski. Sve ono što postoji u svetu, istoriji i ljudskom
životu treba odražavati kroz umetnost. Umetnik ne treba samo da dočara, on mora izabrati ono
što je karakteristično a ne ono što je lepo. Ako bismo po sopstvenom nahođenju govorili o tome
kakav bi trebalo da bude stih drame, mi bismo naveli slobodan, otvoren, iskren stih. Ne bi trebalo
da bude jednoličan, već neočekivan, širok i da može preći od komedije u tragediju, od uzvišenog
ka groteski. Treba da se razigrava u dijalogu, da bude lep a da to ne zna, kao i da okupi najrazličitije
ideje.
Domet nekog dela određuje prema njegovoj apsolutnoj vrednosti, a njegovom obliku.
Književnost treba da bude osećajna a ne racionalna. Pošto su stroga klasicistička pravila
sprečavala ispoljavanje samoniklog umetničkog genija i nagona, treba ih odbaciti, a uzeti prirodu
za pravilo, i ostaviti punu slobodu umetničkom stvaranju. Umetnik treba da izrazi ono što je za
njega najličnije. Nova književnost treba da bude i istinita, ali tu istinu pisci neće tražiti u knjigama,
nego najpre u sebi, zatim u istoriji, i neposrednom posmatranju stvari. Predgovor Kromvelu je
postao manifest romantizma koji priprema obračun sa klasičarima. Igo ne priznaje klasicističke
uzore. Umetnik treba da se ugleda samo na prirodu. Sve što je u prirodi treba da bude i u
umetnosti koja je slika sveta, ogledalo čoveka i njegovog života. Pisac neće za predmet svojih dela
birati ono što je lepo, kao klasičar, nego ono što je karakteristično, a nadahnuće će crpeti iz
istorije.