Biografija:

Рођен је у Сенти, у Бачкој, 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици, од оца
Аврама кројача и мајке Катарине где је провео рано детињство, а делом и код баке по
мајци у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски
историчар и књижевник, довео га је 1868. године у Београд на даље школовање. Ту је
завршио гимназију (1875) и определио се за студије историје на Великој школи у Београду
и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама
у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 — 1878.
године. Био је одликован Орденом Св. Саве V и IV степена и Орденом Таковског крста IV
степена.Умро је 25. августа 1906. године у Сокобањи од сепсе. Сахрањен је о државном
трошку са великим почастима на Новом гробљу у Београду.

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео
је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које су се
појавиле као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било
пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и
сну о великој Србији. Сремац је написао расправе о Циганима, Ђорђу Кастриотићу и две
опширне критике на књиге Б. Прокића и П. Кнежевића.

Реалистичку прозу почео је да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у
Нишу, од 1879. до 1892, био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку
приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом су
уследиле „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира
и поп Спира“ (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и
„Зона Замфирова“ (1906), најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе, Сремац је био
познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже
одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и
епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-
Војводина.

Analiza likova

U ovu jednostavnu, ali dinamičnu i nadahnutu priču, Sremac je uveo nekoliko upečatljivih likova.
Na prvom mestu je stari HADžI-ZAMFIR, predstavnik čorbadžijskog sloja, koji je nekada imao
slavu i moć, a danas, u vreme priče, ostalo mu je samo bogatstvo i stara slava i ugled. Hadži-
Zamfir je dobroćudan i razborit, strpljiv i trpeljiv. U njemu je stalno prisutno sećanje na davna
vremena kada je bio čovek od ugleda i moći, ali i na vreme kada je živeo bogat i zanimljiv život
bogataša i uglednika. U tim sećanjima je nostalgija ne samo za vremenom koje je prohujalo, nego
i nostalgija za živo- tom koji je nestao, za ženama koje je voleo i prijateljima sa kojima se družio.
Svestan je da mu izmiče tle pod nogama, da prolazi "njegovo". Iako drži do svoga ugleda i
čorbadžijskog dostojanstva, dovoljno je razborit da prihvati stvarnost onakvu kakva jeste i da se
prikloni događajima koji neumitno ruše njegove poglede i krute staleške norme. Odlazi mladome
Manu i vešto, čuvajući svoje dostojanstvo, skreće pažnju da su prošla stara vremena i da ograde
više ne mogu da važe. Nije zlopamtilo: ima razumevanja za Manine šeretluke, samo želi da mu
ovaj prizna da je sam smislio i izveo ujdurmu sa otmicom.

MANE kujundžija je najizrazitiji predstavnik novog, zanatlijskog sloja, zadojenog stvaralačkom

energijom, sposobnošću za sticanje, ljubavlju prema životu i životnim radostima. Njega odlikuje
snaga, energija i duhovno zdravlje. Lep je da mu nema ravna, otresit je, zdravog rasuđivanja,
lukav i snalažljiv, uporan u rešenosti da slomi hadži-Zamfirov otpor, ali i odmeren i pun
poštovanja prema hadži-Zamfiru, ne kao prema čorbadžiji i gazdi, nego kao prema starijem
čoveku. Sremac je Mana prikazao svestrano: kao zaljubljenog mladića koji luta svetom tražeći
leka svojoj ljubavi; kao čoveka koji pati zbog neuzvraćene ljubavi; kao mladića koji je duboko
povređen rečima "kuče u čašire"; kao čoveka koga obuzimaju halucinacije i ružni snovi zbog te
uvrede koju je izrekao hadži-Zamfir; kao pametnog i snalažljivog mladića koji ume da prkosi
prkosnoj gazdinskoj kćeri i da u njoj izaziva srdžbu i bes, pa i patnje, svojim ravnodušnim
ponašanjem prema njoj i pažnjom prema Kalini; kao uzornog mladića koji dostojanstveno
prihvata veridbu i venčanje i odbija skupe hadži-Zamfirove poklone, pokazujući svoje bogatstvo i
imanje.

ZONA ZAMFIROVA je prikazana u romanu kao razvojni lik, lik koji se prati tokom romaneskne
priče i koji se u toku te priče menja i razvija: od devojčice, preko devojčeta do zrele i prelepe
devojke. Ona je lepa, čedna, vatrena; svesna je svoje lepote i svoga porekla i to joj daje pravo da
drži visoko glavu i da prezrivo gleda na svet oko sebe. Uobražena je sa svoje lepote i porekla,
razmažena u kući, navikla da joj se ugađa, da se svi za njom okreću, da lomi čežnjiva mladićka
srca, da se poigrava onima koji bi da joj priđu ili da je osvoje. Zato je ona i zbunjena prkosnim i
nemarnim Maninim ponašanjem - to je vređa, izaziva u njoj srdžbu, ali i tugu i bol. Ljubomorna je
na sve devojke koje se uhvate u kolo do Mana i spremna je da vrlo zajedljivo i bezobzirno izvređa
lepu Kalinu, samo zato što joj je smetala Kalinina radost i sreća dok igra do Mana. U slikanju
ljubavne igre Zone i Mana Sremac je pokazao veštinu i sposobnost da psihološke titraje i prelive
predoči spoljašnjim manifestacijama: kroz pokrete, ponašanja, izraze lica, reči.

