ZA IZDAVAČA

Ivan Bevc
Nika Strugar Bevc
© za srpsko izdanje
BOOKA
11000 Beograd, Kapetan Mišina 8
office@booka.in
www.booka.in
PREVOD S FRANCUSKOG
Vladimir D. Janković
LEKTURA
Agencija Tekstogradnja
KOREKTURA
Jelena Petrović
PRELOM
Bodin Jovanović
DIZAJN KORICA
Monika Lang
ŠTAMPA
DMD Štamparija
Beograd, 2019.
Tiraž 1500

LEJLA SLIMANI
U VRTU LJUDOŽDERA
Naslov originate
LEÏLA SLIMANI
DANS LE JARDIN DE L’OGRE
Copyright© Éditions Gallimard, 2014.
U VRTU LJUDOŽDERA
LEJLA SLIMANI
Mojim roditeljima
Ne, nisam to ja. To neko
drugi pati.
Ja toliku patnju podnela ne bih.

ANA AHMATOVA
Rekvijem

Nije vrtoglavica isto što i strah od pada. To je glas ponora pod nama
koji nas privlači i očarava, želja da padnemo kojoj se, prestrašeni,
opiremo. Imati vrtoglavicu znači biti pijan od sopstvene slabosti.
Svesni smo, pritom, te slabosti, i ne bismo da joj pružamo otpor, već
da joj se prepustimo. Opijamo se svojom vlastitom slabošću, želeli
bismo da smo još slabiji, želeli bismo da se razbijemo u paramparčad
nasred ulice, na oči svima, da padnemo na zemlju, i još niže od toga.

MILAN KUNDERA
Nepodnošljiva lakoća postojanja
 Ima nedelju dana kako se ne dâ. Nedelju dana kako nije poklekla. Adel je bila
dobra. Za četiri dana pretrčala je trideset dva kilometra. Išla je od Pigala do
Šanzelizea, od muzeja Orsej do Bersija. Ujutro je trčala opustelim kejovima. Noću
po Bulevaru Rošešuar i Trgu Kliši. Nije pila alkohol i rano je odlazila na spavanje.
Ali noćas je sanjala o tome, probudila se i nije mogla ponovo da zaspi. Vlažan
san, san bez kraja, koji kao da je udahnuo topao vazduh u njeno telo. Adel sad ni
na šta drugo ne može da misli. Diže se iz kreveta, pije vrlo jaku kafu u usnuloj kući.
Stoji u kuhinji, cupka s noge na nogu. Onda popuši cigaretu. Pod tušem joj dođe
da se cela izgrebe noktima, da se pokida, da se raspoluti. Udara čelom o zid. Želi
da je neko dohvati i razbije joj glavu o staklo. Čim zatvori oči, čuje zvuke, uzdahe,
vrisku, udarce. Nagog muškarca koji dahće, ženu koja svršava. Jedina joj je želja
da postane predmet koji se zatekao usred horde, i da je žderu, da je sisaju, celu da
je gutaju. Da je štipaju za grudi, da joj grizu stomak. Želela bi da je lutka u
ljudožderovom vrtu.
Nikoga nije probudila. Oblači se u mraku i ne oprašta se ni sa kim. Previše je
nervozna da bi se ma kome nasmešila, da bi započela uobičajen jutarnji razgovor.
Adel izlazi iz stana i hoda pustim ulicama. Silazi stepeništem u stanicu metroa Žil-
Žofren, pognute glave, pripalo joj je muka. Ne peronu, miš joj pretrčava preko
vrha čizme, i ona se trgne. U metrou, Adel se osvrće oko sebe. Posmatra je
muškarac u skupom odelu. Ima špicaste cipele, ne baš uglancane, i maljave šake.
Ružan je. Mogao bi da posluži. Kao i student koji grli devojku i ljubi je u vrat. Kao
i pedesetogodišnjak koji stoji pored prozora i čita ne podižući pogled ka njoj.
Sa sedišta preko puta onog na kojem sedi uzima novine – jučerašnje su. Lista
ih. Naslovi se mešaju, ona ne uspeva da se usredsredi. Ostavlja novine, dosta joj je.
Ne može da ostane tu, ne. Srce joj lupa u grudima, ona ga stišava. Razvezuje šal,
on joj sklizne niz znojav vrat, spušta ga na prazno sedište. Ustaje, raskopčava
kaput. Ustala je, uhvatila se za ručku na vratima, noga joj podrhtava, Adel je
spremna da iskoči.
Zaboravila je da ponese telefon. Ponovo seda, prazni torbu, ispada joj
pudrijera, dohvati onda grudnjak u koji su se uplele slušalice. Šta će joj taj
grudnjak, razmišlja. Nemoguće da je zaboravila telefon. Ako ga ipak jeste
zaboravila, moraće da se vrati kući, da nađe nekakav izgovor, da izmisli nešto. Ali,
ne, evo ga, tu je. Sve vreme je tu, samo ga ona nije videla. Adel pravi red u torbi.
Ima utisak da je svi gledaju. Da joj se ceo vagon ruga što se tako uspaničila, što joj
obrazi bukte. Otvara telefončić na preklop, pa se glasno nasmeje ugledavši prvo
ime.
Adam.
Bilo kako bilo, od toga nema ništa.
Čim nešto poželiš, znači da popuštaš. Brana je provaljena. Što je sad
obnavljati? Zbog toga život neće biti lepši. U ovom trenutku, ona razmišlja kao
zavisnik od opijuma, kao kockar. Toliko je zadovoljna što je nekoliko dana
uspešno odolevala iskušenju da je već zaboravila na opasnost. Ustaje, podiže
lepljivu rezu, vrata se otvaraju.
Stanica Madlen.
Prolazi kroz masu koja napreduje kao talas da bi se ugurala u vagon. Adel
traži izlaz. Bulevar Kapusin. Ona trči. Samo da je on tu, samo da je tu. Stiže do
velikih robnih kuća, pada joj na pamet da odustane. Mogla bi ovde da sedne na
metro, linija 9, i da ode pravo na posao, taman da stigne na redakcijski sastanak.
Vrzma se oko ulaza u metro, pali cigaretu. Steže tašnu uz stomak. Prilazi joj grupa
Romkinja. Kreću prema njoj, s maramama na glavama, u rukama drže prosjačke
čanke. Adel ubrzava korak. Kreće Ulicom Lafajet, ali nije sva svoja, maši smer, pa
se vraća unazad. Ulica Ble. Ukucava šifru i ulazi u zgradu, penje se uz stepenice sva
pomamna i kuca na masivna vrata na drugom spratu.
– Adel... – Adam se smeši, očiju otečenih od sna. Go je.
– Ništa ne pričaj. – Adel skida kaput i baca se na njega. – Molim te.
– Mogla si da nazoveš... Nema ni osam sati...
Adel je već gola. Grize mu vrat, vuče ga za kosu. On joj se smeje, uzbuđen je
već. Grubo je odgurne, opali joj šamar. Ona ga hvata za ud i gura ga u sebe. Stoji
uza zid, oseća kako ulazi u nju. Teskoba je raspršena. Adel opet oseća svoja čula.
Duša joj je lakša sad, duh joj se prazni. Stiska Adama za guzove, pripija se uz telo
čoveka živih, žestokih, sve bržih pokreta. Pokušava da dostigne nešto, obuzima je
paklena neka jarost.
– Jače, jače – počinje da viče.
Ona poznaje njegovo telo, i to joj smeta. Previše je jednostavno, previše
mehanički. Iako iznenađen njenim dolaskom, Adam ne oseća nikakvo ushićenje.
Njihovo spajanje nije ni dovoljno skaredno ni dovoljno nežno. Ona ga uzima za
ruke, spušta ih sebi na dojke, pokušava da zaboravi da je to on. Zažmurila je i
zamišlja da je on uzima na silu.
A on je već gotov. Vilica mu se grči. Okreće je. Kao i svaki put, desnom rukom
hvata Adelu za glavu, gura je ka patosu, levom rukom hvata je za bok. Zabija se u
nju snažno, brunda, svršava.
Sklon je Adam tome, da se zanese.
Adel se oblači i okreće mu leđa. Stidi se da je vidi golu.
– Kasnim na posao. Zvaću te.
– Kako hoćeš – uzvraća Adam.
Stoji naslonjen na kuhinjska vrata i puši cigaretu. Jednom rukom dodiruje
prezervativ koji mu visi s vrha uda. Adel izbegava taj prizor.
– Ne mogu da nađem šal. Da ga nisi video? Sivi, od kašmira, mnogo ga volim.
– Potražiću ga. Daću ti ga idući put.
 Adel se trudi da izgleda ravnodušno. Važno je da ne ostavi utisak osobe koju
muči osećanje krivice. Prolazi kroz redakciju kao da se vraća s cigaret-pauze,
osmehuje se kolegama i seda za svoj radni sto. Siril je pomolio glavu iz svog
staklenog kaveza. Glas mu nadjačavaju tandrkanje tastatura, telefonski razgovori,
kopir-mašine koje bljuju tekstove, razgovori oko aparata za kafu. Čovek urla.
– Adel, još malo pa će deset sati.
– Imala sam sastanak.
– Da, sastanak. Kasniš mi s dva teksta, boli me uvo za tvoje sastanke. Hoću to
da mi predaš za dva sata.
– Stiže, stiže. Još malo pa sam završila. Posle ručka, može tako?
– Dosta je bilo više, Adel! Pa nećemo sve vreme ovde da džedžimo čekajući
tebe. Zaključujemo broj, majku mu!
I Siril se, mlatarajući rukama, skljoka na stolicu.
Adel uključuje računar, rukama zaklanja lice. Predstavu nema šta će napisati.
Nije ni trebalo da se lati tog zadatka da napiše reportažu o socijalnim tenzijama u
Tunisu. Pita se sad šta li ju je to bilo spopalo kad je podigla ruku na redakcijskom
sastanku.
Trebalo bi odmah da se baci na telefon. Da smesta pozove svoje kontakte. Da
im postavlja pitanja, da prikuplja informacije, da natera izvore da propevaju.
Trebalo bi, takođe, da joj je stalo do toga, da se raduje dobro obavljenom poslu, toj
novinarskoj neumoljivosti kojom joj Siril stalno puni uši, on, Siril, koji bi dušu
prodao za dobar tiraž. Moraće da ruča u redakciji, sa slušalicama u ušima, s
rukama na tastaturi po kojoj su popadale mrve. Da žvaćka sendvič i čeka da joj
neka tamo žena, ataše za štampu, koja grca u osećanju sopstvene važnosti, zatraži
da pročita njen tekst pre nego što bude objavljen.
 Adel ne voli posao kojim se bavi. Mrska joj je sama pomisao na to da mora da
radi da bi živela. Jedina njena ambicija oduvek je bila da je ljudi gledaju. Pokušala
je da bude glumica. Stigavši u Pariz, upisala se na jedan od onih kurseva, gde se
ispostavilo da ima osrednje kvalitete. Profesori su joj govorili da ima lepe oči i da
ima oko nje nečeg tajanstvenog. „Ali biti glumac, gospođice, to znači odreći se
svake nagrade.“
Božanstvenom joj se činila zamisao da se uda za bogatog čoveka koji nikad
neće biti kod kuće. Nasuprot razjarenim hordama aktivnih žena koje je okružuju,
Adel bi rado stanovala u velikoj kući i da joj jedina briga u životu bude kako da
mužu bude lepa kad se vrati s puta. Divota jedna: da budeš plaćena za talenat da
udovoljiš muškarcu.
Njen muž dobro zarađuje. Otkako je došao u bolnicu Žorž Pompidu, kao
specijalista u oblasti gastroenterologije, sve češće menja dežurstva, pronalazi
zamene. Često idu na odmore, iznajmljuju veliki stan u „lepom XVIII
arondismanu“. Adel je razmažena žena, a muž se njome ponosi smatrajući da je
izrazito nezavisna. Njoj to, međutim, nije dovoljno. Za nju je ovaj život mali,
bedan, sputava je. Novac koji imaju oseća se na rad, na znoj i na duge noći
provedene u bolnici. Na prekore i loše raspoloženje. S tim novcem ona sebi ne
može da priušti ni da se dosađuje ni da se prepusti dekadenciji.
U novine je Adel došla preko veze. Rišar se druži sa sinom direktora lista, pa
joj je natuknuo koju reč o njoj. Njoj to nije smetalo. Svi tako rade. U početku je
bila orna za rad. Uzbuđivala ju je sama pomisao na to da može da ugodi svom šefu,
da ga iznenadi svojom efikasnošću, svojom snalažljivošću. Pokazala je da ima
duha, ali i petlje; radila je intervjue o kojima se niko u redakciji nije usuđivao ni da
mašta. A onda je uvidela da je Siril jedan nedotupavan tip, da u životu knjigu nije
pročitao i da samim tim nije merodavan da procenjuje njen talenat. Počela je da
prezire svoje kolege koje su u alkoholu utapale proćerdane ambicije. Na kraju je
počela da se gnuša svog poziva, i te redakcije, i tog ekrana, i cele te bezumne
lakrdije. Nesnosno joj je postalo da po deset puta poziva ministre koji ne žele s
njom da razgovaraju, da bi je naposletku udostojili poneke šuplje fraze koja smara.
Stidi se kad slatkastim glasom pokušava da pridobije nekog atašea za štampu.
Važna joj je jedino sloboda koju joj novinarski posao pruža. Ne zarađuje mnogo,
ali putuje. Može da nestane nekud, da izmisli tajne sastanke, ne mora da se pravda.
 Adel ne zove nikoga. Otvara nov dokument, spremna je, sad će da piše.
Izmišlja navode anonimnih izvora, najpouzdanijih kojih može da se seti. „Izvor
blizak vladi“, „upućen u tajne vladajućih struktura“. Njoj je to gotivno, dobro dođe
i malo humora da se razonodi čitalac koji i dalje veruje da je novine kupio da bi se
o nečemu informisao. Adel čita nekoliko članaka o predmetnoj temi, rezimira to,
pa onda, ono, kopi-pejst. Posao završava za ciglo jedan sat.
– Evo teksta, Sirile! – usklikne ona oblačeći kaput. – Idem na ručak,
razgovaraćemo kad se vratim.

Ulica je siva, hladno je, imaš utisak da se sve sledilo. Lica prolaznika su
usukana, zelenkasta. Sve te tera da se vratiš kući i legneš u krevet. Klošar ispod
Monoprija popio je više nego obično. Spava, opružio se na ventilacioni otvor.
Pantalone su mu spuštene, vide mu se leđa i zadnjica prekrivena krastama. Adel i
njene kolege ulaze u jedan restoran, pod tu nikad nije baš čist, i Bertran, kao i svaki
put, kaže, pomalo preglasno:
– A zarekli smo se da više nećemo dolaziti ovamo, gazda je militantni
pristalica Nacionalnog fronta.
Ali ipak navraćaju na to mesto, zbog vatre u kaminu i dobrog odnosa ponude
i cene. Da se ne bi dosađivala, Adel zapodene razgovor. Umara je to, ali priča o
svemu i svačemu, oživljava zaboravljene tračeve, postavlja kolegama razna pitanja
u vezi s njihovim planovima za Božić. Kolege mlako klimaju glavama, prave
koketne grimase, prave se da nemaju novca i da sve to ne bi bilo razumno.
– Ja častim – kaže im tad Adel, koja je u minusu; nju kolege, uzgred, neće da
časte ni piće. Ona za to ne mari. Sad je ona ta koja vodi glavnu reč. Ona sve plaća
i sada, posle popijene čaše sent-estefa, dok se širi miris drveta koje gori, nju
obuzima osećanje da je ti ljudi vole i da su joj dužnici.

Iz restorana izlaze u pola četiri. Pomalo su uspavani od vina, preobilne hrane

i te vatre u kaminu od koje im je ostao miris u kaputima i kosama. Adel uzima pod
ruku Lorena, koji u redakciji sedi za stolom preko puta njenog. Visok je, mršav, a
zbog veštačkih, skupo plaćenih zuba liči na konja kad se nasmeje.
U redakciji niko ne radi. Novinari dremaju pred ekranima svojih računara.
Drugi razgovaraju u dnu prostorije okupljeni u manje grupice. Bertran zadirkuje
jednu mladu stažistkinju koja se nesmotreno odeva poput neke starlete iz
pedesetih. Na prozorima, napolju, na simsu, hlade se boce šampanjca. Svi čekaju
taj prigodan trenutak kad će moći da se napiju, daleko od svojih porodica i pravih
prijatelja. Božićna žurka je u tim novinama prerasla u svojevrsnu instituciju. Tad
nastupa vreme za programiran razvrat, gde je štos u tome da se ode što dalje, da
čovek pokaže svoje pravo lice pred kolegama s kojima će, već koliko od sutradan,
održavati strogo profesionalne odnose.
Niko u redakciji to ne zna, ali Adel božićnu žurku od prethodne godine
smatra neprevaziđenom. U jednoj jedinoj noći ostvarila je jednu fantaziju i
izgubila svaku profesionalnu ambiciju. U sali u kojoj se održavaju redakcijski
kolegijumi vodila je ljubav sa Sirilom na dugom stolu od crnog lakovanog drveta.
Mnogo su bili popili. Veče je provela u njegovoj blizini, smejala se njegovim
šalama, gledala da iskoristi svaki trenutak kad bi ostali sami da mu uputi koji
stidljiv, beskrajno blag pogled. Pretvarala se čas kao da je bogzna kako
impresionirana njegovim rečima, čak kao da je on bogzna kako privlači. On joj je
pričao šta je pomislio o njoj kad ju je svojevremeno prvi put video.
– Učinilo mi se da si veoma krhka, vrlo stidljiva i lepo vaspitana...
– Malo sjebana, hoćeš reći?
– Da, možda.
Prešla je tad jezikom preko usana, velikom brzinom, kao neki mali gušter.
Njega je to trglo. U redakcijskoj sali više nije bilo nikoga, i dok su drugi iznosili
čaše i prepune pepeljare, njih dvoje su se izgubili na spratu, u sali gde se sastaje
kolegijum. Bacili su se jedno na drugo. Adel je raskopčala Sirilu košulju, koja joj
se mnogo sviđala dok joj je bio samo šef, košulju koja je za nju, na izvestan način,
do toga časa bila nedodirljiva. Ali tu, na tom crnom lakovanom stolu, pokazalo se
da je Siril trbušast i nespretan. „Previše sam popio“, rekao je on da se opravda što
mu se tek malo digao. Naslonio se na sto, rukom prošao kroz Adelinu kosu, a onda
nabio njenu glavu u svoje međunožje. Kad je osetila njegov ud u grlu, jedva je u
sebi suzbila poriv da se ispovraća i da ga izgrize.
A ipak ga je želela. Svakog jutra ustajala je rano, da se dotera, da odabere novu
haljinu, a sve u nadi da će je Siril pogledati i da će joj, kad je dobro raspoložen,
uputiti neki diskretan kompliment. Tekstove je završavala pre roka, predlagala da
se prave reportaže iz dalekih krajeva, stizala na posao uvek s nekim rešenjem, a
nikad s problemima, i sve to sa jednim jedinim ciljem: da njemu ugodi.
I čemu sad sav taj rad, sad, kad je već bila s njim?

Večeras se Adel drži podalje od Sirila. Nije sumnjala da on razmišlja o tome

što se među njima desilo, ali njihovi odnosi s vremenom su jako zahladneli. Nije
mogla da podnese idiotske SMS-ove koje joj je slao narednih dana, posle te žurke.
Samo je slegnula ramenima kad joj je bojažljivo predložio da jedne večeri izađu u
restoran. „A čemu to? Ja sam udata, ti si oženjen. Tako bismo samo patili, zar ne
misliš i ti isto?“
Večeras Adel nema nameru da odabere pogrešnu metu. Šali se s Bertranom,
koji joj doliva piće iscrpno joj, deveti put, opisujući svoju zbirku japanskih mangi.
Oči su mu crvene, očigledno je popušio džoint, a dah mu je još suvlji i kiseliji nego
obično. Adel izgleda zadovoljno. Pravi se da u svemu podržava gojaznu arhivarku
koja se večeras čak i osmehuje, ona, iz čijih usta inače možeš čuti samo gunđanje i
uzdahe. Adel se već zagrejala. Šampanjac teče u potocima zahvaljujući jednom
političaru čiji je portret Siril, u pohvalnom kontekstu, objavio na naslovnoj strani
lista. Više je ne drži mesto. Oseća se lepom, i odbojna joj je sama pomisao na to da
od te lepote nema nikakve koristi, da ta njena razdraganost ne posluži ničemu.
– Nećete sad valjda kući? Pa izlazimo tek! Hajde... – preklinje je Loren, sjajnih,
željnih očiju. Okrutno bi bilo odbiti ga, pa ma šta se posle desilo.
– Pa dobro, momci, jeste li za? – obrati se onda Loren trojici novinara s kojima
je do toga časa o nečemu razgovarao.
 U tom polumraku, s prozorom s kojeg puca pogled na bledoljubičaste oblake,
Adel posmatra golog muškarca. Lica uronjenog u jastuk, spava kao zaklan. Mogao
bi zaista biti i mrtav, kao oni insekti koje snošaj ubija.
Adel ustaje iz kreveta, ruku prekrštenih preko nagih grudi. Podiže pokrivač
sa usnulog tela, koje se grči da bi se ugrejalo. Nije ga ni pitala koliko ima godina.
Koža mu je glatka i masna, devojačka soba u koju ju je doveo navodi je na
pretpostavku da je mlađi nego što joj je rekao. Noge su mu kratke, ima žensko
dupe.
Zora hladnom svetlošću kupa sobu u neredu. Adel se oblači. Nije morala da
pođe s njim. Onog časa kad ju je poljubio, priljubivši svoje vlažne usne uz njene,
znala je da se prevarila. Jer on neće umeti da je ispuni. Trebalo je da pobegne. Da
nađe neki izgovor i ne popne se na ovu mansardu. Da kaže: „Pa već nam je bilo
lepo, zar ne?“ Trebalo je bez reči da ode iz tog bara, da odoli dodiru njegovih ruku,
tom staklastom pogledu, i teškom zadahu iz njegovih usta.
Ponestalo joj je hrabrosti.
Uz stepenice su se peli povodeći se. Na svakom stepeniku, čarolija se rasipala,
veselo pijanstvo uzmicalo je pred mučninom. Počeo je da se skida. Adel je osećala
kako joj se srce steže, tako samoj i suočenoj s banalnošću tog šlica, tim prozaičnim
čarapama, nezgrapnim pokretima pijanog mladića. Poželela je tad da mu kaže:
„Stani, ne govori više, nije mi više ni do čega“. Ali nije bila u stanju da se povuče.
Dok je ležala pod njegovim mladim telom, nije joj preostalo ništa drugo nego
da ga ubrza, da glumi, da doda pokoji krik kako bi on što pre pronašao put do
zadovoljenja, pa da se zadovolji, da ućuti, da završi s tim. Da li je uopšte primetio
kad je zažmurila? A kad je zažmurila, učinila je to ispunjena gnevom, kao da joj je
ogavno bilo i da ga pogleda, kao da je mislila na neke muškarce koji su joj bliski,
koji su oni pravi, oni dobri, oni koji sad nisu tu, a kojima je, naposletku, njeno telo
pripadalo.
 Adel polako otvara vrata stana. U dvorištu zgrade pali cigaretu. Još tri dima i
pozvaće muža.
– Nisam te probudila?
Priča mu kako je prespavala kod svoje drugarice Loren, koja stanuje tu
odmah, blizu redakcije. Raspituje se za svog sina. „Da, lepo je bilo veče“, kaže Adel
na kraju. Dok stoji pred izanđalim ogledalom u holu zgrade, prstima gladi obraze,
gleda sebe kako laže.
Na opusteloj ulici, osluškuje svoje korake. Cikne kad je neki čovek u trku
odgurne u stranu ne bi li stigao na autobus koji upravo treba da prikoči. Kući se
vraća pešice, da prođe više vremena, a i da bi se na vreme osigurala da će stići kad
u stanu ne bude nikoga, da je niko ništa ne bi pitao. Sluša muziku i utapa se u
zaleđeni Pariz.
Rišar je doručkovao i pospremio sto iza sebe. Prljavo suđe je u sudoperi, na
jednom tanjiru ostao je prilepljen komad hleba premazan maslacem. Adel seda na
kožni kanabe. Kaput nije skinula, privija tašnu uz stomak. Ne pomera se. Mora
prvo da se istušira, tek tad će za nju početi ovaj dan. Kad opere košulju koja se
oseća na hladan duvanski vonj. Kad šminkom sakrije podočnjake. Sad se samo
čvari u svojoj prljavštini, razapeta između dva sveta, kao gospodarica trenutka
sadašnjeg. Opasnost je minula. Nema više razloga za strah.
 Adel stiže u redakciju, ispijenog lica, suvih usta. Od juče ništa nije okusila.
Trebalo bi da pojede nešto, da zatrpa taj bol i tu mučninu. U najgoroj pekari u
kraju kupila je kroasan s čokoladom, suv i hladan. Uzima zalogaj, ali ne može da
žvaće. Otišla bi u toalet, sklupčala se na podu i zaspala. Spava joj se, i stidi se.
– Šta bi, Adel? Nisi mnogo umorna?
Bertran se naginje nad njen sto i saučesnički je posmatra, ali ona na to ne
reaguje. Baca onaj kroasan u korpu za otpatke. Žedna je.
– Sinoć si bila u punoj formi. Ne boli te glava?
– Dobro sam hvala. Samo mi se pije kafa.
– Kad se nacvrcaš, ne može čovek da te prepozna. Ovako si kao neka mala,
uštogljena princeza koja vodi sređen život. A ti, u stvari, žešće voliš provod.
– Dosta.
– Lepo si nas zabavljala. A kako samo plešeš!
– Dobro, Bertrane, moram sad da radim.
– Moram i ja, sto stvari me čeka. Jedva da sam nešto odspavao. Baldisao sam.
– Samo hrabro.
– Nisam video kad si sinoć otišla. Privela si onog malca? Znaš kako se zove,
ili je to bilo tek tako?
– A ti sigurno znaš kako se zovu one kurve koje jašeš u svojoj sobi kad
otputuješ u Kinšasu?
– O, pa dobro sad... Malo se šalimo, šta tu ima loše. A tebi muž ništa ne kaže
kad se kući vratiš u četiri ujutro, pijana ko majka? Ništa te ne pita. Mene bi žena
pitala...
– Ajd ućuti – prekida ga Adel. Diše plitko, obrazi su joj se zajapurili, unosi se
Bertranu u lice. – Muža više da mi nisi pominjao, čuješ?
 Bertran se povlači, podigutih ruku, pokazuje joj dlanove.

Adel zamera sebi što je bila tako nepromišljena. Nije trebalo da pleše, nije
smela svima da pokaže da je tako pristupačna. Nije trebalo da sedne Lorenu u krilo
i da mu priča, glasom drhtavim i pijana kao zemlja, o toj sumornoj uspomeni iz
detinjstva. Videli su je kako se iza šanka domunđava s tim mladićem. Videli su je
i nisu je zbog toga osudili. Tim gore. Sad će misliti da je s njom moguće praviti
dogovore, da je drže u šaci. Poželeće s njom da pričaju o svemu, da se smeju s njom.
Muškarci će smatrati da je namiguša, podatna, laka. Žene će se prema njoj ponašati
kao prema grabljivici, one koje su joj više naklonjene reći će da je ranjiva. I niko
od njih neće biti u pravu.
 U subotu joj je Rišar predložio da odu do mora. „Krenućemo rano“, rekao je,
„Lisjen će moći da odspava u kolima.“ Adel se budi u cik zore da ne bi išla na nerve
svom mužu, koji želi da izbegne gužvu u saobraćaju. Pakuje torbe, oblači sina.
Hladno je ali vedro, jedan od onih dana koji podižu raspoloženje, koji ne
dozvoljavaju čoveku da padne u letargiju. Adel se raduje. U kolima, razgaljena
zubatim zimskim suncem, zapodeva, štaviše, razgovor.
Stižu taman u vreme ručka. Parižani su već zaposeli ugrejane terase, ali Rišar
je bio dovoljno pametan da sto rezerviše unapred. Doktor Robinson ništa ne
prepušta slučaju. Ne mora ni jelovnik da čita, unapred zna šta hoće. Poručuje belo
vino, ostrige, školjke. I tri pohovane ribe list.
– Trebalo bi ovako svake nedelje! Čist vazduh za Lisjena, romantična večera
za nas, savršenstvo jedno, zar ne? Meni ovo toliko prija... Posle ove nedelje u
bolnici... Nisam ti rekao: Žan-Pjer, šef službe, pitao me je da li bih želeo da
napravim prezentaciju u vezi sa slučajem Menije. I ja sam, naravno, prihvatio.
Toliko mi je, bogme, dugovao. U svakom slučaju, sve što ima veze s bolnicom
ostavio sam za sobom. Imam utisak da malog i tebe uopšte i ne viđam. Zvali su me
ponovo s klinike u Lizjeu, čekaju da im dam zeleno svetlo. Imao sam neki sastanak
u vezi s tom kućom u Vimutjeu. Kad odemo na odmor kod mojih, otići ćemo da
vidimo tu kuću. Mama je išla, reče mi da je kuća savršena.
Adel je preterala s pićem. Kapci su joj teški. Gleda Rišara i osmehuje mu se.
Pregrizla je sebi jezik, uzdržavajući se da mu ne upadne u reč i ne promeni temu.
Lisjen se uzvrpoljio, dosadno mu je već. Njiše se na stolici, uzme onda nož koji mu
Rišar odmah otima iz ruku, a onda obori slanik pa ga dohvati i baci preko stola.
– Lisjene, dosta! – naredi mu Adel.
Dete spušta ruku u tanjir pa prstima mrvi šargarepu. Smeje se.
Adel briše detetovu šaku.
 – Da tražimo račun? – pita muža. – Vidiš da on ne može više.
Rišar sipa sebi još jednu čašu.
– A što se kuće tiče... Nisi mi rekla šta misliš. Ja u ovoj bolnici da ostanem još
godinu dana – neću. Nije Pariz za mene. Pa i ti sama, uostalom, pričaš da se nasmrt
dosađuješ u tim novinama.
Adelin pogled prikovan je na Lisjena, koji uzima gutljaj sirupa od mente, pa
onda to ispljune na sto.
– Rišare, reci mu nešto! – viče Adel.
– Šta ti je? Jesi li poludela? Svi nas gledaju – uzvraća Rišar, zapanjeno je
gledajući.
– Izvini. Umorna sam.
– Zar nisi u stanju da uživaš u lepom trenutku? Uvek sve upropastiš.
– Izvini – opet će Adel, brišući papirni stolnjak. – Malom je dosadno. Hoće
nešto da radi, to je sve. Dobro bi mu došlo da ima mlađeg brata ili sestricu, i jedno
veliko dvorište za igru.
Rišar joj se smeši pomirljivo.
– Kako se tebi učinio taj oglas? Dopala ti se ta kuća zar ne? Onog časa kad sam
je ugledao, pomislio sam na tebe. Želim da napravimo neku promenu u životu.
Ludo da živimo, shvataš?
Rišar uzima sina u krilo, miluje mu kosu. Lisjen liči na oca. Ista plava, nežna
kosa, ista usta u obliku badema. Njih dvojica se stalno smeju. Rišar je lud za svojim
sinom. Adel se ponekad upita da li je ona njima uopšte potrebna. I da li bi njih
dvojica sasvim srećno živeli i bez nje.
Posmatra ih i shvata da će njen život uvek biti isti. Baviće se decom, vodiće
računa o tome šta će deca jesti. Na odmor će ići na mesta koja se njima sviđaju,
vikendom će gledati nekako da ih razonodi. Kao i boljestojeći građani širom sveta,
i ona će ići da ih pokupi posle časova gitare, vodiće ih na predstave, u školu, tražiće
sve moguće načine da ih „uzdigne“. Adel se nada da njena deca neće ličiti na nju.

Dolaze u hotel, uzimaju tesan sobičak u obliku brodske kabine. Adel se to

mesto ne sviđa. Ima utisak da se zidovi pomeraju i približavaju, kao da će je polako
gnječiti dok spava. Ali njoj se spava. Navlači roletne pred pogledom na taj lep dan
koji treba iskoristiti, smešta Lisjena u krevet za popodnevni odmor, pa leže i sama.
Tek što je sklopila oči, čuje sina kako je doziva. Ne pomera se. Ima ona više
strpljenja od njega, odustaće mali na kraju. On lupa na vrata, Adel pretpostavlja
da je ušao u kupatilo. Mali odvrće slavinu.
– Izvedi ga da se poigra. Ovde smo samo jedan dan. Jadničak. A ja sam imao
dva dana dežurstva – kaže joj Rišar.
Adel se diže, oblači Lisjena i izvodi ga u parkić koji se nalazi u produžetku
plaže. On se penje i spušta niz raznobojne strukture. Spušta se niz tobogan ne
držeći se za ivice. Adel se plaši da ne padne s visoke platforme na kojoj se deca
guraju, pa ide oko tobogana, da ga skine odozgo.
– Hoćemo nazad, Lisjene?
– Ne, mama, ne sada – zapovednim tonom odgovara joj sin.
Trg je majušan. Lisjen otima autić nekom dečaku, ovaj brizne u plač.
– Vrati mu igračku. Hajde, dođi, idemo kod tate u hotel – govori mu ona
molećivim glasom vukući ga za ruku.
– Ne! – viče njen sin trčeći ka ljuljašci, i zamalo pritom da razbije vilicu. Adel
seda na klupu, pa odmah ustane.
– A da idemo na plažu? – predloži ona Lisjenu. Moći će da se igra u pesku.
Adel seda na plažu, ledeno je. Lisjen joj se smešta između nogu, i počinju da
kopaju rupu.
– Kopaćemo duboko dok ne nađemo vodu, videćeš – kaže mu ona.
– Hoću vodu! – na to će Lisjen poletno, da bi samo neki minut kasnije potrčao
prema velikim lokvama koje je more ostavilo za sobom povlačeći se. Mali pada na
pesak, ustaje, skače u mulj.
– Lisjene, vraćaj se! – viče Adel, sve joj žile nabrekle. Dete se vraća i gleda je,
smeje se. Seda onda u jednu baricu pa uroni ruke u vodu. Adel ne ustaje. Van sebe
je od besa. Smočiće se sav usred decembra. Nazepšće, i ona će morati da se brine o
njemu još više nego što se brine sad. Zamera malome što je tako glup, tako
besvestan, tako samoživ. Premišlja se malo da li da ustane, da li na silu da ga odvede
u hotel, pa da zamoli Rišara da napuni kadu toplom vodom i okupa malog. Ali ne
pomera se. Ne želi da ga nosi, jer mali je već postao težak, a i noge su mu mišićave,
i boli je kad počne da se rita i udara je.
 – Lisjene, da si se vratio smesta! – prodere se ona, prenuvši jednu staru
gospođu koja se tu zatekla.
Plavuša s lošom frizurom, u šortsu uprkos hladnoći, uzima Lisjena za ruku i
dovodi ga njegovoj majci. Nogavice su mu se podigle iznad debeljušnih kolena,
nasmejan je i zbunjen. Adel još sedi, a ta gospođa joj se obraća s jakim engleskim
akcentom:
– Mislim da bi ovaj malecki hteo da se okupa.
– Hvala vam – kaže joj Adel, ponižena i nervozna. Rado bi se opružila na tom
pesku, kaputom pokrila lice i zaboravila na sve. Nema čak ni toliko snage da se
izdere na dete koje cvokoće i gleda je sa osmehom na licu.
 Lisjen joj je teret, stega na koju Adel još nikako ne može da se privikne.
Nikako joj ne polazi za rukom da dokuči gde se to, usred njenih smešanih osećanja,
krije ljubav prema rođenom sinu; usred te panike što mora nekom da ga ostavi,
nervoze koja je hvata kad god treba da ga obuče, opšte iscrpljenosti kad mora da
se popne uz neko brdo s njim u razdrndanim kolicima. Postoji ta ljubav, ona u to
ne sumnja. Ljubav pomalo grbava, ljubav koja je žrtva svakodnevice. Ljubav koja
nema vremena za samu sebe.
Adel je dete rodila iz istog razloga iz kojeg se i udala. Da bi pripadala svetu i
da bi se zaštitila od svake različitosti od ostalih. Postavši supruga i majka, ovenčala
se aurom ugleda koju niko ne može da joj oduzme. Sagradila je sebi pribežište za
večeri ispunjene teskobom i udobno utočište za dane razvrata.

