СРЕМ КРОЗ BEKOBE

СЛОЈЕВИ КУЛТУРА
ФРУШКЕ ГОРЕ И СРЕМА

ЗБОРНИК РАДОВА

Ур едио
Миодраг Матицки

ВУКОВА ЗАДУЖБИНА
ОГРАНАК ВУКОВЕ ЗАДУЖБИНЕ У БЕОЧИНУ
ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ

Београд - Беочин
2007
Александар Крсшић

ВРЕМЕ ТУРСКЕ ВЛАСТИ У СРЕМУ

Османским освајањем Београда 1521. године била je запечаћена

и судбина Срема. Источни Срем (Сремска жупанија) доживео je тада
велика разарања као мало када у својој историји.1 У време мохачког
похода султана Сулејмана II 1526. године успостављена je османска
власт на подручју Сремске и источних делова Вуковске жупаније, а
до 1536. године Турци су освојили читав западни Срем и источну
Славонију (Вуковску и Пожешку жупанију). Деценија ратовања изме-
ђу 1526 и 1537. године довела je до великих разарања и депопулације
и у западном Срему.2
По освајању читавог Срема и источне Славоније, Османлије су
око 1540/41. године формирале Сремски санџак, који je припојен но-
воформираном Будимском ејалету.3 Према попису из 1546. године,

1 Ј. Калић-Мијушковић, Београд у средњем веку, Београд 1967, 245-268;

Историја српског народа II (=ИСН II), Београд 1982, 466-468 (С. Ђирковић); Ф.
Емеџен, Историја једне миграције с почетка 16. столећа. Сремски изгнаници на Га-
липољу, Историјски часопис (=ИЧ) 42-43 (1995-96) 237-253; F. Szakály, Nándorfhér-
vár, 1521: the Beginning o f the End o f the Medieval Hungárián Kingdom, Hungarian-Otto-
man Military and Diplomatie Relations in the Age of Suleyman the Magnificent, ed. by G.
Dávid and P. Fodor, Budapest 1994, 47-76.
Становништво Срема, чији cy велики део још у првој половини 15. века чини-
ли Срби, до 1521. године се због ратних разарања, епидемија и планских колонизаци-
оних мера које су спроводиле угарске и османске власти променило неколико пута:
И С Н II, 4 31-444 (С. Ћирковић); Исти, Сеобе српског народа у Краљевину Угарску у
14. и 15. веку, Сеобе српског народа од 14. до 20. века, Зборник радова посвећен три-
стотој годишњици сеобе Срба, Београд 1990, 37-46.
2 И С Н II, 476-490 (С. Ћирковић); III, 139-140 (Р. Самарџић); П. Рокаи, 3. Ђере,
Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002, 185-195; Р. Engel, A török dúlások
hatása a népességre: Valkó megye példáya, Századok 134/2 (2000) 269-282, 298-320.
3 H. Sabanovic, Bosanski pasaluk, Sarajevo 1959, 60, 64; O. Зиројевић, Управна
подела данашње Војводине и Славоније у време Турака, Зборник за историју Матице
76 Александар Крстић

Сремски санџак се делио на 5 кадилука и 22 нахије, али je ире 1556.

године дошло до одвајања кадилука Осијек и нахија које су му припа-
дале од овог санџака, и њиховог припајања Пожешком санџаку.4 T o ­
kom друге половине 16. века, Сремски санџак био je иодељен на 16
нахија и четири кадилука. На простору који je углавном обухватао те-
риторију некадашње угарске Сремске жупаније налазиле су се нахије
Земун, Купиник, Сланкамен, Ириг, Варадин, Черевић, Гргуревци и
Димитровци (Митровица). У западној половини санџака, на прете-
жном делу територије бивше Вуковске жупаније, биле су нахије Мо-
ровић, Илок, Рача, Посавље, Немци, Подгорје, Иванково и Вуковар.5
Таква административна подела Сремског санџака на нахије остаће и у
првој половини 17. века, али ће се са растом муслиманске популације
број кадилука повећавати. Седамдесетих година 17. века у Сремском
санџаку било je 10 кадилука. Седиште санџака je из Осијека преме-
штено у Илок вероватно већ четрдесетих година 16. века, а од друге
половине истог столећа седиште санџака налазило се у Мигровици.6

Завођење османске власти у Срему било je праћено системат-

ском популационом политиком. У опустошена сремска подручја по-
сле 1529. године насељавано je српско становништво из Смедерев-
ског и Зворничког санџака са влашким статусом, а влашке повластице
проширене су на сву рају Сремског санџака.7 Око 1546. године у ис-
точној иоловини санџака (у кадилицима Петроварадин и Митровица)
било je око 4600 сеоских хришћанских домаћинстава, а деценију ка-
сније, на територији читавог Сремског санџака пописане су 9142 ку-

српске (=ЗМСИ) 1 (1970) 13; N. Moacanin, Sim onija i Srijem u razdoblju osmanske vla-
davine, Slavonski Brod 2001, 7.
4 H. Sabanovic, Bosanskipasaluk, 65; O. Зиројевић, Управна подела, 14-15; N.
Moacanin, Slavonija i Srijem, 10, 24.
5 B. Mc Gowan, Sirem Sancagi Mufassal Tahrir Defteri, Ankara 1983; O. Зироје-
вић, Управна подела, 15.
6 Е. Celebi, Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama, Sarajevo 1979,
353-354; H. Sabanovic, Upravna podjela jugoslovenskih zemalja p o d turskom vladavinom
do Karlovackog m im 1699. godine, Godisnjak Istorijskog drustva BIH 4 (1952) 188; Б.
Ђурђев, Шехер Митровица, Сремска Митровица, С. Митровица 1969, 84; О. Зироје-
вић, Управна подела, 15-16; Иста, Цариградски друм од Београда до Будима у 16. и
17. веку, Нови Сад 1976, 73, 75; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 7, nap. 9.
1 Историја народа Југославије II, Београд 1960 (-И Н Ј), 174-175, 177-179 (Б.
Ђурђев, А. Лебл); Б. Ђурђев, Шехер Митровица, 77-79; N. Moacanin, Slavonija i Sri­
jem, 13-15, 18, 20-26.
 Време турске власти у Срему 77

ће.8 Према попису из седме деценије 16. века, у Сремском санџаку би-
ло je 399 насељених и 15 села која су „остала без раје“. У читавом
санџаку, у градским и сеоским насељима, уписано je укупно 12.257
домаћинстава, од тога 10.276 хришћанских и 1981 муслиманско.9 Му-
слимани су, дакле, чинили нешто више од 1/6 популације, али je њи-
хов број у сеоским насељима био знатно мањи: 221 домаћинство, од-
носно 2.5%. Овај податак сасвим јасно показује да je у Срему, као и у
већини наших крајева, муслиманско становништво било концентриса-
но у градовима, и да je исламизација на селу била ретка појава.10 Већи
део становништва санџака (71.8%) живео je по селима, укупно 8.804
породице. Ако се прихвате процене да je у једном домаћинству у Сре-
му под османском влашћу било 7-8 чланова, то би значило да je у
санџаку у другој половини 16. века живело између 85.000 и 100.000
људи.11
Ово организовано насељавање Сремског санџака углавном je
окончано до шездесетих година 16. века, али се процес спонтаног
прилива становништва са Балканског полуострва наставио и касније.
Истовремено, становништво се у другој половини 16. века из Срем-
ског санџака померало даље на север и запад, у Сегедински и Теми-
шварски санџак.12 Крајем века je изгледа наступио пад броја станов-
ника Срема: према попису из последњих година владе Мурата III
(1574-1595) у санџаку je било укупно 7143 домова, што je око 25%
мање у односу на претходни попис из 1578. године. До расељавања je
по свему судећи дошло услед финансијског притиска, те недаћа иза-
званих Дугим ратом и насиљима Татара.13 Нови миграциони талас са
Балканског полуострва почетком 17. века запљуснуо je панонске пре-
деле, укључујући и Срем, али харачки спискови из тог столећа доносе
релативно низак број пореских обвезника у Срему (укупно око 5200).
Има, међутим, јасних показатеља да je реални број домаћинстава био

8 N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 25-26.

9 B. Mc Gowan, Sirem Sancagi.
10 У свега 9 села Сремског санџака 1566/9. године присутна je бројнија мусли-
манска популација: у Воћину (25 кућа) и Немтину (26) у нахији Илок, у Рачинцима
(11) у нахији Вуковар, Баноштору (10) у нахији Черевић, Горњем Кленку (33), Даба-
ковцима (21), Брестачу (25) и Петровцима (16) у нахији Димитровци и селу Фетилов-
ци (9 кућа) у нахији Подгорје. То су делом локални конвертити, али и ратни заробље-
ници и досељеници из Босне: В. Mc Gowan, Sirem Sancagi, 23, 26, 151, 188, 282-284,
288, 445; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 21-22, 43, 73-74.
11 ИНЈ, 177; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 20, nap. 36, 157.
12 ИНЈ, 174; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 25-26, 29-30.
13 N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 29.
78 Александар Крстић

