ВРСТЕ ЦИТАТА

Можемо разликовати самосталне, прикачене и уклопљене цитате.

Пример за самосталне цитате, тј. за цитате који се записују само након потпуно
окончане реченице, тј. реченице чији је ток окончан тачком, упитником, трима тачкама
или узвичником:

Naime, nihilizam je jedan kolektivni κάθαρσις modernog društva, sa ciljem da se ono očisti kako od
moralnih tako i od metafizičkih zabluda. „Nihilizam tako poriče Boga, dobro, pa čak i istinito, sve forme
natčulnog. Ništa nije istinito, ništa nije dobro, Bog je mrtav.”1

Примери за прикачене цитате, тј. за цитате који се записују само након непотпуно
окончане реченице, тј. реченице чији је ток окончан двема тачкама (не узимамо у обзир
реченице чији је ток окончан тачком са запетом јер оне су неважне у склопу проблема
цитирања):

(а)
To se dȃ uočiti iz sledećeg citata: „Za volju za moć se mora reći da je istovremeno genealoški element
sile i silâ.”2

(б)
Nešto slično smatra i Delez kada kaže: „On ima običaj da volju za moć suprotstavi Šopenhauerovoj volji
za životom [...]”3

У управо наведеном примеру три тачке стављамо зато што у изворнику реченица коју
смо цитирали (нисмо дакле као прикачак цитирали синтагму или само једну реч – у
случају да смо то урадили, не бисмо имали три тачке, јер као прикачен цитат не бисмо
имали реченицу чији се ток прекида) наставља да тече. Иза угласте заграде 4 не
стављамо тачку зато што је наша реченица стављањем двеју тачака престала да тече.
Након двеју тачака цитирају се реченице (једна или више њих), а не синтагма или само
једна реч (има ретких изузетака). Синтагму (понекад и реченицу), као и једну једину
реч, цитирамо тако што је уклапамо у своју реченицу, а не (осим изузетно) тако што је,
након двеју тачака, прикачујемо за своју реченицу.

1
Ž. Delez, Niče i filozofija, str. 176.
2
Isto, str. 63.
3
Isto, str. 62.
4
Уп. Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 138 (тачка 174) и 130. Уп. такође М.
Шамић, Како настаје научно дјело, Свјетлост, Сарајево, 1980, стр. 86.
Примери за уклопљене цитате, тј. за цитате које, било (α) као једну реч или синтагму,
било (β) као реченицу, „исецамо” из изворника и записујемо само унутар своје
неокончане реченице, тј. реченице која и даље тече, тако да будно пратимо ток
записаног цитата да бисмо, одмах након наводника којим се цитат затвара, своју
реченицу окончали својом тачком (врло ретко двема тачкама, упитником, трима
тачкама без угласте заграде или узвичником) или је наставили својим речима и тек
онда окончали својом тачком (врло ретко двема тачкама, упитником, трима тачкама без
угласте заграде или узвичником):

(α)
Kao zvonik na razmeđi jednog kraja i jednog novog početka, gde nakon sutona lažnih idola nastupa
trenutak „strašnoga rasvita”.5

(β)
Gledano kroz tu novu prizmu, ruši se svet antropo-centričnih sfera, onaj koji je čovek stvarao po svojoj
meri, a koji je dugo bio pribežište Boga, „kao da izvan sveta bivanja postoji svet bića”.6

Као што се види из ова два примера, ми све време пажљиво пратимо своју реченицу;
нисмо ставили две тачке и „искључили се”, „одшетали”, препуштајући цитату
прикачку (тј. прикаченом цитату) да самог себе оконча својом тачком (понекад својим
упитником или узвичником, можда чак и својим трима тачкама, које неће бити у
угластој загради пошто су присутне и у изворнику), иза које ће, наравно, стајати најпре
наш наводник, а затим и наш број фусноте.

–
ȁ

5
F. Niče, Volja za moć, str. 114.
6
Isto, str. 70.