УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ

ВАТИКАНСКА БИБЛИОТЕКА

Ментор: Студент:
Жељко Ђурић Милица Ђукановић, 2016/0448

Београд,
2019.
 Садржај
УВОД ............................................................................................................................................................... 3

НАСТАНАК И РАЗВОЈ БИБЛИОТЕКЕ ................................................................................................................ 4

МОДЕРНА ИСТОРИЈА, БИБЛИОТЕКА ДАНАС ................................................................................................. 7

ПРАВИЛНИК БИБЛИОТЕКЕ ............................................................................................................................ 9

ЗАКЉУЧАК .................................................................................................................................................... 10

ЛИТЕРАТУРА ................................................................................................................................................. 11

2
 Увод

Историјат Ватиканске библиотеке се преплиће са историјом Европе.

Иако је основана како би пре свега била јавни извор информација, Ватиканска
библиотека и архив, сама установа је током историје имала споран однос према знању,
моћи, тајности и ауторитету. Ватиканска библиотека је једна од најстаријих
библиотека које раде континуирано од настанка.

Папе су одувек сакупљале књиге за сопствене, личне библиотеке. У доба настајања

папске библиотеке, важне колекције књига су се налазиле у црквама, манастирима и
код имућних појединаца. Тада је било уобичајено да папа по својој смрти остави своје
папире и збирку сопственој породици, а не свом наследнику. Нешто од овог
породичног наслеђа доспевало је и до Ватиканске библиотеке у виду донације.

Ватиканска тајна архива је вероватно најмистериознија колекција докумената на

свету. Ватиканска колекција је толико велика, да чак и људи који су је водили кроз
историју, нису били свесни до краја шта све држе у својим рукама. Овде могу да се
нађу документа о витезима темпларима и суђењима, претња унука Џингиса Кана који
је захтевао да папа Иноћентије IV путујe у Азију како би се поклонио, писмо
Лукреције Боргије папи Александру VI, папску булу којим је Мартин Лутер
екскомунициран, коресподенцију енглеског краља Хенрија VIII и папе Клемента VII,
као и Микеланђела и Павла III.

Електронски каталог је почео да се користи у Ватиканској библиотеци од 1985.

године, али и даље није дозвољен увид у потпуни фонд. Ватиканска библиотека је
отворила своје просторије и допустила дигитализацију делова свог фонда. Многе
публикације су захваљујући томе остале трајно сачуване у дигиталном облику. А тај
дигитални облик који ће корисници употребљавати, сачувао је оригинал од даљег
пропадања. Јер, иако се најбрижљивије ради са свим материјалима, само отварање,
излагање светлости, па чак и ваздуху оставља последице на писани део историје који у
библиотекама покушавају да конзервирају.

Од четвртог века на овамо постоје докази о Писарници римске цркве која је била и
библиотека и архива, што се може посматрати као претеча и зачетак данашње
библиотеке.

3
 Настанак и развој библиотеке

Први помен библиотекара у Ватикану се јавља крајем VIII века, и то као титула
bibliothecarius која је била додељена Теофилаху у документу који датира из 784.
године. 1 Међутим, саме почетке библиотеке није тако лако прецизно одредити.

Библиотека је настала захваљујући папама који су увидели значај писане речи.

Званично, не постоји никакав документ о оснивању Ватиканске апостолске библиотеке
(Bibliotheca Apostolica Vaticana) како јој је пуно име, али се за њеног оснивача често
наводи папа Никола V. Први писани податак налазимо у були Iamdiu Decrevimus, где
се наводи да је библиотека постојала 30. априла 1451.2 Ово значи да библиотека
вероватно датира од раније, само да о њој још увек није пронађен писани траг.

Историјски гледано, она није постојала званично док није устоличено папство у
Риму у XV веку. Током историје, папско седиште је била Латеранска палата, где су
папе имале личне колекције рукописа и административне белешке. Иноћентије III је
увео инвентар папских административних докумената. Бонифиције VIII је поседовао
једно од најзначајнијих колекција илустрованих рукописа у Европи, али је 1303.
Латеранска палата спаљенA, а књиге је опљачкао и присвојио Филип IV. Током
Авињонског периода, папе су опет прикупиле значајан број књига и рукописа, који су
напуштени када су се пребацили у Рим, а неке књиге су завршиле и у Шпанији.