A drugo stanje joj je godilo.

Ako se izuzmu nesanica i otežale noge, lak bol u leđima i krvarenje iz desni
Adel je imala jednu savršenu trudnoću. Bila je prestala da puši, nije pila više od
jedne čaše mesečno, i taj zdrav način života celu ju je ispunjavao. Prvi put otkad
zna za sebe imala je utisak da je srećna. S malim, zašiljenim stomakom izgledala je
graciozno popunjena. Koža joj je blistala, i pustila je kosu, koju je tad češljala na
stranu.
U trideset sedmoj nedelji trudnoće počeo je veoma da joj smeta ležeći položaj.
Jedne večeri rekla je Rišaru da izađe bez nje. „Ja sad alkohol ne pijem, a mnogo je
toplo. Stvarno ne znam šta bih radila na toj zabavi. Idi ti, lepo se zabavi, i ne brini
za mene.“
Legla je. Zavese su ostale razmaknute, i videla je gomilu sveta koja hoda
ulicama. A onda je ustala, umorna od pokušaja da zaspi. U kupatilu se umila
ledenom vodom i dugo se posmatrala u ogledalu. Oborila je pogled ka svom
stomaku, pa se opet zagledala u lice. „Hoću li jednog dana ponovo biti kakva sam
bila ranije?“ Bila je u tom času naglašeno svesna preobražaja kroz koji je prošla. I
ne bi ni sama mogla da kaže da li se tome raduje, ili to osećanje u njoj budi čežnju.
Ali znala je da nešto u njoj umire.
Ubeđivala je sebe da će je dete izlečiti. Bila je uverena da je materinstvo jedino
rešenje za njeno nezadovoljstvo životom, jedini način da se, prihvatajući
odgovornost, oslobodi svega što je sputava. I zato se tome posvetila kao što pacijent
na kraju prihvati neophodnu terapiju. To dete je, uostalom, napravila, ili joj je ono,
pre će biti, napravljeno a da ona tome nije pružila nikakav otpor, u ludoj nadi da
će joj to doneti samo dobro.
Nije ni osetila potrebu da radi test na trudnoću. Odmah je znala da je u
drugom stanju, iako nikome ništa nije rekla. Ljubomorno je čuvala svoju tajnu.
Stomak joj je rastao, a ona je i dalje, doduše bez trunke žara, negirala skori dolazak
deteta. Bojala se da će njeno okruženje sve upropastiti svojim banalnim
reakcijama, vulgarnim gestovima, rukama pruženim prema donjem delu njenog
stomaka, kao da proveravaju koliko se zaoblio. Osećala se samom, naročito u
pogledu muškaraca, ali ta samoća nije joj teško padala.
Rodio se Lisjen. Ubrzo je opet propušila. I maltene istog časa ponovo počela
da pije. Dete joj nije dozvoljavalo da lenstvuje, i ona se, prvi put u životu, osetila
primoranom da brine o nekom drugom osim o samoj sebi. Volela je to dete.
Odojče je obasipala intenzivnom telesnom ljubavlju koja, uprkos svemu, nije bila
i dovoljna. Dani provedeni u kući činili su joj se dugim, bez kraja i konca. Ponekad
bi se zatvorila u svoju sobu i plakala, pokrivajući glavu jastukom ne bi li je konačno
pronašao san. Jecala je pred visokom stolicom s poslužavnikom, umrljanom od
hrane, gledajući pred sobom jedno tužno dete koje neće da jede.
A voli ona da ga privije uz sebe, golog, pre nego što će ga spustiti u kadicu.
Obožava da ga ljulja u naručju i gleda ga kako tone u san, omamljen njenom
nežnošću. Otkako je prestao da spava u krevecu i prešao u pravi dečji krevet, počela
je da spava s njim. Samo nečujno napusti bračnu sobu i uvuče se u krevet svog sina,
koji je dočekuje gučući. Ona nosom prolazi kroz detinju kosu, miluje ga po vratu,
po dlanu, i udiše njegov miris, užegao. I toliko bi želela da je to celu ispuni.
Trudnoća je na njoj ostavila traga. Adel ima utisak da je iz nje izašla
poružnela, otromboljena, ostarela. Ošišala se na kratko, i sad joj se čini da joj je lice
izbrazdano borama. Sa svojih trideset pet godina, Adel je, međutim, i dalje lepa
žena. Godine su je, štaviše, učinile snažnijom, zanimljivijom, upečatljivijom. Crte
lica su joj ogrubele, ali je pogled njenih izbledelih očiju dobio na prodornosti. Nije
onoliko histerična kao pre, ne uzbuđuje se ni oko čega kao što je bivalo ranije.
Godine udisanja duvanskog dima izmenile su piskav glas zbog kojeg joj se otac
podsmevao. Bila je sad bleđa nego ikad, tako da si prstom, kao preko providne
hartije, mogao maltene da pratiš razgranatu mrežu vena pod njenim obrazima.
 Izlaze iz sobe. Rišar vuče Adel za ruke. Ostaju nekoliko minuta kao ukopani
pred vratima i osluškuju: Lisjen urla, preklinje ih da se vrate. Teška srca, kreću u
pravcu restorana, gde je Rišar rezervisao sto. Adel je prvo htela da se dotera, onda
je odustala od toga. U povratku s plaže bilo joj je hladno. Nije smogla hrabrosti da
se presvuče, da obuče haljinu i obuje par cipela na štikle koje je ponela sa sobom.
Na kraju, ovde su njih dvoje sami.
Brzo hodaju ulicom, jedno pored drugog. Ne dodiruju se. Retko se, inače,
ljube. Njihova tela nemaju više šta jedno drugom da kažu. Nikada se njih dvoje
nisu ni privlačili, pa čak ni nežnosti nije bilo među njima, i – na izvestan način –
to odsustvo telesnog saučesništva na njih deluje i umirujuće. Kao da to sâmo po
sebi dokazuje da je njihova zajednica iznad svih zahteva pûti. Kao da su već ožalili
nešto s čim će ostali parovi raskrstiti nerado, uz dranje i suze.
Adel ne može da se seti kad je poslednji put vodila ljubav sa svojim mužem.
Bilo je to, bez sumnje, u leto. Jednog popodneva. Navikli su se već bili na to
mrtvilo, na to da će, iz večeri u veče, jedno drugom poželeti laku noć pre nego što
jedno drugom okrenu leđa. Ali danas se neka nelagoda, neka jetkost konačno,
poput oblaka, nadnosi nad njih. Opet se Adel oseća dužnom da nađe izlaz iz tog
kruga, da se spoji s njim, samo da bi ponovo mogli jedno od drugog da se udalje.
Danima već razmišlja o tome kao o žrtvi na koju treba pristati.
Večeras su se stekli uslovi za to. Rišaru oči igraju kao na zejtinu, a pomalo
stidljivo. Pokreti su mu nezgrapni. Kaže joj da je lepa. Ona predlaže da poruče
bocu dobrog vina.
Još za predjelom, Rišar nastavlja razgovor koji su prekinuli u podne. Između
dva zalogaja podseća Adel na ono što su jedno drugom obećali kad su se uzeli, ima
tome devet godina. Da iskoriste sve što Pariz ima da im pruži dok su mladi, i dok
im sredstva to dozvoljavaju, a onda, kad se rode deca, da odu negde u unutrašnjost.
Kad se rodio Lisjen, dozvolio joj je da to na neko vreme odgode. Rekla je tad: „Kroz
dve godine.“ Te dve godine odavno su prošle, i on više nije bio spreman na
ustupke. Nije li ona stoput ponovila da želi da napusti tu redakciju, da se posveti
nečem drugom, pisanju možda, porodici? Nisu li se njih dvoje saglasili oko
činjenice da su umorni već od metroa, od saobraćajnih gužvi, od skupog života, od
trke sa vremenom? Suočen sad sa Adelinim ravnodušjem – ona ćuti i jedva da je
pipnula ono što joj je u tanjiru – Rišar ipak ne popušta. Baca na sto poslednju
kartu.
– Ja bih hteo još jedno dete. Devojčicu, to bi bilo divno.
Adel, kojoj je alkohol upropastio apetit, oseća želju da se ispovraća. Ima utisak
da joj se stomak naduo, da će svaki čas da prsne. Jedino što bi moglo da joj donese
olakšanje bilo bi da legne, da miruje i da tako utone u san.
– Možeš da pojedeš i ovo moje, ako hoćeš. Ja ne mogu više ni zalogaj da
progutam.
I ona gurne svoj tanjir prema Rišaru.
On poruči kafu.
– Nećeš ništa, sigurna si? – pita je. Prihvata čašicu armanjaka kojom ga časti
šef restorana i nastavlja da priča o deci. Adel je besna već. Ovoj večeri, čini joj se,
kao da nema kraja. Kad bi makar samo promenio temu.
Kreću nazad u hotel, Rišar je pripit. Zasmejava Adel tako što trči po ulici. U
sobu ulaze na vrhovima prstiju. Rišar isplaćuje bebisiterku. Adel seda na krevet i
polako izuva cipele.
Ne, neće se on usuditi.
A ipak, evo, usudio se.
Ona nepogrešivo čita Rišarove pokrete. Uvek su isti.
Prilazi joj s leđa.
Hvata je za bok.
A onda šapuće, i uzdahne, a na licu mu onaj molećiv osmeh.
Ona se okreće, otvara usta, muž joj u njih nabija jezik.
Nema predigre.
Hajde to što pre da završimo, razmišlja ona dok se skida, sama, na svom kraju
kreveta.
 I eto ih opet. Jedan na jedan. Važno je neprekidno se ljubiti, da sve izgleda
kao da je stvarno. Ona ga obujmi rukom oko struka, dira mu ud. On prodire u nju.
Adel zažmuri.
Ona ne zna šta prija Rišaru. Šta mu godi. Nikad to nije znala. Tim njihovim
zagrljajima oduvek je nedostajalo suptilnosti. Ni posle toliko godina nisu se ni
najmanje zbližili, stid bi uvek odnosio prevagu. Pokreti su precizni, mehanički.
Samo udri. Ona se i ne usuđuje da se opusti. Ne usuđuje se ništa da traži. Ako ne
dobije to što traži, osećanje uskraćenosti moglo bi potpuno da je potopi.
Tiha je. Plaši se da će probuditi Lisjena, da će ući kod njih i zateći ih usred te
groteskne situacije. Ona priljubi usta Rišaru na uho, pa dahće malo, da je ne grize
savest.
I gotovo je, već.
On se odmah oblači. Istog časa sasvim je pribran. Uključuje televizor.
Rišara kao da nikad nije brinula samoća kojoj prepušta svoju ženu. A ona nije
osetila ništa, baš ništa. Samo je čula zvuke: ono šljapkanje dole, i kako se telo lepi
o telo, i kako se genitalije spajaju.
A onda – duboka tišina.
 Adel ima lepe drugarice. Dovoljno je mudra da se ne okružuje devojkama i
ženama koje nisu lepe kao ona. Ne želi sebi da dozvoli da brine i zbog toga da li će
na sebe skretati pažnju. Loren je upoznala na jednom službenom putovanju u
Afriku. Adel je tek bila došla u novine, i bilo je to prvi put da prati jednog ministra
u zvaničnoj poseti stranoj zemlji. Bila je nervozna. Na pisti u Vilakubleu, gde ih je
čekao avion Vlade Francuske Republike, odmah je zapazila Loren, s njenih metar
osamdeset, plavom i blistavom kosom, licem kao u egipatske mačke. Loren je tad
već bila fotograf-veteran, specijalista za Afriku; nije bilo tog grada na kontinentu
koji nije prošla. Živela je sama u jednoj garsonjeri u Parizu.
U avionu ih je bilo sedmoro. Ministar, inače tip ne bogzna kako moćan, ali
preletač koji je, zahvaljujući korupcionaškim aferama i razvratu, postao važna
ličnost. Zatim jedan tehnički savetnik, uvek nasmejan, bez sumnje alkoholičar,
uvek spreman da ispriča neku masnu anegdotu. Pa jedan diskretan telohranitelj i
jedna žena, ataše za štampu, izrazita plavuša i izrazito brbljiva. Jedan novinar,
mršav i ružan, strastven pušač, strog, koji je odneo sijaset nagrada pišući za jedan
dnevni list u kojem su njegove stvari redovno izlazile na naslovnoj strani.
Prve večeri, u Bamaku, spavala je s telohraniteljem, koji je, pijan i oduševljen
Adelinom požudom, go do pojasa plesao u hotelskom noćnom klubu, s beretom
zadenutom za pojas pantalona. Druge večeri, u Dakaru, u toaletu je popušila
savetniku francuskog ambasadora, koji je šmugnuo s nasmrt dosadnog koktela na
kome su Francuzi u rasejanju, van sebe od sreće, saletali ministra gutajući kanapee.
Treće večeri, na terasi hotela na obali mora u Praji, poručila je kaipirinju i
počela da se zeza s ministrom. Taman se spremala da mu predloži noćno kupanje,
kad je pored nje sela Loren. „Idemo sutra da napravimo neke lepe fotke, hoćeš?
Dobro će ti doći za reportažu. Jesi li počela da pišeš? Znaš već otprilike u kom će
fazonu da bude?“ Kad joj je Loren predložila da pođe s njom do njene sobe, da joj
pokaže neke fotografije, Adel je prvo pomislila da će s njom voditi ljubav. I tako je
sebe ubedila da te večeri neće biti s muškarcem, da nikome neće dudlati, da će se
samo prepustiti.
Grudi. Mogla bi da joj dira grudi, jer Lorenine grudi činile su se meke i
uopštene, sigurno prijatne na dodir. Ništa je nije sprečavalo da proba i to. Ali
Loren je ostala obučena. Nije joj čak ni pokazala fotografije. Legla je na krevet i
pričala. Adel je legla pored nje, i Loren je počela da je miluje po kosi. Spustivši
glavu na rame žene koja će joj postati prijateljica, Adel se osetila iscrpljenom,
potpuno praznom. Pre nego što će zaspati, naslutila je da ju je Loren upravo spasla
velike nesreće i da joj zbog toga duguje neizmernu zahvalnost.

Večeras Adel stoji na Bulevaru Bomarše i čeka ispred galerije gde su izložene
fotografije njene drugarice. Unapred je upozorila Loren: „Neću tamo ulaziti dok
se ti ne pojaviš.“
Na silu je izašla te večeri. Radije bi ostala kod kuće, ali zna da bi joj Loren
zamerila zbog toga. Nedeljama se već nisu videle. Adel je otkazivala večere u
poslednjem trenutku, pronalazila opravdanja da ne izađe s njom na piće. Osećanje
krivice kod nje se dodatno pojačalo zato što je u više navrata molila svoju drugaricu
da je pokrije. Slala joj je poruke usred noći: „Ako vidiš da te Rišar zove, nikako se
ne javljaj. On misli da sam s tobom.“ Loren joj na takve poruke nikad nije
odgovarala, ali Adel zna da je njenoj drugarici ta uloga počela da ide na živce.
Istinu govoreći, Adel je izbegava. Kad su se poslednji put videle, na Lorenin
rođendan, Adel je bila čvrsto rešena da se lepo ponaša, da se pokaže kao
besprekorna, velikodušna drugarica. Pomogla joj je u pripremi proslave. Preuzela
je na sebe brigu o muzici, a i kupila šampanjac koji Loren obožava. U ponoć je
Rišar izašao iz stana, rekavši: „Valjalo bi da neko uloži napor kako bi oslobodio
onu bebisiterku.“
Adel je bilo dosadno. Šetala se iz prostorije u prostoriju, započinjala pa
prekidala razgovore u pola rečenice, nije bila u stanju ničemu da posveti pažnju.
Stala je onda s nekim čovekom u elegantnom odelu, počeli su da se smeju, i ona ga
je, sjajnih očiju, zamolila da joj sipa piće. Oklevao je. Nervozno se osvrtao oko sebe.
Njoj nikako nije bilo jasno zbog čega je to njemu tako neprijatno, ali tog časa stigla
je njegova žena, besna, prosta. Napala je Adel: „Sve u redu? Smiri se malo, može?
On je oženjen.“ Adel je prasnula u podrugljiv smeh i odgovorila: „Ali i ja sam
udata. Nemate nikakvog razloga za brigu.“ A onda se udaljila, i sva se tresla, i kao
led neki da ju je okovao. Pokušavala je osmehom da prikrije nemir u koji ju je ta
nabusita žena gurnula.
Sklonila se na balkon, gde je Matje bio izašao da popuši cigaretu. Matje, velika
Lorenina ljubav, njen ljubavnik koji je uljuljkuje u iluzije već punih deset godina,
i za koga ona i dalje misli da će se venčati s njom i s njom izroditi decu. Adel mu
je prepričala nemio događaj s ljubomornom ženom, na šta joj je on rekao da može
da razume ako je neko sumnjičav prema njoj. Nisu skidali pogleda jedno s
drugoga. U dva ujutro, pomogao joj je da obuče kaput. Predložio joj je da je kolima
odbaci kući, i Loren je rekla, pomalo razočarana: „Živite u komšiluku, istina.“
Posle svega nekoliko metara, Matje se parkirao u jednoj ulici što se uliva u
Bulevar Monparnas i skinuo je. „Oduvek sam želeo ovo.“ Uhvatio je Adel za
bokove i ustima prionuo na njeno međunožje.
Sutradan ju je pozvala Loren. Pitala ju je da li je Matje pričao o njoj, da joj nije
slučajno rekao zbog čega nije želeo da prespava kod nje. Adel joj je odgovorila:
„Samo je o tebi pričao. Dobro znaš da je opsednut tobom.“

Bujica kaputa šiklja iz stanice metroa Sen-Sebastijan-Froasar. Sive kape,

pognute glave, pretovarenim ženama koje bi po godinama mogle da budu babe,
kutije ispadaju iz ruku. Po drveću okačeni lampioni nenametljivih dimenzija i boja
– i oni kao da će svaki čas da lipšu od hladnoće. Loren maše. Na sebi ima dugačak
beli kaput od kašmira, mekan i topao.
– Dođi, ima mnogo ljudi s kojima hoću da te upoznam – kaže ona vukući
Adel za ruku.
Galeriju čine dve međusobno povezane prostorije, prilično male; između njih
je, u poslednjem trenutku, postavljen bife: plastične čaše, čips i kikiriki na
kartonskim tanjirima. Izložba je posvećena Africi. Adel jedva da se zadržava pred
snimcima prepunim vozova, gradova u kojima ne može da se diše od prašine,
nasmejane dece i dostojanstvenih staraca. Sviđaju joj se fotografije koje je Loren
napravila po zabačenim delovima Abidžana i Librvila. Vide se tu i ljubavni parovi,
zagrljeni i znojavi, omamljeni od plesa i piva od banana. Muškarci u košuljama s
kratkim rukavima, kaki ili bledožute boje, drže za ruke pohotljive devojke dugih,
u kike upletenih kosa.
 Loren je zauzeta. Adel je već popila dve čaše šampanjca. Ne pušta je nemir.
Ima utisak da svi vide da je sama. Vadi mobilni iz džepa, pravi se da šalje poruku.
Utom je pozove Loren, a ona okrene glavu i pokaže joj cigaretu koju drži između
prstiju u rukavicama. Ne želi da se upušta u razgovor s ljudima koji je pitaju čime
se bavi u životu. Unapred su joj dosadni ti umetnici bez prebijene pare u džepu, ti
novinari prerušeni u sirotinju, ti blogeri koji imaju mišljenje o svemu. Povesti sad
neki razgovor – ne, njoj se to činilo nepodnošljivim. Biti, jednostavno, tu, ćaskati
neobavezno, izgubiti se u beznačajnim sitnicama. Vratiti se kući.
Napolju duva vetar, leden i vlažan, od njega joj gori lice. Možda zbog toga na
trotoaru i stoje samo njih dvoje i puše. Pušač je niskog rasta, ali plećat, što uliva
poverenje. Sive, uzane oči zaustavljaju se na Adel. Ona ga fiksira samouvereno, ne
obara pogled. Adel otpija šampanjac, od njega joj se suši jezik. Piju i razgovaraju.
Obične tričarije, uz osmehe koji se podrazumevaju i lagane insinuacije. Najlepši
mogući razgovor. Deli joj komplimente, ona se smeje, nenapadno. Pita je kako se
zove, ona neće da kaže, i ta ljubavna šarada, blagotvorna i banalna, budi u njoj želju
za životom.
Sve što govore njih dvoje služi samo jednom: da pređu na stvar. A stvar se
odvija u jednoj uličici u kojoj sad Adel stoji priljubljena uz zelenu kantu za smeće.
Pocepao joj je hulahopke. Ona stenje, zabacuje glavu unazad. On gura prste u nju,
stavlja joj palac na klitoris. Ona zažmuri da ne bi videla prolaznike. Hvata ga za
šaku, on je steže u pesnicu, meka je, nije velika, pa je nabija u nju. Sad i on stenje,
prepuštajući se nenadanoj požudi ove neznanke, jednog decembarskog četvrtka
uveče. Sav ushićen, hteo bi još. Grize je za vrat, privlači je sebi, dohvati je za kaiš
pa počne da otkopčava šlic. Raščupan je, iskolačio oči, izgleda kao neki od onih
izgladnelih na fotografijama u galeriji.
Ona uzmiče, popravlja suknju. On joj prolazi rukom kroz kosu, uspeva da se
sabere. Kaže joj da stanuje tu blizu, ali stvarno, „nedaleko od Ulice Rivoli“. Ona ne
može. „I ovako je bilo dobro.“
Adel kreće natrag ka galeriji. Plaši se da Loren u međuvremenu nije otišla, pa
da će kući morati sama. Tad ugleda beli kaput.
– O, tu si.
– Loren, otprati me kući. Znaš da se bojim. Ti se ionako sama šetaš noću. Ti
se ničeg ne plašiš.
 – Hajde, idemo. Daj mi cigaretu.
Hodaju, slepljene jedna uz drugu, Bulevarom Bomarše.
– Što nisi pošla s njim? – pita Loren.
– Treba da se vratim kući. Čeka me Rišar, rekla sam mu da neću do kasno.
Ne, ne želim tamo – kaže ona iznenada, čim su izbili na Trg Republike. – Ima
pacova u žbunju. Pacova velikih kao štenad, ja kad ti kažem.
Izašle su na Velike bulevare, hodaju. Noćna tama sve je dublja, i Adel gubi
samopouzdanje. Od alkohola je hvata paranoja. Svi muškarci ih gledaju. Kod
prodavca kebaba, tri tipa im dobace: „Zdravo, devojke!“, i Adel se na to usplahiri.
Grupe ljudi izlaze iz noćnih klubova i jednog irskog paba, teturaju se, zevzeče se,
pomalo su agresivni. Adel se plaši. Kako bi volela da je sad u krevetu pored Rišara!
Vrata i prozori su zatvoreni. On tako nešto ne bi dozvolio. Ne bi dao nikome da
joj naudi, umeo bi da je zaštiti. Adel ubrzava korak, steže Loren za nadlakticu i
vuče je za sobom. Brže, brže, samo da što pre stigne kući, kod Rišara, koji će je
gledati onako spokojno. Sutra će pripremiti ručak. Pospremiće kuću, kupiće cveće.
Piće s njim vino, ispričaće mu šta joj se dešavalo preko dana. Isplaniraće nešto za
vikend. Biće pomirljiva, blaga, uslužna. Pristaće na sve.
– Zašto si se ti udala za Rišara? – pita je Loren, kao da joj čita misli. – Šta
misliš, jesi li bila zaljubljena u njega? Nikako ne mogu da shvatim kako je žena kao
što si ti mogla da se dovede u takvu situaciju. Mogla si da sačuvaš slobodu, da živiš
svoj život kako ti misliš da treba, bez svih tih laži. Meni to izgleda... besmisleno.
Adel u čudu pogleda Loren. Nije sposobna da razume ono što joj je drugarica
upravo rekla.
– Udala sam se za njega zato što me je zaprosio. On je prvi i poslednji do dana
današnjeg koji je to učinio. Imao je šta da mi ponudi. Osim toga, moja majka je
zbog toga bila veoma zadovoljna. Da se udaš za lekara, ej, nije mala stvar!
– Ti to ozbiljno?
– Ne vidim zbog čega bi trebalo da ostanem sama.
– Nezavisna, to nije isto što i sama.
– Kao ti, tako misliš?
– Adel nisam te videla nedeljama, a ti jedva da si pet minuta večeras provela
sa mnom. Ja sam za tebe samo alibi. A ko zna šta stvarno radiš.
 – Ne treba meni alibi... Ako ne želiš da mi učiniš uslugu, pronaći ću drugo
rešenje.
– Ne možeš ovako da nastaviš. Uhvatiće te. A ne mogu više ni da gledam tog
sirotog Rišara u oči i kljukam ga lažima.
– Taksi! – Adel je istrčala na kolovoz, zaustavlja automobil. – Hvala ti što si
se prošetala sa mnom. Javljam ti se.

Adel ulazi u hodnik zgrade. Seda na stepenice, iz tašne vadi novi par
hulahopki i oblači ih. Vlažnim maramicama za decu briše lice, vrat, šake. Češlja se.
Penje se na sprat.
U dnevnoj sobi je mrak. Zna da je Rišar sigurno nije čekao. Skida kaput i
otvara vrata sobe.
– Adel? Ti si?
– Da, spavaj samo.
Rišar se okreće u krevetu. Pruža ruku, pokušava da je dodirne.
– Dolazim odmah.
Nije spustio roletne i tako, dok leže u krevet, Adel razaznaje crte muževljevog
lica; mirno spava. Da, on ima poverenja u nju. Prosto i surovo u isti mah. Da se
sad probudi, da li bi primetio tragove koje su ovo veče i ova noć ostavili na njoj?
Da otvori oči, da joj priđe, da li bi osetio sumnjiv miris, da li bi na njenom licu
prepoznao osećanje krivice? Adel mu zamera zbog te naivnosti, koja je progoni,
koja samo pogoršava njen greh i zbog koje ona samo još više prezire sebe. Želela
bi da izgrebe to glatko, nežno lice, da raspori taj udoban dušek.
A ipak ga voli. Samo njega ima na ovom svetu.
Uspeva da ubedi sebe da za nju postoji još jedna šansa, poslednja. Da joj se
ovakve stvari više neće dešavati. Da će od sada spavati u ovom krevetu, mirne
savesti. A onda će on moći da je gleda, i neće imati šta da vidi.
 Adel je dobro spavala. S prekrivačem navučenim na bradu, priča Rišaru kako
je sanjala more. Ne more iz svog detinjstva, zelenkasto i staro, već more, pravo
more, ono s lagunama, stenovitim uvalama i pinijama. U snu je ležala na nekoj
tvrdoj, vreloj površini. Na nekoj steni, možda. Bila je sama i obazrivo je,
sramežljivo, skidala grudnjak. Polusklopljenih očiju, okrenula se prema pučini i
hiljadama zvezda, ali nije mogla dobro da vidi, zasenjena odblescima sunca na
površini vode. „U tom snu, govorila sam sebi: pamti ovaj dan. Uvek se seti kako si
bila srećna.“
Adel čuje korake svog sina po parketu. Vrata sobe polako se otvaraju, pomalja
se okruglo, bucmasto Lisjenovo lice.
– Mama – ječi on trljajući oči. Penje se u krevet, i tada – on, kome su inače
tako mrska milovanja, koji je inače tako grub – spušta glavu na Adelino rame.
– Lepo si spavao, ljubavi moja? – pita ga ona blagim glasom, s beskrajnim
oprezom pritom, kao da strahuje da i najneznatnija omaška može da upropasti
ovaj blaženi trenutak.
– Da, lepo sam spavao.
Adel ustaje, s detetom u naručju, i kreće prema kuhinji. Puna je entuzijazma,
kao uljez koga još nisu razotkrili. Beskrajno zahvalna što je neko voli, a opet
prestravljena od same pomisli da bi mogla sve da izgubi. Ništa joj se u ovom
trenutku ne čini dragocenijim od umirujućeg zvuka električnog brijača koji do nje
dopire s drugog kraja hodnika. Ni zbog čeg na svetu, čini joj se sada, ne bi vredelo
staviti na kocku ova jutra u sinovljevom zagrljaju, ovu nežnost, ovu potrebu koju
on za njom oseća, a koju niko drugi nikad za njom osećati neće. Priprema
palačinke. Brzo menja stolnjak, koji sa stola nije sklonila već nedelju dana iako ima
onu groznu žutu fleku u sredini. Rišaru pravi kafu i seda pored Lisjena. Gleda ga
kako maže onu palačinku pa onda liže pekmez s prstiju.
 Dok čeka da joj muž izađe iz kupatila, širi parče hartije pa počinje da sastavlja
spisak. Stvari koje treba posvršavati, a pre svega one koje treba nadoknaditi. Ima
jasnu ideju. Dovešće svoju svakodnevicu u red, a onda će se otarasiti svega što je
muči, stavku po stavku. I izvršiće zadatak koji je sebi postavila.

Stigla je u redakciju, u kojoj maltene nikoga nema. Tu je samo Klemens, koja,

kako god okreneš, izgleda kao da stanuje tu. U svakom slučaju, uvek na sebi ima
istu odeću. Adel uzima kafu i posprema svoj radni sto. Baca odštampane članke,
pozivnice na događaje koji su već prošli. U male zelene i plave fascikle pakuje
dokumente koji joj se čine interesantnim, ali koje sigurno nikad više neće ni
pogledati. Bistra u glavi, umirene savesti, daje se na posao. Odbrojava: „Jedan, dva,
tri“, ne bi li u sebi savladala odbojnost koju izaziva sama pomisao na to da će sada
morati da zove ljude, da treba telefonirati. „Pozovite kasnije ponovo.“ „O, ne, za
takvu vrstu pitanja treba poslati imejl.“ „Šta? Koje novine? Ne, nemam ništa da
kažem.“ Naleće na prepreke, hrabro se s njima suočava. Ne odustaje od borbe,
iznova postavlja pitanja na koja sagovornici ne žele da joj odgovore. Uporna je.
Kad više ne može da piše, prošeta se dugim hodnikom koji vodi ka malom
unutrašnjem dvorištu. Izađe da popuši cigaretu, sve s beleškama u ruci, i naglas
ponavlja pitanje koje je postavila i negativan odgovor koji je dobila.
U četiri po podne privodi kraju rad na članku. Preterala je s cigaretama. Nije
zadovoljna. Redakcija je živnula. Siril je oduševljen.
– Tako nešto nikad se nije desilo u Tunisu. Ja kad ti kažem, ima to da izađe
na nešto loše. Ova priča ima da se završi u krvi do kolena – kaže on.
Adel se upravo sprema da pošalje tekst glavnom uredniku kad telefon počne
da joj vibrira. Beli telefon. Traži ga u dnu tašne. Rasklapa ga.
„Adel, neprestano mislim na tebe, na onu čarobnu noć. Trebalo bi ponovo da
se vidimo. Biću u Parizu sledeće nedelje, mogli bismo da se vidimo, da popijemo
piće ili večeramo, kako ti hoćeš. Ne može sve da ostane na onome. Nikola.“

Ona odmah briše poruku. Besna je. Upoznala je tog tipa na jednom seminaru
u Madridu, ima tome mesec dana. Nikome se tamo nije radilo. Novinarima je
samo bilo na pameti kako da se ogrebu o besplatan alkohol i da uživaju u
luksuznim sobama koje je obezbedio nekakav ekspertski tim angažovan u
opskurnim finansijskim poslovima. Pošla je s Nikolom u njegovu sobu negde oko
tri ujutro. Imao je orlovski nos i mnogo lepu kosu. Vodili su ljubav kao podivljali.
Neprestano ju je štipao, grizao. Nije tražila od njega da stavi prezervativ. Bila je
pijana, istina, ali dozvolila mu je da je bez prezervativa i sodomizuje.
Sutradan ujutro, u holu hotela, bila je ledena prema njemu. Dok su se vozili
ka aerodromu, nije rekla ni jednu jedinu reč. Njega je to očito bilo iznenadilo, nije
znao na čemu je. Očigledno nije mogao da shvati da ga se ona gadi.
Dala mu je svoj broj. Ne znajući ni sama zbog čega to čini, dala mu je broj
belog telefona koji je i inače davala samo onima s kojima je želela ponovo da se
vidi. A sad se, eto, priseća još nečega: da mu je rekla gde stanuje. Razgovarali su o
njenom kraju, i on je rekao doslovce: „Obožavam XVIII arondisman“.
 Adel se ne ide na tu večeru. Uz teške muke konačno se opredelila šta će obući,
a to najavljuje jedno loše veče. Kosa joj je bez sjaja, koža bleđa nego ikad. Sedi
zatvorena u kupatilu i nehajno odgovara na Rišarova požurivanja. Čuje kako on, s
druge strane vrata, razgovara s bebisiterkom. Lisjen već spava.
Na kraju se Adel obukla u crno. Kad je bila mlađa, crno nikad nije nosila. U
to vreme imala je fantastičnu garderobu, crvenu i jarkonarandžastu, kombinovala
je limun-žute suknje s električno-plavim cipelama na štikle. Otkako je počela da
vene, otkako sama ima utisak da njen sjaj bledi, draži su joj tamniji tonovi. Uz sive
džempere i crne rolke nosi krupne komade nakita.
Večeras se opredelila za muške pantalone i džemper sa izrezom na leđima.
Zelene oči, boje japanskog jezera, potcrtava tirkiznim krejonom. Usne je prvo
namazala ružem pa ih obrisala. Oko usta joj je ostao crvenkast trag, kao da ju je
neko upravo nezasito ljubio. S druge strane vrata čuje Rišara, koji je pita blagim
glasom: „Bićeš uskoro spremna?“ Adel zna da se on u tom trenutku osmehuje
bebisiterki kao da će joj reći „ah, kako žene vole da se doteruju“. Adel je spremna,
ali želi da je on čeka. Raširi onda peškir po podu kupatila pa legne. Sklopi oči i
počne da pevuši neku pesmu.

