Prebaci pismo u latinicu

Томислав Новаковић филозоф Недеља | 07. Јул 2019.

Насловна Новости О аутору Књиге Жетелац У медијима Видео Академија Одговори Контакт

УВОДНЕ БЕСЕДЕ (13) ИЗБОР (33) НАЧЕЛА НОВЕ ФИЛОЗОФИЈЕ ФИЛОЗОФСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ ДИЈАЛОГ

Етимологија и О Новаковић Томиславу

метафизика језика
Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију   на
Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку
као самостални филозоф.

више о аутору

Аутор: Томислав Новаковић

Филозофија дана
Значење сваке и најмање речи претпоставља значење неке старије речи, а ово даље неке
Природна наука у објашњењу микро-макро света
још старије, а  све речи, реченице и све фонолошке морфолошке, синтаксичке граматичке
унапред искључује стварајући дух и све своди на
структуре на крају живу говорну свест неког најстаријег језика у коме се мора знати све
"мајку природу."
да би се знало било шта...
Међутим, чим постоји "мајка природа" не само да
мора постојати "отац природа", него и "отац
природе", од кога иде сва творевина, жива бића,
њихова семена, живот.

Томислав Новаковић

Видео дана

Етимологија, као једна грана науке о језику не анализира (као фонологија, морфологија или
синтакса), само празне језичке форме (артикулисаног гласа, слога, речи или реченице) већ по
садржају и значењу речи тражи корен једне речи из неке старијој речи.

Ако је могуће, у свом језику, а ако није, онда као компаративна етимологија старијим речима
другог језика.

Ипак, када у оквиру својег језика или шире мање или више групе сродних језика тражи корен
одређене речи у некој старијој речи и те старије речи тражи даље за своје значење неке још
старије речи.

Ако  на крају не дође неке најстарије родне речи, које у доследном систему значења повезују
све речи у најстаријој метафизици језика, она нема утемељење.

То јест, како се значење сваке и најмање речи наслања на значење неке старије речи, а ова
даља на неку још старију реч, очигледно да утемељење сваке поједине речи као и сваке
појединачне, посебне, опште језичке фонолошке морфолошке, синтаксичке структуре или
сваког правила језичког система нормативне граматике индиректо подразумева свеформу-
свесадржај повезаних значења свих речи најстарије метафизике језика.

Етимологија управо показује да наука о језику није могућа само као чиста језичка форма
појединачних, посебних, општих празних структура (артикулисаног гласа, речи, реченице) као
ни сама правила целовитог система нормативне граматике без старије целине језика; да се
мора знати старија целина, све, да би се знало било шта (појединачно, посебно, опште).

Емпиризам (Лока, Хјума, Мила...) тврди да је разум сам по себи празна табла. И да се из
почетних непосредних опажаја   изводе не само сви посредни општи појмови, судови,
закључци сазнајно-теоријског ума него и сам разум, ум а из конкретних жеља,
егзистенцијалних потреба, користи (првостепене политике) наша "слободна воља",
практично-морални ум, сви наши вредности судови (етика).

Кант  да је, свакако, да садржај слепог опажаја оно од чега се полази у сазнању, али да пре
тога мора постојати чиста форма празног појма и најстарија праоснова самосвесног "Ја
мислим, судим" да прими тај садржај. И да њиховим јединство настаје све појавно сазнање,
искуство.

Платон, насупрот емпиричарима тврди да морамо знати (целину) све, да би смо знали било
шта опште, посебно или појединачно.

Да је свако опажање, мишљење само мање или веће сећање целовитих идеја. 

Појединачни опажај је само сенка идеје а даљи (посебни, општи) појам само њен одсјај,
обрис, а тек најјачим осећањем, сећањем у љубави ка мудрости, дијалектиком у филозофији,
душа препознаје целовите идеје.

Када је језик у питању, то практично значи да се мора знати (имати) целовита метафизика
језика, која доследно повезује све речи, да би се знало суштинско значење сваке поједине
речи, реченице.

И етимологија у оквиру свог језика и компаративна етимологија, као и сама граматике, свака
посебна грана науке о језику, као и лингвистика уопште, има утемељење тек из свевезивих
празначења живе говорне свести.

Тек се из целовите метафизике језика значења сваке речи са сваком другом речи
етимологијом најстарије говорне свести може утемељити свака и најмања реч, реченица, и
сва правила говора, писања, сама граматика.

Без празначења најстаријих родних речи свевезиве метафизике језика, с којима се

разоткрива корен сваке и најмање речи, етимологија нема утемељење.

На пример, за граматичку науку су предлози   споредне речи, а заправо,   предлози

(предложци) праве огроман број речи.

Међутим, сви предлози (који већином комбинују један самогласник и сугласник), праве
огроман број речи (иако у српском језику А и Е никад не стоје на почетку речи, сем у: ако, али,
ено, ето, који нису речи, него речце), и зато су уз тајну имена сама основа језика.

Неко, на пример, неко може рећи да оно "лог" у српском језику потиче из грчког логос.

Међутим, пре оног лог, логичког оно слободно вољно  у предлогу предлаже: у, из, на, за, од,
под, по, пре, пред, при, с (са).., у   уложити, изложити, наложити, заложити, одложити,
положити, подложити, слог, слога, сложити, пресложити, предложити, приложити,
разложити… или у именицама: улог, излог, налог, залог, предлог, слог, разлог …   

То "лог" (ложиште или легло) по предлошкој основи или вези: пред, из, на, с, у, , од, за, по,
учествује у најосновнијим глаголима предложити, изложити, наложити, сложити, уложити,
одложити, заложити... као и у именицама са тим кореном: предлог, излог, налог, слог, улог,
залог...    мора ту бити од почетка... те није никако могло доћи из грчког логос...

Заправо, та родна реч   по својој суштинској предлошкој или везивној основи   чак има у
српском језику већу улогу него у грчком језику...

Сва права задржана - Томислав Новаковић | Израда сајта Израда сајтова Србија