Папа Никола V је био хуманиста. Фонду папске библиотеке је додао и своју личну,
која се састојала од око 150 рукописа. Када је пао Констатинопољ, он је позвао у Рим
учењаке који су били прогнани, како би преводили на латински грчке класике, попут
Херодота, Ксенона... Он је био вема заинтересован за библиотеку, па се између осталог
наводи и као творац класификационог система. Фонд је био подељен на три колекције:
рукописе претходних папа, рукописе које је набавио Никола V и рукописе који су
преписивани за папу, углавном преводи. Никола V је био први папа који је оставио
своју збирку наследнику, и то подељену на три целине: латински, грчки и тајне архива.

Папа Сикст IV, наследник Николе V, наставио је његов рад. Реорганизација

библиотеке извршена је булом коју је потписао. Установљен је први инвентар и
отворен је регистар позајмице. Под папом Сикстусом IV и библиотекаром
Бартоломејом Платином пројекат је проширен. Фонд библиотеке је био пресељен у
четири дворане папске палате. Подела је била на грчки, латински, тајни и део
понтификата (папски архиви и регистри). Библиотекар је имао три
помоћника-преписивача и књиговесца. За Сикстуса IV се каже да је основао саму

1
http://www.vaticanlibrary.va/home.php?pag=storia&ling=eng
2
Из историје црквеног библиотекарства, Ватиканска библиотека, Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић,
Број 1061, доступно на http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1061/tekst/vatikanska-biblioteka/, дана 16.4.2013.

4
Ватиканску библиотеку, док је Никола V створио, односно прикупио почетну збирку
књига3.

Библиотека је наставила са растом поготово у време Лава X систематизованим

тражењем и куповином манускрипта и штампаних књига, што је знало и да буде без
скрупула (рукопис Тацитових анала је добио из саксонског манастира Корвеје у замену
за једну лепу штампану књигу и индулгенцију-опрост грехова монасима) и тада је
библиотека садржала око 4070 књига. Венецијанском штампару Алду Мануцију је дао
монопол за штампање грчких аутора на 15 година (1513. године).4 Папа Лав X је био
страствени сакупљач рукописа, посебно класичара. Његови циљеви били су да повећа
капацитет библиотеке, као и да омогући индивидуалан приступ заинтересованима.

Папа Сикстус V је заслужан за стварање новог простора за библиотеку. Ангажовао

је архитекту Доменика Фонтану да конструише ново здање. На зидовима су освануле
нове фреске, а простор је додатно осветљен великим прозорима, опремљен дрвеним
клупама за које су многе књиге биле везане ланцима, што је за оно време била
уобичајена појава. Они који су желели да их користе, имали су сасвим довољну
дужину ланца да седну на најближу клупу. Читаоци су могли да позајме књигу, али су
са њом носили и њен ланац, као подсетник коме заправо она припада и дешавало се да
папа лично напише обавештење о повраћају, у случају да се неки примерак сувише
задржава. Они који изнајме би се уписали у посебан регистар и пошто би примерак
вратили, библиотекар би их прецртао. Библиотека је и сама постала уметничко дело.

Убрзо је у Ватикану почела да ради и штампарија, у којој се штампао између

осталог и чувени Индекс забрањених књига (Index librorum prohibitorum) 1549. године,
који није знатније утицао на попуњавање фонда библиотеке.

Под Гргуром XIII архивски материјал је почео да се одваја од других, да би за

време Павла V била поверена специјализованој, Ватиканској тајној архиви.

Почетак деветнаестог века је имао и добре и лоше дане за Ватиканску библиотеку.

Наполеон је уништио нумизматичку колекцију, и опустошио музејски део. Наиме,
позната је и прича по којој је он на свом крунисању узео круну из руку папе Пија VII и
ставио је себи на главу у децембру 1804. Према документима у Ватиканској
библиотеци папа је желео што мање да се меша у читаву ствар, и да остане по страни
што је више могуће, а Наполеон је сматрао да нико није додстојан да њега крунише, па
је био и више но срећан да се крунише сам. Наполеон је целу тајну архиву пренео у
Париз. Постоје записи да је цела библиотека пренета у преко три хиљаде ковчега.
Враћена је 1817, али непотпуна, с обзиром да су нека важна документа нестала, и од
тада је у Ватикану.