већи.14 Крајем 17. века, пред Бечки рат, по неким проценама било je у
Срему 320 насељених села. Ратна разараља, миграције, депопулације
и нова насељавања изменила су демографску слику Срема. Недуго по
окончању рата, 1702. године, у хабзбуршком делу Срема било je, пре-
ма извештају опата Бонинија, 51 насељено и 57 запустелих села. У
њима je тада живело 2667 старешина породица са 181 неожењеним
братом, 1870 синова и 872 кћери. Истовремено, на територији осман-
ског Срема, према истом извору, било je 29 села са 1023 куће, и „још
око 12-14 мањих села, о којима се нису могли добити подаци.“ 15 У ју-
гоисточном делу Срема, који je од Карловачког до Пожаревачког ми-
ра остао под турском влашћу, било je ипак више насеља, јер попис
контрибуције из 1716. године доноси списак њих 77.16
Сасвим прецизне податке о етничкој припадности на основу
османских погшсних дефтера није могуће дати, пошто се оваква анали-
за заснива на проучавању ономастике, што отвара бројне методолошке
проблеме.17 Ипак, може се констатовати да je источни део Сремског
санџака, од Илока до ушћа Босута био насељен претежно, или, када су
сеоска насеља у питању, скоро искључиво српским живљем, а да се у
западном делу санџака у знатно већој мери сачувало старо католичко,
претежно словенско, мањим делом и мађарско становништво. Ова по-
пулација била je доминантна у нахијама Иванково, Немци и Посавље,
мада je и у њима местимично било села са српским живљем, док je ста-
новништво нахија Вуковар, Подгорје, Моровић, Рача и западног дела
Илочке нахије било мешовито.18 И према извештају барског надбиску-
па Петра Масарека из 1633. године, доњи Срем насељавају православ-
ни Срби, а горњи Срем, западно од Митровице, римокатолици. У чита-
вом Срему било je, према истом извору, око 40.000 католика, док je ва-

14 Године 1663/4. само у источном Срему je око 4200 кућа било дужно да ис-
поручи намирнице за војску: N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 20 nap. 36, 30, 35, 38-40.
15 M. Јачов, Срем на прелому два века (17.-18.), Београд 1990, 5, 9-20.
16 С. Пецињачки, Контрибуцијајугоисточног С ремау 1716. години, ЗИМС 12
(1975) 89-94.
17 Не само што нечије име не мора да стоји у директној вези са његовом ет-
ничком припадношћу, већ постоје бројна и хришћанска и словенска народна имена ко-
ја су заједничка различитим етничким и верским групацијама на овим просторима. Ка-
да су подаци из дефтера Сремског санџака у питању, постоји и додатни проблем да по-
једина лица носе словенска имена и мађарска презимена, односно патронимике, или
обрнуто, што указује на етничко или културолошко мешање у вишенационалној среди-
ни. О методолошким проблемима при употреби дефтера за етничке анализе уп. Е.
Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак (1476-1560). 3eMjba. Насеља. Становништво,
Београд 2004, 213-214, са ранијом литературом; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 36-38.
18 B. Mc Gowan, Sirem Sánc ági.
 Време турске власти у Срему 79

рошима поред Дунава њихов број био мали (Карловцима, Петровара-

дину, Баноштору, Илоку, Воћину и Вуковару).19
Насељеност Сремског санџака није била равномерна. Крајем сед-
ме деценије 16. века, просечно највећа била je у нахији Рача — 56.3 до-
мова по селу. Ако изузмемо ову нетипичну нахију, у којој су пописана
свега три села, од којих je Хамзов са 96 домова било највеће село у сан-
џаку, величина сеоских насеља по нахијама креће се у распону од 33.5
куће (нахија Сланкамен) до 12.6 кућа (нахија Посавље). Село просечне
величине у Сремском санџаку у другој половини 16. века имало je не-
што више од 22 куће. Ако прихватимо поделу сеоских насеља према
величини на патуљаста (до 5 кућа), мала (6 до 20 кућа), села средње
величине (21-80 кућа) и велика (преко 80 домаћинстава),20 видећемо да
je патуљастих било укупно 19 (4.8%), малих 213 (53.4%), села средње
величине 165 (41.4%) и свега 2 велика (0.5%). Убедљиво су, дакле,
преовладавала мала и села средње величине (до 50 домаћинстава —
свега 13 села или 3.3% имало je између 51 и 80 кућа).21

Величина сеоских насеља у Сремском санџаку 1566/69. године

40

Може се уочити да су нахије са малим селима углавном групи-

сане у западном делу санџака, на територији некадашње Вуковске жу-
паније (која сада већим делом припада Хрватској). Пред крај 16. века,
од 7143 пописана домаћинства, у источном Срему било je њих 4312
(60%), а у западном 2821 (40%).22 Ова појава има неколико узрока.
Прво, до великих пустошења и депопулације дошло je у време завође-

19 Ј, Радонић, Римска курија и јуж нословенске земље од 16. до 19. века, Бео-
град 1950, 89; М. Јачов, Срем, 5; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 20.
20 M. Мацура, Насеља и насељеност, Насеља и становништво Области Бран-
ковића 1455. године, Београд 2001, 196.
21 В. Мс Gowan, Sirem Sancagi.
22 N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 29.
80 Александар Крстић

ња османске власти у западном Срему и источној Славонији

(1526-1536).23 Друго, ови простори су били мање изложени колониза-
цији српског становништва после турског освајања него што je то био
случај у источном делу Сремског санџака.24 Коначно, и природни
услови могли су имаги утицаја на појаву мање насељености. Бројна
средњовековна села поред Саве, како у Сремској, тако и у Вуковској
жупанији, налазила су се у мочварним пределима, на оцедним уздигну-
тим местима (земљаним гредама).25 Такав положај није насеља довољ-
но штитио од поплава, а ограничавао je и њихову величину, па су са-
свим сигурно у пигању била мала села. Може се претпоставити да
османске власти и/или нови досељеници нису зато ни били заинтересо-
вани да таква насеља обнављају, па су многа од њих у попису из
1566/69. године уписана као ненастањене мезре. Упадљиво je да je на-
сељеност и у источном и у западном делу санџака била најмања управо
у гшавим подручјима дуж Саве (нахије Купиник односно Посавље).
Сеоска насеља у Сремском санџаку и њихови житељи, као и у
другим деловима Царства, припадали су хасовима, зеаметима и гима-
рима, и плаћали су државне и феудалне намете, данке и доприносе.26
Путописци 17. века наводе да се по сремским селима становало у коли-
бама од дрвета и трске облепљених блатом и у кућама укопаним у зе-
мљу. Све куће биле су покривене сламом или трском. Тако су били
уређени и домови најбогатијих људи, а ретки су они који су имали куће
са две собе. Земуницама су се над земљом видели само кровови и про-
зор, мало одигнут од површине земље. Некада je светлост у ова стани-
шта допирала и преко отвора на крову изнад огњишта. Ови необични

23 Према истраживањима мађарског историчара Пала Енгела, који je поредио

податке угарских повеља са сремским дефтером из 1566/9. године, у јужном (посав-
ском) делу некадашње Вуковске жупаније чак 70% средњовековних села било je у
другој половини 16. века ненасељено, а бар 80% старог становништва je нестало. У
северном делу жупаније страдало je око 74% села: Р. Engel, A török dúlások, 273-282.
24 В. Мс Gowan, Sirem Sancagi; ИНЈ, 174-175.
25 А. Крстић, Сеоска насеља у Подунављу u Посавини Србије и јуж не Угарске
у 15. и првој трећини 16. века, ИЧ 52 (у штампи). Археолошки су испитана оваква на-
сеља у Бољевцима, Хртковцима, Чортановцима: Н. Станојев, Средњовековна насеља
у Војводини, Нови Сад 1996, 75, 143, 152.
26 Детаљније бављење османским феудализмом превазилази обим и карактер
овог рада. О томе, када je Срем у питању, видети: ИНЈ, 177-182 (Б. Ђурђев, А. Лебл);
N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 15-20, 124-130. O царским хасовима y Срему: O. Зи-
ројевић, Царски поседи у Срему у време турске власти, ЗМСИ 45 (1992) 71-77. Ка-
нун-наме из 1566/9. и 1588/9. године: В. Мс Gowan, Sirem Sancagi, 1-6; Б. Ђурђев,
Сремска канун-нама из 1588-9. године, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву 4-5
(1949-50), 269-284.
 Време турске власти у Срему 81

објекти привлачили су пажњу путника, na je остало сачувано неколико

описа сремских земуница. У станове издубљене у тврдој земљи силази-
ло се кроз ниска врата степеницама до огњишта. Ипак, унутрашњост
ових станишта одавала je бољи утисак него што су то странци очекива-
ли: према др Брауну (1669.), „све ј е у њима било уређено спретно коли-
ко и у другим сиротињским кућама које се налазе над тлом, мада je
све било просто, по обичају тога краја.“ И Бонини (1702) констатује
да су то вешто уређени станови, који се зими добро греју.27

П р осечан број кућа по се лу у нахијам а С рем ског са нџака 1566/69. године

Рача
Посавље
Иванково
Подгорје
Немци
Вуковар
Илок
Моровић
Гргуревци
Черевић
Ириг
Варадии
Сланкамен
Земун
Димитровци
Купиник
0 10 20 30 40 50 60

27 Е. Fermendzin, Acta Bosnae potissimum ecclesiastica cum insertis editorum docu-

mentorum regestis ab anno 925. usque ad annum 1752, Zagrabiae 1892, 349-350; J. Боги-
чевић, Путовање царског посланства у Цариград 1608. године, Гласник Историјског
друштва у Новом Саду (=ГИДНС) 4 (1931) 442; В. Поповић, Путопис др Брауна,
ГИДНС 6 (1933) 351; Р. Самарџић, Београд и Србијау списима француских савремени-
ка 16.-17. века, Београд 1961, 192, 436; Д. Поповић, Војводина у турско доба, Војводи-
на I, Нови Сад 1939, 276-279; О. Зиројевић, Цариградски друм, 63-64; М. Јачов, Срем,
32, 35, 38, 51, 58, 73, 84. На исти начин становало се у Срему и tokom средњег века: Д.
Гачић, Средњовековна налазшита, Археолошка истраживања дуж аутопута кроз Срем,
Нови Сад 1995, 233-240; Н. Станојев, Средњовековиа насеља, 75-76.
82 Александар Крстић

