Moj je život maglovit, i kad god nastanu

duge jesenske kiše s namrštenim, mutnim

nebom i blatavom zemljom, mene obuzme
neodoljiva tuga i nemio, potajan bol koji
me silno i nemilosno razdire. Tada me
duša zaboli i srce zaželi da se ukloni
negdje daleko, daleko ispod ovog
sumornog, teškog neba.

Petar Kočić, U magli

 N., poznati istraživač severnih morskih prostranstava, obavestio je
javnost godine 1912, ubrzo nakon nesrećnog potapanja Titanika, o svom
neobičnom saznanju povodom ledenih bregova. Bio je to, naime, prvi
istraživač koji je ustanovio odnos vidljivog i nevidljivog dela ledene mase, te
zaključio da nadvodni deo uvek stoji u odnosu na podvodni u srazmeri jedan
prema osam. To međutim nije bilo sve. Odvažni pustolov, na konferenciji za
novinare, objavio je da se u svakom ledenom bregu, tačnije u onih skrivenih
sedam osmina, zapravo krila po jedna izvrnuta kuća. Bile su to kuče
raznovrsnih epoha i oblika, tvrdio je N., koji se, tokom podvodnog
istraživanja, svojim očima, tačnije kroz vizir svoje ronilačke kacige, uverio u
njihovo postojanje. Nedaleko od arhipelaga L., pod vodom se, kako je N.
tvrdio, pred njime ukazao čitav jedan grad koji je plutao naglavačke. To je
saznanje pronicljivom N-u smesta pružilo nesumnjiv uvid u prirodu i poreklo
ledenih bregova jer, kako će ubrzo ustanoviti, nije bilo ledenog brega koji u
svome podvodnom trbuhu nije nosio po jednu takvu kuću. Ledeni breg,
saopštio je N. začuđenim predstavnicima štampe, nastaje kada na ostrvu R.
zavlada tako hladna zima da se katkad čitavo ostrvo smrzne i zima proguta
brojne kuće, koje se, napuštene i obavijene ledom, izdignu i odvoje od tla, te
ubrzo skliznu niz strmu obalu i nestanu u moru. Poneke su kuće bile uistinu
ogromne, kaže N., prave višespratne palate (zamislite, uostalom, kakva se
grdosija, srazmerno gledano, krije ispod ledene mase koja se nad vodom
uzdiže nekoliko desetina metara), druge su bile sasvim skromne, kućice i
straćare, omanji konaci i vikendice, i u svakoj je kroz prozore i zastakljena
vrata N. osmatrao lepo očuvane stvari, kredence i šifonjere, fotelje i lustere,
čipkane zavese, biblioteke i igračke, posuđe i bokale, stvari što su, nekim
čudom neokrnjene, naglavce plutale sobama, kao da plešu. Tako je, pred
jednim kućerkom, N. dugo i zadivljeno osmatrao čašu tako tananog stakla da
se naizgled na dodir mogla rasprsnuti, i taje čaša lako kuckala o staklo
prozora, kao da ga doziva. U tim se sobama, saopštava na kraju N., krila
najveća tajna: tajna napuštene kuće. Bila je to tajna tako velika i strašna da
je nekom posmatraču, na primer N-u, moralo biti gotovo svejedno da li je reč
o dvorcu ili brvnari. Toliko je njihova tajna bila duboka. I sada, novinari
osmatraju N-ov zamišljen i setan lik, jer on se nekako neobično ućutao, kao
da mu je najednom saznanje o postojanju izvrnutih podvodnih gradova i
poreklu ledenih bregova sasvim nevažno spram te krhke, plutajuće čaše.
1
POČETKOM XX VEKA beogradski „Dom za s uma sišavše“ bio je neobična i
napredna institucija. U vreme kada je u njega prvi put stupio doktor Dušan
Stojimirović, goste je dočekivao odbor sačinjen podjednako od bolničkog
osoblja i pacijenata. Svako je imao svoje zaduženje i obavezu, nije bilo
nadređenih u strogom smislu te reči, a već je pogled na vrt bogat povrćem i
cvećem, te na sve uposlene u svrhu njegovog održavanja, ukazivao na
poseban pristup bolesniku. Zabranjene su bile terapijske metode poput
uranjanja pacijenta u vodu i polivanja hladnim tuševima, tada sasvim česte
prakse u mnogim gradovima Evrope i Amerike s kojima se uobičajeno
povezuje napredak psihijatrijske nauke. Vezivanje pacijenata za krevet i,
uopšteno govoreći, fizičko ograničavanje slobode, činilo se samo u
slučajevima najtežih krajnosti. U duhu vremena, osoblje i pacijenti okupljali
su se u horskom pevanju u pratnji klavira koji je bio deo zaveštanog inventara
doktora Romite, prebeglog karbonara iz Pijemonta, čija je izričita želja bila
da se njegov dom, u narodu poznat kao Doktorova kula, po svoj prilici verna
kopija jedne seoske vile u severnoj Italiji, upotrebi za lečenje, tada svakako
najizazovnijih, kliničkih slučajeva histerije, hipohondrije, melanholije i
brojnih neimenovanih psihoza. A o tome da je doktor Romita već naslućivao
brojne greške u ishitrenoj dijagnostici svoje epohe i tražio saveznika u
vremenu koje neumitno razotkriva istine, svedočio je i tajanstveni natpis
urezan u potpornu gredu, u samom središ ni velikog salona u prizemlju, jedna
jedina reč uobličena elegantnim floralnim motivima: Pazienza. Nekoliko
decenija kasnije, u ovoj istoj sali, godine 1909, doktor Stojimirović ustanovio
je svoju čuvenu moralno-terapeutsku praksu predavanja, upućenih
pacijentima i osoblju, na svakojake teme, no iznad svega predavanja
posvećena raznovrsnosti društvenih zajednica, njihovih različitih organizacija
i struktura. Nije bilo neuobičajeno da, na primer, Stojimirović posveti i ćela
dva sata razmatranju idealnih gradova, utopijskih država, ili veštačkih jezika,
po svoj prilici u potpunosti zaokupljen stavom da budućnost čovečanstva leži
u sveobuhvatnim ideološkim principima, te da je čovekova sreća u najvećoj
meri ostvariva pravilnom i doslednom primenom uobličavajućih ideja.
Potpunosti radi, Stojimirović je svoja predavanja obilato potkrepljivao
grafikonima i crtežima na crnoj školskoj tabli, a neretko se koristio još
jednim korisnim predmetom preostalim iz imovine italijanskog lekara,
glomaznim projektorom slika - lanterna magica - s početka XIX veka, koji
se, mada adaptiran za električno napajanje, pogodno mogao upotrebiti i
paljenjem prvobitno ugrađene uljane lampe, pod čijim su se svetlosnim
snopom pred publikom ukazivale ručno bojene fotografije i reprodukcije
Urbina i Pijence, tvrđave Palmanove i Furijeovih falanstera, prikaza
Kampanelinog Grada sunca i Morove Utopije.

Svakako je ta sasvim neobična organizacija ove bolnice s početka veka,

poput kakvog izdvojenog utopijskog društva, doprinela da se već početkom
prve a potom i druge austrougarske opsade Beograda, ovoj instituciji
istovremeno posveti pažnja i da se prepusti sudbini - u zavisnosti od ugla
posmatranja - možda upravo zbog uverenja u njenu istrajnost. Naime, za sve
one „s uma sišavše“, stotinu dvadeset korisnika gostoprimstva beogradske
ludnice, nije bilo izgleda za organizovan zbeg i povlačenje iz bombardovanog
Beograda, pa je tada tridesetpetogodišnjem Stojimiroviću dato zaduženje,
tačnije komanda, da ostane u okupiranoj prestonici i snađe se kako zna i ume.
Uostalom, beskorisnost luđaka u odnosu na moderno društvo okrenuto iznad
svega proizvodnji i ratu kao temeljnim osnovama napretka, svugde je
odredila ludnici ulogu mesta za vežbanje izopštavanja, poput neke izokrenute
tvrđave, izlaganjem tela pacijenata praktičnom utvrđivanju granica bola i
izdržljivosti, prakse koja će s godinama uvežbavanja dostići vrhunac u
nacističkim logorima. Upravo je takve ishode moderne epohe, čija se
modernost u mnogo čemu svodila upravo na zatvaranje i zloupotrebu luđaka,
beogradska duševna bolnica osudila i preinačila u sasvim neobičnu društvenu
okolnost. Izdvojeni, da, ali unutar jednog funkcionalnog sveta van čijih su
zidova, uostalom, godinama besneli ratovi, prevrati i ubistva vladara, a evo
sada i osvajačko razaranje Beograda proteranih institucija i obeležja narodnih
vlasti. Pod svetlima sveća hor pacijenata i osoblja okupljao se upravo u
noćima najstrašnijih artiljerijskih dejstava, jer se ništa drugo nije ni moglo
činiti sem da se preusmere misli i glasovima utiša bombardovanje. (Hor
luđaka, kasnije se pričalo, mada usaglašen i melodičan, ledio je krv u žilama
austrougarskih vojnika, koji nisu znali odakle ta pesma, tako oprečna
okolnostima, dolazi, i u iznenadnim trenucima tišine između kanonada
pritiskali uši da ne bi čuli taj zvuk, strašan i nestvaran poput pesme sirena.)
Prepuštenog sledu događaja, doktora Stojimirovića, budući obveznika vojne
komande, austrougarska vojska, umarširavši u razoreni Beograd, istoga
trenutka hapsi i sprovodi u komandu na ispitivanje, verujući da ostavlja u
bolnici dovoljan broj stručnog osoblja koje će se o pacijentima adekvatno
starati. Austrijski oficir, uz nemačkog vojnog lekara, neće nikada saznati da
su sve dogovore o daljem održavanju bolnice po Stojimirovićevom hapšenju
obavili sa pacijentom, sada nepoznatog imena, koji je i sam verovao da je
psihijatar, i u tom svom uverenju ostavio izuzetno povoljan utisak, kako
profesionalnim vokabularom tako i spremnošću na saradnju. Mi danas
možemo samo da pretpostavimo zašto je bolničko osoblje prepustilo zadatak
dijaloga sa okupacionim vlastima jednom pacijentu. Možda zato što se, po
uverenju samog osoblja, niko u toj ulozi ne bi bolje snašao? Možda zato što
je u odnosu osoblja i pacijenata sve u Domu već bilo određeno ulogama kao
u kakvom pozorištu?

Uostalom, pozorišne aktivnosti bolnice bile su sasvim ustaljena praksa,

deo svakodnevnog terapeutskog rada, u kome je svako učestvovao prema
sopstvenoj kompetenciji, sposobnosti ili dijagnozi: recitovao, pisao tekstove,
gradio scenu, pevao, pa je tako nastala i predstava, moralno-lekovitog
karaktera, jedina od koje je ostao pisani trag, naslovljena: Šta je protivno
razumu a što se ludilom ne da opravdati? Mi danas o toj predstavi ne znamo
ništa više sem da je svaki od učesnika imao da izdeklamuje ponešto suprotno
sopstvenom shvatanju morala, neku vrstu prekora upućenog društvu izvan
zidova bolnice, koje je - već je iz tog teksta jasno - doživljavano kao sušta
suprotnost svačemu razumnom. A da je razum bio vrednost na koju se svaki
pacijent, kao po pravilu, gotovo religiozno pozivao, te u njemu tražio i
moralnu potporu i isceljenje, potvrđuju ne samo malobrojni sačuvani
fragmenti iz ove predstave već i u tim fragmentima jasno ispoljen stav: razum
i ludilo tek su dve, sticajem okolnosti razdvojene, varijante jedne te iste
ljudske sudbine, te se razumu nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo
jedno stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost. O ovom
stavu (koji je, uostalom, često saopštavan u Stojimirovićevim predavanjima)
više će biti reči i u spisima nastalim tokom njegovog privremenog
utamničenja, no o tome nešto kasnije. Vratimo se za trenutak na pomenuti
pozorišni komad, kome se možda sasvim nepotrebno pripisuje bilo kakav
konvencionalni karakter, jer bilo je to svakako jedno alternativno pozorište za
svoje doba, po svoj prilici bez zadatog teksta, već radije neka vrsta horskog
recitovanja koje se, pretpostavljamo, odvijalo na sledeći način.
 U zamračenoj prostoriji, poput hora u grčkoj tragediji, jedna bi grupa,
odevena u maske životinjskih lica - jazavca, vola, medveda, psa, zeca -
ponavljala uglas pitanje iz naslova: „Šta je protivno razumu a što se ludilom
ne da opravdati?“ Na zidu ili posebnim zastorima slike projektovane
lanternom prikazivale su alegorijske scene - tipične za crteže i fotografije na
staklu tog doba - komične prikaze sitnih i krupnih nevaljalstava, lopove i
politikante, lažne svedoke, zadrigle bogataše i oficire, podmićene sudije. A
navodna publika (navodna - jer je istovremeno svako bio i glumac i publika)
ustajala bi jedan po jedan i uzvikivala svoje odgovore na ponuđene prizore:
„Davati lažna obećanja! Kititi se tuđim perjem! Klevetati i lažno optuživati!“
Hor bi se slagao, i uglas odgovarao: „Glupost je protivna razumu. Glupost je
bolest sveta.“ Usledio bi sledeći niz slika i odgovora: „Lažno se predstavljati!
Obmanjivati sebe i druge! Prodavati tuđe!“ I hor bi potvrđivao, i tako sve dok
neko ne bi razglasio da je umoran, ili javio da je poslužen obrok, ili prosto
dok nekom na pamet ne bi palo da je vreme za druge stvari.

Preostaje nam samo da nagađamo šta se tačno zbivalo u

Stojimirovićevom odsustvu koje je trajalo punih petnaest dana. Ključnu
ulogu u njegovom oslobađanju odigraće neustrašivi američki doktor Edvard
Rajan, o kome je svetska štampa obilato pisala, te je sam Stojimirović bio
dobro upoznat, i pre njegovog dolaska u Beograd, s Rajanovim srećno
okončanim nevoljama u Meksiku. Tamo je, angažovan u evakuaciji
američkih građana kao oficir Vojske Sjedinjenih Država, od obe zaraćene
strane po potrebi proglašavan za špijuna, sve dok konačno jedne noći nije
uhapšen dva puta zaredom: najpre zvanično, od strane vojnog režima, a
potom nezvanično, iste noći, akcijom pobunjeničke gerile. Pre no što je
shvatio šta ga je snašlo, Rajan se našao u nepoznatim zidinama gde je
doveden vezanih očiju, i tamo po kratkom postupku, revolucionarnom
pravdom, osuđen na smrt. Danima je svakog jutra izvođen na pogubljenje,
tačnije na pozornicu pogubljenja gde se žrtva lomila pretnjom streljanja koje
bi se odlagalo u poslednji čas, a potom vraćan u ćeliju. Revolucionarne vlasti
sa nevericom su posmatrale hladnokrvnost ovog lekara koji se uprkos
njihovoj surovoj igri nikako nije dao slomiti, niti mu je bilo moguće s lica
skinuti prkosni osmeh, sve dok se nekom od prekaljenih revolucionara nije
smučilo, pa je tako, umesto da presuda bude izvršena, Rajan oslobođen. Kao
iz pakosti, koja je po svoj prilici bila i prvobitni povod za kidnapovanje, pod
okriljem noći vraćen je u istu kasarnu gde je sledećeg jutra osvanuo pred
zaprepašćenim čuvarima i nadređenim oficirima, koji su svakako mogli da
prihvate da im poneki zatvorenik nestane, ali da se volšebno pojavi u istoj
ćeliji nekoliko dana kasnije bilo je do te mere van njihove moći tumačenja, da
je Rajan, tog istog dana, kao neki đavolji posao kog se treba kloniti, još
jednom oslobođen, i ubrzo ponovo bio na američkom tlu.

Čudni su putevi ukrštanja sudbina. U osnovi, svaki je susret ravan čudu u

odnosu na zbir slučajnosti što su mu prethodile i što su ga na stotinu načina
mogle osujetiti. Pa ipak, kada se kakav značajan susret dogodi, čoveku se
učini da to baš nikako drugačije nije moglo da bude. I zaista, dolazak doktora
Rajana u Beograd u toj je meri uticao na Stojimirovićev život da ovaj to celog
života nije prestao da naglašava. Dva lekara su istog trenutka, kao jedan, ušli
u koštac sa tifusom koji je harao Srbijom, organizovali pomoć beogradskim
Ciganima, slali ekipe u okolna sela, a pre svega sami neumorno jurili po
granatama zasutom Beogradu, obilazeći ugrožene porodice. Američke
zastave vijorile su se na obe bolnice, opštoj i duševnoj, što je po inicijativi
doktora Rajana, makar te prve godine rata, imalo za ishod poštedu od
nemačkog i austrijskog bombardovanja.

Bio je tu jedan major srpske vojske kojem je poverena poslednja odbrana

Beograda i teške odluke koje uz to idu, pa i reči koje je potrebno izgovoriti na
pravom mestu u pravo vreme kako bi ih istorija sačuvala u svome krhkom
okrilju. Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim
nepredvidiva, daleke više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek da
predskazati ako nikako drugačije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja
gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama,
utoliko je više zagarantovano njeno ponavlja nje. Tom majoru je pripalo da,
zarad nekog patriotskog računa pošalje u smrt šačicu preostale vojske što je
jedva preživela sve ti dane opsade i zavije u crno ono malo preostalih nada
njihovih porodica, jer se, sada već neprikosnovenoj, nadmoći okupator moglo
suprotstaviti još samo jedno kolektivno, romantično samoubistvo. Znajući da
se upravo to od njega očekuje, major je došao na originalnu ideju koja bi, da
je ta priča u svom istinitom obliku ostala poznata javnosti, svakako promenila
odnos prema istoriji kao odabiru upotrebljivih trenutaka kojima se unižava
vrednost pojedinačnog ljudskog života, a sam događaj bio bi, kako bi se to
danas reklo, efikasan primer uspelih medijskih strategija. Iščekujući završni
udarac austrijsko-nemačke vojske, major okuplja oko sebe preostala dva
bataljona i nekolicinu oficira i prc njima izgovara svoje poznate, istorijske
reči: obaveštava vojnik da su izbrisani sa spiska živih, te da kao takvi, već
mrtvi, mogu mirne duše da se bace u ralje neprijatelja i nanesu mu kakve-
takve gubitke. Potom otpušta podređene oficire, njih sedam, i naređuju im
hitno povlačenje sa pomenutim govorom, rukom napisanu na listu hartije,
kako bi ovi, najpre telegrafski a posle i uživo preneli svojim i njegovim
nadređenima ove istorijske reći. Njemu, majoru, sada preostaje finalni juriš,
pa se, isprativši nosioce svoje možda poslednje zabeležene poruke, hitro
upućuje svom, sada već otpisanom, puku od tri stotine od straha zanemelih
momaka i, u tišini koja je iznenada nastala, gromoglasno naređuje:
„Junaci! Sad me još jednom saslušajte pažljivo. Tačno u 13.30 časova,
dok još bude trajala oficirska pauza za ručak gnusnoga okupatora, jedan po
jedan šmugnućete iza ove kafane, pored cvećare, pa uzbrdo Dorćolom, a
posle kud koji - i to tiho da vas niko ne čuje i ne vidi - a onda ćete nastaviti
da živite to što je od vaših života preostalo. Daće bog da vam je preostalo još
podosta, i to dobrog i vrednog života! Meni drugog izbora nema sem da sam
ostanem da branim neodbranjivo, i tako je dobro da bude, a bog će valjda dati
i da tu muku preživim, ko zna, možda i samilošću samog neprijatelja, ukoliko
mu baš ne bude ćef da me progoni. Vama, junaci, želim da osvetlate obraz
naroda tako što ćete izučiti korisne škole, stvoriti dobre porodice i zauvek se
kloniti vojske i ratovanja. Zato napred u slavu!“
Nekoliko sati kasnije austrijski izviđač dopuzao je metar po metar,
iznenađen potpunom tišinom, i konačno stigao do samog srpskog položaja.
Tamo žive duše nije bilo, a na sve strane ležale su uniforme, kao da su tela u
njima isparila. Izviđač se tada oseti glupo od tog silnog puzanja, te odustavši
uspravi se kao da je najednom sred kakvog šetališta, a dan je bio sunčan i
prijatno vetrovit, taman za šetnju uz reku, i on nastavi običnim hodom sve do
jedne kafane pred kojom je sedeo major. Tu se izviđač prepade, trgnu i
potegnu oružje, i dođe do razmene vatre, mada je major to nekako sasvim
nevoljno činio, kao da ga mrzi da ustaje, pa je zato tom prilikom i ranjen, a
izviđač pobegao glavom bez obzira. Ubrzo je, tačno u 13 časova, nagrnula
sva austrijsko-nemačka vojna sila, preumornih, kaljavih mladića ostarelih
lica, i zauzela jednu praznu kafanu, zatekavši tek jednu ispijenu čašu
dunjevače i nekoliko kapi krvi na majorovoj stolici. Od ovoga, mada nije
mogao biti daleko, nije bilo ni traga ni glasa. Tako je, uostalom, za sve bilo
najbolje.
 Sredinom oktobra, dakle, Beograd je osvojen, a kakvu je tešku cenu
osvajačka vojska platila postaje jasno tek sada kad u grad pristižu, zgurani u
gomile, austrijski vojnici koji umiru u hodu, unoseći svoje mrtve kao u
grozdovima, a oni preživeli nose na licima sav besmisao rata za Imperiju.
Rajan radi na zbrinjavanju stotina ranjenih i stiče poverenje okupacionih
vlasti. Saznaje za Stojimirovićevo hapšenje i dan za danom insistira da se
ovaj oslobodi, ubeđujući austrijske i nemačke vlasti u njegov neizostavni
značaj za održavanje bolnice. Stojimirović konačno biva oslobođen vojne
odgovornosti, što je, istini za volju, okupacionim vlastima bilo rasterećenje
od velikih peripetija i težak kamen koji im je pao s pleća. Nikome, uostalom,
nije bilo stalo da se stara o ludnici, pa je čak i prethodna namera o iseljavanju
bolnice radi potreba vojske preinačena u sasvim neočekivanu odluku:
beogradskoj duševnoj bolnici da je se jedinstveni eksteritorijalni status. Dom
postaje nezavisna teritorija, država u državi, oivičena strahom od obaveza i
stigmom duševne bolesti, i poput svake autonomne teritorije stiče pravo na to
da joj se niko ne meša u unutrašnje stvari, te da sa ostatkom sveta opšti na
nivou predstavnika, s punim uvažavanjem nepromenljivosti granica.

Kada se oslobođeni Stojimirović, posle petnaest dana robije, vraća u

bolnicu, tamo zatiče nešto izmenjene okolnosti. Dočekuje ga, zvanično i s
naglašenom ozbiljnošću, već oformljeni parlament sačinjen od svih sto
dvadeset pacijenata i nekolicine osoblja koji mu određuju mesto predsednika
vlade, i upućuju u dokumente formulisane u njegovom odsustvu, kao i
državotvorne simbole, prvenstveno himne za hor u klavirskoj pratnji, koja je,
koliko nam je poznato, svoje prve taktove pozajmila iz jednog Šubertovog
lida, o čemu svedoči i deo sačuvanog notnog zapisa. Naslov te neobične
himne bio je:

Svako pre ili kasnije ispadne glup

Glupost zna da se
glupošću najbolji postižu rezultati.
Svako glup poželi
da mu se glupost dvostruko vrati.

Neko joj se slatko smeje,

mnogi se nad njom uzdižu lako,
neko je glasno potceni,
te ostavi na miru tek tako.

A glupost raste, nadjačava i vlada,

naočigled svih ili tajno,
jer u tuđim greškama
ona se snalazi bajno.

Neoboriv njen je dokaz, za koji

staje pred svaki skup,
taj da je glupost uvek u pravu jer
svako pre il’ kasnije ispadne glup.

Kad nabuja i nadvlada,

njoj odgovora nema ni leka,
jer se po glupoj prirodi svojoj,
širi i narasta doveka.

I kad se prepreka kakva

nesavladiva stvori,
nju tek glupost sama s vremenom tvori.
Katkad se o tom iz očajanja
kao pobedi razuma zbori.
2
U ZAPISIMA KOJI OPISUJU ŽIVOT VASILUA ARNOTA, neupućeni čitalac lako
nailazi na neobičnu zabunu pri čestom pominjanju imena Eduarda Hodeka,
kome Arnot u svakoj prilici ukazuje nedvosmislenu zahvalnost za mnoga u
životu stečena znanja, ali tek pažljivijim izučavanjem Arnotovih spisa postaje
jasno da je reč ne o jednoj, već o dve ličnosti istog imena, ocu i sinu, premda
Arnot ni na jednom mestu ne govori o ovom srodstvu, niti jasno odvaja jednu
ličnost od druge. Tako se stariji Hodek, taksidermist u službi austrijskog
prestolonaslednika, uz to i strastveni izučavalac južnog toka Dunava,
neprimetno spaja sa Hodekom mlađim, zoologom, putopiscem i fotografom,
te pratiocem Franca Ferdinanda na njegovom čuvenom putovanju južnim
morima i australijskim kontinentom. Njegovo veličanstvo nadvojvoda
Ferdinand na tom je putešestviju - plovidbi otpočetoj godine 1893 -zarad
lovačkog zadovoljstva usmrtio u jednom jedinom danu takav neslućen broj
sasvim nemoćne divljači, uključujući nekoliko koala, brojne kengure, mačke
torbare, vombate, emue, kakadu papagaje, pa i jednog kljunara, ukupno tri
stotine zveri koje su zastrašujuće mirno, u potpunosti nespremne na takvo
nasilje, dočekale smrt, da će rođak prestolonaslednikov Leopold Ferdinand,
koji će godinama kasnije umreti u potpunoj bedi, u trenutku očaja nad tim
pomorom izgubiti svaki osećaj za meru i habzburšku uzdržanost, te gromko
izbljuvavši sav svoj vegetarijanski ručak kraj gomile krvavih lešina, pred
celokupnom svitom predstavnika britanskih kolonijalnih vlasti i
Ferdinandovih pratilaca, a samim tim i pred Eduardom Hodekom mlađim,
svoga rođaka nazvati krvožednim idiotom i proročki mu poželeti da oseti bes
sudbine koja svakome po meri uobličava puteve. Mlađem Hodeku, kao
uostalom i starijem, Leopoldova procena ljudskih kvaliteta gospodarevih
svakako se činila neprikladnom, budući da je prema princu, kao uostalom i
Hodek stariji, gajio onu vrstu poštovanja koju poneki učeni ljudi poklanjaju
neporecivo glupom vladaru, tražeći u njemu privid prosvećenosti, te
opravdanje kako za svoju podređenost tako za svoje privilegije. Hodeka
mlađeg i starijeg Arnot povezuje, između ostalog, jednom neobičnom
osobinom kojom se veštine oca, preparatora ubijenih životinja, i sina,
majstora fotografije, takoreći organski spajaju u jedan neprekinuti proces
iščezavanja i ponovnog stvaranja upotrebom raznovrsnih kiselih supstanci, i
u tom je poznavanju sveta kiselina od strane svakog Hodeka ponaosob Arnot
uviđao dubok smisao postupaka kojim u prirodi stvari nestaju i nastaju,
postupaka kojima, naime, jedan Hodek rastvara proteinska tkiva, dok drugi
fiksira svetlost na fotografsku ploču. Ova su učenja mladom Vasiliju Arnotu,
u službi bečkog dvora, omogućila da u velikom broju procedura koje su se
ticale proizvodnje skupocenih i trajnih predmeta, taksidermijskih preparata,
srebrnog posuđa i medalja, tananih bakropisa, raskošne ljubičasto bojene
slonovače, precizno sečenih dijamanata, ustanovi neobičnu povezanost
između sveta kiselih materija s jedne strane i okolnosti blagostanja,
dugovečnosti i pamćenja s druge. Veštim spojem raznovrsnih znanja, Arnot
je rano započeo proboj ka vrhunskim dometima umetnosti zooloških
preparata, uveren u značaj upućivanja široke publike u lepotu i raznovrsnost
već tada krhke prirode, načete progresom, te očaravajuće nemilosrdnog
poretka koji stvarima u njoj daju oblik i ulogu. I kao što se svakim
fotografskim portretom nagoveštavala smrt, a ponekad je za tu čast bilo
najpre potrebno umreti, ne bi li se posthumnim snimkom zabeležio naizgled
usnuli lik, tako se i Arnotov posao neposredno ticao trajanja u smrti bića,
tačnije upravo onog njegovog ostatka što je u prirodi bio izložen suncu.
Naime, koža ubijene zveri iznutra se, nalik na tretman fotografske hartije,
premazivala solju i arsenikom, te tako zaštićena od truljenja koje donosi
vreme, punjena piljevinom ili listovima duvana, a ponekad i zatezana preko
Arnotovih znalački izvedenih glinenih životinjskih obličja, sticala svoje
izgledno mesto u večnosti. O samom Arnotu, njegovom porodičnom imenu i
poreklu, te životnom putu koji ga je iz Beograda odveo u Beč i Firencu,
podaci ne oskudevaju, ali mi ćemo se ovde posebno posvetiti tek tome što je
sakupljeno u svežnju zabeležaka i novinskih članaka u koji smo imali uvid,
tačnije svemu što predstoji od trenutka kada se proleća 1903. tada već
cenjenom taksidermijskom stručnjaku i vrsnom poznavaocu životinjskog
sveta, učeniku čuvenoga Hodeka (nije naznačeno kojeg), Vasiliju Arnotu,
upućuje zahtev Jestastveničkog muzeja Srpske zemlje sa sedištem u zadužbini
pokojnoga Stevče Mihajlovića u Beogradu da, radi obeležavanja godišnjice
okupljanja svekolike kolekcije licejskih prirodnjačkih kabineta, gospodin
Arnot izvoli rukovoditi izradom veličanstvenog prizora po uzoru na pariske
diorame, prizora, dakle, u kom se stvari i vreme - zver u trku, sunce u zenitu,
krošnja na vetru - pojave što se, naime, u prirodi svode na niz neuhvatljivih
treptaja, uobličavaju u jedinstveni, nacionalnom simbolikom nadahnuti
mizanscen. Učeniku Hodekovih ovaj se zadatak, u kom je trebalo rukovoditi
čitavim nizom znanja i veština, smesta učinio životnim izazovom, pa i
logičnim tokom stvari - jer većina taksidermijskih preparata kojima je muzej
raspolagao bila je, po kataloškim navodima Jestastveničkog kabineta Velike
škole, delo njegovih ruku - premda u tom trenutku nije mogao da pretpostavi
da će se to odista pretvoriti u rad koji će njemu, Arnotu, učiniti isto što kisele
supstance najpre prvog pa drugog Hodeka čine sa ulovljenom zveri, drugim
rečima pretvoriti ga u sopstvenu senku. (Možda je prerano na ovom mestu
naglasiti čitaocu da se ta uobičajena fraza katkad sasvim bukvalno da
primeniti, kao što će slučaj Vasilija Arnota pokazati.) Simbolički značaj
zadatka prevazilazio je svakako njegovu naučnu opravdanost i Arnotu je
odmah stavljeno do znanja da je dioramski prikaz, strateški planiran za
zapadni zid velike sale, imao da bojom neba, izborom rastinja i divljih
životinja, strašnih grabljivica i simpatičnih biljojeda, položajem sunca i
odabirom godišnjeg doba, ukaže na političke ideale, istorijske nužnosti i,
uopšteno govoreći, jasno određene prirodne težnje mlade Kraljevine Srbije u
odnosu na njena politička i vojna savezništva, te na kulturnu pripadnost svetu
Zapadne Evrope, svetu u kojem su, uostalom, školovani i sami vladari
novostvorenih srpskih dinastija. Bečkom đaku, Arnotu, sva se ta simbolika,
bez sumnje, činila priglupom, i premda je takav zahtev, kojim se jedna tobože
naučna predstava imala upotrebiti u političke svrhe, bio neobično nalik dečjoj
igri, to ga nije omelo da smesta pređe na rad i u nekoliko narednih dana
skicama uobliči ideju o prvoj srpskoj diorami, u čijem su prvom planu brojne
autentične zveri, medved, vuk, lisice i kunići, poskoci i kopči, srne i
divokoze, pa i poneka divlja svinja, složno izvijale vratove te usmeravale
svoje poglede uzvodno Dunavom ka bečkim dvorovima i balskim salonima, a
potom preko Alpa i Ženevskog jezera ka pariskim pasažima i kabareima,
arhitekturi livenog gvožđa i paviljonima monumentalnih svetskih izložbi.
Rođen u Beogradu 1869. godine, u cincarskoj porodici, od oca licejskog
profesora, književnika i advokata, i majke, lirskog soprana italijanskog
porekla, Vasilije Arnot rano je upućen, porodičnim vezama, na školovanje u
Beč, gde je, u skladu sa svojom znanja žednom epohom, jednovremeno
posvećen raznovrsnim naukama izučavao zoologiju i geografiju na
univerzitetima u Beču i Pragu, a uporedo s time, provodio izvesno vreme,
posebno u ranim letnjim mesecima, u istraživanju Obedske bare, gde je sa
svojim mentorom, Hodekom starijim, sačinio naizgled beskrajan spisak
ptičjih vrsta koje su ovaj lokalitet nastanjivale, kao i građu za katalog
acidofilne vegetacije koja uspeva u močvarnim sredinama, da bi ubrzo po
svršetku studija stupio na dužnost pomoćnog upravnika zoološkog kabineta
bečkog Imperijalnog muzeja prirodnih nauka, i u jednom kratkom vremenu,
takođe po preporuci mentora, vršio dužnosti zamenika u nastavi hernije u
Realschule u Linču, gradu Johana Keplera. Tamo je, kako stoji u izveštaju
nastavnog veća godine 1901, bio učesnik jednog, istorijski posmatrano,
neobičnog incidenta, kada je na kraju jesenjeg polugodišta
dvanaestogodišnjem učeniku Hitler Adolfu, dodelio najpre neprolaznu ocenu
po završenom usmenom ispitu, a potom i nesvakidašnje sočnu šamarčinu,
uzrokovanu nedoličnim ponašanjem tokom ispitivanja drugog učenika,
Vitgenštajn Ludviga, kome je, po navodima izveštaja, ovaj prethodni iz
nepoznatih razloga upućivao pogrdne i posprdne opaske. Ukratko, takav,
nadasve karakterni i učeni Vasilije Arnot, po svemu sudeći sklon i takvim
postupcima koji se graniče sa ispadom, predao je skice svoje patriotsko-
naučne predstave srpskog zverinjaka zaduženoj komisiji, koja je, koliko nam
je poznato, o tom prikazu donela vrlo povoljne zaključke i odmah pristupila
odobravanju sredstava za izradu Arnotove diorame. Zaključeno je, naime, da
je Arnotova vizija u potpunosti u skladu sa naučnim istinama i zadatim
moralnim principima, te da su oni dočarani brojnim egzaktno predstavljenim
zverima i njihovim staništima, brlozima i jazbinama, te u njima ukorenjenim
istorijskim i bratskim spregama, političkim vizijama, tekovinama ustanka i
oslobađanja od vekovnog ropstva pod vodstvom plemstva (doduše, od samog
porobljivača titulama nagrađenog) simbolički predstavljenog neobičnom
složnošću nekakvih u misli zadubljenih kurjaka i vrlo odlučnih veverica čija
su nakostrešena krzna nagoveštavala spremnost da svakom budućem
zavojevaču saspu u lice kišu žirova i šišarki. Posebno je prikaz putanje
kasnog zapadnog sunca, što posmatraču, eto i doslovno, usmerava pogled ka
budućnosti, tačnije ka neprikosnovenim središtima evropske kulture gde je
svako dobronameran tražio kulturni oslonac i osnovu moderne nacionalne
ideje, bio prihvaćen sa tihim ovacijama, te je Arnotu tada preostalo još samo
da sačeka formalno odobrenje. Radost povodom dogovorene saradnje
komisija je iskazala i angažovanjem gospodina Jovanovića, dvorskog
fotografa, opremljenog najnovijom fotografskom spravom marke Kodak,
kojom je, posle dugog i pažljivog raspoređivanja prisutnih u prostoriji muzeja
namenjenoj Arnotovoj diorami, ovekovečio buduće saradnike zajedničkim
portreom. Grupa koju su, uz Arnota, činili predsednik komisije, zatim
gospodin Pavlović, upravnik muzeja i paleontolog, kao i još četvorica
nepoznatih muškaraca, stoji ili sedi kraj stola prekrivenog Arnotovim
skicama, pred širokim zidom, tačnije stoji pred vlastitim senkama koje se,
pod svetlošću nekakvog neobično nisko postavljenog osvetljenja, izvijaju
iznad njihovih brkatih, šeširima pokrivenih glava. Samo je Arnot gologlav i
ćosav. Po dogovoru, predsednik komisije, Arnotu posebno naklonjen,
predstavnik saveta zaduženog za obrazovanje i nauku, gospodin M., trebalo
je da u zakazano vreme na sastanku u muzejskoj biblioteci dostavi ugovor o
delu, već potpisan u nadležnom ministarstvu, kako bi se smesta moglo
otpočeti s formiranjem radne grupe i odabirom tehničkih saradnika, no na
Arnotovo iznenađenje, ovaj se gospodin u zakazano vreme nije pojavio, i već
kada je Arnot, smatrajući da je posredi nesporazum, uzeo šešir i uputio se ka
izlazu, pred njime se stvori omanji čovek, lica o kojem će Arnot kasnije
bezuspešno pokušavati u svojim spisima da priloži kakav-takav opis, i jedino
što će u tom pokušaju čitalac zaključiti jeste da se dotičnom gospodinu, sem
niskog rasta, naizgled nije mogla pripisati niti jedna lična osobina. Čovek se
Arnotu obrati preskočivši uvod i objašnjenja, kao da je ovaj upravo njega
čekao, predstavi se, bez imena i prezimena, kao savetnik ministarstva
nadređenog komisiji čiji je predsednik bio odsutni gospodin M., te je savetnik
- dodao je, govoreći o sebi - samim tim bio višeg ranga od pomenutog, kao da
tom izjavom nadoknađuje svoju upadljivu niskost. Arnotu je savetnik istog
trena bio neobično odvratan, ali, pretpostavivši da je ovde reč o birokratskim
procedurama za koje su već tada bili zaduženi naglašeno bezbojni službenici,
on još jednom odloži šešir i pozva savetnika da sednu za obli sto gde je još
ležala mapa sa Arnotovim skicama. Savetnik, međutim, ne prihvati poziv,
neljubazno ostajući na nogama, kao da želi da pokaže kako svome
sagovorniku ne pridaje posebnu važnost, i zaista u svega nekoliko rečenica,
gledajući nekud u stranu, saopšti da je Arnotov dioramski projekt u
potpunosti nepodoban, štaviše neprihvatljiv, a ako ćemo pravo i duboko
sraman, te da zahteva korenite izmene koje će odgovarati istinskim državnim
spoljno-političkim težnjama, vekovnom bratstvu s velikom Ruskom
Imperijom, te pritom ustvrditi neporecivost autentičnih tradicija i kulturnih
stremljenja naše savremene kraljevine. Ukratko, sunce se mora premestiti na
istok, odakle se rađa (tačnije, čitava će se diorama nadalje planirati za istočni
zid muzejske sale) čime će se ukazati na uzvišenu prošlost i slovensku krv što
se rado za braću proliva, te se time i srpske zveri svaka ponaosob imaju
usmeriti da pogledima svojim osmatraju to nebo od zore crveno, a njihove
jazbine i brlozi oplemeniti širokim krajolikom odakle pogled puca prema
Karpatima, duž Dnjepra i Volge, do beskrajnih ruskih stepa gde, uostalom,
sve počinje. Sićušni savetnik je svojim unjkavim glasom ovo izgovorio bez
naglašavanja ijedne reći, kao da je sve to unapred nabubao i izdeklamovao
poput kakvog automa. Možemo pretpostaviti, na osnovu dosad navedenog, da
se takva nadmenost temperamentnom Vasiliju Arnotu smesta učinila krajnje
antipatičnom, te je možda pobudila i želju da savetniku odgovori sličnom
merom kao onomad učeniku Realschule (o čijoj budućoj karijeri, kad smo
već kod toga, nikad ništa neće doznati) no takvu je želju, ukoliko je takve
želje bilo, Arnot uspešno usmerio u dobro promišljen odgovor i smesta
predložio neprijatnom savetniku, te kome god iza njega stajao, da potraži
drugog projekt-majstora, jer će se on sam rado povući iz tog, sada već sasvim
neželjenog, posla. Ono što će savetnik na to uzvratiti izmeniće zauvek život
Vasilija Arnota. Ovoga puta gledajući sagovornika pravo u oči, progovorio je
glasom čija se unjkavost najednom pretočila u ljigavu smesu iz koje će Arnot
kasnije u svojim beleškama, kao da ih vadi iz pomija, s gađenjem izdvojiti
sledeće reći: „Ti se, gospodine, s tvojom bečkom školom i fićfirićkim
manirima, ništa ovde ne pitaš. Ovde si rođen, al’ si bogme zaboravio kako
stvari uistinu stoje. To su te oni tamo zapadnjaci iskvarili, i ti si sad ovde
došo da nam njihovu pamet prodaješ. A da ja tebi nešto objasnim. Ovde kad
se dete rodi, njemu se odma’ kaže da će jednog dana ubiti čoveka. Ponoviće
mu to, ako treba, i više puta da zapamti, a uz to će mu kazati i da će svako
derle što kraj njega odrasta, sva ta klinčad što s njime po avliji trčkaraju, kao i
on, jednoga dana ubiti čoveka. Reći će mu: ’Ubićeš, kao što smo ubijali mi, i
kao što su ubijali svi oni što su nas učili kako da živimo.’“ Onda je bezimeni
savetnik, jezivo mirno, iz svoje torbe izvadio zakrivljeni turski nož, dohvatio
Arnotovu mapu, i pred njegovim zaprepašćenim pogledom u nekoliko poteza
besno je isekao u paramparčad i tako raskomadanu još jednom uredno složio
po stolu. „Sada“, dodao je, „idi kući i radi, i da te iduće nedelje, za tačno
sedam dana, vidim na ovom istom mestu.“ Dve noći kasnije, sa balkona
beogradskog kraljevskog dvora, izmasakrirana tela kralja i kraljice bačena su
na sveže podšišani travnjak elegantnog vrta uređenog u maniru italijanskih
renesansnih bašta. Tamo je, kraj zidića od šimšira i nedavno presađene
smreke, nad mrtvim telima izrešetanim desetinama kuršuma, dugo
nastavljeno svirepo iživljavanje, sabljama i noževima. O ovom događaju
javnost je danima saznavala po jednu novu i drugačiju verziju, ali Arnot je
već znao da se na spisku onih što su tog ranog jutra uz kraljevski par, na
dvoru i u sopstvenim porodičnim kućama, dočekali smrt, nalazilo ime
predsednika komisije koji se onog dana nije pojavio na ugovorenom sastanku
u muzejskoj biblioteci. Već sutradan Vasilije Arnot je, uz podršku austrijskog
poslanstva, tajno napustio Srbiju. No, ovoga puta nije se uputio u Beč, već u
Firencu.
3
SER TOMAS LIPTON stigao je u okupirani Beograd krajem oktobra 1915,
zadržavši se prethodno u Rači Kragujevačkoj, gde je neplanirano učestvovao
u spiritističkoj seansi, i dalje pod snažnim utiskom događaja kojem je
nekoliko godina ranije prisustvovao u Vindzoru, kada je kraljica lično
prizvala duha izvesnog gospodina po imenu Sloun, što je takođe prisutnog
Guljelma Markonija navelo da u potpunosti zastrani u svom naučnom radu te
posveti ostatak života traženju frekvencije na kojoj se oglašavaju mrtvi.
Naime, pristigavši u Raču, šezdesetosmogodišnji romantični poštovalac i
pobornik nacionalnog oporavka hrabrog srpskog naroda istoga trenutka
opelješen je od strane grupe šibicara, koji, sasvim neupućeni u Liptonov lik i
delo, slavnog filantropa upoznaju sa svojom neobičnom, drevnom igrom. Ta
je stvar mogla da poprimi vrlo neprijatan ishod, budući da je častoljubivog
Liptona nelogičnost igre što su četvorica prevaranata izvodila iskamčivši mu
već popriličnu svotu poprilično izvela iz takta, da se na licu mesta nije našla
gospođa Anđelković koja je neočekivanim autoritetom odmah oterala
mangupe i poštedela ser Liprona gubitka preostale gotovine. Zapravo,
gospođa Anđelković provela je, uglavnom ćuteći, već dobar deo puta sa ser
Liptonom i grupom volontera američkog Crvenog krsta koji su, iskrcavši se
sa Liptonove jahte u Solunu, putovali najpre železnicom a potom i jednim
vojnim kamionetom, ali je tek ovom zgodom iskoristila priliku da se
predstavi i uputi čuvenog gospodina u svoju profesiju i nameru putovanja.
Dotična je gospođa, naime, bila najpoznatiji srpski medijum, preporučena
kao pouzdan kontakt sa onostranim, i ličnost obasuta brojnim optužbama
tadašnjih crkvenih zvaničnika koji su u praksi prizivanja duhova zapravo
videli ne samo jeres i izvrdavanje pravoslavne dogme već i šurovanje sa
američkim komunistima čija su propagandna štiva, po mišljenju sveštenstva,
upravo putem teozofske literature i spiritističkih časopisa pristizala u domove
časnog srpskog građanstva. Istini za volju, gospođa Anđelković bila je veliki
poštovalac dela Svetozara Markovića, i sasvim javno politički opredeljena za
ideje socijalne pravde i ženskih prava, što ju je činilo idealnom metom za
plasiranje najtežih optužbi i crkvenih anatema kojima se uz sklonost
komunističkoj ideologiji lako pridodavalo jevrejsko zavereništvo i rad za
strane obaveštajne službe. Tako se dogodilo da je prilikom tog kratkog
boravka u Rači, dok su se ostali saputnici odmarali u obližnjoj mehani, ser
Lipton rado prihvatio poziv da učestvuje u spiritističkoj seansi, u kući izvesne
gospođe R., čiji je zet, šifrant kraljevske vojske, učestvovao u povlačenju i
prelasku albanskih planina, a potom netragom nestao, i sada je bilo na
gospođi Anđelković da se obrati svetu umrlih, ne bi li od tog, svakako bolje
obaveštenog ambijenta, dobila pouzdane informacije o njegovoj sudbini. Na
poziv gospođe Anđelković, javlja se duh izvesnog g. Teofilovića - o čijem su
tragičnom slučaju domaćini saznali iz dnevne štampe - stradalnika u
nedavnom potapanju tada najvećeg putničkog prekookeanskog broda,
Luzitanije, i jedinog srpskog putnika koga je nesreća zadesila da bude svedok
te strahote, te da i sam završi kao žrtva besmislenog napada.

Naime, potapanju Luzitanije prethodio je čitav niz sumnjivih radnji i

prividnih manjkavosti, te gotovo otvoreni poziv nemačkim vojnim
podmornicama da usmere svoja torpeda ka ovom bespomoćnom, divovskom
ponosu britanskog brodarstva i kompanije Cunard Line. Nikada nije u
potpunosti razjašnjeno zašto je u vode već opterećene ratnim pretnjama jedan
brod krcat civilnim putnicima uplovio s tovarom artiljerijske municije
namenjene Kraljevskom arsenalu u Vulviču (ispred kojeg će tačno 98 godina
kasnije, uz poklič Alahu ekber, jedan engleski građanin afričkog porekla
mačetom odseći glavu mladom britanskom podoficiru, najavivši tim
monstruoznim činom dekapitaciju brojnih talaca islamskih paravojski u
nekadašnjim kolonijalnim posedima Velike Britanije). A tek na pitanje zašto
je oružana britanska pratnja u vidu brodova opremljenih topovima najednom
napustila Luzitaniju i prepustila je sudbini, jedini izvestan odgovor biće dat
budućim generacijama kada se otvore zapečaćeni arhivi i čitava stvar svede
na besposledičnu istorijsku epizodu. Ostalo je u svedočenjima zabeleženo
zaprepašćenje posade nemačke podmornice U-20 u trenutku kada je postalo
jasno da je pogođena meta što se pred njima pretvarala u buktinju koja tone, i
koja za tačno 18 minuta nestaje u talasima, bila čuvena Luzitanija. Nikom
nije bilo jasno, Nemcima ponajmanje, zašto se taj brod tu našao nebranjen i
nafilovan eksplozivom uprkos jasno saopštenim ratnim upozorenjima. U
moru je nestalo preko hiljadu ljudi, od kojih 128 građana Sjedinjenih Država
koje su se tada postojano držale izvan evropskih sukoba, uprkos britanskom
nametljivom insistiranju da Amerika uđe u rat. Između ostalog, vest o
stradanju Luzitanije stigla je po samom svršetku neuspešne mirovne misije
specijalnog izaslanika američkog predsednika, na kojoj je daleko više od bilo
kog prisustva zapaženo jedno odsustvo: prvog lorda Admiraliteta, Vinstona
Čerčila, najstrasnijeg zagovornika ratnog saveza sa SAD, iznad svega zarad
održavanja morskih puteva kolonijalne trgovine, a čijim će se, ubrzo potom,
hitrim, vatrenim optužbama na račun kapetana Luzitanije, Vilijama Tarnera,
imenjaka čuvenog slikara morskih oluja i brodoloma, ovaj naći pred sudom
spektakularno optužen za veleizdaju. Time je sva pažnja javnosti željne
upiranja prstom u krivca, preusmerena na jednog čoveka, te je stradanje
Luzitanije svedeno na banalan slučaj neodgovornosti pomorskog kapetana.
Sam Tarner nije nikada, ni posle oslobađajuće presude, progovorio nijednu
reč o događajima na brodu, i ostatak života proveo je u upadljivoj tišini.