3
Encyclopedia of Library History / edited by Wayne A. Wiegand ... [et al.]; New York [etc.] : Garland, 1994.
стр 654
4
„Општа историја библиотека“, Драго Видовић, страна 84.

5
 Библиотека се модернизовала за време папе Лава X. У том периоду је рађена
ревизија рукописа, тајне архиве су отворене за научнике,а отворена је и тзв.
референсна соба.

При библиотеци је радио и извесан број књиговезаца, који су били задужени за

поправку старих увеза и за прављење нових. Пошто би неки рукопис добио нови повез,
обично би се на њега утискивало грб папе који је тренутно устоличен.

Током двадесетих година двадесетог века Ватиканска библиотека је остварила

сарадњу с Конгресном библиотеком. Тада су размениле по четири библиотекара,
Четворица из Ватикана су отишла1 да проучавају каталогизацију у Америци, а
Американци су дошли у Ватикан.5 Још већем напретку је допринео и папа Пијус X који
је заменио јавни превоз аутомобилима уместо дотадашњих коњских запрега 1924. Тада
су штале претворене у библиотеке, са модерним полицама, грејањем и контролом
влаге.

Много библиотека је током историје ушло у саставни део Ватиканске. Нешто је

ушло завештањем, поклоном, а нешто присвајањем. Наследство библиотеке Палатине
из Хејделберга (са око 3500 манускрипта), Максимилијан Први (војвода баварски којем
је то био ратни плен из 30-огодишњег рата) је предао Ватикану 1623. године у знак
захвалности политичким маневрима Папе Гргура XV која су га подржала у његовом
надметању са протестантским кандидатом за место електора. Залог од 39 рукописа из
Хејделберга је послат у Париз 1797. и враћен у Хејделберг на потписивање мира у
Паризу 1815. укључујући и кодекс из Манесе. Поред тога, библиотека Палатина остаје
у Ватиканској до дана данашњег. Манускрипти војводе од Урбина су прибављени
1657. а Лео Алатиус, грчки учењак је 1661. је постављен за библиотекара. Важна
библиотека Кристине од Шведске, практично целокупна краљевска библиотека
Шведске коју је углавном увећавао Кристинин отац краљ Густав Адолф као ратни плен
из хабзбуршког Прага и немачких градова током тридесетогодишњег рата – све то је
откупио папа Александар VIII после њене смрти 1689. Да је којим случајем библиотека
остала у Стокхолму, прогутао би је пламен који је уништио краљевску палату 1697.
Ватиканска библиотека је чак откупила ривалску институцију – Барберини библиотеку,
1902. године.

5
653 Encyclopedia of Library History / edited by Wayne A. Wiegand ... [et al.]; New York [etc.] : Garland,
1994.

6
 Модерна историја, библиотека данас

Не тако давно, Ватикан се удружио са Бодлеаном, библиотеком у Оксфорду, како

би дигитализовали старе текстове. Пројекат је почео 2012. и предвиђено је да ће
трајати 4 године. Циљ је био пренети у електронску форму 1.5 милион страница и тако
их учинити доступним широј јавности. Две институције су успоставиле сарадњу, с
обзиром да две трећине материјала долази из Ватиканске, а остатак из Бодлеане.
Материјал је подељен у три области: грчки рукописи, инкунабуле и хебрејски
рукописи и прве штампане књиге.

Ватиканска поседује колекцију од око 5 000 грчких рукописа, укључујући Хомера,

Софокла, Платона, Хипократа, старе рукописе Новог завета... Док Бодлеана нуди
рукописе грчких класичара које поседује од XV-XVI века, од којих су неке написали
грчки имигранти у Италији.

Што се тиче инкунабула, Ватиканска библиотека има четврту по величини

колекцију на свету. Многе од првих штампаних књига у Риму између 1467. и 1473. су
сачуване у Ватиканској библиотеци. Бодлеана има вероватно пету по величини
колекцију инкунабула, али дефинитивно је прва по величини када се ради о
универзитетским библиотекама. Овај пројекат дигитализације ће се фокусирати само
на инкунабуле штампане у Италији.

