Pol Oster - Mesečeva palata

“Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao:
osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto
uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i
dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao
sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na
trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s
kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i
naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajuci se da ne znam.
“Zena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Dosla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke.
“Cini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. “Ja se tebi ipak malo
dopadam, zar ne?”
“Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.”
“Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.”
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme,
bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od
bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile
su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo
od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije
oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica.
Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo
obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom
stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to
ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na
permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u
sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam
ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom
nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja
nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se
ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.”