Rišar joj bez prestanka priča o Ksavijeru Ransonu, čoveku koji ih je pozvao
na večeru. Ksavijer je briljantan hirurg, izdanak duge loze uglednih istraživača i
lekara. „Tip koji ima etiku“, posebno je precizirao Rišar. Na šta je Adel uzvratila,
tek da mu ugodi: „Biće mi veliko zadovoljstvo da ga upoznam.“
Taksista ih ostavlja ispred ograde koja vodi u privatan kolski prilaz.
– Klasa! – zagrejan je Rišar. I Adel pomisli da je mesto prelepo, ali milije joj je
to da zadrži za sebe nego da se vidi da se uzbuđuje zbog prizora koji joj je pred
očima. Sleže ramenima. Otvaraju kapiju, pa kreću uzanim popločanim putem, ka
vratima vile na tri nivoa. Sačuvana su obeležja arhitekture art dekoa, s tim što su
novi vlasnici dodali još jedan sprat na kojem se nalazi velika terasa u drveću.
Adel se stidljivo osmehuje. Čovek koji ih dočekuje naginje se prema njoj.
Zdepast je i nosi belu, pretesnu košulju koju je uvukao u farmerice.
– Dobar dan – kaže. – Ja sam Ksavijer.
– Dobar dan. Sofi – predstavlja se i gazdarica.
Adel joj, ćutke, okreće obraz.
– Nisam čula kako se ti zoveš – kaže Sofi tonom učiteljice.
– Adel.
–To mi je supruga. Dobro veče – kaže Rišar.
Penju se uz stepenice od svetlog drveta i ulaze u ogroman salon u kojem se
nalaze dva bež kauča i danski sto iz pedesetih. Sve je ovalno i uglancano. Zid preko
puta krasi ogromna crno-bela fotografija na kojoj se vidi neko napušteno
kubansko pozorište. Na polici gori sveća od koje se širi umirujući miris luksuznih
butika.
Rišar se pridružuje muškarcima, koji sede za šankom. Razgovaraju glasno,
smeju se izlizanim šalama. Trljaju ruke dok im Ksavijer u čaše sipa japanski viski.
– Može pićence? – pita Sofi žene koje je okružuju.
Adel pruža čašu. Iskosa pogledava u pravcu muškaraca i traži izlaz, povod da
se pridruži njima i tako umakne ovoj grupi papagaja usred koje se našla. Te žene
su niko i ništa. Ne bi Adel pričinjavalo zadovoljstvo da na njih ostavlja dobar
utisak. Muka je hvata što je tu, što mora da ih sluša.
– ... i kažem ja Ksavijeru, slušaj, dragi, ako hoćemo da dozidamo taj sprat,
treba to da uradimo! Jeste, to su tri meseca radova, ali evo i rezultata: danas imamo
salon-katedralu u jednoj vili u srcu Pariza... A radovi? Užas jedan! To vam je posao
s punim radnim vremenom. Sva sreća te ja u to vreme nisam nigde šljakala. Osim
toga, mnogo se radujemo što smo kupili ovo... Što bi čovek krckao hiljade evra na
iznajmljivanje. Cena kvadrata? Ovde? Pa ide, tako, deset-jedanaest hiljada.
Strašno...
– Šta? Klinci? O, spavaju odavno! Mi smo malo strogi oko vremena za
spavanje, i zato vas nisu dočekali. Ali volela bih da ih vidite, tako su porasli. Mari-
Lu svira violinu, a Arsen je sad dobio nove predmete. Našli smo jednu sjajnu
devojku koja ih čuva. Afrikanka, mnogo slatka. Dobro govori francuski... Da, ima
papire. Ove bez papira ne smeta mi da uzmem za sitne poslove, ali da mi čuva decu
– ma, u životu... To bi bilo neodgovorno, zar ne? Jedina je fora što ona slavi
ramazan, a ja to već ne mogu da skapiram. Pa ne možeš praznog stomaka da čuvaš
decu... Ne, u pravu si, nerazumno je to. Ali ja se sve nadam da će se ona osvestiti i
sama prestati s tim. A ti, Adel, čime se ti baviš?
– Ja sam novinarka.
– O! To mora da je zanimljivo! – usklikne Sofi pa ponovo sipa piće u praznu
čašu i pruža je Adel. Gleda je netremice, ali sa osmehom na licu, kao što se gleda u
neko stidljivo dete koje se snebiva kad treba da priča.
– Dobro, pozivam vas za sto.

Adel sipa još vina. Ksavijer, koji ju je postavio sebi zdesna, uzima joj bocu iz
ruku i izvinjava se što je nije sâm uslužio. Ljudi se smeju Rišarovim šalama. Njoj
ništa od toga nije smešno. Nikako joj nije jasno kako on to može da zadrži nečiju
pažnju.
Bilo kako bilo, ona te ljude više i ne čuje. Razdražljiva je i ogorčena. Večeras
nije sva svoja. Niko je ne primećuje, niko je ne sluša. Ne pokušava čak ni da uhvati
onu iskricu u nečijem oku koja bi je protresla, opekla joj trepavice. Lupka nogom
pod stolom. Želela bi da je gola, da joj neko dodiruje grudi. Želela bi da oseti nečija
usta na svojima, da oseti nečije nemušto, životinjsko prisustvo. Da bude željena –
to je jedino do čega joj je stalo.
Ksavijer ustaje. Adel kreće za njim do toaleta u dnu uzanog hodnika. On
izlazi, a ona mu se ispreči na putu i očeše se o njega, taman da oseti da mu je zbog
toga neprijatno. On se vraća u trpezariju i ne okrenuvši se. Adel ulazi u toalet, stoji
pred ogledalom, pomera usne s osmehom na licu, oponašajući uljudan razgovor
koji bi vodila sama sa sobom. Usta su joj suva i ljubičasta.
Vraća se, seda i spušta ruku na koleno Ksavijeru, koji naglo pomera nogu.
Adel, ipak, oseća da on s naporom izbegava njen pogled. I pije ona, da se još malo
okuraži.
– Imate malog sina, Adel? – pita je Sofi.
– Da. Za mesec dana navršiće tri godine.
 – Divno! A drugo dete, kad će?
– Ne znam. Verovatno nikad.
– O, nemojte tako! Mnogo je to tužno, da dete bude samo. Kad vidim samo
kolika je to radost imati brata ili sestru, pa ja to nikad, ali nikad ne bih mogla da
uskratim svojoj deci.
– Adel smatra da deca oduzimaju previše vremena – kaže Rišar, koga ta priča
zabavlja. – Ali kad jednoga dana budemo živeli u svojoj velikoj kući s dvorištem, i
ona će imati samo jednu želju, a to je da gleda decu kako skakuću naokolo, zar ne,
dušo? Iduće godine selimo se u Lizje. Dobio sam fantastičnu ponudu da pređem
na jednu kliniku tamo.
Adel sad samo na jedno misli. Kako će ostati nasamo s Ksavijerom, makar na
pet minuta, tamo, u dnu hodnika gde se čuje odjek razgovora koji se vode u salonu.
Nije lep taj Ksavijer, nije čak ni zavodljiv. Ne može Adel da odredi koje su mu boje
oči, ali sigurna je da bi osetila olakšanje kad bi joj gurnuo ruku pod džemper, a
onda i pod grudnjak. Kad bi je saterao uza zid, kad bi se udom trljao o nju, kad bi
mogla da oseti da i on nju želi koliko ona želi njega. Ne bi ni mogli da odu
predaleko, moralo bi to na brzinu. Imala bi vremena da mu dodirne ud, možda
čak i da klekne i da mu ga posisa. Ne bi dalje od toga išli, i to bi bilo savršeno.
Sofi je jedna potpuno neprivlačna žena, razmišlja Adel dok zuri u ružan fensi
komad nakita koji gazdarici visi oko vrata. Ogrlica je načinjena od plavih i žutih
plastičnih kuglica nanizanih na svilenu vrpcu. Plitkoumna je, uverava sebe Adel,
glupača jedna nakinđurena. Pita se kako li takve žene, obične žene, vode ljubav.
Pita se umeju li da uživaju, umeju li da ugode, da li govore „voditi ljubav“ ili „tucati
se“.

U taksiju, u povratku, Rišar je napet. Adel zna da se naljutio. Jer ona je

preterala s pićem i pravila šou tamo. Ali Rišar ćuti. Zabacuje glavu, skida naočare
i sklapa oči.
– Zašto svima govoriš da se selimo u unutrašnjost? Nikad ti nisam rekla da
sam za to, a ti o tome pričaš kao da je sve već dogovoreno – izaziva ga Adel.
– A ti nisi za?
– Ni to nisam rekla.
 – Pa dobro, ti ništa i ne govoriš. Ti, u stvari, nikad ništa i ne govoriš –
konstatuje on smirenim glasom. – Ne izjašnjavaš se, i zato mi nemoj prebacivati
što ja donosim odluke. A iskren da budem, ne znam odakle ti potreba da se tako
ponašaš. Da se opijaš, da se obraćaš ljudima s visine kao da si posisala sva znanja
ovog sveta, a da smo svi mi u tvojim očima samo jedno stado bezumnih ovaca.
Znaš, i ti si, Adel, isto tako obična kao i svi mi. Onog dana kad se pomiriš s tim,
bićeš mnogo srećnija.
 Kad je prvi put bila u Parizu, Adel je imala deset godina. Bilo je to o raspustu
za praznik Svih Svetih, i Simon je uzela sobu u jednom malom hotelu na Bulevaru
Osman. Prvih dana, ostavljala je Adel samu u sobi. Naterala ju je da se zakune da
nikome neće otvarati vrata, ma šta taj neko rekao. „Hoteli su opasna mesta.
Naročito za jednu devojčicu.“ Adel je tad poželela da joj kaže: „Pa onda nemoj da
me ostavljaš samu.“ Ali ništa nije rekla.
Trećeg dana, Adel je legla na veliki hotelski krevet, pokrila se debelim
ćebetom i uključila televizor. Kroz mali prozor, s kojeg se videlo sivo sumorno
dvorište, videla je kako se gasi dan. Noć je ubrzo prodrla u sobu, a njene majke još
nije bilo. Adel je pokušala da zaspi, uljuljkana smehom i reklamnim džinglovima
koji su se nizali na ekranu. Bolela ju je glava. Izgubila je bila pojam o vremenu.
Ogladnevši, nije se usudila sama da se posluži iz minibara, za koji joj je majka
rekla da je „obična zamka za turiste“. Počela je da pretura po svom rancu, tražeći
čokoladicu ili ostatak od sendviča sa šunkom. Našla je samo dve prljave bombone
na kojima su ostali prilepljeni parčići papirne maramice.
Upravo je tonula u san kad je neko pokucao na vrata. Taj je bio uporan. Lupao
je sve jače. Adel je prišla vratima, nije bilo špijunke. „Ko je to?“, upitala je, drhtavim
glasom. Odgovora nije bilo. Onaj je sad lupao još žešće, čula je korake u hotelskom
hodniku. Učinilo joj se da je čula i uzdah, dug, promukao uzdah, razdražljiv uzdah
koji se okončao tako što je taj neko počeo da razvaljuje šarke na vratima.
Toliko se bila uplašila da se sakrila pod krevet, sva mokra od znoja, ubeđena
da će napadači svaki čas ući i zateći je tu, u suzama, lica uronjenog u tepih
svetlosmeđe boje. Palo joj je u jednom trenutku na pamet da pozove policiju, da
viče upomoć, da urla dok neko ne dođe da je izbavi iz nevolje. Ali nije bila u stanju
ni da se pomeri, već napola obeznanjena, skamenjena od užasa.
Kad je Simon otvorila vrata, negde oko deset uveče, Adel je spavala. Noga joj
je virila ispod kreveta, i Simon ju je ščepala za gležanj.
 – Ma šta to tu radiš? Kakve ćeš još sve gluposti da napraviš?
– Mama! Došla si! – Adel je ustala i bacila se majci u naručje. – Neko je hteo
da uđe. Ja sam se sakrila. Mnogo sam se uplašila.
Simon ju je uhvatila za ramena, pažljivo se zagledala u nju, a onda joj, hladnim
glasom, rekla:
– Dobro si uradila što si se sakrila. Upravo je to trebalo učiniti.

Dan uoči povratka, Simon je održala obećanje i izvela Adel da vidi grad. S
njima je bio i neki čovek, muškarac kojem Adel nije upamtila ni lik ni ime. Seća se
jedino njegovog mirisa, osećao se na mošus i duvan, i kako joj je Simon, nervozna
sva i napeta, rekla: „Adel, pozdravi gospodina.“
Gospodin ih je izveo na ručak u jedan restoran nedaleko od Bulevara Sen-
Mišel, i zahvaljujući njemu Adel je tad prvi put popila gutljaj piva. Prešli su Senu i
hodali sve do Velikih bulevara. Adel je zastajkivala pred izlozima s igračkama u
pasažima Verdo, Žufroa i kod galerije „Vivijen“, ne slušajući šta joj govori
nestrpljiva Simon. A onda su otišli na Monmartr. „Dopašće se maloj“, ponavljao
je gospodin. Na Trgu Pigal seli su u turistički vozić, i Adel je, zbijena između svoje
majke i tog čoveka, prvi put videla Mulen-ruž, i prestravila se.
Taj prvi odlazak na Pigal sačuvala je u mračnoj, zastrašujućoj uspomeni, u isti
mah maglovitoj i jezivo živoj. Sećala se kako je na Bulevaru Kliši – sad, da li stvarno
ili ne – videla prostitutke, na desetine njih, golišave uprkos kišici koja je rominjala
tog novembarskog dana. Seća se i grupa pankera, narkomana koji se povode u
hodu, makroa zalizane kose, transseksualaca špicastih dojki i udova naguranih u
suknje s dezenom leopardove kože. Zaštićena tandrkanjem tog voza koji je ličio na
neku džinovsku igračku, stisnuta između majke i tog čoveka koji su jedno drugo
svaki čas pogledali s pohotom u očima, Adel je prvi put iskusila tu mešavinu straha
i želje, gađenja i erotskog uzbuđenja. Tu žudnju da sazna šta se dešava iza vrata
hotelskih soba kraj kojih prolaze, po dvorištima, na sedištima bioskopa „Atlas“, u
unutrašnjosti seks-šopova čije su roze-plave neonske reklame rasterivale sumrak.
Nikada kasnije neće ponovo doživeti, ni u zagrljaju muškaraca ni u šetnjama tim
istim bulevarom, to čarobno osećanje koje ju je obuzelo kad je prvi put dodirnula
gnusobu i skarednost, građansku izopačenost i ljudsku bedu.
 Za Adel su božićni praznici kao neki mračan i hladan tunel, kao kazna. Pošto
je Rišar plemenit i velikodušan, pošto je njemu porodica iznad svega ostalog,
obećao je da će se pobrinuti za sve. Kupio je poklone, odvezao kola na popravku, i
opet smislio nešto divno čime će obradovati Adel.
Njoj je odmor potreban. Iscrpljena je. Ne prođe jedan jedini dan a da joj neko
ne kaže da je omršavila, da se usukala, da joj se raspoloženje stalno menja. „Godiće
ti svež vazduh“. Kao da je u Parizu vazduh manje svež nego drugde.
Svake godine Božić provode u Kaenu, kod Robinsonovih, dok su za Novu
godinu kod Adelinih. To je postala tradicija, kako Rišar voli da kaže. Adel je iks
puta pokušavala da ga ubedi da zaista nema smisla ići čak do Bulonj-sir-Mera da
vide njene roditelje, da to svakako nije neophodno. Rišar, međutim, insistira da se
ide, zbog Lisjena, koji „treba da zna ko su mu baka i deka“, a i zbog nje same, „jer
porodica je važna“.

U kući Rišarovih roditelja miriše na čaj i marsejski sapun. Odil, Adelina

svekrva, retko izlazi iz svoje ogromne kuhinje. Ponekad dođe da sedne u salon,
nasmeši se gostima dok piju aperitiv, započne neki razgovor, a onda opet ode da
se maje oko šporeta. „Ostani, mama, zaboga“, požali se tad Klemens, Rišarova
sestra. „Pa došli smo ovamo tebe da vidimo, ne da jedemo“, voli ona da ponovi
dok proždire hleb premazan guščijom paštetom i kolače s cimetom. Uvek se
ponudi majci da joj pomogne i obećava da će sutradan večeru obavezno ona da
pripremi. A onda se, na veliko Odilino olakšanje, prepusti beskrajnoj popodnevnoj
dremki, često previše pijana da bi uopšte raspoznala namirnice od kojih treba da
se napravi predjelo.
Robinsonovi su gostoprimljivi. Rišara i Adel uvek dočekuju nasmejani, otvara
se šampanjac. U uglu dnevne sobe nakitili su ogromnu jelku. Drvo je tako visoko
da vrhom dodiruje plafon i savija se, pa čovek ima utisak da će svaki čas da se sruši.
 – Smešna je ova jelka, zar ne? – ciči Odil. – Lepo sam rekla Anriju da je
prevelika, ali on zapeo, neće da sluša.
Anri na to sleže ramenima i bespomoćno širi ruke.
– Ostarilo se već... – kaže on pa se onim plavim očima zagleda u Adel, kao da
se njih dvoje odvajkada znaju, kao da su od iste fele, kao da istom plemenu
pripadaju. Ona se onda nagne prema njemu i poljubi ga, raširenim nozdrvama
udišući miris vetivera i pene za brijanje.

– Za sto!
Robinsonovi jedu, a dok jedu, razgovaraju o hrani. Razmenjuju recepte,
adrese restorana. Pre ručka, Anri će sići u podrum i odande se vratiti s bocama
vina, koje će ostali dočekati glasnim, uzbuđenim uzdasima – ah... Svi ga gledaju
dok otvara prvu bocu i sipa nektar u bokal, usput komentarišući boju. A onda svi
zaćute. Anri naspe sebi malo vina u čašu, pomiriše ga prvo. Onda otpije gutljaj.
„Ah, deco moja...“
Za doručkom, kad deca sede roditeljima u krilu i jedu, Odil se uvek uozbilji.
„E sad, treba da mi kažete. Šta biste voleli da jedete za ručak?“, pita ona, polako
izgovarajući reč po reč. „Šta god ti napraviš“, obično joj odgovore Klemens i Rišar,
već navikli na majčin red vožnje. A u podne, dok Anri otvara treću bocu tog
španskog vinca „koje dobro klizi“, usana još masnih od raznovrsnih pašteta i
sireva, Odil ustane i, sa sveskom u ruci, počne da se žali. „Nemam ama baš nikakvu
ideju za večerašnji jelovnik. Šta se vama jede?“ Svi ćute, ili tek poneko nešto mlako
natukne. Blago pripit, obuzet strahovitom željom da prilegne, Anri se ponekad
zbog toga i iznervira. „Nismo još ni ručali, a ti nas već time gnjaviš!“ Odil onda
ućuti i naduri se kao neko devojče.
Ova igranka je za Adel isto toliko smešna koliko joj ide na živce. Nikako joj
nije jasan taj hedonizam u duhu bontona, ta opsesija da se „dobro pije“ i „dobro
jede“, koja kao da je zahvatila ceo svet. Ona je oduvek volela da bude gladna. Da
joj se čini da se smanjila, da će svaki čas da se sruši, da sluša kako joj creva krče, a
da onda sve to prevaziđe, i da više ne oseća želju za hranom, da se digne iznad
svega toga. Svoju mršavost negovala je kao svojevrsno umeće življenja.
 I te večeri, obed se otegao unedogled. Niko, pritom, nije primetio da Adel
jedva da je nešto stavila u usta. Odil više ne insistira da joj dospe još malo u tanjir.
Rišar je malo popio. Sa Anrijem razgovara o politici. Jedan drugog nazivaju
fašistom, reakcionarnim buržujem. Loren pokušava da se uključi u razgovor.
– Ali baš protivno...
– Baš naprotiv – prekida ga Anri. – Ne kaže se „protivno“ nego „naprotiv“.
Adel spusti ruku Lorenu na rame, ustaje i penje se u svoju sobu.
Odil joj uvek dodeli žutu sobu, najtišu i najveću u kući. Pomalo je turobna ta
prostorija, pod je led-leden. Adel leže u postelju, trlja stopala jedno o drugo i tone
u bolestan san. Noć odmiče, a njoj se čini kao da se s vremena na vreme vraća u
neko polubudno stanje. Duh joj bdije, ali telo joj je nepomično kao leš. Oseća
Rišarovo prisustvo pored sebe. Mori je teskobno osećanje da nikad neće uspeti da
se izvuče iz ove letargije. Da se nikad neće probuditi iz tih predubokih snova.
Čuje kako se Rišar tušira. Svesna je protoka vremena. Sluti da će uskoro da
svane. Lisjenov glas i čangrljanje šerpi dopiru do nje izdaleka, iz Odiline kuhinje.
Kasno je, ali ona nema snage da ustane. Još samo pet minuta, kaže ona sebi. Još pet
minuta, i dan će moći da počne.

Adel izlazi iz sobe, oteklih očiju i kose vlažne od znoja, a sto je već raspremljen
posle doručka. Rišar joj je u kuhinji ostavio mali tanjir. Adel seda, pije kavu.
Osmehuje se Odil, koja uzdiše:
– Danas me čeka puno posla, znaš kad tako dođe, i ne znam kako ću sve to da
posvršavam.
Kroz kružni prozor, Adel gleda u dvorište. Velika stabla jabuke, kišica što sipi,
deca u kabanicama spuštaju se niz nakvašen tobogan. I Rišar se igra s njima. Obuo
je čizme i daje Adel znak da im se pridruži. Vrlo je hladno. Ona ne želi napolje.
– Mnogo si bleda. Loše izgledaš – kaže joj Rišar ulazeći u kuću. Pruža ruke
prema njenom licu.
 Anri i Klemens su izričito zahtevali da i oni odu da vide kuću. „Hoću to da
vidim. Znaš kako zovu zamkove u ovom kraju?“ Odil ih je maltene izgurala
napolje, sva oduševljena što će sama pripremati Božić. Loren je na sebe preuzeo da
čuva decu.
Rišar je nervozan. Prebacuje Klemens što nikako već jednom da sedne u kola.
Oca je naterao da mu obeća da neće ni reč reći za vreme obilaska. „Ja sam taj koji
postavlja pitanja, razumeš? Nemoj da mi se mešaš.“ Adel sedi pozadi, blagorodna
i ravnodušna. Posmatra velike Klemensine guzove koji se razlivaju po sedištu. I
njene šake, sa izgrizenim noktima.
Rišar se neprestano okreće. Uzalud mu je u više navrata rekla da gleda napred;
ne, on gleda u Adel, kao da proverava kakav utisak ovaj seoski put na nju ostavlja.
Šta misli ona o ovom vlažnom pobrđu, o putu koji se uspinje, o staroj perionici
veša u dolini? Kako joj se čini sam ulaz u selo? I crkva koja je, jedina, preživela
bombardovanja za vreme rata? Može li sebe da zamisli kako se, iz dana u dan, šeta
između tih brežuljaka načičkanih iskrivljenim stablima jabuka? Kroz te udoline
gde teku potočići, tim puteljkom što vodi ka kući? Hoće li voleti taj zid zarastao u
bršljan? Bezizraznog lica, gotovo prilepljenog za staklo, Adel se usteže i od
najmanjeg komentara. Sve drži pod kontrolom, čak i kad će da trepne.
Rišar parkira kola pred drvenom kapijom. Čeka ih g. Riful, stoji ruku
skrštenih iza leđa kao vlasnik zamka, kao zamrznut u vremenu. Pravi pravcati div,
debeo i rumen u licu. I ruke su mu krupne, kao i detinje lice, a kad mu pogledaš u
stopala, čini ti se da će svaki čas propasti u tlo. Kosa, gusta i kovrdžava, na prelazu
je iz plave u belu. Izdaleka, izgleda impresivno. Ali dok mu prilazi da se pozdravi
s njim, Adel odmah primeti te duge nokte. I dugme koje mu nedostaje nasred
košulje. I sumnjivu fleku u predelu međunožja.
Vlasnik pruža ruke u pravcu vrata, i oni ulaze u kuću. Rišar skakuće kao štene
po stepenicima. Obilazak dnevne sobe, kuhinje i verande propraća naglašenim „o,
da“ i „vrlo dobro“. Raspituje se za grejanje, za električne instalacije. Pogleda onda
u notes, pa kaže: „A da li prokišnjava?“ Između dnevne sobe čija velika vrata-
prozori gledaju na ljubak vrt i staru kuhinju, g. Riful ih uvodi u malu prostoriju
pretvorenu u radnu sobu. Nerado im otvara vrata. Ta prostorija se ne održava, i
zrak svetla koji promiče kroz zavese podiže veliki oblak prašine.
– Moja žena je mnogo čitala. Ja ću poneti ove knjige sa sobom. Ali radni sto
mogu da vam ostavim, ako želite.
Adel posmatra bolnički krevet gurnut uza zid i uredno složenu belu
posteljinu. Ispod fotelje sakrila se mačka. – Pred kraj više nije mogla da se popne
ovamo – dodaje g. Riful.
Penju se uz drveno stepenište. Po svim zidovima okačene su fotografije
pokojnice, nasmejane i lepe. U velikoj sobi, čiji prozori gledaju na stogodišnje
stablo kestena, na noćnom stočiću stoji četka za kosu. Gospodin Riful se saginje i,
onom svojom šaketinom, gladi krevetski prekrivač s roze cvetićima.

Ovo je kuća da u njoj ostariš, razmišlja Adel. Kuća za smekšala srca. Sagrađena
je da u njoj stanuju sećanja, da u nju navraćaju drugovi, i da oni što u njoj žive odu
na put bez povratka. Ta kuća je jedna arka, jedan dispanzer, sklonište, sarkofag.
Bogomdana za aveti. Pozorišna scena.
Zar su toliko već ostarili? Zar ovo može biti kraj svih njihovih snova?
Je li već kucnuo čas da se umire?
Svi četvoro stoje napolju i posmatraju fasadu. Rišar se okreće prema parku i
pruža ruku.
– I dokle se to prostire?
– Daleko, vrlo daleko. Vidite taj voćnjak tamo? Sve je to vaše.
– Imaćeš od čega Lisjenu da praviš torte i kompot! – smeje se Klemens.
Adel gleda u svoja stopala. Lakovane mokasine skroz su joj mokre od rosne
trave. Nije to obuća za selo.
– Daj mi ključeve – kaže ona Rišaru.
Seda u kola, izuva se i rukama greje stopala.
 – Ksavijere! Kako si našao moj broj?
– Pozvao sam tvoju redakciju. Rekli su mi da si na odmoru, ali ja sam im
objasnio da je hitno...
Trebalo bi da mu odgovori da joj je drago što se javio, ali da ne bi trebalo ništa
da umišlja. Stvarno joj je žao što se onako ponašala one večeri, nije trebalo tako.
Previše je popila, malo se rastužila, ne zna ni sama šta joj bi. Nije, inače, takva.
Nikad ništa slično nije uradila. Treba to zaboraviti, kao da se nikad nije ni desilo.
Sramota ju je mnogo. Osim toga, ona voli Rišara, i nikad tako nešto ne bi mogla
da mu priredi, naročito ne s njim, Ksavijerom, kome se Rišar toliko divi i ponosi
se što su prijatelji.
Ništa od toga nije rekla.
– Na smetnji sam ti? Možeš li da razgovaraš?
– Kod svekra i svekrve sam u gostima. Ali da, mogu da razgovaram.
– Dobro si? – pita on nekim potpuno drugačijim glasom.
Kaže joj da bi voleo ponovo da je vidi. Da je u njemu pobudila takav nemir da
te noći oka nije mogao da sklopi. To što je bio tako hladan, to je zato što je i njega
samog iznenadio stav koji je prema njoj zauzeo i želja koju je u njemu probudila.
Svestan je on, i te kako, da nije trebalo ovo da radi, pokušao je da odoli porivu da
je pozove. Dao je sve od sebe da ne misli na nju. Ali mora ponovo da je vidi.
Adel ne govori ništa. Osmehuje se. Njeno ćutanje nervira Ksavijera, koji priča
i dalje, da bi joj na kraju predložio da izađu negde na piće.
– Gde god ti hoćeš. Kad ti hoćeš – kaže.
– Bolje bi bilo da nas ne vide zajedno. Kako to posle da objasnim Rišaru? – na
to će Adel, istog časa zažalivši što je to rekla. Sad će Ksavijer pomisliti da su joj
ovakve stvari već prešle u naviku, da su takve mere predostrožnosti deo njene
svakodnevice.
 On, naprotiv, tumači ovo kao znak popuštanja, kao znak požude, plahe ali
neumoljive.
– Imaš pravo. Dakle, kad se vratiš? Javi mi se, molim te.
 Opredelila se za tamnocrvenu haljinu. Haljinu sa čipkom, kratkih rukava, u
kojoj se vidi deo stomaka i vrh zadnjice. Lagano širi haljinu na krevetu. Skida
etiketu i kida končić. Mrzi je da traži makaze.
Oblači Lisjenu košulju i male kožne mokasine koje mu je kupila baka. Njen
sin sedi na patosu, kamion mu je između nogu; vrlo je bled u licu. Već dva dana
oka nije sklopio. Skače u zoru, popodne neće da legne. Širom otvorenih očiju sluša
šta mu sve veliki obećavaju za Badnje veče. Prvo ga to zainteresuje, onda se umori,
pa onda tako trpi i sluša ucene kojima ga svi obasipaju. Više ne pada na pretnje.
„Ako ne budeš dobar...“ Samo da taj Božić prođe. Da se sve to završi.

Adel stoji na vrhu stepeništa, drži sina za ruku i zna da je Loren posmatra.
Čeka da ona siđe, već se sprema šta će joj reći, kompliment za tu provokativnu
haljinu, i promrmljati nešto što ona neće ni čuti. Cele večeri on je fotografiše, pod
izgovorom da je Klemens opsednuta uspomenama. Ona se pretvara da ne
primećuje da je on pomno posmatra, oka skrivenog iza aparata. On veruje da je
iskoristio priliku da ovekoveči jednu hladnu i nevinu lepotu. Dozvolila mu je da je
slika isključivo u znalački proračunatim pozama.
Odil postavlja fotelju pored jelke. Anri svima doliva šampanjca. Klemens
secka papiriće. Ove godine, prvi put, Lisjen je taj koji određuje kako će se deliti
pokloni. Adel se oseća nelagodno. Rado bi se pridružila deci u trpezariji, legla
posred onih lego kockica i minijaturnih kolica. I sama je iznenađena kad uhvati
sebe kako boga moli da ne pročitaju njeno ime.
Ali izvukli su upravo papirić s njenim imenom.
– Adel, ha! – uzvikuju sad. Trljaju ruke, počinje grozničavi ples. – Jesi li video
Adelin poklon? Anri, onaj crveni paketić znaš, jesi li ga video? – zabrinuta je Odil.
Rišar ćuti.
 Sedi na naslonu kauča, čeka pravi trenutak. Onoga časa kad vidi da su Adel u
krilo natrpali šalove i rukavice koje ona nikad neće nositi, kulinarske priručnike
koje nikad neće ni otvoriti, Rišar kreće prema njoj. Pruža joj jednu kutiju. Klemens
prostreli svog muža pogledom punim prekora.
Adel cepa ukrasni papir i, kad se ispod njega pojavi narandžasta kutijica s
logotipom kuće Erme, Odil i Klemens ispuštaju uzdah zadovoljstva.
– Ali ti si lud. Nije trebalo... – Adel je iste te reči bila izgovorila i prethodne
godine.
Povlači uzicu i otvara kutiju. Nije joj u prvi mah jasno o čemu je reč. Zlatan
točkić ukrašen roze kamenjem, s tri pšenična klasa u reljefu. Posmatra taj komad
nakita ne dodirujući ga, ne dižući glavu, jer tako bi pogled mogao da joj susretne
Rišarov.
– Broš – objasni joj on.
Broš.
Mnogo joj je toplo. Preznojava se.
– Lep je kao san – jedva čujno će Odil.
– Sviđa ti se, dušo? Stari je primerak, bio sam siguran da će ti lepo stajati. Kako
sam ga ugledao, pomislio sam na tebe. Mislim da je vrlo elegantan, zar ne?
– Jeste, jeste. Mnogo mi se dopada.
– Pa probaj ga onda! Izvadi ga bar iz te kutije. Hoćeš da ti pomognem?
– Dirnuta je – dodaje Odil, koja se prstima drži za bradu.
Broš.
Rišar vadi nakit iz kutije pa pritisne iglu, i ona se podigne.
– Ustani, biće jednostavnije.
Adel ustaje, i Rišar joj, vrlo pažljivo, zakači broš na haljinu, tik iznad leve
dojke.
– Ovo se, očigledno, ne stavlja na ovakve haljine, ali lepo je, zar ne?
Ne, očigledno, ne stavlja se to na ovakve haljine. Trebalo bi da pozajmi neki
kostim od Odil, a i maramu. Trebalo bi da pusti kosu, da je veže u punđu, da nosi
cipele s četvrtastim potpeticama.
– Mnogo je lep, dragi moj. Moj sin ima ukusa – razgalila se Odil.
 Adel ne ide s Robinsonovima na ponoćnu misu. U groznici je, sva gori.
Zaspala je u tamnocrvenoj haljini, skvrčila se ispod ćebadi.
– Lepo sam ti rekao da ćeš da se razboliš – žao je Rišaru. Uzalud joj je masirao
leđa, dodavao ćebiće; potpuno se smrzla. Ramena joj se tresu, zubi cvokoću. Rišar
leže pored nje, grli je. Miluje je po kosi. Tera je da guta lekove, kao što to radi kad
je bolestan Lisjen, smejuljeći se usiljeno.
Često joj je pričao kako u samrtnom ropcu oboleli od karcinoma traže
oproštaj. Pre nego što će izdahnuti, mole za oproštaj žive kojima nisu imali
vremena da objasne šta je u stvari bilo. „Oprostite mi, oprosti mi.“ Adel je u bunilu,
i plaši se da progovori. Zazire od svoje slabosti. Strahuje da će se poveriti onome
ko brine o njoj, pa ono malo energije što joj je preostalo troši na to da zabije lice u
mokar jastuk. Da ćuti. To pre svega: da ćuti.
 Simon otvara vrata, cigareta joj visi prilepljena u uglu usana. Nosi haljinu na
preklop koju je loše vezala, pa joj se vide preplanule, sparušene grudi. Ima lepe
noge i salo na stomaku. Zubi su joj umrljani od ruža za usne, i Adel, videvši to, ne
može da se uzdrži pa ih oblizne jezikom. Razgleda skupu maskaru kojom je njena
majka namalala trepavice, primećuje i crte izvučene plavim krejonom po
naboranim kapcima.
– Rišare, mili moj, tako se radujem što vas vidim. Mnogo sam se bila
razočarala što niste došli kod nas za Božić. Mada, znam da je kod vaših roditelja
sve cakum-pakum. Mi ne bismo nikad mogli to tako otmeno da napravimo, sa
ovim našim skromnim mogućnostima.
– Dobar dan, Simon. Kao i uvek, drago nam je što smo ovde kod vas – poletno
uzvraća Rišar ulazeći u stan.
– Tako ste ljubazni. Ustani, Kader, vidiš da je došao Rišar – dovikuje ona
mužu, koji se izvalio u kožnoj fotelji.
Adel ne mrda s praga. U naručju drži usnulog Lisjena. Posmatra klupu s
plavim tapacirungom, i ježi se od tog prizora. Dnevna soba izgleda joj sad još
manja, još ružnija nego pre. Preko puta kauča, knjige na crnoj polici ne vide se od
flašica i fotografija na kojoj su ona, Adel, Rišar i njena majka dok je bila mlada. Na
velikoj tacni, zbirka kutija od šibica hvata prašinu. Veštačko cveće stoji u vazi
oslikanoj kineskim motivima.
– Simon, cigareta! – gunđa Rišar lagano mašući kažiprstom.
Simon gasi cigaretu, pa se pribije uza zid, da propusti Adel.
– Neću da te ljubim. Nosiš malog, pa da ga ne budimo.
– Da. Dobar dan, mama.
Adel prolazi kroz majušan stan i ulazi u dečju sobu. Pogled joj je prikovan za
pod. Lagano skida Lisjena, koji je otvorio oči, ali se, mimo običaja, ne batrga.
Spušta ga u krevet. Priča mu duže nego inače. U trenutku kad započinje poslednju
priču, on već spava dubokim snom. Adel čita i dalje, sasvim tiho, priču o zecu i
lisici. Dete se okrene i istisne je s kreveta.
Adel izlazi u mračan hodnik u kojem se oseća zadah vlažnog veša. Na Rišara
nailazi u kuhinji. On sedi za žutim stolom od tvrde plastike i saučesnički se
osmehuje svojoj ženi.
–Tom tvom sinu treba baš mnogo vremena da zaspi – kaže joj Simon. –
Mnogo ćeš razmaziti tog malog. Ja se s tobom nikad nisam tako izmotavala.
– On voli priče, to je sve.
Simon drži cigaretu među prstima, Adel joj je otme.
– Mogli ste i ranije da dođete. S obzirom na sve ovo, večeraćemo u deset. Sva
sreća te mi Rišar pravi društvo. – Simon se nasmeši pa jezikom pređe preko
požutelog sekutića. – Mnogo smo sreće imali što smo vas našli, Rišare, mali moj.
Čudo pravo. Adel je oduvek bila kao vezana vreća, preterano čedna. Ma, ni reč od
nje da čuješ, ni osmeh da vidiš. Pomislio bi čovek da će završiti kao baba-devojka.
Ja sam joj govorila da mora više da privlači pažnju, da bude poželjnija, nego! Ali
ona je bila tako tvrdoglava, tako tajanstvena. Ni slovo iz nje nisi mogao da izvučeš.
A bilo je tipova koji su trzali na nju, pa da, imala je ona prođu kod njih, Adelica
moja. Kaži, a, jesi li imala prođu? Vidite, eto, neće ništa da odgovori. Gordi se.
Govorila sam joj: Adel, moraš da se sabereš, ako želiš da se ponašaš kao princeza,
nađi sebi nekog princa, jer mi ovde takav život da ti priuštimo ne možemo. Otac
ti je bolestan, a ja, pa ja sam odvajala od usta celoga života, i imam pravo da ućarim
nešto od ovih najlepših godina. Nemoj da ispadneš budala kao ja, tako sam
govorila Adel. Nemoj da se udaš za prvog koji naiđe da bi posle lila krvave suze. Ja
sam, Rišare, bila lepa žena, znate li vi to? Već sam vam pokazala tu fotografiju?
Žuti reno. Prvi u selu. A jeste li primetili... Cipele mi se slažu uz tašnu. I uvek tako!
Bila sam najelegantnija žena u selu. Evo, pitajte slobodno, svi će vam reći. Ne, sva
sreća te je našla čoveka kao što ste vi. Stvarno nam se posrećilo.
Otac gleda televiziju. Nije ustao otkako su stigli. Potpuno je zaokupljen
prenosom „Novogodišnje večeri“ u pariskom Lidu. Od velikih podočnjaka malo
slabije vidi, ali zato su njegove zelene oči sačuvale sjaj, pa i izvesnu aroganciju. U
poodmaklim je godinama, ali i dalje ima gustu smeđu kosu. I sa strane finu sedu
krunicu. Čelo, to ogromno njegovo čelo, i dalje je glatko kao nekad.
 Adel je sela pored njega. Kauč je jedva dodirnula zadnjicom, gura ruke među
butine.
– Zadovoljan si televizorom? Rišar ga je birao, znaš. To ti je najnoviji model
– objašnjava Adel beskrajno blagim glasom.
– Odličan je, devojčice moja. Mnogo ćeš me razmaziti. Ne bi trebalo da trošiš
novac na takve stvari.
– Hoćeš da popiješ nešto? Oni tamo u kuhinji krenuli su sa aperitivom bez
nas.
Kader pruža ruku prema Adel i lagano je lupka po kolenu. Nokti su mu sjajni
i glatki, izrazito beli spram dugih preplanulih prstiju.
– Pusti ih, šta ćemo im mi – šapuće on dok se naginje prema njoj. Osmehuje
joj se saučesnički i izvlači bocu viskija ispod stola. Sipa piće u dve čaše. – Ona više
nego išta voli da izvede tu svoju predstavu kad dođe tvoj muž. Znaš kakva ti je
majka. Ceo vek provela je priređujući večere, a sve to da bi impresionirala komšije.
Da me nije toliko gnjavila, da je nisam nosao na grbači, proživeo bih i ja kako treba.
Uradio bih to što si ti uradila. Otišao gore u Pariz. Novinarstvo... To bi mi se
sigurno svidelo.
– Čujemo te, Kader – naruga mu se Simon.
On okrene lice prema ekranu pa stegne prstima krhko kćerkino koleno.