Приликом освајања Срема разарани су стари градови и њихова

урбана структура, а градско становништво je у великој мери страдало,
било одведено или се расуло, na je замењивано новим. Један број ста-
рих угарских утврђења добио je турске војне посаде, у којима су у по-
четку значајни удео имали и Срби као мартолоси или припадници
других помоћних војних и полувојних редова.28 Како се османска гра-
ница померала даље на север и запад, тврди градови (турски: kaid) по-
стали су прилично запуштени, али су наставили да врше своју војну
функцију све време османске власти у Срему. Петроварадин, Сланка-
мен, Илок и Вуковар на Дунаву, Рача на Сави, Моровић и Немци на
Босуту имали су војну посаду коју су сачињавали првенствено му-
стахфизи, тобџије, бешлије, мартолоси, азапи, фариси и јаничари, као
и други родови војске.29 Због повећане несигурности и погребе за за-
штитом важних путева који су прелазили преко Срема, Османлије су
временом вароши и нека села утврђивали паланкама, а неке старе твр-
ђаве, као Земун и Воћин (данашњи Шаренград), су обновељне. Тако
су у 17. веку паланке постојале у Сотину, Товарнику, Митровици, Че-
ревићу, Баноштору, Купинику, Карловцима, Прхову, Белегишу и Су-
ботишту.30
Као и у другим областима које су дошле под турску власт, гако
су и у Срему градска насеља постепено, али неумитно добијала ори-
јентални карактер. Свако утврђено место имало je своје подграђе, које
je у зависности од величине и верског састава становништва имало
статус вароши, касабе или шехера. Једно од основних обележја градо-
ва у Царсгву била je подела према конфесијама на џемате (општине),
које су се даље делиле на махале (квартове). Варош je у принципу на-
сеље градског типа претежно насељено хришћанима, али су у Срему
тај статус имала и насеља са знатнијом муслиманском популацијом,

28 Е. Laszowski, Habsburski spomenici Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije

I, Zagreb 1914, 151; O. Зиројевић, Турска утврђена места na подручју данашње Вој-
водине, Славоније и Барање, ЗМСИ 14 (1976) 100-115, 128-132; Иста, Цариградски
друм, 81-82, 90, 100, 111, 115; Б. Ћурђев, Шехер Митровица, 78.
29 О. Зиројевић, Турска утврђена места, 100-109, 131-132; Иста, Један век
турске владавине у Сланкамену (1521-1621), ИЧ 14-15 (1963-1965), 41-42; Иста,
Цариградски друм, 60-61, 81-82, 90, 100, 111.
30 Е. Celebi, Putopis, 357, 517-518, 521-522, 525-526; О. Зиројевић, Турска
утврђена места, 109-116; Иста, Цариградски друм, 68, 71, 76, 80-81, 87, 99,
108-109, 116, 118.
 Време гурске власти у Срему 83

уколико се ова претежно бавила пољоиривредом. Касаба je отворено

градско насеље које je морало имати своје границе, најмање једну џа-
мију, мектеб (основну школу), углавном хамам, каравансарај или хан,
затим чаршију, трговачко и занатско средиште града — дакле, све
установе које су граду давале муслимански карактер. Шехер je био
назив за веће градско насеље са претежно муслиманским становни-
штвом. Да би градско насеље добило статус шехера, морало je да има
најмање четири џамије, мектебе, медресе (средње школе), текије, ха-
маме, каравансараје и друге јавне објекте.31 Муслиманска урбана
структура сремских градова свој настанак углавном je дуговала носи-
оцима војних и управних функција, али и локалним добростојећим
припадницима невојничког сталежа, трговцима и занатлијама.32
Централна османска власт чинила je све да у градове привуче
што већи број муслиманских становника, па поред инфраструктуре
која je ово досељавање подстицала, муслимани су за живот у градови-
ма додатно стимулисани значајним пореским олакшицама — ослоба-
ђањем од свих „шеријатских канунских“ и државних пореза.33 У на-
сељима у којима je касаба изграђивана на основама средњовековне
хришћанске вароши, као што je у Срему био случај, те вароши су као
хришћанске махале постајале периферни део новог оријенталног гра-
да. Исламизацијом њених становника, хришћанска варош временом
се све више смањивала. Овај процес био je нешго спорији у варошима
са јачом економском подлогом.34 Као илустација наведене тврдње мо-
же да послужи табеларни приказ промене броја становника (тј. дома-
ћинстава) у девет сремских градских насеља tokom друге половине
16. века, на основу пописних дефтера.35
У попису из 1546. године највећи број сремских градских насе-
ља, њих 23, уписан je као село-варош, како због привредне делатно-
сти становништва, тако и због тога што у то време у њима није било

31 X. Шабановић, Турски извори историју Београда 1-1, Катастарски пописи

Београда и околине 1476-1566. Београд 1964, XXVII; ИНЈ, 22, 35-36, 88-93; О. Зиро-
јевић, Турско војно уређење у Србији (1459-1683), Београд 1974, 105-107; Е. Миљко-
вић-Бојанић, Смедеревски санџак, 123-124; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 64-68,
70-71, 82-83.
32 N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 83-87.
33 E. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак, 125.
34 E. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак, 117, 123; N. Moacanin, Slavoni­
ja i Srijem, 82-87, 96-97.
35 O. Зиројевић, Цариградски друм, 65-67, 72-75, 83, 91, 102-103, 106-107,
113, 118-119. У табели je дат укупан број домаћинстава по градовима (сабрана су
потпуна и удовичка домаћинства, кнезови, хришћани мартолоси, итд.)
84 Александар Крстић

градско 1546. г. 1569. год. 1578. год. 1588-1595.год.

насеље хриш. мусл. хриш. мусл. хриш. мусл. хриш.
Митровица 70 592 30 692 19 630 14
Илок ? 237 31 386 20 437 14
Вуковар 20 149 71 182 62 202 47
Сланкамен 115 43 129 117 132 66 111
Петроварадин 90 78 43 57 36 128 35
Земун 88 21 74 38 73 59 41
Сотин ? 38 30 31 33 27 50
Черевић 34 75 36 78 35 65 33
Јарак 85 24 106 23 83 15 70

знатније муслиманске популације. Досељавањем муслиманског жи-

вља и исламизацијом брзо се мењао и карактер појединих вароши.
Нешто више од две деценије касније, око 1566/69. године, у Срем-
ском санџаку постоји већ шест касаба (Илок, Митровица, Немци, Гр-
гуревци, Вуковар и Сланкамен) и 14 вароши: Беркасово, Моровић,
Сотин, Петроварадин, Карловци, Черевић, Ириг, Врдник, Јарак, Купи-
ник, Земун, Иванково, Церна и Рача. До 1578. године касабе ће поста-
ти Петроварадин и Сотин, а исти статус добиће у наредним годинама
Земун, Ириг и Моровић. Митровица, седиште санџакбега, била je на
путу да стекне ранг шехера tokom осме деценије 16. века, na je у по-
писима почев од 1578. године бележена и као касаба и као шехер.36
Структура градског становништва Сремског санџака према бро-
ју домаћинстава око 1566/69. године може се такође приказати путем
табеле.37
T okom наредних деценија, до почетка 17. века, укупан број ста-
новника неких градова je растао (на иример, Илока, Петроварадина
или Сотина), а других стагнирао или опадао (Митровице, иначе најве-
ћег града у Сремском санџаку, Вуковара, Сланкамена, Земуна или
Јарка).38 У 17. веку долази изгледа до повећања градова и раста град-
ског живља, и то не само муслиманског, већи и хришћанског. У срем-

36 О. Зиројевић, Управна подела, 15; Иста, Цариградски друм, 66, 73-74, 101,
119; Иста, Земун. Период турске владавине до Бечког рат а (1683), Годишњак града
Београда (=ГГБ) 30 (1983) 21; Б. Ђурђев, Шехер Митровица, 83-85; N. Moacanin, Sla-
vonija i Srijem, 64-68.
37 B. Mc Gowan, Sirem Sancagi.
38 Б. Ђурђев, Шехер Митровица, 84-85; O. Зиројевић, Цариградски друм,
65-67, 72-75, 83, 91, 102-103, 106-107, 113, 118-119. Видети прву табелу.
 Време турске власти у Срему 85

градско муслим. хришћ. хришћ. марто-

насеље куће куће удовице кнез лоси Укуггао
Митровица 592 29 1 — — 622
Илок 237 27 4 — __ 268
Немци 114 132 10 — — 256
Гргуревци 141 21 — 1 — 163
Вуковар 149 67 4 — — 220
Сланкамен 43 113 4 — 12 172
Беркасово 14 20 1 — — 35
Моровић 31 54 3 — — 88
Сотин 38 28 2 — — 68
(Петро)Варадин 78 43 — — — 121
Карловци — 487+339 14 1 — 505
Черевић 75 35 1 __ 111
Ириг 129 69 4 1 1 204
Врдник — 104 3 — __ 107
Јарак 24 99 6 — 1 130
Купиник — 59 5 1 — 65
Земун 21 73 1 — — 95
Иванково 1 68 2 — __ 71
Церна — 39 5 1 — 45
Рача 84 37 — — — 121
укупно: 1771 1607 69 6 14 3467

ским градским насељима после 1630. године било je укупно око

10.000 кућа.40
Карловци су били највећа хришћанска, тј, српска варош за време
турске власти у Срему. У попису из 1546. године убележено je пет
хришћанских махала са 456 потпуних, 86 удовичких и 5 циганских
домаћинстава. Међу хришћанима je уз велику већину Срба било и не-
што мађарског и шокачког (словенског католичког) становништва.