Што се тиче хебрејских рукописа и првих штампаних књига, изузев неколико

наслова, скоро све што ће се наћи међу страницама које дигитализује Ватиканска
библиотека су рукописи писани у средњем веку и ренесанси, од IX до XVI века. Међу
њима je и рукопис за који се верује да је највероватније најстари хебрејски кодекс који
постоји, копија Сифре написана крајем IX века или првом половином IX. Хебрејске
књиге и рукописи су били централни део колекције у Бодлеани, још од кад је сер Тoмас
Бодли 1601. почео и сам да се занима за њих. 6

Ову сарадњу финансира Полонски фондација, спајајући две од најстаријих

библиотека у Европи које удружују снаге и иновативни приступ дигитализацији,.

Универзитет је изјавио да су одабране ове групе књига јер их има довољно у обе
библиотеке и да су обе важне за научнике и стручњаке који се баве овим пољима.

Учењацима је дозвољен приступ архиву од 2003, али само док знају која тачно
документа желе да погледају, није дозвољен увид у библиотечки каталог, нити
претраживање наслова.

Ватикан је одбио да дозволи приступ Јеврејским учењацима, што су ови

искористили да их оптуже за прикривање.

6
http://www.bodleian.ox.ac.uk/news/bodleian-and-the-vatican-libraries, датум приступа 16.4.2013.

7
 Од 2007. до 2010. библиотека је била потпуно затворена. Овако нешто се није
дешавала ни током светских ратова, и ово је био први прекид рада у петстогодишњој
традицији. Библиотека је реновирана, санирани су делови који су почели да се
урушавају, и потпуно је модернизована. Улаз у просторије с књигама могућ је само
одабранима, али новина су метални детектори. Све похрањене публикације су добиле и
посебне сигурносне етикете и друге мере заштите, како би се спречиле потенцијалне
крађе, а у све просторије које су обложене посебним противпожарним материјалима су
инсталиране и видео камере.

Данас је сво особље груписано у пет одељења: рукописи и архивска колекција,

штампане књиге и цртежи, додаци и каталогизација, колекција новчића и музејских
примерака и рестаурација и фотографија.

Жан Луј Бриже је данас носи титулу bibliothecarius XLVII и то од 2012. године.

8
 Правилник библиотеке 7

Настављајући вишевековну традицију, библиотека је отворена само онима који могу

да докажу да су им њени фондови неоходни за стручно истраживање. Прикладно
облачење, које треба да показује поштовање према старој институцији културе и
учења, је обавезно. У целој библиотеци је потпуна тишина која укључује и ходнике.

Библиотека је отворена истраживачима и академицима који имају одговарајуће

квалификације или одређене научне публикације. Немају сви студенти приступ, већ
само студенти последње године, тзв. лауреати, који спроводе истраживање за
докторску дисертацију. Остали студенти могу доћи у Ватиканску библиотеку само ако
приложе доказе да им је заиста неоходан материјал који се унутра налази. Добија се
пропусница уз помоћ које је могуће кретање по библиотеци, а без које улазак уопште
није допуштен. Ова пропусница омогућава само коришћење штампаних издања,
односно не укључује рукописе, за које је потребна посебна дозвола.

Примарни задатак Ватиканске библиотеке као институције за конзервацију и

истраживање је да чува и одржава што је брижљивије могуће културна блага која су јој
поверена. А себи је поред тога додала као задатке и повећање фондова рукописа,
штампаних књига и новчића, проучавање и промоцију знања о материјалу који
поседује, да учини доступним квалификованим читаоцима широм света уз све мере
предстрожности оригинале и репродукције разних докумената које похрањује у себи.

Корисници свуда са собом морају да носе пропусницу, морају да се односе према

материјалу који им је дат крајње брижљиво због природе и старости материјала на
којима је писано, као и да доставе библиотеци копију било какве публикације која је
настала из консултовања материјала, посебно ако Библиотека није претплаћена на
периодику у којој је истраживање изашло.