Simon nema pravi trpezarijski sto. Adel joj pomaže da postavi tanjire na dva
niska okrugla stočića koji se sastoje od bronzane ploče i drvenih nogara. Jedu u
dnevnoj sobi; Kader i Adel sede na kauču, Rišar i Simon na malim tabureima
presvučenim plavim satenom. Koliko god se trudio, Rišar ne može da sakrije da
mu je taj položaj neudoban. Ovde njegovih metar devedeset predstavlja hendikep,
i tako sad sedi i jede, kolena priljubljenih uz bradu.
– Odoh da vidim šta radi Lisjen – kaže Adel pa ustane od stola.
Ulazi u dečju sobu. Lisjen spava, glava mu napola visi s kreveta. Ona blago
pogura detetovo telo ka zidu, pa legne pored njega. Čuje muziku iz Lida, pa sklopi
oči, da ne bi čula i majčin glas. Steže pesnice. Nema sad za nju ničeg do te zabavne
kabaretske muzike; po očnim kapcima rasule joj se zvezdice i štras. Lagano pomera
ruke, hvata se za obnažena ramena plesačica. Pleše i ona, sasvim omlitavela lepa i
smešna, prerušena u cirkusku životinju. Ničeg se više ne plaši. Od nje je ostalo
samo telo, čije je da služi na radost i sreću turista i penzionera.
Praznici su prošli, Adel se uskoro vraća Parizu, samoći, Ksavijeru. Konačno
će moći da preskače obroke, da ćuti, da poveri Lisjena na čuvanje kome ona hoće.
Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan: srećna nova godina,
Adel!
 Ništa se nije desilo kao što je bilo predviđeno. Kao prvo, nisu našli kola. Adel
je imala petnaest godina. Luj sedamnaest, ali se kleo u sve da jedan njegov drug,
višestruki ponavljač koji se vucarao oko gimnazije dok oni sede na časovima, može
da ih odveze na plažu kolima svoga oca. U nedelju ujutro, tom drugu nije bilo ni
traga ni glasa. „Nema veze, ići ćemo autobusom.“ Adel na to ništa nije rekla. Nije
mogla da prizna kako joj majka zabranjuje da koristi javni prevoz, naročito za
izlaske u grad, i naročito s momcima. Autobus su čekali duže od dvadeset minuta.
Adel je bila obukla previše tesne farmerice, crnu majicu s kratkim rukavima i
grudnjak koji je pripadao njenoj majci. Prethodne noći obrijala je noge u malom
kupatilu. U bakalnici je kupila žilet za muškarce i sva se isekla. Noge su joj bile sve
u posekotinama. Nadala se da se to neće videti.
U autobusu je Luj sedeo pored nje. Obgrlio ju je oko ramena. Više je voleo s
njom da sedne i razgovara, nego sa svojim drugarima. Adel je pomislila kako se
prema njoj odnosi kao da mu je žena, kao da mu pripada, i to joj se sviđalo.
Vožnja je trajala duže od pola sata. Kad su stigli na poslednju stanicu, morali
su još da pešače do kuće tog Lujevog druga, čuvene kuće na plaži. Taj drug im je
bio dao ključeve. Ti ključevi, ako ćemo pravo, nisu ulazili u bravu na ulaznim
vratima. Nisu mogli da ih otvore. Džaba je Luj pokušavao na silu, pa pokušavao te
odozgo, te odozdo, pa išao do zadnjih vrata, pa nazad do prednjih – ništa. Toliki
put su bili prešli, Adel je morala da slaže roditelje, i došla je i ona tu, jedina devojka,
a četiri momka, i džointe smotali, i alkohol poneli – a ključ ne otvara vrata.
– Ući ćemo kroz garažu – predložio je tad Frederik, koji je poznavao tu kuću
i bio siguran da će tim putem u nju moći da uđu. – U garaži nema kola – dodao je
on.
Frederik je ušao prvi kroz prozorče koje se lako moglo razbiti, ali nalazilo se
na dva metra od zemlje. Luj je popeo Adel na lopovske, i ona se ponosno popela,
a onda obema nogama doskočila na pod memljive garaže. Prevalila je put do mora
da bi se našla u toj neosvetljenoj garaži i sedela na vlažnim peškirima raširenim po
betonskom podu. Ali bilo je tu alkohola, kružili su džointi, pa se čak i jedna gitara
našla. U njihovim malim stomacima, u njihovim još nejakim grudima, sva ta
lepota bila je sasvim dovoljna da zameni more.
Adel je pila da bi se okuražila. Trenutak je došao. I ona ga sad neće propustiti.
Premalo je bilo prilika, premalo osamljenih mesta, premalo takvih kuća na plaži
da bi joj Luj sad izmakao. Sem toga, ona mu je sama dala signal. Pričala mu je da
se razume u te stvari, da se ne plaši. Da se viđala i s drugim momcima. Sedeći na
tom ledenom podu, pijana već pomalo, pitala se da li ju je on pročitao. Da li se
takva vrsta laži vidi na licu, ili je moguće proizvesti iluziju.
Atmosfera je dostigla tačku ključanja. Onda je nastupilo neko, kao, sivilo. Od
žudnje za detinjstvom steglo joj se grlo. Nevinost, poslednjim svojim trzajem nije
uspela da je odvrati od onoga u šta se upustila. Popodne je prolazilo brže nego što
su računali, i dečaci su pronašli izgovor da odu iz garaže. Ona ih je slušala kako
šuškaju napolju, kao pacovi. Luj ju je skinuo, onda je legao na leđa, a ona je sela na
njega.
Nije to tako zamišljala. Tu nespretnost, to razvlačenje, te groteskne pokrete.
Niti koliko je teško ugurati njegov ud u nju. On sam nije izgledao posebno srećan,
samo je bio furiozan, mehanički je to odrađivao. Činilo se kao da bi želeo da ode
nekud, ali ona nikako nije mogla da razluči kuda to. Držao ju je za bokove i počeo
da se kreće napred-nazad. Njemu se ona učinila neveštom, trapavom. „Previše sam
pušila, to će biti“, rekla mu je. Okrenuo ju je na stranu, i tad je bilo još gore.
Nestrpljiv kakav je bio, uhvatio se za ud da prodre u nju. Ona nije znala treba li da
se pomera ili umiri, da ćuti ili da tiho ječi.
Pošli su kući. U autobusu, Luj je opet seo pored nje. Obgrlio ju je oko ramena.
„I, jel’ to znači biti nečija žena?“, pitala se Adel. Osećala se u isti mah uprljanom i
ponosnom, poniženom i pobednicom. U stan je ušla tiho. Simon je gledala
televiziju, i Adel je samo klisnula u kupatilo.
– Da se kupaš u ovo doba? Ma šta ti misliš, ko si ti? Neka istočnjačka princeza?
– drala se majka.
Adel je legla u kadu punu vrele vode, pa gurnula prst u vaginu u nadi da će
odande izvući nešto. Neki dokaz, neki znak. Vagina je bila prazna. Obuze je žalost
što nisu imali krevet. I što nije bilo više svetla u toj maloj garaži. Nije znala čak ni
da li je krvarila.
 Šest evra i devedeset centi. Svaki dan sakupi ona po šest evra i devedeset centi,
u metalu, i kupi test za trudnoću. To joj je postala opsesija. Svakoga jutra, čim se
probudi, uđe u kupatilo, počne da pretura po neseseru u kojem je sakrila roze-belo
pakovanje pa se ispiški na štapić. Čeka onda pet minuta. Pet minuta istinske a ipak
potpuno iracionalne strepnje. Rezultat je negativan. Nekoliko sati traje to osećanje
olakšanja, ali iste večeri, pošto je proveravala i videla da joj menstruacija još ne
počinje – ona opet odlazi u apoteku i ponovo kupuje test. Možda se toga najviše i
plaši. Da zatrudni s drugim čovekom. Da posle ne zna šta da kaže Rišaru ili, još
gore, da mora da vodi ljubav sa svojim mužem i pretvara se da je dete njegovo. A
onda krene menstruacija. Razbijaju se neoplođena jaja. Stomak joj postane težak i
tvrd, ali ona je već zavolela te grčeve koji po celo veče umeju da je prikuju za krevet,
sklupčanu, kolena privijenih uz grudi.
Neko vreme je jednom nedeljno radila test na sidu. Kako se bliži dan kad će
joj saopštiti rezultat, nju bi morila sve jača zebnja. Čim se probudi, zapalila bi
džoint, namerno se izgladnjivala, a onda se, neočešljana i u kaputu obučenom
preko pidžame, vukla stazama bolnice „Salpetrijer“, odakle se vraćala sa žutim
kartonom na kojem je pisalo „negativan“.
Adel se boji smrti. Silovit je to strah, ščepa je za gušu, ne da joj da misli. Onda
počne da se pipa po stomaku, po grudima, po vratu, pronalazi tu kvržice u kojima
vidi pouzdan znak da rak nezaustavljivo napreduje, da je čekaju stravični bolovi.
Zaklinje se da će prestati da puši. Odoleva, tako, jedan sat, jedno popodne, jedan
dan. Pobaca sve cigarete, kupi pakovanje žvakaćih guma. Satima trči oko rotunde
u parku Monso. Onda počne sebi da govori da ne vredi živeti ako sa sobom vučeš
jednu takvu želju, tako očiglednu, tako suštinsku. I da čovek mora biti ili lud ili
totalna budala pa da sebi uskrati tako nešto, i da gleda sebe kako pati u nadi da će
to trajati što je duže moguće. Otvara onda fioke, prevrće džepove svojih kaputa.
Istresa tašne, a kad shvati da nema šanse da igde nađe zaboravljenu paklicu, izlazi
na mali balkon i pronalazi opušak pocrnelog filtera, otkine vrh, pa ga požudno
ispuši.

Proždiru je njene opsesije. Ona tu ništa ne može. Budući da mora da laže, njen
život iziskuje iscrpljujuću organizaciju, i to zaokuplja celo njeno biće. I izjeda je.
Izmisliti lažno putovanje, iznaći izgovor, iznajmiti hotelsku sobu. Pronaći dobar
hotel. Deset puta pozvati recepciju, da bi ovi s recepcije još jednom potvrdili: „Da,
imamo kadu. Ne, u sobi nije bučno, ništa ne brinite.“ Lagati, da, ali ne pravdati se
preterano. Pravdanje pothranjuje sumnju.
Treba isto tako da odabere šta će obući za sastanak, da misli na to neprekidno,
da ustaje od ručka kako bi otvorila plakar, da odgovori Rišaru koji je pita: „Ali šta
to sad radiš?“, na šta ona uzvraća: „O, izvini, neku haljinu tražim, ne znam gde mi
je.“
Proveravati stanje na računima, po dvadeset puta. Podizati gotovinu, ne
ostavljati nikakav trag. Ne upasti u minus, a uvek imati za fini donji veš, vožnje
taksijem i preskupe koktele u hotelskim barovima.
Biti lepa, biti u punoj formi. Neizbežno sebi postavljati pogrešne prioritete.
Propustiti zakazano kod pedijatra zbog jebačine koja pre–dugo traje. Stideti
se, potom, da opet ideš kod istog pedijatra, iako je najbolji. Biti previše lenja da
tražiš novog. Ubediti sebe da Lisjenu, s obzirom na to da mu je otac lekar, pedijatar
i nije tako potreban.
Kupila je telefon na preklapanje, koji nikad ne vadi iz tašne. Rišar i ne zna za
taj telefon. Nabavila je i drugi računar, koji krije ispod kreveta, sa svoje strane, do
prozora. Neutrališe svaki trag, svaki račun, svaki dokaz. Kloni se oženjenih,
sentimentalnih, histeričnih, ostarelih neženja, mladih romantičara, ljubavnika s
neta, prijatelja svojih prijatelja.
 Rišar je zove u četiri po podne. Izvinjava se što je na dežurstvu. Već dve noći
zaredom dežura, trebalo je to unapred da joj kaže. Ali morao je da prihvati,
dugovao je jednom kolegi.
– Ksavijeru. Sećaš ga se?
– A, da. Onom tipu s večere. Ne mogu dugo sad da razgovaram, čekam malog
ispred škole. Posle ću u bioskop. Zamolila sam, svakako, Mariju da pričuva Lisjena.
– U redu, dobro. Idi u bioskop, pričaćeš mi.
Sva sreća te nikad posle od nje ne traži da mu priča.

Večeras se Adel viđa s Ksavijerom. Istog dana kad su se vratili u Pariz, ona se
zatvorila u kupatilo da mu pošalje poruku. „Tu sam.“ Dogovorili su se da se vide
iste večeri. Adel je kupila belu haljinu, vrlo svedenu, i crne mrežaste čarape. Obući
će ravne cipele. Ksavijer je niskog rasta.
Adel stoji pred školom i gleda majke kako razgovaraju i smeju se. Decu drže
za ramena; po svemu sudeći, prvo će da navrate do kasapnice, a onda idu u zabavni
park. Lisjen izlazi vukući kaput po zemlji.
– Obuci se, Lisjene. Hladno je, daj, sad ću da ti zakopčam kaput. – Adel klekne
ispred sina, koji je sve vreme gura, i ona gubi ravnotežu.
– Neću kaput!
– Lisjene, nemoj da me udaraš. Ne sad na ulici. Obuci lepo kaput.
Gurne mu onda ruku pod džemper i gadno ga štipne za leđa. Oseća kako se
nežna put mreška pod njenim prstima.
– Da si obukao kaput, Lisjene. Nećemo da se raspravljamo.
Dok hodaju ulicom koja vodi ka njihovom stanu, drži malog za ruku i oseća
se krivom. Nešto joj se steglo u stomaku. Drži sad sina za nadlakticu i vuče ga, jer
on hoće da stane pored svakih kola, ima nešto da kaže o obliku i boji svakog
automobila. Ona ponavlja: „Požuri“, i cima to detinje telo koje se opire, koje neće
dalje. Svi je gledaju.
Volela bi da ume da se opusti. Da bude strpljiva, da na najbolji način iskoristi
svaki trenutak proveden sa sinom. Ali danas joj je na pameti samo jedno: kako što
pre da ga se ratosilja. Neće joj na to otići mnogo vremena, kroz dva sata biće
slobodna, malog će u međuvremenu okupati, on će jesti, malo će se njih dvoje
podžaveljati, ona će vikati. Doći će Marija, Lisjen će briznuti u plač.

Izlazi iz stana. Zastaje pred bioskopom, kupuje kartu i stavlja je u džep kaputa.
Zaustavlja taksi.
 Adel sedi u mraku, u jednoj zgradi u Ulici Kardinal-Lemoan. Sela je na
stepenik između prvog i drugog sprata. Nikoga nije srela. Čeka.
Ne bi smela da zakasni.
Boji se. Mogao bi neko drugi da uđe, neko koga ne poznaje i ko bi joj mogao
nauditi. Tera sebe da nikako ne gleda na sat. Ne vadi mobilni iz džepa. Nikad se,
ionako, ništa ne dešava brzo. Naslanja se na stepenike, stavlja tašnu pod glavu pa
podiže bež suknju, koja joj seže do kolena. Lagana suknjica, previše lagana za ovo
doba godine. Ali kad se Adel zavrti ukrug, suknjica se podiže, kao krojena za
devojčicu. Adel se miluje vrhovima noktiju. Polako podiže ruku, gura gaćice u
stranu i stavlja ruku tamo. Čvrsto. Pod prstima oseća kako joj usmine otiču, kako
dotiče krv. Steže svoj polni organ, skuplja šaku u pesnicu. Prelazi onda prstom od
anusa do klitorisa. Okreće lice ka zidu, prekršta noge, prsti su joj vlažni. Jednom
joj je jedan muškarac pljunuo na vaginu. Dopalo joj se to.
Kažiprst i veliki prst. Sve je u tome. Živ, vruć pokret, kao ples. Ritmično
milovanje, sasvim prirodno i beskrajno unižavajuće. Ne može da svrši. Stane onda,
pa nastavi. Pomera glavu kao konj koji tera od sebe muve koje mu sleću na
nozdrve. Treba biti životinja pa uspeti u nečem ovakvom. Možda bi, ako vrisne,
ako počne da uzdiše, lakše osetila kako dolazi taj grč, to oslobođenje, taj bol, ta
prenadraženost. Šapatom izgovara „ah“, pa opet „ah“. A ne treba usta da uzdišu,
stomak treba da uzdiše. Ne, morala bi da bude životinja pa da ovako uspe da
zaboravi na sebe. Za to ne smeš imati ni trunke dostojanstva, razmišlja Adel
upravo u trenutku kad se vrata zgrade otvaraju. Neko je pozvao lift. Ona se ne
pomera. Šteta što taj nije krenuo stepeništem.
Ksavijer izlazi iz lifta, vadi svežanj ključeva iz džepa. U trenutku kad on otvara
vrata, Adel, koja je prethodno bila izula cipele, hvata ga oko struka. On se trgne,
vikne.
– Ti si? Uplašila si me? Malo ti je čudno ovo kao predigra, zar ne?
 Ona samo slegne ramenima i uđe u garsonjeru.

Ksavijer mnogo priča. Adel se nada da neće morati još dugo da čeka da on
otvori bocu vina koju drži u ruci, evo, već četvrt sata. Ustaje i pruža mu vadičep.
To joj je uvek najdraži trenutak.
Taj koji prethodi prvom poljupcu, golotinji, intimnom milovanju. Taj
neuhvatljivi trenutak kad je još sve moguće i kad ona gospodari celom tom
čarolijom. Adel oblaporno ispija gutljaj vina. Jedna kap joj sklizne sa usne na bradu
i ufleka porub bele haljine pre nego što je stigla da je zaustavi. To je jedan istorijski
momenat, i u tom času ona je ta koja piše istoriju. Ksavijer je grozničav, sramežljiv.
Nije nestrpljiv, ona mu je zahvalna što sedi daleko od nje, na neudobnoj stolici.
Adel se smestila na kauč, podvila je noge. Netremice gleda Ksavijera onim svojim
močvarnim pogledom, lepljivim i nedokučivim.
Njegova usta sad su joj sasvim blizu, i Adel oseća strujni udar u stomaku. To
pražnjenje stiže i do vagine, koja eksplodira, putena i sočna, kao kad ljuštiš voćku.
Usta tog muškarca imaju ukus vina i cigarilosa. Ukus ruske šume i ruskog sela.
Potreban joj je taj čovek, i da, to je čudo jedno maltene – i on oseća istu želju. Ona
želi njega, oženjenog, željna je cele te priče, i tih laži, i poruka koje će razmenjivati,
i tajni i suza, pa čak i onog neizbežnog „zbogom“. Skida haljinu s nje. Njegove
ruke, ruke hirurga, duge i koščate, tek se tu i tamo očešu o njenu kožu. Pokreti su
mu sigurni, vešti, zanosni. Izgleda kao da je u isti mah nezainteresovan i
raspomamljen, neobuzdan. Ima u njegovom ponašanju neke dramaturgije, kojoj
se Adel raduje. Sad joj je tako blizu da je hvata vrtoglavica. Od njegovog daha nije
u stanju da misli. Mekana je, prazna, prepuštena njemu na milost i nemilost.
 Prati je do taksi stanice, ljubi je u vrat. Adel brzo ulazi u kola, telo joj još bubri
od ljubavi, od sećanja na njihove isprepletene kose. Zasićena mirisima,
milovanjem i pljuvačkom, njena koža poprimila je neki nov ton. Svaka pora je
izdaje. Pogled joj je vlažan. Izgleda kao mačka, nonšalantna i zlurada. Adel zgrči
vaginu, i celim njenim telom prostruji drhtaj, kao da se još nije do kraja nauživala,
kao da joj telo još vri od živih sećanja koja bi sasvim lako mogla da prizove i da
doživi vrhunac.
Pariz je narandžast i pust. Ledeni vetar počistio je mostove, oslobodio grad
prolaznika, vratio pločnike njima samima. Zaogrnut debelom koprenom magle,
grad joj nudi idealan teren za maštanje. Njoj se čini kao da je uljez u tom gradskom
krajoliku, gleda kroz prozor taksija kao ono kad virimo kroz ključaonicu. Čini joj
se da tom gradu nema kraja, a da je ona sama tek jedno bezimeno biće. Kao da ni
za koga živog nije vezana. Kao da je niko nigde ne čeka. Kao da se na nju ne može
računati.
Vraća se kući, isplaćuje Mariju, koja se, kao i svaki put, oseća dužnom da joj
kaže: „Mali vas je tražio večeras. Dugo se uspavljivao.“ Adel se skida, onjuši prljavu
odeću, smota je i gurne u plakar. Sutra će u njoj tražiti Ksavijerov miris.
U krevetu je, zvoni telefon.
– Gospođa Robinson? Vi ste supruga doktora Rišara Robinsona? Gospođo,
izvinite što vas zovem u ovo doba, eto, nipošto nemojte paničiti, vaš muž je imao
nezgodu s mopedom pre sat vremena na Bulevaru Anrija IV. U svesnom je stanju,
život mu nije u opasnosti, ali preživeo je ozbiljne traume u predelu nogu. Dovezli
su ga ovamo, u „Salpetrijer“, i upravo obavljamo preglede. Ne mogu vam u ovom
trenutku reći nešto više, ali, naravno, možete doći da ga vidite kad god poželite.
Vaša podrška će mu i te kako dobro doći.
 Adel je pospana. Ne razume baš najbolje. Nije u stanju da proceni situaciju.
Mogla bi malo da odspava, da kaže posle kako nije čula mobilni. Ali prekasno je
sad. Ova noć joj je upropašćena. Ulazi kod Lisjena u sobu.
– Ljubavi moja, dušo moja, moramo da se vozimo.
Umotava ga u ćebe i uzima u naručje. Dok ulaze u taksi, on još spava. Usput
Adel zove Loren i deset puta joj odgovara učtiv glas telefonske sekretarice.
Razdražena, sve pomamnija, ona zove još jednom, pa još jednom.
Ispred Lorenine zgrade, zamoli taksistu da je sačeka.
– Da ostavim malog i odmah se vraćam.
Taksista s jakim kineskim akcentom traži od nje da mu ostavi neko jemstvo.
– Ma, jebite se – uzvraća mu Adel pa mu dobaci novčanicu od dvadeset evra.
Ulazi u zgradu, Lisjen joj spava na ramenu. Zvoni na Lorenina vrata.
– Što se ne javljaš? Nadrndala si se na mene?
– Ma nisam – kaže joj Loren promuklim glasom, zbrčkanog lica. Nosi kimono
koji joj je prekratak, jedva joj dupe pokriva. – Spavala sam, to je. Šta se dešava?
– Mislila sam da si se naljutila. Zbog one večeri. Učinilo mi se da me više ne
voliš, da sam ti se smučila, da hoćeš da se udaljiš...
– Šta pričaš ti? Adel, šta se dešava?
– Rišar je imao nezgodu s mopedom.
– O, koje sranje.
– Izgleda da nije mnogo ozbiljno. Treba da mu operišu nogu, ali nije loše.
Moram do bolnice, ne mogu tamo Lisjena da vodim. Nemam kome drugom da se
obratim.
– Da, da, daj ga meni. – Loren pruža ruke, Adel se naginje prema njoj i lagano
joj predaje malog, a Loren ga uzima sebi na grudi, pa ga obgrli, sve sa ćebetom.
– Javljaj mi šta ima novo. I ne brini za njega.
– Rekoh ti već, mislim da nije ozbiljno.
– Mislila sam na tvoje dete – šapatom kaže Loren zatvarajući vrata.

Adel zove taksi službu. Kažu joj da će vozilo stići kroz deset minuta. Ona
ostaje u hodniku zgrade, iza velikih zastakljenih vrata, u mraku. Na sigurnom je.
Previše bi se plašila da stane na ulicu u ovo doba noći, mogao bi neko da je
napadne, da je napastvuje. Ugleda onda taksi, koji prolazi pored zgrade i zaustavlja
se dvesta metara dalje na uglu ulice. „Koja budala!“ Adel otvara vrata i trči prema
vozilu.
 Sedi u čekaonici, na šestom spratu. „Stažista će doći da vas vidi čim završi.“
Adel se bojažljivo osmehuje. Prelistava neki časopis, prekršta noge kao da joj mravi
mile po listovima. Već pun sat je tu, gleda bolničare kako guraju nosila, sluša mlade
stažiste kako se šale s medicinskim sestrama. Pozvala je Odil, koja je odlučila da
sedne na prvi jutarnji voz i dođe da vidi sina. „Biće to teško vreme za vas, mala
moja Adel. Povešću ja Lisjena sa sobom kući, tako ćete moći na miru da brinete o
Rišaru.“ Adel sa svim tim nema problema, ne uzrujava se. Za tu nezgodu je,
donekle, sama kriva. Da Ksavijer nije menjao dežurstva s Rišarom, da mu ona nije
nabacila tu smešnu zamisao, da nisu toliko želeli da se vide, njen muž bi bio kod
kuće, zdrav i čitav. A ona bi sad spavala mirnim snom pored njega i ne bi morala
da se suoči sa svim komplikacijama koje će taj udes svakako izazvati.

Ali ta nesreća može biti i božiji znak. Znamen, spasenje. Makar na nekoliko
dana, biće sasvim sama kod kuće. Lisjen će otići kod bake. Nikoga neće biti da
motri na nju, kad je izašla, kad se vratila. Adel ide tako daleko da pomisli kako je
sve moglo da bude još i bolje.
Rišar je mogao da pogine.
Ona bi bila udovica.
Udovici se štošta prašta. Žalost za pokojnikom nesvakidašnji je izgovor za
koješta. Tako bi joj se ukazala prilika da do kraja života neprekidno greši i ide u
osvajanja, na šta bi svet rekao samo: „Slomila ju je smrt njenog muža. Nikako od
toga nije uspela da se oporavi.“ Ne, taj scenario joj ne odgovara. U toj čekaonici,
gde su od nje tražili da popuni neke formulare i upitnike, Adel, htela – ne htela,
uviđa da je njoj Rišar bitan u životu. Ne bi mogla da živi bez njega. Morala bi da se
liši svega, da se suoči sa životom, stvarnim, strašnim, konkretnim životom. Morala
bi sve iznova da uči, sve sama da radi, i u svemu tome da ostane bez onog vremena
koje ovako posvećuje ljubavi.
 Ne, Rišar nikako ne sme da umre. Pre nje nikako.

– Gospođo Robinson? Ja sam doktor Kovač.

Adel ustaje, ušeprtljala se nešto, noge su joj otežale pa jedva stoji.
– Sa mnom ste razgovarali – kaže doktor. – Upravo su mi stigli snimci, i
ozlede nisu zanemarljive. Sva sreća te na desnoj nozi ima samo površinskih rana.
Ali na levoj ima više fraktura, došlo je do preloma tibijalnog platoa i pokidani su
ligamenti.
– Dobro. Što konkretno znači?
– Konkretno, biće prebačen na odeljenje u narednih nekoliko sati. Posle će
mu staviti gips, a potom ga čeka dug period rehabilitacije.
– Ostaće ovde dugo?
– Nedelju dana, možda deset dana. Ne brinite, muž vam se vraća kući.
Pripremamo ga za odeljenje. Zadužiću jednog bolničara da vam javi kad on bude
prebačen u sobu.
– Čekaću ovde.

Posle jedno sat vremena, Adel menja mesto. Ne može da sedi ispred tih liftova
iz kojih kuljaju svi mogući jadi ovozemaljski. Našla je jednu praznu stolicu u dnu
hodnika, blizu prostorije koja medicinskim sestrama služi za odmor. Posmatra ih
sad kako slažu fascikle, pripremaju terapije, šetaju se od sobe do sobe. Osluškuje
tiho trljanje đonova njihovih papuča o linoleum. Sluša njihove razgovore. Jedna
sestra gura kolica kao da je sto đavola juri, i ispada joj jedna čaša. U sobi 6095
pacijentkinja neće da primi terapiju. Adel je ne vidi, ali može da nasluti da je žena
stara i da je sestra koja s njom razgovara navikla na njene kaprice. A onda se više
ne čuje ni glas. Hodnik je utonuo u noć. Bolest ustupa mesto snu.
Pre samo tri sata, Ksavijerova ruka počivala je u njenom međunožju.