Duh g. Teofilovića, vodeći prepuštene ruke gospođe Anđelković po ploči

sa polukružno raspoređenim slovima i brojevima, upućuje uglavnom u dobre,
mada delimično konfuzne vesti o zetu gospođe R., opisuje grad okružen
planinama, na jezeru u kojem se ogledaju oblaci, ali usred tog idiličnog opisa,
dub se najednom, slovo po slovo, kao ophrvan nekom nostalgijom, više ne
povinuje zahtevima prisutnih, te započinje neku sasvim nepovezanu priču,
punu pastoralnih i romantičnih detalja, prizora mora i obale, i već počinje da
nervira domaćine, koji očekuju jasne odgovore na postavljena pitanja. Da
stvar bude još gora, uprkos zahtevima prisutnih da se pribere, duh se obraća
direktno ser Liptonu, kome ni najmanje nije prijatno što kao potpuni stranac u
ovom društvu najednom zavređuje toliku pažnju. Pritom, duh kao da
najednom zamuckuje, nikako da saopšti šta mu je namera, što bez sumnje
dovodi do toga da se gospođa R. već oseti uvređenom, jer i volšebna srcolika
strelica što klizi pod prstima gospođe Anđelković sve više bira nesuvisle
slogove, koje ser Lipton pažljivo beleži. Poruka naizgled nema nikakvog
smisla, ali on je upisao svako slovo i broj, i sada je najednom, iz nekog
razloga, zamišljen i odsutan. Duh gospodina Teofilovića još jednom se, na
zadovoljstvo ukućana, vraća na željenu temu, ispisuje ohrabrujuće reći o
sudbini traženog vojnika, najavljuje njegovo skoro javljanje i time gospođa
Anđelković uskoro završava seansu, pomalo uzrujana, zamolivši ljubazno sve
prisutne za oproštaj, budući da je i sama, kako kaže, bila zatečena onom tako
nejasnom i nepovezanom porukom. Ukućani su ipak prezadovoljni i nastaje
žamor radosnog čavrljanja, za tren stižu čaj i kolači, jedino ser Lipton sedi u
tišini, očiju uprtih u prazan zid.
Šta je ser Lipton saznao od duha g. Teofilovića? Najtačniji odgovor bio
bi: ništa. Jer (Liptonu je to jasno kao dan) bila je to poruka njemu upućena ni
od kakvog duha, već od same tajanstvene gospođe Anđelković, koja je
svakako unapred isplanirala njegovo „spontano“ učešće u spiritističkoj
seansi, možda je i šibicare angažovala ne bi li stvorila pogodnu okolnost. Ni
reći na rastanku, samo jedan neobičan pogled, i ser Lipton i gospoda
Anđelković nisu se više nikada sreli. U automobilu koji ga je vozio ka
Beogradu, otvorio je beležnicu i počeo da razvrstava pribeležena slova i
brojeve u četvorougaonu grupu, metodom kojim se služio za razmenu
šifrovanih telegrafskih depeša sa upravnicima svojih plantaža čaja na
Cejlonu, za čiji je sadržaj o isporukama i novčanim transakcijama smatrao da
je, što zbog konkurencije, što zbog ratnih okolnosti, najbolje da ostane u
krugu upućenih. Niko, međutim, izvan tog uskog poslovnog kruga nije smeo
da bude upoznat s tim tajnim sistemom koji je Lipton pritom lično smislio,
ponajmanje neka sasvim nepoznata žena iz Srbije, makar ona bila i
spiritistički medijum. Poruka se malo-pomalo uobličila u jedno nemačko ime,
mesto, i brojeve koji nisu mogli biti drugo do datum i sat. Kirhner,
Doktorova kula, 2. novembar, 2 sata posle ponoći.
4
BEZMALO CELOG ŽIVOTA GOSPODIN TEOFILOVIĆ zamišljao je Svoju smrt.
Tačnije, zamišljao je svoje trajanje u smrti, ono što će, po konačnom času, iza
njega ostati kao večni dokaz njegovog postojanja. Jer smrt je za njega bila u
svakom ogledalu, svakoj senci i fotografskoj slici u kojoj je stario njegov
pogled, i u toj sveprisutnosti bilo je nečeg nesumnjivo svečanog. Naime, već
tokom prvog, useljeničkog putovanja u Ameriku, pretposlednje decenije XIX
veka, uplovljavajući u njujoršku luku kraj nerazumljivog i zamršenog
čeličnog kostura budućeg Kipa slobode, u mladom Teofiloviću obznanila se
ideja o grobnici koju će sebi podići u rodnom Beogradu. Kao da je tog
trenutka prešao neki dvostruki prag, ta naizgled besmislena misao uobličila je
čitav njegov dalji, imigrantski život i decenijsko napredovanje u jednom
njujorškom arhitektonskom studiju, koji će s vremenom steći slavu
posvećenošću tada popularnoj arhitekturi organskih, izuvijanih oblika što u
prividnom saučesništvu s nemilosrdnim životnim silama kao da bivaju sami
od sebe progutani ili okamenjeni, nestajući u samoniklim žilama kakvog
divovskog bršljana. Tek u jugendštilu je Teofilović, inače oskudnih
graditeljskih ambicija, uvideo svrsishodnost modernog arhitektonskog izraza
i stremljenja gradnji uopšte, i u tom naizgled banalnom, pomodno
zavodljivom sticaju oblika uočio čudesno mračnu i beskrajno komplikovanu
pozornicu uranjanja u suštinu odnosa čoveka i vremena. Jugendštil, smatrao
je Teofilović, drugoj svrsi nije služio sem da se njime, subverzivno i
zaobilazno, uobliči kraj čovečanstva, razotkrije strašna lepota propadanja
gradova, postojbina i ognjišta čovekovih u ponor ravnodušne prirode. Svako
istinski uspelo zdanje jugendštila, u Teofilovićevim očima, bilo je poput
rastočenog tela iz kog nasilno buja loza bogatih plodova, prstasto
isprepletanog korenja; telo puno zemlje i minerala, što se paučinastim
hvatom i kristalizujućim procesima veličanstveno izdižu iz razjedene utrobe.
Noćima su se Teofilovićeve zamisli, u prostranoj mansardi na Trećoj
aveniji, istezale iz prašnjavih ugljenih linija, postajale sve izduženije i
ambicioznije, i narastale poput džinovskih noktiju i slapova kose. Uspelim
crtežima prekrivao je zidove, a visoki modeli od gline i pruća nizali su se
godinama po škripavom daščanom podu.
 Danju je Teofilović redovno odlazio na posao, po svemu sudeći
ravnodušno ali savesno izvršavajući svoje obaveze. Pauzu za ručak koristio je
u kafani nekog Italijana, za obed koji bi obično ostavljao napola, dugo
posmatrajući svoj nezavršen obrok na tanjiru. Potrebno je reći i to da
Teofilović, po svoj prilici skromnog i nezahtevnog karaktera, nije u kreiranju
svog zagrobnog spomenika polazio od umišljenosti, ličnog značaja,
uobraženja ma koje vrste. Naprotiv, njegovo je delo imalo kao jedini cilj da
odgovori, sa zahvalnošću i uzvišenim poštovanjem, na dar koji je priroda
čoveku pružila da se svesno suoči sa činjenicom sopstvenog, neumitnog i
konačnog, nestanka. Biće to spomenik nedovršenom ručku, pisalo je u
Teofilovićevoj obimnoj, godišnjoj beležnici (za kalendarsku 1915), koju će
sticaj neverovatnih okolnosti jednog dana doneti u ruke doktora
Stojimirovića. Iz tih se zabeležaka (kojima su u marginama, tu i tamo,
pridodati Stojimirovićevi komentari) jasno može zaključiti i to da je
Teofilović, s godinama rada, ostvario značajan profit i stvorio sebi uslove za
sasvim pristojan život na Menhetnu, u vremenu električnih tramvaja i
oblakodera, čeličnih kula i lokomotiva, dobu pozlaćenog sjaja i histerije,
svetskih izložbi i ljudskih zooloških vrtova, te brojnih Merkura krilatih
sandala uklesanih u palate nadahnute nezaustavljivim progresom. Sam
Teofilović je, premda estetski usklađen s modernim arhitektonskim izrazom,
dosledno živeo van svakog nadahnuća diktiranog okruženjem i vremenom,
sem onog što ga je nagonilo da gradi svoj grob. Putem posrednika u
Beogradu, početkom prve decenije XX veka na beogradskom Novom
groblju, tada nedavno uređenom, telegrafskom transakcijom zakupio je
parcelu dovoljnu za gradnju pozamašne kapele, po veličini slične omanjem
stambenom objektu, ugovorivši prethodno sve pravne detalje o posedu i
karakteristikama budućeg zdanja. Iz pomenutih spisa ne proističe nijedan
podatak o Teofilovićevim beogradskim ili njujorškim porodičnim,
prijateljskim, ljubavnim ili poslovnim vezama, ne spominje se, sem
neimenovanog beogradskog posrednika, niti jedna ličnost s kojom bi se
mogao makar delimično povezati tok i svrha njegovih postupaka. Po svemu
sudeći, ne bi bilo pogrešno zaključiti da iz svakog Teofilovićevog postupka,
zabeležene misli, pa i arhitektonskih ideja, proističu obrisi ličnosti iskreno
nezainteresovane za bliskost, čoveka nedruštvenog i prezirom ispunjenog,
neko bi rekao i sasvim običnog ugursuza, no mi ćemo se ovde uzdržati od
takvih pojednostavljivanja i preoštrih kvalifikacija. Bio je, bez sumnje, dobro
situirani samac, kako se to uobičajeno kaže, u poznim četrdesetim, sa
sigurnim poslom i ustaljenim navikama, kada je, krajem aprila 1915- godine,
odlučio da iznebuha i bez viška reći u pismenoj izjavi, napusti mesto
projektanta u njujorškom studiju i prekookeanskim brodom zaplovi ka ratom
zahvaćenoj Evropi i Beogradu. Najverovatnije se ova iznenadna žurba ticala
ničeg drugog sem namere da, kao građanin Sjedinjenih Država, zemlje
neutralne u ratu, obezbedi sigurnost svog poseda na beogradskom groblju, u
nadi da će, nezavisno od političkih i ratnih okolnosti, pa i nezavisno od toga u
čijim će rukama zateći Beograd, naići na razum i poštovanje pravnog poretka,
bilo jednih, bilo drugih vladara. Uostalom, Beograd je za Teofilovića bio
pozornica detinjstva i rane mladosti, i njihov je sadržaj za nas svakako
nepoznat, tajanstven i nedostupan, sem jednog detalja pomenutog u
Stojimirovićevim beleškama, prilikom pokušaja da hipnotičkom seansom
svome tihom pacijentu razbudi sećanja. Kesten, rekao je Teofilović, a
Stojimirović zapisao, i uz tu je reč, naknadno, kao da se u tim crtežima krilo
njeno značenje, pridodato nekoliko listova botaničkih crteža kestenovog lista
i ploda. Bio je to jedini odgovor Teofilovićev na doktorovu molbu da opiše
svoj roditeljski dom.

O arhitektonskim crtežima gospodina Teofilovića, nestalim u brodolomu

Luzitanije, možemo suditi samo na osnovu opisa nađenih u njegovoj
beležnici i pretpostavki koje u svojim komentarima iznosi doktor
Stojimirović, i stoga nam preostaje tek da zamišljamo verovatne ishode
izgubljenog projekta, imajući pritom u vidu Teofilovićevu iskazanu
fasciniranost anatomijom i osobine jugendštila (od svih uobičajenih naziva, u
spisima se pominje samo ovaj, nemački). Ostalo je, međutim, nejasno da li je
i sam Teofilović u potpunosti sagledavao celinu svog dela, budući da je
projekt grobnice bio do te mere komplikovan da se morao predstaviti na više
desetina, možda i stotinu pojedinačnih crteža koji su se jedan na drugi
nadovezivali kao da su i sami deo kakvog prirodnog, biološkog ili
tektonskog, procesa narastanja, srastanja, vrenja, prelivanja, izlivanja,
bujanja, ukrštanja, spajanja, probijanja, uvijanja, raspadanja... U sačuvanim
Teofilovićevim zabeleškama Stojimirović je posebno podvlačio upravo ove
reči kojima je crtač, uostalom, nazivao svaki svoj pojedinačni crtež, odnosno
svaku radnju koju je bilo potrebno ugraditi u spomenik. Bezimeni grob sav
od glagola, napisao je Stojimirović u margini sveske, a iz tog bi se komentara
dalo zaključiti da Teofilovićeva buduća grobnica nije imala mesto za ime, niti
za bilo koju pisanu reč.
 O planu enterijera ove neobične kapele informacije su oskudne, i po svoj
prilici se Teofilovićev prvobitni nacrt u mapi s kojom se 1. maja 1915. ukrcao
na Kraljevski poštanski brod Luzitaniju, znatno razlikovao od onog kasnijeg,
nastalog nakon silaska u zemlju, ali o tome nešto kasnije. Vest o
Teofilovićevoj smrti u brodolomu stigla je u Beograd u dugom nizu
nepotvrđenih i protivrečnih dojava koje su pratile potapanje čuvenog
prekookeanskog broda. Kompanija Cunard Line danima je opskrbljavala
diplomatska predstavništva, udruženja i pojedince spiskovima putnika, živih,
mrtvih i nestalih. Spiskovi su iz dana u dan menjani, živi su proglašavani za
mrtve, ponekad mrtvi za žive, a spisak nestalih prelivao se bilo na jednu bilo
na drugu stranu, sve dok i te promene nisu utihnule, a s njima i nada o makar
još kojoj dobroj vesti. Teofilovića, kako stvari stoje, niko u Beogradu, posle
četvrt veka odsustva, nije poznavao niti dovodio u vezu bilo sa živim ili
mrtvim srodnicima, sem - putem prepiske pojedinaca iz uprave groblja koji
su s njime zaključili ugovor o zakupu parcele, te pomenutog, nepoznatog
posrednika. Stoga se niko nije posebno trudio da ustanovi na kom se spisku
ovaj putnik srpskog porekla našao, već su ga javna glasila po kratkom
postupku sahranila, objavivši pritom patetičan tekst o stradanju povratnika,
neobičnu pripovest o Teofilovićevoj zakupnini, te izjavu grobljanskog
predstavnika o pravnoj proceduri koja će uslediti po potvrđivanju smrti
zakupca.

Šestog dana plovidbe Luzitanijom, u petak 7. maja, Teofilovića je iz rada

prenula potmula eksplozija, a ubrzo potom još jedna, praćena jedva osetnim
nagnućem, pa je, iz svoje skučene kabine bez prozora - mirno odloživši
pribor za crtanje i obukavši kaput, u čijem je unutrašnjem džepu čuvao
beležnicu nad kojom bi se, posebno tokom obroka na brodu, nadvijao kao da
beleži najstrože tajne - izašao u hodnik. Takva neobična upotreba beležnice
koštala ga je neprijatnog informativnog razgovora sa osobljem zaduženim za
otkrivanje ratnih špijuna: već prvog dana, sedeći na prednjoj palubi, nosa
zabijenog u svoje sićušne spise, priveden je zajedno s trojicom nemačkih
državljana u omanju prostoriju u blizini komandnog mosta. Za ovu trojicu
brodska služba bezbednosti nije imala sumnje: smesta su zatvoreni u posebnu
odaju iz koje, kako stvari stoje, više nikada nisu izašli. Teofilović je
oslobođen, navodno inicijativom samog kapetana Tarnera, kome su
službenici bezbednosti svojom zloslutnošću ionako išli po živcima, čak i više
od samih putnika, prema čijem je brbljanju i besmislenim pitanjima, posebno
onih sa skupljim kartama, kapetan, po brojnim svedočenjima, gajio dubok
prezir i neretko na njihovo obraćanje uzvraćao zajedljivim opaskama koje bi
izazivale potmuli smeh osoblja i zaprepašćenost prisutne gospode. Možda se
zato ćutljivi Teofilović u Tarnerovim očima učinio idealnim putnikom koji
gleda svoja posla, a sam Tarner, zahvaljujući svom prekom karakteru,
naknadno postao pogodna meta za optužbe koje u njegovim postupcima nisu
imale nikakvu osnovu. Naprotiv, Tarner je, kao kapetan iz popularnih priča,
bio od onih što poslednji napuštaju brod koji tone, a već je prva eksplozija za
kojom je tog jutra, ne sluteći razmere, Teofilović pošao da joj utvrdi trag,
odnela gotovo polovinu posade zadužene za spuštanje čamaca za spašavanje.
Dok je gospodin Teofilović stigao do mosta, probivši se hodnikom kroz
gomilu više zbunjenih no uplašenih individua, pred njime se, pod svetlošću
blistavo vedrog, prohladnog dana, već odvijao neočekivani spektakl smrti:
prestravljeni putnici uskaču u čamac nadvijen nad naherenom ogradom
palube, poneko se tek hvata za ivicu viseći nad ambisom, a tren kasnije
prednja dizalica popušta pod prevelikim tovarom i masa tela se, kao jedno,
stropoštava sa ogromne visine u more. Druga eksplozija, koja je usledila
nekoliko minuta nakon udara nemačkog torpeda, o čijem se uzroku i danas
vode rasprave, bila je, po svoj prilici, pogubnija od prve i po svojoj snazi tako
razorna da je gotovo prepolovila potpalublje džinovskog broda i preživeloj
posadi oduzela svaku mogućnost upravljanja. Kao Teofiloviću, brojnim
putnicima trebalo je više od deset minuta da shvate šta ih je snašlo, s obzirom
na razmere Luzitanije i udaljenost putnika od središta fatalnih zbivanja. U
trenutku kada uviđa da mu nije prestalo mnogo vremena, Teofilović
pokušava povratak u kabinu ne bi li došao do svojih crteža. Naglo pogoršanje
situacije u tome ga sprečava, voda kulja kroz otvorene obloe sada već oštro
nakrivljenog broda, probija kroz stepeništa i hodnike noseći tela davljenika s
donjih paluba i s njima razbacani brodski nameštaj, i samo ga inicijativa
nepoznatog putnika ili mornara, koji mu sred opšte pometnje nabacuje preko
glave sigurnosni prsluk, spasava izvesne propasti. Prsluk za opstanak u
slučaju brodoloma bio je skrojen od otpornog platna ispunjenog plutom.
Uprkos nevelikoj težini, tvrdoća plute pri padu u more nanosila je povrede
vrata i vilice, pa i ponekog putnika onesposobljavala na neko vreme, u
slučaju da je uopšte preživeo pad. Teofilovićev pad u more u njegovim
kasnijim izjavama povezuje se i naizmenično naziva padom u zemlju,
izrazom koji će on koristiti nesvesno opisujući ogromnu prazninu u svome
sećanju, pa i nama stoga preostaje da dva događaja, između kojih stoji
vremenski razmak od najmanje nekoliko nedelja, povežemo u celinu koja će
nam najbolje predstaviti Teofilovićevo iskustvo, od časa kada je sa ivice
smrti, u nesvesnom stanju, utovaren u remorker Indian Empire, jedan od
brodova poslatih iz luke u Kvinstaunu, čija će užasnuta posada, nespremna na
prizor koji će ih sačekati, do kasnih večernjih sati sakupljati što žive, što
mrtve putnike Luzitanije. Teofilović je, po svemu sudeći, budući da njegovo
ime nije zabeleženo na spisku spašenih, najpre smešten među poginule i sa
ovima istovaren na kopno, kao uostalom i veliki broj drugih putnika,
smrznutih i bez vidljivih znakova života, koji su u narednim satima ustajali iz
mrtvih. Ipak, oni koji se iz smrti nisu vratili bili su ubedljivo brojniji; u gradu
je ubrzo proglašen dan žalosti i velika sahrana usledila je ubrzo nakon
zaključka gradskih vlasti da se s tolikim telima, i brojnim zahtevima za
vraćanje preminulih u mesto porekla, prosto ne može izaći na kraj.
5
PETNAESTOG JUNA 1903. Eduard Hodek mlađi dočekao je Arnola na
železničkoj stanici Santa Maria Novella. Odatle je dvojicu prijatelja vozač
elegantnog, mada neprijatno bučnog automobila marke Florentia prevezao na
Fjezole, u dom porodičnih prijatelja I lodekovih, markize de Flaminis, gde je
ubrzo po dolasku poslužen čaj u bašti iz koje se pružao pogled na polja irisa i
brda oivičena nizom duguljastih čempresa. Veče je bilo prijatno sveže, i
Arnotu se učini da se tek sada, nakon četvorodnevnog putovanja, tokom
kojeg se proteklo vreme činilo tuđim i rascepkanim u hiljade komadića,
uobličava u njemu poneka celovita misao. Obradovalo ga je pismo koje je,
redovnim putem, pristiglo u Firencu znatno brže od njega, iz kojeg je saznao
da su mu majka i otac dobro, na sigurnom, te da je kuća, u okolnostima
sasvim nejasne pretnje, pod tihom diplomatskom zaštitom. Ipak, imajući u
vidu prilike, Arnotu je u pismu savetovan oprez, makar i daleko od Beograda,
budući da se pretnja u toj meri činila besmislenom da se svaki razvoj
događaja smatrao mogućnim. U prilog tome, s pismom je u istoj koverti
priložena grupna fotografija snimljena onog dana u muzeju, u vidu dopisne
karte, fine srebrnkaste emulzije, fotografskog ateljea Jovanović. Na toj je slici
nepoznata ruka - po svemu sudeći bila je to ruka Arnotove majke, kako ovaj i
sam navodi u dnevničkoj belešci, gospođe sklone diskreciji, kao i dirljivoj
preciznosti u pakovanju poklona i pravljenju spiskova - obeležila većim ili
manjim tačkama pojedince - ukupno tri - koji su, kako je Arnot odmah
razumeo, likvidirani ili uhapšeni. Hodek mlađi stoga je smesta uputio Arnota
u poslovne stvari, smatrajući da će time, svome vidno zabrinutom, uz to i
deset godina mlađem prijatelju, prema kome je osećao gotovo očinsku
odgovornost, na svrhovit način odvratiti misli; uostalom, Arnotov dolazak u
Firencu nije bio neplaniran, premda preuranjen, i zato je najbolje bilo
posvetiti se, u inat neizvesnosti, predviđenom poslu i namerama. Arnot je,
naime, prema nalogu Hodeka starijeg, imao da posreduje u razmeni izvesnih
artikala između bečkog Prirodnjačkog muzeja i čuvene firentinske La
Specola-e, tačnije biomedicinske kolekcije pri ovom muzeju, tada nedavno
izdvojene u posebnu sekciju. Mlađi Hodek je, u tom trenutku, u Firenci
boravio već nekoliko nedelja, sređujući, kako je svome prijatelju naglasio,
obiman rukopis putopisne studije o toskanskoj fauni, na kom je radio
poslednjih godinu dana. Uz to, redovito je slao izveštaje svome ocu Eduardu,
o susretima sa predstavnicima naučnih udruženja i potrebama ovdašnjih
muzejskih kolekcija.

(Digresija: Izvesno, Hodek mlađi je u periodu o kome je ovde reč

sarađivao sa fotografskim studijom Karla Brođija, sina čuvenog Đakoma
Brođija, koji je, svojstveno cenjenijim studijima toga vremena, te
proklamovanom značaju fotografije za empirijski rad, pružao mnogim
naučnicima neophodne usluge. Stručni povodi firentinskih psihijatara i
antropologa (s današnje tačke gledišta nesumnjivo sporne maštovitosti)
dovodili su pred objektive Brođijevih, brojne primerke ljudske prirode,
pozorišne glumce, zanatlije, zatvorenike, pacijente psihijatrijskih klinika, pa i
ponekog domoroca iz dalekih kolonija. Smatralo se da je svetlost što je
dopirala kroz velike, zasvođene prozore ka šetalištu duž reke, Lungamo delle
Grazie, u ranim popodnevnim satima sticala upravo idealni intenzitet pod
kojim je fotografski portret dostizao posebnu izražajnost. Stranci u
proputovanju, diplomate i uvaženi gosti firentinske municipalije, pa i obično
građanstvo, nalazili su zadovoljstvo u činu fotografisanja u tom već
decenijama čuvenom studiju i mnogi su njihovi portreti krasili prostorije
ateljea. Hodek u svojim zabeleškama s posebnom pažnjom opisuje portret
gospođice Natalije Keško, rođene u Firenci, majke nedavno ubijenog srpskog
kralja. Gospođica Keško, smatra autor zabeleške, u tom trenutku nije mogla
imati više od šesnaest godina, premda njen pogled pod bujnim obrvama odaje
zavodničku zrelost. Odevena u raskošnu haljinu, okružena cvetnim
aranžmanima, nežno gladi vrhovima prstiju bujnu anturiju izvijenog prašnika,
s narukvicom o levom zglobu koja položajem ruke ističe srcoliki, verenički
privezak.)

Tako je ustanovljeno da bi se jedna minijaturna medicinska skulptura od

voska, iz skladišta Imperijalnog muzeja u austrijskoj prestonici, po svoj
prilici delo Klementea Suzinija s kraja 18. veka, nedavno otkupljena od
privatnog kolekcionara, uspešno dala razmeniti za nesvakidašnji primerak
taksidermijske umetnosti, bezrepu zver kože bez krzna veličine prosečne
kućne mačke, o čijem poreklu i vrsti niko u naučnim krugovima nije
usuđivao da se izjasni, jedna, dakle, sasvim neobična pojava za koju se jedino
pretpostavljalo, po mišljenju upravnika Antropološkog muzeja, Paola
Mantegace, da je reč o, nepoznatim postupkom, smanjenom čoveku.
Procenjuje se, smatrao je Mantegaca, da je predmet nastao pre stotinu pedeset
godina, a taksidermist kome je taj zadatak zapao obavio je svoj posao po svoj
prilici samo na osnovu odrane kože koja mu je, navodno, dopremljena sa
tovarom pristiglim iz današnjeg Ekvadora. Nije bilo neuobičajeno da
preparatom pripadne dužnost da u potpunosti izmisli oblik njemu nepoznate
životinje, skelet i držanje, što bi objasnilo čudnovat, donekle preteći položaj
izrazito čovečjih udova i glave. Bezrepo biće bilo je, naime, postavljeno u
puzeći stav, previjenih kolena, kao da se sprema na skok, izvijenog vrata,
debelih usana i zašivenih očiju, nad kojima su bujale gusta brada i
nesrazmerno obilne obrve. I lepo uobličene, mada nesrazmerno velike šake
ovog bića bile su gotovo nesumnjivo čovečje, dok je nad stopalima, jednako
glomaznim, očigledno izvršeno neuko iskrivljenje, moguće i naknadnim
pokušajem restauracije ili pak odbijanjem samog preparatora da prihvati da je
reč o ostacima ljudskog bića. Poneko je smatrao da se radilo o
nesvakidašnjem primerku takozvanog majmuna pauka, no tome se bez
sumnje suprotstavljala bezdlaka i svetlosmeđa koža trupa, te srazmera udova,
a uz to i nerazumljiva tetovaža na licu i grudima čija se šara, po svoj prilici
skupljanjem kože, slila u nejasne plavičaste mrlje.
„Vidite“, rekao je Mantegaca Arnotu narednog jutra, „postupak
smanjivanja glave u divljim plemenima amazonskih šuma sasvim je poznat
modernom istraživaču. Odrubljena glava pripadnika neprijateljskog plemena
zaseče se sa zadnje strane vrata i sva koža i meso se, poput kapuljače, svuku
sa lobanje. Potom se svučena tkiva prokuvaju u biljnom rastvoru i prosuše
smesom vrućeg peska i kamenja, pri čemu se koža skuplja i navlači na
izrezbarenu drvenu kuglu. U mom se muzeju nalaze, naime, dve takve glave,
od kojih je samo jedna ljudska, a druga majmunska. Portugalskim trgovcima
se, znate, taj običaj neobično svideo i godinama su evropski kolekcionari
snabdevani tim predmetima, a kad bi robe ponestalo, vredelo se njome
opskrbiti, jer su i sami Portugalci stekli veštinu dostojnu divljaka, te su
spremno sekli i smanjivali urođeničke glave. I poneki je Evropljanin koji nije
bio po volji skončavao zarad unosnog posla, a tu i tamo, eto, i pokoji čoveku
slični majmun. Ali ovde je reč o sasvim neobičnom primerku, jer se dosad
nijednom nije zatekao kožni pokrov jednog celovitog tela, pod uslovom da je
zaista o ljudskom telu reč, smanjenog na veličinu omanje zveri. To je,
nesumnjivo, jedinstven primerak i ja bih, kad bi se po mom nahođenju
odlučivalo, svakako bio protivan da se ovaj predmet otuđi makar za koju
cenu. Moje je, međutim, uverenje da se, procenom nekog ovdašnjeg
autoriteta, ta neugodna stvar otuđuje ne bi li se predala drugome kao vruć
krompir. Naime, ovde teško da može biti reči o ritualnoj proceduri kakvog
amazonskog plemena. Da je u tome stvar, pronašli bi nesumnjivo još takvih
primeraka. Pre će biti da je u pitanju čudovišno delo kakvog Evropljanina,
koji se osmelio da se poigra jeftinim urođeničkim životima u korist nastrane
kolekcionarske strasti kakvog vlasnika kabineta čuda, ko zna, možda upravo
pripadnika neke uvažene firentinske porodice. A ne bih isključio ni tu
mogućnost da je smanjeni čovek i žrtva davnog, naručenog ubistva nekog
nepodobnog putnika ili misionara, i pošto je propuštena prilika da se predmet
uništi, sada je prioritet prebaciti ga u tuđe dvorište.“
6
PUT JE BIO PREPREČEN RUŠEVINOM ZGRADE koja od bombe kao da izlila na
put, i tu su putnici morali izaći kako bi vozač olakšanim vozilom prešao
preko nakrivnuća niz koja su se kola nekim tildom sačuvala od prevrtanja.
Pred ser Liptonom je, poput kakvog romantičarskog pejzaža što prikazuje
drevne ruševine, stajao prizor bombama razrovanog Beograda. Ipak, nije
svuda razaranje bilo u toj meri očigledno. Čudo ili slučaj raspoređuju se kao
na tabli za rulet, pomišlja Lipton, i tek se kasnije, kad prebrojavanje žrtava
utihne, što od užasa što od navike pređe na brojanje netaknutih mesta. Jedna
vila sa istaknutim porodičnim imenom stoji kraj razvaline višespratnice u
kojoj se tu i tamo naziru, kao rasečene, dnevne sobe i građanski saloni s
neoštećenim nameštajem i kaljevim pećima. Sred ruševina monumentalne
građevine neprepoznatljive namene, ukrašene impozantnim karijatidama
poput antičkih božanstava, nikla je, očito u samo nekoliko nedelja, sklepana
kuća od dasaka i blata, kojoj je očuvani, čvrsti niz karijatida sada potpora i
bočni zid. Nešto dalje, zaboravljeno telo vojnika ostavljeno po strani
nemoguće je identifikovati, čak ni kojoj je armadi pripadao. Gradu prete
bolesti, tifus već hara i odnosi žrtve, mnoge kuće obeležene su znakom
karantina. Na bolničkim zgradama više se ne vijore američke zastave, od
potapanja Luzitanije taj način zaštite više nije bilo uputno primenjivati. Ipak,
zastave Crvenog krsta i dalje su tu, i sam ser Lipton putuje vozilom
obeleženim takvom zastavom. Prolaze dva kontrolna punkta, austrijski oficiri
agresivniji su od nemačkih, ovo je iznad svega njihov rat, ali lice običnog
austrijskog vojnika skučenog je i šturog izraza, uhvaćeno u nepomičnoj
grimasi očajanja i besmisla. Ser Lipton će tokom provere dokumenata dugo
posmatrati nekog regruta amputirane šake, blatnjavog i drhtavih gestova, po
svoj prilici u iščekivanju konačnog odsustva sa fronta i povratka kući. Koliko
se puta taj upitao gde je završila njegova šaka, i šta on radi ovde, daleko od
svog povrtnjaka, i žene, i roditelja, i doručka od struganog krompira
uprženog s jajima? Trebalo bi podići spomenik svim tim hiljadama odsečenih
udova, beleži Lipton. U bolnici opšte namene sada su većinom ranjenici
okupacione vojske, čije se gangrenozne noge i ruke iznose u tovarima i
bacaju u blatnjave rake.
 Gvozdena se vrata za nama zatvoriše i mi se nađosmo u drugom svetu,
pisaće kasnije ser Lipton. Koračasmo lepim vrtom. Bese prijatan jesenji dan.
Opalo kestenje sakupljaše gomila vrednih poslenika, a nedaleko odatle druga
grupa prekopavaše zemlju. Izašavši iz Doktorove kule, nama se pridruži i
umobolni učitelj. Krotak i bezopasan, uživa istu slobodu kao i bolničko
osoblje. Pokazavši nam da ga pratimo, obrati nam se na francuskom jeziku
smatrajući da ćemo ga bolje razumeti, a kada smo mu se, posle upoznavanja
na ono malo srpskog što sam putujući savladao, obratili na engleskom,
njegov je odgovor bio zaprepašćujuće tečan i pravilan, gotovo kao da mu je
engleski jezik maternji: „Biće mi najveće zadovoljstvo, draga gospodo“,
odgovorio je, „da vas provedem i upoznam sa aktivnostima naših ustanova.“
Ser Lipton će, po svoj prilici, samo po utvrđenoj navici svoga vremena
ukazati na umobolnost učiteljevu i naznačiti njegovu krotkost. Toliko će za
njega učiteljeve sposobnosti biti zaprepašćujuće da će on, po svoj prilici
nesvesno, odbiti da se povinuje svojim očima i ušima, te prihvati da pred
sobom ima sebi ravnog.
Istini za volju, u današnjem vremenu, tako ispunjenom onom svinjarijom
koju uobičajeno nazivaju političkom korektnošću, ludakje neko ko se ne srne
imenovati niti na jedan suvisli način, te će se njegova bolest uvek prikriti
osobinama koje bi se mogle pripisati svakom drugom najobičnijem
građaninu, lenštini i mediokritetu. Sramota je danas za nekog reći da je lud,
više no ikada ranije. Tražiće se eufemizmi, reči podstaknuća, optimističke
formulacije, izrazi jednakosti, a ludakće vam i sam reći, ne samo da ne može
već da i ne želi da bude jednak. Njegova će posebnost tražiti scenu, pozorište,
odakle će se ludilo nesputano prikazivati u svom fantastičnom bogatstvu, u
svojoj tragediji i iskonskom bolu. Ali ostavimo to za drugi put. Pritom
nećemo dozvoliti sebi da sasvim potcenimo ser Liptonov sud, jer njegova je
ličnost i sama toliko ispunjena oprečnostima i tišinom, strastima skrivenih od
osuda, života usamljenog i tajnog, a obasutog pogledima kao kakav
neprimetni mizanscen iza kulisa prihvatljive ekstravagancije.
„Moje je zaduženje, gospodine, da vašoj zajednici dopremim svaku pomoć
koja vam je potrebna za opstanak. To je prvi razlog mog dolaska koji s vama
mogu da podelim. O drugom razlogu, s vašim dopuštenjem, razgovarao bih s
predsednikom vlade, doktorom Stojimirovićem. Uputite me stoga u vaše
potrebe, a time ćete me ujedno upoznati i sa principima i organizacijom
vašeg društva.“
7
TAČAN ČAS I OKOLNOSTI u kojima gospodin Teofilović gubi neposredni
kontakt sa stvarnošću ne mogu se pouzdano ustanoviti, i Stojimirović
svakako uviđa već u Teofilovićevoj mizantropskoj usamljenosti i s njome
povezanim opsesivnim postupcima poremećaj koji u brodolomu Luzitanije
samo dostiže svoj traumatični vrhunac, dok je patološka osnova već uveliko
sebi gradila put ka sve očiglednijem ispoljavanju. Izvesno je da su u
Teofilovićevom umu, najednom ili postepeno, događaji rasuti kao predmeti u
dobro istumbanoj kutiji. Zato je, u naknadnim pokušajima rekonstrukcije
njegovog putovanja, pad u more sa palube Luzitanije, nedaleko od irske
obale, postao jedno s padom u rov nekoliko nedelja kasnije, u neposrednoj
blizini flandrijskog grada Ipra, gde je Teofilovića dočekala pokisla, žitka
zemlja puna leševa regruta jednog kanadskog bataljona, a ovi su opet u
njegovom umu bili isti što su zajedno s njim plutali Atlantikom, grleći ga
svojim ukočenim, ledenim rukama. Utoliko pre je Teofilović u to bio uveren,
jer - svi su leševi govorili, obraćali mu se kako iz morskih tako i zemljanih
dubina, pozdravljali ga srdačno i ukazivali na put kojim mora ići da bi se
dokopao Beograda. Tako je jedan od mrtvih vojnika, lica zelenog od dejstva
hlornog gasa, širom otvorenih usta i zaprepašćeno razrogačenih očiju, kao da
i sam nikada nije prestao da se čudi onome što ima da saopšti, Teofiloviću
otkrio tajnu putovanja kroz zemlju, a Teofilović je, osvrnuvši se, smesta
uvideo da se nalazi na čvorištu, raskrsnici dubokih kanala i početku beskrajno
složenog lavirinta, koji su hiljade kaljavih uposlenika danonoćno
prokopavali, granali, uvijali i presecali, nasipali prepreke i razmeštali prolaze.
Bio je to, takoreći, živi lavirint, poput meandara neke vrlo ćudljive reke, čiji
su rukavci čas otvarani, čas, pred očima namernika, nestajali, a tu i tamo se i
stropoštavali u dubine prirodnih podzemnih pećina. Uz malo sreće i intuicije,
rekao je mrtvi regrut sa izvesnom setom, jer su i sreća i intuicija bile odlike
živih, te samim tim sasvim uskraćene mrtvima, lavirint bi Teofilovića mogao
odvesti od Flandrije sve do Ženevskog jezera. Teofilović će vojnika zelenog
lica, s javorovim listom na grudima, srdačno zagrliti, a ovaj će mu ponuditi
svoje jake vojničke čizme, koje će mu tokom hoda kroz blato biti od
neprocenjive koristi.
 A kako se gospodin Teofilović, iz irskog lučkog grada, takoreći tek
vraćen u život, našao sred ratnih položaja Zapadnog fronta? U Flandriju je
mogao stići vojnim transportom u sklopu kakve raspodele stradalnika,
upućen u neku od francuskih bolnica; možda je i sopstvenom voljom, i
poslednjim tračkom razuma, zahtevao da mu se, kao putniku s Luzitanije,
nosiocu putničkih prava, omogući put do finalne destinacije koji je,
brodolomom i gubitkom materijalnih sredstava, bio nasilno prekinut.
Teoflilović je pritom pretendovao na povratak u ratom zahvaćenu domovinu,
što bi, očekivano, u trenutku buktanja opšteg evropskog sukoba, bilo
primljeno sa patriotskim, savezničkim simpatijama. Stoji i to da Teofilović
nikada od tada, sem u potpunoj samoći, nije skidao svoj spasonosni prsluk
koji ga je, u nedostatku originalnih dokumenata, u očima drugih,
identifikovao kao stradalnika sa Luzitanije, no ovaj je detalj svakom
sagovorniku, bez sumnje, ukazivao i na stanje Teofilovićevog uma. Zato je
njegovo pretpostavljeno putovanje od irskog Kvinstauna, današnjeg Koba, do
francuskog Kalea, a potom do Flandrije, po svemu sudeći, bilo još jedna
plovidba, čiji je uzrok morao biti sticaj više okolnosti, iz kojih ne možemo
isključiti ni dobru volju nepoznatog pojedinca, niti pokušaj da se drugome
prebaci odgovornost za sudbinu jednog čudaka. Uostalom, i samo porinuće
broda koji u sebi nosi čoveka obolelog uma, njegovo prepuštanje
melanholičnim morskim prostranstvima, nije strano ljudskom pamćenju, te je
stoga, nezavisno od toga kako su se stvari uistinu odigrale, neizbežna
pomisao na davnašnju praksu organizovanog proterivanja luđaka iz utvrđenih
lučkih gradova, što je, tokom renesanse, posebno one severnoevropske, bilo
povod za i obnavljanje alegorijskog motiva broda budala.
Brodove sa neobičnom posadom, zastrašujućih, izgubljenih duša,
presretali bi mornari, čije su priče o bezumlju i moru, ludilu i vodi, ostale
zauvek isprepletane u svesti zapadnog čoveka. I Teofilovićevo ludilo od
trenutka tog porinuća bilo je nešto nesumnjivo fluidno, prožeto elementom
vode; nosilo ga je poput plimskog talasa, menjalo njegova sećanja i vešto ih
uobličavalo prema okolnostima, kao da ih presipa u posude raznovrsnih
oblika i kapaciteta. Stojimirović će, u svojim komentarima o Teofilovićevom
slučaju, primetiti i to da će, godinama kasnije, svi prizori zemlje u njegovim
crtežima i opisima svakodnevnog života ostati prizori blata, žitkog i
nakvašenog letnjom kišom, čak i kada od kiše danima nije bilo ni traga.

Premda zabeleške o Teofilovićevoj plovidbi neimenovanim brodom ne

odaju ni trasu niti trajanje tog putovanja, njegove su reči i skice nesumnjivo
usredsređeni na opise britanske obale, koji u potpunosti odgovaraju
gipsanobelim, kao nožem rasečenim obroncima Istočnog Saseksa. Biće da je
susret sa ovim prirodnim fenomenom podstakao Teofilovića da, uprkos
gubitku crteža u brodolomu, te s njima i godina rada na monumentalnoj
grobnici, još jednom počne da nepokolebljivo priziva pamćenju i iznova
uobličava fragmente svog dela. Već se tokom puta ka kopnenoj Evropi skice
povezuju, takoreći slivaju jedna u drugu, ponegde preklapaju i uzajamno
podru, a od tog trenutka i teže onome što će mesecima kasnije dostići
neobični vrhunac: naime, ti će crteži s vremenom postajati sve sićušniji,
toliko da ih golo oko neće moći razabrati.

Zahvaljujući vrpcom uvezanom kožnom omotu, s posebnom pregradom

za nalivpero, koji je u potpunosti obavijao listove, te kaputu kvalitetnog štofa
u čijem je unutrašnjem džepu sveska ostajala gotovo nepokvašena,
Teofilovićeva beležnica besprekorno je izdržala sve napade vode i blata,
potapanje u more, propadanje u žitku zemlju, sunce i kišu, pa i putnikov znoj.
Sama beležnica, sem nekolicine istrgnutih listova, nije ostala u
Stojimirovićevom posedu, nakon neobične posete, o kojoj će kasnije biti reči,
a koja će uslediti mesecima nakon rata i Teofilovićeve smrti, i o njenom
sadržaju se ovde govori samo na osnovu doktorovih spisa, koji je toj svesci,
kao i njenom vlasniku, posvetio znatnu pažnju. Zato su i naša saznanja o
zamišljenoj unutrašnjosti Teofilovićevog spomenika većinom zasnovana na
Stojimirovićevim opisima. Podsetićemo da je danas nemoguće znati koliko je
prvobitni prikaz, onaj sa crteža nestalih u brodolomu, bio nalik potonjem,
nastalom tokom i nakon Teofilovićevih lutanja, no, uostalom, to iz sadašnje
tačke gledišta i nema veliku važnost. Za Stojimirovića je, izvesno, bilo
najznačajnije da ustanovi povezanost između te zamišljene prostorije i
Teofilovićevog silaska u zemlju, i on u korist tih pretpostavki iznosi brojne
argumente, među kojima i regresivnu težnju Teofilovićevu ka ponovnom
doživljaju majčine utrobe. Nesumnjivo je da su zamršenost rovovskih kanala
i podzemnih tunela, slivanje blata i odron zemlje kroz daščane potpore,
rasečeno korenje između vreća sa peskom, a uz to i uvid u otvorene rane i
raskomadana tela, najdirektnije uticali na Teofilovićev izbor linija i formi, jer
svaki će se od pomenutih prizora uobličiti u prepoznatljiv fragment, i u
njegovim crtežima dobiti primenu i mesto. Zanimljiv detalj čini i jedna od
međusobno povezanih prostorija kompleksnog enterijera, o kojoj su sačuvani
relativno precizni podaci i planovi. Njome dominira zjapeća praznina koja, po
zasenčenom obliku, ukazuje na mogućnost da joj, pod oskudnim svetlom,
posetilac zapravo i ne vidi dno. Oko te konkavne obline, kao da je štite, račva
se mreža stubova; uzdižući se iz tla, oni se uvijaju u isprepletanu mrežu nalik
kapilarima i prodiru u uzdužni rascep - posekotinu, kroz koju, s obzirom na
položaj zdanja, dopiru zraci podnevne svetlosti. Nepravilne sunđeraste
izbočine rastu iz zidova kao u grotama šesnaestog veka, ostavljajući utisak
nečeg mekog i rastegljivog, a zahvaljujući posebnom postupku sakupljanja
kišnice u zidovima kapele, niz te je orošene oblike, po zamisli arhitekte,
slivanje vode trebalo da oformi tanušni, sluzavi sloj koji bi, nešto niže,
nestajao u nevidljivim odvodima. U letnjim mesecima ovaj bi enterijer
dostizao svoje idealno stanje: izložena letnjem suncu, lepljiva vlažnost punila
bi unutrašnjost grobnice gotovo opipljivom izmaglicom, u kojoj bi posetilac
osetio prodor vodenog isparenja kroz pore u sopstvenoj koži.

Može se pretpostaviti da je, već prvih dana, Teofilovićevo lutanje

rovovima Zapadnog fronta moralo imati kakvo zvanično objašnjenje u
vojnim krugovima, budući da su brojnim četama i bataljonima, britanskim,
indijskim, irskim, francuskim, alžirskim, kanadskim, i njima nadređenim
oficirima za vezu, pristizale vesti o prolasku čudnog putnika, pa i nekakva
naredba kojom se Teofilović imao propuštati na svome podzemnom putu ka
jugu. Brodolomnik, hodač, mrtvac, čovek od blata - bila su to samo neka od
imena koja su jedinice savezničkih bataljona koristile u telegrafskoj
komunikaciji ne bi li najavile prolazak Teofilovićev. Što se njega tiče,
ljubazno je, makar u početku, izbegavao svaki razgovor - prihvatao bi
ponuđenu hranu vojnika koji bi s njime delili svoje sledovanje i smesta tonuo
u tišinu - ali je zato rado prihvatao dobrodošlicu mrtvih, i s njima se upuštao
u duge i sadržajne dijaloge. Dešavalo se, doduše, da su živi pred njime
najednom menjali stanje i s prostrelnom ranom na čelu ili granatom
prepolovljeni za tren postajali pogodni sagovornici. Prema spisima doktora
Stojimirovića, ti su razgovori, mada nesumnjivo rukovođeni Teofilovićevim
književnim i arhitektonskim naklonostima, bili neobično praktični (ma koliko
se nekom razgovor s mrtvim vojnicima činio nepraktičnim) i gospodin
Teofilović je tako saznavao brojne pojedinosti o podzemnom svetu, temi,
uostalom, vrlo popularnoj na prelazu vekova. Poput upućenika u staze što
vode ka Jelisejskim poljima, mrtvi su Teofiloviću, ukazujući doduše na
pravac ka Beogradu, s kojim su, kako se ispostavlja svi bili jednako dobro
upoznati, savetovali kojim rukavcem da se uputi, gde da potraži tajni ulaz u
zemlju, na kom podzemnom izvoru da se osveži vodom, koje reći da izgovori
ukoliko mu se postave pitanja.

Prizori neobičnog putnika koji opšti s mrtvima smesta su delili regrute na

one sklone verovanju u čuda s jedne, i prekaljene cinike s druge strane, i te su
rasprave i same putovale lavirintom rovova i prenosile s čete na četu i s jezika
na jezik. Ipak, neretko se događalo, jer tako je slučaj hteo, da pri
Teofilovićevom prolasku vatra utihne, artiljerija začuti, i najednom zavlada
neobična tišina; i kao što ljudske osobine nalažu, tome se smesta moralo dati
značenje i smisao, pa je i samo Teofilovićevo volšebno preživljavanje tokom
prepešačenih kilometara, ponekad u uslovima najtežih napada, doprinelo da
stekne privilegiju željenog gosta, poput kakvog glasnika, ili donosioca nade.
Svako je pritom znao da Teofilović ne čini ništa drugo sem što ide svojoj
kući, iako je on zapravo išao svome grobu, i ta se vest prenosila od usta do
usta, kroz raskopanu zemlju, a meseci ratovanja činili su svoje i mnogi su
vojnici, tek iskoračivši iz školskih klupa, u tom bezumlju Teofilovićevom
uviđali smisao dokučiviji i dublji od svakog dana provedenog u rovu. Još
jednom je prisustvo ludaka budilo davne navike: ludakje prihvatan od strane
zdravih kao budalasti mudrac, iz čije je mahnitosti provejavalo nešto
neobično istinito, što je izmicalo svakoj prosečnoj individui. Tako je četama,
brigadama, pukovima i divizijama ukopanim na položajima Ipra, Lila,
Kambrea, Amjena, preko Remsa, Verdena, Nansija, sve do Peruza na
švajcarskoj granici, najavljivan prolazak čoveka s prslukom za spašavanje,
putnika sa Luzitanije kome niko nije znao ime, i ubrzo je njegovo nailaženje,
sred besmislom razjedene rovovske svakodnevnice, dočekivano kao praznik
neobične normalnosti.
8
DVA DANA KASNIJE, po prispeću pismene saglasnosti muzejske administracije,
Arnot je u vitrini biomedicinske kolekcije La Specola-e, u prostranoj sobi
namenjenoj smeštaju brojnih patoloških uzoraka u teglama raznih oblika i
veličina, izobličenih fetusa, sijamskih blizanaca, moždanih režnjeva ubica i
ludaka, okamenjenih organa i uzoraka tetovirane kože mornara i zatvorenika,
prvi put osmotrio sporni taksidermijski preparat, i pažljivo proučio svaki
detalj, uključujući i pol bića koji je prenaglašeno, no samim lim bez ikakve
sumnje, ukazivao na muški rod, detalj koji je Manirgaca u svom izlaganju
izostavio. I zaista, mladom upućeniku u taksidermijske tajne, Vasiliju Arnotu,
jeziv prizor sićušnog, životinjski izvijenog stvora, zašivenih očiju i
nesrazmerno golemih šaka, glave, uda i stopala, ostavljao je malo mesta
sumnji da je to uistinu nekada bio čovek, čiji su posmrtni ostaci pretvoreni
hinim nečijeg suludo uposlenog znanja u nakaznu igračku. Potom se Arnot
posvetio detaljnom beleženju i skiciranju pojedinosti, morfoloških
nepravilnosti, preparatorskih - slučajnih ili namernih - grešaka, i tom
postupku posvetio takvu pažnju, da su sati proleteli a da ni primetio nije da se
dnevna svetlost gotovo sasvim povukla i da je s mukom razabirao sopstvene
zabeleške. Onda se vrata kabineta najednom otvoriše i u toj se pomrčini
užasnutom Arnotu za tren učini da pred njega staje odvratni savetnik, jer
čovek koji mu se približavao zaista je bio sličnoga stasa, i strah od toga utiska
pojača se od samoga apsurda takve mogućnosti, jer apsurd kao malo šta ima
moć da ulije čoveku strah u kosti, no taj se u trenu maši prekidača i sobu
ispuni bleštava električna svetlost pod kojom se Arnotu ukaza proćelavi,
ljubazno osmehnuti, debeljuškasti čovečuljak odeven u preveliki, karirani
sako. „Nedokučiva stvar“, rekao je na nemačkom neznanac, „da, to je zaista
jedna nedokučiva stvar!“ I premda mu je smesta laknulo što pred sobom vidi
jedno na prvi pogled prijateljsko lice, koje je, na razumljivom jeziku, makar i
potvrđivalo da je neka stvar nedokučiva, utisak nelagode nije ga napuštao, jer
bilo je u liku neznančevom nečeg uznemirujuće poznatog. „Vi svakako
mislite na ovu čudnu kreaturu kojoj, kako stvari stoje, niko ne zna poreklo“,
odgovorio je Arnot pokazujući ka prepariranom biću koje je do tog trenutka
izučavao, „uistinu, teško rešiv problem.“ Ali maleni čovek kao da Arnota nije
ni čuo, i dalje osmehnut, prođe kraj njega ponavljajući: „Nedokučiva, sasvim
nedokučiva stvar“, i izgubi se iza reda vitrina i polica punih formaldehidnih
rastvora i dehidriranih tkiva. Arnot se uzdignu sa stolice ne bi li utvrdio gde
je čovečuljak nestao i uputivši se iza vitrina, zagleda se u sve uglove i
pregrade, ali ovome nije bilo traga. Onda spazi skrivena vrata, kamuflirana
policama koje su se i same otvarale ka nekom hodniku, vidljiva samo zato što
ih je, kako se činilo, sićušni čovek ostavio odškrinutim i, prošavši kroz njih,
Arnot još jednom ugleda čudnu spodobu kako nekud žuri i osvrće se hitro, ne
bi li istim osmehnutim licem dozvao svog zbunjenog pratioca. Nađoše se u
dugom hodniku prepunom reptila u staklenim posudama, neuredno
naguranim na bezbroj polica koje su oivičavale prostoriju od poda do
neizrecivo visokog stropa, tegle toliko krcate stotinama izuvijanih zmija,
iguana, dnevnih i noćnih guštera, minijaturnih krokodila, kameleona i
kornjača, da se iz te gužve nije mogla ni naslutiti naučna svrha takvog
sumanutog gomilanja. „Kommt, kommt“ govorio je čovečuljak, a kada je
pogledao na džepni časovnik, Arnotu sinu da je zdepasti čovek, zabrinutih
očiju, u kariranom žaketu, bio toliko nalik belom zecu Lisa Kerola da mu se
istog trenutka ote jedva prigušeni smeh. Tačnije, čovečuljkova sličnost sa
vodičem u Zemlju čuda bila je gotovo nevažna, tek donekle komična, u
odnosu na njegovu istinski izvanrednu sličnost sa dugouhim glodarom,
premda su uši čovekove bile tek nešto izražene, i sva se njegova zečja prilika
sabrala u crtama lica, očima, nosu i ustima koji su nesumnjivo uobličavali
zečju njušku. Zaista, nikada se pred Arnotom nije pojavio čovek koji je, kao
na crtežima Đambatiste dela Porte i Šarla Lebrena, nosio u sebi takvu potvrdu
bliskosti životinjskog obličja i prirode čovekove; ili se možda moglo reći i
obrnuto: iz obličja čovečuljkovog nesumnjivo je izbijala njegova zečja
priroda, no tu je misao racionalni Arnot odmah svrstao u puku opsenu i
uobraženje. Čovek-zec žurno provede Arnota kroz nekakvo mračno skladište
u kome su se i vodič i pratilac morali poslužiti raznim opipljivim osloncima,
zidovima i kredencima, da bi se tren kasnije našli u sali, oskudno, pa ipak
prijatno osvetljenoj, u čijem je središtu, u horizontalnoj vitrini, ležala voštana
figura nage žene. Oko nje, sobu su oivičavale, poput zimske bašte, desetine
zastakljenih polica sa anatomskim skulpturama s kraja osamnaestog veka,
trudnih trupova poput džinovskih lukovica, materica i placenti rascvetalih
kao lokvanji, a uz to i desetine neobično netačno predstavljenih plodova,
nalik na minijaturne, već sasvim uobličene ljude. Tek tada Arnotu pade na
um da je zecoliki čovečuljak niko drugi do najavljeni, njemu namenjeni
vodič, kustos muzeja, koji je, zahtevom Hodeka mlađeg, ljubazno ponudio
svoje usluge upućivanja uvaženog gosta u pojedinosti kolekcije. Zaista,
nasmejani zec još jednom progovori na nemačkom jeziku, kako sam Arnot
kasnije beleži: tako ljubaznim glasom da mu se učinilo da će u trenu zaspati,
kao da se tim glasom prožimala prostorijom kakva omamljujuća tvar.
Međutim, u onome što će Arnot narednog jutra uneti u svoju beležnicu jedva
da se pominje pokoja vodičeva reč, već naprotiv, autor zabeležaka o
večernjem obilasku firentinskog muzeja većinom upućuje čitaoca u niz
prizora i postupaka, kao što ovi fragmenti Arnotovog dnevnika pokazuju.