Коришћење било каквих видова електронске комуникације је потпуно забрањено, као

и фотографисање публикација. Такође, није дозвољено ни снимање звука или слике,
или било какви други видови репродукције, као ни уношење маказа, ножева, сечива,
шибица, лепљивог папира или траке, лепка, бочица са мастилом, коректора, или било
какве супстанце која може оштетити материјал. Са собом је забрањено унети и јакне,
кишобране, ташне, затворене фасцикле или било какве пластичне коверте, укључујући
провидне. Дозвољено је користити сопствени рачунар, ако се поштују правила да се
уноси без торбе, и уз ограничен број папира. Могу се унети и лупе, и меки лењири.

Није дозвољено проучавати рукописе или књиге у пару или групама, дозвољен је
само индивидуалан рад. Није дозвољено ни читати материјал других корисника.

Фотокопирање је дозвољено само за штампане књиге објављене између 1601. и 2000.

и то само за учење.
7
превод делова правилника који се може наћи на званичној презентацији Ватиканске библиотеке

9
 Закључак

Ватиканска библиотека је папска библиотека. Вековима после оснивања постала је

доступна одабраној неколицини одлуком папе Лава XIII. Ватиканска библиотека себе
не сматра јавном иституцијом, како наглашава на свом сајту. 8

постоји чак и фонд словенских рукописа, који у себи садржи дела писана на
различитим редакцијама: српска, руска, бугарска, глагољска, молдавска. Љупка
Васиљев, наша позната научница, прегледала jе и каталошки их обрадила, а посебно је
издвојила оне српске редакције.9

Током историје, увек је постојала извесна доза опасности да би ствари које се

проучавају могле бити употребљене да подривају ауторитет папства, да угрозе
средњовековне основе на којима је почивало учење цркве, од стране учењака који су
били незаустављиви у свом путу ка откровењу.

Најстарији списи похрањени у овој библиотеци датирају још из времена Римског

царства, а неки од најлепших примерака, па и раритети, изложани су у Сикстинској
дворани библиотеке. Међу најпознатијим примерцима у поседу су Кодекс Ватиканус
Грекус из 1209. најстарији познати скоро завршени манускрипт библије. Тајна историја
Прокопија је откривена у библиотеци и објављена 1623. године.

Папа Никола V је замислио ову библитеку као место општег интереса за све учене
људе, што је она и до данас остала, строго поштујући правила која су јој наметнута у
прошлости. Kритеријуми за доделу акредитација за раду су веома строги, потребно је
писмо универзитета или институције које описује пројекат, а неретко и биографија
подносиоца захтева. Није потребно бити католик да би се истраживало у Ватиканској
библиотеци, што ће можда деловати неуобичајено, донекле и супротно њеном ставу да
је пре свега папска, па тек онда научна библиотека.

8
http://www.vaticanlibrary.va/home.php?ling=eng&pag=regolamento
9
Из историје црквеног библиотекарства Ватиканска библиотека Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број
1061, доступно на: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1061/tekst/vatikanska-biblioteka/

10
 Литература

Alexandria: the journal of national & international library and information issues; Hampshire:
Ashgate Publishing Ltd: The British Library, 1989-; Volume 15, number 2; 2003. „The Vatican
Library and its Manuscripts: Between the Past and the Future“ – Ambrogio M. Piazzoni.

Encyclopedia of Library History / edited by Wayne A. Wiegand ... [et al.]; New York [etc.] :
Garland, 1994.

Ватиканска апостолска библиотека: у корак с временом / Ана Марковић; часопис

„Савремена библиотека“, Крушевац : Народна библиотека Крушевац; година XXI, број 26,
2009. (стр. 22-24)

Из историје црквеног библиотекарства, Ватиканска библиотека/ђакон мр Ненад

Идризовић; часопис Православље, Београд: Српска православна црква; година XLIV, број
1061, 2011., чланак доступан на:
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1061/tekst/vatikanska-biblioteka датум приступа 16.4.2013.

Општа историја библиотека, Драго Видовић, Сарајево, Завод за издавање уџбеника, 1964.

званична презентација Ватиканске библиотеке на интернету, доступна на:

http://www.vaticanlibrary.va

чланак о сарадњи Бодлеане и Ватиканске библиотеке:

http://www.bodleian.ox.ac.uk/news/bodleian-and-the-vatican-libraries,
датум приступа 16.4.2013.

11