39 Тројица старешина махала.

40 N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 21, 97-98, 102-103.
86 Александар Крстић

Етничка сгруктура остала je иста и у наредним деценијама, али je број

становника у другој половини столећа почео да опада. Око 1555. го-
дине, у Карловцима je било чак 775 кућа, да би се за нешто више од
једне деценије њихов број смаљио на 505, а већ 1578. године на свега
397. Тренд опадања популације наставио се и наредних година, na je
крајем 16. столећа у Карловцима, који су тада припадали царском ха-
су, живела 291 породица хришћанске раје, уз још три куће калафата,
који су због своје службе биле ослобођене дажбина. И у попису из
1614. године уписан je исти број домаћинстава, а неколико година ка-
сније у три махале убележене су 184 куће. У другој половини 17. века
у Карловцима je уз паланку постојало и муслиманско насеље.41
Поред војне посаде у утврђеним градовима,42 муслиманско
градско становништво војног сталежа чинили су и извршни органи
санџакбега и надзорници регалних прихода (војводе, субаше, емини),
те улема (верски службеници, кадије, интелектуалци). Припадници
војног сталежа (аскера) бавили су се и предузетништвом, па су и по
тој основи спадали у друштвену елиту градова. Међу цивилним ста-
новништвом било je крупних трговаца и богатих занатлија, али су да-
леко многобројнији били ситни предузетници.43 У градовима, наро-
чито оним највећим, обављала се жива трговачка и занатска делат-
ност, о чему сведоче подаци о промету и приходима оствареним на
скелама и пазарима, као и бројне занатлије (организоване у еснафе)
убележене у дефтерима. У Митровици се, на пример, пазар одржавао
два пута недељно, а панађур три пута годишње. Велике приходе цар-
ској благајни доносила je и скела на Сави и десетина од улова рибе,
укупно 227.000 акчи, док се од тржне царине добијало 12.000 акчи.44

41 ИНЈ, 187-188 (Б. Ђурђев, А. Лебл); О. Зиројевић, Цариградски друм, 96-98;

N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 81, 97. O царским хасовима y Срему: O. Зиројевић,
Царски поседи, 71-78.
42 Посада углавном није у целини пописана у дефтерима: у Сланкамену се, на
пример, 1566/9. поред 43 муслимана, од којих je 9 у тврђави, доноси и списак још 54
њих који имају винограде на подручју ове касабе. Међу овима je и део градске посаде
— наводе се диздар, два сербуљука и вратар. То релативизује горње податке по који-
ма je у Сланкамену било више хришћанских него муслиманских домаћинстава. И 66
пописаних муслимана пред крајем 16. века тешко да представљају целокупну ислам-
ску популацију Сланкамена, већ вероватно само његово цивилно становништво: В.
Мс Gowan, Sirem Sancagi, 200-205; О. Зиројевић, Један век, 42; Иста, Цариградски
друм, 91.
43 N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 88-92.
44 B. Mc Gowan, Sirem Sancagi, 261-280; Б. Ђурђев, Шехер Митровица,
81-83; О. Зиројевић, Цариградски друм, 73-74; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 72,
75-82, 88-82, 104-105.
 Време турске власти у Срему 87

Колико су то велики износи, види се ако се упореде са истовременим

приходима оствареним у другим сремским градовима. Тако je, на
пример, промет оствариван на илочкој или карловачкој скели био де-
сетоструко мањи него онај у Митровици (заједно са десетином од ри-
бе 23.563 акче, односно 23.175 акчи). Приход од промета који се оба-
вљао на илочком тргу био je скоро четири и по пута мањи од оног у
Митровици (2768 акчи), а онај са карловачког трга девет пута мањи
него митровачки (1300 акчи). У 17. столећу дошло je до вишеструког
пораста трговине и промета на скелама.45 У градским насељима са
значајнијом хришћанском популацијом, као што су Карловци, Слан-
камен, али и Вуковар, Земун или Јарак, срећу се и занатлије хришћа-
ни. Међу Карловчанима су у дефтерима убележени ковачи, кујушдије,
златари, грнчари, зидари, воденичари, рибари, кожари, кожухари, ме-
сари, бурекџије, бербери, ракиџије, обућари, кројачи, чизмари, кола-
ри, неџари, табаци, свилари.46 Житељи градова, и муслимани и хри-
шћани, бавили су се и пољопривредом, углавном узгојем житарица и
виноградарством, као и риболовом. Нека од насеља са статусом варо-
ши (Купиник, Беркасово, Церна, Иванково) су и по броју становника
и по привредној структури више личила на већа села.47
Становници појединих насеља, како градских, тако и сеоских,
спадали су у категорију тзв. „повлаштене раје“, будући да су били
ослобођени ванредних државних пореза, а феудалне дажбине плаћали
су у смањеном износу. Заузврат, они су били обавезни да обављају
неку службу у корист државе. Тако су у Сремском санџаку службу
дербенџија, задужених да чувају опасна месга на путевима и прелазе
преко река, вршили становници Земуна и Вуковара већ 1546. године,
а потом и сељани Крчедина, Тидије и Чортановаца. Статус ћуприџија,
задужених за одржавање мостова, имали су житељи Крушедола, Дум-
бова (код Раковца), Карловаца, Илаче, Берака, Моровића, Јамене,
Дреноваца, Иванкова, Купиника и још неких села, која углавном да-

45 В. Мс Gowan, Sirem Sancagi, 17-18, 271; О. Зиројевић, Цариградски друм,

97, 114; N. Moacanin, Slavonija i Srijem. 98-100.
46 B. Mc Gowan, Sirem Sancagi, 166-171; ИНЈ, 187-188 (Б. Ђурђев, A. Лебл);
О. Зиројевић, Цариградски друм, 96-97.
47 В. Mc Gowan, Sirem Sancagi, 7-19, 26-28, 69-76, 86-91, 129-137, 158-171,
183-185, 200-205, 223-229, 258-280, 329-335, 386-388, 404-411, 461-462, 505-506,
511-514; О. Зиројевић, Цариградски друм, 66-68, 72-76, 84-85, 92, 96-98, 103-104,
106-109 113-116, 118-119; Иста, Земун, 23-24; Иста, Један век, 45-49, 51; Б. Ђурђев,
Шехер Митровица, 84-85. О пољопривреди у Срему видети: N. Moacanin, Slavonija i
Srijem, 43-62, 70-71; H. Лемајић; Аграрни односи и развој пољопривреде у Срему по-
ловином 16. века, Истраживања 15 (2004) 75-103; О риболову видети: О. Зиројевић,
Риболов на средњем Дунаву (16. и 17. век), ЗМСИ 49 (1994) 111-120.
88 Александар Крстић

нас више не постоје. И житељи Вуковара били су дужни да се старају

о мосту иреко Вуке, док je раја из Петроварадина имала обавезу да у
време војних похода подиже мостове на Дунаву, иначе je радила на
скели. Дужности возара на скели обављали су и житељи Баноштора,
Сотина, Сланкамена, Купиника, Нештина, Сурдука и суседног Дор-
моша, Тидије (код Чоргановаца), те села поред Саве: Барича, Сенаје,
Каракуша. О скели на Сави у Митровици старали су се муслимани из
овог града. Мензилска (улачка) села била су задужена да хране ио-
штанске коње. Ову статус имали су Земун, Камендин, Карловчић и
Ново Село.48
О изгледу сремских градова и вароши у време османске власти
сачувано je више сведочанстава путника из друге половине 16. и 17.
века. На западњаке који су пролазили кроз Срем овдашњи градови
нису остављали повољан утисак. За њих су то варошице и велика се-
ла, а пажњу им првенствено привлаче тврђаве и остаци старих цркава
и других средњовековних грађевина, које су лежале у руинама. Дола-
зећи из европских градова чији je развој био у иуном замаху, путопи-
сци су морали бити разочарани оријенталним касабама и варошима.
Са друге стране, Евлија Челебија по свом обичају хвали лепоту срем-
ских градова и честитост њихових житеља, описује чаршије и џамије,
месциде, мектебе и медресе, хамаме, каравансараје, ханове и друге
установе које су градовима давале муслимански карактер. Иако су
његова казивања, као и она западних путописаца, често сумарна и
клишеизирана, те их треба користити уз опрез. она ипак употпуњују
суву слику бројки коју нам пружају дефтери.
Митровица je, према М. А. Пигафети, 1567. године била више
налик на трговиште него на град, са много кућа удобних као у Угар-
ској. Пажњу су му привукле и руине старих зграда и један римски
саркофаг. Стефан Герлах бележи 1578. године да je то велика вароши-
ца са 17 џамија, док из истовременог пописа произилази да су у Ми-
тровици, која je имала 14 махала, тада постојале 4 џамије и 6 месцида
(мање махалске богомоље).49 Једна црква налазила се 1566/69. године
у вароши, а друга je била напуштена и продата од османских власти.
У наредном дефтеру црква се не помиње, а и Герлах сведочи да мало-