...Ljubazni čovek-zec preda mnom je otvorio položenu staklenu vitrinu u

kojoj se nalazilo voštano telo. Bila je to čuvena „medicinska“ Venera, što je
po nesumnjivoj nameri gospode Fontane i Suzinija, kojima je nadvojvoda
toskanski poverio zadatak pripreme anatomske kolekcije, činila neobičnu
suprotnost i simetriju u odnosu na onu u Tribuni galerije Ufici, mermernu
Veneru Medičijevih, po kojoj je igrom reči dobila ime. Na ovoj Veneri od
pčelinjeg voska obli rez oivičavao je čitav prednji deo trupa. Protezao se
ispod vrata, pažljivo skriven bisernom ogrlicom i pomamno raspuštenom
kosom, ispod pazuha, sve do donjeg stomaka i stidnih dlačica, kao da je pod
njenom vidljivom nagošću bilo potrebno skriti još jednu, dublju i uzbudljiviju.
Čovek-zec vešto je opkorači i, na moje zaprepašćenje, svojim, kako najednom
primetih, neobično dlakavim i snažnim šakama, dohvati Venerine nabubrele
grudi, otvori je kao škrinju, razotkri onu drugu, potkožnu nagost, i odloži
prelepi, čulni pokrov kraj mojih nogu. Potom, deo po deo, ukloni prokrvljena
tkiva dojki, mišiće stomaka i rebra, a potom i dijafragmu, pluća, srce,
slezinu. Ukaza se i plod u Venerinoj materici, a životinjske šake moga vodiča
nisu prestajale vredno da kopaju i prebiru, uklanjaju žučnu kesu, bešiku,
grudne i nadbubrežne žlezde, gušteraču, komplikovane spletove creva, sve
dok unutra ne ostade samo mrak i mi u tišini stajasmo nadvijeni nad
ponorom njenog ispražnjenog trupa. Bio je to - tako je izgledalo - beskrajno
dubok ponor i meni se u trenutku zavrte u glavi pri pogledu u toliku dubinu, i
stoga me sasvim zaprepasti kada čovek-zec još jednim naglim i veštim
pokretom uskoči u Venerino telo. Ugledah ga unutra gde sasvim bezbedno
stajaše u mraku, u svome kariranom žaketu, sav sitan od udaljenosti, baš kao
nekakav zec, i dozivaše me da mu se pridružim, te ja i sam, ohrabren
njegovom bezbednošću, ukoračih u mračni procep trupa i osetih sporo
propadanje u prijatnu tminu. Nađosmo se u neobičnoj pećini, punoj u
kamenu isklesanih životinja, iskeženih satira jarećih kopita i krošnji bujnih
plodova, među zidovima hrapave i vlažne, šupljikave stene. Put nas povede
kroz brojne povezane prostorije pune najčudnijih minerala iz dubokih
predela Zemljine utrobe, a u svakoj se prostoriji, uz nesumnjiva naučna
blaga, sretasmo s obličjem simboličnih zveri, pantera, delfina, paunova, pod
visokim bršljenom i slapovima grožđa. Nisam ni opazio kada je kameno
rastinje odmenjeno prirodnim, tek ubrzo hodasmo prilično gustom i mračnom
šumom. Pod stopalima nam je krčkalo granje i zimzelene iglice, premda sam
ja znao da je sve to tek jedan vrlo stručan i povlašćen obilazak Muzeja
prirodnih nauka, te da je sve što se ovde očima nudilo čovek sakupio ili
stvorio svojim znanjem i trudom, i svačemu ponaosob dao ime. Aesculus
hippocastanum, Encephalartos horridus, Digitalis purpurea, Araucaria
imbricata, Calocedrus decurrens, Cupressus sempervirens, Quercus
macrolepis, Pterocarya stenoptera, Fagus sylvatica, Magnolia grandiflora,
Cedrus libani: mrmljao je vodič-zec, a stablima kraj kojih prolazismo krošnje
se uzdizahu tako visoko u neko čudno, mesečinom obasjano nebo, da im se
kraj nije mogao naslutiti. Opazih između stabala brojne mračne hodnike
nerazumljive, izuvijane arhitekture. Nad svakim ulazom, kao čuvar, stajaše
po jedan rogati pan, opsceno isplaženog jezika, a u hodnicima hiljade
staklenih očiju presijavahu se u mraku. Bili su to, znao sam i bez vodičevog
obaveštenja, hodnici prebogate kolekcije zooloških, taksidermijskih
preparata, ali, uprkos tome što je morao znati da me se takva stvar mogla
iznimno ticati, čovek-zec ubrza korak, gotovo poskakujući, kao da ovaj
znalački obilazak muzeja ima sasvim određenu, samo njemu poznatu,
namenu. Dođosmo do čistine, gde drveće ustupi mesto kamenitom tlu neke
visoravni, nad kojom se, kao što sam, uostalom, očekivao, ukaza noćno nebo,
i na njemu divovski Mesec. Smesta uvideh da je to mesto opservatorija.
Nebeska tela, galaksije i sazvežđa razabirala su se poput ispisanih reći na
nebu i po volji približavala pogledu, i to svojstvo pripisah nesumnjivoj moći
Mesečevoj da utiče na misli čovekove, te njegovoj nesvakidašnjoj blizini, jer,
odista, svaki se Mesečev krater činio blizu koliko da se kamenom do njega
dobaci. Ugledah grupu nepoznatih ljudi što stajaše okupljena pod ogromnim
Mesecom osvetljena kao na pozornici, i najpre pomislih da je moj vodič
zadužen za kakav naučni skup ili konferenciju kojoj i moje prisustvo
pridružuje, no tada shvatih da je to uistinu bila pozornica na kojoj su vrlo
čudni glumci izvodili probu svoje predstave. „Moralni tretman“, stajalo je na
jednoj tabli, čija mi svrha isprva ne beše jasna, a ispod toga: „Vinčenco
Kjaruđi, 1759-1820“. Sedoh na jedan poveći kamen da s tog mesta osmotrim
njihov rad. Neobično uverljivo, glumci su, bez reči, svi do jednog odeveni u
jednake bele odore nalik bolničkim spavaćicama, u sablasnoj tišini
dočaravali sadržaj priče kretnjama i izrazima lica, okupljali se u grupe,
izdvajali u sukobljene tabore, poneki bi pojedinac stao nad svetinom i
obraćao se upadljivo, a scena je bila sva od senki mesečevom svetlošću
uobličenih na zategnutim platnima, poput vetrom ispunjenih brodskih jedara.
Radnja pozorišne drame, koju ovde iznosim po sopstvenom tumačenju i
sećanju, prepričavala je davni događaj u feudalnom gospodarstvu nekog
toskanskog grofa.

Bio je to uistinu gadan tiranin, taj grof, koji se teško zamerio podanicima
svojom ohološću, a svakom je seljaku bilo poznato da se razlog grofove zlobe
krio u njegovim stomačnim problemima. Notorna je bila činjenica da se grof
žalio na mučninu i bolove u predelu želuca i katkad nesnosnu težinu u trbuhu,
te da je tim danima primenjivao svakakvo bezrazložno nasilje nad
podanicima. Prinuđen na ponižavanja i naviknut na grofovu podlost, narod
mu je svakoga dana, poput žrtve, prinosio svoju najbolju lovinu i plodove, ne
bi li udostojio njegova creva, nadajući se milosti. Pa ipak, grofove su muke
bile sasvim nepredvidive, te samim tim i surove kazne kojim je maltretirao
sužnje, tamničenjem i izgladnjivanjem svakog koga bi grofove straže
nasumično odabrale. Dogodi se jednog dana da se u grofoviji pojavi stranac
neobično rečit i promućuran, koji, saznavši za muke podaničke, odluči da
provede neko vreme u tom nesrećnom mestu. Tako, sasvim slučajno,
osmatrajući zbivanja oko grofovog zamka, ovaj stranac ustanovi da se iz
jedne kule, svakoga dana sred zaravni kraj šanca, izlivao izmet iz grofovog
klozeta. Nije bilo sumnje da je bilo reči upravo o fekalijama samoga grofa,
jer su ove padale sa takvog visokog mesta, odakle je jedino grof uneo nužditi.
Strancu se smesta učini da se svaki od tih, godinama taloženih, raznovrsnih
ishoda grofovog varenja mogao tumačiti kao dnevni izraz gospodareve
naravi, a slojevi čiji se presek dao osmotriti poput geoloških naslaga pročitati
poput svojevrsne istorije njegovih političkih odluka. Ukratko, vešti stranac se
poštara da svakoga dana pažljivo osmatra pražnjenje grofovih creva, pa i
nedostatak pražnjenja, te u raznovrsnim oblicima, boji, tvrdoći i mirisu
grofovog izmeta ustanovi određene pravilnosti, te sasvim predvidive
postupke vladara. Grofove stomačne tegobe stvarale su, naime, neku vrstu
mape postupaka, koje je stranac, dan za danom, neverovatnom tačnošću
dovodio u vezu sa mestom i vremenom. Predviđanja su ubrzo stekla takvu
preciznost da je stranac u meo da, satima unapred, izvesti narod u kom
trenutku će besni vlastodržac, pod uticajem proliva ili konstipacije, poslati
stražu u kaznenu ekspediciju, u kom pravcu će ih uputiti, da li će tražiti da se
spali kuća, siluje žena ili bičuje podanik, a narod se s tim saznanjem dalje
snalazio kako je najbolje znao i umeo, i mnoge su naređene kazne tako
izbegnute, a razočarana straža odustajala od iživljavanja. Povrh svega, stranac
je, na osnovu svoga posmatranja, umeo da za tiranina smisli odgovarajuću
ishranu, te je savetovao seljanima kojim šumskim bobicama, koštunjavim
plodovima i korenjem da opskrbe grofovu trpezu, i nije prošlo mnogo a
grofova se narav sasvim izmenila. Stranac je, naime, čudesno poznavao
dejstvo svake travke, kore drveta, šišarke i lista, i ljudi su s potpunim
poverenjem u njegove neobične recepte sakupljali sve što bi bilo savetovano i
pripremali brašno, meso, napitke za grofa, sa precizno izmerenim,
nastruganim, isceđenim, samlevenim dodacima. Nasilja je bilo sve manje, sve
dok život u grofoviji nije u potpunosti bio ispunjen svakodnevnim mirom.
No, da stvar ne bi bila sasvim jednostavna, bio je tu i jedan grofov savetnik
kome je vladar ukazivao poverenje i, premda obdaren privilegijama i
bogatstvom, taj je nevaljalac samo smišljao kako da grofu pomrsi konce.
Savetniku iznenadni mir nikako nije išao naruku, jer je kao svi gnusni
politikanti živeo od nestabilnosti i nesreće kojima se uvek svašta moglo
opravdati, i na razne perfidne načine gomilao bogatstvo i uticaj, a sve na
račun grofovog nezadovoljstva. Drugim rečima, grof je istovremeno, kako
svojom grofovskom glupošću tako i svojim grofovskim crevima, stvarao
okolnosti u kojima je takav probisvet mogao sasvim lepo prosperirati i s
vremenom steći takvu moć da samom grofu otme grofoviju. A kao što obično
biva u sličnim zapletima, grof o takvim namerama savetnikovim nije ni
sanjao, već je u ovome video bliskog rođaka i saveznika. Lukavom savetniku
zato pade na um da prerušen ode u narod i svojim se očima uveri u stanje
stvari, a budući da je vešto umeo naivčinama da izmami reči, ubrzo doznade
šta je bio razlog iznenadne sreće u grofoviji. Odluči zato da potraži stranca
koji je od prakse čitača grofovog izmeta već ostvario solidnu dobit i uživao
ugled u selu, i ukratko izloži ovome hitro smišljeni plan. Rečju, stranac će,
svojom tajanstvenom veštinom, u grofu izazvati ludilo i gnev prema
najbližem okruženju. Umesto seljaka, grof će sada zahtevati da se hapse i
ubijaju podanici najvišeg staleža, i time nesumnjivo probuditi bes vitezova i
vojske, a tada drugo ne bi preostalo sem da se savetnik spremno postara da,
pred podanicima, odlučno ubije suludog tiranina i preuzme vlast nad
grofovijom. Zauzvrat, stranac će, odmah potom, steći vitešku titulu, imanje,
podanike i sve što uz to ide. Uostalom, budući da je plan bio izložen, nije mu,
kako je savetnik naglasio, ni preostao drugi izbor, jer, bilo da odbije, bilo da
plan ne da rezultata, savetnik će narediti da se ovaj smesta pogubi, a čitavo
selo spali. Saslušavši zahtev savetnikov, stranac se odmah dade na posao, a
seljani su, ne znajući ništa o promenjenim okolnostima, bez reći i poslušno
sakupljali travke i korenje, i spremali svaku namirnicu po njegovoj recepturi.
Nije prošlo dugo, a svako je u selu već primećivao da se u grofovom zamku
zbivalo nešto neobično. Danima podignutog mosta, straže okrenute zidinama,
čitav se zamak, naizgled, zatvarao u sebe, kao da se više ne štiti od prodora
mogućih zavojevača, već od nečeg što bi odatle moglo pobeći. Na kraju i
straže nestade, ubrzo se začuše i sasvim razgovetni zvuci borbe, lupanje,
strašni jauci i dreka, a jedne noći iz zamka blesnu vatra i čitavu noć plamen je
izbijao kroz prozore i osmatračnice, kao da se zamak iznutra ruši i propada.
Sutradan su meštani, predvođeni tajanstvenim strancem, svi do jednog u tihoj
koloni, provalili u zamak i tamo zatekli strašan prizor: svuda su ležala
izmasakrirana i spaljena tela vojnika i vitezova koje je nepoznati povod
naveo na borbu do uzajamnog istrebljenja. Unutrašnjost zamka bila je ipak
dobro očuvana, premda je vatra odnela zapadnu kulu i deo viteške dvorane, i
brojna grupa se uputi na više spratove, i na svakom ih dočekaše leševi i krv,
ali tek doprevši do grofovih odaja, sačeka ih uistinu neverovatan prizor.
Obezglavljeno telo savetnika sedelo je kraj grofove postelje, glavi nije bilo
traga, a desna ruka čvrsto je stezala neobični, zakrivljeni nož. U postelji,
začudo neuprljanoj krvlju, ležalo je grofovo ogromno, rasporeno telo, a u tom
raskošnom trupu, rasečenom poput divovske ribe, pred podanicima se pružao
pogled na utrobu sasvim nalik brdovitom predelu: šumarci i livade, rečica što
je proticala blagom dolinom, osunčani voćnjaci i polja, a onda spaziše najpre
svoje selo, a zatim i susedna sela, jer čitava grofovija beše izrasla u grofovom
trbuhu. I premda je sve naizgled bilo isto, svakom bi jasno da je taj krajolik
drugačiji, poput nekog dobrog ogledala. Okupljeni se neko vreme diviše tom
pogledu, a onda stranac veštim korakom uskoči u grofovo truplo, dade znak
podanicima da pođu za njim, i ovi se, jedan po jedan, uputiše u bolji svet.
9
UČITELJ TIHO SPROVEDE LIPTONA, odškrinuvši jedna vrata, u veliku salu u
kojoj je upravo bilo u toku predavanje doktora Stojimirovića. Zastadoše na
vratima, da ne bi omeli predavača. Uostalom, ser Liptonu bi predavanje na
srpskom jeziku bilo nedovoljno razumljivo, pa on stade tek za tren ne bi li
osmotrio govornika i osetio intenzitet njegovog govora. U sali je sedelo
pedesetak pacijenata, načuljenih ušiju, pogleda uprtih ka podijumu i
govorniku iza kojeg su se, na tabli od ardezije, poput krošnje izvijali
komplikovani grafikoni. A o čemu je to doktor Stojimirović govorio?
Učiteljev šapat iznenadi Liptona kada najednom poče tečno da prevodi svaku
Stojimirovićevu reč. Ono što je kasnije ser Lipton po sećanju upisao u svoju
beležnicu bilo je sledeće:

Kada se ukoreni, glupost nikad nije tek neka nova glupost, naprotiv, ona
će uvek dokazivati svoje vekovno postojanje, svoju glupu tradiciju. U
ukorenjenoj gluposti glupi građanin uvek uviđa nešto iskonsko (a zapažanja
glupog građanina ne treba u potpunosti zanemariti). Razočaran u isplativost
razuma, samim tim sposoban za glupost visoke sofisticiranosti i autoriteta,
poneki zastupnik prava na glupost ukazaće, s vremena na vreme, daje u
gluposti suština, da je glupost najstarija, da je glupost u krvi i genima, te u
prilog tome ponuditi ubedljivo glupe dokaze. Džaba Razumu što će posle reći
da taj ideolog nije nikada ni bio posebno razuman, štaviše oduvek je bio
glup, glupan najobičniji, tutumrak i vucibatina. Ali zašto se onda Razum, taj
licemer, s njime uopšte družio, sasvim se ispravno priupita glupi građanin i
tim nevoljnim titrajem prisebnosti zaprepasti, gotovo uplaši, sebe samoga.

Učitelj tada dade znak i ser Lipton pođe za njim, ostavivši pažljivo i tiho
iza sebe Stojimirovića i njegovo predavanje. Uskoro će predavanje biti
gotovo, dodao je učitelj, dajući mu do znanja da bi vrlo korisno bilo upoznati
se sa ovim mestom pre susreta s doktorom, jer sve što je u njegovoj moći
učitelj će mu rado prikazati te će uvaženi gost sa doktorom odmah moći da
pređe na važne stvari i namenski razgovor.
 Učitelj ga najpre uvede u sobu u kojoj su visile vešto izrađene maske
raznih životinjskih obličja, njuške i rogovi, grive, kljove, krljušt, svaka se
maska navlačila preko lica ili ćele glave, a iz ove sobe ulazilo se u veći salon
ispunjen taksidermijama brojnih životinjskih primeraka na postoljima, svaka
u svom odgovarajućem položaju, grabljivca, skupljača bilja, lešinara,
noćobdije ili kopača skloništa. Liptona zaprepasti ovaj prizor, a učitelj, očito
već naviknut na takvu iznenađenost, objasni da je sve što se u toj sobi nalazi
krišom preneto iz oštećene zgrade Prirodnjačkog muzeja. Vukovi, medvedi,
lisice, zečevi, dabrovi, smukovi, beloglavi supovi, divlje svinje, veverice,
brojna rogata stoka... noćima su, pre konačnog pada Beograda, na ramenima
pacijenata i osoblja ludnice bežali od sudbine okupacijskog otuđenja i jedan
po jedan stizali u bezbednost ludila.
„Prisustvo ovih tihih zveri za nas je od posebne važnosti, simbolički i
moralno gledano“, dodao je značajno učitelj. „U svakoj od njih se ogledaju
bar dva čoveka, onaj što ih je ubijao i onaj što ih je punio strugotinom i dao
im taj drugi bedni život. Pitanje je samo ko je tu više odgovoran za
nomenklaturu, onaj što ubija ili onaj što puni strugotinom. Adamu je Bog
naredio da imenuje sve sto živi, ne bi li živim svetom ovladao. Moderan
čovek je to odveć ozbiljno shvatio, i veliku pažnju posvetio imenovanju. Ono
što je nekada bio vuk, sada je Canis lupus, ono što je bio zec, sada je
Leporidae lagomorpha, red i rod, ime i prezime, dijagnoza, ništa drugo,
dijagnoza jedne opasnosti, dijagnoza upotrebljivosti, metod iskonskog
Adamovog vladanja, jer i sam čovek na kraju krajeva ili je na strani koja
imenuje ili je imenovan, a šta je uostalom bolest ako ne jedno ime?“

Lipton sada zamišlja prizor koji mu učitelj predočava. Na ramenima

pacijenata putuju preparirane zveri, noću, pod treperavom svetlošću vatre
koja dopire iz granatom razorene zgrade. Njihove ogromne senke lelujaju
zidovima okolnih palata, a na lim senkama sasvim nestaju figure nosača,
tačnije stapaju se u oblik neke nove životinje, nadovezuju se kao izduženi
udovi fantastičnih hibridnih bića u izveštajima davnih moreplovaca. I sada, u
toj prostoriji duševne bolnice, nalik na neobično dugačak i stešnjen hodnik,
šturo osvetljen svetlošću prozora okrenutih ka severu, stoje kao u povorci:
svaka zver kao da prati onu pred sobom ka nevidljivom cilju. Lipton pažljivo
osmatra taj uistinu neizmerni niz i ubrzo odustaje od prebrojavanja, jer su
brojni manji preparati skriveni ispod većih, kao da uživaju u njihovoj zaštiti,
a kolona se proteže tako daleko da joj se pod tim oskudnim svetlom gotovo
ne vidi kraj. Nekoliko pacijenata, ili je to osoblje bolnice, mirno šetaju, reklo
bi se po navici, provlačeći se kroz tu životinjsku gužvu, kao da su i sami deo
nekakve šumske ceremonije. Duž zida, brojni stolovi, kredenci i police
ispunjeni su drangulijama, alatima neobičnih oblika, po svoj prilici
namenjenim održavanju kolekcije. U zatvorenoj vitrini, na gornjoj polici, iza
staklenih vratnica, pred Liptonom se, kao da je u pitanju kakva izložba
arhivskog materijala, ukazuju uredno složeni predmeti: pohabane beležnice,
požuteli isečci iz novina, pisma, crteži nekakve neobično glavate čovekolike
životinje i dve fotografije. Jedna kraj druge, obe prikazuju gotovo identičan
grupni portret, uredno odevene gospode koja stoji ili sedi. Na obe fotografije,
ispod središnje, sedeće figure, identičnog tela, premda upadljivo različitog
lica, kao da su im samo glave zamenjene, upisano je jedno te isto ime.
„Ko je Vasilije Arnot?“, upita Lipton.
10
USMENO PRIPOVEDANJE O ČOVEKU OD BLATA stizalo je znatno brže od
telegrafskih poruka. Svaki je vojnik u rovovima, od Ipra do Verdena, već
znao da će, pod uslovom da ga u međuvremenu ne ubije nemačka granata,
hodač uskoro stići do njihovih položaja, i tako je znatiželja rasla, a s njom se
umnožavao i broj imena kojima je nazivan. Neminovno, ta su čudna imena,
tokom leta 1915, postala deo pažnje nemačkih presretača šifrovanih poruka, i
mada su najave Teofilovićevog prolaska u početku imale tek lokalni značaj -
lišene bilo kakve ratne strategije, te stoga nisu bile ni šifrovane - vesti o
približavanju čoveka od blata budile su nespokojstvo u rovovima 11a drugoj
strani ničije zemlje. Uzalud su nemački kriptografi, ponekad i čitavi timovi,
pokušavali da dovedu ove reči u vezu sa francuskim i britanskim ratnim
dejstvima, a neretko su se okolnosti tako poklapale da su termini
„brodolomnik“ ili „hodač“ kakvim inventivnim metodom dešifrovani upravo
u skladu s nekom naizgled povezanom situacijom na terenu - premeštanjem
trupa, meteorološkim uslovima, preletom jata divljih gusaka - ili izveštajima
sa drugih frontova. Ono što je vojne štabove Centralnih sila posebno mučilo
bilo je neprestano kretanje ovih poruka, te ukazivanje na premeštanje
nepoznatog entiteta - čoveka od blata, brodolomnika ili hodača - u pravcu
juga.
S vremenom je i francuska kontraobaveštajna služba postala upućena u
ovu zbunjenost u suprotnim rovovima i, uvidevši potencijalnu korist u
nasumičnom skretanju pažnje nemačke komande ka opskurnom
Teofilovićevom putovanju, poslata je naredba oficirima za vezu da svakom
dolasku i daljem kretanju putnikovom, u telegrafskim izveštajima, tobože
pridaju najveću važnost. Samim regrutima ova je iznenadna zvaničnost
odnosa prema mrtvacu, čiji povod nije bio poznat van užih komandnih
krugova, samo dala podstrek za ispredanje fantastičnih priča, zamišljanje
tajanstvenih planova i zavera, pa i za mistična tumačenja njegovog lutanja.
Neki su pričali da je ubio čarobnog albatrosa, drugi da je Jevrejin što se rugao
Hristu, a treći se pak kleli da su mu na čelu videli Kainov beleg. Ipak, većina
je u Teofilovićevom putovanju prvenstveno uviđala, da tako kažemo, jednu
suštinsku suprotnost stvarnosti, i u njemu samom otelotvorenje te suprotnosti,
te stoga s neskrivenom radošću iščekivala njegov dolazak. Tako se dogodilo
da su vojnici, uprkos tome što ih je Teofilović ignorisao u korist mrtvih,
počeli da se takmiče u dobrodošlici i uslugama. Nudili bi svoja oskudna
sledovanja, odnekud pribavljali dragocene kobasice i švargle, suvo meso i
pršut, pa i čuturice s konjakom, a iznad svega bi, jer znali su da tako treba,
stavljali na raspolaganje svoje vodičko umeće i poznavanje terena, i poput
Vergilija nudili silazak u najtajnije podzemne svetove. Pred Teofilovićem se
tako otvarao čitav svet izukrštanih tunela; pričalo se da su neki od rukavaca
čak i povezani sa tajnim prolazima nemačkih divizija, ali da ih deli tako
zamršen čvor vijugavih skretanja i mračnih raskršća da se nijedna strana nije
usuđivala da u to klupko ukorači. Pričalo se i to da se zidovi tunela
suprotstavljenih vojski ponegde gotovo dodiruju, te da ih deli jedva ašov
širine, i duž zidova se, zaista, katkad moglo čuti kopanje i glasovi i
čangrljanja, pa i razgovetne nemački reči, i svi bi se tada ućutali i osluškivali,
iščekivali hoće li pijuk probiti zemlju i promoliti se nepoznato i tajanstveno,
dotad neviđeno, lice neprijateljskog vojnika. Ponekad bi obe vojske
iskoristile blizinu neprijatelja da tiho naređaju sanduke sa eksplozivom uza
zid tunela i mnoga bi tela tada bila razneta i raskomadana, i desetine mrtvih
ostajale bi ukopane u zemlji, i taj bi se rukavac pregradio, i svako bi svoj
tunel, do sledećeg susreta, nastavio da kopa u nekom drugom smeru. Pre ili
kasnije, govorili su vojnici uglas, čitava će se Lorena stropoštati u crvotočnu
zemlju.

A onda se, negde u blizini Verdena, na Teofilovićevom putu najednom

javlja izvesni redov 7. Indijske pešadijske divizije, po imenu Čitragupta, i
događaji najednom počinju da se odvijaju neslućenom brzinom. Sićušni
Čitragupta, neobične pojave i stasa, nekadašnji rudar u oknima uglja u
Danbadu, istočnoindijke oblasti Džankard, Britanske imperije, bio je izviđač
s čijim se iskustvom i poznavanjem podzemnog sveta nije mogao niko meriti,
blago pogrbljen i gotovo bez vrata, ogromnih ušiju za koje se tvrdilo da ih
Čitragupta po volji podiže i usmerava, i da njima hvata i najmanji šum
neprijateljskog kretanja pod zemljom. Njegovi su saborci sa
strahopoštovanjem pratili Čitraguptine skakutave i gipke silaske u zemlju i
slavili povratke iz najmračnijih dubina, odakle bi prljavog nosa i s osmehom
koji bi isticao oštre, isturene sekutiće, donosio podatke neverovatne
preciznosti, smesta upisivane u mape, o podzemnim neprijateljskim i
savezničkim položajima. Sa svakim Čitraguptinim silaskom u zemlju, te su
mape bivale sve kompleksnije i ukazivale na takvu razgranatost tunela koja je
s mesecima kopanja počela da izmiče pamćenju komandnih oficira, i
nasuprot svojoj svrsi postajale, u izvesnom smislu, svojevrsni grafikoni
zaborava, jer brojne su čete, raznim propustima, ostavljane pod zemljom, i
opskrbljujući se korenjem, jestivim zglavkarima i podzemnim izvorima,
mesecima nastavljale svoj podzemni proboj. Do Čitragupte bi, ponekad, kroz
zemlju doprli glasovi tih zaboravljenih kopača iza kojih su se putevi zatvorili
ili sasvim izmenili, i on bi beležio njihov položaj, razmenio koju reč kada je
to bilo bezbedno, upućivao ih na optimalni pravac kopanja ka izbavljenju,
prebrojavao ih i upisivao njihova imena, i te spiskove dostavljao prezauzetim
poručnicima i kapetanima, i ti su se listovi hartije gomilali na stolovima
njihovih baraka. Ponekad bi Čitragupta odsustvovao i po nekoliko dana, i po
povratku i sam nailazio na preprečen put i novostvorene prolaze, i mnogi su
vojnici smatrali da niko sem njega ne bi uspeo da u takvoj petljavini izvuče
živu glavu.

Čitragupta, međutim, nije bio sam. Naime, uporedo sa zvaničnom vojnom

hijerarhijom, lavirint rovova i tunela Zapadnog fronta imao je sopstveno
uređenje, sasvim nezavisno od vojnih komandi i zvaničnih ciljeva, uređenje
koje su stvarali poznavaoci podzemnih puteva, vodiči kroz neupisane prolaze,
i ta je društvena struktura nastajala nezavisno od ustrojstva regimenti,
nacionalnih ili kolonijalnih armija i vojnih činova. Uopšteno govoreći, mali
je bio broj nosilaca viših vojnih položaja koji su postajali deo ovog
neobičnog društva, jer je neposredno upoznavanje sa podzemljem ionako bilo
namenjeno nižem staležu, takoreći potrošnim individuama, pa je samim tim
najobičniji kaljavi regrut, a posebno beznačajni pripadnik kakve kolonijalne
divizije, dostizao visok rang, a tome visokom rangu odgovaralo je, naravno,
poznavanje što nižeg, dubljeg, nivoa podzemnog sveta. Pričalo se čak i to da
se s vremenom podzemna hijerarhija proširila na obe sukobljene strane, i da
su se potom tajanstveni vodiči sasvim prirodno povezali i sarađivali tokom
celokupnog trajanja fronta. O kakvoj je tačno saradnji bilo reči? Naime, to
nikome u hijerarhiji podzemnih vodiča nije bilo sasvim jasno. Bezimeni
dojavljači upućivali su, porukama kojima donosioci ni sami nisu poznavali
značenje, pripadnika staleža, na primer Čitraguptu, u vreme i mesto dolaska
grupe putnika koju je trebalo povesti do sledeće podzemne kote i predati
narednom vodiču. Mreža se granala i putevi ukrštali, poput spleta krvnih
sudova, tako uspešno povezivali da je s vremenom postalo moguće preći s
jednog kraja Evrope na drugi, od Liona do Berlina, od Varšave do Tršćanske
luke, od Švarcvalda do Soluna, a da ni jedan jedini put putnik ne izađe na
površinu. Ponegde se mreža zemljanih arterija, vena i kapilara ulivala u
pregrađene rukavce nekadašnjih rudnika, poput onih kvarcnih, neolitskih, u
Monsu, do rimskih u Cisalpskoj Galiji, ili prastarog rudnika soli nedaleko od
Krakova, pa i brojnih prirodnih pećina i grotla pod austrijskim Alpima,
Škocjanskih jama Slovenije, sve do raskošnih podzemnih dvorana istočne
Srbije i Durmitora. Delom mreže putovalo se u potpunom mraku, upotrebom
pokretnih svetlosnih izvora, a na mnogim mestima se već granala i mreža
električnih kablova, svetiljki i mehaničkih generatora visokovoltažne struje,
kao i neophodnih kanala za dovod vazduha, katkad i do dubine od dve stotine
metara. Gospodin Teofilović će kasnije, u trenucima posebne
razgovorljivosti, doktoru Stojimiroviću opisivati svoje susrete pod zemljom,
kolone raznovrsnih polazišta i porekla koje je podzemna organizacija vodiča
usmeravala u željenom pravcu. Bilo je tu, naime, čitavih zaprega, konja i
mazgi koje su teglile ljude i stvari, grupe združene srodstvom ili interesom,
čitave porodice i esnafe, pozorišne trupe, trgovce umetničkim delima i
psihijatre, ciganske muzičare i uzgajivače egzotičnog rastinja, .1 s njima i
čerge sa ogromnim filadendronima i muholovkama, muzičkim
instrumentima, bibliotekama i medicinskim alatima, skupocenim uljima na
platnu, blokovima crteža i gipsanim kalupima za izlivanje bronze. Ako je
verovati njegovom izveštavanju, gospodin Teofilović sreo je i kompletan
praški simfonijski orkestar, dve stotine dezertera jedne alžirske divizije, a
potom i grupu Apača, o kojima se svojevremeno pisalo da su nestali 1909. u
Firenci, tokom evropske turneje cirkusa Bufalo Bila.

Vodič Čitragupta je, dakle, jednoga dana poveo gospodina Teofilovića, po

molbi ovog potonjeg, u pravcu Beograda i uputio ga u strukturu ovog
tajanstvenog udruženja. Za namćorastog Teofilovića ovaj je prelaz sa mrtvih
savetodavaca na dobrovoljno vodstvo neobičnog Indijca izgleda bio sasvim
prihvatljiv izbor, po svoj prilici zahvaljujući Čitraguptinoj mišolikosti, koja
je, u korist pretpostavljene Teofilovićeve mizantropije, razotkrivala mnogo
dublju vodičevu prirodu. Naime, Čitragupta se, po Teofiloviću, u predelima
gde nije bilo poželjno osvetljavati put električnim tungsram lampama, sred
potpunog mraka u potpunosti preobražavao u miša, i u tome obliku
neverovatnom brzinom obavljao neophodne izviđačke poslove, obezbeđujući
tako svome pratiocu bezbedan put. Potrebno je istaći i to da miš-Čitragupta,
po Teofilovićevom shvatanju, nije ni u jednom trenutku prestajao da bude
čovek-Čitragupta, makar u potpunosti sticao mišje obličje (o kome, doduše,
Teofilović nikad ne izveštava kao vizuelnom doživljaju, već on prosto zna da
je Čitragupta u mraku postao miš), te da je svojim preobražajem postizao tek
nešto viši stepen ljudskosti: postajao je, naime, čovek vredan pažnje. A kako
se ispostavlja, takva čudnovatost nije bila svojstvena tek samom Čitragupti.
Svakog vodiča koga je Teofilović upoznavao na svom podzemnom putu
krasila je poneka životinjska priroda, lisičja, zmijska, vučja, i tu nesumnjivu
pojavnu sličnost pratile su i osobine ovim zverima svojstvene. Tako se
dogodilo i da je Čitragupta Teofilovića doveo pred jednog medveda. Bio je to
neki Nemac, što je bilo jasno jer je dotični bio odeven u oficirsku uniformu s
činom leutnant-a, i već se to, samo po sebi, činilo neobičnim, a kada je
čovek-medved progovorio čistim srpskim jezikom, za Teofilovića je to bio
trenutak neizrecivog zaprepašćenja. Naime, protekle su mnoge godine kako
je gospodin Teofilović čuo sopstveni, maternji jezik, a sada su te reči, sred
podzemnog raskršća osvetljenog šturim električnim svetlom, izgovarane od
strane jednog neprijateljskog oficira, pritom neobično nalik mrkom medvedu:
surovoj, a ipak ljubazno osmehnutoj zveri. Ime čovekovo, pa samim tim i
medvedovo, bilo je Kirhner.
„Vi ćete stići do Beograda, u to ne treba da sumnjate“, rekao je Kirhner
Teofiloviću kao da ga teši, ne uviđajući pritom da se u ovome takva sumnja
ni u jednom trenutku nije obznanila. „Podzemni putevi znatno su kraći od
onih na površini zemlje, vreme ovde brže prolazi i velike se razdaljine
savlađuju čudnovatim prečkama. Ja vam to ne mogu detaljnije pojasniti, jer,
da budem iskren, ni sam nisam sve razumeo. Ponekad se sve odvija kao u
snu. Ali ovde o snu svakako nije reč, premda su stvari, ljudi i događaji uistinu
snovima nalik.“
Svetla najednom nestade, a Kirhner je i dalje govorio, glasom
nepometenim iznenadnim mrakom:
„Vama je, koliko mi je poznato, još pre silaska u zemlju život neobično
ličio na san. Uostalom, kako drugačije opisati život ispunjen samoćom,
nepokolebljivom doslednošću i jednom tako posebnom ambicijom: podići
sebi grob koji je toliko više od groba, naime toliko sličan nečemu što prethodi
ne samo smrti već životu samom. Vi ste, gospodine Teofiloviću, priznaćete,
projektovali grob ne za smrt, već za sve ono što je životu prethodilo. Drugim
rečima, to nije grob za vaše buduće mrtvo telo, već za vaše rođenjem
okončano nepostojanje. Jer za vas smrt, u suštini, ne predstavlja ni blizu
takvu brigu ni strepnju, koliko pogled u onu strašnu i nedokučivu prazninu iz
koje ste potekli. Vi se sada toj praznini vraćate, na dobrom ste putu, i to je
svakako najbolje što za sebe možete učiniti. A sada mi dopustite, gospodine,
da vam poverim jednu obavezu, u pitanju je sasvim mali paket, koji vas
svakako na daljem putu neće opteretiti. Molim da ga predate po dolasku u
Beograd. Onaj kome je pošiljka namenjena sam će vas potražiti.“
I Teofilović pruži ruke u neprozirni mrak i iz dlakavih medveđih kandži
primi omanju drvenu kutiju.
11
„IMA VEĆ VIŠE OD DESET GODINA”, KAŽE UČITELJ, „kako se na kapiji našega
doma pojavio izvesni gospodin Humbolt. Neobičan čovečuljak, o kome smo
znali samo to da je doktorov dugogodišnji poznanik iz Beča, iz vremena
studija kod čuvenog doktora psihijatrije Teodora Majnerta. Ušao je u zgradu
bez reči, s nekakvom kutijom u naručju (po svemu sudeći je, zbog izrazito
malog rasta, nije mogao smestiti pod svoju kratku, gotovo dečju mišicu) i
ubrzo nestao u Stojimirovićevoj kancelariji. O tom gospodinu više niko nije
saznao ništa, niti je o njemu bilo reči kada je praznih ruku otišao, a doktor,
koji je uvek komentarisao svaku, makar i najmanje važnu posetu, nekako je
naglašeno ćutao, kako o Humboltu tako i o njegovoj tajanstvenoj kutiji. A
onda je, nedugo potom, u našoj ustanovi najednom, kao niotkuda, obznanjeno
jedno novo prisustvo. Bio je to Pisac. Tako smo ga zvali, jer je pisao. Tačnije,
Pisac niti je šta drugo činio, niti je ikada ikome od nas saopštio svoje ime, pa
mu drugačije ime nije bilo moguće dati. Videli smo ga kroz vrata jedne sobe
koja mu je data na raspolaganje i iz koje nikada nije izlazio. Danonoćno je
pisao. Prilazili smo znatiželjno, virili kroz odškrinuta vrata kao da je o nekom
čudu reč, a zapravo su se svi pitali otkud se stvorio, i zašto niko od nas nije
primetio njegov dolazak. Svaki je pacijent morao proći makar proceduru
prijema, tokom koje se većina po pravilu odmah upoznavala s novopridošlim.
Doktor nas je, kada bi mu povodom toga postavili neko pitanje, samo
ljubazno upućivao na tišinu, ukazujući na potrebu Piščevu da gleda svoja
posla. A bilo je nečeg uznemirujućeg u tom prisustvu, jer zabrine čoveka, i
podiđe jeza, kada vidi takvu vrašku i neodmerenu posvećenost, kao da je iz
Pisca nešto izbijalo, tražilo izlaz kroz njegove reči, kao kroz pore na koži, i
očevidno ga opsedalo do potpune iznemoglosti. S vremena na vreme, hitrim
pokretima prebirao bi po brojnim pismima, beležnicama, isečcima iz štampe,
neodložno tražeći kakav važan podatak i, kada bi ga našao, smesta se
nadvijao nad stolom kao orao nad gnezdom, kao da će svakog časa i sam
uskočiti u sopstveni rukopis. Čudila nas je i doktorova smirenost u pogledu
njegovog stanja, jer smo listom smatrali da je Piscu potrebno najhitnije
pomoći kako ga sve te reči ne bi ubile. I zaista, ubrzo se dogodilo to da je
doktor ovome počeo da posvećuje sasvim nesvakidašnju pažnju. Sedeo bi s
njim i razgovarao na nemačkom jeziku, premda ovaj, kako smo pritajenim
pogledima saznavali, svoj rad nije nikada obustavljao, ali nekakav je važan
razgovor između njega i doktora bez sumnje uzimao maha. Razna su
mišljenja kružila bolnicom. Po nekima, doktor je ovome pomagao da razreši
poneku spisateljsku dilemu, jer Pisac bi katkad beznadežno zapadao u
nedoumicu iz koje ga ni sve silne beleške i beležnice nisu mogle izvući. Zato
bi doktor preuzimao ulogu neke od ličnosti koje je Pisac opisivao,
dopunjavao njihove reči, postajao i sam ličnost iz Piščevog pera. Nesumnjivo
bi se toj igri Pisac rado pridruživao, u potpunosti prihvatajući
Stojimirovićevu inicijativu. Svađao bi se s njime, smejao, strasno mu
objašnjavao poneku komplikovanu misao, terao da veruje u neki nemogući
iskaz, izvesno već i sam poveravajući doktoru raznovrsne uloge, a doktor bi
se uistinu rado tome prilagođavao, postajao ogledalo u kome je Pisac mogao
istovremeno da vidi i sebe i svoje zamišljene ličnosti. Rečju, doktor je
postepeno uvodio u sopstveni rad jednu sasvim novu praksu po kojoj će s
vremenom postati poznat jedan bečki neurolog, s čijim je radom Stojimirović
svakako bio upoznat, budući da je dotični, kao i naš doktor, nekada bio
Majnertov učenik. Naravno, nikome od nas nije bila poznata tema Piščevog
pisanja, premda je svakom bilo jasno da je tu moralo biti reči o nekim uistinu
preživljenim događajima koji su zahtevali da budu ispričani. I mada je
razgovorima sa doktorom Piščevo stanje bilo naizgled omeđeno makar
prividnim mirom, nedoumica koja nas je opsedala ticala se veze između
posete i mog neobičnog čovečuljka, Humbolta, kutije koju je tom prilikom
doneo u naručju i koju, uzgred, više niko od nas nije video, i iznenadnog
Piščevog pojavljivanja. A budući da je nama, po prirodi stvari, dopušteno da
svakoj pa i najčudnijoj ideji podarimo legitimitet i istinitost, s vremenom su
svakojake neverovatne priče kružile bolnicom i svaka nam se činila jednako
mogućnom, pa i ta da je Pisac upravo iz te, veličinom sasvim neprikladne
kutije, tolike da bi u nju jedva stala omanja mačka, tek tako, sred noći
iskoračio. Tako su prolazili dani i nedelje, sve dok jednog jutra jedan od
pacijenata nije, mucajući od uzbuđenja, dotrčao da nas obavesti da Pisac više
nije u svojoj sobi. Smesta smo pohrlili da se sami u to uverimo, kada se iz
Piščeve sobe pojavio doktor Stojimirović. U rukama je nosio onu I
lumboltovu kutiju, značajno nas pogledao i - zagonetno se osmehnuvši -
nestao, s tom škrinjom u naručju, iza vrata svoje kancelarije. Ali mi smo tada
znali da to nije bio kraj, da je u Piščevoj sudbini bilo nečeg što se duboko
ticalo svih nas, i da nas doktor neće dugo ostaviti u mraku neznanja. Bilo je
samo potrebno vreme.“
Učitelj naglo zaćuta i pogladi njušku jednog prepariranog vepra. Lipton
pomisli da ovaj od njega očekuje kakvo pitanje, a istina, učiteljeva priča bila
mu je u tom trenutku u potpunosti nejasna.
„Dakle, pisac o kome je reč“, upita Lipton, „zapravo je bio Vasilije
Arnot?“
„To je, gospodine“, odgovara učitelj, „jedna sasvim nedokučiva stvar.
12
„NEDOKUČIVA, NEDOKUČIVA STVARI“, uzviknu još jednom vodič-zec i tim me
nestrpljivo izgovorenim rečima naglo prenu iz razmišljanja. Shvatih da je
došlo vreme da se, jednako hitro, naš obilazak muzeja nastavi, te ustadoh sa
kamenog oslonca i bez pozdrava ostavismo za sobom Mesečevu pozorišnu
trupu. Uputismo se gotovo trkom, nazad kroz šumu. Ali ovoga puta, naizgled
ista šuma činila se sasvim drugačijom i ja ubrzo shvatih da je reč o jednom
jedinom, prastarom kestenovom stablu divovskih dimenzija, poput onog pod
obroncima Etne što je, po legendi, pružilo utočište od oluje kraljici Petronili
od Aragona i njenoj sviti od stotinu konjanika. Izukrštane grane ovog drveta,
one bliže tlu, poput pipaka hobotnice, behu s vekovima polegle po zemlji, i
prostirale se nekoliko desetina metara od rastočenog debla čija se konkavna
šupljina otvarala u neizrecivo dubok mrak. Bio je to, bez sumnje, najveći
primerak botaničke kolekcije muzeja. Vodič je veštim skokovima preskakao
polegnute grane i raspršivao gomilice opalog lišća, a ja sam, ne bih li ga
pratio, od brzog koraka morao preči u lagani trk, kada najednom shvatih da
ga pred sobom više ne mogu videti, niti da je ijedan putokaz dostupan. Nađoh
se, naizgled, sasvim sam u tom sablasnom stablu. Ni skokovi moga vodiča
nisu se više čuli, niti jedna polomljena grančica, ni šum lista. Obuze me
strah, jer pomislih da iz tog mraka sam nikada neću izaći, kada se vodič
volšebno stvori kraj mene, no njegova me pojava još više uplaši, jer, premda
sad verujem da je to bila varka tmine, njegovo mi se lice u trenutku učini
sasvim obraslo u dlaku, a šiljate uši mu uspravno stajaše visoko nad glavom.
Ta se spodoba najednom preda mnom primiri, kao da nešto osluškuje, i mene
hladan znoj obli kad ugledah kretnju te nesumnjivo životinjske gubice koja je,
zakleo bih se, njušila nešto u vazduhu. Ipak, u mraku se, kao što je poznato,
svašta čoveku može pričiniti, a budući da me je tren kasnije vodič već
upućivao dalje, dajući mi znak da ga pratim, odlučih da zanemarim taj
nesumnjivi privid i prepustim se vođenju. I zaista, ubrzo se okruženje potpuno
izmeni, no i u tom je prelazu bilo izvesne postupnosti budući da i ne primetih
kada su gusto izukrštane grane odmenili spletovi kostiju. Nađosmo se u sali
paleontološke kolekcije muzeja u koju se, kako je izgledalo, ulazilo kroz
skelete nekakvih morskih nemani, kao u kapučinsku kapelu. Zapravo, čitava
se sala, snežnobela od oribanih kostura, oslanjala na pršljenove ogromnih
kičmenih stubova, a svod, nalik unutrašnjosti grudnog koša ulješure ili
plavog kita, protezao se kao tamnica proroka Jone duboko u taj belinom
obasjan prostor. Brojni skeleti životinja, sred te kosturnice, behu, kao što je
to uobičajeno, izloženi u vidu nepregledne dionizijske povorke, no nijedan od
njih ne odgovaraše svojoj prirodi, naime, svaki od kostura bio je groteskno
pogrešno sastavljen, pa je tako mravojed bio nalik skakutavom psu, nilski
konj oslanjao se na čovečja stopala, jednog medveda su krasili bivolji rogovi,
a iz lobanje jedne zebre izvirao je ogromni narvalov zub. Tu i tamo, kao
stropoštale, ležale su u vitrinama od rogova i kljova, jedna do druge,
gomilice koščica sasvim malih bića, kao da je svaki skelet, nalik kakvoj igri,
bio tu da bi se od njega nešto po volji sklopilo. Obradovah se kada se moj
vodič još jednom ukaza preda mnom u nesumnjivo ljudskom obličju: bio je to
ipak tek pomalo neobičan, zecu nalik, proćelavi čovečuljak. Osmehnut i
užurban, kao i pre, provede me tada nekim, za promenu, sasvim prostim i
loše održavanim stepeništem do običnih i zapravo vrlo ružnih kancelarija u
kojima je sedeo vidno neraspoložen svet i naizgled besposličario. Jedna za
drugom, te se kancelarije nizaše nepregledno, i u svakoj se pojavljivahu iza
zastakljenih vrata očajna i prerano ostarela lica muškaraca i žena, poput
osuđenika u škrto osvetljenim ćelijama. Taj me prizor neobično rastuži, a u
isti čas me iznenadi kad primetih da se moj vodič, ionako sićušnog rasta,
povija pod vratima ne bi li ostao neprimećen u svome prolasku, kao da se
krije od pogleda tih službenika, premda oni nijednom nisu pogledali u našem
pravcu, očiju uprtih u hrpe hartije i arhivske fascikle na stolovima i
policama. Čovečuljak konačno dopuza do teških vrata na kraju hodnika, s
mukom ih, onako pogrbljen, odgurnu, i mi se iznova nađosmo upravo tamo
odakle smo pošli. Biomedicinski kabinet bio je i dalje osvetljen treperavom
električnom sijalicom. Videh da su moje stvari na istom mestu, šešir, mantil i
beležnica s nalivperom, što samo po sebi nije bilo ni najmanje čudno, no
meni se tada učini da su od mog poslednjeg boravka u toj prostoriji prošli
mnogi sati i prosto me začudi da su te stvari ostale netaknute. Ipak, ubrzo
uvideh da nije sve bilo isto. Nakaradni taksidermijski preparat, predmet mog
interesovanja, više nije bio tamo gde sam ga ostavio. Na njegovom mestu
stajao je neugledan paket, stara drvena kutija, poput škrinje za kućne
drangulije, uvezana kanapom i voskom zapečaćena, na kojoj je čitkim i
urednim rukopisom bilo ispisano moje ime.
 Nesumnjivo je bilo, smatrao je Arnot, da je stručni obilazak muzeja bio
vesto režirana farsa čijim je izvođenjem neko, nameren da ostane nepoznat,
stekao pristup spornom predmetu i obezbedio vreme da se sićušno
preparirano telo pripremi i zapakuje. Sumnje nije bilo ni da je muzejska
uprava, ili makar njen deo, uključujući čudnog vodiča, u tome učestvovala.
Arnotova beležnica, stranu po stranu, detaljno je proučena, o čemu su
svedočili drugačije presavijeni listovi, i sve je potvrđivalo tvrdnju
Mantegacinu o postojanju očigledne žurbe da se razmena s Bečom obavi uz
što manje posrednika i svedoka. Možda je takva neobična primopredaja bila
deo dogovora koji mu Hodek (ni mlađi ni stariji) greškom nije spomenuo? O
svemu tome ćutljivi vodič-zec svakako nije bio od pomoći - ubrzo po
povratku u biomedicinski kabinet još jednom je nestao, ovog puta bez traga,
između polica i vitrina, i premda je to podrazumevalo ozbiljno kršenje
redovnih procedura, Arnot je smatrao da mu drugo nije preostalo sem da
pokupi svoje stvari i uputi se sa spakovanim preparatom ka izlazu iz
muzejske zgrade. Najzad, ukoliko je ovde bilo reći o tajnom sporazumu
Hodekovih sa muzejskom upravom, nije smeo da takav plan izneveri svojom
sumnjičavošću.
Bilo je kasno letnje veće. Po dogovoru, Arnota je čekao automobil na
prostranom trgu pred Paktom Piti, odakle ga je poznati vozač bez reči
odvezao na Fjezole. O toj večernjoj vožnji kroz Firencu, Arnot u svojim
beleškama daje šture i nevažne podatke, beleži, kao svaki turista, mesta i
spomenike, Orsanmichele, Loggia dei Lanzi, Bargello, Chiesa di San Marco,
kao da je u pitanju kakav inventar. Uostalom, u Firenci nije prvi put, i njegov
je osećaj uvek uznemirujuće isti: da se nalazi na mestu brižljivo konstruisanih
pogleda, kojima turisti, radujući se što su oni zaista sasvim nalik
stereoskopskim razglednicama, upućuju aplauze - grupe engleskih dama, čije
je tapšanje pogledu prigušeno svilenim rukavicama, kao da je pred njima
nešto što uistinu nije stvarno - a Arnot već tada zna da je Firenca svakim
danom sve manje stvarna i da će jednog dana od nje ostati samo ideja o
Firenci, i to možda neka sasvim pogrešna ideja. No, sasvim je izvesno da su u
ovom trenutku Arnotove misli gotovo u potpunosti udaljene od firentinskih
trgova i crkava, i njegovu pažnju sada privlače naizgled nevažni detalji. Tako
na primer, Arnot zapaža, pri prelasku čuvenog mosta, Ponte Vecchio,
načičkanog dućanima punim zlata, korala i dragog kamenja, da se svaki
dućan noću, poput drvenih kutija, zatvara prastarim poklopcima, tokom dana
obešenim o teške čelične kuke. Pred tim se nizom poklopljenih draguljarnica
zaustavljaju prolaznici i radoznalo vire kroz okrugle proreze iz kojih dopire
svetlost. Arnot zahteva od vozača da za trenutak zastane ne bi li i sam
provirio u tajnu jedne od tih kutija“. Prislonivši oko uz oblu špijunku, Arnot
vidi osvetljenu sobu, nameštaj, zatvorene kredence, secretaire, prozor ka reci.
U sobi nema ničeg sem sobe same, i Arnot se vraća u automobil najednom
prožet dubokim osećanjem besmisla.
U domu markize De Flaminis Arnota dočekuje maggiordomo, vremešni
kućepazitelj, gospodin Magrini, budući da su se domaćini u pratnji Hodeka
mlađeg toga dana odlučili na jednodnevni izlet do svog porodičnog zamka u
Kazentinu, gde su ostali da prenoće. Arnotu se oči sklapaju od umora. Kutiju
iz muzeja odlaže na pisaći sto u spavaćoj sobi i neko vreme je posmatra brz
ijedne jasne misli. Posluženu večeru, testeninu od kestenovog brašna s
prelivom od buta divljeg vepra s crnim vinom, ostavlja napola, i bespotrebno
se izvinivši za svoj umor poniznom kućepazitelju, uz ljubazan naklon odlazi
na počinak.

