Манастир Грабовац са црквом Светог Оца Николаја се налази у месту Грабовац око

10 km од Обреновца, на путу који води ка Бањанима[1]. Саграђен је на месту ранијег

манастира, за који се верује да су га подигли краљеви Милутин и Драгутин крајем 13.
века. Крај манастира се налази капела на извору Видан воде, која се користи за
крштења. Ова минерална вода је према народном веровању лековита.
Зато што представља важно сведочанство културно-историјских прилика у Србији
крајем 19. века и континуитета развоја манастирског живота од почетка 14. века у
околини Београда, манастир је проглашен као непокретно културно добро за споменик
културе.[2]

Садржај

 1Предања и историја
 2Манастирска црква
o 2.1Архитектура
o 2.2Живопис
 3Библиотека
 4Манастир данас
 5Види још
 6Галерија
 7Види још
 8Референце
 9Спољашње везе

Предања и историја[уреди]
Око периода градње манастира у 13. веку, нема размимоилажења ни у предању, ни у
литератури и везани су за краља Драгутина и његово добијање Посавине, тада дела
Угарске, на управљање од угарског краља Ладислава IV Куманца. По легенди, краљ
Драгутин је подигао манастир на месту близу извора лековите воде, где је нашао лек
за повређену ногу после пада с коња у граду Јелечу, 1282. године.[3][4]
Прво рушење манастира је било 1521. године када се нашао на путу за Београд
војсци Сулејмана Величанственог. Касније је манастир био обновљен са нарочитом
милошћу будимског везира, што манастирски летопис са признањем истиче и налазио
се, према турским пописима из 1572. године, на списку пореских обвезника. [5] Улога
манастира за очување националног духа и православља је временом била велика, где
је крајем 17. века у великој сеоби Срба под вођством патријарха Арсенија
Чарнојевића 1690. године, одржан последњи Сабор српске православне цркве пре
преласка преко Саве. Та улога манастира је посебна забележена уочи и током Првог
српског устанка, где се у њему окупљала устаничка војска и кренула у борбу против
Турака. После пропасти устанка, манастир је срушен и спаљен до темеља, када су
страдали црква и манастирске ћелије, звона су однели Турци, а ризница опљачкана.
Каснијих година манастир је обновљен али и не довршен, све до 1859. године за време
владавине кнеза Милоша Обреновића. Те године је завршен конак и у њу пресељена
основна школа која је била отворена у порти манастира.
На захтев сељака да би лакше дошли до манастирске земље, манастир је 1865. године
постао парохијска црква и тако све до 1890. године када је почела изградња
манастирске цркве на темељима порушене из 1813. године. Сачувани натпис указује
да је данашњу манастирску цркву сазидао 1894. године „мајстор из Македоније” на
темељима претходне грађевине. Статус манастира је враћен 1928. године, али не и
имање, бар не у оним границама пре укидања.
Нови манастирски конак је подигнута на темељима старог, у периоду од 1975. до 1980.
године, залагањем духовника Дамаскина и сестара Анастасије и Харитине, који су
сахрањени у порти манастира.
Унутрашњост цркве поново је осликана у периоду од 1988-1990. год. Следеће, 1991.
год. на цркви је постављен нови крст, а 1993. обновљена је постојећа фасада и
постављена чесма крај извора.

Манастирска црква[уреди]
Архитектура[уреди]
Манастирска црква је конципирана као једнобродна грађевина централног типа са
основом у облику слободног крста. На источном делу храма налази се изнутра
полукружна, а споља тространа апсида, док се над централним
простором наоса уздиже велико кубе. Обрада фасада спроведена је наизменичним
полихромним ређањем малтерисаних трака окер и црвене боје, по угледу на примере
српске средњовековне архитектуре. Најдекоративније обрађен
је западни портал цркве, издвојен из масе западне фасаде у виду трема ослоњеног на
два камена стуба, изнад ког се налази велика, декоративно обрађена камена розета.

Живопис[уреди]

Живопис у цркви
Иконе на еклектички обликованом иконостасу насликао је 1893. године Живко Југовић.
Унутрашњост цркве живописана је фрескама које су настале у периоду између 1988.
и 1990. године. Радове изводе иконописци: Лазар Лечић, Саша Савић и Горан
Десанчић. Капела је осликана нешто касније. Чудотворна икона Пећке Богородице,
икона светих врачева Кузмана и Дамјана, икона Светог Ђорђа и др. У цркви се чува
мермерна плоча посвећена ослободиоцима Београда 1806. године, у знак сећања на
њихово окупљање код манастира Грабовца пред полазак на Београд. Прва стручна
обнова и рестаурација урађена је 1931/32. и 1952/54 године.

