MOJA EURIDIKA

Podzemlje je i moja sudbina, sve što sam do sada postigao svojim pevačkim žarom
izgubilo je moć i valjanost, sada ću pokušati sa tajanstvenim obredom, bez Euridike
ne mogu da živim, zato moram po nju u podzemlje i pri tom moram da savladam svu
svoju čulnost i ljubav. Poletan sam i uzbuđen, oko mene leže sve sama postolja za
spomenike, zmije se između njih šunjaju, neispunjena proročanstva cvile, mrtvacima
rastu nokti, putovanje je sve duže i složeno, neko ruži ljudsku slavu, Euridika me već
vidi, oko nje sikću gmizavci, sad počinje moje strašno obećanje, Euridika će iznova
biti živa i moja ako se na putu iz podzemlja nijednom na nju ne osvrnem.

Nepoznata me sila zadržava, pognuo sam se sav, kao da vučem stravično breme za
sobom, oči moram neprestano da krijem kako ih ne bi omamila njena nova i čarobna
lepota, lavirint je sve razdraganiji, sve vreme me vabi tihi zov: zaustavi se, odmori se
i samo je malo pogledaj, samo uzgred i krišom, laknuće ti, osetićeš novu snagu u telu
i znaćeš da se isplatilo. Iskušenje beše nesavladivo, na čas sam se zaustavio i na časak
se osvrnuo, doista još nikada nije bila tako krasna kao danas. Ali istoga su časa
riknule sve podzemne nemani i grunule gromkim, sladostrasnim glasom: Orfeju,
izgubio si Euridiku, nikada više nećeš videti Euridiku.

Još nikada nijedno ljudsko biće nije doživelo tako nečuvenu osudu. Samo sam se
sručio, od plača oslepeo i otada svet još samo opipavam kad želim da se utešim zbog
umrle ljubavi. Obuzima me osećanje da sam postao crnac i da govorim nekim tuđim
jezikom. Bez Euridike više nemam snage da se bar na trenutak vratim u potresni
početak sveta i svoje majčinske reči. Samo u dubokoj tišini noćnoga mira posećuju
me, idući na prstima, moji učenici od pera, koji su se posle ponovne Euridikine smrti
rastrčali, pokušavajući da mi razvedre duh. Crvene cipelice plešu po pariskim
trgovima, švedske Lucije mi uz svetlost sveća pevaju prastare severnjačke pesme,
prijatelj Tonibi mi povremeno dovede Odiseja, Nausikaju i betlehemsku dečicu.

Posedeo od sudbinske greške, svojim sam izabranim učenicima otkrio tajanstvene

obrede koji će spasti čovečanstvo, moj visoki račun neka pobedi smrt. Ali, taj moj
račun je imao nevidljivu grešku, otkrio ju je anđeo trajanja i šapnuo mi na uho, pao
sam na kolena i upoznao nematematičko, čudesno doba, koje navestio Najviši: vrli
susret sa disciplinovanom stravom. Iz mog su uma nestali nadzornici, tamničari i
panduri, u meni više ne odjekuju lanci, otvorio se prozor ka čudesima. Jedne noći me
je kroz taj prozor pozvala Euridika, zagrlila me, ljubila celu noć i otkrila mi koliko
vredim. Moja se ljubav ostvarila, pretvorivši se u tamu sve samih nežnih očiju. Za
mene, sina Solomonovog, ispunila se i poslednja igra. Euridika je zauvek ostala da
živi u meni kao Pesma nad pesmama, postala je verna prijateljica moje smrti.