Letnje nevreme narednog jutra odlaže povratak De Flaminisovih i Hodeka

mlađeg, i Arnotu je stoga ceo dan na raspolaganju, bilo za odmor, bilo za
razgledanje grada. Odlučuje se za odmor, i provodi dan u bašti koju je kiša u
ovom kraju Toskane tek prijatno osvežila i razbudila raskošan miris trave.
Gospodin Magrini brine o njegovom doručku, priprema kafu, donosi mu
dnevnu štampu. U Beogradu je, kako piše firentinski dnevnik za kralja Srbije.
Grad Hepner u državi Oregon zbrisan je sa lica zemlje u do tada neviđenoj
oluji. Izvesni Benito Musolini, u kome La Nazione piše da je emigrirao u
Švajcarsku radi izbegavanja vojne obaveze, uhapšen je u Bernu zbog
agitovanja nasilnog štrajka među italijanskim radnicima. Britanska kompanija
Cunard Line uz podršku Kraljevske mornarice investira u konstrukciju do
sada najbržih prekookeanskih brodova, što će, pored jačanja britanske
konkurentnosti u transatlantskom saobraćaju, omogućiti redovniji putnički
saobraćaj između Evrope i Amerike. Osvežavajuće piće, Pepsi Cola, novi je
popularni proizvod na američkom tržištu. Očekuje se prvi Tour de France,
najavljen za 31. maj, potom pomeren za 1. jul. Zapravo, Arnotu je upravo
takav dan, tih, bez obaveza i susreta, bio preko potreban. Provodi vreme u
bašti sređujući svoje spise i pripremajući izveštaj za svoga mentora, udobno
zavaljen u platnenu fotelju, povremeno tonući u san u hladu lelujavih senki
pod cvetnim tremom. Oko tri sata po podne, gospodin Magrini predaje
Arnotu upravo prispelu telegrafsku depešu. Poruka dolazi iz Beča, od
Eduarda Hodeka starijeg. Arnot zaprepašćeno čita njen sadržaj:

Dragi moj Vasilije,

Želim te obavestiti da je paket stigao jutros. Niko se ovde nije nadao tako
hitroj isporuci, posebno kada još ni potpisan nije ugovor o razmeni artikala.
Svakako, sretni smo da smo došli u posed ovakvog vrednog predmeta, makar
i neshvatljivo brzo i na tako nesvakidašnji način. Pregledali smo artikal i još
smo i dalje pod utiskom njegove neobičnosti. Očekujem tvoja zapažanja i
saznanja o pojedinostima, poreklu i autoru preparata. S naše strane, molim
te da preneseš ljubaznoj gospodi u firentinskom muzeju da ćemo već danas
preduzeti korake za pripremu urgentne i bezbedne isporuke onoga što se od
nas očekuje. Moga sina Eduarda i Tebe, koga jednako smatram svojim,
srdačno pozdravljam.
Tvoj, Eduard

Arnot ustaje iz baštenske fotelje tako naglo da se od naleta vrtoglavice

jedva zadržava na nogama. Trči ka svojoj sobi, kraj začuđenog gospodina
Magrinija, koji, ne znajući šta drugo da čini, nezgrapno trči za njim. Zatiče ga
kako stoji sred gostinske sobe i zuri u drvenu kutiju uvezanu kanapom.
„Šta je u toj kutiji, gospodine?“, pita Magrini.
„Ne znam“, odgovara Arnot.
13
HODEK MLAĐI I DE FLAMINISOVI vraćaju se tek u kasno povečerje.
Kućepazitelj Magrini dočekuje ih vidno zabrinut, jer on svakako sebe krivi za
neraspoloženje gospodina Arnota. Opisuje nekoliko puta detalj po detalj
dana, od doručka do prispeća telegrama, i svaki put je sagovornicima njegova
priča sve manje razumljiva, te ovi odustaju od pokušaja da išta shvate i
ljubazno upućuju dobrog Magrinija da se poštedi brige, te posluži večeru.
Hodek ubrzo obaveštava domaćine da je za trenutak provirio u Arnotovu
sobu, da njegov prijatelj čvrsto spava, te da ne smatra uputnim buditi ga,
pogotovo ukoliko su brige gospodina Magrinija opravdane. Te noći Arnot
sanja da, uznemiren čudnim komešanjem, ustaje iz kreveta. Iz kutije,
odložene na pisaćem stolu, dopire tanak snop svetla kroz okruglasti otvor
poput ključaonice. Arnot, kleknuvši pred njom, prislanja oko uz majušnu
rupu i unutar kutije vidi osvetljenu sobu zlatare firentinskog mosta, ona je
sada puna nepoznatih ljudi i njihovi glasovi stapaju se u nerazumljiv žamor,
ali on u snu zna da je ta prostorija sudnica gde se odlučuje o sudbini čoveka
optuženog za ubistvo. U toku je uzbuđeni govor tužioca, koji je, kako se čini,
istovremeno i advokat i sudija, a govor je posvećen sećanju na žrtvu, svirepo
ubijenog gospodina čiji ogromni portret krasi zid iza govornika. Arnot na toj
slici smesta prepoznaje svog zecolikog vodiča, koji je sada sasvim identičan
crtežima koje pamti iz detinjstva, premda je taj portret zapravo brutalna
fotografska projekcija lanterne magique koja, kako Arnot zakasnelo
primećuje, prikazuje ne samo lik žrtve već i način njenog smaknuća. Naime,
nad tuži ocem je slika odrubljene vodičeve glave, a Arnot u snu zna da je to
redovna procedura pri vođenju krivičnog postupka, da će se slike jedna za
drugom smenjivati, i zaista sledeća već prikazuje oružje nađeno na licu
mesta, zakrivljeni, orijentalni nož kojim je počinjeno ubistvo. Čeka se završni
čin suđenja, jer slika će se poslednji put promeniti i ukazaće se lik gnusnog
ubice, a Arnot u snu najednom zna da je sve vreme strašnu istinu od sebe
krio, jer upravo je on ubio zecolikog čovečuljka, svirepo mu, bez razloga,
odrubivši glavu tim groznim nožem. Onda se slika, na njegov užas, zaista
menja, ali namesto Arnotovog, najednom je to lice nepoznatog čoveka,
nevino optuženog. Sudija likuje, gotovo da vrišti od oduševljenja zbog kazne
koju će izgovoriti i radosno pruža identičan, krivi nož dželatu u kome Arnot
smesta prepoznaje odvratnog, bezličnog savetnika. Ovaj istoga trena izvlači i/
gomile nekog nesretnika i pred radosnom publikom jednim za mahom odseca
mu glavu.

U korist pravilnog razumevanja teksta koji predstoji, dobro je sada

napomenuti čitaocu da ovde prestaje svako pozivanje na zabeleške Vasilija
Arnota, s obzirom da, koliko nam je poznato, on više nijednu reč neće
pribeležiti, a ta se odluka može povezati s nizom postupaka koji ukazuju na
narastajući strah Arnotov od nadzora i praćenja. Naime, ono što je našem
uvidu dalje dostupno jesu dnevničke beleške Hodeka mlađeg, zajedno sa
pismima i novinskim člancima koji su uz tu beležnicu hronološkim
redosledom priloženi. Čitalac bi mogao pomisliti da je prometu subjekta koji
piše nevažna za sam tok priče (jer priče se, uostalom, uvek pišu same),
nevažna i za dalji tok Arnotovog života, jer on svoj život nastavlja da živi
nezavisno od toga ko o tom životu pruža podatke. Uostalom, priča o životu
nije život sâm. Pa ipak, ta se pretpostavka može u nekoj meri dovesti u
sumnju, jer ne samo da je promenom pripovedača najavljena drugačija tačka
gledišta o daljem toku Arnotovog života već je na izvestan način otvoreno
poglavlje u kome otpočinje njegovo postepeno i temeljno nestajanje. Hodek
će posebnu pažnju posvetiti odnosu koji će Arnot, dan za danom, graditi sa
poverenom mu kutijom. Naime, prvih dana, tokom kojih će mladi Eduard,
detalj po detalj, saznavati o događajima u muzeju La Specola, Arnot će, što
sebi u bradu, što u dijalogu s prijateljem, intenzivno nagađati ha se u kutiji
nalazi. Tako će se, s vremenom, javljati fantastične zamisli, i sadržaj kutije će
se u Arnotovoj mašti menjati kao da se tajna tog sadržaja prenosi pravo u
njegov um, koji i sam posla je poprište velikih nedoumica i sumnji (a možda
bi bilo jednako ispravno reći da se sadržaj Arnotovog uma prenosi u tminu
voskom zapečaćene kutije). Jedan od tih strašnih, zamišljenih prizora, koji će
prvih dana opsesivno proganjati Arnota, biće prizor odrubljene glave.
Danima će zbunjenog Hodeka ubeđivati da se u toj kutiji krije glava
nepoznatog čoveka, strašan dokaz jednog politički motivisanog ubistva, koje
se, nečijim bezočnim namerama, ima pripisati upravo njemu, ni krivom ni
dužnom, Vasiliju Arnotu; a ako bi se kojim slučajem Arnot lišio kutije, bacio
je u reku ili zakopao, bez sumnje bi mu bilo suđeno zbog prikrivanja dokaza.
Stoga je on danima, pasivno, i sa osećanjem neumitnosti, čekao dolazak
predstavnika vlasti, te rasplet svoje sudbine, no budući da sudbina u narednih
nekoliko dana nije potvrdila Arnotova iščekivanja, postepeno je njegovo
zamišljanje sadržaja kutije donelo nove, sasvim drugačije slike. Kutija kojoj
danima nije prilazio, premda nije od nje odvajao pogled, najednom je postala
predmet njegovog detaljnog ispitivanja. Postala je m var koju je dopušteno
dodirnuti, pomeriti s mesta, čak i uzeti u naručje, osećati njenu težinu, kao da
je reč o iznova stečenoj ljubavi, te sasvim bliskom i prijateljskom predmetu.
Svakodnevna nova nagađanja o njenom sadržaju delio je sa prijateljem
Hodekom, pa i sa domaćinima koji su, bez znanja Arnotovog, već stupili u
kontakt sa porodičnim prijateljem, doktorom psihijatrije, gospodinom po
imenu Boninsenji, lekarom Bolnice Sveti Bonifacio, koji je, nakon jednog
sasvim diskretnog susreta u domu De Flaminisovih, preporučio domaćinima
da dopuste gospodinu da još neko vreme boravi u njihovom domu, jer se po
njegovom mišljenju radilo tek o privremenoj psihozi izazvanoj nizom
traumatičnih događaja, te da će se pacijent u stanju mirovanja, uz svež
vazduh i kvalitetnu ishranu, u prijateljskom i opuštajućem okruženju,
oporaviti već kroz nedelju-dve. Stoga su De Flaminisovi, zajedno sa
Flodekom, uvidevši u tome neku vrstu terapijske obaveze, rado učestvovali u
razgovorima o sadržaju kutije (od koje se Arnot nije odvajao niti u jednom
trenutku) uostalom i jedinoj temi o kojoj je sa njime bilo moguće razgovarati.
Tako je kutija, ko zna kojim putevima Arnotovih misli, postajala sve više
povezana sa raznovrsnim oblicima znanja i sećanja. Najednom je sadržavala
brojna dokumenta, arhivsku građu o nekoj tajanstvenoj ličnosti, rukopise koji
pružaju uvid u alternativnu istoriju sveta, opširni rečnik nekog konstruisanog
jezika, spisak svih čoveku nepoznatih životinjskih vrsta, a jednog dana je to
postala škrinja puna semenja biljnih vrsta, tako pažljivo odabranih da se
njihovom pravilnom upotrebom moglo u nekoliko meseci uobličiti sasvim
autonomno utopijsko društvo. No, uprkos srdačnim razgovorima, te
ubeđivanjima domaćina i Hodeka mlađeg da bi možda uputno bilo prosto
otvoriti kutiju, makar i uza svu predostrožnost koja bi se tom prilikom
primenila, Arnota bi, do toga časa raspoloženog i razgovorljivog, sam pomeo
takvog čina zatvarao u tišinu iz koje satima ne bi izlazio. A kada bi Hodek,
nasamo, svome drugu, tobože u poverenju, savetovao da njih dvojica zajedno
tu stvar obave, te zavire u kutiju u polu tami gostinske sobe, i njenu tajnu
samo za sebe zadrže, Arnot bi, premda zagolican prijateljevom podrškom i
poverenjem, isprva odluku odlagao nerazumljivim objašnjenjima, da bi ubrzo
takva mogućnost bila u potpunosti isključena, jer po Arnotovom konačnom
zaključku kutija nije bila namenjena otvaranju. I mada će Hodek uhvatiti
pokoji blesak u očima prijateljevim u trenucima znatiželje, pa i koju nevoljnu
i nedovršenu kretnju - ruka koja zastaje, prsti koji se skupljaju u pesnicu -
odluka da kutija ostane zatvorena bila je krajnja i nepokolebljiva.

Iz Hodekovog dnevnika, 25. juna 1903.

Tog jutra Arnot se probudio neobično raspoložen, navirala su mu sećanja

na događaje kojima nisam umeo da ustanovim povezanost, a on je nabrajao
mesta, imena, godine i u svemu tome uživao, kao neko ko najednom raspolaže
mnogim zanimljivim i čudnim predmetima. Govorio je o ocu i majci, opisivao
njihove ruke, osobine i posebnosti, kao da rastavlja i pažljivo iznova gradi
kakav komplikovani mehanizam prepun najfinijih polugica, opruga i
zupčanika. Potom se prisećao porodične kuće u Beogradu, soba i hodnika
svog detinjstva, te je uistinu i nabrajao mnoge predmete kao da pravi spisak:
kamen čudnog oblika, pozorišni dvogled, morsku zvezdu i odnekud prispelo
prvo englesko izdanje „Alise u zemlji tuda“ iz 1865. Nosio je svoju kutiju gde
god bi se uputio, pa je tako i za baštenskim stolom za nju obezbeđena
posebna stolica. Tokom doručka, pričao je naširoko o svome putovanju na
Siciliju pre više vođina, u šta sam svakako bio vrlo dobro upućen, s obzirom
da sam te priče slušao mnogo puta. Arnot je taj put doživeo kao sopstveni
„grand tour“, tokom kojeg je, kao potvrdu sopstvene zrelosti, poput pesnika i
naučnika s kraja osamnaestog veka, otkrivao neslućeno velik svet. Krunu tog
putovanja činio je uspon na Etnu, sredinom januara 1889. I premda to ne
mogu u potpunosti objasniti, najednom mi tada postade jasno da je Arnot,
zapravo, sve vreme govorio o kutiji. Nedostaju mi reči kojima bih opisao taj
osećaj, niti se mogu prisetiti Arnotovih rečenica koje su na to ukazivale, ali
nešto me u trenu navede na takav nesumnjiv zaključak: govoreći o svojoj
prošlosti, Arnot je začelo govorio o nečemu što je sada bilo u toj škrinji
pohranjeno. „Tu ispred je ambis iz kog kulja beli dim“, rekao je, ne skidajući
pritom pogled sa voskom zapečaćenog poklopca. „Vetar raznosi oštri sneg,
što s neba što s tla, i samo je jedna sleđena stena zaklon od vetra i ponora. A
onda tu, šćućuren u zaklonu, na lazim neke sasvim male stvari: vetar preda
mnom uobličava ledene šare na steni, krhke i sićušne, poput spleta krvnih
sudova.“

Sam Hodek je, krijući to od svoga druga, u nekoliko navrata, putem svojih
kontakata, pokušavao da uđe u trag nedavnim događajima, jer mnoge su
stvari uporno ostajale nerazjašnjene. Kako je i po čijem nalogu bizarni
taksidermijski preparat dopremljen u Beč u roku od jedne noći, izbegavši,
kako će Hodek od svoga oca saznati, bilo kakvu carinsku proceduru? Šta pred
stavlja i šta sadrži kutija naslovljena na Vasilija Arnota, i čije je delo njena
priprema i dostavljanje u biomedicinski kabinet? Na prvo pitanje, Hodek je u
pokušaju kontakta s muzejskim oso bijem nailazio na zid ćutanja, katkad i
vešto stvaranu birokratsku zbrku, pri čemu je, kao što je to uobičajeno, svako
upućivao na drugog, sve dok se taj lanac ne bi iznova povezao sa svojim
početkom. Još je čudnije bilo potpuno odsustvo ijedne zabeleške u
dokumentaciji muzeja povodom spornog preparata kome se, kako je vreme
prolazilo, u muzejskoj birokratiji sve više gubio trag. Mantegaca, čije su
sumnje o poreklu prepariranog bića bik i povod za Arnotovo angažovanje,
bio je nedostupan danima, sve dok Hodeku nije saopšteno da je iznenada
otputovao radi antropoloških istraživanja nad žiteljima jedne italijanske
kolonije u Africi. I što se drugih pitanja tiče, o poreklu, smislu i sadržaju
kutije sa Arnotovim imenom, Hodek je ubrzo shvatio da od muzejskog
osoblja neće izvući ni reč. Pokušaj potrage za zecolikim vodičem završavao
se podsmehom službenika, jer Hodek, na osnovu Arnotove priče, o ovome
nije mogao da pruži bilo kakav podatak, sem, ako ćemo pravo, sasvim
detinjastog opisa njegove čudnovato bajkolike pojave. Na isti je ishod
nailazio pri traganju za pozorišnom trupom koja je one neobične večeri
izvodila prolili predstave u muzejskoj opservatoriji.
„O takvim se aktivnostima, gospodine Hodek“, rekao je jedan od
sagovornika, izvesni gospodin Anjeli, zoolog, izlazeći sa Hodekom iz
muzejske zgrade, „odlučuje na nivou naučnog saveta muzeja, a meni nije
poznato da je ikada odobren takav skup. Uostalom, jednoj pozorišnoj
predstavi, s tako brojnim učesnicima, svakako ne bi bilo mesto u delikatnom i
skučenom prostoru, punom preciznih i krhkih instrumenata, kakva je naša
opservatorija.“
Hodek na kraju, sasvim oprezno, spomenu i kutiju koja je završila u
posedu njegovog prijatelja, ali, primetivši u očima gospodina Anjelija
potpuno odsustvo razumevanja, odluči da odustane od razgovora i srdačno
mu zahvali na izdvojenom vremenu.
Zadesi se tom prilikom da je pred muzejskom zgradom stajao neki čovek
čudnog izgleda, visok i neprijatno bled, kome te reči svakako nisu bile
promakle, jer on najednom stade Hodeka da prati, i to tako nevešto i
nezgrapno da je Hodek istog trena bio u potpunosti svestan njegovog
prisustva. Odeven u, za taj letnji dan sasvim neprikladni, kišni mantil, u kom
se izdužena i mršava figura uvijala poput jegulje, Hodeku se učini da u
čovekovim kretnjama ima nečeg nevoljnog, odveć hitrog, kao da na momente
ne vlada sobom. To je praćenje trajalo dobrih pola sata, jer je Hodek,
znatiželjan da ustanovi nameru, pa i izdržljivost tog neobičnog uhode,
odlučio da ovoga brzim korakom provede strmim usponom ulice Costa San
Giorgio sve do nekadašnje gradske kapije nad kojom je reljefni Sveti Đorđe
nevidljivim kopljem, nestalim tokom vekova, probadao aždaju već
beznadežno zarobljenu pod konjskim kopitama. Tu se Hodek odluči da
obustavi predstavu i, okrenuvši se ka svome, sada već ozbiljno zadihanom,
pratiocu, uputi se k njemu brzim i odlučnim korakom, te glasno zatraži
objašnjenje za njegovo neprimereno postupanje. Uhodi se, međutim, nije ni
iznenadio, niti uplašio, naprotiv, kao da je i sam jedva dočekao da mu ovaj
posveti pažnju, udahnu duboko i u jednom jedinom dahu odgovori mu
sledećim rečima:
„Nemojte zameriti, gospodine Hodek, moja mi skromna pri roda ne
dozvoljava da se ikada ikome obratim prvi, te sam stoga prinuđen da
privlačim pažnju željenog sagovornika sve dok ovaj sam ne reši da mi uputi
koju reč, a neću vam reći koliko mi je to nevolja uzrokovalo, jer ljudi su
nepoverljivi kada im se čovek obraća ćuteći, ja eto ne umem drugačije, pa se
ponekad dogodi i da umesto prijateljske reći zaradim i pokoju šljagu i na tonu
se moj trud završi, no, verujte mi, pošto ste mi se obratili, moja priroda je
takva, ja ću vam sve reći što vas zanima, a koliko znam vi drugo danas niste
radili sem što ste postavljali pitanja, možda ćete i jedne noći kada mesec opet
bude bio pun, poželeti da ml neko pitanje postavite, i ja ću vam tada, čim na
mene pomislite, jer moja je priroda takva, smesta biti na raspolaganju, možda
ću vas i poljubiti u snu, ali nema sumnje da se najpre pred vama moram
dobro pokazati ne bih li postao vredan vaše pažnje, te odgovoriti na pitanje
koje sam načuo u prolazu, jer takva je moja priroda, da čujem stvari dok ljudi
prolaze kraj mene, a otkud ja pa znam odgovor, ah, to me nemojte pitati, to
ću vam možda jedne noći reći uz poljubac, a što se vašeg prijatelja tiče,
gospodi na Arnota, pa vi se grdno varate, to uopšte nije gospodin Arnot.
Uhoda ostade bez vazduha, kao da je dugo bio pod vodom, i tako zadihan
bezglasno dade znak zaprepašćenom slušaocu da mu dozvoli koji trenutak
oporavka. Hodeku se, naprotiv, učini pametnijim da smesta napusti dalji
razgovor s tom spodobom, i dok se uhoda borio za dah, on se u trenutku
okrete i zakorači kroz Kapiju Svetog Đorđa ka Ulici San Leonardo, i već je
bio nekoliko koraka udaljen kada začu iza sebe da ovaj još jednom uzima
vazduh, tako snažno da oseti kako ga taj udisaj u mesni zaustavlja i povlači
unazad.
„To nije gospodin Arnot, to biste makar vi morali znati, jer sada je sve što
se gospodina Arnota tiče u vašim rukama, vi pripovedate njegov život, a u
mojoj je prirodi da osluškujem odakle se život čuje, a gde mu više nema
traga, sad je u čoveku, a onda se čovek isprazni od života, postane tek neko
prazno mesto iz kojeg je izneto sve što je tu bilo važno, a šta je to toliko u
životu važno a da se ne da smestiti u omanju kutiju, pitam ja vas, ali bez
brige, dragi moj Hodeče, nisam ja tu da postavljam pitanja, to je tek da
unesem malo živosti u ovaj naš razgovor jer, kao što vidite, meni svaka
izgovorena misao iziskuje veliki napor, takav tla mi se katkad učini da ću po
završenoj rečenici napustiti ovaj svet, koliko vazduha udahnem, toliko će reči
iz mene isteći, zato i govorim tako brzo, jer sa svakim izdisajem u čoveku se
ponešto zauvek okonča, a čovek iz svačega iziskuje trajanje, ne može da
prihvati da bilo šta prestaje zauvek, uostalom kutije tome i služe, da se nešto
što nam uistinu ne treba nekud skloni jer će nam tobože jednog dana postati
neophodno, a na kraju uvek ispadne da su baš te stvari koje se gomilaju,
odlažu ili kriju ono što je u čoveku najvažnije, rekao bih i više: ono jedino što
je u čoveku važno, pa zato ne treba da vas čudi, dragi gospodine, da je sve što
je od vašeg prijatelja Arnota ostalo, stalo u jednu kutiju.“
Čudak najzad izdahnu i poslednju reč što mu je u plućima preostala i
Hodeku se učini da će izgubiti svest, no ovaj se ipak održa na nogama, i teško
dišući učini nezgrapan naklon, poput kakvog pozorišnog glumca. Potom se
hitro udalji, a u tom času Hodek spazi nekog sitnog, okruglastog čoveka koji
se, kako mu se učini, krio u prevoju ulice i najednom, ko zna zašto, glasno
smejao. Ovome se uhoda pridruži i ta dvojica za tili čas zajedno nestadoše niz
ulicu.
14
NA VELIKOJ, RUKOM ISCRTANOJ MAPI BEOGRADA, bila je izdvojena teritorija
duševne bolnice, sa upisanim graničnim prelazom na glavnoj kapiji,
naznačenim oblicima povrtnjaka i voćnih stabala, Doktorove kule, kao i
okolnih šupa za smeštaj alata i pojedinih namirnica. Sve je to bilo unutar
državnih granica Republike Luzitanije. Na posebnom crtežu predstavljen je
tlocrt kule, podeljen na prostorije obeležene nazivima poput: skupština,
kabinet predsednika vlade, ministar spoljnih poslova, ministarstvo kulture. To
što je skupština bila istovremeno i jedna od spavaonica, i što su se u
ministrovom kabinetu kuvali obroci i pralo stotine posuđa, nije umanjivalo
značaj ovih institucija. Minijaturni kabinet predsednika poklapao se sa
ostavom za metle, a spoljni poslovi rešavali su se u predvorju punom
blatnjavih cipela.

„Zašto Luzitanija“, upita Lipton. „Zašto da se država nazove po

potonulom brodu?“
„Luzitanija nije bila samo brod“, odgovara učitelj, „već i zemlja
iberijskog naroda koji je dugo odolevao osvajaču uprkos njegovoj nadmoći.
Ali Luzitanija jeste i brod, arhitektura jedne ploveće mašine, brod žrtvovanih,
brod budala. Svako je mogao da zna da je investicija u njeno porinuće, u
njenu putničku i trgovinsku korist, zanemarljiva u odnosu na korist od
masovnog žrtvovanja. Zamislite snagu te simbolike. Voda je oduvek bila
simbol besmisla, a potonuće Luzitanije u besmisao nadrasta po svojoj
simboličkoj vrednosti svaku njenu upotrebljivost. Masovna proizvodnja u
sebi već sadrži veliki potencijal smrti i razaranja, jer se, naizgled,
proizvodnjom i umnožavanjem smrt odlaže. Pa ipak, što je nečeg više i što je
korisnije za društvo, to je njegovo uništenje moćnije na simboličkom planu.
Naša država, Luzitanija, možda će i sama potonuti u moru besmisla, ali do
tada će nastaviti da istrajava i napreduje na temeljima svoje beskorisnosti.
Mi, ludaci, nemamo druge i veće vrednosti od svoje samoće. Moderno
društvo nam je odredilo ulogu beznadežne neproduktivnosti, zato je strah od
ludila danas veći od straha od smrti. Mi smo, u odnosu na naprednu tvrđavu
koja se naizmenično razara i usavršava, kao gnezdo ptice koje je dostiglo svoj
korisni oblik i nema potrebu da se menja. Čak i kada ga spere kiša ili
razbucaju grabljivci, preostaje nam samo da napravimo još jedno identično
gnezdo.
„Naša država se, teritorijalno govoreći, zasniva na principu
objedinjavanja u sažimanju. U svakom trenutku, Luzitaniji postoji u svojih
sto dvadeset građana. Kao kad se na staklima naočara nakupi vlaga, u svakoj
se kapi odražava sve, pa i svaka susedna kap. Samim tim Luzitanija se ne
identifikuje ni sa kakvom teritorijom. Ona nam je i tako data tek izopštenjem,
tuđim strahom od bolesti. Ona je nalik leproznim društvima srednjeg veka,
koja uostalom još uvek postoje na raznim krajevima planete. Svedeni na
okvire tuđeg straha, preostaje nam samo da se zagledamo jedni drugima u
lice i svakome budemo ogledalo, kao sto smo već ogledalo svakom ko je s
nama ikada imao posla Nema, naravno, ničeg autentičnog u nama. Ludilo
samo po sebi nije nikada autentično, uvek je samo odraz tuđih strahova i op
sesija, a naša državotvornost upravo je ishod činjenice da je svako oduvek u
nama mogao da vidi najgori deo sebe.
„Luzitanija je možda najmanja država na svetu, ali ona se zasniva na
najdubljem i najneravnopravnijem sukobu, sukobu progresa i ludila. Stoga
najviše nade polaže u svoju ranjivost, a čoveku je ranjivost odvratna, poput
sluzi puža i gipkosti ribe, kao žumance što klizi između oštrih zupčanika.
Ona je, naime, poput onih riba što žive u ajkulinim ustima. Te su ribe
svakako lude, ja se bar u to razumem jer sam sâm lud, mada je meni
nepoznata njihova dijagnoza. Uostalom, za dijagnozu su uvek zadužene
ajkule, jer one, u krajnjoj liniji, za postojanjem ludila imaju i najveću potrebu.
Da ludila nema, ajkula bi ga izmislila, jer ima li šta reprezentativnije za jedno
društvo od toga da se nešto sasvim nemoćno naizgled bezbedno šeputi u
čeljustima nemani?“
15
O KRATKOM ČLANKU u beogradskom dnevnom listu Srpske novine, od 2. jula
1903, po svoj prilici niko u Firenci u tom trenutku nije mogao biti obavešten i
taj se isečak iz novina svakako tek mnogo kasnije našao između listova
Hodekove beležnice. Sadržaj tog teksta navodimo na ovom mestu zarad
pretpostavljenog hronološkog sleda događaja.

Juče je, odlukom Ministarstva prosvete i crkvenih dela, te posebne

komisije pri ovome ministarstvu, a uz blagoslov Kralja Petra I i Mitropolita
beogradskog, gospodina Inokentija, usvojen predlog za izradu prve srpske
diorame u Muzeju jestastveničkom, po ugledu na vrhunske primere takve
umetnosti što se danas mogu videti po najpoznatijim muzejima svetskih
prestonica.
U izvedbi tog složenog zadatka angažovani su majstori preparatorskog
umeća okupljeni oko nedavno osnovanog Udruženja taksidermijskih
umetnika Kraljevine Srbije (UTUKS), kao i savetnici iz oblasti geologije,
zoologije i botanike, akademski slikari i vajari.
Idejni tvorac ove tematske naučno-umetničke celine, gospodin
Dimitrijević, ujedno i prvoizabrani predsednik pomenutog udruženja, na
glasine i optužbe da je reč o plagijatu, te projektu u najvećoj meri preuzetom
od ranijeg saziva komisije, za naš je list izjavio da su tu posredi „sasvim
neistinite i zlonamerne tvrdnje, nesumnjiv uticaj stranih agentura i
antipatriotskih elemenata u društvu koji, kao odgovor na naša unutrašnja
previranja i legitimna opredeljenja, podržavaju uvođenje međunarodnih
sankcija kaznenih mera uperenih protiv Kraljevine Srbije“.
„Naš navodni saveznik, Velika Britanija“, dodao je g. Dimitrijević u
razgovoru s reporterom našeg lista, „pokazuje svoje pravo lice, vešto
zbunjujući svojom sramnom propagandom i takve iskrene prijatelje srpske,
kao što je to Rusija, koja se, eto, sankcijama pridružuje nesumnjivo protivno
sopstvenoj volji.“
Na pitanje koliko članova broji to novo udruženje, te kakve će biti njegove
aktivnosti po svršetku ovog posla, g. Dimitrijević nije „bio u mogućnosti“ da
nam ponudi siguran odgovor, a na primedbu našeg reportera da se za ovaj
projekt izdvaja više od četiri puta više novca no što je bilo predviđeno
prethodnim projektom, g. Dimitrijević je kazao da je „prethodna komisija
bila sačinjena od nestručnih kadrova i stranih elemenata čiji je jedini cilj
bila destabilizacija naše nauke i kulture“.
Stav UTUKS-a, naglasio je g. Dimitrijević jeste da „narodu treba
približiti vrednosti koje proističu iz dubokih istorijskih težnji te položaja
Kraljevine Srbije u svetu“, a tom je idejom nesumnjivo prožet i projekt
buduće diorame.
Dodajmo još i to da se pod pojmom „diorama“, koji će mnogim našim
čitaocima biti nepoznat, danas podrazumevaju raznovrsni prividi i scene
života ljudi i životinja, što se pred očima posmatrača u muzeju ili svrhovito
sazidanom paviljonu, čine gotovo stvarnim, no zaustavljenim u vremenu kao
na kakvoj fotografskoj slici.

De Flaminisovi su u Hodekovom opisu mršavog čudaka odmah

prepoznali izvesnog Salvinija, čije su se neobične zavodničke dosetke, u koje
je smesta svrstan i ovaj čin praćenja, prepričavale, bez razlike, po
firentinskim birtijama i čajankama uglednog građanstva. Salvini je, po svoj
prilici, bilo izmišljeno ime, a pravo je čuvam u tajnosti jer, kako se smatralo,
njegovo je poreklo bilo povezanu s jednom uticajnom i moćnom porodicom,
što je toga Salvinija jednovremeno činilo i predmetom nasumičnog
razglabanja i javne i dine. Navodno je Salvini (kako se ispostavilo, doktor
Boninsenji imao je o njemu štošta da pripoveda) proveo mnoge godine
mladosti u Bolnici Sveti Bonifacio, gde je, po želji tajanstvene porodice,
lečen od homoseksualnosti, još u vreme kada su u toj ustanovi primenjivani
metodi čuvenog Vinčenca Kjaruđija, upravnika i lekara zaslužnog za
promene u tretmanu psihijatrijskih slučajeva - kada je zabranjena praksa
vezivanja lancima i batinanja, te uvedeni i obavezni sati boravka pacijenata
na čistom vazduhu u bolničkom dvorištu, a s vremena na vreme i izlasci van
zidova ustanove, izleti u prirodu i šetnje gradskim ulicama u pratnji
nadležnih. Tih godina, mnogi su pacijenti, zarad sopstvenog dobra, po
nahođenju Kjaruđijevih sledbenika, oslobođeni bolničkog nadzora, pa je tako
i Salvini stekao slobodu kojoj se, uprkos izmenjenim okolnostima, zvaničnoj
osudi Kjaruđijevog učenja i novim, modernim psihijatrijskim metodama (što
je, u osnovi, značilo primenu još okrutnijeg izopštavanja i zatvaranja
bolesnika) niko više nije smeo suprotstaviti. O Salviniju se još svašta
ispredalo, govorilo se da je katkad kao riba na suvom, te da se iz razloga
nepoznate bolesti često bori za dah, a po svoj prilici podstaknuti upravo tim
rečima, uz to i njegovim neobičnim izgledom, mnogi su tobožnji svedoci
prepričavali kako su uz mračne i močvarne obale Arna, posebno u blizini
odvodnih kanala, viđali golog-golcatog Salvinija kako, neslućeno brzo, poput
kakve rečne zmije, izuvijano i gipko pliva kroz rečnu travuljinu i trsku. Neki
piljar pričao je kako ga je usred noći pod svetlošću punog meseca opazio
kako vijuga muljavom rekom kraj stubova mosta Alle Grazie dok je za njim
plivalo jato repatih nutrija, kao da ih ovaj nekud vodi, no tom se trgovcu nije
verovalo na reč jer su svi znali da zakida kusur, te stoga toj, pa ni sličnim
pričama naizgled nije ukazivana osobita pažnja (premda je Salvinijeva pojava
bez razlike stvarala nelagodu i sve su te priče, uprkos iskazanim sumnjama,
kružile Firencom kao strašne bajke koje su građane listom prožimale jezom).
Doktor Boninsenji, koji, ruku na srce, nije ukazivao posebnu pažnju
učenjima Kjaruđijevim jer je, po sopstvenim rečima, čvrsto stajao s obe noge
na zemlji, smatrao je da Salvini i te kako zavređuje pažnju lekara i da mu nije
razumljiva saglasnost kojom se ovaj psihotičar prepušta slobodi u vremenu
razvijene psihijatrijske nauke koja bez razlike ukazuje pomoć, no svakako
zahteva nadzor i odgovarajuće kliničke uslove. Salvinijevim lupetanjima,
začelo, mladi Hodek nije imao razloga da posvećuje razmišljanja i gubi
vreme na tumačenje njegovih reči, a to što je ovaj natuknuo ponešto od stvari
u koje nije mogao imati uvid stvar je neobične intuicije ovih individua, no
nipošto razlog da mu se pripišu vanredna znanja i sposobnost procene. Upitan
da pojasni svoj stav prema učenju Vinčenca Kjaruđija, Boninsenji je tog
popodneva na čaju kod De Flaminisovih ispričao da su tim dobronamernim,
nesumnjivo naprednim osamnaestovekovnim teorijama, razume se,
nedostajala savremena psihijatrijska i farmakološka iskustva, no da je
„moralni tretman“ kako je Kjaruđi svoj metod nazivao, tek naknadno
izopačen radom njegovih naslednika sklonih ezoterizmu i grotesknoj
simbolici, koji su od jedne časne profesije napravili skaredni dionizijski
cirkus. „Mnogi su pacijenti“, rekao je Boninsenji sažaljivo, „zloupotrebljeni
zarad ambicija te grupe naklonjene samoproklamovanim reformama koje -
uostalom, kako došle tako i otišle - nisu ni stekle brojne pristalice, jer
ludakse, bez sumnje, ne može lečiti ni pozorištem, ni životinjskim
maskaradama, a još manje paganskim povorkama i ritualima, već ozbiljnim
izučavanjem nervnog sistema i fizioloških tegoba koje nastaju njegovim
poremećajem.“
Kasno je popodne i u bašti De Flaminisovih tek sada se naslućuje početak
sparnog i vlažnog leta. Gospodin Magrini poslužio je hladan čaj od žalfije i
divlje nane. Ukućani i gosti, Hodek i doktor, hlade se krhkim lepezama od
slonove kosti i svežnjevima dnevnih novina. Samo je Arnot odsutan: ophrvan
čudnim umorom, izvestio je domaćine o nameri da dan provede u postelji, a
kada se Hodek vratio u vilu u Fjezolu, zatekao je vrč zatvorena vrata
prijateljeve sobe. Doktor Boninsenji pristigao je tog dana nešto ranije; i dalje
se izdajući za porodičnog lekara, pregledao je Arnota i obradovao domaćine
mišljenjem da je stanje mladog gospodina osetno bolje, no da je umor na koji
se požalio nedvosmislen znak da je odmor neophodan, kako se njegovo
zdravlje ne bi pogoršalo. O kutiji koju je Arnot, kao očaran, čuvao uz jastuk
na uzglavlju, nije rekao ni reč, ali domaćini su znali da je Boninsenji loše
vesti uvek ostavljao za kraj. I zaista, na neizgovoreno pitanje, najednom
nekako utučen, doktor se, posle razgovora podstaknutog Hodekovim
neobičnim susretom, sam vratio, kao da mu je vreme što je u razgovoru
proteklo bilo potrebno da bi te reći izgovorio.