48 В. Мс Gowan, Sirem Sancagi, 44, 81, 138, 205-206, 209-210, 214, 301, 332,
355, 385, 439, 396, 459-460, 487, 502, 510; О. Зиројевић, Цариградски друм, 54-59,
65, 70-71, 74, 77, 92, 95-96, 103; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 115-118.
49 Putopis Marka Antuna Pigafette u Carigrad od god. 1567, izd. P. Matkovic, Sta-
rine JAZU 22 (1890) 183-184; P. Matkovic, Putovanja po Balkanskom poluotoku 16. vije-
ka, Rad JAZU 116 (1893) 62; Б. Ђурђев, Шехер Митровица, 83-84; O. Зиројевић, Ца-
риградски друм, 75-76.
 Време турске власти у Срему 89

бројни Срби више нису имали цркву.50 Ипак, Срба je у Митровици

било и у другој половини 17. века.51 За Отендорфа, Митровица je
1663. године велико трговипгге са три хана, од којих je један руини-
ран. У исто време, Евлија Челебија хвали лепоту Митровице, истичу-
ћи да у њој постоји 1500 даском покривених кућа, већином призем-
них. Малобројне куће на спрат зидане су од тврдог материјала и по-
кривене ћерамидом. Куће су биле ограђене дрвеном оградом, а свака
je имала пећ због јаких зима. У граду je било и много кућних бања са
пећима. Поред 12 цамија, 5 медреса и 10 мектеба, постојала су још
три хамама, од којих један није радио, три тврдо грађена и још три тр-
говачка хана, те око 400 дућана који нису били грађени од тврдог ма-
теријала. Још 300 панађурских дућана на обали Саве, налик на шато-
ре, радили су четрдесет дана и ноћи годишње. Велики вашар, који по-
мињу и Кикле и Браун,52 био je у јесен, а у пролеће, у сезони треша-
ња, сакупљало се у Митровици „40.000 до 50.000 људи који бораве
под шаторима и проводе и уживају уз чудну вреву и га/шму “,53
Илок je био други по величини град у Сремском санџаку. Путни-
ци из друге половине 16. и почетка 17. столећа претежно описују
средњовековну илочку тврђаву, која je своју функцију задржала и под
Османлијама. Иако масивна, она je била запуштена, а нарочито су зи-
дине доњег града биле пропале. Рајналд Лубенау 1587. године наводи
да у тврђави постоје гри џамије,54 а Максимилијан Прандшгетер
1608. године запажа у њој „неколико цркава и манастира и високих и
јаких врата, што je сада све уништено, пропало и бескорисно Ни
сама касаба, која je tokom друге половине 16. века са три порасла на 6

50 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 116, 62; Б. Ђурђев, Шехер Мишровица,

84; О. Зиројевић, Цариградски друм, 74.
51 У харачким дефтерима из 1627. и 1640. године уписано je 18 обвезника. Не-
ки Митровчани се помињу у поменицима, а мајстор Јован направио je 1659. године
петохлебницу за манастир Шишатовац: С. Новаковић, Српски поменици 15.-18. века,
Гласник Српског ученог друштва 42 (1875) 131; Поменик манастира Крушедола, ed.
М. Томић-М. Војкулеску, Београд 1996, 136; JL. Стојановић, Стари српски записи и
натписи 1, Београд 1902, бр. 1564; Б. Ђурђев, Шехер Митровица. 86.
52 В. Поповић, Путопис др Брауна, 350-351; Р. Самарџић, Београд и Србија,
192; Б. Ђурђев, Шехер Митровица, 86.
53 Е. Öelebi, Putopis, 353-357; Б. Ђурђев, Шехер Митровица, 86; О. Зиројевић,
Цариградски друм, 75; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 101-102. Постојање мензилха-
не у Митровици забележено je 1687. године, али je она сигурно много старија: А. Фо-
тиh, Два прилога из историје Срема 1687. године, Зборник за оријенталне студије 1,
Београд 1992, 142-144.
54 О. Зиројевић, Рајнолд Лубенау о Београду и Србији 1587. године, ГГБ 13
(1966) 52.
90 Александар Крстић

муслиманских махала, није на њега оставила бољи утисак: све лепе

куће биле су срушене и опустеле, а уместо њих биле су направљене
рђаве колибице од шибља и блата. Хришћански део насеља за Пранд-
штетера представља велико село, а кућа у којој je санџак-бег иримио
аустријског посланика била je од дрвета, и није имала ниједан прозор
од стакла.55 Са друге стране, Евлија Челебија иола века касније опи-
сује Илок као развијено и добро насељено место са укупно 1160 ле-
пих и пространих кућа у тврђави и у 12 муслиманских и пет хришћан-
ских махала у Доњој вароши. Сви сокаци су чисти, а куће, приземне
или на спрат, зидане су од тврдог материјала и покривене даском.
Њихове фасаде са балконима и прозорима биле су окренуте према Ду-
наву. У тврђави су се налазиле две џамије и хамам, а у чаршији Евли-
ја описује три цамије и гри месџида, кафане и велики хан. У Илоку су
постојале и две медресе и шест основних школа, дервишке текије, ха-
мами, сто педесет магаза и 60 дућана.56
Петроварадинска тврђава, „изванредно саграђена, на стенови-
том брду, укруг, са лепим кулама и бедемима и опасана двоструким
зидинама“,57 ипак je остављала утисак запуштености. Стара бенедик-
тинска опатија била je претворена делимично у цамију султана Сулеј-
мана, а делимично у амбар. Осим кукавних колиба у којима станују
војници, ту нема шта да се види, приметио je Герлах.58 У вароши су
се пред крај 16. века налазиле две цркве, а постојала су и два махал-
ска месџида. На Дунаву je било више воденица. Поред џамија и мес-
цида, текија, хамама, дућана и трговачких ханова, Евлија Челебија на-
води да су у овој касаби постојале три медресе и четири основне шко-
ле. Петроварадин je у ово време обиловао виноградима и баштама.59
Описујући турски Сланкамен 1553. године, Антун Вранчић каже
да се град налазио на висини обале, док се варош простирала по низи-
ни. Слаба и старим порушеним зидовима ограђена тврђава спуштала
се стрмо према Дунаву. У јадном стању била je и варош, ограђена
танким зидом, негде палим, а негде оштећеним, што од старости, што

55 Ј. Богичевић, Пушовање, 306.

56 Е. Celebi, Putopis, 523-525; О. Зиројевић, Цариградски друм, 113-115; N.
Moacanin, Slavonija i Srijem. 90.
57 O. Зиројевић, Рајнолд Лубенау, 52-53.
58 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 112 (1892) 171, 209; Rad JAZU 116, 14,
81; Putopis Marka Antuna Pigafette, 90; M. Влаинац, Из путописа Ханса Дерншвама
1553-1555. године, Браство 21 (1927) 60; О. Зиројевић, Цариградски друм, 101,
103-104.
59 Е. Celebi, Putopis, 520; О. Зиројевић, Цариградски друм, 100-104; N. Моаса-
nin, Slavonija i Srijem, 101.
 Време турске власти у Срему 91

од дунавских таласа.6061Герлах (1573.) истиче да je град подељен на

два дела, и да je варошица у којој станују Срби под брдом, док Лубе-
нау 1587. године бележи: „доле, на води, лежао je велики град са ви-
ше страна опасан зидовима, нарочито према води. У граду je велика
црква, сасвим порушена, и једна друга, која je још добро грађена.“6]
Герлах je посетио православну цркву Светог Николе, која му je због
куполе личила на џамију. У живописаној цркви видео je свештенике и
монахиње.62 Камен једне срушене сланкаменске цркве, можда оне ко-
ју помињу Саломон Швајгер и Лубенау, продат je 1566/69. године не-
ком муслиману за 60 акчи.63 У то време, у Сланкамену су од јавних
објеката постојали џамија, хамам са топлим извором (илиџом) и др-
жавни амбари, који су служили за смештај пољопривредних произво-
да и камене соли, довожене из Ердеља.64 У време Прандштетеровог
проласка 1608. године, зидине, цркве и куће биле су порушене и опу-
стеле, док су куће изван тврђаве биле мале и покривене трском. Непу-
них шест деценија касније, Евлија Челебија за куће у Сланкамену Be­
nn да су „дивне и одличне“, приземне и на спрат, покривене даскама.
Поред џамије, у граду се налазе и дервишке текије, дечији мектеби и
медресе, хамами, дућани и ханови, али није било каравансараја.65

60 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 71 (1884) 18. Порушене зидове Сланкаме-

на помињу и X. Дерншвам (1553.), као и три деценије касније А. Волф. Тврђава je,
као што je већ речено, све време била у функцији: Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU
129 (1896) 222; M. Влаинац, Из путописа, 60; О. Зиројевић, Један век, 41-41; Иста,
Цариградски друм, 89-90.
61 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 112, 171; Rad JAZU 116, 14; O. Зиројевић,
Рајнолд Лубенау, 53; Иста, Један век, 40-41; Иста, Цариградски друм, 89.
62 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 116, 14. Црква потиче из 15. века, и, пре-
ма предању, саградио je деспот Вук Гргуревић. Како он, међутим, није држао Сланка-
мен у свом поседу, постоји могућност да су цркву подигли сами грађани својим сред-
ствима: С. Ћирковић, О деспоту Вуку Гргуревићу, Зборник за ликовне уметности Ma­
m á é српске (=ЗЈ1УМС) 6 (1970) 289-290. О цркви видети: В. Кораћ, Стара црква у
Сланкамену и њено место у развитку српске архитектуре касног средњег века,
ЗЛУМС 6, 293-311; С. Петковић, Фреска са ликовима Три јерарха у цркви св. Николе
у Старом Сланкамену, ЗЈГУМС 6, 313-328.
63 В. Мс Gowan, Sirem Sancagi, 204; Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 116, 81;
O. Зиројевић, Рајнолд Лубенау, 53; Иста, Један век, 43; Иста, Цариградски друм, 91.
64 В. Мс Gowan, Sirem Sancagi, 204. Из Сланкамена je каменом соли снабдева-
но велико подручје јужне Угарске и Славоније: Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU
112, 209-210; M. Јачов, Срем, 68; О. Зиројевић, Један век, 4 3 -4 4 ; Иста, Цариградски
друм, 91.
65 Ј. Богичевић, Путовање, 441; Е. Celebi, Putopis, 516-517; Зиројевић, Једаи
век, 43; Иста, Цариградски друм, 91.
92 Александар Крстић