Adel ustaje. Vrat je sad već jako boli. Traži toalet, gubi se po opustelim
hodnicima, vraća se odakle je došla, vrti se u krug. Na kraju otvara vrata od
šperploče i ulazi u prepotopski ve-ce. Vrata ne mogu da se zaključaju. Nema tople
vode, i ona, dok joj zubi cvokoću, prska lice i kosu hladnom. Ispira usta, pred njom
je novi dan. Utom čuje kako je u hodniku neko doziva po imenu. Da, tako je rekao:
Robinson. Traže je. Ne, to se njenom mužu obraćaju. Rišaru, koji leži na nosilima.
Tu je Rišar, ispred sobe 6090, bled i znojav, nekako manji u svojoj plavoj košulji.
Oči su mu otvorene, ali Adel nema utisak da je zaista budan. Pogled mu je prazan.
Jedino se po rukama, kojima se hvata za čaršav da bi ga podigao, jedino se po tim
rukama, kojima skriva stid od tuđih pogleda, jedino se po tim rukama vidi da je
pri svesti.
Sestra gura kolica u sobu. Zatvara vrata Adel pred nosem. Adel čeka da joj
dozvole da uđe. Ne zna šta će s rukama. Razmišlja o tome šta će reći, pokušava da
se seti neke utešne rečenice, neke umirujuće reči.
– Možete sad.
Adel seda preko puta kreveta. Rišar samo malo okrene lice prema njoj. Otvara
usta, mlazići guste pljuvačke ostaju mu prilepljeni za usne. Zaudara. To je zadah
znoja i straha. Ona spusti glavu na jastuk, i oboje zaspe istovremeno. Čelom o čelo.
 Jedanaest je sati, ona odlazi od Rišara. „Moram po Lisjena. Čeka me,
jadničak.“ U liftu susreće hirurga koji je operisao njenog muža. Na sebi ima
farmerice i kožnu jaknu. Mlad je. Tek je završio studije, možda još stažira ovde.
Zamišlja ga kako otvara tela, pomera kosti, zašiva, okreće, vraća sve u prvobitno
stanje. Posmatra njegove šake, njegove duge prste koje su noć provele u krvi i
gnoju.
Obara pogled. Pravi se da ga nije prepoznala. Izašavši na ulicu, ne može da
odoli: kreće za njim. Hirurg hoda brzo, ona ubrzava korak. Posmatra ga s trotoara
preko puta. On vadi cigaretu iz košulje, ona prelazi ulicu i ispreči mu se na putu.
– Imate vatre?
– O, imam, sačekajte – prene se on, pa krene da opipava džepove jakne. – Vi
ste supruga doktora Robinsona. Nemate razloga za brigu. Gadan je prelom, ali
mlad je on, brzo će se oporaviti.
– Da, da, rekli ste mi odmah kad ste navratili do sobe. Ne brinem ja. – On
kresne upaljač. Plamen se gasi. Zaklanja onda plamen desnom rukom, ali vetar ga
opet ugasi. Adel mu uzima upaljač iz ruke.
– Idete kući?
– Ovaj... da.
– Čeka vas neko?
– Da. A što pitate? Mogu li nekako da vam pomognem?
– Hoćete da popijemo piće?
Lekar je gleda ne trepćući, a onda prasne u smeh, glasan, razdragan, dečji. Grč
nestaje sa Adelinog lica. Smeši se, lepa je. Ovaj tip voli život. Ima zube kao neki
beli mag i požudu u očima.
– Što da ne? Ako vi želite.
 Adel svakodnevno odlazi Rišaru u posete. Pre nego što će ući u sobu, pomoli
glavu kroz odškrinuta vrata. Ako je budan, ona mu se nasmeši, brižno i saosećajno.
Donosi mu časopise, čokolade, topao baget ili sezonsko voće. Njemu, međutim,
kao da je nemoguće ugoditi. Baget i ne pipne, ostavi ga da otvrdne. U sobi se oseća
na trule banane.
Nema nikakve želje. Čak ni da porazgovara s njom, koja sedi na plavom
neudobnom tabureu desno od kreveta i izvija se prema njemu kako bi normalno
razgovarali. Prelistava časopise, komentariše tračeve, ali Rišar jedva da kaže
ponešto. Na kraju ućuti i ona. Gleda kroz prozor, bolnica je velika kao čitav jedan
grad, vide se nadzemni metro i stanica Osterlic.
Ima već nedelju dana kako se Rišar nije obrijao, i crte njegovog lica izgledaju
sad grublje pod crnom, neravnomerno izraslom bradom. Mnogo je smršao. S
nogom u gipsu, pilji u zid pred sobom, prestravljen onim što ga čeka u sedmicama
koje dolaze.
Adel svaki put uspe da ubedi sebe da će provesti celo popodne s njim, da će
ga razonoditi, da će sačekati da prođe neki lekar pa da se kod njega raspita malo.
Ali niko ne dolazi. Vreme prolazi tim sporije ukoliko i njih obuzima osećanje da
su zaboravljeni, kao da niko o njima ne vodi računa, kao da ta soba u stvari i ne
postoji, a da će to popodne trajati unedogled. Prođe tako pola sata, a njoj već
dosadno. A onda ode i – ne može protiv sebe – oseti olakšanje.
Mrska joj je ta bolnica. Ti hodnici po kojima pacijenti, obogaljeni, umotani u
zavoje ili gips, odrane kože, ponovo uče da hodaju. Te čekaonice u kojima
neupućeni pacijenti čekaju da čuju reč koja menja sve. Noću u snu, čuje krike
Rišarove bolničke komšinice, osamdesetogodišnjakinje koja je slomila butnu kost
i koja urla: „Ostavite me, kad vas preklinjem, idite samo.“
Jednog popodneva, Adel se taman priprema da krene kad u sobu uđe
bucmasta, pričljiva medicinska sestra.
 – O, kako je to lepo, došla supruga da vas vidi. Moći će da pomogne oko
toalete. Lakše ćemo to nas dve. – Rišar i Adel se pogledaju, užasno im je neprijatna
ta situacija. Adel onda zasuče rukave džempera pa uzme rukavicu koju joj sestra
pruža.
– Ja du da ga držim, vi mu istrljajte leđa. Eto tako. – Adel lagano prelazi
rukavicom preko Rišarovih leđa, zavlači mu je pod maljave pazuhe, prelazi na
ramena. Spušta se dole do zadnjice. Čini to što može prilježnije i nežnije. Rišar u
jednom trenutku obori glavu, i ona zna da je zaplakao.
– Završiću ja sama, ako nemate ništa protiv – kaže ona medicinskoj sestri,
koja u prvom trenutku želi nešto da joj kaže, da bi se potom predomislila,
primetivši da Rišar tiho štuca. Adel seda na krevet. Uzima Rišara za nadlakticu,
trlja mu kožu, zadržava se na njegovim dugačkim prstima. Ne zna šta da mu kaže.
Nikada nije morala da se stara o svom mužu, i uloga koja joj je zapala uznemirava
je i rastužuje. Bilo skrhano ili u dobrom stanju, Rišarovo telo njoj ne znači ništa.
Ne pobuđuje u njoj nikakvo osećanje.
Sva sreća te je Ksavijer čeka.
– Vidim da si potresena – šapne najednom Rišar. – Žao mi je što sam bio tako
zatvoren, tako tvrd prema tebi. Znam da i tebi sve ovo pada jako teško, i zbog toga
sam kivan na sebe. Gledao sam sopstvenoj smrti u oči, Adel. Toliko mi se spavalo
da nisam mogao da držim otvorene očne kapke, a onda sam izgubio kontrolu nad
mopedom. Sve se to dešavalo sasvim polako, sve sam video, i kola koja mi idu u
susret, i banderu meni zdesna. Kočio sam dugo, metrima i metrima, činilo mi se
da tome nema kraja. Pomislio sam onda da je to kraj, da ću stradati tu, i to zbog
jednog dežurstva previše. I to mi je otvorilo oči. Jutros sam napisao imejl načelniku
službe i saopštio mu da dajem otkaz. Odlazim iz bolnice, ne bih to više mogao da
radim. Imam tu ponudu za kuću, i računam s tim da ću potpisati ugovor s
klinikom u Lizjeu. Trebalo bi i ti onim svojima u novinama na vreme da kažeš. Ne
treba čekati poslednji trenutak, šteta bi bilo ne razići se prijateljski. Počećemo iz
početka, dušo moja. Mora ovaj udes na kraju da izađe na nešto dobro.
Podiže prema njoj pogled, oči su mu crvene, osmehuje joj se, i Adel pred
sobom vidi starca s kojim će provesti ostatak života. Njegovo ozbiljno, požutelo
lice, njegove suve usne – eto njene budućnosti.
 – Pozvaću bolničarku – kaže ona – moći će ona ovo da završi i bez mene.
Važno je da ti budeš dobro. Nemoj sad o svemu tome da razmišljaš, odmaraj se.
Razgovaraćemo ponovo sutra.
I ona srdito strgne onu rukavicu sa šake, spusti je na ormarić, pa izađe
prethodno mu mahnuvši.
 To je naglo budi. Jedva je nekako shvatila da je gola, da joj je hladno i da je
zaspala, nosa nabijenog u punu pepeljaru. Od toga joj se nadimaju grudi, bućka joj
u crevima. Pokušava da zažmuri, okreće se, priziva san, da je uzme pod svoje, da
je spase ove bede. Sklopljenih očiju, tone u krevet koji se ljulja. Jezik joj se grči, urla
joj se od bola. Zelenkaste munje sevaju joj u glavi. Puls joj se ubrzava. Mučnina joj
prži utrobu. U grlu joj treperi, u stomaku kao da ima neku rupu. Kao neku
ogromnu prazninu iz koje će svaki čas početi da bljuje. Pokušava da podigne noge,
da tako pospeši priliv krvi u mozak. Nema snage za to. U poslednji čas,
četvoronoške, dobaulja do kupatila. Gurne glavu u šolju i počne da povraća neku
kiselu, sivu tečnost. Uvija se u žestokim naletima mučnine, povraća na usta, na
nos, čini joj se da umire. Taman pomisli da je stalo, kad ono krene iz početka.
Ispovraćavši se, izvodi pokret pun gneva, izvija se kao zmija, a onda klone na pod,
iscrpljena.
Ne pomera se više. Leži na pločicama i diše, polako. Potiljak joj je mokar,
hladno joj je tu, ali to joj prija. Kolena privlači grudima. Tiho plače. Od suza se
izobličilo njeno požutelo lice, nakvasila se koža suva od šminke. Njiše napred-
nazad to telo koje ju je izdalo, koje joj se gadi. Prelazi jezikom preko zuba i oseća
komad hrane pod nepcem.

Ne zna koliko je vremena prošlo. Ne zna da li je zaspala. Puzi po pločicama

da bi stigla do tuša. Podiže se, sasvim lagano, postepeno. Plaši se da će izgubiti
svest, da će razbiti glavu o kadu, da će ponovo povraćati. Zauzima čučeći stav.
Noge je jedva drže. Želela bi da zarije nokte u zidove, pokušava, upinje se da hoda
uspravno. Nos joj je zapušen, pun skorele povraćke. Boli je. Tek kad je stala pod
tuš, vidi da joj se krv sliva niz butine. Ne usuđuje se da pogleda međunožje, ali
oseća da je izranavljeno, iskidano i otečeno kao lice premlaćenog čoveka.
 Ne seća se bogzna čega. Jedino po telu zna da joj se nešto desilo. Nije želela da
provede veče sama, toga se seća. Pritiskala ju je teskoba od pomisli da će gledati
kako sati prolaze i da neće znati šta da radi te noći, sama u svom stanu. Na imejl
koji je ostavila na njegovom sajtu, Mehdi je odgovorio posle sat vremena. Stigao je
u devet sati i, kao što je bilo dogovoreno, poveo je sa sobom jednog druga i poneo
pet grama kokaina. Adel se lepo doterala. Ako za nešto plaćamo, to ne znači da
treba da se zapustimo. Seli su u dnevnu sobu. Mehdi joj se dopao na prvi pogled.
Kratko podšišane kose, mangupskog lika, smeđih desni i zuba kao u divlje zveri.
Oko ruke je nosio lanac, videlo se da gricka nokte. Bio je vulgaran na način koji
izaziva divljenje. Drugar mu je bio plavokos i diskretan. Mlad, mršav momak,
Antoan se zvao, koji je tek posle sat vremena skinuo jaknu.
Videlo se da su pomalo iznenađeni stanom i kako je opremljen, moderno i sa
ukusom. Dok su sedeli na kauču ličili su na dva dečaka kojima je pomalo
neprijatno što su došli na čaj kod neke znamenite ličnosti. Adel je otvorila bocu
šampanjca, i tad ju je Mehdi, koji je odmah prešao na „ti“, upitao:
– A ti, čime se baviš?
– Ja sam novinarka.
– Novinarka? Majku mu, tu ima love!
Izvadio je kesicu iz džepa, pa počeo njome da maše pred Adel.
– A da, čekaj. – Okrenula se i s police biblioteke skinula omot od nekog
Lisjenovog crtanog filma. Mehdi se grohotom nasmejao i razvukao šest crta po
DVD-u.
– Dame imaju prednost. Dobra roba – bez prestanka je ponavljao Mehdi, a i
imao je pravo.

Adel više nije osećala zube. Nozdrve su je svrbele, obuzela ju je želja da pije,
razveselila se, prepustila se nagonu. Dohvatila je bocu šampanjca, iskapila je, a kad
joj je tečnost potekla niz obraze, niz vrat, kad je počela da joj natapa odeću,
pomislila je da je to pravi signal. Antoan je kleknuo ispred nje. Počeo je da joj
otkopčava košulju. Tačno su znali šta rade, kao u nekoj savršenoj baletskoj
koreografiji. Mehdi joj je lizao grudi, gurnuo joj je ruku među butine, dok ju je
Antoan držao za kosu.
 Adel klizi niza zid. Čuči pod mlazom vruće vode. Piški joj se, ali donji trbuh
joj je tvrd, kao da joj je tu preko noći izrasla neka kost. Grči stopala, steže vilicu, a
kad zatrovana mokraća konačno poteče iz nje, krikne od bola. Njen polni organ
pretvorio se u komad slomljenog stakla, u lavirint oteklina i pukotina. Tanak
ledeni zid pod kojim plutaju smrznuti leševi. Venerin breg, koji svakodnevno
brižljivo trimuje, ljubičaste je boje.
Sama je to tražila. Ne može ništa da mu zameri. Ona je od Mehdija tražila,
posle sat vremena seksa, sat vremena u toku kojih je on bio u njoj, i on i Antoan,
posle sat vremena igara, uzimanja, davanja, ona je bila ta kojoj to nije bilo dosta.
Koja je rekla: „Ovo nije dovoljno“, koja je želela da oseti nešto više, koja je verovala
da će izdržati to. Pet puta, deset možda, podizao je on nogu, i šiljatim, koščatim
kolenom udarao je među noge. U početku je pazio. Antoanu je uputio jedan
smeten, pomalo podrugljiv pogled. Podigao je nogu i slegnuo ramenima. Ništa mu
nije bilo jasno. A onda mu se osladilo, kad je video kako se ona uvija, kad je čuo te
krike koji više nisu bili ljudski.
A kasnije, kasnije – ništa se tu više nije moglo učiniti. Moguće je da se onda
onesvestila. Možda su još razgovarali. U svakom slučaju, probudila se tu, u
praznom stanu, naga. Sad lagano izlazi iz tuš kabine, pridržava se za sve za šta može
da se uhvati, za zid. Dohvati tako peškir, vezuje ga oko struka, pa onda seda,
lagano, sasvim lagano, na ivicu kreveta. Gleda se u velikom ogledalu. Bela je i
ostarela. Srce joj preskače od najmanjeg pokreta, učini joj se čak da će zidovi da se
sruše čim se ona pomeri.
Trebalo bi da pojede nešto. Da popije nešto hladno i slatko. Zna ona: prvi
gutljaj biće božanstven, ugasiće joj žeđ, a potom, kad tečnost dospe u prazan
želudac, osetiće žestoku mučninu, i glava će užasno početi da je boli. Mora, dakle,
tome da odoli. I ponovo da legne. Pomalo da pijucka, mnogo da spava.

Bilo kako bilo, frižider je prazan. Otkako je Rišar prebačen u bolnicu, Adel
nije išla u nabavku. U stanu je prljavo. U sobi, posvuda razbacana odeća, gaće se
vuku po podu. Jedna haljina zaspala na naslonu kauča u dnevnoj sobi. U kuhinji
gomila neotvorenih koverata. Na kraju će ih ili pogubiti, ili pobacati. Rišaru će reći
da pošta uopšte nije stizala. Adel cele nedelje nije išla na posao. Obećala je da će
poslati jedan članak, ali nije bila u stanju da ga napiše. Ne javlja se Sirilu, koji je
proganja, a onda mu, u gluvo doba noći, pošalje bedan SMS u kojem mu
objašnjava da dane provodi u bolnici pokraj svog muža. I da će se na posao vratiti
u ponedeljak.

Spava skroz obučena, jede u krevetu. Stalno joj je zima. Noćni stočić je zatrpan
ambalažom od jogurta, dopola popijenog, kašičica i parčića tvrdog hleba. Viđa se
s Ksavijerom, čim on može, u stanu u Ulici Kardinal-Lemoan. Kad je pozove,
ustaje iz kreveta, pa se dugo tušira vrućom vodom, pobaca odeću na pod, isprazni
plakar. U minusu je, ali ipak uzima taksi. Svakoga dana potrebno joj je malo više
šminke da prikrije podočnjake, da oživi svoj propali ten.

Zvoni joj telefon. Ona lupka po jorganu, polako podiže jastuke. Čuje ga. Ali
ne može da ga nađe. A bio joj je dole, kod nogu. Gleda u ekran. Šest propuštenih
poziva. Šest Rišarovih poziva, svi u razmaku od po nekoliko minuta. Šest
pomamnih poziva, šest gnevnih poziva.
Petnaesti januar.
Rišar izlazi danas, čeka je. Petnaesti je januar, a ona je zaboravila. Oblači se.
Uvlači se u udobne farmerice, gore navlači muški džemper od kašmira.
Onda sedne.
Češlja se, šminka se.
Pa sedne.
Pospremi dnevnu sobu, smota odeću u veliku gomilu pa se nasloni na
kuhinjski plakar, čela oblivenog znojem. Traži tašnu. Nalazi je na podu,
očerupanu, praznu.
Treba poći po Rišara.
 Adelini roditelji imali su običaj da preko leta iznajme stančić u okolini Tukea.
Kader bi dane provodio u kafani, s društvom s kojim je uvek bio kad je na odmoru.
Simon je igrala bridž i sunčala se na terasi, sa aluminijumskim povezom za oči koji
joj je uglavnom visio oko vrata.
Adel je volela da ostane sama u praznom stanu. Na balkonu je pušila cigarete
s mentolom. Plesala je nasred dnevne sobe i preturala po fiokama. Jednog
popodneva pronašla je primerak Nepodnošljive lakoće postojanja. Knjiga je
sigurno pripadala vlasnicima stana; njeni roditelji takve knjige nisu čitali. Njeni
roditelji uopšte i nisu čitali knjige. Nasumice je okretala listove i tako naišla na
scenu koja ju je uzbudila do suza. Odjek tih reči osećala je u stomaku, kao da bi joj,
na svaku rečenicu, struja prošla celim telom. Stezala bi vilicu, osećala grčenje u
međunožju. Prvi put u životu poželela je da se dira dole. Povukla je gaćice naviše
dok joj tkanina nije oprljila polni organ.
„Skidao je sve s nje, a ona je, za to vreme, bila gotovo nepomična. Kad ju je
poljubio, nije mu uzvratila. A onda je najednom shvatila da je vlažna među
nogama, i to ju je prenerazilo.“

Vratila bi knjigu na mesto, u fioku komodice u dnevnoj sobi, a noću bi mislila

o tome. Pokušavala je da se seti svega tačno, od reči do reči, da ponovo u tome
nađe onu muziku, a onda ne bi više mogla da izdrži. Ustala bi, otvorila fioku,
pogledala u onaj žuti omot, i osetila kako joj se pod haljinicom bude neslućeni
oseti. Jedva bi se usudila da uzme tu knjigu u ruke. Stranicu nije obeležila, i ni po
čemu se nije moglo videti da je i ona zakoračila u tu priču. Ali svaki put bi na kraju
pronašla to poglavlje koje je izazivalo toliki nemir u njoj.
 „Osećala je uzbuđenje koje je bivalo tim veće što se uzbuđivala i mimo svoje
volje. I već je njena duša, u potaji, pristajala na sve to što se zbiva. Ali ona je znala
i to da će, ako želi da to veliko uzbuđenje potraje, i njen pristanak morati do daljeg
da ostane prećutan. Ako bi naglas rekla ‘da’, ako bi celim svojim bićem pristala da
učestvuje u toj ljubavnoj sceni, uzbuđenje bi splasnulo. Jer ono što uzbuđuje dušu
upravo je to što dušu izdaje telo, koje dela protivno njenoj volji, a i to što ti sam
učestvuješ u toj izdaji.
„Skinula je gaćice; sad je bila potpuno naga.“

Ponavljala je te rečenice kao neku mantru. Uporno ih prevaljivala preko

usana. Trudila se da ih usadi sebi u glavu. Vrlo brzo je shvatila da sama požuda
nije važna. Nije ona željna tih muškaraca koje susreće. Nije telo to čemu ona teži,
već situacija. Da te neko uzme. Da gledaš te maske na licima muškaraca dok
svršavaju. Da budeš ispunjena. Da gutaš pljuvačku. Da oponašaš epileptični
orgazam, skaredni užitak, životinjsko zadovoljstvo. Da gledaš muškarca kako
odlazi, s krvlju i spermom na noktima.
Erotika okružuje sve. Ona zaklanja plitkost, taštinu svega. Ona je, tako,
donosila olakšanje u popodneva jedne gimnazijalke, u rođendanske zakuske, pa
čak i u porodična okupljanja, gde se uvek nađe neki matori stric koji će vam
kibicovati grudi. Ta stalna potraga ukidala je sva pravila, sve norme. Zbog nje su
nemoguća postajala prijateljstva, ambicije, pravilna upotreba vremena koje ti je na
raspolaganju.

Iz svojih osvajačkih pohoda Adel se ne vraća ni slavodobitno ni posramljeno.

Ona ne vodi evidenciju, ne pamti imena, a situacije još manje. Zaboravlja vrlo
brzo, i tako je mnogo bolje. Kako bi mogla da pamti toliko različitih koža, toliko
mirisa? Kako bi u sećanju mogla da sačuva težinu svakog tela koje je ležalo na njoj,
širinu bokova, veličinu uda? Ničega se ona tačno ne seća, ali muškarci su svakako
jedino obeležje njenog postojanja. Svakom godišnjem dobu, svakoj proslavi,
svakom događaju u njenom životu odgovara i neki ljubavnik neodređenih crta lica.
U toj amneziji lebdi umirujuće osećanje da je, kroz požudu drugih bića, i ona sama
hiljadu puta postojala. A kad bi, godinama kasnije, naišla na čoveka koji bi joj,
tronut pomalo, ozbiljnim glasom priznao: „Moralo je da prođe dosta vremena da
te zaboravim“, ona bi iz toga izvukla neizmerno zadovoljstvo. Kao da, eto, ipak
nije sve bilo uzalud. Kao da se, uprkos njoj samoj, neki smisao izrodio iz tog
večitog ponavljanja.
Neki su joj ostali bliski, dirnuli je više od ostalih. Adam, na primer, za koga
voli da kaže da joj je prijatelj. Nema veze što ga je našla preko nekog sajta za
upoznavanje, i sad ona oseća da su njih dvoje bliski. Navrati katkad u Ulicu Ble,
pazi da ne isfleka odeću i popuši džoint s njim, u krevetu koji njemu služi i kao
radni prostor i kao dnevna soba. Spusti glavu na njegovu nadlakticu, i godi joj to
iskreno drugarstvo. On joj nikad ništa ne prebacuje, nikada je ništa nije pitao u
vezi s njenim životom. Nije ni inteligentan ni dubok, i njoj se to sviđa.
Vezivala se za neke od njih, teško joj je bivalo kad bez njih ostane. Sad, kad o
svemu tome razmišlja, i ta vezivanja su joj nekako mutna, ništa joj više nije jasno.
U datim trenucima, međutim, ništa drugo nije joj bilo važno. Bilo je tako s
Vensanom i, pre njega, sa Olivijeom, koga je upoznala dok je pravila neku
reportažu u Južnoj Africi. Od njih je očekivala svaki glas, baš kao što danas iščekuje
Ksavijerove poruke. Želela je da potpuno sagore zbog nje, da je vole do te mere da
budu spremni sve da izgube, da vole nju, koja nikada ništa izgubila nije.
Sada bi već mogla i da se oprosti od scene. Da se odmori. Da se prepusti
sudbini i Rišarovom izboru. Bilo bi joj, svakako, u interesu da stane sa ovim sada,
pre nego što se sve sruši, pre nego što joj ponestane i mladosti i snage. Pre nego što
postane žaljenja dostojna, pre nego što nestane i te čarolije koja je prati i njenog
dostojanstva.
Istina je da je ta kuća lepa.
Naročito ona mala terasa, na kojoj bi trebalo posaditi lipu i postaviti jednu
klupu koju onda pustiš malo da istruli, da je prekrije mahovina. Daleko od Pariza,
u toj maloj kući u unutrašnjosti, ona će se odreći onoga što nju, po njenom
mišljenju, zapravo i definiše, odreći će se svog pravog „ja“. Onog „ja“ koje je –
budući da za njega niko i ne zna – njen najveći izazov. Dižući ruke od tog dela sebe,
ona će ubuduće i biti samo ono što drugi u njoj vide. Površina bez ikakve dubine,
bez naličja. Telo bez senke. Neće više sebi moći da kaže: „Neka misle oni šta hoće.
Bilo kako bilo, ništa ne znaju.“
U toj lepoj kući, u hladu lipe, neće više imati kud da pobegne. Dan za danom,
sudaraće se sama sa sobom. Dok odlazi na pijacu, dok pere i suši veš, dok pomaže
Lisjenu oko domaćih zadataka – moraće nekako da pronađe smisao života. Kao
dodatak toj prozaičnosti, kojom ju je već i samo dete zagušilo i koja ju je dovela do
uverenja da je porodični život jedna strašna kazna. Ispovraćala bi najradije sve te
beskrajne dane, koje ljudi provode zajedno hraneći se jedni drugima, gledajući
jedni druge kako spavaju, svađajući se oko toga ko će prvi da se kupa, tražeći sebi
zanimacije. Muškarci su je iščupali iz detinjstva. Izvukli su je iz tog blatišta, i ona
je detinju pasivnost zamenila raskalašjem jedne gejše.
 – Da voziš, mogla bi sama da odeš po svog muža. A bila bi i nezavisnija, zar
ne?
Loren je razdražljiva. Adel joj u kolima prepričava kako je provela noć. Ne
govori joj sve. Oklevajući, na kraju joj ipak priznaje da joj je potreban novac, pa je
zamoli da joj pozajmi.
– Znam da Rišar drži novac u kući, ali to nije za trošenje, razumeš? Brzo ću ti
vratiti, obećavam.
Loren uzdiše i nervozno lupka prstima po volanu.
– Dobro, dobro, daću ti.
Rišar ih čeka u svojoj sobi s torbom na kolenima. Nestrpljiv je. Loren obavlja
administrativne poslove, Adel je, tiha i umorna, prati bolničkim hodnicima. U ruci
drži karticu koju treba pokazati na prijemnom i otpusnom odeljenju.
– To je naše – kaže ona, ali ne obraća se plavuši koja sedi za pultom.
Ulaze u stan, Adel je pognula glavu. Mogla je baš da stavi cveće na mali radni
sto. Da napuni mašinu za sudove. Da kupi vino ili pivo. Tablu čokolade, koju Rišar
toliko voli. Mogla je da okači kapute i mantile koji se vuku po stolicama u dnevnoj
sobi, da prođe sunđerom lavabo u kupatilu. Da pokaže malo pažnje. Da priredi
neko iznenađenje. Da ga dočeka spremna.
– Dobro, idem sad nešto da nam uzmem za ručak – predlaže Loren.
– Nisam imala vremena da odem u nabavku. Slabo sam se organizovala,
zaista. Otići ću ja, ti se malo odmori. Uzeću sve što hoćeš, sve što želiš. Reći ćeš mi,
važi? – pita Adel muža.
– Nije mi to važno uopšte. U svakom slučaju, nisam gladan. Adel pomaže
Rišaru da se smesti na kauč. Hvata ga za gips u visini lista, lagano mu podiže nogu
pa je spušta na jastuče. Štake spušta na pod pored kreveta.
Dani prolaze, a Rišar se ne pomera.
 Život se vraća u kolotečinu. Lisjen je opet kod kuće. Adel ponovo odlazi u
redakciju. Želela bi da se potpuno zaokupi poslom, ali oseća se kao da je skrajnuta.
Siril je dočekuje hladno.
– Čula si da je Ben Ali pao dok si ti izigravala bolničarku? Slao sam ti poruke,
ne znam da li si ih dobila, ali smo na kraju tamo poslali Bertrana.
To osećanje, da je skrajnuta, dodatno se produbljuje zbog sentimentalne
atmosfere koja vlada u redakciji. Dani prolaze, a njoj se čini da kolege neprestano
bulje u televizor postavljen nasred otvorenog prostora između kancelarija. Dan za
danom promiču slike s Avenije Burgiba, crne od sveta. Mlada, bučna gomila slavi
pobedu. Žene plaču i grle se s vojnicima.
Adel se okreće prema ekranu. Sve joj je to poznato. Ta avenija, kojom se toliko
puta šetala. Ulaz u hotel „Karlton“, gde je na balkonu na poslednjem spratu pušila
cigarete. Tramvaj, taksiji, kafei u kojima je skupljala muškarce koji su se osećali na
duvan i belu kafu. Nije tada za nju bilo drugog posla nego da osluškuje melanholiju
jednog naroda i jedva čujni puls Ben-Alijeve zemlje. Svaki dan je pisala iste
reportaže, tužne da umreš dok ih čitaš. Rezignirane.
Njene kolege, zapanjene, šakama zaklanjaju usta. Zadržavaju dah. Zakuvalo
se na Trgu Tahrir. „Skloni se, skloni se.“ Pale krpene lutke. Recituju pesme i govore
o revoluciji. Jedanaestog februara, tačno u pet sati i tri minuta po podne,
potpredsednik Sulejman saopštava da je Hosni Mubarak podneo ostavku.
Novinari urlaju, skaču jedni drugima u zagrljaj. Loren se okreće prema Adel. Plače.
– Divno je ovo, zar ne? Kad samo pomislim da si ti sad mogla da budeš tamo.
Baš je glupo to s tim udesom. Maler.
Adel sleže ramenima. Ustaje i oblači kaput.
– Ne ostaješ večeras? Pratićemo događaje u direktnom prenosu. Pa ovako
nešto desi se čoveku jednom u karijeri!
 – Ne, idem ja. Moram da se vratim kući.
Potrebna je Rišaru. Triput ju je zvao u toku tog popodneva. „Ne zaboravi moje
lekove.“ „Seti se da kupiš kese za smeće.“ „Kad se vraćaš?“ Čeka je, nestrpljiv je.
Ništa ne može bez nje.

Adel ga ujutro skida. Svuče mu gaće preko gipsa, a on, pogleda uprtog u nebo,
promrmlja neku molitvu, ili psovku, zavisi od raspoloženja. Onda ona obmota gips
onom kesom za smeće koja zaudara na naftu, butinu obezbedi izolir-trakom, pa
smesti Rišara pod tuš. On sedi na plastičnoj stolici, a ona mu pomaže da ispruži
nogu na hoklicu koju je odmah bila otišla da kupi u Monopriju. Posle deset minuta,
viče Rišar: „Gotov sam!“, i ona mu pruža peškir. Otprati ga onda do kreveta, i on
se opruži, zadihan. Onda Adel preseče onu traku, skine plastičnu kesu i pomogne
mu da navuče gaće, pantalone, čarape. Pre nego što će poći na posao, ostavlja na
stočiću bocu s vodom, malo hleba, tablete protiv bolova i telefon.
Preko nedelje je toliko umorna da ponekad zaspi u deset sati, skroz obučena.
Pravi se da ne vidi kutije koje se gomilaju u dnevnoj sobi i hodniku. Pravi se kao
da se odlazak ne bliži. Kao da ne čuje kad je muž pita: „Jesi li razgovarala sa
Sirilom? Podsećam te da treba to iz poštovanja unapred da najaviš.“
Vikendom su njih troje na okupu, sami, u stanu. Adel predlaže da pozovu
neke prijatelje, da pričaju malo s nekim.
Rišar neće da prima posete. „Ne želim da me iko vidi u ovom stanju.“ Rišar se
lako naljuti, agresivan je. Njega, inače tako odmerenog, začas obuzme najcrnji bes.
Adel tad primeti da ga je ta nezgoda možda i više poremetila nego što je ona mislila.
 Jedne nedelje Adel izvodi Lisjena u park, gore na Monmartru. Sedaju pored
velikog bazena sa sleđenim peskom. Smrzle su im se ruke. Lisjen se zabavlja rušeći
gomilice peska koje savesno ređa jedno plavokoso dete. Majka tog deteta, s
mobilnim na uhu, prilazi Lisjenu i, nastavljajući razgovor, odgurne malog.
– Ne, ne, nemoj to da radiš! Ostavi mog sina na miru. I ne diraj njegove
igračke.
Lisjen se vraća majci, pogleda prikovanog za malog plavušana koji plače,
slinavog nosa.
– Dođi, Lisjene. Idemo kući.
Adel ustaje, uzima u ruke sina koji plače i odbija da pođe. Onda zaobiđe pesak,
pa čizmom sruši zamak koji je napravilo ono plavo dete, pa išutira one plastične
kofice. Ne osvrće se dok ona majka histerično urla:
– Ej, vi!
– Idemo kući, Lisjene. Mnogo je hladno.
Adel otvara vrata, u stanu je potpuno tiho. Rišar spava na kauču u dnevnoj
sobi, i Adel lagano razodeva sina, prinevši kažiprst usnama. Stavlja ga u krevet.
Ostavlja poruku na stočiću: „Otišla sam u kupovinu.“

Bulevar Kliši. Ispred izloga jednog seks-šopa, starac u prljavoj kabanici

prstom pokazuje na kostim sobarice od crvenog vinila. Prodavačica, crnkinja
ogromnih grudi, klima glavom i poziva ga da uđe. Adel prolazi pored turista koji
kokodaču ispred izloga sa erotskim pomagalima. Za oko joj zapadne jedan stari
par, Nemci, koji uzimaju neki DVD.
Kod pip-šoua nailazi na debelu plavušu koja se šetka tamo-amo po kiši.
– Jedan mali ples. Nećeš se razočarati!
 – Ali zar ne vidite da vodim sina – srdito joj odgovara tridesetogodišnji
muškarac.
– Nije to nikakav problem, možeš da ostaviš kolica u hodniku. Ja ću da pazim
na malog dok ti budeš unutra.
Na pešačkom ostrvu u sredini bulevara, fizički radnici čekaju da neko dođe i
ponudi im posao, i usput piju, ko pivo iz velike limenke, ko lošu votku. Čuju se
arapski, srpski, volofski, kineski. Parovi šetaju decu između grupa pijanaca, a onda
im se lica ozare kad na biciklističkoj stazi ugledaju policijske patrole.
Adel ulazi u dugačak hodnik obložen ružičastim velurom. Po zidovima su
okačene fotografije žena u zagrljaju, isplaženih jezika, zadnjica okrenutih
prolaznicima. Adel pozdravlja čuvara na ulazu. Čovek je poznaje. Više puta je od
njega kupovala marihuanu, a i dala mu je Rišarov broj kad je njegova sestra obolela
od raka želuca. Otada je on pušta besplatno da uđe. Zna, uostalom, da ona dolazi
samo da gleda.
Subotom uveče ovde ponekad bude dupke puna sala za obred inicijacije
nekog momka, ili kad se okupe kolege da uz piće proslave potpisivanje nekog
ugovora. Ovog popodneva tu su samo tri mušterije, koje sede pred malom,
bednom pozornicom. Jedan crnac, već malo zašao u godine, veoma mršav. Pa
jedan pedesetogodišnjak, bez sumnje provincijalac, koji pogledava na sat da
slučajno ne zakasni na voz. U dubini sale sedi jedan Magrebljanin koji Adel, dok
ulazi u salu, pogleda zgađeno.
Adel prilazi Afrikancu. Naginje se nad njim. On okreće pogled prema njoj,
beonjače su mu požutele i staklaste, stidljivo joj se osmehuje. Propali su mu zubi.
Adel stoji, ne seda. Pogleda prikovanog za njegove žuljevite ruke, na otkopčan šlic
i vlažan ud prošaran venama.
Čuje onog drugog kako nešto mumla. Uzdiše joj iza leđa.
– Hchouma.
– Šta si rekao?
Stari Arapin ne diže glavu. I dalje iskosa gleda u plesačicu koja oblizuje prste
pa njima, uz tiho ječanje, dodiruje bradavice.
– Hchouma.
– Čujem te ja, nisam gluva. Razumem šta kažeš.
 On ne reaguje.
Afrikanac hvata Adel za nadlakticu. Pokušava da je smiri.
– Ti, da si me ostavio.
Stari ustaje. Gadan mu je pogled. Vilica mu zarasla u bradicu od tri dana.
Posmatra je, dugo. Gleda njene preskupe cipele, mušku jaknu koju je obukla,
svetao ten. Burmu.
– Tfou – kaže onda, otpljunuvši.
I izađe napolje.

Adel je na ulici, unezverena je. Trese se od besa. Već je pao mrak, ona stavlja
slušalice u uši. Ulazi u supermarket, tumara od rafa do rafa s praznom korpom u
ruci. Mrska joj je i sama pomisao na jelo. Uzima šta joj padne pod ruku, staje u
red. Slušalice ne vadi iz ušiju. U trenutku kad reda kupljene proizvode na traku,
pojačava zvuk. Gleda mladu kasirku, iznošene rukavice bez prstiju na njenim
rukama, nokte namazane lakom koji je uveliko već otpao. „Ako mi se obrati samo,
ima da zaplačem.“ Ali kasirka joj se ne obraća, navikla da je potrošači ne
pozdravljaju.
Totalno je zaribala. Neka grozna zabrinutost ugnezdila se u njoj. Užasno je
omršavela, koža joj je doslovce razapeta na kostima. Čini joj se kao da ulicom
maršira armija ljubavnika. Neprestano se gubi. Zaboravlja da pogleda levo-desno
kad prelazi ulicu, pa se trgne na zvuk trubljenja. Jednog jutra, tek što je izašla na
ulicu, učinilo joj se da je ugledala jednog od svojih nekadašnjih ljubavnika. Srce joj
je stalo, uzela je Lisjena na ruke, da sakrije lice. Krenula je odmah brzo da hoda, i
to u pogrešnom smeru. Ubeđena da je onaj prati, neprekidno se osvrtala.
Kad je kod kuće, boji se zvona na vratima, osluškuje korake na stepeništu.
Pomno pregleda poštu. Trebalo joj je nedelju dana da poništi ugovor za beli
telefon, koji nikako nije mogla da nađe. Teško se na to rešila, i samu ju je iznenadila
tolika sentimentalnost. Zamišlja već kako će da je ucenjuju, kako će život da joj
ogole, do najsitnijeg detalja. Nepomičan, sav usporen, Rišar je zverka kojoj je lako
ući u trag. Naći će ga oni, reći će mu sve. Kad god izlazi iz stana, Adel se nešto
stegne u stomaku. Onda se vraća, u strahu da je nešto zaboravila, da je zaboravila
da ukloni neki dokaz.
 – Je l’ sve u redu, ništa ti ne treba?
Muža i sina obukla je u pižame. Dala im da jedu. Sad žuri napolje, izvršila je
svoju dužnost i sad želi da je neko uzme. Ne zna zbog čega je Ksavijer insistirao da
izađu na večeru u restoran. Ona bi radije u Ulicu Kardinal-Lemoan, da se odmah
skine i iscedi ga skroz. Ništa da ne razgovaraju.