Библиотека[уреди]
И поред многих невоља, кроз векове, манастир је сачувао доста вредних уметничких
предмета. Библиотека има 113 рукописа од којих су многи из времена настанка
самосталности српске цркве. Ту је Ромулово јеванђеље из 14. века, Диоптра-зборник о
чувању душе из 15. века. После подметнутог пожара осамдесетих година у конацима,
многе књиге и други предмети пребачени су у Београд.

Манастир данас[уреди]
До 1970. године манастир је био мушки, а од тада је преименован у женски, што је и
данас. Данас је настојатељица манастира Мати Игуманија Ирина (Ђорђић).
У манастирском конаку, 1994.год. прославњено је 710. година од подизања манастира.

Види још[уреди]
 Мати Ирина

Галерија[уреди]





Види још[уреди]
 Списак манастира Српске православне цркве

Референце[уреди]
1. ^ Павловић, Марко. „Манастири шабачко-ваљевске епархије”. библиотека
Шабац. Приступљено 09. 10. 2017.
 2. ^ „Манастир Грабовац”. Каталог непокретних културних добара на подручју
града Београда. Приступљено 07. 10. 2016.
3. ^ Ракић, Живорад (2002). Грабовац (Посавски). Београд. стр. 199—212.
4. ^ Обрадовић, Гордана Б (2005). Православље у обреновачкој Посавини.
Обреновац. стр. 47—65. ISBN 978-86-903425-1-8.
5. ^ Veselin Čajkanović, Mit i religija u Srba, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973.

Спољашње везе[уреди]
Манастир
Грабовац на Викимедијиној
остави.

 Републички завод за заштиту споменика културе - Београд

 Листа споменика
 Manastir Grabovac
 Епархија ваљевска

MANASTIR GRABOVAC

Izvor: Lokalne Novine | Obrenovac, 05.01.2017

Manastir Svetog Oca Nikolaja

Manastir Grabovac kod Obrenovca datira iz druge polovine 13. veka. Koliko
je poznato ovaj, danas ženski manasir je izgradio srpski kralj Dragutin,
1280. godine. Postoji predanje da je srpski kralj Dragutin izgradio manastir
nakon što se izlečio u jednom od 13 izvora lekovite vode, koliko ih je tada
bilo nadomak mesta gde se danas nalazi ovaj manastir. Dogodilo se to oko
1280. godine, kada je srpski kralj Dragutin pao sa konja i povredio nogu.