Поред огшса малог утврђења и дугачког дрвеног моста преко Ву-

ке,66 путници који су пролазили кроз Вуковар доносе вести и о изгледу
вароши. Дерншвам помиње у њој џамију, а Лубенау истиче да je варош
веома добро изграђена, и да се леп каравансарај налази норед помену-
тог моста. На Прандштетера je Вуковар оставио повољан утисак: „Спо-
ља има прилично леп трг, са лепо саграђеним сељачким кућама скоро
на наш немачки начин; одатле излази да иије никада био уништен по-
жаром или опустошен,“67 Према Евлији Челебији, Вуковар je имао
500 шиндром покривених кућа, џамију и још пет месџида, један трго-
вачки и три мала хана, мали хамам, 50 дућана, две основне школе и
дервишку текију поред моста, на другој обали Вуке.68
Путописне белешке о Сотину су углавном штуре. Испод тврђаве
на брду у рушевинама, налазила се велика варош са изгорелом старом
црквом. Евлија Челебија истиче лепоту винограда и башта, али кон-
статује да сама варош није тако изграђена и лепа. Детаљније описује
једино паланку на брду, у којој су се поред џамије налазили и остаци
старог манастира.69 За Швајгера 1577. године и Лубенауа деценију
касније, Черевић je село насељено Србима и Турцима, поред разруше-
не тврђаве. Поред описа паланке, Евлија Челебија 1665. године саоп-
штава да Черевић има џамију, неколико месџида и мектеба, медресу,
текију, хамам, више ханова, магацина и дућана. Јужна страна града,
богата шумама и виноградима, погодна je за излете и разоноду.70
Према подацима пописних дефтера и белешкама путописаца, у
земунској вароши, испод оронуле тврђаве, постојали су у другој поло-
вини 16. века џамија, хамам и каравансарај. Српска црква je, како бе-
лежи Герлах 1578. године, била мала, покривена сламом, са дели-
мично проваљеним кровом, чију оправку нису дозвољавали Турци.71

66 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 112, 17; Rad JAZU 116, 14, 80; Rad JAZU
129, 53; Rad JAZU 130 (1897) 131; M. Влаинац, Из путописа, 101; O. Зиројевић, Paj-
нолд Лубенау, 52; Ј. Богичевић, Путовање, 305; Ј. Томић, Писма Јована Кјаромани с
пута преко Балканског полуострва 1659. године, Споменик СКА 47 (1909) 101; Е.
Celebi, Putopis, 358; О. Зиројевић, Цариградски друм, 82-83.
67 М. Влаинац, Из путописа, 101; О. Зиројевић, Рајнолд Лубенау, 52; Ј. Боги-
чевић, Путовање, 305-306; О. Зиројевић, Цариградски друм, 84-85.
68 Е. Celebi, Putopis, 358; О. Зиројевић, Цариградски друм, 85.
69 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 130, 125; M. Влаинац, И з путописа, 101;
Ј. Богичевић, Путовање, 306; О. Зиројевић, Рајнолд Лубенау, 52; Е. Celebi, Putopis,
357, 526; О. Зиројевић, Цариградски друм, 118-119.
70 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 116, 14, 81; O. Зиројевић, Рајиолд Лубе-
нау, 52; Е. Celebi, Putopis, 521; О. Зиројевић, Цариградски друм, 107-108.
71 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 116, 61;0. Зиројевић, Цариградски друм,
66-68; Иста, Земун, 24-25.
 Време турске власти у Срему 93

У другој половини 17. века, према Евлији, Киклеу и Отендорфу, у Зе-

муну je постојала џамија, шест месџида, мектеб, текија, три хана, бе-
зистан. Евлија Челебија пише, можда претерујући, да у касаби посто-
ји 400 сиротињских, шиндром покривених кућа.72 У време војних по-
хода, преко Саве су подизани мостови, који обично нису били дугог
века. Године 1608. понтонски део моста преко саме реке био je дуг
800 корака, док je четири пута дужи био део од обале до Земуна. Овај
део моста прелазио je преко мочваре, и био изграђен на стубовима.73
На западне путнике Карловци су остављали утисак великог села
или лепе варошице. Није им промакло да су у овом насељу претежно
живели Срби.74 Пратилац посланика Рима (1571) запажа развалине
старих зграда, нарочиго велике цркве. Приметио je и неколико дашча-
ра грчких, тј. српских трговаца.75 Вероватно je за ову цркву Лубенау
1587. године записао да je пуна свиња, коња и оваца. Имала je шест
исклесаних стубова, али јој je свод био пропао. Исти пугописац оста-
вио je опис једне лепе „грчке“, гј. православне цркве која je трудом
варошана добила нове, позлаћене двери. При овој цркви налазио се
женски манастир, који, поред Лубенауа, помињу и Пигафета 1567. го-
дине и Прандштетер четири деценије касније.76 Барон Вратислав од
Митровице бележи 1591. године да су се у великој варошици Карлов-
цима налазиле две православне и једна католичка црква.77 Према деф-
терима из тог времена, у варошким махалама постојале су три цркве,
а четврта у близини чаршије, будући напуштена, продата je једном
муслиману.78 Једна од цркава, посвећена Светом Николи, била je на
месту данашњег Саборног храма, и вероватно се при њој налазио по-
менути женски манастир. Друга je била и сада постојећа црква Ваве-
дења Пресвете Богородице (Горња црква), а трећа вероватно нестала

72 Е. Celebi, Putopis, 353; Р. Самарџић, Београд и Србија, 193; О. Зиројевић,

Цариградски друм, 66-68; Иста, Земун, 22-23; N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 102.
73 J. Богичевић, Путовање, 445; O. Зиројевић, Цариградски друм, 10-11.
74 Једино Ј. Кјаромани 1659. казује да су становници већим делом католици:
Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 112, 171, 209; Rad JAZU 116, 14, 81; Putopis Marka
Antuna Pigafette, 90; J. Богичевић, Путовање, 441; J. Томић, Писма, 102; O. Зироје-
вић, Цариградски друм, 97-99.-
75 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 112, 171.
76 Putopis Marka Antuna Pigafette, 90; J. Богичевић, Путовање, 441; O. Зироје-
вић, Рајнолд Лубенау, 53.
77 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 130 (1897), 125.
78 B, Mc Gowan, Sirem Sancagi, 168-171; O. Зиројевић, Цариградски друм, 97;
Иста, Сремске цркве и манастири у турским пописима из друге половине 16. века,
ЗЛУМС 25 (1989) 34.
94 Александар Крстић

Гробљанска црква на Магарчевом брегу. Средњовековна срушена бе-

недикгинска катедрала, коју помињу Римов пратилац и Лубенау, на-
лазила се на месту садашње католичке цркве Светог Тројства.79
Према подацима које нружају османски пописни дефтери из 16.
и нрвих деценија 17. века, становништво Карловаца највише се бави-
ло пољопривредом, од чега су убедљиво највећи приходи остварива-
ни од виноградарства. Путујући за Цариград 1584. године, Мелхиор
Безолт примећује да je карловачко вино добро, лепе боје, и да од Беча
није пио боље. Винограде, добро вино, лепе пашљаке и много стоке
око Карловаца запажају и Прандштегер 1608. године и Евлија шест
деценија касније.80 Риба je ловљена како у Дунаву и љеговим рукав-
цима, тако и у два рибњака, а на реци су постојале и бројне воденице:
1546. било их je 20, а 1566/69. године 13, уз две ваљавице.81 У другој
иоловини 16. века у Карловцима je, према сведочењу Евлије Челебије,
постојала паланка и муслиманско насеље са џамијама, месџидима, ме-
дресама и основним школама, текијама, хамамима, хановима и дућа-
нима. Хришћанских махала било je три, а куће су биле чврсте и про-
стране, покривене даском и окренуте Дунаву.82
Евлија Челебија je описао још неколико сремских градова. Гргу-
ревци су били касаба са седам муслиманских и три хришћанске маха-
ле и наводно 2000 даском покривених кућа, приземних и на спрат.
Поред цамије и неколико месџида, постојале су две медресе, три мек-
теба, дервишка текија, хамами, трговачки ханови и еснафски дућани.
Ириг je имао шест махала са 2000 даском покривених кућа, што je та-
кође претерано.83 Поред џамија и месџида, постојала je и медреса, две
дервишке текије, три дечија мектеба, хамам, трговачки хан и 70 дућа-
на. Становници Ирига бавили су се трговином. Још једно градско на-
сеље, које Евлија назива „касаба Фрушка“, налазило се подно Фру-
шке горе, са свих страна окружено виноградима. Виноградарство je,
уз трговину, било главно занимаље његових житеља. Насеље се са-
стојало из једне муслиманске и четири хришћанске махале, имало je