– U tajlandski ili u ruski?

– Ruski, da pijemo votku – odgovori mu Adel.
Ksavijer nije rezervisao sto, ali poznaje vlasnika tog restorana u VIII
arondismanu, legla poslovnih ljudi i prostitutki, filmskih zvezda i novinara u
modi. Smeštaju ih za jedan mali sto do prozora, i Ksavijer poručuje bocu votke.
Ovo im je prvi put da večeraju zajedno. Adel je uvek izbegavala da jede pred njim.
Sa njim.
Ona i ne otvara jelovnik, prepušta njemu izbor.
– Imam poverenja u tebe – kaže mu.
Salatu od račića nije ni pipnula, draže joj je da hladi prste na boci votke
ogrezloj u led. Grlo je peče, alkohol joj bućka u praznom želucu.
– Pustite, gospođo, ja ću vas uslužiti.
Konobar pokajnički prilazi njihovom stolu.
– Najbolje će onda biti da i vi dođete pa sednete s nama.
Adel se smeje, Ksavijer obara pogled. Blamira ga.
Nemaju bogzna šta jedno drugom da kažu. Adel grize obraze iznutra,
pokušava da nađe temu za razgovor. Ksavijer prvi put priča o Sofi. Izgovara i njeno
ime i imena njihove dece. Kaže da ga je stid, da ne zna kuda ih sve ovo vodi. Da
mu je sve teže da laže, da ga pronalaženje izgovora iscrpljuje.
 – Zašto govoriš o njoj?
– A ti bi više volela da mislim na nju, a da ništa ne govorim? Ksavijer joj se
gadi. Dosadan joj je. Njihova priča već je završena. Od nje je ostao samo komad
pohabanog platna, koje sad među sobom razvlače. Previše je votke sipao.

Obukla je sive farmerice, izrazito tesne, i obula cipele s visokim potpeticama

koje sad nosi prvi put. Košulja ima preveliki dekolte. Izgleda vulgarno. Dok izlaze
iz restorana, Adel jedva hoda. Savija noge u kolenima kao žirafino novorođenče.
Đonovi joj se klizaju, a i dejstvo votke bolje se vidi kad nosiš štikle. Uzalud se čvrsto
držala Ksavijeru za ruku; nije videla ivičnjak, pa je pala. Jedan prolaznik pritrčao
je da joj pomogne da ustane. Ksavijer mu je dao znak da nema potrebe. On će to.
Adel se oseća loše, pomalo ju je stid, ali se smeje, nalik fontani iz koje šikljaju
mlazevi ledene vode. Uvlači Ksavijera u hol jedne zgrade. I ne čuje ga dok joj on
govori: „Nemoj, stani, ti si ćaknuta.“ Priljubljuje se uz njega, zasipa mu lice
vlažnim, očajničkim poljupcima. Hvata ga za šlic, on pokušava da joj skloni ruku.
Pokušava da je spreči da ljubi njegove pantalone, ali ona je već klekla i on se sad
osvrće izbezumljen, rastrzan između želje i straha da bi neko mogao da uđe u
zgradu. Adel se pridiže, naslanja se na zid i, migoljeći se, skine pretesne farmerice.
On ulazi u nju, u njeno razvodnjeno, pristupačno, velikodušno telo. Ona ga gleda
vlažnim očima i, oponašajući stid, glumatajući osećajnost, govori: „Volim te.
Volim te, znaš.“ On je steže za lice, i pod njegovim prstima, oseća kako Ksavijer
popušta. Da je uspela da nadjača njegovu savest. I da je on sad, kao pacov
omamljen zvukom frule, spreman da je prati do nakraj sveta.
– Moguć je i jedan drugačiji život – šapuće mu ona. – Povedi me u taj život.
Ksavijer se oblači. Smekšanog pogleda, rumen u obrazima.
– Vidimo se u sredu. Ljubavi moja.
U sredu će mu Adel reći da je gotovo. Da je gotovo sa svim, i s njim i uopšte.
Pronaći će neko radikalno opravdanje, nešto protiv čega niko ne može da se bori.
Kazaće mu da je trudna, da je bolesna, da ju je Rišar posramio.
Reći će mu da za nju počinje jedan nov život.
 – Dobar dan, Rišare.
– Sofi? Dobar dan.
Ksavijerova žena stoji na pragu. Jako je našminkana i brižljivo odevena.
Nervozno steže dršku tašne.
– Trebalo je telefonom da se javim, ali morala bih onda da ti objasnim o čemu
je reč, a nisam htela time da te opterećujem preko telefona. Mogu da navratim
drugi put...
– Ne, ne, dođi, uđi, sedi.
Sofi ulazi u stan. Pomaže Rišaru da legne. Odlaže štake, naslanja ih na zid, pa
seda preko puta njega, u plavu fotelju.
– Tiče se Ksavijera.
– Da.
– I Adel.
– Adel.
– Sinoć su nam neki prijatelji došli na večeru. Bili su zakasnili, i ja sam
pregledala poruke, da vidim da nije nastao neki problem. – Sofi guta pljuvačku. –
Moj telefon je isti kao Ksavijerov. On je svoj ostavio na stolu, u hodniku, i ja sam
ga uzela. Prešla sam se, nisam imala nikakvu nameru, kunem ti se. Nikad ja ne
bih... Ukratko, pročitala sam to. Poruku neke žene. Vrlo eksplicitnu. Ništa nisam
rekla tad, odmah. Sačekala sam da dođu gosti, poslužila večeru. Lepo smo proveli
veče, mislim da niko ništa nije posumnjao. Kad su otišli, kazala sam Ksavijeru šta
sam videla. Deset minuta je poricao. Pretvarao se da je to, kao, neka pacijentkinja
koja ga proganja, ludača kojoj čak ni ime ne zna. A onda je sve priznao. Od toga
mu je, mislim, čak i laknulo, pričao je, nisam mogla da ga zaustavim. Rekao mi je
da nije mogao da odoli, da je to strast. Rekao je da se zaljubio u nju.
 – Zaljubio se u Adel? – Rišar se nasmeje, podrugljivo.
– Ne veruješ mi? Hoćeš li da vidiš poruku? Imam je ovde, ako hoćeš.
Rišar se lagano naginje prema telefonu koji mu pruža Sofi, i dešifruje poruku
kao dete, slog po slog. „Toliko želim da pobegnem od svega. Gušim se bez tebe.
Jedva čekam sredu.“
– Dogovorili su se da se vide u sredu. On mi je sam rekao za Adel. Sam mi je
rekao da je o njoj reč. Kad bi samo znao kako priča o njoj, to je...
Sofi brizne u plač. Rišaru bi najdraže bilo kad bi otišla. Odmah. Njeno
prisustvo ne dozvoljava mu da misli. Njeno prisustvo ne dozvoljava mu da se
prepusti jadu.
– On zna da si došla ovamo?
– O, ne zna, ništa mu nisam rekla. Poludeo bi. Ni ja sama ne znam šta tražim
ovde. Dvoumila sam se do poslednjeg trenutka, malo je nedostajalo da odustanem.
Sve je to tako smešno, tako ponižavajuće.
– Nemoj ništa da mu kažeš. To nikako. Molim te.
– Ali...
– Kaži mu da mora nekako da reši tu stvar, da u dogledno vreme raskine. Ona
ne sme da zna da sam ja u toku. To nipošto.
– U redu.
– Obećaj mi.
– Obećavam ti, Rišare. Obećavam, da.
– A sad bi trebalo da pođeš.
– Naravno. O, Rišare, ali šta ćemo sad da radimo? Šta ćemo mi sad?
– „Mi“? Nećemo mi ništa. Nikad se više nećemo videti, Sofi.
Rišar otvara vrata.
– Znaš, Ksavijer je taj kog treba žaliti. Oprosti mu, hajde. Uostalom, radi šta
hoćeš, mene se to ne tiče.
 Telefoni na preklop mnogo su zanimljivi jednom detetu. Upali se svetlo kad
ih otvoriš. Klepeću kad ih zatvaraš, mogu prste da ti uštinu. Lisjen je pronašao beli
telefon. Adel je bila izašla da kupi stoličicu da Rišar sedi na njoj dok se tušira.
Nazvala ga je onda iz Kastorame. „Ovde ih ne drže, moraću da probam kod
Monoprija.“ Lisjen se igrao u dnevnoj sobi, s mobilnim na preklop u ruci.
– Čiji ti je taj telefon, dušo? Gde si ga našao?
– Gde? – ponavlja dete.
Rišar mu uzima telefon iz ruku.
– Alo? Alo? Da zovemo mamu?
Lisjen se smeje.
Rišar gleda telefon. Staro sokoćalo. Možda ga je neko ovde zaboravio. Neki
prijatelj koji je navratio u prolazu. Loren, ili čak Marija, bebisiterka. Rišar otvara
telefon. U dnu ekrana je Lisjenova slika. Tek što se bio rodio, spava na kauču, Adel
ga pokrila nekim svojim prslukom. Rišar se sprema da zatvori telefon.
Nikada nije preturao po ženinim stvarima. Adel mu je pričala kako je, dok je
bila još sasvim mlada, Simon imala običaj da otvara njenu poštu i čita pisma
zaljubljenih momaka. Dok je ona bila u školi, majka je preturala po fiokama njenog
radnog stola, i tako je jednom, ispod dušeka, našla smešan intimni dnevnik koji je
Adel vodila. Vrhom noža razvalila je katančić kojim je dnevnik bio zaključan, da
bi iste te večeri, za stolom, pročitala njegov sadržaj. Vilica joj se bila iskrivila od
smeha. Krupne suze, podrugljive, mrsne, tekle su joj niz obraze. „Nije li ovo
smejurija jedna? Kaži, Kader, nije li ovo smejurija?“ Kader ništa nije rekao. Ali on
se nije ni smejao.
U Rišarovim očima, ta epizoda je delimično objašnjavala Adelin karakter.
Njenu potrebu da sve bude pod konac, njenu opsednutost bravama. Njenu
paranoju. Ubedio je sebe da zbog toga Adel spava s tašnom tik kraj kreveta, da
zbog toga pod jastukom drži onu svoju crnu sveščicu.
Rišar posmatra telefon. Preko Lisjenove fotografije pojavljuje se obaveštenje
„nepročitana poruka“. Žmirka žuta koverta. Rišar podiže ruku da bi sklonio
telefon od Lisjena, koji bi da mu se vrati igračka.
– Hoću telefon! – urla Lisjen. – ’Oću alo!
Rišar čita poruku. I tu i naredne. Pa onda sve iz početka. Pred očima mu
defiluje zapanjujući spisak muških imena.
Adel se uskoro vraća kući. Jedino mu je to na pameti. Vratiće se ona, a on ne
želi da ona za ovo sazna.

– Lisjene, gde si našao telefon?

– Gde?
– Gde je, dušo, bio telefon?
– Gde? – ponavlja dete.
Rišar ga hvata za ramena pa ga prodrmusa, vičući:
– Gde je bio telefon, Lulu, gde je bio?
Dete se zagleda u oca, usta mu se krive, a onda debeljušnim prstićem, pognute
glave, pokazuje pod kauč.
–Tamo... ’pod.
– Ispod?
Lisjen klima glavom. Rišar se oslanja o dlanove, baca se na patos. Gips tresne
o parket. Rišar legne, okrene glavu i ugleda, ispod kauča, koverte, jednu roze kožnu
rukavicu i narandžastu kutiju.
Broš.
Dohvati štake pa njima privuče komad nakita. Preznojava se. Slošilo mu se.
– Hajde, Lisjene, idemo da se igramo. Vidiš da je tata na podu, sad ćemo da
se igramo kamiona. Hoćeš? Hoćeš da se igraš sa mnom?
 Spava s njom. Gleda je kako jede. Sluša kako voda teče dok se ona tušira. Zove
je u redakciju. Komentariše njen način odevanja, miris. Svake večeri je pita,
iritantnim tonom: „S kim si se videla? Šta si radila? Kasno se vraćaš.“ Nije hteo da
sačeka vikend, počeo je da se pakuje, i zna da nju to dovodi do ludila. Da se, iz dana
u dan, plaši da on, uprkos njenim beskrajnim merama predostrožnosti, ne naleti
na neki dokument, na neki dokaz, na neki propust. Potpisao je predugovor za
kupovinu kuće, i Adel je takođe parafirala te dokumente. Već je unajmio radnike
za selidbu i platio arhitekte. Pobrinuo se i oko Lisjenovog upisa u školicu.

Ono što je otkrio ni rečju joj nije pomenuo.

Ulazi u sobu dok se ona oblači, primeti ogrebotine u dnu Adelinog vrata. I
modricu, odmah iznad lakta, u obliku palca koji ju je stegao i duže tako držao.
Rišar stoji na vratima, bled u licu, grčevito se držeći za štaku. Posmatra je dok se
zaklanja od pogleda ispod velikog sivog peškira, dok, kao neka devojčica, oblači
gaćice.
Noću, dok leži pored nje, razmišlja o kompromisu. O nekoj vrsti dogovora.
Kao što su se njegovi roditelji dogovorili, o čemu niko nikad ne govori, iako svi sve
znaju. O Anriju, koji je u gradu iznajmio stančić u kojem se svake srede posle
podne sastaje s jednom ženom od trideset godina. Odil je u jednom trenutku
saznala za to. Razgovarali su o tome u kuhinji. Iskren je bio taj razgovor, gotovo
dirljiv; Rišar je bio u svojoj mladićkoj sobi, i uspeo je samo da načuje odlomke.
Otac i majka su napravili dogovor, zarad sreće svoje dece, zarad privida. Na kraju
je Anri digao ruke od te garsonjere, i Odil ga je primila, kao dostojanstvena
pobednica, nazad u porodično gnezdo.
Rišar nikome ništa ne govori. Nema kome da se poveri. Nema nikoga čiji bi
pogled mogao da podnese: da ga taj gleda u oči, njega, rogonju, naivnog muža.
Nije mu do saveta. A naročito ne do sažaljenja.
 Adel je razorila svet. Odsekla je nogare nameštaja, porazbijala je ogledala.
Zbog nje je sad sve bljutavo. Uspomene, obećanja – sve to sad ne vredi ništa.
Njihov život izgubio je svaku vrednost. Rišar se gnuša sebe čak i više nego nje same.
Na sve sad gleda novim očima, očima prljavim i tužnim. Ako bude ćutao, možda
se sve to ipak nekako održi. Čemu, u suštini, ti temelji za koje je toliko znoja prolio.
Čemu ta sigurnost u životu, ta zdrava iskrenost i ta odvratna transparentnost.
Možda će se ipak, bude li on držao jezik za zubima, to nekako održati. Dovoljno je
da zažmuri. I da zaspi.

Ali stiže i ta sreda, i njega više mesto ne drži. U pet po podne stiže mu Adelina
poruka. Kaže mu da kasne sa zatvaranjem broja i da će ostati na poslu do kasno.
On joj uzvraća bez razmišljanja: „Trebalo bi da se vratiš kući. Mnogo mi je teško.
Potrebna si mi.“ Ona ne odgovara.
U sedam sati, Adel otvara vrata stana. Oči su joj crvene pa izbegava Rišarov
pogled, nego ga, razdražljivo, pita:
– Šta je bilo? Mnogo ti je loše?
– Da.
– Uzeo si lekove? Šta još ja tu mogu da učinim?
– Ništa. Ama baš ništa. Samo sam osetio potrebu za tvojim prisustvom. Nisam
želeo da ostanem sasvim sam.
On širi ruke i daje joj znak da sedne pored njega na kauč. Ona prilazi, kruta i
ledena, i on je steže, kao da će da je uguši. Oseća on da Adel drhti, da gleda u
prazno, ali privija je uz sebe, dok sve u njemu kipi od mržnje. Grle se sad, ali bi
oboje želeli da su negde drugde. Njeno gađenje stapa se s njegovim, i ta
odglumljena nežnost poprima lik gnušanja. Ona pokuša da se oslobodi, ali on je
steže jače. Šapuće joj na uho:
– Nikad ne nosiš broš, Adel.
– Broš?
– Broš koji sam ti kupio. Nikad ga nisi stavila.
– Posle udesa nikad za to i nije bilo prilike.
– Stavi ga, Adel. Učinićeš mi zadovoljstvo ako ga staviš.
 – Staviću ga kad sledeći put budemo izlazili, obećavam. Ili sutra već, kad
krenem u redakciju, ako želiš. Pusti me sad da ustanem, Rišare. Pripremiću večeru.
– Ne, sedi tu. Ostani – kaže joj on zapovednim tonom.
Hvata je za nadlakticu i steže je prstima.
– Boli me to.
– A ne sviđa ti se to?
– Šta ti je?
– Ksavijer ti to ne radi? Ne igrate se tih igara?
– Ma o čemu ti to pričaš.
– O, daj, dosta više. Gadim te se. Kad bih mogao, ubio bih te, Adel. Udavio
bih te na licu mesta.
– Rišare...
– Ćuti. Samo ćuti. Muka mi je od tvog glasa. Muka mi je od tvog mirisa. Ti si
životinja jedna, čudovište. Znam sve. Sve sam pročitao. One prljave poruke. I
imejlove sam našao, sve sam rekonstruisao. Sve mi je onda prošlo kroz glavu, i ne
mogu više ničeg ni da se setim a da nije povezano s nekom od tvojih laži.
– Rišare...
– Dosta! Nemoj više kao neka glupača da izgovaraš moje ime! – prodere se
on. – Zašto, Adel? Zašto? Pa ti uopšte ne poštuješ ni mene ni naš život ni našeg
sina...
S tim rečima Rišar brizne u plač. Drhtavim rukama pokriva oči. Adel ustaje.
Šokirana je što ga vidi kako plače.
– Ne znam da li ti to možeš da razumeš. Da li možeš da mi poveruješ. Nije to
protiv tebe, Rišare, nikad to nije bilo protiv tebe. Uveravam te. Nisam mogla da se
obuzdam. To je jače od mene.
– Jače od tebe. Neću ništa da slušam. Ko zna za vas?
– Niko, budi siguran.
– Nemoj više da me lažeš? Zar ne misliš da si već napravila dovoljno štete! Ne
laži.
– Loren – promrmlja ona. – Samo Loren.
 – Nikad ti više neću verovati. Nikad više. – On pokušava da dohvati štake, da
ustane, ali toliko je nervozan da mu se noga trese, pa se onda, nemoćan, ponovo
skljoka na kauču. – Znaš šta mi je najodvratnije od svega? Što zavisim od tebe. Što
nisam u mogućnosti čak ni da ti kažem da ideš, što nisam u mogućnosti da
ustanem i udarim te, da te gađam nečim, da te isteram iz stana kao poslednju
kučku, što ti i jesi. Plačeš? Plači samo, ništa to meni više ne znači. Ja, koji nikad
nisam mogao da podnesem tvoje suze, sad bih želeo oči da ti iskopam. Šta si to od
mene napravila? Šta sam ja sad, posle svega toga? Idiot, rogonja, jadnik. Znaš šta
me najviše boli? Ona crna sveščica. Da, crna sveska koju držiš u radnom stolu.
Čitao sam šta si pisala, o tome kako se dosađuješ, kako je usran ovaj malograđanski
život. I ne samo što se jebeš s čitavom armijom njih, nego i otvoreno prezireš sve
ono što smo zajedno izgradili. Sve što sam izgradio ja, dok sam rmbao da bi ti imala
sve što ti je potrebno. Da ni o čemu ne bi brinula. Misliš li ti da ja ne maštam o
nekom drugom životu. Misliš da ja nemam snove, romantične, kako ti kažeš? Da,
plači. Plači dok ne crkneš. Uzalud ti sve, možeš da smisliš sve moguće izgovore na
svetu, ali ti si jedna drolja, Adel. Poslednje đubre.
Adel se pribila uza zid. Rida.
– I šta si ti mislila, a? Da ćeš da se izvučeš? Da ja nikad ništa neću saznati? Na
kraju svi moramo da platimo za svoje laži, znaš. A ti ima da platiš. Naći ću
najboljeg advokata u Parizu, sve ću da ti uzmem. Ništa ti neće ostati. A ako misliš
da ćeš dobiti starateljstvo nad Lisjenom, grdno se varaš. Nikad ti više nećeš videti
sina, Adel. Budi uverena da ću ga držati podalje od tebe.
 Kad vode ljubav, muškarci gledaju u svoj polni organ. Oslone se na ruke,
obore pogled, i gledaju kako kita ulazi u ženu. Da se uvere da to funkcioniše.
Nekoliko sekundi, tako, uživaju u tom pokretu, razgaljuje ih možda ta mehanika,
tako jednostavna, a tako delotvorna. Adel dobro zna da ima i izvesnog uzbuđenja
u tom samoposmatranju, u njihovom povratku sebi. I da oni tad i ne gledaju samo
svoj polni organ već i njen.

Adel je mnogo gledala uvis. Pomno je posmatrala desetine plafona, gipsane

ukrase, njihanje lustera. Ležeći na leđima ili na boku, ili nogu podignutih na
muškarčeva ramena, Adel bi podigla pogled. Do najsitnije pojedinosti zagledala
mesto gde je ispucala farba, videla gde prokišnjava, pa i prebrojavala plastične
zvezdice jednom, u nekoj dnevnoj sobi koja je u isto vreme služila i kao dečja.
Satima i satima netremice je gledala u prazninu tih plafona. Ponekad bi neka senka,
ili odblesak od neonske reklame načas doneli njenim očima predah, razonodu.
Otkako je Lisjen na raspustu, Adel voli da raširi penasti dušek u aleji s lipama.
Pripremi nešto da prezalogaje, a onda se popodne odmaraju u senci krošnji. Lisjen
se privije uz nju i zaspi, nateravši je pre toga da mu obeća da će i sutra isto tako
izaći napolje. Očiju punih sunca, zenica uljuljkanih lakim treperenjem lišća, Adel
mu obeća.
 – Kristin? Kristin, jel’ me čujete? – viče Rišar.
Sekretarica, plavuša s licem albino sove, ulazi u ordinaciju.
– Izvinite, doktore, upravo sam tražila karton gospođe Vinsle.
– Da li biste mogli da pozovete moju ženu? Nikako da je dobijem.
– Da zovem kod vas kući, doktore?
– Da, molim vas, Kristin. I na mobilni njen.
– Možda je izašla. Po ovako divnom vremenu...
– Pozovite je, Kristin, molim vas.

Rišarova ordinacija nalazi se na prvom spratu klinike, u centru grada. Za

svega nekoliko meseci, doktor Robinson je stekao verne pacijente, koji ga poštuju
zbog predanosti i stručnosti. Prima triput sedmično, a operiše četvrtkom i sredom
pre podne.
Jedanaest sati, i celog jutra bila je nesvakidašnje velika gužva. Rišar to nije
rekao majci malog Mansoa, ali simptomi koji su se pojavili kod njenog sina veoma
su zabrinjavajući. Ima Rišar intuiciju za te stvari. A onda g. Gramon nije hteo da
ustane iz fotelje. Zabadava mu je Rišar ponavljao da on nije dermatolog, ovaj mu
je uporno pokazivao svoje mladeže, autoritativno tvrdeći da su svi lekari lopovi,
ali da im se on neće dati.
– Ne javlja se, doktore. Ostavila sam poruku, zamolila sam je da vas pozove.
– Kako to: ne javlja se? Pa to je nemoguće! Dođavola!
Sova je iskolačila oči.
– Nisam znala, niste mi ništa rekli...
 – Izvinite, Kristin. Vrlo slabo sam spavao. Gospodin Gramon me je
dokusurio. Ne znam šta govorim. Neka uđe sledeći pacijent, idem ja da operem
ruke.
Naginje se nad lavabo, stavlja ruke pod mlaz hladne vode. Koža mu je suva i
prekrivena sitnim krasticama od silnog pranja. Uzima sapun, pomamno trlja šake,
jednom prelazi preko druge, pa obrnuto.
Sedne onda, oslanja ruke na naslon fotelje, ispružio je noge. Lagano ih savija
u kolenima koja su, čini mu se, i punih šest meseci posle nesreće i dalje kao drvena.
Svestan je da i dalje pomalo hramlje, iako mu svi govore da se to ne vidi. Korak mu
je usporen, nemiran. Noću sanja da trči. Sanja pse.
Pacijentkinju koja je upravo sela preko puta njega gotovo da i ne sluša.
Anksiozna pedesetogodišnjakinja, nosi kosu u punđi, tako krije ćelu na temenu.
Rišar joj kaže da legne da je pregleda, pa spušta šake na ženin trbuh.
– Ovde, je l’ boli?
I ne primeti da se pacijentkinja razočarala kad joj je saopštio:
– Sve je u redu, u svakom slučaju ništa ozbiljno.
U tri sata napušta kliniku. Vozi veoma brzo, pretiče. Pred ulazom u kuću,
točkovi počnu da šlajfuju na šljunku. Dvaput tako zapinje. Krene onda malo u
rikverc, uhvati zalet, pa ubrza da bi ušao u prostrano dvorište.

Adel leži na travi. Lisjen se igra pored nje.

– Non-stop sam te zvao. Zašto se ne javljaš?
– Zaspali smo bili.
– Mislio sam da ti se nešto desilo.
– Ma, šta da se desi.
Pruža joj ruku i pomaže joj da ustane.
– Danas dolaze na večeru.
– O, nećeš da otkažeš? Mnogo će nam bolje biti ako veče provedemo ovako,
nas troje.
– Ne, ne može se otkazivati u poslednjem trenutku. Ne radi se to.
 – Moraš onda da me odvezeš u nabavku. Ne mogu skroz do tamo pešice.
Predaleko je.
Adel ulazi u kuću. Rišar čuje kako zatvara neka vrata.
Rišar prilazi sinu. Prolazi rukom kroz dečakovu kovrdžavu kosu, obujmi ga
oko struka.
– Bio si danas s mamom? Šta ste radili, pričaj mi.
Lisjen pokušava da se otme iz zagrljaja, ništa ne govori, ali Rišar je uporan.
Nežno gleda malog špijuna pa ga opet pita:
– Igrali ste se? Crtali? Lisjene, ispričaj mi šta ste radili.
 Adel je postavila sto u dvorištu, u senci dženarike. Dvaput je menjala stolnjak,
nasred stola stavila je vazu s cvećem ubranim tu, u dvorištu. Prozori kuhinje su
otvoreni, ali mnogo je toplo. Lisjen sedi na podu kuhinje, majci kod nogu. Dala
mu je daščicu i plastični nožić, i on secka kuvanu tikvicu na majušne komadiće.
– Tako se, znači, oblačiš?
Adel nosi plavu haljinu s cvetnim motivima čije se tanke bretelice ukrštaju na
leđima, tako da joj se vide ramena i mršave ruke.
– Nisi zaboravio da mi uzmeš cigarete?
Rišar vadi paklicu iz džepa. Otvara je i pruža Adel cigaretu.
– Ovde ih držim – kaže on, lupkajući se prstima po pantalonama. – Tako ćeš
manje pušiti.
– Hvala.
Sedaju na klupu koju je Rišar postavio kraj spoljnog zida kuhinje. Adel puši i
ćuti. Lisjen savesno sadi obarenu tikvicu u zemlju. Gledaju u kuću Verdonovih.
Početkom proleća, jedan par doselio se na njihovu stranu brda. Čovek je prvo
u više navrata dolazio da vidi kuću. S prozora male radne sobe Adel ga je videla
kako razgovara s Emilom, baštovanom, sa g. Godeom, agentom za nekretnine, a
potom i s preduzimačima kojima će eventualno poveriti radove. Taj čovek ima
pedesetak godina, izrazito je preplanuo, atletske građe. Na sebi je imao džemper
živih boja, a videlo se da je specijalno za tu priliku kupio gumene čizme.
Jedne subote, kamion se parkirao na putiću na padini kojim su dotad prolazili
jedino Robinsonovi. Adel i Rišar su sedeli na klupi i gledali kako se taj par useljava
u kuću.
– Parižani su. Dolaze samo vikendom – izričit je bio Rišar. On je, tako, jednog
nedeljnog popodneva i otišao da se upozna s njima. Poveo je Lisjena i, držeći dete
za ruku, prešao put i predstavio se novim komšijama. Ponudio im se za pomoć,
ako zatreba. Da im, s vremena na vreme, pričuva kuću. Da ih pozove u slučaju da
bude nekih problema. Odlazeći, pozvao ih je na večeru.
– Javite mi unapred kad budete znali kog ćete vikenda doći, moja i žena i ja
ćemo vas rado ugostiti.

– A čime se njih dvoje bave?

– On je, mislim, optičar.
Verdonovi prelaze put. Žena nosi bocu šampanjca u ruci. Rišar ustaje, obgrli
Adel oko struka, i tako ih dočekuje. Lisjen se uhvatio majci za nogu. Nos je nabio
u njenu butinu.
– Dobar dan, ti – kaže žena naginjući se prema malom. – Nećeš mi reći „dobar
dan“? Ja sam Izabel. A ti, kako se zoveš?
– Stidljiv je – pravda ga Adel.
– O, ne brinite ništa. Imam ih ja troje, znam kako je. Uživajte dok možete!
Moji neće da mrdnu iz Pariza. Više im nije nimalo zanimljivo da provode vikende
s matorcima.

Adel se vraća u kuhinju. Izabel krene za njom, ali Rišar je zadrži.

– Dođite ovamo, sedite. Ona ne voli da joj se ulazi u kuhinju – kaže.
Adel ih sluša dok razgovaraju o Parizu, o dućanu Nikole Verdona u XVII
arondismanu i o Izabelinom poslu, a ona, inače, radi u jednoj marketinškoj
agenciji. Izabel izgleda starije od svog muža. Govori glasno, mnogo se smeje. Bez
obzira na to što su ovde, na selu, i to usred leta – ona nosi elegantnu crnu svilenu
bluzu. Čak je i minđuše stavila. Kad Rišar krene da joj sipa čašu rozea, ona
delikatno dlanom prekriva čašu:
– Meni ne. Mogla bih da se nacvrckam.
Adel izlazi, seda s njom, Lisjen je u stopu prati.
– Rišar nam je pričao kako ste iz Pariza došli na selo – poletno će Nikola. –
Lepo vam je ovde. Zemlja, kamenje, drveće, samo ono što je pravo. Tako i samo
tako ja zamišljam penzionerske dane.
– Da. Kuća je divna.
 Gledaju svi u pravcu aleje lipa, zasađenih po Rišarovoj ideji, dve po dve, jedna
naspram druge. Sunce se probija kroz lišće, njegovi zraci bacaju po dvorištu
fluorescentnu svetlost, boje sirupa od nane.
Rišar priča o svom poslu, o onome što naziva „svojom vizijom medicine“.
Prepričava doživljaje s pacijentima, smešne i dirljive priče koje svojoj ženi nikad
ne priča, i koje Adel sad sluša gledajući u zemlju. Volela bi da gosti odmah odu i
da ih ostave same u toj večernjoj svežini. Da dokrajče, makar u tišini, makar i
pomalo ljuti, tu bocu vina koja stoji na stolu. I da, hodajući putićem jedno za
drugim, odu na spavanje.
–Vi radite, Adel?
– Ne. Ali radila sam kao novinar u Parizu.
– I to vam ne nedostaje?
– Da radite četrdeset sati nedeljno da biste zaradili koliko i jedna dadilja, ne
znam baš da li je to nešto čemu treba zavideti – prekida je Rišar.
– Hoćeš da mi daš jednu cigaretu?
Rišar vadi paklicu iz džepa i stavlja je na sto. Preterao je s pićem.
Jedu, a ne jede im se. Adel slabo kuva. Uzalud su joj gosti udelili komplimente,
zna ona da je meso prepečeno, da je povrće bezukusno. Izabel dugo žvaće, lice joj
zgužvano, kao da se plaši da će da se uguši.
Adel puši bez prestanka. Usne su joj pomodrele od duvana. Podigne, onda,
obrve na Nikolino pitanje:
– Pa dobro, Adel, vi ste u tim krugovima, recite, šta mislite o situaciji u Egiptu?
Neće da mu kaže da više ne čita novine. Da televizor ne uključuje. Da čak ni
filmove više ne gleda. Previše se plaši raznih priča, ljubavi, erotskih scena, nagih
tela. Previše je živčana da bi podnela ovozemaljske nemire.
– Nisam ja specijalista za Egipat. Protivno...
– Naprotiv – ispravlja Rišar.
– Da, naprotiv baš, mnogo sam radila u Tunisu.
Razgovor sad postaje običan, razvodnjava se, usporava. Pošto su iscrpeli sve
teme koje se s nepoznatima mogu zapodenuti bez ikakvog rizika, ne znaju više šta
bi jedni drugima rekli. Čuje se zveckanje viljušaka, čuje se kako gutaju hranu. Adel
ustaje, s cigaretom u ustima, jedan tanjir joj u jednoj, drugi u drugoj ruci.
 – Od ovog čistog vazduha padne čovek ko sveća – ponavljaju Verdonovi
doskočicu treći put, pa na kraju odlaze, tako što ih je Rišar maltene odgurao, da bi
im posle mahao nešto, stojeći na pošljunčanoj stazi. Odande ih je gledao kako se
vraćaju kući i pitaju se kakve li to tajne, kakve promašaje može kriti taj dosadni
bračni par.
– Kako ti se čine? – pita on Adel.
– Ne znam. Fini su.
– A on? Kako ti se čini on?
Adel ne diže pogled sa sudopere.
– Rekla sam ti. Mislim da su fini ljudi.
Adel se penje u svoju sobu. Kroz prozor vidi kako Verdonovi navlače zavese.
Ona leže u krevet i ne pomera se. Čeka.
Ni jedan jedini put nisu spavali u zasebnim sobama. Adel noću osluškuje
njegovo disanje, njegovo hrkanje, sve one grube zvuke koji čine život udvoje. Ona
sklapa oči i trudi se da se skupi što može više. Lice joj visi sa ivice kreveta, ruka
landara pored; ne usuđuje se da se okrene. Mogla bi da savije koleno, da pruži
ruku, da se pretvara da spava i pritom se očeše o njega. Ali ona se ne pomera. Kad
bi ga dodirnula, makar i nehotice, mogao bi da se razbesni, da se predomisli, da je
istera.
Kad je sasvim sigurna da on spava, Adel se okrene. Gleda ga, u tom krevetu
koji podrhtava, u toj sobi gde joj sve izgleda krhko. Nijedan pokret, nikada više,
neće biti nevin. Ona u tome naslućuje neizmeran užas i neizmernu radost.
 Kad je tek počinjao da radi, Rišar je jedno vreme stažirao na odeljenju za hitnu
pomoć u bolnici „Pitije-Salpetrijer“. To je jedno od onih mesta gde vam stalno
ponavljaju kako se „ovde mnogo toga nauči, i o medicini i o ljudskoj prirodi“. Rišar
je tu najčešće zbrinjavao slučajeve gripa, povređene u saobraćajnim udesima, žrtve
napada, pacijente s neurološkim tegobama. Mislio je da će se tu susresti s
nesvakidašnjim slučajevima. Ispostavilo se, međutim, da se za vreme tog stažiranja
mnogo dosađivao.
Seća se i sada, vrlo dobro, čoveka koji je primljen jedne noći. Klošara kome su
pantalone bile skroz usrane. Oči su mu se bile izvrnule, pena mu izbila na usta, telo
mu se treslo.
– Konvulzije? – upitao je Rišar svog načelnika.
– Ne. Krizira. Delirijum tremens. Trese se u delirijumu.
Kad prestanu da piju, teški alkoholičari padaju u žestoku, nesnosnu
apstinencijalnu krizu. „Tri do pet dana pošto prestane da pije, kod pacijenta se
javljaju žive halucinacije, često vizuelne, u kojima se pojavljuju životinje koje puze,
najčešće zmije ili pacovi. U stanju je ekstremne dezorijentacije, obuzima ga
paranoidno bunilo, izrazito je uznemiren. Neki čuju glasove, drugi imaju
epileptične napade. Ako nisu zbrinuti, može nastupiti iznenadna smrt. S obzirom
na to da do najgorih kriza često dolazi noću, pacijentu će biti potreban nadzor.“
Tako je Rišar probdeo noć pored tog klošara, koji je udarao glavom o zidove
i mlatarao rukama ne bi li oterao nešto od sebe. Nije mu dozvolio da sebi nanese
zlo, davao mu je sredstva za smirenje. Nimalo gadljiv, isekao mu je upropašćene
pantalone pa vlažnim peškirom obrisao klošarovo telo. Potom ga je i umio i
potkresao mu bradu u kojoj se bila već osušila povraćka. Čak ga je posle i okupao.
Ujutro, kad se pacijent bio pomalo vratio sebi, koliko je to uopšte još bio u
stanju, Rišar je pokušao da mu objasni. „Ne treba tako prestajati s pićem. To je vrlo
opasno, vidite i sami. Znam, možda niste imali izbora, ali postoje određene
metode, protokoli za ljude koji se nađu u vašoj situaciji.“ Čovek ga nije ni gledao.
Tamnomodrog, podbulog lica, požutelih beonjača, s vremena na vreme bi se samo
stresao, kao da mu je pacov upravo pretrčao preko leđa.