Ovaj bogobojažljivi čovek je pomislio da mu je to opomena od Svevišnjeg,

uzevši u obzir da je koju godinu ranije na silu oteo presto od svog oca cara
Uroša I. Zato je odlučio da presto prepusti svome bratu, Milutinu. Nekako u
isto vreme kralj Dragutin odluči da pregleda sva imanja koja je njegova
supruga, bugarska princeza Katalina donela u miraz.
Prolazeći nadomak mesta gde se danas nalazi manastir Grabovac kod
Obrenovca srpski kralj Dragutin ugleda izvor vode na kome su se kupale
ptice. A u neposrednoj blizini ovoga je bilo još 12 izvora. Pomislivši da je
ovo izvor lekovite vode, kralj Dragutin odluči da uđe u njega. Nakon toga,
noga kralja Dragutina je bila potpuno isceljena i on odluči da tu podigne
crkvu u znak zahvalnosti Svevišnjem. Kako navodi zvanična istorija ovog
manastira,prvobitno se manastir zvao Mojsinje, a po želji kralja Dragutina,
koji je dao ovaj simboličan naziv kao znak da njegovi sinovi, pa njihovi
sinovi, i tako redom treba da brinu o ovom manastiru.
Istorija manastira beleži reči čuvenog manastirskog duhovnika, Damaskina
čiji se grob nalazi u na manastirskom groblju, koji je bio uveren da je
amanet kralja Dragutina, uzevši u obzir da je on tumačio kraljeve reči time
da su njegovi sinovi Srbi i Srpkinje koji brinu o manastiru.
Na samom početku, manastir Grabovac je bio muški manastir, a kao i
mnogi drugi srpski srednjevekovni manastiri, tako je i manastir Grabovac
bio razoren u doba kada su ovim prostorima vladali turski osvajači. Nakon
ovog rušenja, zahvaljujući prvenstveno prilozima vernika, manastir
Grabovac biva obnovljen i to 1626. godine. Zvanična istorija manastira
beleži i podatak da su mnogi Srbi koji su krenuli za patrijarhom Arsenijem
III Čarnojevićem u Veliku seobu 1690. godine, zastali i u ovom, sada već
obnovljenom manastiru, uzevši u obzir da im je to bila poslednja stanica
pred prelazak u susednu Ugarsku. U Ugarsku se prelazilo preko reke Save,
a ona je od manastira Grabovac udaljena svega 5 do 6 kilometara.
Koliko je poznato, manastir Grabovac kod Obrenovca je rušen još jednom i
to opet od strane turskih osvajača. Istorija manastira beleži podatak da je
drugi put manastir rušen 1813. godine, te da je obnovljen 1894. godine
kada je i podignuta glavna manastirska crkva, kakvom je danas vidimo,
koja je posvećena Prenosu moštiju Svetog Oca Nikolaja.
U periodu između 1813. i 1894. godine je na mestu današnje crkve bila
podignuta drvena crkva, u kojoj su se okupljali vernici, uzevši u obzir da je
od 1865. godine glavna manastirska crkva funkcionisala kao parohijska
crkva.
Na žalost, manastir Grabovac je još jednom surovo stradao u svojoj novijoj
istoriji. Zbilo se to u doba kada je ovima prostorima vladao komunistički
režim. Poznat je podatak u zvaničnoj istoriji ove svetinje da su neki od
meštana, koji su bili ogrezli komunisti, želevši da dokažu da se ne boje
ničega i da ne postoji Bog, porušili ni manje ni više nego nadgrobne
spomenike na manastirskom groblju. Pa, kao da im nije bilo dovoljno zla
koje su tim činom naneli, oni su to kamenje uzeli da bude korišćeno kao
temelj za novi Dom kulture. Uz to, opljačkali su i manastirsku biblioteku i
riznicu.
Neposredno pre početka Drugog svetskog rata, u manastir Grabovac kod
Obrenovca dolazi jeromonah Arsenije Gavranović, a istorija manastira
navodi podatak da je ovaj sveti čovek sastavio svojevrstan Letopis, koji se i
danas čuva u manastiru. U njemu je jeromonah Arsenije beležio sve one
podatke koje je uspeo da sačuva od zaborava, pa je u Letopisu moguće
pročitati imena svih meštana sela Grabovac koji su bili streljani tokom
Drugog svetskog rata.
Po blagoslovu episkopa Šabačko – valjevskog, Jovana Velimirovića, inače
sestrića čuvenog srpskog vladike Nikolaja Velimirovića, 1970. godine
manastir Grabovac biva pretvoren u ženski manastir, a tom prilikom se u
manastir doseljavaju dve monahinje i jedan duhovnik. Do današnjih dana je
manastir Grabovac kod Obrenovca ženski.
Igumanija ženskog manastira Grabovac je Mati Irina Đorđić. Igumanija
Mati Irina je vrlo specifična igumanija, jer se sa pravom smatra
najobrazovanijom među monahinjama, uzevši u obzir da je diplomirala, a
potom i magistrirala na Teološkom fakultetu u prestonici Grčke, Atini, dok
je pre toga studirala na beogradskom Prirodno – matematičkom fakultetu i
to matematiku.
Freske koje se danas mogu videti u manastiru Grabovac spadaju u mlađe,
uzevši u obzir da je manastir Grabovac kod Obrenovca živopisan tek
nedavno, u periodu između 1988. i 1990. godine. Za freske su bili zaduženi
ikonopisci : Goran Desančić. Saša Savić i Lazar Lečić.
Brojne su ikone u ovom manastiru, a među njima se svakako izdvajaju
ikone koje prikazuju Svete Vračeve Kozmu i Damjana, te Svetog Đorđa, a tu
je i Čudotvorna ikona Pećke Bogorodice, ali i mnoge druge ikone.
Koliko je poznato, ikone koje se nalaze na ikonostasu su nastale 1893.
godine zaslugom Živka Jugovića.
Prema izvorima turski sultan Sulejman i njegova vojska prilikom osvajanja
Beograda 1521. godine stao je da se odmori baš kod manastira Grabovac.
Kako beleži istorija manastira, čini se da je o tom svom ” odmoru ” želeo da
ostavi neizbrisiv trag, pa je uspeo da razruši srednjevekovni srpski
manastir Grabovac kod Obrenovca.
Nekada je nadomak manastira postojalo čak 13 izvora lekovite vode, a
danas je ostao samo jedan. Koliko je poznato, ova voda je lekovita, a
naročito ima blagotvoran uticaj na lečenje vida i atrofije mišića. Od
nedavno je u blizini ovog izvora lekovite vode podignuta krstionica, gde se
obavlja čin krštenja, a sam izvor je simbolično nazvan ” Vidan “.
Čuvena je i biblioteka ovog manastira, u kojoj se nalaze mnoga vredna dela
koja su stara i nekoliko vekova. Prvenstveno treba pomenuti čuveno ”
Romulovo jevanđelje “, za koje istorija beleži da je nastalo tokom 14. veka,
te specifičan zbornik o čuvanju duše ” Dioptra “, koji je nastao tokom 15.
veka.
I dan danas se u glavnoj manastirskoj crkvi, koja je posvećena Prenosu
Moštiju Svetog Nikole, čuva mermerna ploča koja je posvećena
oslobodiocima Beograda iz 1806. godine. Razlog za to je što su se tadašnji
branioci Beograda okupili upravo u ovom manastiru, pre nego što su
krenuli u odbranu grada.