79 Црква Св. Николе и Горња црква забележене су у домаћим изворима први

пут 1559, односно 1561. године: В. Матић, Карловачке цркве, Београд 2003, 17-46,
117-120, са ранијом литературом.
80 Р. Matkovic, Putovanja, Rad JAZU 129 (1896) 53; J. Богичевић, Путовање,
441; E. Celebi, Putopis, 518.
81 B. Mc Gowan, Sirem Sancagi, 170-171; ИНЈ, 187-188 (Б. Ђурђев, A. ЈТебл);
O. Зиројевић, Цариградски друм, 96-97.
82 E. Celebi, Putopis, 517-18.
83 N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 97 сматра да би требало исправити у 200 кућа.
 Време турске власти у Срему 95

две градске капије, џамије и махалске месџиде, две гекије, три мекте-
ба и две медресе, хамаме, трговачке ханове и чаршијске базаре. ОваЈ
опис би се можда могао односити на Врдник.84
Немци су према Евлији Челебији 1664. године имали девет ма-
хала са 1400 приземних и кућа на спрат. Три махале су биле „српске и
бугарске“ . Било je више џамија, два мектеба, три дервишке текије, ви-
ше кућних хамама и 110 дућана. Немци су према овом путописцу на-
преднија касаба од Митровице, јер имају скелу. Моровић je по Евли-
јином опису четвороугаона тврђава са џамијом, 50 даском покриве-
них кућа, амбарима и складиштима. У варош, која има 200 кућа, сти-
же се из града преко два моста на Босуту. Уз два месџида, код једног
од мостова налазио се хан. Није било чаршије ни базара, па се одржа-
вао недељни пазар. Становници су били Бошњаци.85 Рача je у време
Евлијине посете имала наводно 550 приземних и на спрат кућа, у се-
дам муслиманских и четири „бугарске и српске“ махале. Сви путеви
и улице били су покривени даскама и балванима, постојала су три др-
вена моста, а због ниског терена околина вароши je зими била мо-
чварна. Тврђаву на ушћу Дрине у Саву разрушиле су воде ових река.
Уз пет муслиманских богомоља, постојале су и две медресе и три
основне школе, две текије, хамам и два мала хана, који су се налазили
код царинарнице у пристаништу. Варош je имала 70 дућана, али није
било безистана. Муслиманско становништво бавило се трговином и
бродарењем транспортним лађама.86

Османска власт за време Селима II (1566-1574) одузела je сва

црквена и манастирска имања у европском делу Царства, и потом их
продавала, остављајући могућност манастирима да их сами откупе.
Ова мера, иако правдана шеријатским разлозима, имала je првенстве-
но фискални карактер.87 Због тога су у дефтерима Сремског санџака
уписани подаци како о манастирима и њиховим имањима, тако и о та-
пијским таксама наплаћеним од парохијских цркава. У градовима и
селима на подручју Сремског санџака било je 1566/69. године 212 цр-

84 Е. Őelebi, Putopis, 514-516.

85 Е. Celebi, Putopis, 487-488.
86 Е. Öelebi, Putopis, 485-486. Становници Раче бавили су се бродарством и у
другој половини 16. века: N. Moacanin, Slavonija i Srijem, 84.
87 B. Burdev, „Prodaja crkava i manastira“ za vreme vlade Selima II, Godisnjak
Drustva istoricara BiH 9 (1957) 241-247; A. Фотић, Конфискација u продаја манасти-
pa (цркава) y доба Селима II (проблем црквених вакуфа), Balcanica 27 (1996), 45-76.
96 Александар Крстић

кава, од којих je за седам наведено да су порушене. Једино у простра-

ној, али слабо насељеној нахији Посавље није забележена ни једна
цркава, али je и у осталим нахијама у западном делу санџака њихов
број било мали — укупно 37, уз три порушене, од чега се 26 храмова
налазило у нахијама Илок и Моровић.88 Подаци о овако неравномер-
ној распростраљености храмова, чија конфесионална припадност у
дефетрима није наведена, посебно су занимљиви у светлу чињенице
да je западни део Сремског санџака био насељен претежно като-
личким становништвом.
Манастири Раковац, Шишатовац, Бешеново, Ново и Старо Хо-
пово, Гргетег, Крушедол, (Велика) Ремета и Јазак, пописују се у деф-
терима почев од 1546. године, а Беочин, Петковица, Кувеждин, Фе-
нек, Прибина Глава, Дивша и Обеда код Купиника од 1566/69. годи-
не.89 Код већине фрушкогорских манастира тада убележених истак-
нуто je да су манастирске зграде у поседу монаха од времена царског
освајања, и да их нису сами градили.90 То би значило да су ови мана-
стири били подигнути пре 1521. године, што je за неке од њих утврђе-
но захваљујући ретким домаћим писаним изворима, а за друге je изве-
сно на основу проучавања архитектуре и археолошких ископавања.91
Најстарији сигуран податак о цркви Светог Луке у Купинову je из
1486. године, а о храму Светог Николе у Сланкамену из 1501. године.
Манастир Обед(а) на Обедској бари, са дрвеном црквом посвећен
Благовештењу, највероватније je основан крајем 15. или почетком 16.
века.92 Манастир Крушедол подигао je владика Максим Бранковић,

88 В. Мс Gowan, Siretn Sancagi; О. Зиројевић, Сремске цркве и манасшири,

23-46.
89 В. Burdev, „Prodaja crkava i manastira“, 242-243; B. Mc Gowan, Sirem San­
cagi, 28, 36, 105-106, 178, 181, 196-198, 229, 238, 240, 244, 246, 334, 401; O. Зироје-
вић, Поседи фрушкогорских манастира, Нови Сад 1992, 57, 59, 68, 71, 74, 76, 81, 84,
86, 88, 90, 92, 103, 105, 109.
90 В. Mc Gowan, Sirem Sancagi, 105-106, 196-198, 229, 238, 240, 244, 246, 401;
X. Шабановић, Турски извори, 600; В. Burdev, „Prodaja crkava i manastira", 242-243;
O. Зиројевић, Поседи, 13, 59, 68, 74, 76, 81, 86, 92, 103, 105, 109.
91 O архитектури првобитних, углавном скромних позносредњовековних цр-
кава фрушкогорских манастира моравског и рашког тииа, са реконструкцијама њихо-
вог изгледа: В. Матић, Архитектура фрушкогорских манастира, Нови Сад 1984.
92 Л>. Стојановић, Записи и натписи I, бр. 388; Исти, Стари српски родослови
и летописи, Београд-Сремски Карловци 1927, 43, 297; Р. Грујић, Духовни живот,
Војводина I, 352-355, 360-2, 376; В. Кораћ, Стара црква у Сланкамену, 306-307; С.
Петковић, Фреска са ликовима Три јерарха, 322, 324; В. Матић, Манастир Обед, Гра-
ђа за проучавање споменика културе Војводине (=Грађа) 6-7 (1976) 63-68; Исти, Ар-
хитектура, 27.
 Време турске власти у Срему 97

негдашњи деспот Ђорђе, уз материјалну помоћ влашког војводе Јова-

на Њагоја Басараба, у времену од 1512. до 1516. године. Негде у исто
време настала je и црква мајке Ангелине у селу Крушедолу. Манастир
Шишатовац су, према једном запису, основали жички монаси, који су
уместо старе црквице Светог Николе, зване Реметско, подигли 1520.
године нову, посвећену Рођењу Пресвете Богородице. Прве вести о
манастиру Јазак датирају из 1522. године.93 Најстарији податак о ма-
настиру Раковцу из 1533. године потиче са једног недовољно читљи-
вог записа на зиду припрате, док je први сигуран помен Новог Хопова
сачуван у минеју писаном 1541. године. Из 1541/42. и 1543/44. годи-
не су и ирви документи турских власти који се тичу поседа манастира
Ремете, вероватније Велике него Мале.94 Оснивање манастира Фенек,
у коме су испод садашње цркве откривени темељи првобитног храма,
традиција везује за деспоте из куће Бранковића. Вероватније je, међу-
тим, да ктитора манастира треба тражити међу члановима породице
Дмитра Потречића, мало познатог српског властелина из времена кра-
ља Матије Корвина.95
Манастирски поседи састојали су се од њива, башти, винограда,
ливада, мезри, рибњака, млинова, шума и манастирских зграда. Они
су се временом смањивали и повећавали, у зависности од финансиј-
ских могућности братстава, прилога и завештања, или разарања које
су трпели у време ратова.96 Крушедол je 1546. године једини од свих
фрушкогорских манастира имао велико имање, које су, према попису,
„од старине“ сачињавале две мезре, Топољани и Зоваљ, два виногра-
да у селу Нерадину, два винограда у близини манастира и бара Кува-