Posle petnaest godina prakse, doktor Robinson može da kaže da poznaje

ljudsko telo. Da mu ništa nije mrsko, da se ničega ne plaši. Ume da raspozna znake,
da grupiše simptome. Da pronađe rešenja. Ume čak i da proceni stepen bola, on
koji pacijentima postavlja pitanje: „Na skali od jedan od deset, šta biste rekli, koliko
je taj bol jak?“
Što se Adel tiče, njemu se čini kao da sve to vreme živi s nekom bolešću bez
simptoma, kao da se u njemu pritajio rak koji ga izjeda, a ne oglašava se. Kad su se
uselili u tu kuću, čekao je da Adel padne. Da se uznemiri. Bio je ubeđen da će, kao
i svaki drugi toksikoman kad mu uskratiš njegovu drogu, i ona izgubiti razum. I
bio je spreman za to. Govorio je sebi da će umeti da se snađe ako ona postane
nasilna, ako počne da ga udara, ako noću krene da urla. Ako pokuša da ozledi sebe,
ako počne da se bode nožem ispod noktiju. On će na to reagovati kao naučnik,
propisaće joj lekove. Spašće je.

One večeri kad joj je rekao šta je imao, bio je bespomoćan. Nije još bio doneo
nikakvu odluku u vezi s njihovom budućnošću. Želeo je samo da se reši svog tereta,
da je gleda kako se slama pred njegovim očima. U šoku, unezverenog, posebno ga
je razjarilo to što je Adel bila tako pasivna. Nije se pravdala. Ni jedan jedini put
nije pokušala da porekne. Izgledala je kao dete, kao da joj je laknulo što je njena
tajna konačno obelodanjena, i da je spremna da podnese kaznu.
Adel je tad sebi sipala piće. Popušila je cigaretu i rekla: „Učiniću šta god ti
hoćeš.“ Onda je, zastajkujući, dodala: „U subotu je rođendan Lisjenu.“ Tad se i on
setio: Odil i Anri će doći u Pariz. Klemens, rođaci i ceo buljuk prijatelja pozvani su
bili na taj rođendan nedeljama unapred. Nije imao hrabrosti da sad sve to otkazuje.
Dobro je znao da je i sama pomisao na to smešna. Da su, spram jednog života koji
se ruši, takve tričarije lišene svakog značaja. Ali uhvatio se onda za to kao za slamku
spasa.
 „Proslavićemo rođendan, pa ćemo posle da vidimo.“ Sve joj je rekao šta i kako
da radi. Da nikako ne želi da je gleda kako se duri ili plače. Ima da bude nasmejana,
vesela, savršena. „Ti, koja si tako nadarena da stvaraš iluzije.“ Pomisao na to da bi
neko mogao da sazna, da se to već zna, bila je sasvim dovoljna da ga gurne u
duboku teskobu. Ako Adel već mora da napusti porodicu, mora se za to pronaći
neko objašnjenje, mora se smisliti neki otrcani scenario. Reći ljudima da se više
nisu dobro slagali, i da je to – to. Naterao je da mu se zakune da se nikome neće
ispovedati. I da nikad više u njegovom prisustvu neće izgovoriti Lorenino ime.
U subotu su ćutke naduvali balone. Ukrasili su stan, a Rišar je uložio
nadljudski napor da se ne izdere na Lisjena koji je kao sumanut trčao iz sobe u
sobu. Nije ni odgovorio Odil kad se ova začudila videvši ga da pije toliko usred
popodneva. „Pa ovo je dečji rođendan, zar ne?“
Lisjen je bio radostan. U sedam sati zaspao je onako obučen, okružen novim
igračkama. Ostali su sami. Adel mu je prišla, nasmejana, sa sjajem u oku. „Dobro
je prošlo, zar ne?“ Rišar je ležao na kauču i gledao je kako posprema dnevnu sobu;
njen spokoj učinio mu se čudovišnim. Nije više mogao da je podnese. I najmanji
njen pokret išao mu je na živce. Kako zabaci pramen iza ušiju. Kako jezikom obliže
donju usnu. Pa ta njena manija da grubo nabaca sudove u sudoperu, i to što puši
bez prestanka. Ništa ljupko nije video u njoj, ništa zanimljivo. Došlo bi mu, tako,
da je prebije, da nestane jednom zasvagda.
Prišao joj je i rekao, odlučnim tonom:
– Spakuj se. Odlazi.
– Šta? Sad? A Lisjen? Nisam se ni oprostila s njim.
– Izlazi napolje – prodrao se on.
Počeo je da je udara štakama, a onda ju je odvukao u sobu. Nasumice je
nabacao stvari u jednu torbu, bez reči, odlučnog izraza lica. Otišao je onda u
kupatilo i jednim pokretom potrpao sve njene stvari, sve njene parfeme u jedan
neseser. Preklinjala ga je, prvi put. Pala je na kolena. Zaklinjala se, lica otečenog od
suza, grcajući, da će bez njih umreti. Da neće preživeti rastanak od sina. Rekla je
da je spremna na sve da se iskupi. Da želi da ozdravi, da će učiniti šta god treba
samo da joj pruži drugu šansu. „Taj drugi život meni nije značio ništa. Ništa.“
Rekla mu je da ga voli. Da joj nikad nijedan drugi muškarac nije bio važan. Da je
jedino s njim želela da provede život.
 Rišar je sebe smatrao dovoljno jakim da je izbaci na ulicu, bez novca, bez
posla, bez drugog izbora nego da se vrati kod svoje majke, u senovit stan u Bulonj-
sir-Meru. Na trenutak se, čak, osetio potpuno spremnim da Lisjenu pruži
odgovore kad ovaj bude počeo da postavlja pitanja. „Mama je bolesna. Mora sad
da živi daleko od nas da bi joj bilo bolje.“ Ali ipak mu to nije pošlo za rukom. Nije
uspeo da otvori vrata, da je istera iz svog života. Ni da podnese samu pomisao na
to da bi ona mogla živeti negde drugde. Kao da sam njegov gnev nije bio dovoljan.
Kao da je želeo da razume šta ih je to dovelo, i jedno i drugo, do takvog jednog
ludila.
Bacio je torbu na pod. Netremice se zagledao u njene oči, oči koje su ga
preklinjale, oči progonjene zveri, a onda ju je otresao kad je pokušala da mu se
uhvati za noge. Pala je, kao beživotan teret, i on je izašao. Napolju je bila ciča zima,
ali on ništa nije osećao. Oslonjen na štake, polako je sišao na ulicu i produžio do
taksi stanice. Taksista mu je pomogao da podigne nogu u gipsu na zadnje sedište.
Rišar mu je dao jednu novčanicu i zamolio ga da vozi. „I ugasite muziku, molim
vas.“ Vozili su se tako duž kejeva, prelazili mostove s jedne na drugu obalu u
beskrajnom cikcak kretanju. Kretao se, a bol mu je sve vreme disao za vratom.
Činilo mu se da će ga, stanu li samo na trenutak, tuga dotući, da neće biti u stanju
da se pomeri, da diše. Taksista ga je na kraju ostavio kod stanice Sen-Lazar. Rišar
je ušao u jednu pivnicu. Sala je bila puna sveta, starih parova koji su pre toga bili u
pozorištu, bučnih turista, razvedenih žena u potrazi za novim životom.
Mogao je da pozove nekoga, da se nekom prijatelju isplače na ramenu. Ali
kako da o tome priča? Šta bi pa i mogao da kaže? Adel bez sumnje veruje da on ni
s kim i ne razgovara upravo zato što ga je stid. Da mu je draže da sačuva fasadu
nego da traži podršku u saosećanju nekog prijatelja. Adel neizostavno misli da se
on plaši da će na njega svi gledati kao na rogonju, poniženog muškarca. Ali briga
njega šta će ljudi misliti. On se plaši onoga što će govoriti o njoj, i kako će ga skoliti,
i naterati ga da ih sluša. Kako će od njegove tuge napraviti karikaturu. Ono od čega
najviše strahuje jeste da će mu nametnuti odluku, da će mu samouverenim tonom
reći: „U ovakvim uslovima, Rišare, jedino možeš da je ostaviš.“ Kad bi progovorio,
ništa više ne bi moglo biti kao pre.
Nikome se nije javio. Sedeo je sam, satima, ne skidajući pogleda sa čaše.
Toliko je dugo sedeo da nije čak ni primetio da se sala ispraznila, da je već dva
ujutro i da stari konobar u beloj kecelji čeka da on izmiri račun i ode.
 Vratio se kući. Adel je spavala u Lisjenovom krevetu. Sve je bilo normalno.
Zastrašujuće normalno. Nije mogao da pojmi kako će sad nastaviti sa životom.

Sutradan je postavio dijagnozu. Adel je bolesna, i sad će da se leči. „Naći ćemo

nekoga. On će se starati o tebi.“ Dva dana kasnije odvukao ju je do jedne
laboratorije, gde je morala na desetine puta da daje krv. Kad su stigli rezultati, inače
svi dobri, on je zaključio: „Imala si mnogo sreće.“
Postavljao joj je pitanja. Hiljade pitanja. Nije joj ostavljao ni minut predaha.
Probudio bi je usred noći da proveri da li je neka njegova sumnja opravdana, da
mu ispriča neke pojedinosti. Opsednut je bio datumima, podudarnostima,
unakrsno ju je ispitivao. Ona je ponavljala: „Ne sećam se, uveravam te. Meni to
nikad nije bilo važno.“ Ali on je želeo sve da sazna o tim muškarcima. I kako se
zovu, i koliko godina imaju, i čime se bave, i gde ih je upoznavala. Želeo je da zna
koliko su trajale te njene avanture, gde su se sastajali, šta su zajedno radili.
Na kraju bi popustila pa bi mu pričala, u mraku, okrenuvši mu leđa. U glavi
joj je bilo bistro, izražavala se precizno, bez prenemaganja. Ponekad bi zašla i u
erotske detalje, ali tu bi je on prekidao. Na šta bi ona rekla: „A opet, to je bilo samo
to.“ Pokušavala je da mu objasni tu neutaživu požudu, nezadrživ nagon, i koliko
se mučila što ne može da stavi tačku na to. On je, međutim, bio opsednut time
kako je mogla da ostavi Lisjena na čitavo popodne da bi se našla s nekim
ljubavnikom. I kako je izmislila hitne profesionalne obaveze da bi otkazala
porodični odmor i tucala se cela dva dana u nekom bednom hotelu u predgrađu.
Ono što je u njemu izazivalo otpor i fasciniralo ga u isto vreme bila je lakoća s
kojom je lagala i vodila taj dvostruki život. A on je puštao da ga voza. Manipulisala
je njime kao običnom lutkom. Možda se ponekad i smejala kad bi se vratila kući,
utrobe još pune sperme, kože natopljene tuđim znojem. Možda mu se podsmevala,
možda ga je oponašala pred tim svojim ljubavnicima. Nema sumnje da je govorila:
„Moj muž? Ne brini, ništa on ne zna.“
Kopao je po sećanju dok mu od toga ne pripadne muka. Pokušavao je da se
priseti kako se držala kad bi se kući vraćala kasno, ili kad bi samo tako nestala.
Kako je mirisala tad? Dah njen, dok bi mu se obraćala, da li je taj dah bio smešan
s dahom nekog drugog muškarca? Tražio je neki znak, neki dokaz, možda, koji
tada nije želeo da vidi. Ali nije mogao da prizove ništa, ama baš nijedan upečatljiv
događaj. Njegova žena bila je prevarantkinja, i to apsolutno blistava.

Kad je svojevremeno predstavio Adel svojim roditeljima, Odil je bila vrlo

uzdržana u pogledu sinovljevog izbora. Ništa mu nije rekla, ali Rišar je, preko
Klemens, saznao da je upotrebila reč „proračunata“. „Nije to devojka za tebe. Pravi
se važna.“ Nikad Odil nije imala poverenja u tu tajanstvenu ženu. Brinula ju je
njena hladnoća, a i odsustvo materinskog instinkta.
Ali on, student iz provincije, stidljiv i nerazgovorljiv, žudeo je za tom ženom.
Nije ona Rišara opčinila samo lepotom, već i držanjem svojim. Dok bi je gledao,
morao je duboko da diše. Njeno prisustvo ispunjavalo ga je do te mere da je to
postajalo bolno. Voleo je da je gleda živu, napamet je znao svaki njen, ma i
najmanji pokret. Malo je govorila. Nije se, kao njegove drugarice sa studija
medicine, upuštala u tračeve i jalove razgovore. Izvodio ju je u lepe restorane.
Organizovao je putovanja u gradove o kojima je maštala. Vrlo brzo ju je upoznao
sa svojim roditeljima. Pitao ju je da li bi htela da živi s njim, a onda je sam krenuo
da traži stan. Često je govorila: „Prvi put mi se ovako nešto dešava.“ I on je zbog
toga bio ponosan. Obećao joj je da neće morati ni o čemu da brine, da će on o njoj
voditi računa kao niko nikada. Ona je bila njegova neuroza, njegovo ludilo, njegov
san o idealnom. Njegov drugi život.
 – Hajdemo. Iz početka.
U početku je zatvarala oči. Tako bi sve postalo nemoguće. Bila je tako kruta,
tako hladna da je njemu dolazilo da skrene. Želeo je da je udari, da stane nasred
puta, da je ostavi tu, samu samcijatu. Rade to subotom po podne i ponekad
nedeljom. Rišar čini sve da sačuva strpljenje. Duboko udiše vazduh kad mu ona,
stoti put, postavi isto pitanje onim piskavim glasićem kao u devojčice. Ona prekrsti
ruke, pogrbi se, zuri pred sebe. Ništa joj nije jasno.
– Ma daj, opusti se. Šta si se tako smuljala, ispravi se malo. Ovo je
zadovoljstvo, a ne patnja – živcira se Rišar.
Uzima Adel za ruke i spušta ih na volan. Namešta retrovizor.
Jednog julskog popodneva, kreću u vožnju seoskim putevima. Lisjen sedi
pozadi. Adel je obukla haljinu do ispod kolena. Bosa stopala drži na pedalama.
Toplo je i na putevima nema nikoga.
– Vidiš, sami smo ovde, nemaš razloga za brigu. Možeš, čak, malo i da ubrzaš.
Adel se okrene pa pogleda u Lisjena. Dete spava. Okleva načas, onda žestoko
nagazi gas. Kola jurnu. Adel hvata panika.
– Pa prebaci u četvrtu! Upropastićeš auto! Zar ne čuješ taj zvuk? Šta to radiš?
Adel naglo zakoči pa se okrene prema Rišaru. Postidela se.
– Ali to je stvarno neverovatno, kao da ne možeš da koristiš noge i ruke u isto
vreme. Stvarno ni za šta nisi, znaš?
Ona slegne ramenima i prasne u smeh. Rišar je gleda, zblanut. Potpuno je
zaboravio zvuk njenog smeha. Taj zvuk žive vode, bujice. Taj grleni zvuk koji ona
proprati tako što zabaci glavu unazad i pokaže svoj dugi vrat. Zaboravio je već kako
ona, na neki čudan način, dlanovima prekrije usta, zažmuri i napravi grimasu zbog
koje taj njen smeh poprimi i podrugljivu, gotovo zluradu notu. Došlo mu je sad da
je privije uza sebe, da se nahrani tom nenadanom radošću, tom veselošću u kojoj
su toliko oskudevali.
– Ja ću da vozim nazad. I, znaš šta? Možda bi bolje bilo da upišeš lepo pravu
školu vožnje. Da radiš s profesionalcem, to hoću da kažem. Tako će biti efikasnije.

Adel napreduje sporo, ali on joj je obećao da će joj kupiti kola ako položi ispit.
Moraće, bez sumnje, stalno da proverava koliko je prešla i ograničiće joj budžet za
gorivo, ali moći će barem sama nekud da se odveze, ne mnogo daleko. Kad su se
doselili ovamo, neprestano je motrio na nju. Nije mogao da se uzdrži. Čak je i
doslovce kontrolisao njeno kretanje, kao da je delinkventkinja. Zvao ju je više puta
dnevno na kućni telefon. Ponekad bi mu dunulo da, između dva pacijenta, ode s
klinike i zatekne je tu, kako sedi u plavoj fotelji, pogleda prikovanog za dvorište.
Ponekad je bivao surov. Koristio je moć koju je imao nad njom da je unizi.
Jednog jutra, zamolila ga je da je odveze do grada kad krene na kliniku. Želela bi,
rekla mu je, da ode u kupovinu, da se prošeta. Predložila mu je, čak, da se nađu
zajedno na ručku, u jednom restoranu o kojem joj je pričao. „Hoćeš da me
sačekaš?“, upitala ga je. „Tu sam za dva minuta.“ Popela se na sprat da se spremi.
Kako se uhvatila za kvaku kupatila, on je krenuo. Svakako je bila čula kako kola
odlaze dok se ona oblačila. Bez sumnje je kroz prozor gledala kako se kola
udaljavaju. Uveče nije ni pomenuo taj događaj. Pitao ju je kako je provela dan.
Odgovorila mu je, sa osmehom: „Vrlo dobro.“
U javnosti zauzima stav zbog kojeg se kasnije kaje. Steže je za nadlakticu,
štipka je za leđa, posmatra je tako uporno da svima okolo to postane neprijatno.
Pomno prati i najmanji njen pokret. Čita joj sa usana. Izlaze retko, ali on rado
poziva Verdonove u goste. Možda čak i naprave neko slavlje kad počne školska
godina, da pozove kolege i roditelje Lisjenovih drugova i drugarica.
Umoran je od te stalne sumnje. Ne želi više da misli kako je smisao njegovog
prisustva u kući to da njoj oduzima samostalnost. Obeća onda samom sebi da će
donositi kući malo više novca. Podstiče je da vozom vodi Lisjena do bake i dede u
Kaen ili u Bulonj-sir-Mer. Jednom joj je, štaviše, rekao da je vreme da razmisli šta
namerava dalje sa svojim životom.
 Ponekad popusti pred naletom nekog iracionalnog entuzijazma, nekog
optimizma koji bi upravo u njemu kao lekaru morao da probudi podozrenje.
Ubedi se, tako, da može da je izleči, da se ona vezala za njega zato što je osetila da
je on za nju spas. Jednoga dana ustala je lepo raspoložena. Vreme je bilo
božanstveno. Rišar je i nju, zajedno s Lisjenom, odvezao u grad, da obavi
kupovinu. U kolima je pričala o haljini koju je videla u izlogu jedne radnje; dopala
joj se. Promrmljala je nejasnu računicu u vezi s novcem koji joj je preostao, te da
bi morala da prištedi kako bi kupila tu haljinu. Rišar ju je prekinuo. „Uradi šta
hoćeš s tim novcem. Nemoj više da mi polažeš račune.“ Izraz njenog lica u tom
trenutku odavao je i zahvalnost, ali donekle i izgubljenost, kao da se već bila
navikla na tu nezdravu igru.
„Da je usreći.“ Kako je sve izgledalo lako dok je Anri to govorio Odil, kad bi
pred njom ponavljao da je to sama svrha života. Zasnovati porodicu i tu porodicu
usrećiti. I kako se to jednostavnim činilo pred ulazom u opštinu, u hodniku
porodilišta, pa onog dana kad su proslavljali useljenje, i kad su svi bili ubeđeni da
Rišar u rukama drži ključeve jednog uspešnog života.
Odil neprestano govori da bi trebalo da imaju još jedno dete. Da je jedna tako
lepa kuća kao stvorena za brojnu porodicu. Svaki put kad im dođe u posetu ona
saučesnički pogleda u Adelin stomak, na šta joj Adel da odrečan znak glavom.
Rišaru je toliko neprijatno da se pravi kao da ne razume o čemu je reč.
 Izmislio je za nju novi život, život u kojem će biti zaštićena od sebe same i od
svojih nagona. Život satkan od ograničenja i navika. Budi je svakog jutra. Ne želi
da se ona razvlači po krevetu, da joj se crne misli vrzmaju po glavi. Previše sna joj
škodi. Ne polazi od kuće pre nego što se uverio da je obula patike i počela da trči
zemljanim putem. Kad stigne do žive ograde, mahne mu, i on seda u kola i odlazi.
Simon se, bez sumnje zato što je na selu odrasla, oduvek užasavala seoske
sredine. O njoj je svojoj kćerki govorila kao o pustom mestu, i priroda je, u
Adelinim očima, kao neka divlja životinja za koju taman pomisliš da si je ukrotio,
a ona, bez najave, skoči i ščepa te za gušu. Ne usuđuje se to da kaže Rišaru, ali boji
se da trči seoskim putevima, da uđe u šumu u kojoj nema nikoga. U Parizu je volela
da trči među prolaznicima na ulici. Grad joj je diktirao ritam, tempo. Ovde trči
brže, kao da su joj progonitelji za petama. Rišar bi voleo da ona uživa u krajoliku,
da bude zasenjena mirom koji vlada u tim dolinama i skladom kojim odišu
šumarci. Ali ona na takvim mestima nikad ne zastajkuje. Trči dok joj gori u
plućima, i kući se vraća iscrpljena, pulsiraju joj žile u slepoočnicama, i uvek čudu
ne može da se načudi kako se usput nije izgubila. Tek što izuje obuću, a već zvoni
telefon, i ona povrati dah pre nego što će se javiti Rišaru.
„Treba se služiti svojim telom.“ To ona sebi govori ne bi li se ohrabrila. I
dešava joj se da poveruje u to jutrom, posle dobrog noćnog sna. Da bude
optimistična, da pravi planove.
Ali sati prolaze i nagrizaju ono što je u njoj ostalo od odlučnosti. Psihijatar joj
je savetovao da u takvim situacijama viče. Adel se na te njegove reči glasno
nasmejala. „Ali ozbiljno vam govorim. Treba pustiti glas, kriknuti glasno, koliko
vas grlo nosi.“ Rekao joj je još da će joj to doneti olakšanje. Ali čak i kad bi ostala
sama, usred bestragije, ne bi uspela iz sebe da istisne taj gnev. Da krikne.
 Popodne ona ide po Lisjena u školu. Pešice se spusti u selo i ne razgovara ni
sa kim. Prolaznike pozdravlja tako što klimne bradom. Grozi se same pomisli na
bilo kakvo zbližavanje sa seljanima. Ne voli da čeka malog kod školske ograde, iz
bojazni da joj se ne obrate druge majke. Objasnila je svom sinu da je dovoljno samo
malo da pešači, i ona će ga čekati. „Znaš, tamo gde je ona skulptura krave. Tamo
ću ja biti.“ Adel uvek stiže ranije. Sedne na klupu preko puta velike pijace. Kad je
klupa zauzeta, ona stoji, nepomično, sve dok onom što sedi ne postane toliko
neugodno da joj na kraju ustupi mesto. Rišar joj je pričao da su ovo mesto
Amerikanci greškom bombardovali 1944. Za nepunih dvadeset minuta, varoš je
sravnjena sa zemljom. Arhitekti su pokušali verno da rekonstruišu zgradu, da
naprave iste normandijske kuće u bondruku kakve su nekad bile, i sad to ima
nekog šarma, ali veštačkog. Adel ga je upitala da li su crkvu američki avioni
poštedeli iz verskih pobuda. „Ne“, odgovorio joj je Rišar. „Samo je bila čvršće
građena.“

Kad je granulo proleće, lekar je izričito zahtevao od nje da dane provodi

napolju, na otvorenom. Savetovao joj je da se posveti baštovanskom poslu, da
posadi cveće koje će onda gledati kako raste. Emil joj je pomogao da u dnu dvorišta
zasadi povrtnjak. Tu sad provodi mnogo vremena s Lisjenom. Mali voli da gaca po
blatu, da zaliva mahunarke, da žvaćka listove prljave od zemlje. Jul je tek počeo, ali
ona već primećuje da su dani sve kraći. Gleda u nebo, koje se mrači sve ranije, i sa
strepnjom iščekuje povratak zime. Onaj neprekidni niz kišnih dana. Ono kad
moraju da se skrešu grane lipa, koje onda pokažu patrljke grana, nalik nekim
džinovskim lešinama. Kad je odlazila iz Pariza, ratosiljala se svega. Nema više ni
posao ni prijatelje ni novac. Ničeg više sem ove kuće, gde preko zime tamnuje, a
preko leta živi u iluziji. Ponekad liči na prestravljenu pticu koja se kljunom
zakucava u prozore, krilima udara o kvake na vratima. Sve joj je teže da ne pokaže
nestrpljenje, da sakrije razdražljivost. Pa ipak, da se trudi – trudi se. Gricka obraze
iznutra, radi vežbe disanja da bi lakše podnela teskobu koja je obuzima. Rišar joj
je zabranio da pušta Lisjena da popodneva provodi ispred televizora, i ona je
preuzela na sebe obaveze da smišlja za malog neke zabavne aktivnosti. Jedne večeri
Rišar ju je zatekao kako, podbulih očiju, crvena u licu, sedi na tepihu u sobi. Celo
popodne provela je pokušavajući da izvuče jednu fleku od bojice koju je Lisjen
ostavio na plavoj fotelji. „Nije hteo da me sluša. On ne ume da se igra“, ponavljala
je ona, van sebe od besa, stežući pesnice.
 – Poslednji put kad ste dolazili, rekli ste mi da mislite da ste ozdravili. Šta ste
time hteli da kažete?
– Ne znam – kaže ona sležući ramenima.
Lekar ćuti. Netremice je gleda svojim dobroćudnim očima. Kad ju je prvi put
primio u svojoj ordinaciji, rekao joj je da njen slučaj prevazilazi njegova znanja.
Da on obično radi bihejviorističku terapiju, terapiju sportom i grupnu terapiju.
Odgovorila mu je odlučnim i ledenim glasom: „To ne dolazi u obzir. Ja se toga
gadim. Ima nečeg ružnog u obelodanjivanju onoga čega se stidiš.“
Insistirala je da dolazi kod njega nasamo. Pravila se da on u njoj pobuđuje
poverenje. I on je pristao, ma i nerado, pomalo dirnut izgledom te mršave, blede
žene u širokoj plavoj košulji.
– Recimo da se sad ne uznemiravam.
– I to za vas znači ozdraviti? Ne uznemiravati se?
– Da. Mislim da je tako. Ali i ozdraviti je grozno. Ozdraviti znači izgubiti
nešto. Razumete?
– Naravno.
– Pre sam se, na kraju krajeva, sve vreme plašila nečega. Imala sam utisak da
sam izgubila kontrolu. Bila sam umorna, i to je nekako moralo da se prekine. Ali
nijednog časa mi na pamet nije padalo da bi on mogao da mi oprosti.
Adel noktima grebe po tkaninom presvučenom naslonu fotelje. Napolju, crni
oblaci pokazuju svoje šiljate dojke. Uskoro će oluja. Adel iz fotelje vidi prilazni put
na kojem Rišar sedi u kolima i čeka je.
– Te noći kad je sve saznao, jako dobro sam spavala. Dubokim, okrepljujućim
snom. Kad sam se probudila, nije mi smetalo što je u kući haos, nije mi smetalo
što me Rišar mrzi, obuzela me je bila neka čudna radost, uzbuđenje čak.
 – Laknulo vam je tada bilo.
Adel ćuti. Kiša srdito pljušti po kaldrmi. Kao noć da je pala usred popodneva.
– Umro mi je otac.
– O, žao mi je što to čujem, Adel. Je li vam otac bolovao?
– Ne. Umro je sinoć, u snu. Cerebralni incident.
– To vas je rastužilo.
– Ne znam. Opet, on nikad nije bio tu za mene.
Oslanja se licem o desnu šaku i tone u fotelju.
– Idem na sahranu. Želim tamo da idem sama. Rišar ne može da ostavi posao
na klinici, a i misli da je Lisjen još premlad da bi se suočio sa smrću. U stvari, nije
se čak ni ponudio da pođe sa mnom. Ja ću da idem. Sama.
– Zamerate li Rišaru što vas ostavlja samu u ovakvim okolnostima?
– O, ne – odgovori ona lagano. – Radujem se tome.
 Rišar nikad nije pridavao značaj seksu. Čak i kad je bio mlad, samo je donekle
u tome uživao. Ta fizička radnja oduvek mu je bila pomalo dosadna. Činilo mu se
da dugo traje. Nije, pritom, bio sposoban da izigrava komediju, da glumata strast,
i glupo je verovao da je i Adel lakše zbog toga što je njegova želja tako mlaka. Kao
što bi svakoj inteligentnoj i prefinjenoj ženi i bilo. Mislio je da, spram svega onoga
što joj on nudi, seks ne predstavlja ništa. U javnosti, ponekad bi i umeo nešto da
odglumi, da spase privid, a i da samoga sebe umiri. Vulgarno bi primetio kako ima
guzu kao devojčica. Pred prijateljima bi nabacio da, kao, ima nešto sa strane. A nije
se time ponosio. Nikad o tome nije razmišljao.
Uvek je maštao o tome da postane otac, da ima porodicu koja će računati na
njega i kojoj će on moći da pruži ono što je i sam dobio od svojih. Lisjena je želeo
više nego išta, i sa zebnjom je razmišljao o začeću. Ali Adel je zatrudnela vrlo brzo,
iz prvog puta, štaviše. On se pravio da to godi njegovom ponosu, da je to živi dokaz
njegove muževnosti. U stvari mu je bilo laknulo što neće morati da iscrpljuje telo
one koju voli.

Ni jedan jedini put nije Rišar pomislio da se osveti. Pa čak ni da uspostavi

ravnotežu u borbi u kojoj je, znao je to, unapred osuđen na poraz. Ukazala se
prilika, jednom, da otprati kući jednu devojku, i on je tu priliku i iskoristio, iako
to zapravo nije ni nameravao da učini. Niti je znao šta u tome uopšte traži.
Tri meseca pošto je došao na kliniku upoznali su ga s Matildom, koja je
stažirala u apoteci svoga oca. To je jedna mlada punačka devojka, maslinastih
očiju, koja krije akne pod dugim riđim pramenovima. Zamalo pa lepa.
Jedne večeri, Rišar je sedeo i pio pivo u lokalu preko puta klinike, i tad je
ugledao nju kako sedi za stolom s još dve svoje vršnjakinje. Dala mu je znak rukom.
Nasmešila mu se. Nije mu bilo jasno da li ga to poziva da sedne s njima, ili se,
jednostavno, osetila dužnom da ga pozdravi, pošto je on prijatelj njenog oca. Rišar
joj je uzvratio pozdrav.
Nije više na nju obraćao pažnju, misli usporenih od alkohola i toplote. Bio je
već potpuno zaboravio na nju kad je prišla njegovom stolu i rekla: „Rišar? Je li tako
beše?“
Graške znoja počele su da mu se slivaju niz kičmu.
– Da, Rišar Robinson. – Nevešto se pridigao pa se rukovao s devojkom.
Ona je sela, i ne pitajući može li. Nije, naposletku, bila tako stidljiva kao što bi
se moglo pretpostaviti dok je gledaš kako crveni za pultom u apoteci. Počela je da
mu priča o faksu, o Ruanu, gde je živela, o studijama medicine koje bi rado upisala,
ali se ne oseća dovoljno hrabrom za to. Govorila je veoma brzo, piskavim glasom,
pevušeći. Rišar je, sav znojav u licu, mlitavo klimao glavom. Uložio je napor da
netremice gleda u nju svojim krupnim očima, da se nasmeši kad je pravi trenutak
za to, pa čak i da, s vremena na vreme, oživi razgovor.
Hodali su ulicom, bez jasnog cilja. Zamolio ju je za cigaretu, od koje mu je
bilo muka. Poželeo je da kaže: „I, šta ćemo sada?“, ali ništa nije rekao. Prošetali su
se tako do klinike. Kad su stigli do zgrade, nije kod njih bilo ni oklevanja ni žurbe.
Rišar je izvadio svežanj ključeva, i ušli su kroz garažu.
Kad su stigli u njegovu ordinaciju, Rišar je spustio roletne.
– Žao mi je, nemam ništa za piće. Jesi li za vodu?
– Mogu li da pušim?

