O efikasnosti nastavnika

Ništa manje nego u tradicionalnoj nastavi uloga nastavnika u savremenom obrazovanju

je velika: on je glavni zupčanik u nastavnom mehanizmu, on pokreće i vodi učenike i od njega
zavisi koliko će nastava biti dobro održana. Pošto je velika odgovornost stavljena nastavniku u
ruke, način na koji se on nosi sa tom odgovornošću potpada pod osobinu njegove efikasnosti.
Kroz istoriju se efektivnost nastavnika ogledala na različite načine: najpre se efikasnim
nastavnikom smatrao onaj koji zavodi red u učionici, zatim onaj koji prenosi znanje, veštine i
navike učenicima, da bi se u poslednjih tridesetak godina metodička praksa okrenula ka
kompleksnosti nastavnikove ličnosti, o čemu će ovde biti reči.
U istraživanjima se došlo do toga da su elementi koji čine nastavnikovu efiksasnost
sledeći: 1) predavačke sposobnosti, sposobnost da motiviše učenike i organizuje rad u
odeljenju; 2) uspostavljanje i održavanje discipline; 3) uključivanje najslabijih učenika u
aktivnosti na času i 4) kooperativnost nastavnika sa kolegama i roditeljima.
Sami učenici su izdvojili daa im je najbitnija celovita ličnost nastavnika, njegove
vrednosne orijentacije i stavovi, što prvenstveno pripada vaspitnoj ulozi nastavnika, zatim kako
se nastavnik ophopdi prema njima, da li ih uvažava i dopušta da aktivno sudeluju u času, zatim
njegova socijalna uloga i mogućnost interpersonalne komunikacije, pa čak i njegov fizički
izgled.
Još jedan od činilaca koji ulaze u procenu nastavnikove efikasnosti jeste njihova
samoprocena i tu se izdvajaju na prvom mestu nihova ozvaničena stručnost (diplome i
sertifikati), zatim poređenje sa uspešnim kolegama koji su merilo uspešnosti nastavnika,
verbalne sposobnosti i psihološke reakcije. Samoefikasnost nastavnici shvataju kao mogućnost
da ostvare željeni ishod u školovanju učenika. Na svakodnevnom nivou to znači koliko
nastavnici ostvaruju planiranje, organizovanje i izvođenje aktivnosti potrebnih da se ostvare
ciljevi nastave i učenja, kao i vaspitni ciljevi školovanja.
Ukoliko je procena efikasnosti zavisna od neke spoljašnje kontrole, u pitanju je eksterna
kontrola. Ona se doživljava kao spolja nametnuta moć koja se ne može kontrolisati, koja
prevazilazi snagu te osobe. Ako se osoba orijentiše prema eksternoj kontroli, ona je
bespomoćna. A ukoliko dugo opstaje pod tim uslovima, ona prihvata bespomoćnost kao
obrazac svog ponašanja, te postupa prema naučenoj bespomoćnosti. Istraživanja su pokazala
da pozitivna eksterna kontrola utiče pozitivno na procenu nastavnikove samoefikasnosti.
Neki od faktora efikasnosti ogledaju se u sledećim pitanjima: koliko je nastavnik
spreman da odgovori na pitanja učenika tako da oni mogu da rešavaju teške probleme; koliko
može da pridobije sve učenike u razredu da rade na teškim zadacima; koliko je sposoban da
održi disciplinu u razredu; koliko je spreman da sarađuje sa drugim nastavnicima u kontekstu
nastavnih tema; koliko je spreman da koristi nove metode u nastavi koje škola planira da uvede;
koliko može da motiviše one učenike koji nemaju stimulaciju i podršku kod kuće; kako u
školski rad uključiuje najproblematičnije učenike; kako se odnosi prema učenicima koji imaju
problem u ponašanju.
Procena samoefikasnosti nastavnika je veoma važna za njihovu motivaciju za rad: ako
nastavnik misli da kolektiv bolje radi, i sam će svoj rad i zalaganje videti efikasnijim. Procena
samoefikasnosti može dati bolje rezultate ako se nastavnici oslobode zavisnosti od eksterne
kontrole, ili ako ekstertna kontrla daje pozitivne efekte, kao i ako se nastvanici stručno
usavršavaju.
Da zaključimo, sliku o efikasnosti nastavnika umnogome čini slika koju on ima o
samoefikasnosti. Što se više oslanja na svoje kompetencije, a manje na spoljašnje vrednovanje
njegove efikasnosti, što više prati inovacije u nastavi i što više radi na sopstvenom usavršavanju,
ideja o samoefikasnosti biće pozitivna, a time i realna efikasnost nastavnika u nastavnom
procesu.