(Šta je doktor Boninsenji, naposletku, podelio sa prisutnima)

„Pokojni Teodor Majnert, uvaženi profesor psihijatrije pri bečkom

univerzitetu, ispričao mi je jednom zgodom, moglo je to biti leta 1889,
neobičan slučaj studenta anatomije, nekog Italijana po imenu Stazi. Ovaj
ćutljivi mladić, poreklom iz ..., jezerskog mestašca na severu Italije, među
svojim je kolegama bio poznat po osobitoj privrženosti sistemskom i
topografskom izučavanju unutrašnjosti ljudskog tela. Pogodno vreme
provodio je u anatomskim teatrima i mrtvačnicama, i zapuštenim hodnicima
one čudne, okrugle zgrade koju i danas zovu Narrenturm. Tome poslu
posvećivao je dane i noći, a svaki detalj stečenog znanja upisivao u svoje, s
vremenom sve brojnije, sveske. Budući da je te zabeleške svugde sa sobom
teglio, jureći po kabinetima Jozefinske bolnice, pribavljao je sve veće bisage i
torbe koje je tovario na trošni, klimavi bicikl. Nekom prilikom, kada je jedna
od tih svezaka, po svemu sudeći, ispala tokom vožnje džombastom
kaldrmom, netremice je optužio za krađu sasvim nedužnog i zapravo jedinog
bliskog prijatelja. Ovoga je ta besmislena op tužba toliko prenerazila da je sa
Stazijem zauvek prestao da govori, a taj se raskid prijateljstva ubrzo odrazio
na sva njegova drugovanja u fakultetskom okruženju. Prosto, Stazi je, nedugo
potom, u očima kolega stekao vrlo lošu reputaciju, a toj je uvreženoj
odbojnosti svakako doprinosila i njegova neugledna pojava, nizak rast I
pokunjen korak i pogled, nalik kakvoj smutljivoj lasici.
„Pritom, u Staziju se, nakon gubitka pomenute sveske, nešto, bez sumnje,
korenito promenilo. Sve češće je izostajao sa nastave, više nije prisustvovao
obdukcijama i časovima anatomije, a celodnevni rad svodio je na
proučavanje sopstvenih spisa, kao da je u njima već sve od značaja bilo
sadržano. Svoje mnogobrojne sveske pohranio je u drvenu kutiju iz
pokućstva iznajmljene sobe - zaobljenu škrinji i za posteljinu, poklopca
ukrašenog izrezbarenim spiralnim motivom u vidu puževe kućice. U sadržaj
te kutije, sticajem okolnosti, bio je upućen samo njegov cimer, po imenu
Vajs, student psihijatrijske medicine, kome je Stazi, u svojoj očajnoj
usamljenosti, odlučio da pokloni poverenje.
„Naime, kako će Vajs primetiti, godine izučavanja anatomiji stvorile su
kod Stazija uznemirujuću svest o podeljenosti tela na brojne, razdvajanju
sklone, fragmente. Strah od gubljenja svezaka bio je, dakle, u nesumnjivoj
sprezi sa jednim još dubljim strahom, strahom od sopstvenog rasipanja,
razlaganja na sastavne delove u čije je oblike i funkciju bio odveć dolini
upućen. Ukratko, znanje Stazijevo o sopstvenoj utrobi, detaljnu i empirijski
stečeno, pretvorilo je tu utrobu u zamišljeni predeo nad kojim se Stazi
nadvijao kao planinar nad ponorom: predeo sav od organa, žlezda, protočnih
kanala, mišićnih tkiva, mreži arterija i krvnih sudova, a sve je to najednom
bilo sadržaj jedne nesigurne, odveć krhke geografije. U Stazijevoj svesti
ukorenila se tako slika beskrajne lomljivosti i tanušnosti vezivnih sila koji su
telo držale na okupu. Njegove sveske, skladno tome, više nisu izlazile iz sobe
koju je, uostalom, i sam nerado i sve ređe napuštao, a staranje o njegovoj
ishrani i drugim potrepštinama, za šta je Italijan raspolagao sasvim dovoljnim
novcem, u najvećoj je meri na sebe preuzeo njegov ambiciozni cimer, koji je
u Staziju, sem prijateljske privrženosti, naizgled uviđao i pogodan materijal
za medicinsko izučavanje. Tih nedelja - za Stazijev slučaj ključnih, kako je
tvrdio - brigu o svome prijatelju Vajs je delio sa svojim mentorom,
profesorom Majnertom. Sistematično i detaljnu. Vajs će, u poverenju,
profesoru iznositi postupke Stazijeve, o kojima će i sam voditi dnevnik, a
Majnert će tako, zaslugom svoga studenta, steći uvid u slučaj koji će
umnogome uobličiti njegova kasna razmatranja psihotičnih postupaka i
poremećaja svesti čiji će uzrok tražiti u trovanjima i infektivnim bolestima.
 „Kako je vreme odmicalo, Stazi je postajao sve više zavisan od škrinje u
koju je pohranjivao svoje zabeleške. Veličine taman tolike da u nju stane
sklupčan, omanji čovek, otvarao bi je ključem, kao da otključava telo, i u tom
zamišljenom činu anatomskog istraživanja, nalik kakvom ritualu, pažljivo bi
vadio svesku po svesku, a ove su u njegovom umu već bile u potpunosti
izjednačene sa organima koje su opisivale. Svaku bi svesku iz kutije podizao
obema rukama, kao da pazi da ih ne ozledi. Katkad bi u poneku unosio
izmene, listao ih kao da ih nežno raseca, dodavao po koju zabelešku ili crtež,
a potom jednu po jednu vraćao u svoj sanduk, poštujući njihov precizan sled i
raspored. Naime, Stazi je tim postupkom svaki put rastavljao i iznova gradio
sadržaj sopstvene utrobe; sopstvene, jer, kako je Vajs primetio, svaka nova
Stazijeva zabeleška ticala se isključivo ličnih osećanja i tegoba. Tako je u
sveske posvećene plućima beležio, po svoj prilici, tuberkulozne promene koje
je u sebi naslućivao, kao da je svaki list bio deo mape Stazijevih obolelih
pluća.
Po svedočenju Vajsovom, sadržaj koji je Stazi unosio u sveske više se i
nije svodio na bilo šta nalik medicinskim komentarima, naprotiv, te su sveske
postajale sve više ispunjene čudnim, crnim mastilom iscrtanim oblicima,
mrljama i izukrštanim linijama koji sa morfologijom organa kojih su se ticali
nisu imali baš nikakve sličnosti. Ipak, pravilnosti Stazijevih postupaka
njegovom cimeru naizgled su jasno ukazivali na širenje bolesti, jer Stazi je
svoje nerazumljive šare upisivao u sve brojnije sveske koji mu je Vajs
pribavljao. S pažnjom bi ih obuhvatao prstima, baš kao da nežno izdvaja i
razgleda organska tkiva, bešiku, bubrezi limfne žlezde, pa i polutke nervnog
sistema, čije je stranice razdvajao poput moždanih režnjeva.
„Zapravo, Majnertov stav će kasnije - premda on, u toj fazi svoga
razmatranja, Stazija još nijednom nije sreo i svoje zaključi“ zasnivao na
Vajsovim izveštajima - biti upravo taj da je Stazijeva tuberkuloza imala
neobičan, gotovo obrnuti napredak, te da su promene na mozgu već uveliko
ostavljale traga i pre no što se bolest razvila u svojim prepoznatljivim
manifestacijama. Ostalo je zanimljivo i ovo Vajsovo zapažanje, koje će
Majnert, s posebnom naklonošću prema svome vernom studentu, navoditi u
prepričavanju toga slučaja: Stazi je, po Vajsu, s vremenom sticao odlike
puža. Naime, činilo se da je čitav splet vitalnih Stazijevih organa s vremenom
premešten u kutiju, uistinu nalik puževoj kućici, a sam je Stazi u toj škrinji
video svoj neodvojivi sadržaj, tačnije sve ono što je, deo po deo, iz sebe
izneo, u strahu da bi se, ostavši u njemu, sav taj komplikovani svet organa
lako dao nekud zaturiti. Tako su Stazi koji je ostao van kutije i Stazi koji je u
kutiji živeo bili, po Vajsu, dve celine istoga tela koje se pri pustilo toj
neobičnoj preraspodeli.
A onda se, jedne noći, bio je mesec novembar i zima je bila na pomolu,
dogodilo i to da je Vajsa probudio nejasan šum: upalivši lampu kraj uzglavlja
ugledao je Stazija kako prebire po nekoj čini svezaka koje je izneo iz škrinje,
i neobično sigurnim pokretima kida listove koje odlaže na posebnu gomilu.
Potom uzima drugu svesku i ponavlja istu radnju, pažljivo birajući strane
koje će istrgnuti. Uvidevši da se njegov cimer ne obazire na pitanja Vajs se
pokriva jorganom preko glave i pokušava da spava, uprkos uznemirujućem
zvuku cepanja hartije. U rano jutro, probuđen hladnim jutarnjim svetlom,
zatiče svoga cimera već potpuno odevenog, neobično svežeg i ornog. Na
stolu je stajala poveća gomila iscepanih listova. Stazi se, potom, kako je Vajs
kasnije pričao, učas posla oprostio od svoga prijatelja, kao da je to bilo
sasvim uobičajeno i kao da odlazi na neko duže odsustvo - i lakim korakom,
bez ijednog prtljaga, napustio stan. Kroz prozor sobe Vajs je osmatrao Stazija
kako nezgrapno tera svoj trošni bicikl, poskakujući neravnom ulicom; tačnije,
Vajs se posle svima zaklinjao tla je to video. Umoran od loše prespavane noći
vratio se postelji ne bi li odremao još koji čas, kada ga, ubrzo, neko lupanje
još leđnom prenu iz sna. Pomisli najpre da je Stazi štogod važno zaboravio,
pa iz nekog razloga neodložno lupa na ulazna vrata, a onda se pred njim, pod
tim šturim svetlom novembarskog jutra, sred sobe ukaza Stazijeva škrinja, i
bunovni Vajs užasnuto shvati da ta lupa iz same škrinje dolazi. Nema sumnje
da ga je hladan znoj oblio pri tome saznanju jer, ako ćemo pravo, u tom
trenutku nijedna se logična misao nije mogla s tom okolnošću povezati, no on
se hitro nadvi nad pužolikom kutijom iz koje su treštali udarci i grebanje, ali
zaptiveni poklopac se ni maknuti nije dao. Dugo je prstima prebirao po obodu
škrinje ne bi li našao kakav žleb ili udubljenje, napipavao ključaonicu, gladio
rukama tvrdo drvo kao da ga miluje i dozivao svoga prijatelja, premda on tu
nije mogao biti, kada najednom lupanje prestade. Iscrpljen, Vajs ustaje s
poda, kao da ustaje iz sna, ali on sasvim dobro zna da o snu tu nije reč, jer u
svemu što ga okružuje on sasvim jasno poima prirodu stvari: ta je škrinja
pred njim teška kao da je unutra odista ljudsko telo, u ušima mu još odzvanja
lupa, a ruke bride od podrhtavanja poklopca. Hrpa hartije na stolu, listovi
koje je njegov cimer celu noć cepao komad po komad, potpuno su crni i
vlažni i pod njima se stolom širila odvratna mrlja, kao da ih je Stazi ćele noći
potapao u mastilo. U stanu je Vajs od alata pronašao samo jedno oštro svrdlo.
Prišavši kovčegu s tim bodežom, kao naoružan, pomisli da bi svoga prijatelja,
pod uslovom da je on uistinu u tom sanduku, mogao povrediti, i ta ga misao
užasnu, te on počinje sasvim pažljivo vrhom svrdla da traži šarke, grebe ivice
poklope i pažljivo uvlači vrh u otvor za ključ. Iz sanduka više nije dopirao
nijedan zvuk. Neudobno ležeći na hladnom podu sobe, Vajs u dugo svrdlom
ispitivao unutrašnjost ključaonice koja mu se, pod dodirom oštrice, najednom
učini mnogo dubljom no što se in na prvi pogled činilo, kao da se mehanizam
brave protezao duboko u unutrašnjost sanduka. Uskoro, cela dužina svrdla
nalazi se u šupljini brave, a Vajs je u njoj i dalje napipavao mehaničke
sklopke i prevoje. Da je unutra bilo Stazijevo telo, to bi ga svrdlo, nema
sumnje, već probolo - toliko je bilo duboko zašlo u škrinju.
„O daljem toku događaja podaci su oskudni. Ne možemo sa sigurnošću
znati kada je Vajs prvi put obavešten da Stazi, kao posebna ličnost, nikada
nije postojao. Još se čudnijom, racionalnom Vajsu, morala učiniti vest da ni
Vajs sam, začelo ne postoji kao identitet po sebi. Po svoj prilici, ni Vajsa ni
Stazija takvi zbunjujući iskazi nisu mogli znatno pomesti, jer je Stazi za
Vajvi, a ujedno i Vajs za Stazija, bio sasvim neprikosnovena stvarnost
Profesor Majnert danima je, po prijemu pacijenta u posebno odeljenje
psihijatrijske bolnice, iznova pokušavao da shvati tok i redosled zbivanja, od
trenutka kada je odbačeni Stazi stvorio Vajsa, do časa kada je Vajs iznova
uobličio Stazija, odvojio ga ml sebe, dodelio mu ulogu medicinskog slučaja i
na koncu zaključao u sanduk za posteljinu.
„Ostalo je nejasno i ko je toga dana profesora Majnerta obavestio o
problemu u Vajsovom, odnosno Stazijevom stanu. Neobično raspoloženi
Vajs, ili je to bio Stazi, dovezao se tog rano“ jutra biciklom do Majnertovog
kabineta. Profesor, koji je voleo da porani, zatekao ga je kako sedi na klupi
pred zaključanim vratima prigušujući kikot, kao da će svakog časa prasnuti u
smeli Odmah je video da nešto nije u redu. Vajsove ruke bile su do lakata
crne od mastila.
„Dominik Stazi Vajs, kako je u njegovim dokumentima pisalo, nekoliko
sedmica po prijemu u bolnicu preminuo je od posledica tuberkuloze.
Njegovim anatomskim sveskama, ako su ikada postojale, profesor Majnert
nikada nije ušao u trag.“
16
ZABELEŠKA (NEPOZNATOG SLUŠAOCA) sa predavanja dr D. Stojimirovića, bez
datuma.

„Kažu da je javor zaista vrlo posebno drvo. Njegova je struktura,

zapravo, mnogo više od same materije koja ga tvori, jer je u njemu već negde
skrivena mogućnost muzike. Zvuk violine, viole, violončela pohranjen je u
tišini javorovih šuma. Takva se čulnost orahu ipak ne može pripisati, premda
je to drvo pitomo i nežno, za uživanje u dodiru i senci njegovih baršunastih
oblika. Trešnja je pak tužna, potresna, u njoj se potvrđuje zastrašujuća
žilavost oduzetog života. Njeni se isečeni delovi i posle deset godina menjaju,
rastu i krvare. Nasuprot njoj, kruška je postojana, nalik na kamen, kao granit
koji se razbija dletom ne bi li se iz njega oslobodili grubi, opirući oblici.
Kedar je drvo moreplovaca, puno smole kao zaštita od nagrizajućih klanih
pučina. A jasen je tvrd i otporan, iz njega izlaze teški, upotrebljivi predmeti,
poput stolova i dasaka za patos. To je vrlo solidno drvo. Uopšte, priroda se
uistinu trudi da nas opskrbi odgovorima na svakakve potrebe. Samo, teško
tebi ako od javora praviš metlu, od oraha brod, od trešnje kuću, a od jasena
violinu.“

„A kesten?“

„Od kestenovog drveta sklapaju se otporne i čvrste kutije. U njima je

mrak gust i topao, kao među sklopljenim dlanovima.“
17
SER LIPTONOVU PAŽNJU sada privlači ljudski skelet ukrašen brojnim
obeležjima: crvenim koncem privezani pravougaoni kartončići s natpisima
ispisanim sitnim, urednim rukopisom. Bližim posmatranjem, pred njim se
ukazuje mnoštvo uglavnom nerazumljivih slova, jer svaka je kost označena
nekakvim nazivom, što najpre navodi Liptona na pomisao da je reč o
anatomskom vokabularu, koji je njemu, ionako slabo upućenom kako u
anatomiju tako u ćirilično pismo, u potpunosti nepoznat. Ne sačekavši
pitanje, učitelj mu smesta saopštava da se, zapravo, tu radi o brojnim
geografskim lokalitetima. Svaka obeležena kost, kaže, sadrži ime nekog
brega ili potoka, sela ili šumarka. Ponegde, tamo gde se kosti zgušnjavaju u
brojne skupine, natpisi i niti se preklapaju i prepliću, kao što je slučaj s
kostima obe šake, pa se Liptonu čini kao da su kosturu ruke utopljene
pletenim crvenim rukavicama. Zapravo, Lipton primećuje i da skelet nije
potpun. Mnoge su kosti, očigledno neuspelim pokušajem restauracije, gotovo
sasvim istrulile. Čitava se ta konstrukcija drži u uspravnom stavu, kao za
potrebe časova anatomije, na posebno izrađenom metalnom postolju, a tamo
gde kost nedostaje, kao na antičkim vazama, odmenjena je glinenom masom,
tako vešto da se na prvi pogled zamene i ne primećuju. Na kičmenom stubu
natpisi su brojni i slivaju se poput vodopada niz pršljenove neobično
raznovrsnih boja. Tačnije, mnoge su kosti, premda skladno uklopljene,
različite jedne od drugih po boji i očuvanosti, naizgled i po starosti, te Lipton
glasno primećuje da se tu svakako ne može raditi o ostacima jednog jedinog
čoveka. Zapravo, ispravlja Liptonov vodič, u pitanju je žena. I to, bez
sumnje, jedna jedina žena. Ne znamo joj ime, niti joj je ime znao onaj koji se
o tim kostima starao. Za njega i nas ovde, koji joj često posvećujemo pažnju,
razgovaramo s njom, i čitamo njene kosti kao geografsku kartu, ona je bila i
ostala Isabelle.

„Priča o Izabel“, nastavlja učitelj, „zato je ponajviše priča o Nestoru. Da li

je to bilo njegovo pravo ime, eto još jedne neutvrđene činjenice, ali, kao što
znate, naš svet umobolnih nije zasnovan na činjenicama, već na
mogućnostima. Ni o kome se, iz samih bolničkih arhiva, ne može čvrsto
utvrditi ni biografija niti identitet, a po mome skromnom mišljenju istorija
bolesti drugo nije do još jedan vid književnosti. Katkad se, dok je pacijent u
životu, ta književnost čita uporedo s pogledom na pacijenta, uporedo s
brojnim specijalističkim nalazima, a svakome od tih nalaza odgovara
drugačija sintaksa, stil i poetika, i već se tada ustanovljavaju razlike, ponekad
i čitave suprotnosti, no ta se kontradikcija po doktrini našega upravnika,
doktora Stojimirovića, osmatra upravo kao najveća vrednost. Naime, što je
kontradikcija veća, to se u prostoru što nastaje, u razlikama između
pripovesti, otvara takva neslućena sloboda da se pacijent uistinu u tom
procepu najbolje oseća. Eto, uzmite na primer izveštaje o mojoj bolesti“, i
govoreći o tome, učitelj najednom širi ruke kao da želi da opiše nekakvu
ogromnu sferu okruženu dijagnozama, analizama, izveštajima, i Lipton zna
da on sada sebe zamišlja u nekakvom ogromnom mehuru nesagledivo
suprotstavljenih činjenica. „Pri besmislu takvog saznanja“, kaže učitelj,
„saznanja, dakle, da u čoveku svi medicinski nalazi zajedno ne samo da ne
potvrđuju sklad već, naprotiv, čine kakofoniju nepremostivih oprečnosti,
čoveku samo ludilo daje bezbedno utočište, jer svakome ko nije lud
samoubistvo se smesta čini kao jedini razuman put. A kada se lud čovek
ubije, to se smatra epizodom lucidnosti, gotovo moralnim, shvatljivim,
opravdanim činom. Uostalom, i samo je ludilo bezbedno samo tamo gde je
dozvoljen suživot potpuno nesavladivih protivrečja. No, vratimo se Nestoru.
To ime, kao što možda znate, označava čežnju za domom. Nije to ime
slučajno. To su vam takvi ljudi, ti Nestori, što odaberu da napuste dom kao da
im je to bilo najvažnije u životu, i ostatak života provedu u čuđenju, doduše,
vrlo korisnom i ispravnom čuđenju, što nigde više ne pripadaju. Zato mi i ne
znamo da li mu je Nestor kršteno ime, da ne kažem sudbinom dato, ili je,
obrnuto, on sam svojoj sudbini to ime nadenuo. Sve što se o njemu zna, pre
događaja o kojima vam želim pripovedati, jeste da se to tumaralo beogradsko
od rane mladosti smucalo po nebrojenim gradovima Evrope, gde je navodno
sticao brojna znanja na najprestižnijim univerzitetima, o čemu, međutim,
nijednog pisanog traga nema, sem poneke zabrane boravka u putnoj ispravi i
sudske presude kojom je globljen ili hapšen zbog klošarenja. Onda se
najednom u Beograd, odakle se u svet otisnuo, vraća desetak godina kasnije,
kao izuzetan poznavalac anatomije i ortačkog zanata. Glas što ga je pratio,
kao da je putovao ispred njega. Naime, ćutljivog Nestora je, u svakoj
okolnosti, najavljivao njegov volšebni ugled, kao da je već za sobom ostavio
znamenitog i raga, čak i kada tih tragova nije bilo ni u naznakama, niti iko o
njemu baš išta znao. Ali čim bi neko tih dana u Beogradu rekao Nestor’,
svako se odmah pravio da zna da je o nekom važnom čoveku reč. Tako su se
nekako uslovi stekli da ubrzo sakupi oko sebe brojne učenike koji su pohađali
njegove časove crtanja, u domu nekog rođaka koji mu je, njemu bez ikakvog
imetka, dao na raspolaganje deo prostrane kuće i imanja, i o tim su se
časovima crtanja svakojake legende ispredale. Pričalo se, s divljenjem, da su
n njegovoj školi nastajale čudesno detaljne studije ljudskog tela, i/.nad svega
virtuozni crteži mišićnih tkiva i strukture kostiju, baš kao da je pogled
majstora i učenika prodirao pod kožu modela, te su stoga gradom kolale
fantastične priče, u skladu sa maštom epohe, poput one da je Nestor u svome
ateljeu krio mašinu koja proizvodi tajanstvene iks zrake. Mnoge od tih crteža
Nestor i učenici svesrdno su darivali beogradskim bolnicama i licejima za
potrebe opšte medicinske nastave. No, kako to obično biva, kada čaršija nešto
ne zna ili ne razume, to se čudno i preterano poštovanje prema
novopridošlom ubrzo preobratilo u najskandaloznije rekla-kazala, ponajpre
povodom navodnog lakog morala žena koje je Nestor dovodio u svoj atelje
kako bi ove pozirale za akt. Istini za volju, bile su to, po svoj prilici, iste one
dame što su kod pristaništa dočekivale brojne javnosti poznate građane, glave
porodica, bankare i političare, ali to je bio deo ustaljene navike, a kad se
navika samo malo izmesti, makar njen sadržaj ostao nepromenjen, tek tada
sve što je od početka u sukobu s moralom postaje ljudima mrsko. Koliko je
uopšte bilo istine u čaršijskim razglabanjima, to se danas ne može ni u
najmanjoj meri odgovorno tvrditi, ali veo tajne koji je prekrivao Nestorov
atelje, pa i zakleta tišina njegovih najvernijih učenika, davali su svemu tome
nesumnjivu potvrdu neobičnosti toga mesta. Govorilo se, naime, da je Nestor
od svojih učenika zahtevao da svaku od tih žena, pre no što otpočnu vežbu
crtanja, zatvorenih očiju detaljno osete rukama, svaki prevoj i nagib njihovih
tela, sve obline i ulegnuća, otpor i težinu, napipaju kost i zglobove i utvrde
elastičnost tetiva, i tek tada, ruku vlažnih od svojeg i tuđeg znoja, pristupe
svome crtačkom radu. Dovelo je to dotle da neki savesni građani svoje
sumnje u uljudnost toga mesta prijave čuvarima reda, pa je u nerazjašnjenim
okolnostima Nestorova neobična škola ubrzo zatvorena, premda se protiv
Nestora nikakav postupak povodom toga nije vodio, niti je u izveštaju
žandarmerijske uprave, kako se mnogo kasnije pričalo, bilo ikakvih spornih
zapažanja. Naprosto, ta je neobična reputacija jedne odveć drugačije
individue - koja je sada bila jednako nejasan predmet osude koliko je
prethodno bila nejasan predmet poštovanja - očito morala da bude ugušena i
svedena na prihvatljivu osrednjost, i neobična tišina, koja je gotovo istog časa
nastupila, kao da je bila i jedini cilj žandarmerijskog prepada. Tako je čaršija,
kao neko jedinstveno biće združeno snagom lažnog morala, bila zadovoljena
svojom nerazumljivom pobedom i Nestor je ubrzo pao u zaborav. Ostalo je
nejasno šta se desilo s grupom njegovih učenika, o kojima nije ostalo
nikakvih zabeležaka, čak ni njihovih imena, premda su kružile i takve glasine
da je bilo i devojaka u toj grupi, i to devojaka iz najčasnijih beogradskih
kuća, a takvo je mešanje nesumnjivo bilo neprimereno svakom pedagoškom
radu - no svemu tome sada ne vredi pridavati značaja. U toj tišini koja je
nastupila, retko napuštajući rođakovu kuću, Nestor je godinama živeo, kako
se kasnije ispostavilo, sa nekom gospođicom koja se baš na dan upada
žandarma zatekla na času crtanja, a da li je tu bilo reći o učenici ili modelu, to
nije ostalo poznato, zapravo se o njoj nije znalo baš ništa sem imena, a njeno
je ime, kao što pretpostavljate, bilo Isabelle. No, da odmah pojasnim, kostur
po imenu Izabel, koji vidite pred sobom, zapravo nije pripadao toj Izabel što
je sa Nestorom delila krov, ali dozvolite da idemo redom.
„Da su Nestor i njegova družbenica živeli u slozi, verovatno se o njima
baš ništa ne bi znalo, budući da su živeli samotno, bez prijatelja i posetilaca,
no glasine su kružile da su mnogi znatiželjnici prolazeći kraj kuće
Nestorovog rođaka često čuli povike i svađu, i rezak ženski glas pun besa i
pogrdnih reči. A opet, bilo je onih koji su sa zavišću, krišom preko tarabe,
osmatrali taj neobični par, Nestora i Izabelu, kako sede zagrljeni u bašti, na
trošnoj klupi u hladu trema, kao da među njima nikad nijedna teška reč ne bi
mogla pasti. Otkud njoj to francusko ime, da li je bilo njeno ili tuđe, odakle je
došla i kuda je otišla, o tome vam niko neće ništa pouzdano reći, jer Izabel je
bila od onih žena o kojoj se znalo samo to da niko o njoj ništa ne zna. Samim
tim, svaka je priča o njoj bila mogućna, ali upravo je ta potpuna tišina šio ju
je okruživala uskraćivala čaršijskoj, odveć šturoj, mašti mogućnost da prema
njoj plete i mrsi svoje pakosne zamisli i želje, te je u svakom takvom
pokušaju, pri pomenu njenog imena, na stajao muk u pola rečenice i građani
su jedni pred drugima, pred sopstvenom nemoći da ispredu kakvu laž,
spuštali pogled. Ni ja vam o njoj ne mogu reći ništa više. Moje je mišljenje da
je Izabel mogla pripadati takvoj vrsti ljudi što za sobom celoga života seju
tragove koji više potiru no što potvrđuju njihovo postojanje, pa oni koji
namere da im uđu u trag, makar i iz najboljih pobuda, uvek nekud zalutaju i s
vremenom se nađu tamo odakle su pošli, kao da su danima pratili neku
ličnost koju su sami izmislili i sasvim joj nevoljno pridavali sopstvene misli,
osobine i navike. Bilo kako bilo, ona je nekud nestala one godine, devetsto
dvanaeste, neposredno pre no što je Nestor mobilisan za ratna dejstva u
Albaniji, i o njoj od tada više nema ni traga ni glasa.
„Neko je posle govorio da je Nestor oduvek bio odveć melanholičan, da
ga je engleska bolest satirala već na ulicama Londona, da mu je krv crna kao
noć, pa i da je neobična znatiželja koju je izazivao kod drugih zapravo i sama
bila ishod maske bolesti koja je, sad na jedan, sad na drugi način, menjala
Nestorov lik. Svi su se, bez sumnje slagali, i u tome nije moglo biti pogreške,
da je Nestor u sebi zbilja nosio neku neopisanu težinu, neku nesavladanu
teskobu iz prošlosti svojih lutanja, ili prosto neki nevoljan prezir - nevoljan,
jer tom se preziru očevidno i sam opirao titravim, neubedljivim osmehom.
Uostalom, za mnoge od nas bolesnih, u ovom zdravom svetu, postalo je
sasvim nepodnošljivo sagledavati težinu banalnosti i prikrivenoj nasilja koji
upravljaju društvima i oblikuju misli pojedinca. Kad je otpočeo onaj prvi rat
za oslobođenje iskonske srpske zemlje, kako se to ovde govorilo, Nestor je
odveden kao stvar, bez izraza i stava, odeven u prevelik šinjel u kom se
njegovo inače neveliko i mršavo telo gubilo kao da unutra i nema ničeg sem
nabora same grube i teške tkanine. Zapravo, naše je mišljenje, nas koji smo
toj priči posvetili pažnju, da se Nestoru taj rat dogodio kao neko sasvim
unutarnje zbivanje, i premda je on nesumnjivo bio telesno prisutan na
mestima ratnih razaranja i masovnih pokolja, nekakva se ljuštura obavila oko
svega što je u njemu bilo podložno rasuđivanju i osećanjima.
„O tim mesecima njegovog učešća u ratu, ne raspolažemo baš nijednim
podatkom, nijednom pričom o Nestorovom isticanju, bilo u herojstvu ili
prestupima, ne spominje se, dakle, nijedan događaj sve do leta 1913, kada je
rat, zapravo, već okončan, a pobednik brojao svoje poznate, herojske pobede.
Nestor se u tom času nalazi u pokorenoj Albaniji, s pogledom na more, na
obali koju su tada naši generali posprdno nazivali srpskim primorjem, pa su
čak i razglednice slali kao da su na letovanju, ne bi li se, valjda, na svoj
oficirski način sprdačili na račun lakoće kojom se istorija iznova piše i
pripoveda. No, pošto se mnogima u onom velikom svetu takav humor nije
osobito svideo, te godine ustanovljena je jedna međunarodna komisija,
uglednih pojedinaca, predstavnika Francuske, Amerike, Velike Britanije,
Austrije i Busije, a sve je njih predvodio onaj cenjeni gospodin Karnegi, o
kome se u Srbiji sve do tada govorilo najlepšim rečima, kako i sleduje
jednom takvom darodavcu i filantropu. Ali, kada se taj gospodin osmelio da
postavi pitanja, između ostalih, o čovečnosti srpskog ratovanja, te
opravdanosti teritorijalnog proširenja ka zemljama naseljenim isključivo
stranim življem, da ne govorimo o spaljivanju kuća i divljačkom ubijanju i
pljačkanju stanovništva, najednom se taj isti filantrop našao na listi najgorih
neprijatelja srpskog naroda. Naravno da je i ruski zvaničnik u toj komisiji, po
mišljenju većine, bio, suprotno svojoj ruskoj prirodi, težak srbomrzac, đubre
preispoljno, Bugarin u duši, pa je javnost gotovo nepodeljena, sem onog
„izdajnika Tucovića“, koji se usudio da jedan časni rat nazove „ubistvom s
predumišljajem“, iskazala zdušno protivljenje dolasku tih belosvetskih
mutivoda. Zato su na svaki način toj gospodi, uglavnom vrlo loše smišljenim
i prostački providnim izmišljotinama, vlasti branile, ili makar usporavale,
pristup spornim mestima, gde su još uvek ležali očigledni tragovi junačkog
rata. I upravo na jednom takvom spornom mestu zatičemo po prvi put, u
hronici balkanskih ratova, našega Nestora, a dan je, možemo to zamisliti bez
oklevanja, blistavo sunčan, osvežen slanim morskim vetrom, i on sada stoji
sred žamora, glasnog dozivanja i naredbi, zagledan u duboko iskopanu raku
prepunu leševa. Neki kaplar dovikuje: ’Dajte, ljudi, da ovde počistimo, da
nam posle ne zanovetaju’, i Nestor se prene iz misli i ašovom gura
raspadnuto telo u tu rupu, i pri tome se guranju glava odvaja od trupa, pa i
jedna noga ostaje kao zakovana za tlo, te on blago podbada ašov pod tu nogu
i sa slepljenim grumenom tla pridružuje je ostatku tela koje se potom kotrlja
niz strmo zasečenu zemlju. Dan je naporan. Trebalo je najpre iskopati toliku
rupčagu, a onda prečešljati svaki pedalj tog sela punog kamenih kuća, i iz
svake izneti ono što se tu zateklo. Srećom, mnoga su tela, kao što im je bilo i
javljeno iz komande, bila već na urednoj gomili, jer je većina bila isterana
pred veliki zid i pobijena kuršumima. Ipak, poneko je ubijan i u kućama,
poljskim klozetima i torovima za koze, i sada, gotovo šest meseci posle tog
pokolja, treba tu kužnu zemlju raščistiti, zakopati zatrovani potok i, naravno,
najvažnije, ukloniti sve te ljudske ostatke, ’da nam posle ne zanovetaju’.
Kada je poslednji leš bačen u raku, vredni vojnici već su to prekriva li
rastresitom zemljom i kamenjem, a nema sumnje, kad se taj posao dobro
obavi, kao što se znalo, mogu posle ta njuškala da istražuju teren koliko im
volja. Zadovoljni kaplar već naređuje pokret, kada neki vojnik, upirući
prstom ka jednom, ardezijom obloženom krovu, dovikuje, na razočaranje
svih, da im je jedan kostur promakao. Evo ga, kaže, kao da se sunča. A
prokleta rupa već zakopana, prekrivena kamenjem kao da ničeg tu nije bilo, i
kaplaru ne preostaje drugo, jer četa je već nervozna i spremna za pokret ka
severu u pravcu Skadra, sem da poveri zadatak nekom ’dobrovoljcu’, makar
suprotno propisima i primljenom i uređenju, da počisti to kako zna i ume, te
da se po završenom poslu hitro pridruži četi. Izdvaja Nestora, kao da prema
njemu najednom gaji posebno poverenje, a zapravo mu je ovaj, u svojoj
potuljenoj tišini, oduvek bio nerazumljiv i odvratan, a onda četa kreće i
Nestor ostaje sam.
„Sam je, po svoj prilici, prvi put od početka rata. Jasno mu |r da, zapravo,
ne mora da žuri, te zato provodi neko vreme osluškujući vetar u obližnjoj
borovoj šumi, osmatra lelujanje grana i dugo prati pogledom kretanje teških,
belih oblaka na blistavom, plavom nebu. Konačno, penje se bez teškoća na
krov te oniže kuće, a krov je čvrst, tek blago iskošen i neočekivano prostran,
kao komforna terasa. Bila je to neka žena - Nestoru na to nesumnjivo ukazuje
oblik lobanje i karlične kosti - očevidno mlada u samrtnom času, lepih
očuvanih zuba i mogućno vrlo hladnih crta lica i figure, a položaj ostataka
njenog tela odista je odavao, premda malo verovatnu, nameru uživanja u
suncu. Odeća je na njoj sasvim istrulila, i skelet, tako ogoljen, na tom .lanom
vazduhu i letnjem vetru, sada je savršeno očuvan. Čak su i pramenovi duge
crne kose, oni koje još nije razneo vetar, upleteni u vratne pršljenove i rasuti
pod lobanjom poput jastuka, Zapravo, malo je reći da je Nestor zaprepašćen
tim prizorom. Njegov iskusni anatomski pogled sada premerava i poredi, u
mislima nadograđuje nestala tkiva, nanosi oblike lica, boju kože i očiju,
zamišlja obline ruku i ramena, pa čak i uzima tu skeletnu šaku u svoju,
prepliće svoje prste s njenima koji se u tom nežnom stisku u trenu raspadaju.
Potom, odvaja jednu po jednu kost, koje se same prepuštaju odvajanju pri
najmanjem dodiru i - kao da je grli - Nestorove ruke sada su pune njenog
grudnog koša, kičmenih pršljenova i lopatica. Vadi iz svog ranca neku široku
tkaninu i pažljivo slaže sve kosti na lepo raspoređenu gomilu, i ceo kostur
ubrzo staje u taj zavežljaj koji osigurava čvrstim kanapom i s tom vrećom na
leđima, pričvršćenom kožnim opasačem, započinje hod ka svojoj poodmakloj
četi.
„Satima je Nestor hodao, ali od čete više nije bilo ni traga. Zabasao je
tako u neku šumu gde ga je zadesila noć, upalio vatru da otera kurjake, i
pripijen leđima uz široko stablo zaspao dubokim snom držeći čvrsto svoj
zavežljaj, i u tome istom stavu dočekao jutro. Dani su prolazili, a Nestor je
već digao ruke od nade da će ikada pronaći svoje saborce. Opreza radi, birao
je uglavnom neutabane šumske staze, zaobilazio sela i naselja, hraneći se
ponekim ulovom i šumskim plodovima, pratio tragove jelena i divljih svinja,
znajući da će se tako držati podalje od ljudi, i sem uverenja da se kreće u
pravcu severa, nijedan predeo, planina, rečica ili bara nisu mu se činili
poznatim. Pritom, pred njim je bio zadatak koji je morao da ispuni, jer te
kosti je trebalo skriti, učiniti da nestanu, da ih niko ne pronađe, pa ni ta
komisija koja sve vidi i sazna. Uostalom, bio je već toliko daleko od onog
albanskog sela da je bilo dovoljno ostaviti ih u šumi, da tu istrunu bez traga.
Zašto je to najednom bilo tako teško?
„A onda se jednog jutra, na obodu šume, pred Nestorom ukazuje
ogromno, raskošno stablo pitomog kestena. Izdiže se u nebo bar dvadeset
metara, bujne razgranate krošnje prepune mladih plodova u bodljikavoj,
zelenoj ljusci, i - istog trena, Nestor zna šta mu je činiti. Razvezuje onu vreću
punu kostiju, oprezno iznosi jedno rebro, reže parče rezervne potkošulje i
brižljivo ga njime uvija. Potom ašovom kopa pogodnu rupu kraj kestenovog
korena, u nju spušta tu tkaninom zaštićenu kost i pedantno je prekriva
zemljom i lišćem. Sedi kraj tog stabla neko vreme i osmatra predeo, udaljena
brda, šumarke, pa i jedan potok čiji je šum sasvim jasno čuo. Onda uzima
svesku iz ranca, pohabanu i neupotrebljenu tokom svih meseci rata. U
nekoliko veštih poteza na zaprljanom listu skicira sve što oko sebe vidi,
detalje predela, odlike stabla, i u dnu lista, sitnim slovima, upisuje: costae
fluitantes. Odmah potom, podiže vreću preostalih kostiju i nastavlja hod,
odlučno, kao da najednom pred sobom ima sasvim jasan cilj.
„Na svome dugom putu, Nestor će nailaziti na mnoga kestenova stabla.
Ona katkad stoje sasvim usamljena, sred prostrane livade. Ponekad su brojna,
šumolike gustine, isprepletanih krošnji što se godinama izvijaju u pravcu
suprotnom od kazaljke na satu, a Nestor odnekud zna, ili veruje da zna, jer
tako je nekada čuo, da svako drvo kestena poseduje tu izvanrednu osobinu,
nesumnjivo neku vrstu osećanja, koje ga, ma na kojoj udaljenosti, sa svakim
drugim kestenom povezuje. I kao da se povinuje nekom ritualu, Nestor će
pred svakim stablom otvarati svoj zavežljaj, odabirati delić kostura, karlicu,
pršljen, nadlakticu, kosti lobanje, pažljivo ih razdvajati gde god bi spojevi pri
dodiru popuštali i nežno ih uvijati u krpe, te jednu po jednu ukopavati u
podnožje kestena. Po pravilu, posedeo bi neko vreme na tom mestu, načinio
skicu drveta i okoline, i uz crtež dopisivao odgovarajuću reč, scapula,
sternum, patella, femur, tibia, phalanx media, phalanx proximalis, ulna,
humerus, talus... A teško je sada reći, ako mi dozvolite jedan predah u ovom
izlaganju, u kojoj meri je Nestor bio uistinu svestan svojih postupaka, pa i
nama ovde, koji sa izvesnim autoritetom možemo o tome govoriti, danas
ostaje tek da nagađamo o prirodi njegovog neobičnog truda. Ja bih rekao da
je on tih dana samo očajnički tražio bilo kakav smisao u okolnostima koje su
ga zadesile, verujući nepokolebljivo, kao što je kasnije pričao, da je sve što se
čoveku događa ishod svih njegovih prethodnih odluka. Nestoru, možda, ni
najmanje nije bilo jasno kako su njegove odluke dovele do toga da tumara
šumama noseći vreću kostiju nepoznate žene. Ali to nije bilo sve. Jer još mu
je manje bila razumljiva neobična i jeziva sličnost koju je naslućivao pri
svakom dodiru i pogledu, sličnost, naime, tog kostura sa njegovom Izabel,
onom Izabel koju je nekad tako detaljno poznavao da pred njime njeno telo,
ni spolja ni iznutra, nije moglo da prikrije ni najmanju tajnu. Tu bi sličnost
naročito osećao dok bi uvijao kost u platno, kao da time dodaje sloj tkiva i
odeće, i najednom u tom činu kost postaje živa, pršljen pod njegovim prstima
postaje jasan i stvaran, baš kao dodir Izabelinih leđa. I pod tim dodirom, iz
tog susreta prsta i pršljena, prsta i ključne kosti, prsta i čašice kolena, kada bi
zatvorio oči, ćela Izabel bi za tren iznikla pred njim, i ubrzo nestajala, uvek
iznova ukopana u svoj sićušni plitki grob.
Nedelje su tako prolazile, noći postajale sve hladnije, i sve je češće padala
kiša, a Nestor je neumorno hodao ostavljajući za sobom svoj nevidljivi trag,
uporno izbegavajući svaku naseobinu, kaldrmu i zemljani put, pa čak i
usamljene pastire i njihova stada. I već je njegovo putešestvije zašlo duboko
u novembar kada je i poslednju preostalu kost - jedan članak malog prsta -
pokopao pod kestenom sred vetrovitog proplanka, iza koga se, najednom, kao
u snu, ukazao Beograd.
„Ubrzo po ulasku u grad - po sudskim spisima bilo je to 28. novembra
1913 - Nestor je priveden u zgradu Vrhovne komande, gde mu je smesta
određen pritvor, najpre zbog nesavesnog i nepropisnog izgleda, te
nepoštovanja uniforme, a potom, kako je istraga ubrzo utvrdila, zbog
samovoljnog napuštanja vojnog položaja. Teškoću je stvarala i činjenica da
Nestor niti jednu reč nije progovorio tokom dva meseca svojih lutanja, i ta
okolnost u njemu je izazvala, po svoj prilici, privremenu nemoć govora, nalik
na kakvog divljeg čoveka, premda ja verujem da Nestor, naprosto, nakon
svega, niti je imao niti znao šta da kazuje, a ta razdražujuća tišina učinila ga
je pred nadređenima nesumnjivim krivcem i neminovnim kandidatom za
vojni sud. Govorilo se i o optužbi za špijunažu. Jedini njegov posed, sveska s
crtežima, smesta je prosleđena posebnoj službi, sačinjenoj od obaveštajnih
oficira i civilnih veštaka, kojima je dodeljena dužnost da rastumače neobične
reči i slike, te razotkriju njihovo skriveno značenje.“ Tužilac, mladi oficir
velikih ambicija, koji je krupnim koracima gazio ka samom vrhu vojničke
karijere, bio je notorni laktaš i kao mnogi hohštapleri visoko poštovan među
ljudima sitnog duha u svome okruženju. A budući da se Nestorov slučaj
pročuo po celoj čaršiji, pa su i njegove zaboravljene grehe najednom pamtili i
prepričavali i oni koji za njega nikada pre nisu čuli, ovom se podlom
oficirčiću osladilo da svojoj žrtvi pripiše Sto podlija zlodela i time dokaže
svoje pregalništvo i pravdoljublje. Vrhunac optužbi dostignut je anonimnom
prijavom o već dve godine nepoznatoj sudbini Nestorove družbenice Izabel.
Odnekud su isplivali svedoci, a smatralo se da je među njima bilo i
nezahvalnih učenika Nestorovih, što su iz nekog svog računa listom svedočili
o najstrašnijim svađama i sukobima, te opisivali Nestorovu grubost i sklonost
naglim izlivima besa, sve uz opise Izabeline poniznosti i tišine. A gle slučaja
- čudili su se tobože - Izabelin se nestanak dogodio neposredno pred
Nestorov odlazak u rat, te je sad najednom bilo izgledno da ovome to
vojevanje nije bilo nikakva nametnuta obaveza, već izbor motivisan
udaljavanjem sa mesta zločina. O rođaku Nestorovom koji je svojevremeno
ovome svesrdno ustupio svoj dom kružile su neproverene i nejasne priče, da
je zapao u dugove, da se zamerio nekoj opasnoj bandi, te da je preko noći
morao da beži glavom bez obzira, a na mestu njegove kuće već godinu dana
stajala je nepopravljiva ruševina. Tako je Nestor ostao naizgled sasvim sam,
bez glasa i bez volje, u iščekivanju nekog, njemu sasvim neshvatljivog,
suđenja.
„Nestorova sveska, predata komisiji, postala je istog časa predmet
interesovanja doktora Stojimirovića, jednog od eksperata kojem je, kao
uvaženom stručnjaku i upravniku doma za umobolne, komanda naložila da
obavi veštačenje. Tačnije, doktoru je smesta zapao za oko pejzaž na jednoj od
poslednjih strana sveske, koji je kao i svi drugi prikazivao stablo okruženo
pojedinostima naznačenim raznovrsnom jasnoćom, šuma, reka, put, obrađeno
polje, udaljena brda... Da je drvo u središtu svakog crteža bilo pitomi kesten,
u to, prema obliku lista i krošnje, Stojimirović nije imao sumnje, ali taj crtež
govorio mu je mnogo više od te same pojedinosti. To se kestenovo stablo
uzdizalo na nekom proplanku, kao na ostrvu visoke trave, a pod njim, sasvim
neobična za taj predeo, blaga kamenita litica spuštala se u pšenično polje, kao
da je nekad davno tim usekom tekla reka. Pri dnu lista Nestor je upisao reč
talus, primenjujući pravilo da svaki pejzaž naslovi latinskim nazivom jedne
kosti ljudskog tela. I baš se ta reč, čudnim sticajem okolnosti, u
Stojimirovićevoj svesti sada nedokučivo povezivala s nacrtanim mestom i
budila u njemu nerazumljiva sećanja.
 „Danima je doktor kopao po svojoj prošlosti, a onda, kao pred najednom
obasjanom pozornicom, u njemu se jasno ukazuje jedan davno zaboravljeni
predeo, na brdu iznad sela Kamen-dol, nedaleko od njegovog rodnog
Smedereva. Smesta je naredio kočijašu da pripremi konje i kola, i tog istog
decembarskog dana, a dan je bio neobično sunčan i blag, Stojimirović je već
stajao pred prizorom svog detinjstva i poredio ga sa Nestorovom skicom. I
sada, makar i prekriveno snegom, u Stojimiroviću nema sumnje da je upravo
to bilo mesto koje je Nestor posetio, i sve se uistinu uklapa, pa i to probuđeno
sećanje da je baš tu, jednom davno, dokazujući dečačku odvažnost, skočio s
te litice i bolno ozledio petu desnog stopala.
Bilo je samo pitanje vremena kada će spaziti naslaganu gomilicu kamenja
kraj kestenovog korena. Tako je toga jutra doktor, vođen sećanjem na svoju
davno ozleđenu petu, ubrzo potom pronašao još jednu, tuđu, skrivenu pod
velikim stablom, uvijenu u svetio, smrznuto platno.
„Da se stvar na tome ne završi, slučaj je hteo i da se tom prilikom u
vidokrugu Stojimirovićevom, u pravcu juga, ukaže još jedno drvo pitomog
kestena, dole ka rečici Ralji, premda tako daleko i teško uočljivo da je
Stojimirovića tamo morao odvesti tek dubok predosećaj, pre nego bilo kakva
izvesnost u to što vidi i što očekuje. A kesten je uistinu tamo stajao, nedaleko
od nekog sela, i taj je prizor u potpunosti odgovarao crtežu na poleđini onog
pređašnjeg. U dnu tog lista stajala je reč: clavicula, i tada, bez trunke
dvoumljenja, Stojimirović prilazi stablu, osmatra grananje korena, razgrće
tanak sneg i pod okruglastom hrpom sleđene neutabane zemlje pronalazi
jednu lepo očuvanu, platnom zaštićenu, ključnu kost.
„Suprotno očekivanjima, Stojimirovićevo saznanje stvorilo je
nesvakidašnju i tihu nelagodu u vojnoj komandi. Na njegov zahtev da se
oformi posebna grupa koja će se, pod njegovim ličnim vodstvom, uputiti u
pravcu juga u potrazi za kestenovim stablima pod kojima su, po njegovom
uverenju, skriveni drugi ljudski ostaci, stigao je odgovor hladan i formalan, i
tek je na njegovo ponovljeno insistiranje odobreno angažovanje dva tek
regrutovana vojnika s konjskom zapregom. Sa ovom dvojicom, Stojimirović
je, rešen da se tom slučaju posveti do kraja, narednih nekoliko nedelja
prečešljao znatan deo onoga sto je smatrao trasom Nestorovog putovanja,
prešavši sred decembra Rudnik i Goliju, raspitujući se kod meštana za
kestenova stabla, i u tom traganju pronašao preko šezdeset ukopanih kostiju.
Na ruku mu je išla neobično blaga zima, ali negde kod Novopazarskog polja
Stojimirović gubi trag Nestorovih postupanja i odlučuje se za povratak ka
Beogradu. Na tom je putu dočekao i novu kalendarsku godinu.
„Odmah po povratku dopremio je nađeni materijal u kasarnu i uz
dopuštenje nekog kaplara uredno složio kost po kost na veliki beli čaršav, kao
na postelju, posred stola glavne dvorane namenjene sastancima vrhovne
komande, obeleživši pritom svaku kost nazivom mesta gde je pronađena.
Gotovo da je iz svake grupe kostiju, lobanje, kičmenog stuba, grudnog koša,
karlice, udova, bilo ponekog predstavnika, i na tom je stolu sada ležao
nesumnjivo jasno uobličen ženski skelet. Navodno su baš u času kada je
doktor taj pipavi posao privodio kraju, u salu stupili mladi tužilac i neki
general kome Stojimirović kasnije nije spominjao ime. Tužilac je bio van
sebe od oduševljenja. Tvrdio je kako je ovaj Stojimirovićev nalaz nesumnjiva
potvrda Nestorove krivice, kao da mu je već sasvim svejedno koje će mu
zlodelo pripisati. Doktor je, pred ovim, ljubazno odbacio mogućnost da bi to
mogli biti ostaci Nestorove Izabel, jer njeni se tragovi zatiru u Beogradu, a
ove su kosti nesumnjivo zakopavane jasnim redosledom, s juga prema
severu, te je stoga moralo biti reći o posmrtnim ostacima koji su pristigli
odnekud s juga, po svoj prilici iz Albanije, gde je Nestor, uostalom, poslednji
put viđen. Ali tužilac ga nije ni slušao. Gotovo zaigravši od zadovoljstva,
glupavo potapšavši Stojimirovića po ramenu, napustio je salu, ostavivši ga
samog s neimenovanim generalom. Neko vreme taj je general ćutao, čitajući
pažljivo nazive mesta priloženih uz kosti. Ćutali su zajedno, Stojimirović i
on, u toj velikoj svečanoj sali ukrašenoj strateškim mapama i trofejnim
oružjem, a onda je general, kao da mu je najednom svega dosta, tiho rekao:
’Gospodine, spakujte te kosti i nosite se odavde.’
„Sutradan se dogodilo nešto sasvim neobično. Neko je tvrdio da je tog
ranog, januarskog jutra, maglovitog i hladnog, mlada žena, kose uvijene u
crnu maramu, odevena u uski, elegantno skrojen crni kaput, ušla u zgradu
komande, prošavši kraj straže koja se ni potrudila nije da je legitimiše ili
spreči, i nestala u hodnicima koji vode ka oficirskim kancelarijama. O tom
događaju obaveštenja su tako protivurečna da se danas ništa povodom toga ne
može pouzdano tvrditi, budući da su pojedinci kasnije iznosili sad jedna sad
druga svedočenja, a sama garda pred kapijom odbijala ikakvu mogućnost da
se neko takav pred njima tog jutra pojavio. Pričalo se i da se jedan očevidac
kleo da je ta žena bila niko drugi do davno nestala Izabel, ali tome pojedincu,
kome je smesta pripisana odveć bujna mašta, nisam nikada saznao ime.
Ukratko, kasnije tog istog dana, vojni tužilac pronađen je mrtav u svom
kabinetu. Jedni su govorili o srčanoj kapi, što bi za tako mladog čoveka bio
sasvim neprimeren kraj, drugi su naklapali o samoubistvu trovanjem, no
takvim je stvarima katkad prosto suđeno da ostanu tajna. Bilo kako bilo,
jedan beskrupulozni karijerista napustio je ovaj već dovoljno besraman svet,
te se niko, pa ni oni negdanji poštovaoci nisu dugo zbog toga uzrujavali.
Nedugo potom, sazvana je posebna komisija, koju je uz Stojimirovića činilo i
nekoliko lekara opšte bolnice, i tom je prilikom potvrđena nesposobnost
Nestorovog učešća u bilo kom krivičnom delu što mu se, uostalom bez
ikakvog osnova, stavljalo na teret, i četiri dana kasnije, krajem januara 1914,
Nestor je našao svoj novi dom, upravo ovde, među zidovima naše ustanove.
„Ipak, našega Nestora mesto nije držalo. Od časa kada mu se snaga
povratila, s tom snagom kao da je u njega iznova uplovila neka teška,
neobuzdana tuga. Nama, Nestorovim sustanarima, njegov je slučaj, kako smo
smatrali, do tada već bio predočen i poznat, premda smo, zapravo, bili
pošteđeni mnogih detalja koji su, po doktorovom mišljenju, mogli da ugroze
našu bezbednost. Tako je, među nama, priča o Nestoru, tih dana, u osnovi
bila priča o jednoj nerazumljivo okončanoj ljubavi. Svako je tu priču po
svojoj mašti menjao i prekrajao, iznosio svoja mišljenja o odlikama prisnosti,
o rastancima i krivici, o praštanju, o stvarima koje traju i kada ih više nema, o
tišini koja tada ispuni sve i u čoveku sem te tišine ništa više i ne ostane, a
svakome od nas, uostalom, bila je bliska po jedna takva sudbina, pa je tu
svoju zastupao sa najvećim uverenjem. I premda je svako zamišljao ponešto
drugačiji uzrok Nestorove nesreće, svi smo se rado slagali u jednom: Nestor
je duboko žalio za svojom davnom ljubavlju. Nedostajala mu je njegova
Izabel. Onda su počela ta noćna lutanja. Nekuda je odlazio predveče, kada
već pada mrak, i često ga nije bilo do jutra, potom i po više dana i noći, i ta
su vremena njegovog odsustva postajala sve duža i češća. Za nas koji ovde
živimo, takve su navike, razumećete, bile sasvim neuobičajene, ali niko ga
ovde nije sputavao, doktor Stojimirović ponajmanje, pa ipak, često je u toku
noći tiho obilazio sobe da proveri spava li Nestor među nama. I kada ga tu ne
bi zatekao, odlazio je gunđajući tiho, s nekom brigom koju nije s drugima
delio. Jednog prolećnog jutra Nestor se nije vratio i od tada više niko o njemu
nije čuo ni reč. Tokom prve opsade Beograda, krajem jula, austrijska bomba
pala je sred već porušene kuće Nestorovog rođaka. Posmrtni ostaci nepoznate
žene, davno zakopane pod tremom, pronađeni su nedelju dana kasnije pri
raščišćavanju terena.“
18
SER LIPTON I UČITELJ stoje pred maketom Doktorove kule. Sačinjena od
brojnih drvenih delova složenih kao za igru, postavljena je na veliki sto usred
sobe koju učitelj predstavlja kao Ministarstvo kulture. Svaki deo obeležen je
slovom ili brojem čiji redosled Lipton ne ume da protumači.
„Ova kuća“, kaže učitelj sa izvesnim ponosom, „samo je jedan od oblika
koji se od njenih delova može sklopiti. Znate, ja sam je projektovao. Nekada,
pre no što sam bespovratno sišao s uma, bilo sam cenjeni matematičar. Ta je
kuća višeznačni objekat, i višeznačno je tumačenje njenih delova. Naime,
poznajući određeni sled oznaka, ovi se drveni fragmenti mogu naizmenično
složiti tako da, sem kuće, tvore brod ili pozorište.
Učitelj pred Liptonom najednom bučno poruši maketu, i za tili čas
preraspoređeni delovi se svi do jednog sklopiše najpre u oblik grčkog teatra, a
onda, mnogo brže no što bi Lipton mislio da je tako šta moguće, od delova
nastade brod sa prostranom palubom i oblim dimnjacima.
„Luzitanija?“, upita Lipton.
„Sve je to Luzitanija, gospodine“, odgovori učitelj.
„Sticajem okolnosti“, dodade ser Lipton, „nedavno sam imao prilike da
saznam o stradanju jedinog srpskog putnika Luzitanije, izvesnog gospodina
Teofilovića. Ne mogu vam izneti detalje, ali pod vrlo čudnim okolnostima
bio sam upućen u njegovu tragičnu sudbinu.“
„Teofilović?“, začuđeno odgovara učitelj. „Gospodin Teofilović je živ i
zdrav! Uslovno rečeno, naravno, s obzirom da je ovde s nama. Eno, vidite li u
dnu sobe onog gospodina u glomaznom prsluku, nagnutog nad radnim
stolom?“
„To je gospodin Teofilović!? Pa kako se on ovde stvorio?“
„Zasada se o tome samo nagađa. Doktor je duboko posvećen njegovom
slučaju. Jednog jutra, nešto pre početka opsade, doveo ga je Stojimirović
lično, vidno iscrpljenog i sasvim prekrivenog blatom, kao da je upravo
prokopao put kroz središte zemlje. Dugo mu nismo znali ime. Od svoga
dolaska reč pred nama nije progovorio, ali tu jednu reč jeste doneo sa sobom.
Vidite li natpis na tom prsluku? Gospodinu Teofiloviću je, eto, sticajem
okolnosti posebna čast pripala da jednim sredstvom za spašavanje golog
života po dari ime državi. No, da se razumemo, ne bi on za tu čast dao ni pet
para. Moje je mišljenje da taj brodski prsluk, od koga se ne odvaja, nije
zaslužan samo za to što je s njime preživeo brodolom, već što se i dalje u
životu drži. Nema sumnje da bi se na suvom udavio ako bi ostao bez njega.
Ali evo gospodina predsednika vlade, doktora Stojimirovića, upravo je
završio predavanje.“