DOKA je jedinstvena kao pojava i kao ženski lik: to je žena čisto muških manira i ponašanja -
zvižduće, pije mastiku, "puši kao Turčin". Ona je bez dlake na jeziku: skreše u lice ono što misli,
bez obzira da li je to neka žena ili stari hadži-Zamfir. Ume da ceni žensku lepotu i u njenim rečima
se oseća muško oduševljenje ženskom lepotom - čarima Zone Zamfirove. Uporna je u naumu da
Mana oženi Zonom i ne bira sredstva da to ostvari. Iz nje progovara zanatlijski stalež, onaj koji je
dugo bio potiskivan feudalnim odnosima i čorbadžijskim gospodarenjem, koje je bilo poduprto
vladavinom turskog feudalizma. Njene reči o merdevinama sa kojih hadži-Zamfirovi silaze a
Manini se penju, deluju buntovnički i proročki. Kao da su se ove reči otele konzervativnom
Stevanu Sremcu koji je vezan za staro i gazdinsko.

MANULAĆ je karikatura mladića iz imućne gazdinske porodice koja je ravna ugledu hadži-
Zamfirove porodice. Iako mu je posvećena cela jedna epizoda i u zbivanjima romana ima izvesnu
ulogu, nije upečatljiv po svojoj delatnoj aktivnosti, nego po svome izgledu i karakteru. Prava je
slika degeneracije koja zahvata čorbadžijski stalež: nemuževan, tunjav, smotan, slabić, vezan za
roditelje kao dete, nesposoban za život, nesposoban za komunikaciju sa svetom oko sebe. Isuviše
je karikiran ovaj Sremčev junak; on je ovde kao kontrast Manu kujundžiji, ali se čini da je Sremac
u karikiranju preterao. I bez ovakvog Manulaća lik Mana kujundžije bi bio onakav kakav jeste, jer
snažnije i upečatljivije deluju njegove osobine i sokovi života koji šikljaju iz njegove prirode, nego
što deluju mlakost, bezvoljnost i duhovna degeneracija Manulaćova.

Stari Nis u romanu

Stevan Sremac 1906. godine objavljuje roman Zona Zamfirova. Osnovnu fabulu romana, priču o
ljubavi Mana Kujundžije i lepe čorbadžijske kćerke Zone Zamfirove Stevan Sremac smešta u Niš, s
kraja XIX veka. U njoj se prikazuje savremena društvena stvarnost južnih krajeva Srbije, naročito
Niša u periodu prelaženja iz turskog feudalnog u napredniji kapitalistički poredak mlade
građanske klase Srbije.

Stevan Sremac u romanu Zona Zamfirova sagledava svet starog Niša sa izvesne elegične
udaljenosti. To je Niš, sav od kaldrme i uvijenih sokaka, zidova, od kapija i bašti u kojima rastu
dafine i visoka senovita stabla, u prvom redu dud. Ali, i Niš od malih dućana i čepenaka, kafana i
meraklija koji uz piće i priče provode vreme.

Tek oslobođen od Turaka Niš je grad starih, ozbiljnih bogatih čorbadžija, sitnih zanatlija i nekih
novih ljudi, tek pristiglih sa drugih strana. U njemu postoji šarenilo u kome se prepoznaje ono
"staro tursko" i "novo srpsko", odnosno patrijahalni moral starih i shvatanja mladog i novog
sveta. Sremac je ocrtao i oživeo blagim zvukom satire, bez jetkosti ljude koji su došli kao
predstavnici Srbije, ali koji su od trećestepene vrednosti: agente trgovačke i osiguravajućeg
društva, trgovačke pomoćnike iz Beograda. I stranci su dolazili u Srbiju, kao u zaostalu slovensku
zemlju, iz idealizma, da joj nesebično služe. Neki od njih su postajali kapitalisti, a neki su
propadali. Među njima je posebno živa ličnost pana Františeka, dobričine Čeha, kome je po
muzičkoj darovitosti predstojala svetla budućnost, ali koji je svoj dar utopio u komponovanje
crnog župskog vina sa sodom. Drugi Čeh, apotekar Cibulka naslikan je kao pozitivna ličnost.

Zona Zamfirova je bogata tipičnim ličnostima niškog života iz tog vremena. Pored najviše
istaknutih i najreljefnije prikazanih, Zamfira, Mana, Zone, naslikan je niz drugih ličnosti koji su
nosioci osobina karakterističnih za stalež, doba, moral i socijalnu strukturu. Tetka Doka i tetka
Taska, rečite usmene "novinarke", predstavljaju specifičnu naklonost prema složenoj igri i borbi
intriga koje često postižu cilj. Kalina, čedna siromašna devojka je predstavnik patrijahalnog
vaspitanja. Manulać je iz čorbadžijske porodice, uspela i plastična karikatura psihologije sitnog
egoizma i ponižavajućeg robovanja kapitalu. Vaska je svedok nepravednih odnosa društvenog
poretka.

U romanu Zona Zamfirova se oseća dolazak novog vremena. Ali to nije mukla i preteća
grmljavina, već prolećni pljusak koji pročišćava vekovnu zagušljivost. U dolasku se ponegde oseća
i seta.

Stevan Sremac veštim zapletima slika južnjački mentalitet, duh i temperament, i odnos prema
ljubavi. Veoma uspešno oživljava i arhaični niški govor i običaje. Ima mišljenja i da uspeh romana
Zona Zamfirova potiče koliko od humorističkog piščevog nerva, toliko i od samog, živog govora,
od načina na koji njegovi likovi misle i saopštavaju svoje misli.