Njena koža. Njena mlečnobela koža bila je bljutava. Dodirivao je tu kožu

usnama. Malo je otvorio usta, prelazio joj jezikom preko udubljenja na vratu, pa
iza uha. Put joj je bila potpuno bezukusna, bez ikakvog reljefa. Čak ni dah njen nije
odavao nikakav miris. Jedino su joj se prsti malo osećali na cigarete.
Sama je otkopčala finu belu košulju koju je imala na sebi, i Rišar je,
zabezeknut, posmatrao njen okruglasti stomak, nabore koji su ostali od suknje,
fine jastučiće između lastiša na grudnjaku. U tim trenucima proganjale su ga slike
Adelinog skeleta.
Matilda je izigravala fatalnu ženu, i bila je u tome pomalo smešna, sa svojih
dvadeset pet godina, oslonjena o radni sto, tobože otrovna. Ni jedan jedini zvuk
nije se čuo u toj prostoriji. Čak ni komad nameštaja na koji su nalegli nije škripao.
Ona jedva da je i disala. Pokušavala je ponešto, ali činilo se da je razočarana što
jedan zabranjen odnos, sa starijim i, uz to, oženjenim muškarcem, ne proizvodi
više varnica. Bilo joj je još manje zabavno nego s drugarima s faksa. Rišar nije bio
zabavan.
Naginjala je glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. Zažmurila je.
Pohotljivim butinama bila je obujmila Rišara. Uzalud ju je on hvatao za dupe,
otkopčavao joj grudnjak i posmatrao njene bele grudi – nije uspeo da svrši. Polako
se povukao, a kad su izašli na ulicu, ona nije htela da joj pravi društvo do njene
kuće.
– Ionako stanujem tu, sasvim blizu.
Seo je u kola. Sad mu je bilo potpuno bistro u glavi. Na putu kući, neprestano
je prinosio ruke nosu, njušio ih, i liznuo bi ih čak, ali one su se osećale samo na
antiseptični sapun.
Matilda nije ostavila nikakvog traga.
 Rišar je vozi na stanicu. U kolima, Adel gleda kroz prozor. Tek je svanulo.
Sunce zaogrnuto maglom miluje brdašca. Ni jedno ni drugo ne zapodevaju
razgovor o tome koliko je ova situacija neobična. Ona se i ne usuđuje da ga kojom
rečju umiri, da bude nežna, da mu obeća da ne kuje nikakve planove o bekstvu.
Rišar oseća olakšanje što je konačno stigao taj trenutak kad će je pustiti da ode, kad
će je pustiti da, makar na nekoliko sati, okusi slobodu.
Vratiće se ona.
Na ulazu u železničku stanicu, gleda je kako, zanosna i tužna, puši cigaretu.
Rišar vadi novčanik i pruža joj mali svežanj novčanica.
– Dvesta evra. Biće dovoljno?
– Biće, ne brini.
– Ako hoćeš još, kaži.
– Ne, hvala. Ovo je sasvim dobro.
– Spakuj ih negde odmah, inače ćeš ih zagubiti.
Adel otvara tašnu i pakuje novčanice u džepčić.
– Onda, vidimo se sutra.
– Da. Vidimo se sutra.

Adel seda na svoje sedište, pored prozora, okrenuta kontra smeru kretanja.
Voz polazi iz stanice. Vagon je utonuo u učtivu tišinu. Svi pokreti su prigušeni,
ljudi se jednom rukom hvataju za brade dok razgovaraju telefonom. Deca spavaju,
uši čvrsto zapušene slušalicama. Adel se spava, a svi ti pejzaži napolju samo su neke
boje koje izlaze iz kadra, crteži koji se magle pred očima, preliv sive, pa onda
procuri malo zelene, pa crne. Obukla je crnu haljinu, jakna joj je pomalo
demodirana. Preko puta nje seda jedan muškarac i pozdravlja je. Od onih
muškaraca kojima bi mogla da priđe bez po muke. Nervozna je, dezorijentisana.
Ne plaši se ona muškaraca, nego samoće. Plaši se da više niko neće da je pogleda,
ma ko taj bio, plaši se da će ostati takva, nepoznata, anonimna, pion u masi. Ona
bi da je u pokretu, da mašta o tome da je bekstvo ipak moguće. Ishod tog bekstva
ne može se videti, dobro, ali samo bekstvo je moguće.
Na samom kraju vagona, mlada devojka stoji pored staklenih vrata. Nema više
od sedamnaest godina. Duge, mršave noge jedne adolescentkinje. Pomalo je
pogrbljena. Dečko koji je ljubi nije skinuo ranac s leđa, naginje se nad nju, kao da
će da je zgnječi. Oboje žmure, usta su im otvorena, jezici im se prepliću, sve ukrug,
bez prestanka.

Simon ju je zamolila da kaže nekoliko reči na oproštaju od oca. Adel joj je

rekla da radije ne bi to radila. U stvari, ne zna šta bi pa i mogla reći o tom čoveku
koga je tako slabo poznavala.
A upravo je ta tajnovitost i pothranjivala divljenje koje je prema tom čoveku
osećala. Smatrala ga je dekadentnim, neprilagođenim, neponovljivim. Lepim ga je
smatrala. Umeo je sa žarom da govori o slobodi i revoluciji. Kad je bila mala, vodio
ju je da gledaju filmove iz šezdesetih, neprestano ponavljajući da je to jedini način
života vredan življenja. Plesao je s njom, i Adel bi maltene pošle suze na oči, od
radosti i iznenađenja, kad bi videla kako on, uz Nata Kinga Kola, podiže nogu uvis,
a onda, na špicu cipele, izvodi piruetu. Govorio je italijanski, u svakom slučaju –
ona je bila uverena da on zna italijanski. Pričao joj je kako je malom kašičicom jeo
kavijar s plesačicama iz moskovskog Boljšoja, gde ga je alžirska država bila poslala
na studije.
Ponekad, kad bi ga obuzela melanholija, otpevao bi na arapskom pesmu čije
reči nikada nije želeo da im prevede. Obrušio bi se na Simon optužujući je da ga je
istrgla iz njegovih korena. Pobesneo bi, postao nepravičan, vikao bi da mu sve ovo
uopšte nije potrebno, da bi sve ovo mogao da digne u vazduh i da ode nekud da
živi sam, na nekom skromnom mestu, gde bi mu hleb i crne maslinke bile dovoljne
da se prehrani. Govorio je kako bi voleo da nauči da radi na njivi, da seje, da se
vrati zemlji. Da bi voleo da vodi miran život, kao što su živeli seljani kad je on bio
dete. Ponekad bi se dešavalo i da im zavidi, baš kao što bi ptica premorena od
dugog leta mogla da zavidi jednom mravu.
 Simon se smejala, čikala ga okrutnim smehom. I on nikada nije otišao.
Nikada.

Uljuljkana tandrkanjem voza, Adel tone u polusan. Otvara vrata sobe u kojoj
su spavali njeni roditelji i pred sobom vidi veliki krevet. Telo njenog oca pokriveno
je kao mumija. Noge uperene ka nebu, krute pod pokrovom. Ona prilazi, traži
poslednje deliće kože koji se još mogu videti. Šake, vrat, lice. Široko čelo mu je
glatko, u uglu usana duboke bore. Da, to su te dobro znane crte, ovom brazdom
širio se osmeh, tu je kompletna mapa očinskih osećanja.
Adel leže u krevet, tek je neki centimetar deli od leša. On sad pripada samo
njoj. Prvi put, ne može ni da pobegne nekud ni da izbegne razgovor. Ruku je stavila
pod glavu, prekrstila noge, i pali cigaretu. Skida se. Gola, leži pored lešine, i počinje
da se miluje, privija se uz beživotno telo. Ljubi te naborane očne kapke i obraze.
Razmišlja o stidljivosti svoga oca, o njegovom beskrajnom užasavanju od
golotinje, svoje sopstvene, golotinje drugih ljudi. Sad, dok leži tu, mrtav, njoj na
milost i nemilost – neće ni na koji način moći da se odupre njenoj skarednoj
radoznalosti. Adel se naginje nad njim i, lagano, odiže pokrov.
Stanica Sen-Lazar. Ona silazi iz voza i brzim korakom kreće Ulicom
Amsterdam.
 Raskrstili su s pređašnjim životom. Rez čist, radikalan. Ostavili su za sobom
desetine kutija punih Adeline odeće, uspomena s putovanja, pa čak i fotografskih
albuma. Nameštaj su prodali, a slike ispoklanjali. Na dan odlaska, bacili su na stan
pogled lišen svake čežnje. Vratili su ključ vlasnici i po pljusku krenuli na put.
Adel se nikad nije vratila u novine. Nije imala hrabrosti da lično ode da dâ
otkaz, pa je na kraju primila pismo kojim joj je Rišar mahao pred nosem: „Prekid
radnog odnosa zbog teškog kršenja radne discipline. Napuštanje radnog mesta.“
Nisu u kontaktu s prijateljima, društvom s faksa, bivšim kolegama. Pronalaze
izgovore da im niko ne dođe u posetu. Njihov nagli odlazak začudio je mnoge. Ali
niko se nije potrudio da sazna šta je bilo s njima. Kao da ih je Pariz zaboravio.
Adel je nervozna. Čeka da se oslobodi sto na terasi i puši, stojeći, dok
netremice posmatra goste. Ustaje par turista, i Adel zauzima njihovo mesto. Preko
puta ulice ugleda Loren, koja joj daje znak, a onda obara pogled, kao da misli da
nema prava da se nasmeši ili pokaže radost.
Razgovaraju o Adelinom ocu, o tome u koliko je sati bila sahrana. Loren joj
kaže: „Da si mi ranije javila, mogla sam da pođem s tobom.“ Raspituje se za Rišara,
za Lisjena, zanima je kakvo je to seoce i kakva im je kuća. „I, šta ima da se radi u
toj rupi?“, smeje se ona histerično.
Prizivaju uspomene, ali nema tu srca. Uzalud je Adel htela da se nađu, duša
joj je prazna. Ne zna o čemu da priča. Gleda na sat. Kaže da ne sme da zakasni, da
mora na voz. Loren podiže oči ka nebu.
– Šta je? – pita je Adel.
– Činiš najveću grešku u životu. Što si otišla tamo da se zakopaš? Jesi li srećna
kao provincijska domaćica?
 Adel ide na živce Lorenina upornost, način na koji joj ova neprestano
ponavlja da je njen brak s Rišarom obična greška. Podozreva da se Loren u tome
ne vodi prijateljstvom, već nekim drugim osećanjima.
– Nisi srećna, priznaj! Žena kao ti – o, ne! Da si se udala iz ljubavi, pa hajde.
Adel čeka da se Loren zamori. Naručuje drugu čašu vina i polako pije. Puši i
ćutke klima glavom slušajući Lorenine prekore. Kad njenoj drugarici ponestane
argumenata, Adel je napadne, hladno i precizno.
I sama se čudi kako oponaša ton Rišarovog glasa, kako doslovce ponavlja reči
koje obično od njega sluša. Razvija jasne ideje, izražava prosta osećanja, i njena
drugarica je razoružana. Govori o sreći koju osećaš kad poseduješ neko dobro, i o
tome koliko je za Lisjena važno da bude u dodiru s prirodom. Ispevava hvalospev
sitnim zadovoljstvima, svakodnevnim radostima. Izgovara, štaviše, i sledeću
rečenicu, rečenicu glupu i nepravednu:
– Znaš, kad čovek nema decu, ne može to da razume. Nadam se da ćeš jednoga
dana shvatiti koliko to znači.
Okrutnost onih koji znaju da su voljeni.
 Adel kasni, ali bez žurbe pešice ide od železničke stanice u Bulonj-sir-Meru
ka stanu svojih roditelja. Prolazi posivelim, opustelim, ružnim ulicama. Propustila
je ceremoniju u krematorijumu. Ni na Gar di Nor nije bila žurila, pa joj je tako
otišao voz.
Zvoni na vrata stana, niko joj ne otvara. Čeka ispred zgrade, sedi na stepeniku
na ulazu. Staju kola, iz njih izlazi Simon u pratnji dvojice muškaraca. Nosi tesnu
crnu haljinu, šeširić koji je iglom pričvrstila za punđu; lice je pokrila velom. Stavila
je čak i grozne satenske rukavice koje su joj se nabrale na zboranim zglavcima. Ne
boji se da će izgledati smešno u takvom izdanju. Izigrava ucveljenu udovicu.
Ulaze u stan. Poslužitelj iznosi na sto kolačiće, i okupljeni se bacaju na njih.
Simon dodiruje ruke koje dodiruju nju. Prepušta se nekontrolisanom plaču,
urlajući doziva Kadera po imenu. Uzdiše u zagrljaju matorana u kojima su žalost
za pokojnikom i alkohol probudili pohotu.
Spustila je roletne, vrućina je nesnosna. Adel prebaci jaknu preko stare crne
fotelje i pritom primeti da na policama nema ničega. Nestale su ploče njenog oca,
a još se oseća slatkast miris dezinfekcionog sredstva kojim je Simon prebrisala
daske. Ceo stan, inače, izgleda čistije nego obično. Kao da je njena majka prepodne
provela ribajući podove, glancajući ramove fotografija.
Adel ne razgovara ni sa kim. Neki od prisutnih pokušavaju da privuku njenu
pažnju. Govore glasno u nadi da će se i ona uključiti u razgovor. Ti ljudi izgledaju
kao da se nasmrt dosađuju, kao da su već jedni drugima rekli sve što su imali, pa
sad, očigledno, računaju da bi ona mogla da ih razonodi. Njihova naborana lica i
zvuci koje proizvode njihove istrošene vilice izazivaju kod Adel duboko gađenje.
Poželela je da zapuši uši, da sklopi oči, kao dete kad se duri.
Komšija sa osmog sprata fiksira je pogledom. Oko mu je vlažno. Pomislio bi
čovek maltene da će svaki čas da kane suza. Toliko je gojazan da je Adel jedva
pronašla ud ispod svih tih nabora njegovog stomaka. Ud mu je bio znojav pod
bremenom tolikog sala, vruć od stalnog trenja s njegovim ogromnim butinama.
Jednog popodneva, kad se vratila iz gimnazije, popela se kod njega. Imao je dnevnu
i dve spavaće sobe. I veliki balkon, na koji je bio izneo sto i stolice. I pogled od
kojeg zastaje dah. Sedeo je za kuhinjskim stolom, pantalona svučenih do gležnjeva,
a ona, ona je gledala more.
– Vidiš tamo englesku obalu? Može čovek maltene da je dodirne.
Horizont je bio jednoličan. Očigledan.

– Rišar nije pošao s tobom? – pita Simon, odvlačeći svoju kćerku u kuhinju.
Pijana je.
– Nije mogao da ostavi Lisjena samog, a ni s klinike nije mogao tek tako da
ode usred radne nedelje. Pa rekao ti je sam preko telefona.
– Razočarana sam, ništa drugo. Mislila sam da je svestan koliko me povređuje
to što nije došao i on. Sa mnogo ljudi sam želela da ga upoznam, a ovo je bila prava
prilika. Ali pošto, po svemu sudeći...
– Pošto po svemu sudeći – šta?
– Pošto gospodin ima svoju kliniku i svoju kućerinu, izgleda da mu mi više
nismo dovoljno dobri. Ove godine dolazio je samo jednom, a ni tad nije hteo ni da
bekne. Trebalo je odmah da vidim da nešto nije u redu.
– Dosta, mama. On mnogo radi. To je sve.
Pored zbirke šibica iz hotelskih barova, Simon je postavila urnu od belog i
ružičastog porcelana. Pomislio bi čovek: neko veliko pakovanje keksa, ili stari
engleski čajnik. Za samo jednu noć, njen otac je iz crne fotelje prešao na policu u
dnevnoj sobi.
– Nikad mi na pamet ne bi palo da bi tata voleo da bude kremiran.
Simon na to slegne ramenima.
– Nema veze što nije bio religiozan, njegova kultura je ipak... Nije trebalo to
da uradiš. Trebalo je prvo sa mnom da razgovaraš. – Adel rečenicu privodi kraju
nečujnim šapatom.
– Ali što si ti ovde u stvari došla? Da mi popuješ? Da staješ na očevu stranu i
sad, kad je mrtav? Uvek si na njegovoj strani i bila. Na strani njegovih debilnih
snova, njegovih fantazija. „Veliki život!“ Nikad život nije bio dovoljno veliki za
njega. Sad ću ja nešto da ti kažem. – Simon saspe u sebe gutljaj džina, pa cokne
jezikom o sekutić. – Nezadovoljni ljudi uništavaju sve oko sebe.

Aluminijumski pladnjevi su prazni, i gosti se pozdravljaju sa Adel. „Vašoj

majci je potreban odmor.“ „Lepo smo ga ispratili.“ S vrata, svi, upute po jedan
neodređen pogled u pravcu urne sa ostacima njenog oca.
Simon se skljokala na kauč. Tiho štuca, šminka joj se razmazala po obrazima.
Izula se, i Adel posmatra njenu naboranu kožu prekrivenu mrkim flekama.
Simonina crna haljina, s prorezom sa strane, zatvorena je velikom zihernadlom.
Ona plače, mrmlja, kuka nerazgovetno. Čini se da je prestravljena.
– Vas dvoje ste se dobro slagali. Uvek ujedinjeni protiv mene. Da njega nije
bilo, ti godinama unazad ne bi ni dolazila ovamo, zar ne? Osmo svetsko čudo! Adel
ovo. Adel ono. Njemu je odgovaralo da veruje kako si ti i dalje njegova fina
devojčica. Uvek bi ti stao u odbranu. Previše mlitav da bi te kaznio, da bi te
pogledao u oči. Govorio je: „Razgovaraj sa svojom kćerkom, Simon“, a onda
skrenuo pogled u stranu. Ali nisam ni ja glupa. Rišar, jadničak, ništa ne vidi. Isti je
kao tvoj otac, slep i naivan. Muškarci ne znaju ko smo mi. Ne žele da znaju. A ja,
ja sam ti majka, i svega se sećam. I kako si vrckala, ni osam godina još nisi imala.
Izluđivala si muškarce. Odrasli su govorili o tebi u vreme kad još niko nije trebalo
ni da te primećuje. Nisu, uostalom, ništa dobro ni imali da kažu. Bila si od one
dece koju odrasli ne vole. Već tad si bila poročna. Tobož svetica, licemerka prve
klase. Možeš sad da ideš, znaš. Ne očekujem ništa od tebe. A taj siroti Rišar, koji je
tako dobar...Ti ga ne zaslužuješ.
Adel spušta dlan na zglob Simonine ruke. Volela bi da joj kaže istinu. Da joj
se ispovedi, oslanjajući se na njenu dobrohotnost. Želela bi da pomiluje to čelo uz
koje su se slepile fine lokne, kao dečja kosica. Kao mala, bila je teret svojoj majci,
kasnije joj je postala protivnica, a da nikad nisu imale vremena za nežnost, za
blagost, za objašnjenja. Ne zna odakle da počne. Plaši se da će se ušeprtljati i da će
onda samo na površinu izbiti trideset godina jeda i gorčine. Ne želi da prisustvuje
jednom od histeričnih nastupa koji su obeležili njeno detinjstvo, kad majka,
izgrebanog lica, raščupane kose, urla proklinjući ceo svet. Nešto se Adel steglo u
grlu, i ona ćuti.
 Simon je zaspala, otvorenih usta, obnevidela od sredstava za smirenje. Adel
popije ono što je ostalo u boci džina. Dokrajči i ono malo belog vina što je njenoj
majci ostalo pored šporeta. Podiže roletne i gleda kroz prozor na opustelo
parkiralište, na parkić sa spečenom travom. U tom odvratnom stanu u kojem je
provela detinjstvo, ona se povodi, udara u zidove. Ruke joj se tresu. Legla bi da
spava, da uspava i taj gnev koji je u njoj. Ali još je dan. Tek počinje suton, i ona
izlazi, teturajući se u hodu. Na stočiću u hodniku ostavila je jednu kovertu i
narandžastu kutiju s brošem.

Seda u autobus, odlazi do centra grada. Lepo je, ulice su žive. Turisti se
fotografišu. Mladi sede na pločniku i piju pivo. Adel broji korake da ne bi pala.
Seda u jednu baštu, na sunce. Jedan dečkić sedi na kolenima svoje majke, duva u
slamčicu i pravi mehuriće u čaši koka-kole. Konobar je pita da li čeka nekoga. Ona
odmahne glavom. Ne može da ostane ovde. Oslobađa sto i ulazi u jedan bar.
Već je dolazila ovamo. Stolovi u međuspratu, prašnjav šank, mala pozornica
u dnu prostorije – sve joj to izgleda poznato. Možda i zato što je to mesto
zastrašujuće banalno. Bar je pun bučnih, običnih studenata, srećnih što im se
ukazala prilika da proslave položen ispit i početak raspusta. Adel tu nema šta da
traži, i dobro oseća na sebi sumnjičav pogled šankera, koji je već primetio i njen
prazan pogled i to da joj se ruke tresu.

Adel uzima čašu piva. Gladna je. Pored nje seda neki dečko. Mlad, mršav
muškarac, blagog izraza lica. Glava mu je obrijana sa strane, dugu kosu podigao je
na teme. Mnogo priča, ali ona jedva da čuje šta govori. Ukapirala je toliko da je
muzičar. Da radi kao čuvar u jednom malom hotelu. Priča joj i o svom detetu. Bebi
od nekoliko meseci koja živi sa svojom majkom u nekom gradu čije ime Adel ne
uspeva da upamti. Ona se smeši, ali misli: baci me, golu, na ovaj šank. Drži me za
ruke, ne daj mi da se pomerim, zalepi mi lice za šank. Zamišlja kako se muškarci
ređaju, kako nabijaju kite u njenu utrobu, kako je okreću, dok u jednom trenutku
ne istisnu tu tugu iz nje, dok ne ućutkaju strah što vreba u dubini njenog bića.
Volela bi da ne mora ništa da priča, da se samo ponudi, kao one devojke koje je
sretala po Parizu, kamiljih očiju prikovanih za izloge ovakvih barova. Volela bi da
cela sala balavi po njoj, da je pljuju, da je izbuše celu i creva joj povade, tako da od
nje ostane samo komad mrtvog mesa.
Izlaze iz bara kroz vrata za poslugu. Mladić smota džoint pa joj ga pruži. Adel
je euforična i očajna. Započinje rečenice i ne dovršava ih. Ponavlja: „Zaboravila
sam šta sam htela da kažem.“ On je pita ima li dece. Ona se seti svoje jakne, koju
je ostavila na fotelji u dnevnoj sobi. Hladno joj je. Trebalo bi da se vrati, ali mnogo
je kasno, i stan je, čini joj se, mnogo daleko. Nikad se ne bi usudila tamo sama da
se vraća. Trebalo bi prvo naoružati se hrabrošću, odmeriti sve „za“ i „protiv“,
ispoljiti razboritost.

Kad je Rišar saznao sve, pomislila je da će završiti ovde, u ovom gradu, u stanu
svojih roditelja. Ponižena, bespomoćna, bez novca. Uzdrhtala bi na pomisao da će
ponovo spavati u dnu hodnika, i da neće proći sat a da ne čuje prozukli glas svoje
majke, koja će je prekorevati, tražiti od nje objašnjenja. Već je videla sebe kako visi
sa spuštene tavanice u svojoj sobi, cipele sa štiklama jedva joj vise s nožnih prstiju,
a oči joj pune tih plavo-belih tapeta zbog kojih i dan-danas ima košmare. Modrih
usana, laka kao pero, njihaće se iznad malog kreveta, i sav njen stid konačno će biti
ugušen.

– Šta?
Taj dečko ima očajničku potrebu da razgovara. Ona mu prilazi, ljubi ga,
prilepi se grudima uz njega, ali jedva stoji na nogama. On je hvata, smeje se. Adel
je zažmurila. Od džointa joj je pripalo muka, zemlja joj izmiče pod nogama.
–Vraćam se odmah.
Prolazi kroz salu duboko dišući. U toaletu, grupa adolescentkinja u
najlonskim mini suknjama popravlja šminku. Kikoću se. Adel leže na pod i podiže
noge. Volela bi da ima u sebi snage da ode na železničku stanicu, da se popne u
voz, ili da se baci pod voz. Više od svega na ovom svetu želi da se vrati onim
brežuljcima, kući s crnim drvenim gredama, beskrajnoj samoći, Lisjenu i Rišaru.
Plače, obraza priljubljenog uz pločice koje zaudaraju na mokraću. Plače što nije u
stanju za to.
A onda ustaje. Pušta vodu, nabija glavu pod hladan mlaz. Pogleda se u
ogledalu: liči na davljenicu. Modro lice, iskolačene oči, blede usne. Vraća se u salu,
niko ne obraća pažnju na nju. Čini joj se kao da lebdi u gustoj magli. Neki momčići,
pripiti već, drže se za ramena, skaču i na sav glas pevaju neku pesmu.
Onaj mladić je lako lupne po ramenu. Ona se trgne.
– Gde si bila? Jesi li dobro? Jako si bleda – kaže on pa nežno dlanom obuhvati
njen led-ledeni obraz.
Adel se osmehuje. Spokojan je taj osmeh, raznežen. Ona voli ovu pesmu. You
give your hand to me. Pada mladiću u naručje prepuštajući se ritmu muzike. On je
prstima hvata za isturene bokove. Čvrsto je privija uz sebe, gladi njene obnažene
nadlaktice, da je ugreje. Ona spusti obraz na mladićevo rame, žmuri. Noge im se
lagano pomeraju, njišu se zdesna-nalevo. Uzima je za ruku, i ona otvori oči u
trenutku kad je mladić lagano okrene i nežno ponovo privuče sebi. Ona mu se
nasmeši, pa počne da pevuši, usana priljubljenih uz njegov vrat.
– Well, you don’t know me.
Završila se pesma. Počinje neka brza stvar, masa urlikne, pokulja na podijum
za igru i razdvoji ih. Adel pleše, zatvorenih očiju, šake je sklopila iza glave. A onda
kreće rukama nadole, miluje se po grudima, onda spušta ruke dole, gura ih među
noge. Onda ih opet podiže, muzika je sve brža. Njiše bokovima, ramenima, pomera
glavu na jednu, pa na drugu stranu. Preplavio ju je talas mira. Ima utisak da je
izbegla svet, da ju je nebo pogledalo. Oseća isto ono zadovoljstvo koje ju je
obuzimalo kad je, kao sasvim mlada, umela satima da igra, ponekad i sama na
podijumu. Nevina i lepa. Tad joj nije bilo ni najmanje neprijatno. Nije bila svesna
opasnosti. Potpuno se predavala onome što radi, otvarala se pred budućnošću koju
je zamišljala kao nešto divno, nešto više, nešto veće, nešto zanosnije. U ovom času,
Rišar i Lisjen za nju su samo maglovite uspomene, sećanja na nešto što zapravo i
ne može postojati, i ona gleda kako se te slike rastaču i nestaju.
Vrti se u krug, ravnodušna prema vrtoglavici. Polusklopljenih očiju, vidi u toj
zamračenoj sali male iskrice svetlosti, i to joj pomaže da održi ravnotežu. Želela bi
da se baci u bezdan te samoće, ali ta svetlašca je vade, vuku je ka sebi, ne daju joj.
Neko ju je obgrlio pozadi, i ona se zadnjicom očeše o njegov ud. Oko sebe čuje
raskalašan smeh. Ne vidi poglede koje joj u prolazu upućuju i među sobom
razmenjuju muškarci, koji je stežu uz sebe, koji joj se pomalo i rugaju. Smeje se i
ona.
Kad je otvorila oči, onog finog mladića više nije bilo tu.
 Čekao ju je na peronu. Nije došla vozom u tri i dvadeset pet. Ni onim u pet i
dvanaest. Zvao ju je na mobilni. Nije se javila. Popio je tri kafe, kupio novine.
Nasmešio se dvoma pacijentima koji su putovali nekud vozom i pitali ga koga čeka.
U sedam sati Rišar kreće sa stanice. Otežano diše, uznemiren je što nema Adel,
ništa ne uspeva da mu odvrati pažnju od strepnje koja ga je obuzela.
Vraća se na kliniku, ali čekaonica je prazna. Nema nikakvog hitnog slučaja da
mu zaokupi pažnju. Pregleda nekoliko zdravstvenih kartona, ali preterano je
nervozan da bi radio. Nikako ne može da zamisli da će ovu noć provesti bez nje.
Ne može da poveruje u to da se ona neće vratiti. Zove komšinicu. Laže je, kaže joj
da ima nešto hitno i da bi ona trebalo da ostane još da pričuva Lisjena.
Odlazi do restorana gde ga čekaju prijatelji. Rober, zubar, i računovođa
Bertran. I Deni, za koga niko ne zna čime se tačno bavi u životu. Sve dotad Rišar
nije imao svoju ekipu. Nikad nije imao izražen taj gregarni instinkt. Još na
studijama medicine držao se podalje od ostalih studenata. Nije mu se sviđao
lascivni humor iz soba za dežurstva. Nije voleo da sluša kako se njegove kolege
razmeću time što su spavali s nekom medicinskom sestrom. Klonio se tog lakog i
taštog saučesništva muškaraca koje se uvek vrti oko osvajanja žena.
Veoma je toplo, drugovi ga čekaju u bašti restorana. Već su popili nekoliko
boca rozea, pa Rišar poruči viski ne bi li ih sustigao. Nervozan je, nestrpljiv, lako
bi bilo uvrediti ga. Traži kavgu, hoće da iskali bes. Ali drugari mu ne daju priliku
za to. Teški su, banalni, nikakva vajda od njih. Rober priča kako je preopterećen
na poslu, i uzima njega za svedoka. „Baš su nas zagušili, jelda da je tako? A, Rišare?“
Bertran, smirenim, snishodljivim glasom izlaže pledoaje o solidarnosti koja je
neophodna, jer bez nje ovaj naš društveni model ode u propast. A Deni, koji je fin,
da, Deni ponavlja: „Ali vi, u stvari, govorite jedno te isto. Obojica ste u pravu.“
Završili su s jelom, a Rišaru podrhtava donja vilica. Alkohol ga je rastužio i
smekšao. Briznuo bi u plač i prekinuo taj razgovor. Mobilni drži na stolu, poskoči
čim zasvetli ekran. Ona ne zove. Poručili su digestiv, ali on već ustaje od stola.
Rober usput dobaci nešto u vezi sa Adelinom lepotom i s time kako Rišar jedva
čeka da se vrati kući. Rišar se nasmeši, namigne mu saučesnički, pa izađe iz
restorana. A rado bi pesnicom raspalio po njušci tog balavandera s debelim
usnama. Kao da on sad može da se vrati kući i popne se na svoju ženu.

Vozi brzo po klizavom kolovozu. Noć je topla i olujna, u daljini se čuje kako
njište konji. Rišar zaustavlja auto. Sedi u kolima, posmatra kuću. Načete ragastove
i prozorske okvire na fasadi. Drvenu klupu i sto za kojim doručkuju. Brežuljke sred
kojih se svilo to gnezdo u koje se kuća sakrila. Tu kuću birao je za nju. Ni o čemu
Adel nije morala da brine. On bi pozvao majstora da popravi roletnu koja tandrče,
on je sam zasadio drvored lipa na maloj zaravni.
Kladi se sam sa sobom, kao kad je bio mali. Obećava. Zaklinje se da će, ako se
ona vrati, sve biti drugačije. Neće je više ostavljati samu. Razvejaće tu tišinu koja
vlada u kući. Zagrliće je, pričaće joj o svemu, a onda će je slušati. Neće u njemu biti
ni gorčine ni kajanja. Pretvaraće se kao da ništa nije primetio. Reći će joj, kroz
osmeh: „Propustila si voz?“, a onda će pričati o nečem drugom, i to će biti
prepušteno zaboravu.
U ovom trenutku, Rišar zazire od iluzija, ali u jedno je siguran: nikad Adel
nije bila tako lepa. Otkako su otišli iz Pariza, izraz njenog lica uvek je nekako
začuđen, kao da ne shvata šta se dešava, i od tog izraza njemu uvek pođu suze na
oči. Adel, takođe, više nema one podočnjake. Oči su joj krupnije. Očni kapci su joj
veliki kao plesni podijumi. Noću spava mirnim snom. Snom koji ne remete nikakvi
problemi i nikakve tajne. Priča mu ona kako sanja polje kukuruza, predgrađe, dečji
parkić. On se ne usuđuje da je pita: „Sanjaš li još more?“
Ne dodiruje je nikad, ali zna njeno telo napamet. Svakodnevno ga pomno
posmatra. Njena kolena, laktove, gležnjeve. Nema više modrica na Adelinom telu.
Uzalud ih on traži pogledom, koža joj je glatka i svetla kao zidovi po selu. Nema o
čemu da mu priča. Adel više ne udara glavom o krevetska zaglavlja. Leđa joj se ne
taru o skupe madrace. Ne krije čvoruge pod pramenovima kose. Adel se ugojila.
Pod letnjim haljinicama koje nosi, Rišar vidi da joj se zadnjica zaokruglila, da joj
je stomak veći, a pût manje zategnuta, primamljivija.
 Rišar je želi. Neprestano. Ta želja je silovita, samoživa. Često mu dođe da
načini neki pokret, da pruži ruku prema njoj, ali onda se ne pomeri, tupav,
nepomičan. Samo dlanom prekrije svoj ud, kao što detetu rukom pokrijemo usta
kad se sprema da zaurla.
Voleo bi, ipak, da joj se isplače na grudima. Da je dodiruje. Da spusti glavu na
njena kolena i pusti je da ga teši zbog te velike izneverene ljubavi. Žudi za njom,
ali onda stane pa osluškuje. I čuje kako dolaze i odlaze svi ti muškarci koji su
pregazili preko nje. I od toga mu se sve zgadi, to ga opseda. To ulaženje i izlaženje
koje nikako ne prestaje, koje ga ne vodi nikud, te kože što se trljaju jedna o drugu,
te meke butine, ti pogledi što izazivaju gađenje. To ulaženje i izlaženje, pokreti
pravilni kao otkucaji, kao potraga unapred osuđena na neuspeh, kao nagon da
krikne, da ispusti neki jecaj koji počiva u dubini njenog bića i od kojeg će se svaki
krajolik zatresti. To ulaženje i izlaženje koje se nikad ne svodi na nju samu i to što
ona radi, koje je uvek obećanje nekog drugog života, obećanje lepote, nežnosti koja
možda negde postoji.
Rišar izlazi iz kola i kreće prema kući. Pijan je, pomalo mu je i muka, seda na
klupu. Traži paklo cigareta po džepovima. Nema ga. Uvek puši njene. Ne, ona ne
može da ode. Ne može da ih napusti. Ne izdaješ nekoga ko ti je oprostio. On
šmrkne zamišljajući kako će sad sâm da uđe u tu kuću, kako će morati nešto da
kaže Lisjenu kad ga mali upita: „Gde je mama? Kad se vraća?“
Otići će on, naći će je, ma gde se krila. Vratiće je kući. I neće više skidati očiju
s nje. Napraviće još jedno dete, devojčicu, koja će od majke naslediti taj pogled, a
od njega postojano srce. Devojčicu kojom će se Adel baviti, koju će ludo voleti.
Možda će, čak, jednoga dana, naučiti da se zadovolji svakodnevnim obavezama, a
on će biti srećan, da umre od sreće, kad god ona poželi da okreče dnevnu sobu, pa
dok sate i sate bude provodila birajući nove tapete za sobu u kojoj će smestiti malu.
Srećan će biti i kad ona krene u priče bez kraja, i kad je uhvate njeni hirovi.

Ostariće Adel. Kosa će joj pobeleti. Klonuće joj trepavice. Niko je više neće
gledati. A on će je držati za ruku, oko zgloba. On će je naterati da se zagleda u
svakodnevicu. Vući će je kroz prašinu, neće je ispuštati kad se Adel uplaši ponora
i te želje da se u njega baci. A jednoga dana poljubiće je u ogrubelu kožu, u sparušen
obraz. Skinuće sve s nje. U polnosti svoje žene neće tad čuti drugog odjeka do
odjeka krvi što pulsira.
I ona će mu se prepustiti. Drhtavu glavu spustiće na njegovo rame, i on će
osetiti svu težinu tela koje je konačno bacilo sidro. Po tom telu nići će grobljansko
cveće, u bokorima, a kako se smrt bude bližila, i ona će biti sve nežnija. Sutra će se
odmoriti Adel. I vodiće ljubav, dok joj crvi nagrizaju kosti, dok joj obline greznu
u trulež. Vodiće ljubav kao sirota starica, koja još veruje da čini to, koja sklapa oči
i ne govori više ništa.
Nije ovo kraj, Adel. Ne, nije kraj. Ljubav i nije ništa drugo do strpljenje.
Strpljenje koje podrazumeva predanost, strpljenje besomučno, tiransko. Strpljenje
optimistično mimo razuma.
Nismo mi još završili.

scan: b
eBook: Nyks