Kada je sa učiteljem prišao doktoru, leđima okrenutom i za gledanom u

neki samo njemu vidljiv horizont, Lipton se nije mogao oteti utisku da prilazi
kapetanu broda. Oko njih, posada pacijenata obavljala je svoje precizno
upućene zadatke, kao mornari što boraveći na skučenoj brodskoj palubi, nalik
orahovoj ljusci, obitavaju u beskrajnom prostranstvu pučine. Jedna grupa
raspremala je stolice ostale od predavanja, druga je - jer je već bilo veće -
navlačila paravane, kao jedra, između spavaonica, na kanape koje je treća
grupa istezala s kraja na kraj sobe. Kroz prozor se, u jesenjem sumraku,
nazirao svet izvan granica Luzitanije, nepostojan i surov poput nemirnog
mora.
„Nadam se da ne zamerate, cenjeni gospodine, što smo vas bez prethodne
saglasnosti uveli u našu predstavu.“
Liptona začudi reč predstava, ali spremno odgovara: „Ni najmanje.“
„Provera se ponekad vrši tako pažljivo da je poruke potrebno slati u
prečniku od nekoliko stotina kilometara, stvarajući lanac od brojnih karika.
Katkad je čak preko Soluna lakše i brže podati sigurnu poruku između dva
sagovornika u Beogradu. Samo u slučaju da se lanac ne prekine, naša se vrata
otvaraju. Vama je zapao zadatak da ljubazno budete poslednja karika u nizu.
Sada vas molim da mi saopštite poruku.“
Lipton predaje Stojimiroviću zabelešku dešifrovane poruke gospođe
Anđelković, na koju ovaj baca tek letimičan pogled.
„Ah, da“, dodaje doktor kao da se priseća neke pribeležene obaveze, „bilo
bi dobro da promenite šifru za Cejlon.“
„Hvala, promeniću.“

I kabinet predsednika bio je ispunjen uzorcima rasparčanog prirodnjačkog

muzeja. Ako se izuzme ćošak s naguranim kola ma i metlama, bio je to pravi
wunderkammer. Visoki zidovi kabineta - zapravo jedne malo veće ostave -
bili su razdeljeni brojnim policama. Na njima, uz nekolicinu prepariranih
ptica, stajali su raspoređeni uzorci ljudskih i životinjskih organa u teglama
formaldehidnog rastvora, a na posebnom mestu, duž celog jednog zida,
desetine uzoraka reptila i amfibija. Natpisi na uzanim fiokama kredenca
ukazivali su na kolekciju insekata. Na pisaćem stolu crvenilo se izuvijano
žbunje korala, a uz njih, kao u povorci, stajao je niz skeleta nekih sitnih
četvoronožnih sisara. Nekoliko ljudskih lobanja, po kojima behu ispisane
kružićima uokvirene zabeleške nekog davnog frenologa, krasile su vitrinu
kraj stola.
„Čuo sam samo deo vašeg predavanja. Možete li mi reći više o temi kojoj
je bilo posvećeno?“
Pokretom koji se Ser Liptonu učini kao navika, Stojimirović razbaruši
svoje čupave, meke brkove što su štrcali izvijeni pod njegovim šiljatim
nosom, i Lipton najednom pomisli kako u njegovom liku ima nečeg neobično
životinjskog; nije to bila neka određena zver, možda tek kakav životinjski
princip - instinkt ili njuh - osobina jedva prikrivena ljudskim obličjem.
„Vidite, u našoj se maloj državi gaji svest o jednom suštinskom principu,
a to je princip neprikosnovene gluposti. Ma koliko ga se užasavali, mi tom
principu odajemo dužno priznanje, znajući da smo, samim stvaranjem države,
jednom nogom u njemu. Nema te države koja uprkos razumu ili ludilu svojih
tvoraca nije iznad svega proizvela neshvatljivu količinu gluposti. Uzmimo,
recimo, primer jedne kraljevine, sićušne i osiromašene ratovima, koja zarad
ambicija nekolicine oficira, finansira ubistvo vladara jedne susedne imperije.
A onda, nakon neobično galantnih zahteva te imperije, čijim bi se
ispunjenjem ta stvar dala razrešiti, sićušna kraljevina se pravi luda, kako se to
uobičajeno ovde kaže, tvrdi da s tim ubistvom nema nikakve veze, dok je
svakom vrapcu na grani jasno suprotno. Imperija onda zapreti ratom, a javna
glasila male kraljevine pišu: znamo mi te njihove ratove, rečima i na hartiji.
Imperija opozove svoga ambasadora, a kraljevinica se i dalje kuraži: ne smeju
oni protiv nas, nismo mi sami. Kočoperi se kao hrabro pile i viče, hajde,
napadajte ako smete, a svet gleda užasnut i ne može očima da veruje.
„Tradicionalno se na ovim prostorima ludilom pravdaju broj ni postupci
koji s ludilom nemaju srodnosti. Naravno, uvek će se naći neko ko će ludilo i
glupost površno izjednačavati, ali to je tek jedna tendenciozna neistina. Jer
dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi.
Uostalom, neuporediva je glupost sićušnog pojedinca pred monumentalnom
glupošću i najmanje države. Daleki su glupi horizonti i romantično
nedostižni.
„A kada najzad i razum posustane, kada i sam razum postane zaslepljen
uzvišenim dometima gluposti, kada se umori, rasproda i raspe, sa glupošću se
prave dogovori. Mora se tada u svemu što vredi pronaći koren gluposti. U
svemu važnom i svetom, glupost će biti klica i tajno izvorište.
„Kada bi u istoriji ostala upamćena, a to se svakako neće dogoditi, ova bi
ludnica izvesno vekovima bila primer najuspešnijeg državnog projekta na
ovim prostorima. Ovde se ukida odnos superiornosti i podređenosti između
dve uzajamno najneravnopravnije klase: onih koji su subjekti dijagnoze i
onih koji dijagnozu postavljaju. Mi nemamo sumnje da će se na ovom
podneblju stvari s vremenom pogoršati, ma kako sada katastrofalno izgledale.
Vreme će doneti ratove kojima se neće videti kraj čak i kada budu godinama
okončani. Zločin će ostati u temeljima državnih tvorevina, jer će svaka
nastajati na osnovu mržnje prema prethodnoj. Luzitanija se, naprotiv, rađa
bez istorije, bez prošlosti, u okrilju ludila, utemeljena stigmom bolesti. Mi
ovde, zamislite, živimo od tuđeg straha. Paradoksalno, postojimo ne bi li se
svet od nas zaštitio.“

Sada je red na ser Liptonu da uputi neobičnog doktora u prvobitni razlog

svog putovanja, te ovome predaje listu namirnica za koje se obavezuje da će
ih bolnica, tačnije država Luzitanija, primiti u najkraćem roku: hrana,
sredstva za higijenu, medicinski pribor, lekovi. Stojimirović pregleda stavke i
brojeve, predlaže manje izmene, navodi još nekoliko potrebnih farmaceutskih
proizvoda i ubrzo s Liptonom potvrđuje spisak.
„Ja vam srdačno zahvaljujem na pomoći“, kaže na kraju doktor. „A sada
mi dopustite da budem slobodan i uputim vam zahtev da u narednih nekoliko
sati budete deo našeg pozorišta. Molim vas da me ne odbijete. Vaša je pomoć
potrebna, vaša uloga neprikosnovena. Noćas, u zakazano vreme, steći ćete
uvid u pravu prirodu ovog mesta.“
„Ne razumem“, kaže Lipton, „šta podrazumevate pod pozorištem.“
„Svaki brod je pozorište.“
Sada je ser Liptonu jasno da je pred njega stavljen izbor koji isključuje
dodatna pitanja. Uprkos svemu, ne vidi u tome ništa rđavo niti sporno. Zato
srdačno zahvaljuje na poverenju i bespogovorno prihvata poziv.
„Smatrate li“, upita potom, da će biti prilike da se sretnem sa doktorom
Edvardom Rajanom? Njegovi bi uvidi svakako bili značajni za dalje
planiranje odgovarajuće pomoći.“
„Svakako“, potvrdi Stojimirović, „doktor Rajan je uvek s nama. Srešćete
ga vrlo skoro.“
19
SREDINOM SEPTEMBRA 1915, četiri meseca od brodoloma Luzitanije, gospodin
Teofilović iskoračio je na svetlost dana iz podruma jedne neoklasicističke
višespratnice u Ulici Kralja Petra u Beogradu. Dan je bio sunčan i gotovo bez
oblaka, pa je Teofilović morao dlanom da zaštiti oči ne bi li ustanovio gde se
obreo. Zgrada je bila visoka i ukrašena muškim i ženskim reljefnim figurama,
smeštenim između pompeznih stubova, u čijim su se mišićavim rukama
isticali simboli napretka stečenog radom, pravdom i mudrošću: zupčanik,
malj, lira, terazije, peščani sat. Nema sumnje, Teofiloviću je arhitektura
obeležena takvim detaljima bila odvratna, te on prezrivo skrenu pogled ka
ulici gde je nekolicina građana zastala da osmotri njegovu čudnu pojavu.
Naime, Teofiloviću je svaki pedalj teške odeće - uključujući njegov, sada
neprepoznatljiv, brodski prsluk - ali i lica, kose, ruku, bio prekriven osušenim
blatom koje se pri najmanjoj kretnji odranjalo, poput minijaturnih lavina, na
ulični trotoar. Nepoznata žena sve glasnije ga je dozivala, i on shvati da ga
ona doziva već jedno duže vreme, tačnije od časa kada je iz mraka
podzemnog tunela dobauljao u buradi ispunjen podrum stambene zgrade.
Ona ga je smesta primetila, jer je prisustvo delimično obnevidelog
Teofilovića pratila poprilična buka, lupanje cokulama o popločan pod, sudar
s nekakvom drvenarijom i rušenje police sa limenim posuđem. Žena je od
prvog trena počela da viče, ali to je ovome postalo jasno tek pošto je na
svetlu dana prvi put posle trideset godina ugledao jednu ulicu Beograda. I ako
izuzmemo odbojnost ka arhitektonskom akademizmu, Teofiloviću je Beograd
baš lepo izgledao, pa i ta žena što je urlala, služavka neke imućne porodice,
učini mu se nekako prijatnom. Zato se on osmehnu, no da odmah bude jasno
da ovde nije reč o spisateljskom hiru: Teofilović se jeste osmehnuo i to
pouzdano možemo ustvrditi, jer je već u sutrašnjem, subotnjem izdanju
Politike, koja je tog dana izveštavala o ishodima i posledicama poraza
Nemačke na Marni, objavljena kratka vest o neobičnom susretu gđice
Petrikove, bedinerke gospodina i gospode Alimpijević, s nepoznatom
skitnicom.

Na radost i smeh začuđenih prolaznika, nesretna gospojica Petrikova

morala je vikom i pozivima u pomoć da bezazlenog čudaka, sveg od blata,
isteruje iz tek oribanoga haustora. Ovome se nesretniku ko zna šta sve u glavi
motalo kada je pred časnom služavkom stojao osmehujući se, i kao da mu bi
milo što ova na njega tako srdito viče. Sred leta odeven u kaput i nekakav
glomazni, blatom prekriven prsluk, nije iz ruke hteo da ispusti svoj, kako se
ispostavilo, jedini posed, drvenu zabravljenu kutiju, i tek je hitrim dolaskom
poštovanoga dr Dušana Stojimirovića, stvar srećno rešena i nepoznati čovek
odveden u ludnicu gde mu je kanda i mesto. Gospodin Alimpijević i gospođa
izjavili su za naš list da iskreno pojam nemaju šta li se krije pod njihovom
palatom, nazidanom na temelju starom koliko i sama beogradska čaršija, te
kud vodi taj uski, kamenom ozidani prolaz u podrumu gde uvažena porodica
čuva zalihe pijaće vode za nedajbože. „Ako je kome po volji da u taj mrak
silazi, samo nek izvoli, a ja ću dabome narediti da se to ruglo najhitnije
zatrpa i zazida“, bilo je sve što je o tom imao da izjavi gospodin Alimpijević.
(Politika, 18. septembar 1915.)
Na činjenicu da je njegovim dolaskom nastala neka vrsta tihe euforije u
duševnoj bolnici, gospodin Teofilović nije obraćao posebnu pažnju.
Diskretnom objavom unutar zidova da je reč o brodolomniku sa potopljenog
prekookeanskog broda, brojni su pacijenti, pa i osoblje bolnice, poželeli da s
njime razmene koju reč, ali mrzovoljni Teofilović brzo bi ih od takve namere
odvraćao, uvlačeći vrat poput kornjače u svoj spasonosni prsluk. Očišćen od
blata, prsluk je ponovo isticao ime čuvenog broda i ta je, za mnoge nova, tek
malo izbledela reč na Teofilovićevim plećima, budila neobično poštovanje:
Luzitanija. Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer,
kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude
samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi
nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre
početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: staje
Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za
neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke
komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a
bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije,
svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali
je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko
od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.
U doktoru Stojimiroviću našao je Teofilović jedinog, kako je smatrao,
dostojnog sagovornika, premda mu je s vremena na vreme upućivao nekakav
zapitani pogled, kao da je naslućivao, te pokušavao da pronikne u ovome,
neku duboko skrivenu tajnu. Već tokom vožnje ka bolnici, dok je, onako
blatnjav, ćutao u bolničkom kamionetu, shvatio je istog časa da je to čovek
koji je došao po kutiju. Bez reči je ta primopredaja izvršena, i Teofilović nije
nikada postavio nijedno pitanje o njenom sadržaju. Zauzvrat, doktor je s
jednakom diskrecijom prihvatio prisustvo Teofilovićevog prijatelja, koga je
ovaj krišom uneo u bolnicu u džepu kaputa: sivog i ušatog miša kome se
obraćao imenom Čitragupta. Ovaj je pitomi miš nekoliko dana s
Teofilovićem delio postelju i hranu i provodio na njegovom ramenu sunčana
jutra u bašti, da bi ubrzo, po Teofilovićevom kazivanju, saopštio svom
prijatelju želju da zajedno odšetaju do jednog razgranatog žbuna, gde je
veštim šapicama iskopao rupu u zemlji i, srdačno se oprostivši, zauvek
nestao.
Usledili su ratni dani, granatiranje i pad Beograda, Stojimirovićevo
hapšenje i nastanak novih okolnosti unutar bolnice Povratnik iz zatvora
sredinom oktobra, sada nosilac neobični političke funkcije, doktor ne
umanjuje pažnju prema ćutljivom pacijentu koji je, kako stvari stoje, i bez
svoje volje dao ime novoj državi. Naslutivši da mu preostaje sve manje
vremena, budući da se pažnja Teofilovićeva sve više svodila na svet koji se
smanjivao i udvajao u minijaturne fragmente, Stojimirović pokušava da sazna
pojedinosti o njegovom poreklu i putovanju, i uz to razgleda njegovu
impresivnu beležnicu čiji je sadržaj Teofilović rado s doktorom podelio.
Ovome je već pri prvom uvidu bilo jasno da je potreba stvaranja sve sitnijih
crteža bila sasvim praktične prirode, s obzirom na potpunu ispunjenost
listova beležnice, te je stoga to i bio povod za Teofilovićev strmoglavi pad u
mikroskopske razmere. Ostavši bez slobodnih listova, vraćao se na prethodne
strane i u preostalim belinama između gotovih crteža i zabeležaka umetao
nove, sve dok sveska nije postala mreža neverovatne gustih linija i reći. Pa i
kada su mu sveži, veliki i beli listovi ponuđeni, povratka nije bilo i svaki je
crtež, poput kakvog vrtloga, nastajao urastanjem, sažimanjem, utiskivanjem,
skupljanjem, ulivanjem, stezanjem u samoga sebe.

Gospodin Teofilović nikada nije izgradio svoj grob, premda je nastavio da

na njemu predano radi do kraja života. Teritoriju duševne bolnice, od
stupanja na njeno tlo, više nije napuštao, što se, ako je verovati
Stojimirovićevim zabeleškama, nije ni najmanje kosilo s njegovim željama i
potrebama. Proveo je godine prezauzet u crtanju i planiranju sve manjih i
manjih fragmenata svog ambicioznog spomenika, koji su postepeno, kao da
jedan iz drugog izrastaju, odvlačili Teofilovićevu pažnju od celine, dok celina
najzad nije sasvim nestala negde u moru pojedinosti. S vremenom je
sićušnost Teofilovićevih crteža počela da nameće nove i drugačije načine
rada i zahtevala odgovarajuće instrumente. Naime, nije više bilo pera
dostojnog da odgovori na zahtev za tako preciznim i tanušnim linijama, pa se
crtač sve više služio vlatima kose i medicinskim iglama punjenim posebnim
rastvorom mastila, a uz to i uveličavajućim sočivima pod kojima je, uskoro,
jedino i bilo moguće razaznati rezultate njegovog dela. Doktor je, shvativši
da se Teofilović i sam, polako ali sigurno, raščlanjuje i iščezava u tom
beskrajnom umnožavanju detalja, odlučio da svome pacijentu omogući
neometan rad, u nameri da klinički osmatra i dokumentuje njegovo mirno,
bezbolno i postepeno nestajanje. Zato je Teofiloviću drage volje obezbedio
poseban radni sto, električnu lampu i razne precizne alatke iz svoga kabineta
koje su mogle da posluže takvoj svrsi. Glomazna sočiva ubrzo su zamenjena
pravim mikroskopom pred kojim je Teofilović proveo mnoge dane i noći,
nanoseći usitnjeno, vlažno grumenje blata na staklene pločice i tanjiriće,
pronalazeći u ovima neobične mineralne strukture i čudesna jednoćelijska
bića koja su živela u zemlji i vodi. Potom bi ih strpljivo i pažljivo izdvajao i
uređivao po tanušnim pločicama za uzorke, razmeštao svojim mikroskopskim
alatkama njihova izuvijana, valjkasta, zvezdasta telašca u željeni poredak, a
ova su tako postajala mrežasti vitraži, želatinasti mozaici, rascvetale rozete,
krilati arhitravi, pužoliki prozori, ili balkoni nalik školjkama i morskoj peni.
Ponekad bi, u retkim trenucima razgovorljivosti, od Stojimirovića tražio
estetski sud, pozivao ga da zajedno pregledaju njegove sićušne kompozicije, i
doktor bi, iskreno zadivljen njegovom veštinom, ukazivao Teofiloviću na
poreklo, rod i ime pojedinačnih organizama koje bi posmatrali pod
mikroskopom: diatomeje, klamidomoni, tetracisti, hromalveolati, navikule, a
Teofilović bi te čudne reči pažljivo upisivao u neznatna ostrvca beline u
svojoj pretrpanoj beležnici.
Jedne noći, tri godine kasnije, godina tokom kojih se čitav svet izvan
zidova bolnice u korenu izmenio toliko puta da se pred mnogim očima
gotovo ništa u njemu nije podrazumevalo niti dalo raspoznati, gospodin
Teofilović je, usitnivši i poslednje deliće svoga vremena, ustao od radnog
stola, otišao do kreveta, skinuo svoj spasonosni prsluk i ubrzo umro u snu.
20
NE MOŽEMO SA SIGURNOŠĆU DA ZNAMO u kom trenutku je druga verzija
fotografije snimljene u beogradskom muzeju postala deo skupine spisa
posvećenih Vasiliju Arnotu, niti je moguće utvrditi da li su Arnot ili Hodek,
ili bilo ko do sada spomenut u ovom tekstu, tu fotografiju ikada držali u
rukama, budući da se o tome ne govori ni u jednoj dnevničkoj belešci, pa
ipak je ona nepoznatim putevima našla svoje mesto u zbirci ovih
dokumenata. Šta prikazuje ta druga slika? Recimo, najpre, da je ona,
nesumnjivo, nastala od identičnog negativa fotografskog snimka kojim je
gospodin Jovanović, dvorski fotograf, onog junskog dana po narudžbini
obeležio postignuti dogovor o prvoj beogradskoj diorami. Prepoznatljiv je
ambijent muzeja, sedmorica što stoje ili sede kraj stola, izdužene senke, odela
i cipele, kravate, manžetne i poneki štap - samo su pojedine glave nekuda
nestale, a iz uštirkanih kragni sada druge brkate glave izviru, i na svakoj je
glavi po jedan šešir. Eto, i Arnotovu prepoznatljivu sedeću figuru, treću
sleva, krasi glava nekog brke sa šeširom, i reklo bi se, na prvi pogled, da je to
jedna sasvim uspešna foto-montaža kakve su još u to doba tako vešto
izrađivane, da nije one jedne jedine gologlave senke koju je nepoznati cenzor
zaboravio. (A tako će i gotovo pola veka kasnije jedan drugi čuveni šešir
osvanuti na fotografiji s koje će biti izbrisan njegov vlasnik. Moglo bi se
pomisliti da između šešira i sećanja uistinu postoji odnos istorijske
uzajamnosti: pod svakim šeširom krije se obećanje nestajanja.)
Arnot je nestao iz kuće De Flaminisovih jutra 2. jula 1903. Njegov
nestanak prvi je primetio Eduard Hodek mlađi, koji se smesta dao u potragu,
ali njegovom prijatelju nije bilo traga. Nakon kraćeg razgovora s domaćinima
i hitre konsultacije sa doktorom Boninsenjijem, po koga je smesta poslat
automobil, obaveštena je lokalna komanda karabinijera. O toku daljih
događanja, uviđaju i koracima lica zaduženih za istragu podaci su šturi i, sem
nekolicine Hodekovih zapisa i jednog novinskog članka, drugih izveštaja o
Arnotovom nestanku nema, pa ni takvih koji bi ponudili razlog za sumnju u
verodostojnost bilo kog od navedenih iskaza.
Uostalom, svako je sećanje verodostojno tek u trenutku kada je prožeto
srazmernom količinom zaborava, jer zaborav je, a ne sećanje, to što na kraju
krajeva daje trajni oblik stvarima. Tako su i zapisi o životu Vasilija Arnota
podaci koji najviše podsećaju na strmu obalu kakvog mora: kopno se prostire
ispod vodene površine, voda spira naizgled čvrsti kamen, a ta krhka i večito
promenljiva linija susreta vode i kamena, eto, to je sve ono što čovek o sebi
zna, u šta veruje i što tvrdi, i ta je obala ujedno i priča o Vasiliju Arnotu,
priča koja je, kao svaka prošlost, od svake budućnosti manje predvidiva.
Hodek će, s vremenom, s narastajućim užasom koji će pratiti sve njegove
pokušaje da shvati razlog i prirodu Arnotovog nestanka, ustanoviti da je taj
nestanak tako temeljan i trajan da se čak ni njegovoj porodici više nije moglo
ući u trag. Svi pokušaji kontakta sa Arnotovim roditeljima ostajali su bez
odgovora, a poslednje pismo vratilo se iz Beograda s naznakom da je adresa
primaoca nepostojeća. Do svoje smrti, 1929. godine, Eduard Hodek nije
prestao da ističe u svojim bečkim razgovorima i raspravama, pa i na frontu
gde će fotografski dokumentovati komadanja i raspadanja mnogih ljudskih
tela, kako će, po njegovom skromnom mišljenju i iskustvu, čitav dvadeseti
vek biti bespogovorno posvećen razvijanju načina, modusa, postupaka,
tehnika - te samim tim i strategija - nestajanja. Stvari, ljudi i pojave nestajaće
u uzajamnom susretu i imenovanju, kroz zabrane i oslobađanja, u mnoštvu i u
samoći; nestajaće pred pogledom i od pogleda, u sebi i u drugome; konačno,
nestajaće kao ishod tako neutoljive želje za nestajanjem kakvu nijedna druga
želja neće moći da nadmaši.
Zapravo, primedba Salvinijeva, koju je doktor Boninsenji objasnio
intuicijom obolele individue - da je sada Hodek autor Arnotove biografije,
pripovedač njegovog života - pokazala se sasvim tačnom, jer se s prekidom
dnevničkih zapisa Vasilija Arnota Hodekova beležnica javlja kao poslednji
skup neposrednih sećanja o okolnostima njegovog iščeznuća. Zato i nama ne
preostaje drugo sem da ovde navedemo nekolicinu izvoda iz Hodekovog
dnevnika, te u njemu priloženih beležaka, pisama i novinskih članaka.

Iz firentinskog dnevnog lista La Nazione, od 3. jula 1903.

Na zahtev uvažene markize De Flaminis, izvršen je uviđaj po obaveštenju

dostavljenom firentinskoj prefekturi, a povodom prijavljenog nestanka
stranog državljanina, gospodina Arnot Vasilija, rođenog u Beogradu, u
Kneževini Srbiji, godine 1869, sa stalnim boravištem u Beču, stručnog
konsultanta Muzeja prirodnih nauka u tom gradu, odg. 1901. u posedu putne
isprave sa statusom diplomatske zaštite i prioriteta I reda. Gospodin Arnot,
po prijavi dana 28. juna, nestao je iz rezidencije markize De Flaminis u toku
noći između petka i subote. Nestanak je primećen u ranim jutarnjim satima,
od strane gospodina Eduarda Hodeka, porodičnog prijatelja De
Flaminisovih, te saradnika g. Arnota pri bečkom muzeju, koji je nakon
bezuspešne pretrage kuće i imanja obavestio gospodina markiza o svome
uvidu. Gospodin Arnot, kada je poslednji put viđen, imao je na sebi kućni
kaput sa izvezenim slovom F, i s tim je kaputom, u pižami i papučama, što se
po stvarima koje nedostaju može zaključiti, napustio kuću. U protivnom,
premda o takvom ishodu zasad nema ni najmanjeg traga, mogućno je da je
gospodin Arnot prisilno odveden u nepoznatom pravcu. Kako naš list
nezvanično saznaje, kuću De Flaminisovih poslednjih dana redovno je
posećivao neimenovani doktor psihijatrije. Nestanak gospodina Arnota
dovodi se u vezu s nedavnim zbivanjima u Kraljevini Srbiji, vojnim prevratom
i kraljeubistvom, i brojne su naznake što ukazuju da je dotični gospodin u
Firenci morao boraviti iz razloga političke prirode. Gospodin Hodek u svom
je svedočenju izjavio da smatra da su on lično, kao i gospodin Arnot,
proteklih dana bili predmet pažnje i praćenja od strane nepoznatih individua.
Poslanstvo Kraljevine Srbije negira svaku umešanost u nestanak gospodina
Arnota.

Izvod iz Hodekovog dnevnika, 4. jul 1903.

„Poseta za vas, gospodine Hodek“, rekao je Magrini.

Preporučih da se gost, o kome ništa nisam znao, jer nikakva mi poseta
nije bila najavljena, primi u salon gde je i sred vrelog letnjeg dana vladala
prijatna svežina. Nekoliko trenutaka kasnije Magrini uvede nekog omanjeg
ćelavka čudnog izgleda: glomaznih prednjih zuba i malog drhturavog nosa,
bio je odeven u predugački sako, nalik na kafanski čaršav. Odmah sam, po
Arnotovom opisu, u njemu prepoznao zecolikog vodiča iz La Specola-e. Salon
De Flaminisovih bio je ispunjen predmetima sakupljenim tokom
rekonstrukcije porodičnog zamka. Gospođa De Flaminis nasledila je zamak
od nekog davnog pretka koji ga je kupio budzašto pre tri stotine godina kao
nepopravljivu ruševinu, ali u protekle dve decenije taj je nekadašnji feudalni
posed, u kom se smatra da je vreme provodio i sam Dante, i odatle uputio
dva čuvena pisma firentinskim vladarima, stekao sjaj obnovljene starine u
skladu sa ukusom epohe. Brojni predmeti nađeni tokom rekonstrukcije
zamka, grnčarija, poljoprivredne alatke, pokućstvo, preneti su delom u
Fjezole, i ovaj je salon sada bio nalik kakvom porodičnom muzeju.
Sićušni čovek se, nakon šturog pozdrava, odmah posveti, sasvim
neprimereno, detaljnom posmatranju neke, čudom sačuvane, srednjovekovne
staklene posude, pehara ili čaše s jedva primetnim naprsnućem, a u trenu se,
kao da je to jedini razlog njegovog dolaska, očarano zagleda u prastaru
predilicu za vunu. Pažnju mu potom privuče kolekcija glomaznih brava i
ključeva, i ja pomislih da će čovečuljak ostatak vremena provesti izučavajući
u tišini njihove neobične izuvijane oblike i mehanizme, nalik na lavirinte,
kada najednom, kao da nastavlja već ranije otpočet razgovor, izusti na
nemačkom, štaviše na tipičnom vineriš dijalektu:
„... a s onom kutijom... šta ste uradili?“
Reših da prihvatim njegovu igru, jer pomislih da ću doznati štogod o mom
nestalom drugu.
„Kutija je na mestu gde ju je Arnot ostavio. Na noćnom stočiću u
gostinskoj sobi.“
„Niste je otvorili? Ah, pa vi onda ne znate ništa o vašem prijatelju, čak ni
to da lije živ ili mrtav.“
„Pretpostavljam da ćete mi vi to reći.“
„Ah, ah, pa kako bih vam ja to mogao reći, gospodine Hodek? To je vaš
izbor. Sve zavisi od toga šta ćete vi videti kada kutiju otvorite. Naravno, ako
se na takav korak ikada budete odvažili...“
„Šta hoćete time da kažete? Staje u toj kutiji?“
„Kako to mislite, gospodine Hodek? Pa na samoj kutiji to piše. Vasilije
Arnot. Uostalom, ta je kutija sada vaša, zato ste je i sakrili tokom istrage, zar
ne? Jednog dana, ako uopšte za to bude povoda, poneko će se zapitati da li je
gospodin Arnot ikada postojao, ili je bio tek Hodekova puka izmišljotina.
Poneko će ga, mogućno, smatrati vašim pacijentom, što je svakako danas
sinonim za izmišljenu ličnost, a takva zabuna priznanje je svakom piscu.
Ljudska duša... ako dozvolite ponešto mog neukog premišljanja... ljudska
duša se nekud ipak mora smestiti, izmeriti joj se težina i zapremina, rastaviti
na delove, odrediti sastav i činioci, uzeti uzorak, utvrditi patologije,
dijagnoze i metodi lečenja. No, budući da se vekovima ne pronalazi ni u
jednom organu ljudskog tela, za njom se danas predano kopa po snovima i
prošlosti, i ko se tog zadatka lati, ne preostaje mu drugo sem da svojim
rečima i svojom tišinom ispisuje priču o drugome, ne bi li na taj način i
sopstvenoj duši, kao u ogledalu, ušao u trag. A oni kojima ta zasluga
pripadne najčešće i ne rade drugo sem što traže sopstveni odraz, te s time
posle žive kao s prikrivenim zločinom. Nekako se pripovest, fikcija, na kraju,
uvek od života ispostavi uverljivijom, s obzirom da se bolest čovekova ne
potvrđuje u prirodi, već se čovekova priroda potvrđuje u bolesti.“
„Oprostite, u kakvoj je to vezi sa Vasilijem Arnotom?“
„Samo u onoj vezi kojom se tobožnje slučajnosti zapravo svode na
autorski izbor.“
„Vi hoćete da kažete da je moj prijatelj tek nekakva izmišljena ličnost za
čije sam postupke ja odgovoran?“
„Niste ga vi, gospodine Hodek, izmislili. To bi već bilo iznad svakog
zakona, prirode i društva. No, da se stvari katkad preobraze pukim, da
prostite, razglabanjem, u to nema sumnje. Uzmite, na primer, jednu naciju.
Šta je to ako ne jedna savršena izmišljotina, loša literatura, tobožnja
biografija beslovesnih individua koje je neki, uglavnom prozaičan, da ne
kažem prostački, a samim tim tragičan sticaj književnih ideja okupio oko
jedne pogrešne dijagnoze?“
„S time bih se mogao i složiti... samo, molim vas da pređete na stvar.“
„Naravno, naravno. Nisam ja došao da vas opterećujem takvim
tričarijama. Zamislimo, radije, kao stvar sasvim razumnu, kao nesumnjivu
činjenicu, da čovek, ponekad, nestane bez traga. Ne smrću, ne padom u more,
ne progutan zemljom. Nestane tu, pred našim očima. Kako se to događaš
Složićete se, naravno, da je reč o nesumnjivom obeležju vremena, te da čovek
sa stanovišta savremenog društva nije drugo do skup upotrebljivih delova.“
„Smenjuju se samo sile koje te delove drže na okupu ili ih odbacuju kao
nepotrebne.“
„Upravo tako! A kada čovek najednom ustanovi da stvari i ljudi uistinu
nestaju, kada poveruje svojim očima, istog časa ga proglašavaju ludim, jer
ludilo, koje se uobičajeno poredi sa pomračenjem, zapravo je kazna za
otvaranje očiju, te se mnogi stoga prave da nestajanja ne primećuju i
nastavljaju da žive s tim znanjem kao s pacovima u podrumu. E, sada je,
gospodine Hodek, ako dozvolite, važno ukazati na jednu podudarnost, jer
upravo se ludilo, svojom stigmom i krhkošću, suprotstavlja potpunom
rasparčavanju čovekovom, jer u ludilu su sažeti svi nataloženi strahovi
čovečanstva, pa i onaj strašan, najstrašniji strah, strah nad strahovima,
pritajeni strah od znanja da u svakome od nas obitava po jedna životinja. Da
li me pratite?“
„Rekao bih da drugog izbora nemam.“
„Procentualno - kažu odgovorni istraživači, psihijatri, kriminolozi,
antropolozi - životinja čini bar sedam osmina našega biča, ali to nije
dovoljno da joj se, da tako kažem, podari teritorijalni integritet. Naprotiv,
ona se celoga života mora pažljivo kriti. Njeno je skrivanje to što uobičajeno
zovemo ’biografijom’. Jer onog trena kada je društvo raspozna, odmah sledi
progon i hapšenje, mučenje i utamničenje, budući da se svaka od tih
skrivenih zveri, po svojim, čovekovom maštom uobličenim, životinjskim
osobinama, povezuje s kakvim prestupom i gnusnim radnjama. Niko tu ne
biva pošteđen, jer je čovek od malih nogu podučen da s najvećim žarom
vezuje, muči i ubija onog najbližeg koji ga podseća na sve što u sebi samom
krije. No, budući da čovek ne može mrzeti samog sebe bez očiglednih,
katastrofalnih posledica, ta se mržnja mora nekud usmeriti, a svoj će
najmanje osuđivani, tradicionalno najprihvatljiviji oblik pronaći upravo u
nasilju nad životinjama. To je nasilje u osnovi svih, vekovima nasleđivanih,
tehnika potčinjavanja i porobljavanja. Dakle, podudarnost je sledeća: mržnja
prema životinjama i strah od ludila u osnovi su jedna te ista stvar. To je strah
od znanja čovekovog da se svakog trena može preobraziti u to neprihvatljivo,
neprirodno, nakaradno, što u njemu živi. Da, da... ’dušu moju sad prožima
želja da peva o telima što preobraziše se...’, a kakvom se prirodnom
zakonitošću takvi preobražaji događaju, o tome vam ne mogu odgovorno
kazivati, premda sam nesumnjivo upućen u mnoge zakone prirode, pa i u
poneke zakone društva. Nedokučiva je to, sasvim nedokučiva, stvar. Nekada
sam bio vrlo posvećen izučavanju zoologije i botanike, dok se stvari u meni
nisu u korenu promenile. Sada povremeno obavljam posao vodiča u
prirodnjačkom muzeju, ali to je, u neku ruku, moja nezvanična struka.
Zapravo, niko meni ne bi ponudio zvanično zaposlenje, s obzirom da sam
zvanično lud. To je ta društvena zakonitost u koju sam vrlo dobro upućen „To
bi začelo objasnilo mnoge vaše izjave.“
„Ah, ah, gospodine Hodek, ako sam lud, to ne znači da je u moje izjave
neophodno sumnjati. Tamo odakle dolazim, ne daje se ni pet para na
autentičnost. Svako je obdaren slobodom da svoju biografiju iznova smisli.
Za to, naravno, postoje sasvim posebne tehnike i tretmani. Često je to sasvim
nalik snu. Zamislite, na primer, da hodate kroz gustu šumu, u povorci, medu
zverima sebi nalik, a svuda oko vas hodaju biografije koje se nesputano
menjaju. Oko vas se odvija nešto nalik na pozorište. Ono buja od nevoljnih
pokreta koji slave blistavu okrutnost. Iza vas je ostao raščerečeni vepar, ili je
to neki obezglavljeni kralj, i ruke su vam lepljive od njegove krvi, a kroz kosu
vam vijuga venac od upletenih zmija. Negde na kraju toga puta čeka vas
čistina i noćno nebo gde je mesec poput ogromne bele dojke. U mnoštvu
razularenih glasova, biografija se kruni i iščezava, a čovek se iznova vraća
svojoj prirodi. Jer čoveku je sopstvena, nepromenjiva biografija
najneprirodnija stvar, najveći teret i kamen spoticanja. Evo, ja bih i ovog
časa, gledajući vas u oči, mogao da u trenu samome sebi podarim novu.
Dozvolite... dozvolite... Možda sam ja vaš nekadašnji drug iz školske klupe
bečkog liceja. Moj otac je, možda, bio nastavnik, predavao nam je nemačku
književnost. Mrzeli ste ga otvoreno, jer je bio grub prema đacima, pa i prema
meni, ne bi li dokazao svoju pravičnost, a ja sam, posramljen nekom očevom
okrutnošću, pokušavao da steknem vašu naklonost. Jednom prilikom uveo
sam vas u svoju kuću i pokazao vam jedan predmet od srebra. Bio je to
medaljon moje majke, okrugao i sjajan kao luna u vedroj noći. Vi ste ga od
mene ukrali, a ja za to nikada nisam imao dokaza. Otac je, naravno, mene
okrivio za nestanak medaljona, a ja sam - ko bi znao to da objasniš - uporno
krio istinu. Zapravo, moja je bolest tada stekla svoje prvobitno obličje. Šta
mislite? Kako vam se to čini?“
„Ne znam o čemu govorite.“
„A vidite... gospodin Arnot, on se uistinu u teškoj situaciji našao, sred
brojnih tuđih zamisli i uobraženja, sred postupaka koji dolaze iz jedne, u
najmanju ruku, trapave književnosti, eto, moglo bi se reći da je svet oko
njega poprimio odlike zamršene operete, tokom koje su se, sred
komplikovane scene, glumci sudarili, njihove haljine upetljale, a glasovi
isprepletali, i sada, zaustavljeni i užasnuti, iščekuju spasonosni šapat suflera.
Stoga je gospodin Arnot, recimo i to, u tako složenoj mreži odnosa što su
nezavisno od njega nastajali, kao jedini izlaz imao bekstvo u kutiju. Moja je
skromna dužnost bila da kutiju učinim dostupnom, a vaša - da prema toj
kutiji preuzmete odgovornost.“
„Čekajte, polako... ko je vama... i meni... tu navodnu dužnost dodelio?“
„Meni? Puke okolnosti, naravno. Poneki se sadržaj iznenada raspe,
razbije, rasparča, rasturi, a kutije tome služe, da se uspostavi prividni red.
Pa ipak, upravo tada, poneko sa izvesnom setom uviđa da je stanje rasutosti
uveliko prirodnije, obećavajuće, da tako kažemo. U tom zbunjujućem rasulu -
Arnot je to znao - već je iz njega počela da se pomalja zver nejasnih kontura,
nejasnih iznad svega jednom zoologu, jer znanje sputava, taksonomije
ograničavaju. Recimo da gospodin Arnot, jednostavno, nije bio spreman da
se suoči s time što je iz njega tako jasno izbijalo. Za to će mu biti potrebno
vreme. Uzgred, ja sam u svojoj nesumnjivoj, nesumnjivo nezakrpljenoj
rasutosti uveren da smo o svemu ovome vi i ja već jednom razgovarali. No,
niti je moja pojava upečatljiva, niti je nas razgovor bio od velike važnosti. A
možda se vi i pravite da ste zaboravili. Jer vi, gospodine Hodek, uprkos tome
što drugima kazujete, ne pišete nikakav putopis iz Toskane, niti se bavite
nabrajanjem toskanske faune. Vi, gospodine Hodek - nasuprot svačemu što
tvrdite, uprkos očekivanjima vašega oca, suprotno mišljenju vaših
gostoprimljivih domaćina, sasvim protivrečno svemu što se od vas očekuje, a
u inat sebi samom - vi, gospodine, pišete roman.“
„Ko ste vi?“
„Ime mi je Humbolt.“
„Nikada vas nisam sreo. Ne poznajem nijednog Humbolta.“
„No, ostavimo se toga, bolje bi bilo da vam sada objasnim razlog svoje
posete. Došao sam da vam ponudim da ja preuzmem tu kutiju od vas.
Naravno, možete me smesta odbiti, ali vas molim da o tome razmislite.
Uostalom, tamo gde sam nameran da je dopremim, brojne su slične škrinje
dovedene podjednak tretman. Divan je to prizor, nalik na biblioteku
nenapisanih knjiga: iz sobe u sobu pružaju se police prepune kutija svih
veličina, čitavi životi koji čekaju da počnu iznova. Oporavak je u velikom
broju slučajeva sasvim izgledan. Naravno, ne mogu da tvrdim da će se Arnot,
bilo da kutija ostane kod vas, bilo da je predate meni, jednog dana iz kutije
izvući, pa ni da će to, u potpunosti, i dalje biti gospodin Arnot. Ona ima, da
tako kažem, mnoge ulaze i izlaze, ali možda to zvuči odveć tajanstveno, a
meni to ni najmanje ne pristoji. Vama tajanstvenost stoji mnogo prikladnije.
Već se na mom licu raspoznaje sva moja banalnost. Pa ipak, vaš roman,
koliko vidim, uprkos najboljim namerama, ne predviđa izlaz za vašeg
prijatelja, ali to je samo zato što je za uistinu dobar ishod uvek potrebno
nešto više talenta. Najlakše je sve okončati trećerazrednom tragedijom. Evo
za kraj, gospodine Hodek, dozvoliću sebi potpunu iskrenost. Ako se složite sa
mnom i predate mi kutiju, oslobodićete gospodina Arnota svoje uštogljene
mašte i nedostojnog stila. Sve je u vašem pisanju tako zaustavljeno i
beživotno...“
„Sada je dosta. Ne poznajem vas, uprkos vašoj tvrdnji. A ta će kutija
možda u nekom trenutku biti deo dokaznog materijala, moguće i protiv vas.
Ne znam šta me sprečava da smesta pozovem karabinijere, ali svakako se
neću još dugo uzdržavati...“
Nesnosni gost uljudno se zahvali na izdvojenom vremenu i, poželevši mi
prijatan dan, hitro napusti salon. Tren kasnije, najednom me zabrinuše
mogućno nečasne namere tog čovečuljka, te pojurih iz salona ne bih li se
uverio da je uistinu izašao iz prostrane vile De Flaminisovih, i da se nekud,
tako sitan i glodaru nalik, nije sakrio. Potom u Arnotovoj sobi potražih
kutiju. Sve je bilo u redu. Uzeh je s noćnog stočića i pomislih kako je tada
zapravo prvi put držim u rukama. Bila je teška kao dete.
21
OD OKTOBRA 1915. malobrojni svedoci prepričavali su godinama događaj koji
je, budući nevažan spram brojnih sudbinski važnijih zbivanja, s vremenom
izgubio mesto u kolektivnom pamćenju. Bila je noć i na Beograd su kao kiša
padale granate osvajača, reklo bi se nasumično, ili se makar nasumičnim
činilo njihovo tragično dejstvo po živote i posede, čija se uništenja, kao u
svakom ratu baš ničime ne bi dala opravdati sem božjom voljom i
ambicijama generala, a kada se te dve okolnosti poklope, svakome je jasno da
su stvari uistinu otišle dođavola. Tako se dogodilo i da jedna od granata ko
zna čemu namenjena, ako je uopšte u njenoj putanji bilo neke namere, drmne
u kitnjasti neobarokni zid zdanja poznatog kao Zadužbina Stevče
Mihajlovića, tačnije Muzeja jestastveničkog, i već tada predodredi nesrećnu
sudbinu onoga što će ubuduće biti smatrano domaćom kolekcijom prirodnih
nauka. Tom je granatom, naime, okončana jedva decenija postojanja
institucije koja će do dana današnjeg najvećim delom ostati nepoznata,
nevidljiva i rasuta po kojekakvim beogradskim podrumima: formaldehidni i
alkoholni rastvori, fioke pune insekata, osušena tkiva životinjskih i ljudskih
organa, skeleti i taksidermijski preparati... Mnogo godina kasnije javnost će
sasvim ukratko biti upoznata sa slučajem nekog besposličara i pijandure koji
će, posedujući ključ jednog od takvih podruma, nedeljama ispijati rastvor iz
tegli sa beskičmenjacima i gmizavcima, no ni ta vest, svedena na vickastu
anegdotu, neće znatno promeniti odnos stručne javnosti prema stanju
kolekcije nekadašnjeg muzeja. Vredi sada napomenuti da se pomenuti
planovi za izradu prve beogradske diorame nisu nikada ostvarili. Ubrzo
nakon nestanka Vasilija Arnota, u leto 1903. u Firenci, opskurno udruženje
srpskih taksidermista nije se više nikada oglasilo u javnosti, niti je ostao
poznat ijedan iskaz ili delo oko njega okupljenih stručnjaka. Tačnije, niko od
stručnjaka nije bio drugim stručnjacima poznat, pa ni sam predsednik,
pomenuti gospodin Dimitrijević, koji je, sem ako nije reč o, po mnogo čemu,
neobično sličnom mu imenjaku, osuđen za veleizdaju i po hitnom postupku
streljan nekoliko godina kasnije. Tako je i beogradska diorama, namenjena
promociji kulturno-političkih stremljenja savremenog srpskog društva, posle
godina polemike o značaju koji je u to ime potrebno dati glodarima,
grabljivcima, lešinarima i drugim simboličnim zverima, otišla u prošlost iz
koje je više niko nije mogao vratiti. Eduard Hodek je, u ime dugogodišnjeg
prijateljstva sa Arnotom i primetnog očajanja nakon prijateljevog nestanka,
skice Arnotove nerealizovane diorame mesecima držao u svome posedu, a
potom, premda o tome postoje sasvim oprečna mišljenja, te crteže dostavio
mladom poznaniku svoga oca, doktoru Dušanu Stojimiroviću, koji je, tada
tek nedavno napustivši Beč, otpočinjao lekarsku praksu u Beogradu. O tim
skicama raspolažemo malobrojnim podacima, sem impresivnog spiska
životinjskih vrsta koje je trebalo da budu njen sastavni deo, a koje su, u vidu
Arnotovih prepariranih zveri, kao ishod višegodišnje saradnje mladog
taksidermiste i Jestastveničkog muzeja, bili u posedu ove institucije. Ukratko,
da je Arnotova diorama uistinu realizovana, po mišljenju nekih istoričara,
upotrebom već takvog broja životinjskih primeraka, nadmašila bi i
najmonumentalnije primere takve umetnosti u svetu, uključujući i čuvene
diorame Karla Ejklija u njujorškom prirodnjačkom muzeju, no takve se
izjave, uobičajene za ovo podneblje tako opterećeno dokazivanjem
sopstvenog značaja, a tako posvećeno upropašćavanju svega što uistinu
značaj poseduje, ipak moraju primati sa izvesnom rezervom. No, vratimo se
ključnom događaju, onoj noći devetsto petnaeste, kada hiljade granata zasipa
Beograd i pustim ulicama besne požari, a onaj projektil pogađa, sred srede,
zapadni zid pomenutog zdanja na uglu ulica Birčaninove i Kneza Miloša. Na
zgradi se u trenu otvara ogromna, naizgled sasvim okrugla rupa, iz koje se
kroz oblak dima i građevinskog materijala pretvorenog u gustu prašinu ubrzo
pomalja plamen nalik na visoko razgranati smokvin žbun. Tako će, barem,
jedan od svedoka toga događaja kasnije opisivati to što se pred njegovim
očima odvijalo dok je stajao udaljen svega nekoliko desetina metera, nizbrdo
ka reci, pa je tako pomenuta granata, po njegovim rečima, pre udarca
bukvalno zazviždala preko njegove glave. Drugi svedok, koji se u tom
Beogradu praznih ulica i sam zatekao na istom mestu u isto vreme, samo
nešto više duž bivšeg Topčiderskog druma, no jednako blizu ako ne i bliže od
prvoga svedoka, video je granatu svojim očima kako doleće iz pravca
Banovog brda i Ade Ciganlije, odakle su branioci naterani na povlačenje. Po
njemu, granata je raznela južni zid i dobar deo jugozapadnog ćoška i vatra što
se iz zgrade izvila bila je nalik ni manje ni više do prstu božjem, koji je
pokazivao u nekom nerazumljivom pravcu. Treći svedok (jer kako na kraju
ispada, na tom se mestu, sred bombardovanja, iz nepoznatih razloga razni
svet okupio, kao da je tu došao da prošeta) opisuje doletanje granate čak sa
daleke dunavske strane, udarac u severni zid i pomahnitalu vatru sasvim
sličnu ogromnom obezglavljenom piletu. Zašto je važno pomenuti sve ove, u
krajnjoj liniji, sasvim nepouzdane svedoke? Pa eto, u jednoj se stvari ta tri
svedočenja gotovo u potpunosti podudaraju, a reč je o događaju koji će
uslediti ubrzo nakon tog nejasno lociranog udara i vatrene stihije koja će, bilo
u vidu smokvinog žbuna, božjeg prsta ili obezglavljenog pileta ubrzo
zahvatiti čitav krov i treći sprat muzejske zgrade i za svega nekoliko sati
dovesti do njenog urušavanja. Naime, svedoci listom navode da će Ulicom
Kneza Miloša, duž koje su već na više mesta buktali požari, najednom, u
brzoj koloni, pohrliti neobičan narod: desetine individua odevenih u nešto
nalik bolničkim spavaćicama, koji će preskačući ostatke razorenog zida jedan
po jedan utrčavati u plamenom zahvaćeno zdanje. Svedoci se dalje slažu i u
tome da je njihov iznenadni dolazak pratila neobična tišina, o kojoj iz
svedočenja nije ostalo jasno da li je bilo reći o tišini iznenada zaćutalih
topova, ili bezglasnom kretanju te neobične gomile, tek nekakva je naglašena
tišina svima jednako ostala urezana u pamćenje. Prvi svedok će posle pričati
da je najednom iz zgrade muzeja iskoračio jelen raskošnih rogova, što će
drugi svedok opovrgnuti tvrdnjom da je zapravo bila reč o iskrlještenom
medvedu, a treći će se kleti da je iz te glomazne kapije izleteo ogromni
beloglavi sup. Tačnije, svaka se od tih životinja, a sada je nevažno koji ćemo
redosled smatrati verodostojnim, promolila iz razorenog muzejskog zdanja na
rukama i ramenima nekolicine nosača, koji su, kao što su i pristigli, bez reći
odnosili jednu po jednu prepariranu zver u nečujnoj koloni. Svedoci u ovom
delu svedočenja jednako zastaju i na neobičan način kao da sami sumnjaju u
to o čemu svedoče, premda se upravo u tom času iz njihove priče naslućuje
nesumnjiva istinitost događaja, jer nijedna priča nije verodostojnija od one u
koju čovek koji je pamti ponekad i sam posumnja. A to što svedoci sada u
svom pamćenju vide jeste naizgled beskrajna povorka nosača i životinja na
njihovim plećima: poneki nosač životinju nosi u naručju kao dete, drugi joj
ustupa svoja ramena kao pastir, a velike i teške zveri putuju na leđima katkad
i četvorice nosača, i tim se životinjama tela nosača pridružuju kao da izrastaju
iz njih. Tako su onom jelenu udovi najednom udvostručeni, teški medved
gmiže poput stonoge, a raširena lešinareva krila sada kao da su krilata glava
nekog duguljastog dvonožnog stvora. Duž Ulice Kneza Miloša - po navici ili
iz inata tada i dalje nazivane Topčiderskim drumom - vatre srušenih kuća
obasjavaju povorku i pred očima svedoka ogromne senke čudesnih životinja
raskošno se uzdižu na ruševinama i visokim zidovima čudom neoštećenih
zdanja: četvoroglavi vepar, osmoruki vuk, šestonoga kornjača; tu je i rogati
satir, i meduza zmijama isprepletane glave, a s njima brojna neobjašnjiva bića
za čija obličja niko od svedoka na kraju svoga svedočenja ne nalazi
odgovarajuće reči. Kao u kakvom klancu, svedoci potom izveštavaju kako se
i sami voljno ili nevoljno pridružuju povorci, jer ona ih okružuje, zahvata i
nosi, a njihove se senke stapaju u te nemoguće i strašne anatomije, i sada se
već može sumnjati u objektivnost tih svedočenja, jer u njihovom sećanju sve
je dalje podređeno opisima fantastičnih bića iz sveta senki, pri čemu u celosti
izostaju uvidi u nesumnjivo vidljive i čujne ratne okolnosti. Ipak, svaki od
svedoka, nesvestan prisustva onih drugih, pa ni kasnije upoznat sa tuđim
pamćenjem, potvrđuje isti pravac kretanja povorke, te da se ona s vremenom,
čije trajanje niko nije umeo preciznije da odredi, od njih udaljila, ostavivši ih
same, već daleko od urušene zgrade muzeja, i negde u blizini Doktorove kule
nestala u mraku i tišini prividnog primirja.
22
IZ BELEŽAKA SER TOMASA LIPTONA

