Крагујевачки октобар 2009.

Сутра је 68. годишњица Крагујевачке трагедије и прилика је да се са искреним

саосећањем опет подсетимо тог страшног догађаја. Прилика је и да поновимо неке
чињенице до којих смо дошли истражујући овај злочин. Наиме више од пола века у овим
приликама, али и у публикацијама па чак и у историји, понављала се једна идеолошка
прича пуна неистина и погрешних закључака.

Ако узроке Крагујевачке трагедије почнете да тражите у Црвеном барјаку из 1876.

године, у Крагујевачком кравалу 1904. године, у победи комунистичке листе 1920.
године, у Народном фронту слободе из 1935. године и тврдњама да је све то било познато
Немцима и Хитлеру и да је због тога Крагујевац морао да страда, онда сте на лошем путу.
То је та прича о црвеном Крагујевцу, који, ако ћемо тако, није био ништа црвенији од
многих других градова у Србији и Југославији. Овоме треба додати погрешно, а у основи
лажно тумачење једне реченице из Турнеровог реферата ''...да је већ из разлога престижа
потребно да се крајњом безобзирношћу приступи бар на једном одређеном месту, како би
се овим примером застрашили остали делови Србије''. Ако обичном свету, који нема
прилику да прочита, не цео документ, него макар следећу реченицу, кажете да се ово
односи на Крагујевац, онда је то основ за манипулацију. Ако испричате лажну причу о
ослобађању Горњег Милановца, ако лажно прикажете борбу на Думачи, ако измиксујете
изјаве сведока и преживелих, ако никада не поменете крунски доказ, извешта Државне
комисије од 12. јула 1945. године о броју стрељаних, шта су онда били ти људи, шта је
онда била та власт.
Ипак, поред свих лажи и манипулација, можда је најружније било када су
званичници у пригодним говорима, без трунке саосећања и бола, без здраворазумског
промишљања, говорили како се поносе нашим жртвама. Хвала Богу, то време је иза нас,
али нужно је увек изнова понављати истину. Није довољно то једном рећи и мислити да је
са тим све готово, да сада сви знају истину. Корени старе свести, старог мишљења налазе
се у основи и мита о Крагујевачкој трагедији и они се не дају тако лако ишчупати.

Када кажем да је потребно понављати истину о Крагујевачкој трагедији, онда под

тим подразумевам да наш народ треба да зна да свака жртва и у околним селима и у
Крагујевцу има своје име и презиме, да знамо кад је и где рођена, шта је била по
занимању, да за многе имамо и остале породичне податке, понеки документ, око хиљаду
фотографија. Треба да се зна да за сваку жртву постоји персонални картон, да је све
компијутерски обрађено, да се све налази на сајту Спомен парка и да је доступно сваком
истраживачу, грађанима Србије и света. Треба да се зна да је недавно инсталиран нов
програм обраде података који нам омогућава да се на једном месту нађе скоро све што
имамо о неком стрељаном.

Ако овоме додамо да смо деценијама вршили истраживања на терену, од куће до

куће, да смо истражили све што је било доступно у архивима, онда свести нашег човека
неће бити тешко да прихвати чињеницу да данас располажемо подацима о 2792 стрељана
лица. Неће им бити тешко и зато јер ће знати да смо учинили све што је било у нашој
моћи да дођемо и до последњег податка који постоји.
Ипак, више од било чијег мишљења, стало нам је до мишљења деце, унука и
других потомака стрељаних. Ако они у овоме што говорим и у ономе што смо учинили у
музеју, у истраживачком делу и у новој сталној поставци, која је права химна
стрељанима, ако они нађу душевни мир, онда је то потврда да смо исправно радили.
Наравно, овај процес није завршен и трајаће ко зна до када. Увек је могуће да се
јави неко од потомака са неким податком који нисмо имали, да се негде, у неком архиву,
а поготово, у до сада тајним архивама, пронађе неки нови податак.
 Поменуо сам вам нови компијутерски програм за обраду података. Скоро да сам
уверен да је то нешто што мало ко има, не само код нас, него и у свету, али сасвим сам
сигуран да ће већ кроз неколико година моћи да се оде даље. Компијутерска технологија
напредује невероватно брзо, а ја већ имам визију како би то ново представљање могло
изгледати. Та презентација биће по свему бајковита.

Међу стрељанима од 19. до 21. октобра било је и припадника других нација и вера:
Роми, Јевреји, Руси, Словенци, Чеси и други. За мене су сви једнаки у свом
страдалништву и судбини која их је снашла. Ипак, страдање крагујевачких Јевреја било
је катаклизмично. Није се завршило 20. октобра, када је стрељана група Срба и Јевреја.
Настављено је страдањем њихових жена и деце у паклу Сајмишта, да би се окончало у
гасним камионима у пролеће 1942. године. После рата нестало је, односно порушено је,
њихово гробље, као део варошког гробља. Било је као да нису ни постојали, само понеки
траг.
Текстом ''Јевреји у Крагујевцу'', који је прошао на конкурсу града Крагујевца и који
чека нешто новца да буде преточен у књигу, мој пријатељ Миломир Минић и ја хтели смо
да их сачувамо од заборава, да се не заборави да су не тако давно међу нама живели
неки наши суседи којих више нема. Ако ми то не учинимо, многих од њих нема ко да се
сети, да их спомене, јер сви су побијени. Чувајући успомену на њих и на све стрељане ми
доказујемо нашу људскост.

Станиша Бркић, музејски саветник