93 Љ. Стојановић, Записи и натписи I, бр. 448, бр. 506; Р. Грујиh, Духовни жи-
вот, 358, 360, 362-363; В. Матић, Црква мајке Ангелине у Крушедолу, Грађа 6-7
(1978) 69-81; Исти, Архитектура, 26-27, 73, 88, 93; С. Петковић, Фреске 16. века у
цркви манастира Крушедола, Саопштења 30-31 (1998-1999), 113-114.
94 Р. Грујић, Духовни живот, 359, 365; В. Матић, Фрушкогорски манастири
на основу турских докумената из 16. и 17. века, Грађа 11-12 (1982-1983) 54-55, бр.
1, 2, 3; Исти, Архитектура, 103, 105, 119; О. Зиројевић, Поседи. 90, 92.
95 3. Симић, Д. Димитријевић, С. Ћирковић, Почеци манастира Фенека, Саоп-
штења 27-28 (1995-6) 79-86. П. Рокаи je упозорио да нису постојали услови за наста-
нак православних манастира у Срему на поседима католичких световних или духов-
них феудалаца пре турског освајања: Поседници на т лу фрушкогорских манастира у
средњем веку, Фрушкогорски манастири, зборник радова, Нови Сад 1990, 75-79. У
Срему je, међутим, поред деспота из куће Бранковића, у последњим деценијама угар-
ске власти било више мањих српских поседника, па су они могли и оснивати неке од
фрушкогорских манастира.
96 В. Мс Gowan, Sirem Sancagi, 28, 36, 105-106, 178, 181, 196-198, 229, 238,
240, 244, 246, 334, 401; О. Зиројевић, Поседи, 13-20, 53-115.
98 Александар Крстић

лово која je служила за риболов. Укупне дажбине манастира Круше-

дол за ово имање износиле су гада 600 акчи, док су остали манастири,
чији се поседи посебно и не наводе, плаћали годишње од 50 до 200
акчи. Целокупна вредност крушедолског имања процењена je
1566/69. године на 32.000 акчи, док су непокретности Шишатовца и
Новог Хопова вределе по 26.000 акчи. Поседи осталих манастира це-
њени су у распону од 3000 до 12.000 акчи, једино je имање Сгарог Хо-
пова вредело свега 1000 акчи.97
Манастирска братства су и у неповољним приликама иод осман-
ском влашћу успевала да донекле увећавају своја скромна имања куио-
вином, поклонима и завештањима, да живопишу и обновљају храмове,
као и друге зграде у оквиру манастирских комнлекса. У Хопову je
1576. године чак изграђена и нова црква, ктиторством Лацка и Марка
Јовшића из Српског Ковина.989Све ово, као и бројни рукописи настали
по срсмским манастирима и драгоцености које су сакупљане у љихо-
вим ризницама не сведоче само о духовном значају ових светилишта у
животу српског народа, већ и о виталности и материјалном ноложају
њихових ктитора и монашких обитељи у том тешком раздобљу."
Али, док су неки манастири опстајали и напредовали, други су
нетрагом нестајали. Манастир у Баноштору je изгледа стара бенедик-
тинска опатија, задужбина бана Белоша и једно од седишта сремске
бискугшје у средњем веку.100 Овај, као и манастири Тидија код Чорта-
новаца, те Буковац и Ђурашин, у околини Карловаца, јављају се једи-
но у попису из 1546. године. Можда je неки од њих идентичан са ма-
настиром посвећеним Светом Сави, уписаним у Варадинској нахији
крајем 16. века.101 Манастир Мунтаљ, између Бешенова и Шуљма, до
1566/69. je запустео, па га je са имањем откупио један Турчин. Ишче-
зли су и манастири Варосава код Карловаца, посвећен Светим Архан-
ђелима, Стејановци, северозападно од Руме, који je славио Светог
Ђорђа, и Шуљам, код истоименог села северно од Митровице, чији je
патрон био Свети Димитрије. Ови манастири се у османским пописи-

97 Исто.
98 В. Матић, Фрушкогорски манастири, 54-69; Исти, Архитектура, 73-210
О. Зиројевић, Поседи, 53-115.
99 Д. Руварац, Опис српских фрушкогорских манастира 1753. године, Сремски
Карловци 1903, 15-441; Л. Мирковић, Старине фрушкогорских манастира, Београд
1931, 1-65.
100 Р. Грујић, Духовни живот, 333-334; Ј. Калић, Жупан Белош, Зборник ра-
дова Византолошког института 36 (1997) 78-79; О. Зиројевић, Поседи, 56.
101 В. Burdev, „Prodaja crkava i manastira“, 242, 246; A. Матић, Архитектура,
30-32; O. Зиројевић, Поседи, 61, 73, 98, 102.
 Време турске власти у Срему 99

ма бележе tokom читавог 16. века.102 Манастир Акалово у близини Су-

сека, први иут се помиње 1549. године, када се монасима дозвољава да
поправе ћелије које су и раније насељавали. Изгледа да je привремено
запустео, па се у дефтерима бележи почев од 1578. године, али je после
1614. сасвим напуштен.103 У последњем дефтеру из 16. века убележени
су још један манастир посвећен Светом Сави у Иришкој нахији, веро-
ватно код села Павловца, и један у Воћину, можда напуштен, који би
одговарао старом фрањевачком самостану Светог Духа.104 Из домаћих
извора прве четвртине 17. века познати су нам и манастири Витојевци,
посвећен Благовештењу и Грабовац, чији je патрон био Свети Никола.
Ови манасгири, који су се налазили у доњем Срему поред Саве, нису
забележени у пописним дефтерима из 16. века.105

Бечки рат (1683-1699) донео je Османском царству највеће по-

разе и територијалне губитке у његовој дотадашњој историји. Овај
рат имао je пресудан утицај и на даљу историју српског народа. За
Срем, који се tokom дугогодишњег ратовања налазио на путу и султа-
нових и ћесарових војски, и српских избеглица, те био поприште ве-
ликих бигака, као што je она код Сланкамена 1691. године, мир скло-
пљен у Карловцима означио je почетак краја турске владавине. Нова
граница два царства ишла je преко сремске равнице од Митровице,
која je остајала на турској страни, до Сланкамена, који je припао
Аустрији. Ова вештачка подела није могла дуго да траје, па су нови
рат и аустријска победа код Петроварадина 1716. године окончали
турску владавину и у југоисточном Срему, после читавих 190 годи-
на.106 Са Османским царством и муслиманским живљем из Срема je
отишла и исламска цивилизација, нестале су касабе са својом оријен-
талном градском структуром. У новим околностима и под новим го-

102 В. Burdev, „Prodaja crkava i manastira“, 242, 246; B. Mc Gowan, Sirem San-
cagi, 94, 174, 193; 55; A. Матић, Архитектура, 30-32; O. Зиројевић, Поседи, 62, 83,
100, 115.
103 B. Матић, Фрушкогорски манастири, 55, бр. 4; О. Зиројевић, Поседи, 53.
104 О. Зиројевић, Поседи, 64, 99; S. Andric, Srednjovjekovni Sarengrad i njegovi
gospodari, Povijesni prilozi 23 (2002), 62-66.
105 P. Грујић, Духовни живот, 403-404; O. Зиројевић, Поседи, 63, 67; В. Ma­
m ii, Архитектура, 31.
И С Н Ш -1, 491-571 (Р. Веселиновић) ; I V - 1, 55-61, 107-118 (С. Гаврило-
вић, Р. Веселиновић); М. Јачов, Срем, 5-7.
100 Александар Крстић

сподарима, уз нова миграциона струјања са разних страна, у Срему je

наставио да живи српски народ.

Aleksandar Krstic

THE PERIOD OE TURKISH RULE IN SREM

In the region of eastem Srem, Turkish rule was established in the year 1526, and by
1536, the Turks conquered the entire western Srem and eastem Slavonia. In the occupied terri­
tory, the Turks established the Srem Sanjak (district, subdivision of a vilayet) around 1540. Af­
ter 1530, the devastated areas of Srem began to be populated by Serbs ffom northem Serbia and
north-eastem Bosnia having the status of Vlachs, and the bcnefits of the Vlach status wcre given
to all the inhabitants of the Srem Sanjak. The eastem part of the Srem Sanjak, from Ilok to the
confluence of the Bosut, was mostly populated by the Serbs, whereas the western part of the
Sanjak was prcdominantly populated by Catholics, mostly Slavs, and to a lesser degree Hunga -
rians.
Fortresses manned by military crews existed in Petrovaradin, Slankamen, Ilok, Vukovar,
Raca, Morovic and Nemei, and during the 17th Century a number of Settlements were turnéd into
small towns. As in other regions occupied by the Turks, owing to the migrations of Muslims and
the Islamisation of the Christian population, towns in Srem developed Oriental features. The
Turkish authorities provided incentives for the settling of Muslims in urban areas by granting
them tax rcductions and through the development of the urban infrastructure characteristic of the
Islamic civilisation. During the second half of the 16th Century and in the 17th Century, in the
Srem Sanjak there existed 20 urban settlements, of which the largest and most important were
Mitrovica, Ilok, Vukovar, Slankamen, Petrovaradin, Karlovci, Nemei, Grgurevci, írig and
Zemun. In 1578, Mitrovica, the seat of the Sanjak Bey, had 14 mahalas (quarters) with 692 Mus­
lim houses and 18 Christian, that is, Serb houses. Karlovci was the largest Christian, that is, Serb
town in Srem under Turkish rule — in 1555 the town consisted of 775 houses.
According to a census carried out in the 1566-69 period, in the Srem Sanjak there were
399 inhabited and 15 uninhabited villages. Overall, in the towns and villages of Srem there were
12,257 households, of which 84% were Christian and 16% were Muslim. The majority of the
population of the Srem Sanjak (71.8%) lived in villages. In the second half of the 16th Century,
an average viliágé in the Srem Sanjak had a little over 22 houses. At the time, eastem Srem was
more densely populated than western Srem. Travel writers noted that in the villages of Srem
people lived in hovels made of reed and in houses dug into the ground.
Based on the provisions of the Karlovci peace treaty, concluded in 1699, Austria gained
power in the major part of Srem, whereas south-eastem Srem remained under Turkish rule until
1716.