БАРОК

• 14 • МУЗИЧКИ ОБЛИЦИ БАРОКА

Вокално-инструментални облици настали у бароку:

ОПЕРА, која је уједно сценски облик. (О опери ће се учити у оквиру посебне лекције.)
ОРАТОРИЈУМ, писан за солисте, хор и оркестар, има епско-драмски карактер, сродан
је опери и има делове (2-3, попут чинова) и нумере, а нема сцену већ се изводи статично. Некад
учествује рецитатор – хисторикус, који прича радњу. Теме су обично духовне – драматизовани
библијски прикази. (Ораторијуме у бароку су компоновали: А. Скарлати, Х. Шиц, Г. Ф. Хендл…)
ПАСИЈА, ораторијум који има садржај библијски приказ Христовог страдања (муке и
смрт) према јеванђелистима Марку, Луки, Матеју и Јовану. (Компоновали су: Х. Шиц и Ј. С. Бах.)
КАНТАТА, са хор, оркестар, са или без солиста. Мањег је обима од ораторијума, и пре-
тежно је лирског и медитативног карактера. Кантате по тематици могу бити световне и духов-
не. (Најпознатије су кантате Ј. С. Баха. Писали су их и Х. Шиц и Г. Ф. Телеман.)
Постоје и посебне духовне кантате компоноване на утврђен латински духовни текст, чи-
ји су називи према почетним речима: ТЕ ДЕУМ, СТАБАТ МАТЕР и МАГНИФИКАТ.
Stabat mater dolorosa juxta crucem lacrimosa dum pendebat Filius. – прва је од 20 строфа текста
тужбалице.
Magnificat anima mea Dominum... (= Велича душа моја Господа...) – почетне су речи песме Деви-
це Марије из Јеванђеља по Луки, која се састоји од 12 стихова.
БАРОКНА МИСА, за солисте, хор и оркестар. Изводи се ван цркве, тј. концертно.
Представља даљу еволуцију богослужбеног облика – мисе. Има утврђене делове мисе.
Миса за мртве назива се РЕКВИЈЕМ.

Инструментални облици барока

Поред инструменталних облика из касне ренесансе (токате, прелудијума, ричеркара, ка-

нцоне, варијација и фантазије), у бароку настају и нови инструментални облици:
СВИТА, писана за различите извођачке саставе (за оркестар; за чембало, за соло виоли-
ну...). Представља низ од најмање три стилизоване игре (плеса) различитог порекла, које су у
истом тоналитету и чине једну целину, а поређане су по принципу контраста (брза-лагана, хо-
мофоно-полифоно обрађена итд).
У играчке облике, од којих се саставља, свита спадају: павана, сићилијана, салтарело
(ита.); гаљарда (ита. или фра.); куранта, гавота, менует, бурè (фра.); пасакаља, сарабанда, чако-
на (шпа.); алеманда (нем.); жига (енг.); полонеза (пољ.).
Ставови свите могу бити и неиграчки: (инструментална) арија (која је мирног карактера,
као лирски контраст маркантним ритмовима игара), рондо, капричо, бадинери (фран. Badinerie =
шала)... Свита обично почиње неиграчким уводним ставом означеним као прелудијум или увер-
тира.
За свиту се користио и италијански назив партита.
(Познати композитори барокних свита су Бах и Хендл.)

СОНАТА (БАРОКНА), писана је за соло инструмент, најчешће виолину, уз пратњу че-

мбала или оргуља (пратња тзв. континуо). А могла је бити и без пратње. Води порекло из инст-
рументалне канцоне. Постојала су два облика барокне сонате: црквена (sonata da chiesa), са
три става: лаган-брз-лаган, и камерна (sonata da camera), која је попут свите. (Ове сонате су писа-
ли многи барокни композитори.)

- 32 -
 КОНЦЕРТ, назив потиче од италијанске речи concertare (кончертаре) – надметати се.
Постојала су два типа концерта:
Типичан барокни концерт је КОНЧЕРТО ГРОСО (concerto grosso) писан за оркестар ко-
ји се дели на малу групу солистичких инструмената, такозвани кончертино (нпр. флаута, виоли-
на и чембало), и већу групу – оркестар, тзв. кончерто гросо, по чему је и облик добио име. Зас-
нива се на дијалогу, надметању поменутих двеју група. Број ставова није утврђен: између 3 и 6.
Други тип је је СОЛИСТИЧКИ КОНЦЕРТ, настао је касније, почетком 18. века. Ту пос-
тоји дијалог између (једног) солисте и оркестра. Највише је писан за виолину и оркестар, а пи-
сани су и концерти за чембало, оргуље, флауту… Има три става (брз-лаган-брз). (Концерте су
писали многи барокни композитори, а најпопуларнији је Вивалдијев циклус виолинских концерата Че-
тири годишња доба).

ФУГА, најсложенији облик барокне музике, настао из ричеркара, изразито полифон,

грађен на принципу имитационог спровођења једне теме (мелодије) по одређеном тоналном
плану у свим гласовима. Фуга је писана у 3 или 4 гласа. Састоји се из три одсека: експозиције,
развојног дела и закључног дела. (У експозицији се гласови укључују један за другим доносећи те-
му.) Фуга је писана за оргуље и чембало, и то оквиру диптиха (дводела), тј. претходи јој прелу-
дијум или токата или фантазија.

- 33 -