Tačno u 2 sata posle ponoći, Stojimirović i ja dočekasmo tajanstvenog

gosta u omanjoj, šturo osvetljenoj sobi zatvorenoj dvostrukim vratima kraj
skupštinske sale. Zapravo, toj je sobi bilo gotovo nemoguće utvrditi veličinu,
budući da je to bilo nešto nalik na magacin krcat kutijama raznih veličina i
oblika, naslaganim jedna preko druge, u ko zna koliko redova, na podu i
glomaznim policama koje su prekrivale zidove do visine stropa. Pacijenti su
spavali, muško i žensko odeljenje, i u sobu se ulazilo tiho da se bolnica ne bi
budila. Njegovo je ime bilo Kirhner. Bio je odeven u uniformu oficira
nemačke vojske. Primetih da govori tečno srpski jezik. Predade Stojimiroviću
neku, očigledno tek prispelu, kutiju, voskom zapečaćenu, koju ovaj odmah
otvori i njen sadržaj pažljivo poređa po stolu. Bile su to putne isprave jedne
države, neutralne u ratnom sukobu, na kojima behu imena i fotografije meni
nepoznatih ljudi. Stojimirović dade znak i pacijent koji je dopratio Kirhnera
izađe iz sale i ubrzo uvede grupu od tri muškarca i dve žene. Prepoznah u
njima neke od pacijenata koje sam sreo tog dana sa učiteljem. Bili su odeveni
i opremljeni za put. Svako je bez reći primio svoju, bez sumnje krivotvorenu,
putnu ispravu. Potom se rukovaše s Kirhnerom, koga niko od ovih ljudi, kako
mi se učini, nije poznavao. Meni se svi ljubazno nakloniše i u
Stojimirovićevoj pratnji napustiše prostoriju. Kirhner i ja ostadosmo sami u
sobi, svako u svojoj tišini. U 2 sata i 25 minuta Stojimirović ponovo uđe u
sobu. Samo što sada to nije bio običan Stojimirović, već Stojimirović s
glavom jazavca. Nemac ustade i spremno prihvati od Stojimirovića svoju
masku. Bio je to mrki medved, strašnih, iskeženih zuba. Maske, bez sumnje,
behu skrojene od koža pravih životinja, ali nekim postupkom prilagođene
veličini ljudske glave, te neobično ujednačene. Meni bi ponuđeno da biram
između ježa i lisice. Učini mi se to kao procena moje ličnosti te, ko zna zašto,
odabrah ježa, uprkos nepraktično nakostrešenim bodljama. Beše to, pritom,
vrlo čudan jež, budući ogromne glave i ljudski ozbiljnog lika. Svakom je, uz
to, namenjen bio i po jedan bolnički mantil. Kirhner je sada pod maskom i
prekrivene uniforme bio potpuno neprepoznatljiv. Veliki automobil, poput
kamioneta, stajaše pred kapijom, a za volanom nas iščekivaše ogroman
mačak u belom mantilu. Sedoh na zadnje sedište, pokraj jazavca. Tek kada je
motor zabrujao i kada se nađosmo van teritorije Luzitanije, u ratnoj noći
pokorenog grada, gde se prekim sudom kažnjavalo nepoštovanje policijskog
časa, shvatih da uistinu ne znam šta ovde radim. Sve je bilo nalik pozorišnoj
predstavi, i sada, vozeći se, pod maskom džinovskoga ježa, mračnim ulicama
Beograda, pomislih da je svuda naokolo nevidljiva publika koja prati svaki
moj pokret. To više i nisam bio ja, ni ono što bih pripisao sebi, niti što bih
očekivao da o meni bude slika drugih. Nisam bio više ni brodovlasnik ni
trgovac, ni sportista ni učesnik Američkog jedriličarskog kupa, nisam imao
prošlost ni svoju ni javnu. Sada sam bio jež, u društvu velikog mačka, jazavca
i medveda. Ogromne ježeve bodlje smetale su mi pri uspravnom sedenju,
zapinjale za svod automobila i krivile se, a vožnja kroz mrak naizgled trajaše
veoma dugo. Začudih samog sebe pomislivši da je mačak svakako tu da bi u
mraku bolje video. Jazavac, koji je sedeo kraj mene-ježa, pruži ruku ka
prednjem sedištu i dotače medvedu rame, a ovaj usled toga saopšti nešto
mačku. Potom se medved okrenu k meni i neobično dugo ostade tako bez reči
osvrnut, kao da me vidi prvi put. Medved pažljivo osmatra ježa, pomislih,
procenjuje njegovu prirodu, pita se o njegovom ježevskom poreklu. Nekakva
ulična svetlost tog trenutka obasja mu glavu medveđu i meni se učini da su
otvori maske uistinu duplje iz kojih gledaju životinjske oči. Automobil stade
pred osvetljenom zgradom. Bese to bolnica opite namene. Ona se nalazila
mnogo bliže duševnoj bolnici, ali iz nekog razloga je bilo potrebno
automobilom preči dužu trasu. Austrijski čuvar baci letimičan pogled u
automobil i spremno podiže rampu, uprkos tome što je u vozilu sedela grupa
ljudi maskiranih u zveri. Mačak ubrzo ugasi motor pred bolničkim
stepeništem. Kroz otvore maske vid mi beše ometen, gledati u stranu značilo
je potpuno izviti vrat, i učinivši to videh kako moji saputnici kroz zadnja
vrata kamioneta izvlače nosila. Zaprepasti me kada se pred vratima bolnice
najednom stvori grupa od pet-šest austrougarskih vojnika koji se, kao po
navici, ćutke skloniše da nas propuste, a onda nastavile da nas prate tiho,
kao u povorci. Nađosmo se u hodniku bolnice osvetljenom žutom svetlošću, s
dugim nizom zamračenih soba s obe strane. Prolazismo hodnikom svečano
sporo, praćeni potmulim komešanjem što je iz soba dolazilo. Iz njih se, na
vratima, pomaljaše sve više lica bolesnika i ranjenika. Medved, koji je
predvodio našu povorku, najzad stade pred poslednjom sobom s leve strane i,
okrenuvši se da utvrdi jesmo li svi tu, dade znak da ga pratimo. Mačak i
jazavac s nosilima uđoše prvi u sobu, gde je u jednom od dvadesetak kreveta
ležao čovek lica uvijenog u zavoje. Iz proreza za oči uzbuđenim pogledom
potvrdi nam da nas je očekivao. Prislonismo nosila uz krevet i svi
pomogosmo ranjeniku u premeštanju. Za tren smo bili spremni, četiri
životinjske glave na svakoj strani nosila, kao kakva drevna božanstva ili
đavolji glasnici, te se uputismo s ranjenikom ka izlazu. Oko nas prostirale se
poput lelujavih talasa mnoštvo ljudskih prilika. Što je god moglo da se drži
na nogama izašlo je iz soba. Na tom škrtom svetlu odmicaše se da nam
dopuste prolaz, kao da se povinuju nekoj sili prirode što podiže plime i
vetrove. Sada se taj talas uobliči u procesiju što se nagomilavaše iza nas
nečujno, rastući kao džinovski rep. Čudan talas vrtoglavice kao da me obuze,
te pomislih da smo, svi koji smo ovde, omamljeni dejstvom kakve nevidljive
supstance, ali sada smatram da je to bila tek posledica straha i otežanog
disanja. Učini mi se tada, u magnovenju, da su sva ta lica što nas okružuju i
sama maske, te da se svakome oči naziru kroz proreza, i ti su prorezi sada
bili urezani u njihovim ljudskim licima. Videh u tom mnoštvu neku jasnu
osobinu životinjskoga sveta, ali ne umeh da joj dam ime. Mi, četiri životinje,
ćuteći, iznesosmo telo u nosilima iz bolničke zgrade praćeni tom masom što
se postepeno pretvarala u ljudske ljušture, i ja sada već s potpunim užasom,
osetih da se ne povinujem svojoj volji te da učestvujem u ritualu gde je svako
postajao nešto drugo. Svi su moji pokreti, mene-ježa, bili nečim predodređeni
i, kada napokon smestismo ranjenika u vozilo, ja se okrenuh vojnicima
osvajačke vojske i pred sobom ugledah strašan prizor: neshvatljivo zguranu
gomilu, tela stešnjenih poput jednog jedinog, kao da kroz svako teče ista krv.
Ova se masa pred mojim očima spoji u ogromnu i groznu, ali bednu i
bespomoćnu zver, poput nakaze uzalud rođene, i ja se setih učiteljevih reči o
gnusnom osećanju što ga stvara prizor ranjivosti. Trebalo je samo dati
poslednji ubod, zaseći je bodljom, da se sva ta zajednička utroba prospe i taj
besmisleni život izlije i sparuši odmah tu na bolničkom stepeništu. Ali jazavac
mi dade znak i ostavih tu strašnu misao iza sebe, te se nađosmo sva četvorica
s ranjenikom u automobilu. Motor zareža poput iskeženog medveda i mačak
potera kamionet u samo njemu vidljiv mrak. U retrovizoru se, za nama,
pihtijasto lelujanje mase vojnika gubilo u dubini ogledala. Prvi je masku
skinuo medved, pa za njim jazavac. I ja se rado tome povinovah i pogledah
oko sebe: svet je ponovo bio tek jedno uobičajeno tragično mesto. Iza sebe
proverih stanje ranjenika, činilo mi se da se ispod zavoja osmehuje. Najzad i
mačak-vozač skide masku, ali ja mu ne videh lice sve dok ne prođosmo
rampu na kapiji Luzitanije. Pristadosmo, te se on najzad okrete k meni da me
pozdravi. Bio je to Edvard Rajan.
23
PISMO EDUARDA HODEKA (STARIJEG) Eduardu Hodeku (mlađem), bez koverte,
sa datumom 5. jul 1903.

... teško mi pada dužnost da te izvestim o strašnim i zbunjujućim

događajima koji su se odigrali proteklih dana u Beču. Moja dva saradnika,
Kačinski i Albreht, na ivici su života nakon trovanja koje je nastupilo onog
trenutka kada je otpočeta analiza taksidermijskog primerka prispelog iz
Firence. Svakog časa očekujem prispeće najgorih vesti. Sve okolnosti ukazuju
da je do nesreće došlo izlaganjem dobrih kolega neslućenoj količini arsenika
koji je u preparatu bio pohranjen, a mene je sam bog spasao, nametnuvši mi
druge obaveze koje sam s nestrpljenjem žurio da obavim ne bih li se
pridružio laboratorijskom istraživanju. Žandarmerija ne izlazi iz muzeja već
danima. Da li su naglo oslobođene arseničke pare bile ishod nevešto
pripremljenog preparata, ili je sam predmet bio prilagođen da posluži takvoj
strašnoj svrsi - trovanju i ubistvu - to će se, možda, jednog dana istragom
utvrditi. Što se mene tiče, sumnje nema da je preparat, ukoliko se ova
poslednja, sasvim neverovatna slutnja pokaže tačnom, završio na pogrešnom
mestu, a gde je trebalo da završi, odakle potiče i čijih je ruku delo, izmiče
mojoj moći zaključivanja.
Pretpostavka da je reč o predmetu starom više od stotinu godina već
prvim istraživanjima je istovremeno potvrđena i isključena. Naime,
unutrašnja drvena struktura i ljudsko tkivo nesumnjivo potvrđuju starost
materijala, ali i ukazuju na intervencije skorijeg datuma, po svoj prilici
preparaturu koja je i u nedavnoj prošlosti mogla imati ovakvu namenu.
Drugim rečima, ne može se zanemariti mogućnost da je preparat bio stvoren
upravo kako bi u sebi nosio smrt, te da je toj svrsi možda već jednom imao da
posluži.
Zaprepašćujuća je tišina koja prati naše pokušaje da u istragu depešama i
telegrafski uključimo firentinski muzej. Naime, odande se već danima niko od
nadležnih ne javlja sa odgovorima na naša odveć jednostavna pitanja, koji bi
svakom bili od koristi, te stoga ne isključujem da će nas takve glupe okolnosti
vratiti deset godina unazad, jer ovde se već sumnja da je reč o pokušaju još
jednog iredentistički motivisanog atentata kakvog italijanskog nacionaliste.
Od tebe, međutim, zahtevam da se ne upuštaš u istraživanje ovog slučaja.
Važno je da sadržaj ovog pisma, koje si primio vanrednim putem, ostane
među nama, jer se ovde u Beču, nakon prvobitne istrage, s otvorenom
sumnjom gleda i na Vasilijevo učešće u ovim događajima, premda sam
siguran da se to njega može ticati samo u onoj meri u kojoj mu je nametnuta
kakva nevoljna uloga. Čudan način isporuke preparata putem neimenovanih
dostavljača - koji je muzejska administracija po mojoj preporuci odobrila i
dala legitimitet pošiljci - u znatnoj meri svakoga od nas dovodi u neugodan
položaj, a na moju se bliskost s prestolonaslednikom sada gleda sa
zabrinjavajućom nepoverljivošću, kao da se upravo u toj bliskosti traži povod
za ove događaje. Ja sam, premda mi to nije ni u jednom trenutku saopšteno, i
sam insistirao da se odgovori na pitanje postoje li kakve sumnje prema meni
lično, te bezuspešno danima pokušavao da zatražim prijem kod
prestolonaslednika. Držim, dakle, da sam i sam pod istragom, kojoj se, kao
što možeš pretpostaviti, prepuštam voljno i ponizno.
Tebi preporučujem hitan povratak u Beč, a Vasiliju savetujem da zasada
odredi sebi neko mesto boravka gde će ga sve nedaće što su ga zadesile, u
Beogradu, Firenci, a evo, možda i u Beču, makar privremeno ostaviti na
miru. No, svakako je važno da ti budeš upućen u njegova kretanja, te da u
svakom trenutku budeš u prilici da sa njim razmeniš vesti.
Ovo ti pišem u velikoj brzini, i svesno zapostavljam ono što će te svakako
posebno interesovati, a što ja, danima već, pokušavam da ostavim iza sebe.
Šta je, zapravo, to groteskno biće? Da li je uistinu reč o smanjenom čoveku?
Šta je njegov smisao i značenje? Da, sada jesmo sigurni da je to nekada bio
čovek. Znamo da je bio žrtva nasilja i da je podlegao smrtonosnim ranama u
životnom dobu između 35 i 40 godina. Tamna put nije drugo do ishod
nespretne preparature, no, ako ćemo pravo, i najveštijem taksidermisti bi,
dan-danas, zadatak očuvanja izvorne boje svetle ljudske kože bio gotovo
nesavladiv. A da to nije bio uobičajen taksidemijski postupak, govori
činjenica da smo ispod kože našli sasvim očuvana mišična tkiva, koja su i
sama bila izložena nepoznatom postupku sažimanja. Po našim saznanjima,
taj gospodin nikada Ekvador nije video, niti ma koju daleku zemlju s kojom
se mogu povezati ritualni postupci divljih plemena. Ne verujem ni najmanje u
Mantegacinu tvrdnju o „neugodnoj ličnosti“. Bio je to, po svemu sudeći, neki
nesretni ludak, beskućnik ili osuđenik, od onih čiji nestanak niko ne bi ni
primetio, još manje istražio. Uostalom, upotreba luđaka kao potrošnih
skupova organa, kroz koje se pušta struja i u čije se vene ubrizgavaju otrovi,
koji se prepuštaju najstrašnijim utamničenjima i mučenjima ne bi li bile
izračunate krajnje tačke njihove izdržljivosti, oduvek je deo naučnih praksi
kojima se, u ime napretka, vekovima polaže pravo na njihove duše i tela. Telo
luđaka - kao i divljaka iz prašume, kao životinje - nije ništa drugo do mesto
gde se nekažnjeno prekoračuje prag koji od sticanja znanja vodi ka
zadovoljenju najmračnijih sadističkih želja.
Kačinski je, neposredno pre incidenta, čak izneo jednu zanimljivu i
strašnu teoriju, i to začuđujuće argumentovanu, po kojoj tkivo uopšte nije
prošlo postupak sažimanja nakon čovekove smrti, već za njegova života. Da li
je moguće u savremenoj nauci izvesti takav monstruozni postupak kojim se,
kao u nekoj jezivoj bajci, čitavo ljudsko biće smanjuje na visinu od jedva par
stopa? Rekao bih sada, dok u meni uopšte još ima volje da o tome pišem - jer
prožet sam mišlju da je ta stvar, utoliko pre ukoliko je autentična i moguća,
tek jedna sramna prevara koju je potrebno prezreti, ne udostojiti je pogleda
kojim se hrani, okrenuti joj leđa, praviti se da ne postoji - rekao bih, dakle,
da se nadam da nikada ništa više o tome neću saznati.
Uostalom, žandarmerija je preda mnom uništila preparat. Najpre je, u
nekakvoj radioničkoj šupi, u zatvorskoj jedinici gde se obavljanje takvih
stvari smatra bezbednim, sasvim brutalno, kao da nije reč o toksičnom
sadržaju, od strane nekih zatvorenika rasečen u nekolicinu delova Stonom
testerom, a iz svakog tog sićušnog preseka glave, trupa i udova, kao iz
izlomljene kutije pune komplikovanih pregrada, zjapile su duplje optočene
osušenom kožom i potkožnim tkivima. Svaki mi je taj komad donet na uvid,
kao autopsijski nalaz, a onda je, na kraju, ta gomilica ljudskih i drvenih
ostataka, zahtevom nekog tupavog komandira, uprkos mojim savetima,
spaljena u peći, i dok sam žurno odlazio, iz dimnjaka te šupe još se dugo u
nebo uzdizao otrovni, crni dim pun arsena, čak i kada je vatra već odavno
utihnula.
24
JUTRO 3. NOVEMBRA 1915. Posle doručka u sali za obedovanje gde su
poslužene palačinke od kestenovog brašna sa šećerom, ser Tomas Lipton
provodi vreme u iščekivanju automobilskog prevoza kojim je obezbeđen
njegov povratak na grčku obalu. Prema pravilima gostoprimstva, gostu je
poveren prevodilac (a ovde ih je bilo napretek za sve važnije jezike, kao da je
bolnica bila sačinjena od sve samih poliglota). Ovoga puta Liptonu je pažnju
posvetio pacijent sićušnog rasta i ljubaznog glasa, koji se predstavio kao
ministar Ministarstva za prevode. Ministru ta prevodilačka uloga u opisu
radnog zaduženja beše, baš kao i učitelju, do te mere prirasla srcu da se
tokom preostalog vremena više od Liptona nije odvajao, prevodeći mu svaku
reč za koju bi smatrao da mu je upućena. Tako se ser Lipton, obilazeći vrt
pun uposlenih pacijenata što su sekli suve grane za potpalu, čistili staze od
opalog lišća, sejali krompir i raznosili vreće sa posteljinom, našao u
zbunjujućem svetu punom prevoda: ne samo reči na koje je vredelo obraćati
pažnju već i sasvim slučajni glasovi izbliza i daleka, te sve što se u njegovoj
okolini zbivalo, najednom je počelo da poprima identičan i ujednačen značaj,
kao da hoda kroz sve gušću šumu. Od reči iz najbližeg okruženja ministar je
prelazio na udaljene i jedva čujne glasove, da bi, reč po reč, u svoj sveukupni
simultani prevod uvrstio i opise nejasnih povika, šapata, škripe, kuckanja,
struganja, brujanja i hučanja. U toj fantastičnoj neumerenosti, toj
dionisovskoj prepuštenosti višku, Liptonu se učini da se konačno pred njime
odvija spektakl nesumnjivog ispoljavanja bolesti: poput fragmenta učiteljeve
makete, najmanjeg zajedničkog činioca, ministrovo patološko stanje
nesumnjivo je bilo jedan od brojnih oblika kojim se gradio svet Luzitanije.
Njegova bolest uistinu se razotkrivala u svom punom i nepredvidivom
scenskom sjaju, uobličivši se u mnoštvo neshvatljive gustine i raznovrsnosti.
Lipton se upita ima li i ministar svoju životinjsku formu, ima li je učitelj, da li
se i oni u nekim noćima pretvaraju u kakvog vuka ili divokozu.
U trenutku kada svet oko njega, zahvaljujući ministrovom prevođenju, sve
više postaje gust splet reči i znakova, Liptonova pažnja je nekud odlutala i
sada se u njemu još jednom odvija sinoćni događaj i dugo planirani razgovor
s Rajanom. Naime, izveštaj američkog lekara bio je, od početka, za Liptona
najmerodavniji za odluke o pomoći duševnoj bolnici, imajući u vidu značaj
koji je Rajanovo ime nosilo u međunarodnoj javnosti. Na njegovom licu,
mada je taj utisak sagovorniku mogao da bude nametnut unapred poznatim
činjenicama, Lipton je smesta uočio slabost od tifusne groznice: bledilo i
duboki, modri podočnjaci ukazivali su na tešku, nedavno preležanu bolest.
Nekim čudom, duševna bolnica ostala je pošteđena masovne pošasti, uprkos
tome što su mnogi bolesnici, pa i sam Rajan, upravo ovde dopremani i lečeni
u posebnim sobama. U predsedničkom kabinetu, u sitnim jutarnjim satima,
sred kolekcije ljudskih i životinjskih anatomija, Rajan je, na Liptonov zahtev,
na nekoliko tabaka sročio svojim rukopisom opširnu izjavu o značaju sićušne
države i - pored izveštaja o zdravstvenom stanju i humanitarnim potrebama -
naveo razloge političke prirode za međunarodnu podršku Republici
Luzitaniji. Lipton je time bio opskrbljen više nego dovoljnim svedočenjima
potrebnim za hitro dopremanje pomoći.
„Vas će najpre zanimati ko je čovek pod zavojima“, rekao je Rajan. „Ja
vam to ne mogu u potpunosti razotkriti, ali ću reći ovo: brojni su osuđenici u
okupacionoj vojsci, ranjenici što iščekuju preki sud, dezerteri, izdajnici i
mnogi što su za slična zlodela optuženi. Neki od njih su Nemci iz Banata,
neki su slavonski Srbi, ima i Hrvata, i Francuza iz Lorene, tu su i Česi što su
se toliko dugo opirali mobilizaciji. Niko od njih ne zna zašto ratuje. Tu su,
naravno, i srpski dezerteri. Ne mislite valjda da je svakom stalo da zarad
patriotske forme skonča kako bi se neki oficir okitio slavom? Ponekad je više
hrabrosti potrebno da se okrenu leđa sumanutoj volji nekog pukovnika i
potrči u pomoć gladnoj porodici.
„Uostalom, nikome ovaj rat nije trebao, Srbima ponajmanje. Jednog dana
povešće se burne diskusije o uzrocima i povodima, tražiće se metak što je
prethodio reči i reč što je prethodila metku. Tumačiće se sprdnja
suprotstavljana pretnji i pretnja tumačena sprdnjom. Analiziraće se mladost i
ideali Principovi, i porediti sa starošću i gramzivošću njegovih
nalogodavaca.“
„Luzitanija je raskršće otpadnika, izdajnika, revolucionara, pobunjenika,
svih onih što su se misleći svojom glavom našli bez svoje strane u sukobu.
Odavde, pošto se uz našu pomoć nađu u okrilju duševne bolnice gde ih niko
neće tražiti, opskrbljujemo ih potrebnim dokumentima i šaljemo,
promenjenog identiteta, na put. To nije lak put, ali zasada znamo da je većina
stigla na odredište.“
 „Postoji, naime, jedno mesto, daleko odavde, ali ni predaleko. Tamo se
sada gradi jedno novo društvo, novih škola, nove arhitekture, novog jezika,
novih oblika proizvodnje i zajedništva...“
Sala za predavanja bila je puna i iz nje je dopirao Stojimirovićev glas. Ser
Lipton, u pratnji ministra-prevodioca, tiho se približi vratima ne bi li čuo
govornika i makar deo njegovog izlaganja. Zapravo, Liptonu se učini da je
sem Stojimirovićevog glasa načuo još jedan. Uostalom, taj je šum, koji
izvesno ni sam nije razumeo, ministar smesta preveo u nejasne slogove.
Svakako je to bilo pitanje koje je neko postavio, a taj glas je bio nesiguran,
tih, i najednom pomešan sa iznenadnim žamorom publike koja kao da je
opravdavala značaj toga pitanja i radosno iščekivala odgovor predavača.
Kada je doktor progovorio, zavladala je potpuna tišina, i Lipton je, naslonjen
na zid kraj dovratka sale za predavanja, kroz ministrov prevodilački šapat,
kao kroz cediljku za čaj, pribeležio sledeće Stojimirovićeve reči.

Od velikog je značaja, gospodo, biti posmatrač našega doba. Jer mi smo

danas ti čije oči možda osmatraju stvari poslednji put. Verujem, u to ime, da
je „sveto“, iz pitanja našega prijatelja, upravo nešto što se događa prvi put, a
pošto smo mi već predugo izopšteni iz tog pozorišta početaka, rekao bih da
smo stekli pravo na učešće u jednoj posve drugačijoj predstavi. Nazovimo je
predstavom „poslednjeg puta“.
Ako ćemo pravo, mi koji živimo na ovom euforičnom prelazu vekova, sada
bez sumnje razumemo bolje no iko drugi pre nas, daje sveto nešto što ima
vrednost po sebi, te da je pustoš što za nama ostaje tek jedna istrošenost,
daleko više od naumljenog uništenja. Jer nije tu, po svemu sudeći, bilo
kriminalnog poriva (bilo bi odveć lako da je o tome reč) pa čak ni nekakve
loše namere, naprotiv, u osnovi sveg čovekovog razaranja jeste možda tek
jedna rasejana navika, nastala u ime one nadobudne i banalne ideje da je
ovaj svet stvoren za nas.
Pa ipak, sada, kada smo sve to potrošili, sve dok gubitak nije postao
nenadoknadiv, u nama se rađa to tužno i, najzad, plemenito saznanje da su
stvari postojale same po sebi, da su zasluživale da postoje za sebe, a da
možda mi nismo bili dorasli da postojimo za njih.
I to je ta konstanta, složićete se, koju srećemo u svim iskustvima ovog
našeg modernog doba. Jer sve pod našim dodirom s vremenom propadne:
ljubav, ambicije mladosti, velikodušnost... samo se menjaju obrasci
rastajanja, katkad sporazumno i praštanjem, katkad u strahoti mržnje i
gneva.
Eto, ako dozvolite, ja mislim da u svemu tome dobar primer nude
takozvani prirodni rezervati. Nedavno je, kao što vam je poznato, takav
koncept čoveku predočen: mesta gde se ekonomsko izrabljivanje od strane
čoveka mora prekinuti. Mesta gde čovek više ne srne da očekuje i zahteva
bilo kakvu korist. No, ubrzo je došao i taj čas, još bolniji i potresniji, kada je
postalo jasno da to nije dovoljno, već da se iz pojedinih rezervata mora
isključiti i samo čovekovo prisustvo. Tako je zapanjenom svetu bilo potrebno
objasniti da to više neće biti mesta gde je čoveku makar dozvoljeno da
prošeta i uživa u predelu, već mesta kojima čovek više ne srne prići. Drugim
rečima: dobri čoveče, kada si prognan iz zemaljskog raja, nije to bilo s
namerom da se jednog dana s mukom, dugim i teškim stazama, vratiš
dostojan povratka. Izbačen si, ni zbog čega drugog, već da bi se od tebe
samog taj vrt sačuvao.
Nesumnjivo se ta nekolicina prirodnih rezervata, gde je čoveku danas
zabranjen pristup, samoljublju ljudskom i danas čini posve skandaloznim, pa
ipak njihovo je postojanje potvrda priznanja da postoji nešto što ima
vrednost samo po sebi. Kritičari društva danas ukazuju na jasnu razliku
između vrednosti razmene i vrednosti upotrebe, objašnjavaju kako su stvari
vekovima izobličavane, pa je danas upotrebna vrednost, premda u osnovi
prirodnija i čoveku bliža, sasvim izgubila na snazi pred vrednošću razmene, u
osnovi svedene na manipulaciju novčanih transakcija. Ali ima i takvih
mislilaca koji sa sobom donose vetrove revolucija i koji danas kažu da
postoje takve stvari čija je vrednost nešto treće, nešto lišeno i razmene i
upotrebe. Stvari pred kojima se i pogled mora skriti, stvari čija je vrednost
upravo u tome što s takvom zastrašujućom lakoćom nestaju da se pred
pogledom samim pretvaraju u pepeo, gore kao mrtve šume, pretvaraju u so i
kamen.
Rekao bih, eto, na kraju, kao odgovor na pitanje našeg prijatelja da, ako
danas postoji išta sveto, onda je tu reč upravo o saznanju da postoji ta treća
vrednost. Sveto, pred kojim se sklanja pogled žedan posedovanja, a - zašto da
ne - i žedan ljubavi, žedan one surove vlasti što se ljubavlju osvaja.
Stoga je našoj vrsti, nama koji smo živi svedoci novog doba, obezbeđena
ta strašna privilegija da budemo gledaoci „pozorišta poslednjeg puta“,
opskrbljeni stolećima sticanom mudrošću i stolećima stečenom tugom. Jer,
ako ćemo pravo, nije li osećanje nadmoći nad prirodom, prirodom koja se
osvaja, kojom se vlada, koja uprkos svojoj tiranskoj veličini postaje
instrument jednog malenog gospodara - nije li to, gospodo, ruku na srce,
jedno uistinu prelepo osećanje? Šteta je samo što je račun tako brzo stigao
na naplatu...

Iza njega je bila neprespavana noć i ser Lipton, u društvu sićušnog

ministra, u udobnoj stolici kraj prozora kroz koji prodiru nemirne senke
krošnje kestena, ophrvan umorom pada u san. Uvijen u vuneni pokrivač,
spava dubokim snom, i neko vreme tako prolazi, dovoljno dugo da se sunce
udalji od prozora i ostavi spavača u polumraku prohladnog hodnika. Iz
beležaka ser Liptona:

Tog jutra sanjao sam neobičan i strašan san. Pod mojim se nogama
okupljaju mali ljudi, ne viši od jedne stope. Jeziva je i odvratna njihova
brzina, zaleću se nepredvidivo poput nekih žilavih, elastičnih reptila, a ipak
se očas raskrvare kada mi nalete pod stopala. Znam da će me, ukoliko sasvim
stanem, potpuno prekriti svojim razularenim sitnim telašcima, možda će mi i
oči iskopati ili izgristi prste, i ja zato moram da se krećem, na njihovu štetu, i
pogazim na desetine dok me ne ostave na miru. Posle toga, moji su krajevi
pantalona natopljeni njihovom krvlju, ali ta se krv očas osuši i stvrdne i
otresa, i za tili čas ponovo sam uredan i čist.

U trenutku kada se budi, ministar i dalje sedi kraj njega. Glas i šum opet
su ime glasa i ime šuma, i to se Liptonu najednom učini kao sasvim prijatan
susret sa stvarnošću. Tako, u ministrovom društvu, provodi i ostatak dana,
obilazeći brojne prostorije i osmatrajući radne aktivnosti građana Luzitanije:
bravarsku radionicu i kovačnicu, obućara i peglarnicu, pletarnicu i stolara,
ložača kazana i vešernicu. Uz ručak od ovsene kaše, donose mu bokal svežeg
ovčijeg mleka, pravo iz staje gde se čuvalo omanje stado. Kada se, na
počinku, nađe sam u dodeljenoj mu sobi, provodi još jednu noć bez sna,
beležeći po sećanju sve događaje i razgovore vredne pomena. Rano ujutru
dobija obaveštenje da je kamionet marke LWW spreman za put ka Solunu. Sa
doktorom Stojimirovićem Lipton se više nije sreo. Iz nekog razloga nije ga
posebno iznenadilo kada je primio kratku poruku posredstvom pacijenta, ili je
to bio neki medicinar, u kojoj je saopšteno da je predsednik vlade nekud
morao da se uputi neodložnim poslom.

Što se Liptonovih beležaka tiče, njima je ovde kraj, i mi o daljem toku

njegovog putovanja nemamo drugih podataka. Stoga se opraštamo od ser
Tomasa Liptona, kome predstoji dug povratak u njegov život pun privilegija i
tajni. Otputovao je ka Solunu, u pratnji dva volontera Crvenog krsta, 4.
novembra 1915, u zoru. Po svoj prilici, njegovi zapisi su, nekim sticajem
okolnosti, zaboravljeni, ili namerno ostavljeni u zgradi bolnice. Ne možemo
isključiti ni tu mogućnost da je od Liptona traženo da, iz razloga bezbednosti,
svoje zabeleške preda državnim predstavnicima i na taj način sačuva
navedena imena i događaje od očiju nepoželjnih čitalaca. Takvom sledu
događaja, za koji verujemo da se mogao odigrati samo ljubaznim
uvažavanjem obe strane, imali bismo da zahvalimo i pronalaženje Liptonovih
spisa čitavih sto godina kasnije, među svežnjevima zdravstvenih kartona
arhive jedne beogradske klinike za psihijatrijske bolesti.
25
ŠEST MESECI NAKON TEOFILOVIĆEVE SMRTI, u jesen 1919, kurir Hotela
Moskva predao je doktoru Stojimiroviću poruku gošće sobe broj 24. U poruci
je urednim rukopisom saopštena ljubazna molba za prijem, povodom
nedavno preminulog pacijenta. Zamoljen je hitan odgovor po prispeću. U
potpisu: Elisabeth Teofilovich. Ubrzo po Stojimirovićevom odgovoru, uli sati
pre podne, stigla je u bolnicu najmljenim hotelskim vozilom. Evo šta je
doktor o tom susretu napisao u svojim beleškama:

Elisabeth

Gospođica Teofilovich mogla je imati 25 godina, elegantno odevena, bez

naznaka žalosti, lepog i ozbiljnog lica koje se retko osmehivalo. Nisam
očekivao da čuje tako brzo sresti. Od njene telegrafske poruke prosio je tek
nešto manje od četiri nedelje, a nakon mog odgovora više se nije oglasila. U
glavi su mi se rojila pitanja, toliko toga sam od ove tajanstvene mlade žene
hteo da saznam. Uostalom, svih ovih godina, od strane gospodina Teofilovića
nisam bio upućen niti u jednu pojedinost o njegovim ljubavnim ili rodnim
vezama, niti sam čuo o jednoj ženskoj osobi u njegovom životu. Stoga mi se
činjenica da pred sobom gledam Teofilovićevu kćer činila začelo
neverovatnom. Najpre sam pokušao, kao što je to uobičajeno, da ustanovim
sličnosti, u liku i gestovima, i odmah uočio poneki nagoveštaj. Otac i kći
delili su gotovo isti pogled, ili su im, može biti, kakve slične misli pogled
vodile; oba su lica, kao što rekoh, bila škrtog osmeha; i boja njene kose bila
je nesumnjivo očeva. Bez reči mi je, iz svoje damske tašne, pružila nekolicinu
pisama uvezanih svilenom pantljikom.
Prvo pismo, s datumom 16. maj 1915, bilo je sasvim kratak izveštaj
britanske kompanije „Cunard Line“ o pogibiji njenoga oca u brodolomu,
izrazi saučešća porodici Teofilovich, kao i saopštenje da je preminuli, po
naredbi lokalnih vlasti, zajedno sa stotinu dvadeset devet stradalnika nađenih
u moru, sahranjen u zajedničkoj grobnici u irskom gradiću Kvinstaunu.
Drugo pismo, poslato 4. septembra 1915, bilo je zahtev uprave Novog
groblja u Beogradu, kojim se, povodom saznanja o smrti gospodina
Teofilovića putem sredstava javnog informisanja, tačnije njegovom nestanku
u moru, te s time u vezi obavljenog veštačenja, moli porodica preminulog da
obavesti upravu o daljem raspolaganju grobnim mestom ili o eventualnom
raskidu ugovora.
Treće pismo, poslato je iz Kvebek Sitija. Bilo je to pismo porodice jednog
pripadnika Kanadskog ekspedicionog korpusa, stradalog u bici kod Ipra 22.
maja 1915. U pismu, poslatom februara 1916. godine, stajalo je da je među
ličnim stvarima stradalog vojnika, koje su po njegovoj smrti poslate porodici,
pronađeno pregršt britanskih funti umotanih u putničku kartu za kabinu
druge klase na Kraljevskom poštanskom brodu „Luzitanija“, sa imenom i
kućnom adresom gospodina Teofilovića. Ožalošćena porodica već mesecima
pokušava da shvati kako je ta brodska karta došla u posed njihovog
nesretnog sina, te zato moli, unapred se izvinjavajući za nelagodnost koju bi
ovo obraćanje moglo izazvati, da poštovani primalac odgovori na pismo
ukoliko poseduje, s tim u vezi, ikakvo saznanje. Uz pismo je priložena i
sinovljeva slika, za slučaj da primalac bude neko ko bi se njegovog lika
mogao setiti.
Četvrto pismo, još jednom od kompanije „Cunard Line“, pristiglo dve
godine nakon prvog, proleća 1917, bilo je demanti prvog pisma, uz ljubazno
izvinjenje, te obavest da je po zahtevu izvesnih porodica obavljena
ekshumacija nekolicine tela, čime je ustanovljeno da je onaj koji je smatran
za Teofilovića, zapravo bio gospodin Vingejt, bibliotekar iz Filadelfije. Usled
tog saznanja smesta je obavljena dodatna kontrola iz koje proističe da je
gospodin Teofilović, uz obeštećenje u iznosu cene karte od £142.50, po
sopstvenoj volji ukrcan 9. maja 1915. godine na neimenovani brod, odakle
ova kompanija, duboko žaleći za ovim neobjašnjivim propustom, gubi dalji
trag o njegovim kretanjima, ali izražava nadu da je poštovani gospodin u
međuvremenu stupio u kontakt sa svojim bližnjima.
Peto pismo bilo je moje lično. Odmah sam prepoznao koverat. Bilo je to
pismo koje sam, ne znajući kome se obraćam, poslao početkom 1919. godine
na jednu njujoršku adresu utisnutu pri dnu zadnje strane korica Teofilovićeve
beležnice. Tu sam adresu, na svoje zaprepašćenje, najednom uočio posle
toliko godina i na jedvite jade je rastumačio, jer je i sama bila prekrivena
silnim izukrštanim linijama. U pitanju je bila adresa knjigovezačke radionice.
Pomislih tada da je Teofilović mogao nekada biti njihov redovni klijent, te da
bi ga, posebno ako je reč o kakvoj omanjoj trgovini, neko tamo mogao
poznavati, makar i posle toliko godina. Uostalom, do toga trenutka, niti jedno
moje pismeno obraćanje registrima, arhivima, pravoslavnim crkvama,
bolnicama s one strane okeana nisu urodili plodom: potvrde o
Teofilovićevom identitetu iz ko zna kog su razloga uporno izostajale, ili se
ispostavljale pogrešnim, kao da je reč o nekom drugom, a ne o mome
pacijentu. Tako sam rešio da oprobam sreću i javim se proizvođaču
Teofilovićeve sveske. Nisam se, da budem iskren, posebno uzdao u takvu
nadu, budući da je Njujork tako silno velik i naseljen, i da je ta adresa mogla
biti od kakvog većeg proizvođača čiji se artikal nudi u ko zna koliko brojnih
dućana. Ukratko, u tom sam pismu, ne ulazeći u detalje, sročio da je
gospodin Teofilović, koji se možda nekad na toj adresi snabdevao priborom
za crtanje, sticajem okolnosti, četiri godine bio pacijent pod mojom
nadležnošću u jednoj beogradskoj bolnici. Stoga molim, ukoliko je primalac
dotičnog poznavao, a posebno bilo kog njemu bliskog, da prosledi to pismo
tamo gde treba, te ujedno i vest da je gospodin Teofilović, posle dugotrajne
bolesti, preminuo poslednjeg dana decembra 1918.

„Otac je rano otišao od kuće“, rekla je Elisabeth Teofilovich. „Imala sam

tada sedam godina. Živela sam s majkom na Long Ajlandu i do svoje
četrnaeste oca nijednom nisam srela. Majka i otac nikada se nisu svađali.
Ona je tako tvrdila, kao da time ističe neki osobit kvalitet, i kao da je time ta
stvar rešena, a o razlozima očevog odlaska nije govorila. Jednostavno su se
razišli, kako je uvek isticano: civilizovano i bez sukoba. O svom detinjstvu
posedujem štura sećanja. Rane godine svele su se na nekolicinu slika, ne
znam da li je reč o zaista upamćenim ili tek mnogo puta prepričanim
događajima. Pamtim očev odlazak, njegovo užurbano pakovanje, i svoju sobu
gde sam izmetom umazala krevet i zidove; pamtim crnu služavku kojoj je
zapalo da to pospremi; pamtim i nevidljivog dečaka po imenu Majki, koga se
ta crna sluškinja plašila i trapavo bežala iz sobe svaki put kad bih joj rekla
da je on tu. Majki je bio nevidljiv, ali ja sam, uprkos tome, znala da je on
jedan debeljuškasti dečko neobičnih očiju, koji bi ponekad pronalazio moje
izgubljene igračke, a tokom noći sedeo na mom krevetu. Kasnije mi je
objašnjeno - bio je to ljubazni doktor tetke Beti - da je Majki bio samo odraz
traume izazvane očevim odlaskom. Uobičajeno je, rekao je, da poneka deca,
kao posledica razdvajanja ili usamljenosti, sebi stvore nevidljivog
sagovornika, a ja sam, naslutivši da sam mamu postidela svojom nezrelošću,
jer imala sam tada već dvanaest godina, zabranila Majklu da se pojavljuje
kad god je mama bila u kući, i on me je s vremenom sve ređe posećivao“.
„Mama je imala tri sestre. Najmlađa od njih, tetka Beti, po kojoj sam
dobila ime, bila je „bolesna u glavi“, tako su mi kao detetu govorili. Tetka
Beti je, naime, često vikala i plakala. Sećam se njenog ridanja koje bi, do
suncem obasjanog trema dedine kuće gde je uobičajeno serviran čaj, dopirao
iz neke udaljene, zaključane sobe. Onda je, početkom zime devetsto četvrte -
oca tada nije bilo već dve godine - tetka Beti odvedena u bolnicu u Norviču i
o njoj mesecima nije bilo reči. Godinu dana kasnije bila je ponovo s nama, i
bila je sasvim dobro, kako je često isticano, a zapravo je bila seda i stara,
najednom mnogo starija od mame. Deda se, kao da ne primećuje u kakvo se
čudo tetka Beti pretvorila, naglas divio naprednoj nauci što joj je vratila
zdravlje, uzdizao dostignuća eugenike i moderne psihijatrije, a iznad svega
naglašavao kvalitet tetka Betinih gena i rasnu čistotu koja je krasila našu
porodicu. O toj svojoj omiljenoj temi deda je govorio umišljajući da i sam
doprinosi njenoj istinitosti, šepureći se navodnim rođačkim vezama sa ser
Fransisom Goltonom - izumiteljem daktiloskopije i tvorcem brojnih teorija o
podređivanju slabih zarad dominacije odabranih - srodstvom, bez sumnje
spornim i neproverenim, što dedu nije sprečavalo da u svojoj mediokritetskoj
mašti ode i korak dalje te u geneološko stablo naše porodice uvrsti i ser
Goltonovog rođaka Čarlsa Darvina, kao da će i nama tako pripasti ponešto
od pameti tih velikih umova.
„Onda su se stvari najednom promenile, otac je ponovo bio tu, premda
nije s nama stanovao. Povremeno je dolazio po mene i izvodio na ručak, uvek
u isto vreme, uvek u isti restoran. Mamu je svih tih godina redovno pomagao
svojim prihodima, i ona mu je bila zahvalna, premda je mamina porodica,
druge generacije birmingemskih doseljenika, bila dobrostojeća, posedovala
zemlju i fabriku za obradu drveta, i taj trud očev bio je gotovo nepotreban,
ali on je nastavio da šalje novac sve do moje devetnaeste godine. Uprkos
uzajamnom uvažavanju, pa i samoći u kojoj su, koliko mi je poznato, oboje
živeli, majka i otac nisu nikad našli razlog da ponovo budu zajedno, niti se
tata ikad sretao s maminom porodicom. Neobični su bili i potpuno za mene
neshvatljivi njihovi principi. Na primer, iako bih sa ocem ugodno šetala
parkom i ručala u kafani gospodina Đuzepa, nisam znala, niti smatrala
prikladnim da znam, gde on stanuje. Tišina između njega i majke prenela se i
ukorenila u meni, i ja sam ponekad imala utisak da sam potrebna upravo u
toj geometriji, ne bih li podarila treću stranicu tom trouglu, neophodnu da se
prostor u sredini stvori i ogradi, i u toj je sredini vladala večita tišina,
ispunjena nepodnošljivim poštovanjem i ljubaznošću. Tako je i njegova
odluka da otputuje, maja 1915. u zemlju iz koje je došao, bila puna tišine iz
koje se ništa nije moglo naslutiti. Saopštio mi je svoju odluku tokom ručka,
pošto mi je najpre čitav sat pripovedao o arhitektonskim stilovima i tek pred
kraj obavestio da se narednog dana ukrcava na prekookeanski brod. Po
običaju je ostavio skoro pola porcije goveđeg filea s limunom i barenim
brokolijem, što je našeg italijanskog domaćina uvek navodilo na istovetne,
prenaglašene izraze brige da gospodinu jelo, moguće, nije bilo po volji. Otac
bi ga uveravao da je jelo bilo odlično, no da je vreme koje čovek posvećuje
obroku po pravilu prekratko. I tako svaki put iste priče.
„Kada je objavljena vest o brodolomu ’Luzitanije’, majka nije znala da je
otac bio na tom brodu. Nisam joj, naime, rekla ništa o njegovom putovanju.
Ta je vest završila u našem trouglu tišine, pridružila se svemu onom što je
meni do tada bilo prećutano, a ja sam osećala tu čudnu potrebu da toj tišini i
sama doprinesem nečim što majka od mene nikad neće čuti. Znam da je u
tome bilo nečeg duboko morbidnog. Ni sama nisam poznavala očevu
sudbinu, ali bio je to prvi put da sam u sebi osećala da samo s njime delim
neku tajnu, makar to bila i njegova smrt. A majka, budući da od oca više nije
čula ni reč, jednostavno o njemu nije govorila. Sve je više vremena provodila
sa svojim roditeljima i sestrama, i u toj hladnoj, velikoj kući u Konektikatu,
gde bi sa ostrva prelazili feribotom, jednako se ćutalo o svemu, a ja sam se
najednom u tim okolnostima sasvim dobro snalazila.
„Protivno savetima majke, koje sam smatrala odvratnim, rado sam sama i
bez pratnje provodila vreme. Tako sam, nekoliko meseci nakon očevog
odlaska, rane jeseni 1915. ponovo počela da posećujem njegovu omiljenu
kafanu, i budući da je moje samotno prisustvo bez sumnje privlačilo pažnju,
brzo su se splele priče o mom poreklu. Znatiželji gospodina Đuzepa naravno
da nisam želela da udovoljim i na sva njegova pitanja i lažnu brigu povodom
dugotrajnog očevog odsustva odgovarala sam da je na putu i da mi nije
poznat datum njegovog povratka. Ubrzo je svako znao da je moj otac onaj
ćutljivi čudak što je, svojevremeno, ovde provodio vreme i, zagnjuren u svoje
beleške, ostavljao pola šnicle u tanjiru. Neću vas zamarati kako sam došla do
njegovog stana, jedno obaveštenje neminovno je vodilo drugom (veći deo
očevog života odvijao se manje-više u istom kvartu) i ja sam se ubrzo našla
pred vratima te mansarde. Kako sam ugledala ta vrata, tog trenutka su mi
navrle neočekivane slike iz ranog detinjstva i ja se setih da je otac, naviknut
na svoju rasejanost, imao običaj da nekud sakrije rezervni ključ. Majka se
tome protivila, jer je smatrala neozbiljnim tako ključ ostavljati, a on bije
čikao da ga pronađe, i kako ona u tome ne bi uspevala, otac bi, kao kakav
mađioničar, izvlačio ključ iz nekog tajanstvenog procepa ili pukotine. I
stvarno, kao da su me očeve misli vodile, skriveni ključ sam ubrzo pronašla i
prvi put se obrela u njegovom stanu.
„Uprkos mojoj upućenosti u očevu profesiju, nisam mogla da suzbijem
zaprepašćenje prizorom tog mesta. Svaki je pedalj zidova bio prekriven
crtežima, ogromnim, na više spojenih listova, ili sasvim sitnim, na istrgnutim
stranama brojnih očevih svezaka. Svaki crtež prikazivao je gust splet nečega
što se samo u sebe uvijalo, i nestajalo u ivici lista, da bi se nadovezalo na
sledeći, i tom postupku nije bilo početka ni kraja, nalik brojnim spojenim
tunelima iz kojih se prelazilo kao iz sobe u sobu, povezanim u nesagledivo
velik i mračan predeo, kao da je otac godinama lutao po utrobi kakvog
giganta, i o njoj, deo po deo, na hartiju nanosio svoja saznanja. Nesumnjivo
su ti crteži odavali određenu ideju, nameru da se nešto stvori i izgradi - u
prilog tome govorile su i brojne nerazumljive makete, iznikle odasvud,
ponegde spajajući pod i tavanicu - ali to što je bila očeva zamisao činilo se
neizrecivim i izmicalo mome shvatanju. Nekim od tih maketa se, s godinama,
krhka osnova urušila, pa su se, zajedno sa silnom prašinom koja je
prekrivala pod i nameštaj, te glinene hrpe udružile u zastrašujući utisak što je
to mesto ostavljalo. Neka mi bude oprošteno što sam već tada pomislila da to
mora biti stan nekog luđaka, i najednom mi je otac bio sasvim stran i
nepoznat. Tada sam spazila nekolicinu pisama što su godinama proturana
ispod ulaznih vrata, sakupila ih i napustila stan, vrativši tajni ključ tamo gde
sam ga našla, kao da se otac svakog časa može vratiti.
„Već vam je jasno da sam se, čitajući pisma kronološki, oprostila od oca i
iznova ga vratila u život u razmaku od svega desetak minuta. Vesti prvog i
poslednjeg pisma isprva su umanjile značaj druga dva (vaše pismo u tom
trenutku još nije bilo napisano i do njegovog prispeća proći će još gotovo dve
godine). Kao što znate, između dve dojave ’Cunard Line-a’ stigao je neobični
dopis uprave beogradskog groblja, kao i molba kanadske porodice za
razrešenje misterije brodske karte. Nije mi, naravno, bilo poznato ništa o
očevim posthumnim namerama, zapravo, pretpostavila sam da je reč o
kakvoj staroj porodičnoj grobnici o kojoj, kao uostalom o mnogo čemu, među
nama nije bilo reći, ali bilo je čudnovato, u najmanju ruku, da se pitanje
jednog groba pokreće baš u trenutku kada je neizvesno da lije taj kome je
pismo namenjeno živ ili mrtav. Pismo iz Kvebek Sitija navodilo je na
zaključak da je otac nekim putem stigao do kontinentalne Evrope i da se, ko
zna kako, našao sred Zapadnog fronta, što je potvrđivala i obavest brodske
kompanije o očevom ukrcavanju na nepoznati brod, pa je i kontakt s
kanadskim vojnikom, čiju sliku od tada svugde sa sobom nosim, morao da se
dogodi negde na ratnim područjima u Belgiji ili na severu Francuske. Ipak,
splet mogućih događaja bio je toliko raznovrstan da se nijedan zaključak nije
činio izvesnim.
„Tih se godina Amerika sve više bližila ratu, naslućivala se čudna
ushićenost, a ubrzo je to bila i državna politika, osnivani su komiteti,
organizovana javna okupljanja, mališani u skautskim uniformama delili su
građanima letke o principima štednje i značaju ulaganja u ratnu industriju,
svuda su po ulicama lepljeni plakati gde je neprijatelj predstavljan kao
razularena zver, poput onih ilustracija dalekih, pustolovnih putovanja, gde bi
poneki majmun odnosio nejaku devojčad ili svirepo ubijao domoroca.
Građani su se hvalili svojim ’pobedničkim vrtovima gde su sred grada
uzgajali povrće pokazujući kako se sve može sopstvenim sredstvima. Sećam
se dobro kada sam prvi put u Washington Post-u, naišla na vest o Luzitaniji.
Onoj drugoj Luzitaniji. Skrila se kao neobičan uljez među izveštajima sa
evropskih frontova, i mnogim čitaocima se morala činiti nevažnom, možda i
kakvom provokacijom ili neslanom šalom, kratak pasus objavljen na sam dan
Božića devetsto petnaeste. Bila je to uistinu neverovatna vest, poput kakve
metafore koja najednom postaje jednako stvarna koliko i stvarnost na koju se
odnosi. Čovek ne može istovremeno da bude na obe strane ogledala, zar ne?
Taj brod što nestaje u mračnim vodama okeana, odnoseći moga oca ko zna
kud, a potom, nekoliko meseci kasnije, izranja na krajnjem cilju njegovog
putovanja, u obličju novog, neobičnog društva, suprotnog svemu onom čemu
je svet tih godina stremio. Neminovno, smesta su se našli oni što su tu vest
prokazali, napravili od nje sprdnju, izrekli optužbu, nazvali je najgorim
imenima, defetizmom, špijunskom rabotom, pa i komunističkom
propagandom infiltriranom u američka javna glasila. Pričalo se da je došlo i
do istrage i smene uredništva u pojedinim listovima. I moj je deda bio
zgranut, gotovo uplašen, te je smesta izjavio da je ta kvazidržava podvala
degenerika i potkupljenih lekara, ujdurma bednih što podmeću klipove u
točkove napretka koji, u skladu s naučnim dokazima, zavisi od odabira
zdravih i sposobnih jedinki. Što se mene tiče, samo ujedno nisam imala
sumnje: moj otac je bio negde sred te tajne, i u tim je događajima, pod
uslovom da je o događajima, a ne tuđoj mašti, uopšte bilo reči, igrao neku
neshvatljivu ulogu. Pomislila sam tada na tišinu moje porodice i sve čemu je
ta tišina bila ogledalo i kako je život, uopšteno govoreći, bio moguć tek
prihvatanjem svega što mora ostati skriveno. Otac i majka stvorili su, u
saučesništvu sa mnom, taj prostor tišine, i ja sam sve više uviđala koliko sam
ćutanja i sama u taj prostor unela. Nesumnjivo je tu stalo toliko privida,
obmana, prestupa, laži i licemerja od kojih bi se jedni od drugih takvom
merom stideli da niko, od sveg tog beščašća, drugome u oči više ne bi
pogledao. Ovako, sve su naše tajne bile sabrane i sažete, na bezbednom
okupu, kao vezivno tkivo, kao sveta zemlja. Takve su me misli navodile da
provodim svoje samotno vreme osmatrajući slučajne prolaznike i goste
Đuzepove kafane, zamišljajući kakve delikatne grozote kriju, koliko su truda i
godina uložili da mržnju i prezir u sebi sputaju i pohrane, ne bi li delili sa
svojim bližnjima živote pune korisnog i praktičnog poricanja.
„Od toga dana nije bilo novine koju nisam pretražila od prve do
poslednje strane. O Republici Luzitaniji gotovo da više nije bilo pomena, sem
izveštaja lekara Edvarda Rajana, objavljenog početkom 1916. posredstvom
gospodina Tomasa Liptona, u kome je bilo reči o dostavljanju pomoći novoj
državi, u vidu hrane i lekova. Objavom toga izveštaja, te pojavom ovih
uglednih ličnosti u svojstvu direktnih učesnika i posmatrača spornih
događaja, prestalo je sa optužbama i uvredljivim opaskama, ali ishod je bio
samo taj da se deo javnosti postidi i utihne, i taje stvar ubrzo zaboravljena.
„Onda je došao taj san. Hodala sam kroz gustu šumu, oko mene se svilo
tamno granje i bršljan, kroz koje sam se s mukom probijala, i svaki dodir tog
rastinja ostavljao je na mojoj beloj spavaćici masne, crne tragove. Korak po
korak, saplićući se o izbočeno korenje, ta se mračna priroda sve više
preobražavala u razjapljeno grotlo i svetlost iznad mene, već sasvim štura,
svodila na daleki, uzani procep. Najednom stigoh na čistinu, koja se tu sred
šume razotkrila i u njoj ugledah Luzitaniju. Naime, ja sam u snu znala da je
to što vidim pred sobom Luzitanija. Bila je to tvrđava visokih zidina, u obliku
trougla. Obiđoh je celu i na sve tri strane spazih po jednu omanju kapiju.
Priđoh prvoj, ali uvideh da je to kapija moje majke i da od nje bez odlaganja
moram pobeći. Kod druge zastadoh, strepeći da sam pred očevom kapijom, te
da bih prolaskom kroz nju smesta izgubila vid, no ipak shvatih da je ta kapija
moja, te kročih kroz nju odlučno. Našavši se na drugoj strani, odmah spazih,
nedaleko, komešanje grupice neobičnih šumskih životinja što su zajedno bile
uposlene u građenje nekakve komplikovane električne mašine. Međutim, kada
im priđoh, one me grubo zanemariše i nastaviše svoj rad kao da ne postojim,
i ja se, posramljena, jer pomislih da je to zbog prljavštine koju sam iz šume
donela, povukoh i najednom nađoh na dedinom imanju. Mama je sedela na
širokom podu dedinog trema sa svojim sestrama, i tetka Beti je bila tu, i njih
četiri igrale su se veselo i dovikivale. Deda je sedeo u stolici za ljuljanje i
tiho ih osmatrao. Mene niko nije primećivao, a ja sam znala da sam
nevidljiva i da su me one dobre životinje takvom učinile. Deda najednom
ustade i izgubi se u kući, a sestre su nastavile svoju igru. Tada spazih da se
igraju oštrim noževima i da se mogu poseći. Mama je već imala posekotinu
duž ćele ruke niz koju je, kroz tkaninu bluze, tekla gusta krv, ali ona kao da
za to nije marila. Primetih da tetka Beti više nije među njima, i prepade me
kad videh njenu bolničku spavaćicu kako se, kao telo bezglave i udova, ljulja
na dedinoj stolici. Onda se vrata otvoriše i deda iz kuće iznese jedno sićušno
dete-golišavo, debeljuškasto i sasvim mirno, imalo je pogled rasejanog,
odraslog čoveka. Bio je to Majki. Znala sam šta će se dogoditi i osetih kako
užas u meni narasta i kroz kožu mi izbija hladan znoj, te počeh na sav glas da
vičem i dozivam majku i tetke, ali one se, razrogačenih očiju i stegnutih
noževa, već behu usredsredile na dete koje im je deda pružao. Zgrabiše ga
kao gladne zveri i za tren raskomadaše, a ja se prestravljena probudih od
sopstvenog zapomaganja. Dugo sam pokušavala da ustanovim gde se
nalazim. Krevet je bio ulegnut i neudoban. Rana jutarnja svetlost dopirala je
kroz prozore i u snopu obasjavala čestice prašine. Bila je to prva noć koju
sam provela u očevoj mansardi.
„Od tada, ja sam, praktično, živela u očevom stanu. Stan sam očistila,
pažljivo sakupila njegove crteže, smestivši ih u tri obimne mape, i samo
nekoliko većih formata ostavila na zidovima. Počistila sam raspadnute
makete, srušila one što bi se pre ili kasnije urušile same i od tog mesta
napravila sebi dom. Nikada pre nisam osećala takvu slobodu. Bilo je to prvi
put da samostalno raspolažem ’svojim’ životnim prostorom, a verovala sam
da se otac mom privremenom preseljenju, u svome odsustvu, svakako ne bi
protivio. Prenela sam tek nekolicinu potrebnih stvari, bez posebne žurbe,
uostalom, nisam znala ni kada će se otac vratiti, niti da li je stan uopšte u
njegovom vlasništvu, te hoće li sutra ko god pokucati na vrata s kakvim
neočekivanim potraživanjem. U Đuzepovom restoranu sada sam, naravno,
još češće provodila vreme, razgledajući crteže i spise u očevim beležnicama.
Iz njih se očev plan - ako su ti crteži uopšte bili zasnovani na kakvom planu -
teško mogao razabrati, a reći što su ih pratile većinom su bili komentari na
ornamentalne motive i forme jugendštil arhitekture, kojoj me je često
podučavao tokom naših ručkova i šetnjama Central parkom. Od tih šetnji
behu sada prošle već mnoge godine.
„Sticajem okolnosti, adresa na koju ste poslali pismo, gospodine
Stojimiroviću, nalazila se u neposrednoj blizini restorana. Otac se u toj
radnji zaista često snabdevao papirom i sveskama. Čitav taj kraj naselili su
Italijani, pa je i vlasnik te trgovine bio poreklom iz Toskane, možda i neki
rođak Đuzepov. Sećam se, bio je utorak, 1. april, sedela sam u kafani za
’svojim’ stolom s pogledom na Leksington aveniju obasjanu još uvek hladnim
prolećnim suncem, čekajući svoj file s limunom, kada sam jasno videla tog
knjigovesca kako gospodinu Đuzepu pruža nekakav papir i potom zajedno
upiru pogled k meni. Tada sam, zapravo, prvi put shvatila da sam već
godinama u tom restoranu željno čekala to što se upravo dogodilo: vest o
ocu. Đuzepe mi je predao pismo kao da mi donosi neko jelo kakvo nikada pre
nije služio i bez reći se udaljio do šanka odakle je mogao da me posmatra iz
prikrajka. Nisam udovoljila njegovim očekivanjima. Pročitala sam pismo
mimo, ne ispoljivši nijedno osećanje.
„Spustivši bakšiš na sto, smesta sam otišla do pošte na Aveniji Medison i
na povratnu adresu na koverti uputila telegram s potvrdom o prispeću pisma.
Vaš odgovor je stigao svega dan kasnije. Čudesna je brzina današnjih
komunikacija. Vest o očevoj smrti bila je za mene jednako očekivana kao i
svaka druga. Besmisleno bi bilo da vam sada opisujem svoja osećanja.
Zalutala bih u razmatranja iz kojih ne znam kako bih se iskobeljala i samo
bih i sebi i vama nepotrebno oduzela vreme. Očevo odsustvo bilo je,
uostalom, stvar jedne već izgrađene navike (ali vidite li da već govorim stvari
koje se mogu sasvim pogrešno protumačiti?). Naravno, nikome nisam rekla
ni reč. Majku sam, tog istog dana, obavestila da želim da otputujem. Očev
novac, koji je godinama slao, sada je to omogućavao i u tome je bilo nekakve
čudne logike, kao da je toj nameni pre ili kasnije imao da posluži. Nisam joj,
naravno, rekla kuda sam namerila, već da mi je želja da posetim Italiju, da
vidim Rim i Firencu, a ona je smesta znala da lažem, pa ipak je prihvatila
igru i nekakvim prozaičnim komentarom saopštila koliko će mi zavideti na
tom divnom putovanju. Ja sam, uostalom, već odavno znala pravila igre:
svako od nas imao je pravo na neiskrenost dokle god ona nije narušavala
vidljivi poredak stvari, i to je u našem odnosu bilo jedino neprikosnoveno, a
majka je u to ime prihvatala svaku, makar i najočigledniju laž. Tamo gde je
to pravilo ustanovljeno, živelo se u paničnom strahu od istine. Prvi put mi je
tada postalo jasno da je otac, kao i ja, igrao po tuđim pravilima. Njegovom
smrću nestalo je neophodne geometrije u kojoj je svako bio čuvar sopstvenog
zida; tvrđava je ostala nebranjena, a ja sam bila užasnuta mogućnošću da se
preda mnom razotkrije bilo šta od njenih tajni. Moje su misli stoga bile
usredsređene samo na put ka Beogradu, htela sam da otputujem što pre. Prvi
polazak za Liverpul bio je za dvanaest dana, parobrodom ’Saksonija’, jednim
od putničkih brodova flote ’Cunard Line-a’. Rezervisala sam kabinu, a uz to
isplanirala i sav preostali put sa osobljem agencije ’Thomas Cook &Son’.
Znate li da vam oni sve unapred mogu isplanirati, prevoz prtljaga, usputne
stanice i hotele? Čak ni veću svotu novca ne morate sa sobom nositi, budući
da se u njihovim brojnim ispostavama može uvek podići gotovina. Iz
Liverpula do Dovera čekalo me je putovanje kopnom, potom trajekt do Kalea
i voz do Pariza. Stekla se i ta pogodnost da je nedavno otvoren kolosalni
železnički tunel ispod Alpa, između Švajcarske i Italije, čime se put od Pariza
do Venecije, a odatle direktno do Beograda, znatno skraćivao. Nedelju dana
pred put, bila sam već uveliko spremna za polazak, te sam resila da
provedem nekoliko dana s mamom u Konektikatu. Već je prošlo nekoliko
meseci kako nisam posećivala dedu i tetke, i mada mi je ta kuća bila mrska,
pomislih da je dobro da to učinim sada, budući da nisam znala kada ću ih
ponovo videti. Proleće je prelepo u Konektikatu, kada cvetaju trešnja i dren,
narcis se žuti u baštama, a na letnjikovcima se prvi put posle zimskih meseci
raskriljuju teški drveni šaloni i vetre prostrane kuće koje vredna posluga čisti
i sprema, jer mnogi su stanovnici Njujorka odlučili da ovde provode svoje
dane odmora.
„Bio je divan dan na dedinom imanju kada se jedna od sluškinja, žena
baštovanova, za koju sam znala da se pre godinu dana porodila, pojavila u
bašti sa svojim detetom. To je dete, kao što se već govorilo, bilo za život
nesposobno, i svi su čekali da umre, ali ono se ipak održalo u životu. Bilo je
mongoloidnog lika, na šta je deda i pred samom tom nesretnicom ukazivao
kao da je prekoreva, istovremeno se pozivajući na nekakav tobože moralan
primer, te spremno naklapao o iskustvu nauke u primeni eutanazije, i odmah
Bogu zahvaljivao za zdravlje naše porodice. Znala sam, naravno, šta znači ta
reč, mongoloid, nije mi prvi put bilo da vidim ta bolešljiva, okruglasta lica
kosih očiju, ali nešto me je vuklo da priđem i pozdravim sluškinju i osmotrim
dete izbliza, i kada to učinih, istoga trena u liku detetovom raspoznah mog
tajnog, nevidljivog druga. Kao da je upravo iskoračio iz nedavnog sna,
Majklove ozbiljne, krupne oči gledale su me iz služavkinog naručja.
Rascepkane slike zaigraše oko mene kao na vetru i ja se u naletu vrtoglavice
okretoh ka tremu ne bih li zgrabila oslonac i tamo ugledah jeziv prizor: deda
i majka stajali su kao skamenjeni, hladnih, ukočenih pogleda koji su, potpuno
sam u to bila uverena, čitali sve što se u meni tog časa otvaralo. A ja sam,
najednom, u trenu znala sve: i ko je bio Majki, i zašto je tetka Beti izgubila
razum, i zašto je psihijatru zapala dužnost da me uveri da je Majki, njen sin,
plod moje mašte. Utrčala sam u kuću, ne znajući ni sama kuda idem, lice mi
je gorelo, u stomaku navirala mučnina. Tetka Beti je sedela u širokoj fotelji.
Kroz vrata koja su iza mene ostala otvorena, na njeno izobličeno lice i belu,
raščupanu kosu, padala je prelepa prolećna svetlost. Kleknuh pred njom, kao
dete, ne bih li joj obgrlila krilo, ali ona ustuknu i iz njenog grla podiže se
strašan krik. Izbijao je iz nje kao da nikad neće stati, i kao da tu ništa sem tog
krika nije ostalo, a ja pobegoh užasnuta. Tren kasnije bila sam u dedinom
blistavom, keramičkom kupatilu, previla se preko njegove elegantne kade s
mesinganim slavinama, i obilno se ispovraćala. Potom sam izgubila svest.
Kada sam se probudila, majka je sedela na kanabeu kraj mojih nogu.
Gledala je svoju praznu šolju čaja, a kad mi se učinilo da će pogledati k
meni, brzo skrenuh pogled. Od tada nam se oči više nisu srele. Otputovala
sam posle četiri dana.“

Učini mi se da je to kraj, jer je gospođica Teofilovich neko vreme ćutala,

te predložih da nam se posluži čaj u bašti ispred bolničke zgrade. Bio je moj
red da ispričam, u razumnom vremenu, sve što sam o njenom ocu proteklih
godina uspeo da saznam, listajući kraj nje, na baštenskom stočiću,
Teofilovićevu svesku, a ona je pažljivo razgledala i slušala, zapisujući
neobično sitnim i brzim rukopisom gotovo svaku moju reč, kao da će svemu
tome tek kasnije posvetiti pažnju. Zahvalila se, bez ijednog pitanja. Onda je
zamolila da preuzme očeve lične stvari i ja joj smesta predadoh beležnicu i
nalivpero, i naredih da se pripreme paketi sa crtežima. Po mojoj molbi,
Teofilovićev brodski prsluk ostavila je bolnici. Predložih i da jedan deo
crteža, nekoliko listova beležnice, kao i stakla sa mikroskopskim uzorcima
ostanu deo poseda bolnice, i ona je s time bila saglasna. Povedoh je onda
putem koji vodi ka udaljenom severnom zidu, kraj rondela s ružama, do
velikog stabla kestena bogate oble krošnje, u čijem je hladu, na beloj
kamenoj ploči stajalo ime njenog oca.
„Tokom rata taj nam je kesten bio veliki prijatelj“, rekoh, „od njegovih
plodova dobijali bismo godišnje i do dve stotine kilograma kestenovog
brašna. U izvesnom smislu, to drvo je, zajedno s nama, sve ove godine živelo
izvan vremena koje je teklo s druge strane zida. A vidite li kako je stablo
izuvijano? Već najmanje tri veka raste suprotno smeru kazaljke na satu.“
Ostavih je, po njenoj želji, da neko vreme provede sama.

„Zapravo, svoju vam priču nisam završila“, rekla je naposletku. „Ne bih
želela da me pogrešno razumete. Ja volim svoju porodicu. Ponekad, kada
prstima pritisnem oči, kao nekad u usamljenoj igri, u mraku se pojave
odblesci i šare, a ja osećam da se smanjujem i da oko mene narasta prostor,
ogromna razdaljina između tela i svega što se otvorenih očiju čini sasvim
blizu, i taj je prostor ispunjen potpunom, gluvom prazninom. Kada otvorim
oči, sve je opet kao pre, ali ja znam da to nije pravo stanje stvari. Verujem da
mnogi, poput mene - nesumnjivo mi je to od oca ostalo - žive sa saznanjem o
toj jezivoj praznini, i da u njoj uporno traže neprikosnovene tačke oslonca,
makar one bile i privid, kao sazvežđa. Dugo sam razmišljala, tokom puta,
zašto sam uistinu ovde došla, šta očekujem da ću promeniti, i verujem da
sada to znam. Ovde sam ne bih li, uz očevu pomoć, iznova izgradila našu
urušenu tvrđavu. Ne može se živeti bez tajni. Mami je potrebna moja tišina.
Tek sada uviđam koliko joj je potrebna. Između nas, strašno se zlo razotkrilo,
rasulo sred tog umivenog, privilegovanog života, i sada ga treba iznova
pažljivo ukopati, prebrisati svu tu prljavštinu, blato i krv, opraviti krhku,
filigransku ljušturu. Uostalom, u svakoj porodici nekom zapadne takvo
zaduženje da, iz čiste ljubavi, preuzme odgovornost za održavanje privida, a
naslućujem da je to uloga koja je meni namenjena. Vidite, Majki od mene
nikada nije otišao. Od tog mučnog prolećnog popodneva u Konektikatu,
posećuje me gotovo svake noći. Dok padam u prvi san, evo ga gde sedi, kao
nekad, kraj mene na krevetu. Pratio me je duž celog puta, u brodskoj kabini,
u spavaćim kolima, u hotelu. Sred noći, u potpunoj tami osećam uz leđa to
priljubljeno telašce, i njegov dah na potiljku, i sićušne ruke koje me glade po
kosi. Neke stvari se nikada neće promeniti. Tako vam je to s porodicom...“
26
DNEVNIČKA STAVKA EDUARDA HODEKA, BEZ DATUMA
(Jutro kada je nestao Vasilije Arnot)

U trenutku buđenja, Arnot nije imao sumnje da se tog trenutka nalazio u

kutiji, premda se njena unutrašnjost ni po čemu nije razlikovala od rasporeda
stvari u koji je bio upućen. Drugim rečima, ukoliko se Arnot uistinu probudio
u kutiji, svet u njoj po svemu je bio nalik onom što je izvan kutije ostavio, pa
ipak sve je bilo nekako neodredivo drugačije, poput izvrnutog pozorišta
kakve ogromne camera obscura-e u koju su se sva njegova prošlost, svi ljudi i
predmeti, svaka soba i događaj, pa i on sam, naglavce uvukli kao kroz iglene
uši. Bila je to, bez sumnje, jedna sasvim komotna kutija, o kakvoj mnogi
mogu samo da sanjaju. Uostalom, njegov je život - tako je Arnot razmišljao -
oduvek bio ispunjen privilegijama, pa se i ova neobična okolnost, kojoj su
prethodile makar i brojne neprospavane noći, morala pripisati jednom
istinski povlašćenom životu. Bilo je rano jutro i niko od ukućana nije bio
budan, čak je i gospodin Magrini, po svemu sudeći, još spavao. Izašao je u
baštu, gde je baš tog časa počinjala jutarnja pesma zeba, brojni ptičji hor s
kojim se već danima budio. Prošetao je maslinjakom, obišao zimsku baštu i
staru fontanu De Flaminisovih okruženu lavirintom od šimšira, a potom se
vratio do trema i seo u baštensku fotelju, prijatno hladnu od noći. Onda je
osetio miris tek skuvane kafe, što je bio znak da je dobri Magrini stupio na
dužnost i već spremao doručak za domaćine i goste.
Nije ga iznenadilo kada je ugledao čoveka-zeca koji je, nedaleko odatle,
sedeo na svome kariranom žaketu raširenom na orošenoj travi. Pomislio je,
najpre, da bi najbolje bilo da se pravi kao da ovaj nije tu, tačnije, da sačeka
da ga neko drugi od ukućana primeti, jer je, recimo to sasvim otvoreno,
prisustvo čoveka-zeca na tome mestu, tako ležerno izvaljenog na travnjaku
De Flaminisovih, stvaralo u Arnotu popriličnu sumnju u verodostojnost takve
okolnosti. Šta bi čovek-zec tu tražio? Pitao se, a opet znao da se to, u neku
ruku, baš tako moralo dogoditi. Zanimljivo, i čovek-zec s jednakim je
oprezom skretao pogled kada bi se Arnot krišom osvrnuo u njegovom pravcu,
i teško je reći koliko je vremena tako prošlo, a od Magrinija ni traga ni glasa,
čak je i miris kafe nekako ishlapeo. Arnot se, posle silnog oklevanja, najzad
pridiže iz baštenske fotelje, ne bi li se uputio prema kući, no primetivši da
istog časa i čovek-zec ustaje sa svog žaketa, smesta se vrati u sedeći stav, kao
da je to ustajanje imalo neku drugu namenu, da popravi položaj fotelje ili
štogod slično, a i čovek-zec odmah zauze svoje prethodno mesto, brinući
tobože da mu se žaket od sedenja nije pogužvao.
Pred Arnotom su otvorena vrata salona De Flaminisovih iz kojih se
lelujavo pomalja duga, zelenkasta zavesa, kao da je neko, negde u kući,
otvorio prozor ili vrata, i sada promaja pokreće zastor kao dugačko brodsko
jedro. Krajičkom oka Arnot primećuje da se čoveku-zecu pridružuje neki
čudak u dugačkom mantilu, i znatiželjni, a pomalo i zabrinuti Arnot izvija
glavu nekako nadole, pravi se da ga najednom zanimaju sopstvene papuče, te
isteže nogu ne bi li usmerio pogled ka toj dvojici, kao da ima nišan na vrhu
stopala, i videvši da su ovi udubljeni u tih i tajanstven razgovor, koristi
priliku da ih na brzinu osmotri. Novopridošli je visok i duguljast poput
jegulje, i na trenutke kao da se bori za vazduh šireći odvratno bleda usta
puna sitnih zuba, a oči su mu oble i razrogačene, naizgled bez treptaja.
Mantil i kosa tako su mu slepljeni uz telo i glavu da bi čovek pomislio da je
ovog časa isplivao iz neke baruštine, ali tu ideju Arnot smesta odagna od
sebe kao da je misleći o tome u nečemu grdno preterao.
Dva čudaka najzad prekinule s domunđavanjem i ostadoše tako u tišini,
izbegavajući Arnotov pogled, sedeći rame uz rame na žaketu čoveka-zeca,
kao na izletu, premda bi na dugačkom mantilu čoveka-jegulje svakako bili
komotniji, no ovome, izgleda, na pamet nije padalo da taj mantil svuče, iako
se jutrom već širila sparina i nagoveštavala vreo i vlažan letnji dan. Arnotu
najzad dosadi, te se okrete ka ovoj dvojici ne bi li prekinuo tu besmislenu
igru pretvaranja, ali, kada ih najzad sasvim jasno osmotri, taj ga prizor
toliko zaprepasti, da on još jednom užasnuto skrenu pogled. Šta je Arnot
video? Pa eto, ta su dvojica sada imala, bez sumnje, životinjske glave na
svojim ljudskim telima, premda su i ta tela bila umnogome nalik životinjama
čije su glave nosila. Čudovišni zec načuljenih ušiju, isturenih i prljavih zuba,
nimalo nalik bezazlenosti milog glodara, zdepasto je čučao na svome
kariranom zečjem žaketu, a čovek-jegulja, ljigavo sjajne kože i vlažnih crnih
sfera na mestu očiju, u kišnom mantilu pružao se izuvijan poput opruge u
klupko sopstvenih udova. Arnot još jednom učini pokret kao da ustaje, no
odmah opazi, u deliću vidokruga, naglu kretnju zeca i jegulje, koji kao da su
samo to iščekivali, te se ponovo vrati sedenju, baš kao i ova dvojica.
Nedokučiva, sasvim nedokučiva stvar, pomisli.
Tada, prvi put, Arnot začu neki šum. Lelujava zavesa na vratima salona,
lupkala je, od promaje, nekim sićušnim ukrasom, po staklu otvorenih vrata.
Nešto je, naime, bilo na zavesi prišiveno, upleteno u tkanje, ili, tek tako,
prikačeno, i taj zvuk, Arnotprimeti, sred te jutarnje tišine bio je jedini koji je
do njega dopirao, a morali su ga, bio je uveren, čuti i strašni posetioci,
spodobe životinjskih glava, pa ipak, oni tome, odveć neubedljivo, ne
pridavaše pažnju, baš kao što su upadljivo gledali nekud daleko od Arnota,
iako sumnje nije bilo da su baš zbog njega tu. Bilo je to lupkanje, zapravo,
jedan sasvim prijatan zvuk, ritmičan, zvonak, gotovo melodičan, čijem bi
osluškivanju Arnot rado posvetio jutro zatvorenih očiju na jutarnjem suncu. I
samog ga začudi koliko ga je, u tom nesvakidašnjem i zastrašujućem času, to
sitno, milozvučno čangrljanje najednom privuklo, kao da se u njemu krilo
nešto važno i sasvim suprotno od položaja u kom se nalazio. A taj mu se
položaj uistinu činio bezizlaznim. „Životinje su to“, mislio je, strahujući da će
i najmanjom kretnjom izazvati nekakvo bezumlje, „furije i zveri, napašće me i
izgristi čim vide moj strah“, a kuća De Flaminisovih najednom mu se učini
tako jezivo prazna kao da u njoj već godinama niko ne stanuje.
Ipak, Arnot primećuje da se iza zavese nešto pomera, naslućuje nečije
prisustvo kretnjom koja prebrzo razotkriva i skriva, u ritmu kuckanja
nepoznate stvarčice po staklu baštenskih vrata (neko, izvesno, provetrava
sobu na suprotnom kraju kuće) i tada se Amotu ukazuje odsjaj na zavesi,
konačno opaža nekakav metalni predmet odgovoran za zvonki šum, i oči mu
se mršte ne bi li dosegao pogledom tu sićušnu stvar, medaljončić, značku,
đinđuvu, dugme - nešto tanušno i sjajno visilo je o zavesi, i taj odsjaj,
naizgled, odmah priziva nešto iz dalekog Arnotovog sećanja, možda iz
najranijeg detinjstva, jer stvar nije nikad stvar sama, već je ona i sjaj, senka i
eho stvari, štaviše, od tolikih predmeta koje čovek u životu poseduje često ne
ostane više od toga, tek ono za šta se u jeziku kasnije najteže pronađu reći, i
Arnot sada uviđa da se iza tog odsjaja krije nešto važno i neizrecivo, i sa sve
bržim lelujanjem zavese, poput jedra na buri, ta stvar sada nastaje i nestaje,
svetlost se otkriva i gasi kao kroz ključaonicu, kao pogled iz mračne noći u
zaslepljujuću svetlost draguljarnice, i sada, kada bi neko stajao tik uz
Arnotovo lice, video bi taj odsjaj u smeđoj dužici njegovog oka, kako
poigrava uz kuckavi dodir metala i stakla, i ko zna šta znači taj plamičak, taj
treperavi sjaj, šta Amotu pokazuje, kuda ga vodi, kakva mu vrata otvara, tek
on je sasvim nepomičan pred tim jedva primetnim bleskom na
raspomamljenoj zavesi, a dva neobična posetioca, glodar i riba, kao na
skučenoj pozorišnoj sceni, sada su tik uz naslon Arnotove fotelje, zgurani kao
da će u protivnom pasti s pozornice, tako blizu njegovog potiljka da ovaj
možda već oseća, na vratu i u kosi, njihovo tiho prisustvo. Ali Arnot kao da
ne primećuje doskorašnji izvor svojih briga. Dve spodobe stoje kraj njega
poput kapije, a njegova je pažnja sasvim upućena kretnji zavese, i
nastajućem-nestajućem sjaju okruglastog predmeta kome, sve više naprežući
oči, sagledava obrise. Reklo bi se da to zaista jeste nekakav medaljon,
lunarne beline, a u njemu su, premda na tako neznatnoj površini, takvoj da se
sva može pokriti jagodicom prsta, upisane filigranske slike koje zbunjeni
Arnot jednu po jednu raspoznaje, kao da lista neku davno pročitanu knjigu.
Naime, srebrno tkanje, od niti naizgled tanjih od vlati kose, opisuje spiralnu
strukturu koja se otvara u nepregledni svet pojedinosti, i pred Arnotovim
zgranutim pogledom sada se ukazuje beskrajna povorka divljih životinja, sva
od gustih srebrnih končića, biljojedi, svaštojedi, grabljivice i lešinari, lovci i
plen, zveri što su se, u tom neprirodnom zajedništvu, nekud odlučno uputile,
mrki medvedi, srne, divokoze, kurjaci, sove, divlje svinje, kunići i lasice, a s
njima silna bodljikava prasad, raskošne divlje mačke, jazavci i šumske
kornjače... Pogled Arnotov prati njihovu srebrnu kretnju kao na čigri, pruža
ruke i dodiruje niti koje su pod prstima prijatno hladne, i sada je i sam
upleten u te strune, a povorka se uvija u sebe poput puževe kućice, i u tom se
kružnom napredovanju ka tajanstvenom središtu medaljona, zahvaljujući
neshvatljivoj veštini umetnikovoj, naizgled udaljava od pogleda, sve više
zbija i smanjuje, sve dok sasvim ne iščezne u tom vrtlogu i tmini.
27
EPILOG

The flags of Lusitania mark the territory of twelve hundred yards,

corresponding to the land and the facilities of the Belgrade psychiatric
hospital, where the Red Cross international observers continue to provide
medical support and supplies of food to its 120 citizens. The notable presence
of Sir Thomas Lipton in the occupied Serbia, brought attention to the unique
case of this institution which, after the fall of Belgrade, obtained an
extraterritorial status, thus becoming a miniature parliamentary republic, an
island within the occupied territories under the control of the Central
Powers. Sir Lipton met early November with the prime minister of this newly
formed State, Mr. Dushan Stoymirovich and agreed upon the international
support Lusitania will continue to recieve, without obstacles from any of the
sides in the war. The prime minister Stoymirovich declared that the State of
Lusitania will keep its position of neutrality in the World conflict, and will
continue to hospitalize and offer psychiatric support to ali in need regardless
their national origin, social background or military rank. The State of
Lusitania, Stoymirovich said, is - and will remain so - the first truly classless
society, where the deepest social inequality in human history, the one bettwen
a doctor and a patient, has been eliminated and turned into a functional
social relationship based on equal rights and obligations.1
Washington Post, December 25, 1915

Okončanjem rata, gubi se svaki trag Luzitaniji, u svedočenjima,

korespondenciji i javnim glasilima. Ono što je bila država, još jednom je, bez
traga i znanih posledica, preobraćeno u diskretnu tišinu duševne bolnice.
Mlada jugoslovenska kraljevina suočavala se godinama sa sopstvenim
greškama. Duhovi balkanskih ratova, harali su, nepotisnuti, planinskim
šumama, a južnoslovensko ujedinjenje ispostavljalo račun za rano
proslavljane pobede. Edvard Rajan je ubrzo nakon oslobođenja Beograda
napustio Srbiju, gde je njegov doprinos spašavanju hiljada života ostao
gotovo u potpunosti zaboravljen. Godine 1919. uputio se u ratom zahvaćenu
Estoniju, ukleštenu između raspada carske Nemačke i imperijalnih ambicija
mlade sovjetske države. U Talinu predvodi kampanju Crvenog krsta i
organizuje celokupan sistem medicinske pomoći i dopremanja životnih
namirnica.
S Rajanovom izjavom o ’novom društvu’ danas ne možemo sa izvesnošću
da povežemo nijedan poznat ishod sličnih društvenih eksperimenata, sem da
pretpostavimo vezu koja je, daleko, ali ne i predaleko, mogla biti
uspostavljena sa antropozofskim zajednicama u Švajcarskoj, gde je upravo u
periodu trajanja Velikog rata nastajalo prvo, po Geteu nazvano, zdanje u
Dornahu. (I „novi jezik“, od Rajana pomenut, nesumnjivo bi odgovarao
konceptu konstruisanih jezika, izrazito popularnom na prelazu vekova.
Neshvaćeni tvorac esperanta, Ludvig Zamenhof, uneo je u svoj jezički
eksperiment brojne progresivne, od svojih sledbenika zapostavljene, ideje
društvenih reformi i nadnacionalnog objedinjavanja.)
O subverzivnom nemačkom oficiru Kirhneru, pod uslovom da je to uopšte
bilo njegovo pravo ime, sada je, bez sumnje, nemoguće saznati bilo šta, i
jedino što uz ser Liptonove i Stojimirovićeve spise preostaje kao pojedinost
koju po volji možemo smatrati tragom ili pukom slučajnošću, jeste sačuvani
deo oštećenog plakata iz kolekcije Nacionalne biblioteke Švajcarske u Bernu,
po svoj prilici najave neke pozorišne predstave ciriškog Kabarea Volter iz
1916. godine, na kojem je, igrom propagandnih simbola, među brojnim
antropomorfnim životinjama predstavljen raspevani medved odeven u
nemačku oficirsku uniformu.
Zoološka kolekcija, spasena tokom opsade Beograda iz razorenog
Jestastveničkog muzeja, ubrzo po okončanju rata predata je osoblju
nadležnog ministarstva Kraljevine Srbije i rasuta u nekoliko beogradskih
podruma gde i danas, sto godina kasnije, tavori u nedostatku adekvatnog
muzejskog prostora. Uz ime Vasilija Arnota, prema današnjim kataloškim
podacima Prirodnjačkog muzeja navedena su, kao deo ukupne zbirke sisara,
ptica i riba, svega dva taksidermijska primerka: jedan zec (Lepus europaeus)
načuljenih ušiju, oslonjen na zadnje šape u naglašeno čovečjem sedećem
stavu, i jedna neprirodno sklupčana rečna jegulja (Anguilla anguilla) izvijena
uvis poput ukroćene zmije. Šturi podaci o autoru preparata navode 1903. kao
godinu njegove smrti, te je to i jedini pisani trag kojim se njegova smrt
zvanično potvrđuje. Sve što znamo o danima koji prethode njegovom
nestanku sačuvano je spisateljskim pregalništvom njegovog prijatelja
Eduarda Hodeka mlađeg, fotografa i zoologa, u beležnicama pohranjenim u
drvenoj kutiji (deo jedne beogradske kolekcije starina u koju smo imali uvid)
na kojoj je nepoznatom rukom napisano Arnotovo ime. Što se Hodeka tiče,
sada verujemo, mada to ne možemo tvrditi, da je upravo on, a ne Arnot, kao
što je prethodno nagovešteno, u jednom kratkom periodu uživao
gostoprimstvo bolnice u Doktorovoj kuli.
Gospodin Humbolt proveo je ostatak svog neshvatljivo dugog veka u
Firenci, gde je obavljao dužnost neformalnog vodiča kroz kolekciju muzeja
La Specola sve do smrti godine 1979. Neposredno pred njegovu smrt
britanska televizijska mreža BBC prikazala je kratak prilog o Humboltovom
neobičnom životu iz kojeg je gledalac mogao da zaključi samo to da je reč o
pacijentu uspešno integrisanom u italijansko društvo nakon sprovođenja
antipsihijatrijskih reformi. Njegova starost u trenutku smrti nikome nije bila
poznata.
Doktoru Stojimiroviću su, po svršetku rata, pripale brojne javne počasti i
odlikovanja. Njegov primer lekarske požrtvovanosti i posvećenost
Hipokratovoj zakletvi do te mere su (iako s pravom) isticani da bi zluradi
posmatrač pomislio kako se u tim pohvalama zapravo krilo potiskivanje
njegove jedinstvene političke uloge u događajima Velikog rata. Uprkos
priznanjima, Stojimiroviću je godinama kasnije bilo svojstveno, po
svedočenju savremenika, neskriveno omalovažavanje svakog javnog uspeha i
nekakvo pritajeno unutrašnje nezadovoljstvo ispoljavano izraženom tišinom i
privatnošću. Doktor i njegova bolnica s vremenom su u javnosti postali
ponajviše poznati po jednoj temi: diskretnom lečenju obolelog člana
kraljevske porodice, čije su manije moći i vladanja, te smišljanje vojnih
pučeva i prevrata, godinama bili javna čaršijska tajna. Međunarodna pomoć
bolnici ipak je, tokom dugog niza godina, nastavila da pristiže u vidu hrane,
lekova i stručne literature. Neimenovani strani darodavac, zabeležila je
Politika marta 1922. godine, uredno opskrbljuje duševnu bolnicu važnim i
korisnim proizvodima - šećerom, uljem, konzerviranom ribom i mesom,
deterdžentima i sapunom - a na radost štićenika i osoblja, nikada ne okasni i
redovna tromesečna isporuka čaja robne marke „lipton tea“.
Godine 1925, odlukom Ministarstva narodnog zdravlja, rukovodstvu
bolnice je prosleđena naredba da iseli pacijente u preuređeni vojni objekat u
varoši Kovin, nedaleko od Beograda. Time je, bez sumnje, i svaki pomen
Luzitanije i njene državnosti izbrisan iz uostalom već utihnutog, kolektivnog
pamćenja i jedan društveni eksperiment bez pandana u istoriji potonuo u
moru zaboravljenih ideja. Sve što je povodom selidbe pacijenata toga dana u
javnim glasilima ostalo zabeleženo (Politika, jula 1924.) bio je opis sledećeg
nesvakidašnjeg događaja:

Na čelu svojih štićenika, uvaženi dr Stojimirović promarširao je kroz

Beograd i sproveo neobičnu paradu bolesnika u njihovu novu kuću u Kovinu.
Na čelu povorke jedan je ludaknosio veliku jugoslovensku zastavu. Idući za
njim, i drugi su pacijenti nosili brojne raznobojne barjake neobičnih simbola,
pevajući, poput himne, neku samo njima znanu šaljivu pesmu. Mnogi su se
građani okupili na ulicama da isprate povorku. Upitani čije zastave nose,
ludaci su svako ponaosob, kao da ih je neko tome podučio, uzvikivali imena
nepostojećih i izmišljenih mesta: Zemlja Dembelija, Atlantida, Liliput,
Nuskvama, Eldorado, Herland, Grad Sunca, Utopija, Vrli Novi Svet... Svi su
stigli na mesto opredeljenja a da niko nije pobegao niti se udavio.
 NAPOMENA AUTORA

Prve rečenice dnevničke zabeleške ser Tomasa Liptona o dvorištu

duševne bolnice (strana 50) deo su izveštaja objavljenog u beogradskom
Policijskom glasniku iz 1899. Novinski članak kojim se završava roman
(strana 213) prerađeni je citat iz knjige Kazivanja, Dušana Stojimirovića
(Narodna biblioteka Smederevo, 2007). Ova dva fragmenta pojavljuju se u
tekstu „Dr Dušan Stojimirović - život i priključenija“, autora Zorana Vacića,
objavljenom na internet portalu Projekat Rastko, godine 2012.
Predavanje Stojimirovićevo o prirodnim rezervatima (strane 180-182)
preuzeo sam najvećim delom iz razgovora sa Adrijanom Sofrijem, piscem i
liderom pokreta Lotta Continua, mojim nekadašnjim profesorom pedagogije
na firentinskoj Akademiji. Taj razgovor zabeležio sam 2001. godine u Pizi, a
objavio u knjizi Lettere sul Corpo, izdavača Morgana Edizioni, u Firenci,
2003. godine.
 NAPOMENE

[←1] Zastave Luzitanije obeležavaju teritoriju veličine jednog kvadratnog

kilometra, što odgovara zemljištu i objektima beogradske psihijatrijske
bolnice, gde međunarodni posmatrači Crvenog krsta kontinuirano obezbeđuju
medicinsku pomoć i zalihe hrane za njenih sto dvadeset stanovnika.
Zapaženo prisustvo ser Tomasa Liptona u okupiranoj Srbiji usmerilo je
pažnju na izuzetan slučaj ove institucije koja je, nakon pada Beograda, stekla
jedinstven eksteritorijalni status, te osnovala minijaturnu parlamentarnu
republiku, nalik na ostrvo sred teritorija pod kontrolom Centralnih sila. Ser
Lipton se, početkom novembra, sastao s premijerom ove novostvorene
države, gospodinom Dušanom Stojimirovićem, i tom je prilikom
zagarantovana međunarodna podrška koju će Luzitanija nastaviti da uživa,
bez prepreka bilo koje od zaraćenih strana. Premijer Stojimirović izjavio je da
će Luzitanija zadržati svoj neutralni status u svetskom konfliktu, te nastaviti
da hospitalizuje i nudi psihijatrijsku pomoć svakom prema potrebi, nezavisno
od nacionalne pripadnosti, klasnog porekla ili vojnog čina. Država Luzitanija,
rekao je Stojimirović, jeste, i ostaće, prvo istinski besklasno društvo, u kome
je najdublja socijalna nejednakost u ljudskoj istoriji, ta između lekara i
pacijenta, uklonjena i preinačena u funkcionalnu saradnju zasnovanu na
jednakim pravima i obavezama.
Washington Post, 25. decembra 1915.