Visoka medicinska škola strukovnih studija

„Milutin Milanković”

SEMINARSKI RAD

PREDMET: Fiziologija

TEMA:
TERMOREGULACIJA I AKLIMATIZACIJA

Profesor: Student: Marko Proročić T29/18

Prof. dr sci. med. Nina Đukanović

Beograd, januar 2019 god.

 SADRŽAJ

APSTRAKT……………………………………………………………………………..2

1. UVOD………………………………………………………………….......………...3

2. ENERGETSKI PROMET………………………......………………………….……4
3. TERMOREGULACIJA……………………….………..............................…...........6
4. TERMOREGULACIONI MEHANIZMI..............................……………….............8
4.1. Uloga prednjeg hipotalamusa...............................................................................8
4.2. Uloga zadnjeg hipotalamusa...............................................................................9
5. AKLIMATIZACIJA………………………………………………………..............10
5.1. Gubitak toplote……………………………………………………...................10
5.2. Mehanizmi odavanja i očuvanja toplote…………………………….................11
6. ZAKLJUČAK……………………………………………………..............………..14

7. LITERATURA…………………………………………………......………………15

1
 APSTRAKT

Kroz ovaj rad govori se o pojmovima termoregulacije i aklimatizacije. Biće pomenuti

termoregulacioni mehanizmi i centri kontrole.

Rad će se baviti i energetskim prometom i bazalnim metabolizmom tj. energijom koja je

neophodna za održavanje osnovnih životnih aktivnosti.

Cilj rada je da objasni principe i mehanizme termoregulacije na osnovu različitih

primera aklimatizacije u odnosu na promenu uslova spoljašnje ili unutrašnje sredine.

Ključne reči: termoregulacija, aklimatizacija

2
 1. UVOD

Termoregulacija je sposobnost organizma da održava telesnu temperaturu u optimalnim

granicama i predstavlja jedan od aspekata homeostaze. Organizmi se u odnosu na ovu
sposobnost dele na poikiloterme i homeoterme.

Poikilotermi su organizmi čija telesna temperatura zavisi od temperature spoljašnje

sredine i podložna je promenama. U ove organizme spadaju beskičmenjaci i niži
kičmenjaci.

Homeotermi su organizmi koji imaju niz regulacionih mehanizama koji omogućavaju

održavanje stalne telesne temperature.

Temperatura utiče na mnoge fizičke karakteristike materije kao što su agregatno stanje,
gustina, rastvorljivost, napon pare, električna provodljivost, indeks prelamanja
svetlosti... Iz toga prizilazi da će temperatura imati veliki uticaj i na brzinu hemijske
reakcije u ćelijama i tkivima nekog organizma. To je jedan od razloga što kod životinja
i čoveka postoji nekoliko vrlo složenih mehanizama za održavanje telesne temperature
u optimalnim granicama, kako njeno značajnije odstupanje ne bi poremetilo
funkcionisanje organizma. [4]

U slučaju da telo ne može da održi normalnu, telesnu temperaturu ona će početi da raste
iznad normalnih vrednosti i doći će do pregrevanja ili hipertermije. Kod ljudi ova
situacija se dešava kada je organizam izložen konstantnim temperaturama od oko 55°C,
duže vreme (više od nekoliko sati). Suprotno stanje se naziva hipotermija ili
rashlađivanje. U ovom slučaju telesna temperatura opada ispod normalnog nivoa.

Svaka promena telesne temperature u ogromnoj meri utiče na vitalne procese

(metabolizam, enzimske reakcije, fizičke osobine ćelijske membrane...) i zato je od
izuzetnog značaja shvatanje termoregulacije kao jednog od bitnih procesa u izučavanju
homeostaze u organizmu.

3
 2. ENERGETSKI PROMET

Krajnji prozvodi razlaganja hrane su najvećim delom aminokiseline, glicerin, masne

kiseline i monosaharidi. Oni se resorbuju, prelaze u telesnu tečnost i tkiva i u tkivima se
metabolišu u različitim procesima ostvarujući gradivnu i energetsku funkciju. Ovaj
postupni metabolizam obuhvata sve procese razlaganja i pretvaranja jednih sastojaka u
druge i sintezu pojedinih sastojaka potrebnih organizmu.

Energija oslobođena u toku ovih, kataboličkih, procesa se ne koristi na neposredan

način već dalje biva upotrebljena za stvaranje fosfatnih jedinjenja koja su bogata
energijom.

Energija fosfatnih jedinjenja, kao što su ATP, NADPH i drugi, koristi se dalje za
anaboličke procese, spoljašnji rad i osnovne biološke procese . Svi katabolički procesi u
organizmu su praćeni i proizvodnjom toplote.

POTROŠNJA ENERGIJE ČOVEKA kj

ODMOR
San 146.5
Budno ležanje 167.4
Sedenje 209.3
LAKI RAD
Pisanje 251.1
Stajanje 355.8
UMERENI RAD
Oblačenje 418.6
Kućno spremanje 568.04
TEŽAK RAD
Vožnja bicikla 1046.5
Plivanje 1465.1
Skijanje 2093.0
Trčanje 2511.6
Slika 1. Potrošnja energije u toku različitih aktivnosti čoveka

4
Najmanji energetski promet kod homeoterma koji je potpuno miran, fizički i psihički,
12 do 16 časova posle poslednjeg obroka i koji se nalazi na spoljašnjoj temperaturi
termičke neutralnosti, tj. na kojoj se ne proizvodi dopunska toplota naziva se osnovni
energetski promet ili bazalni metabolizam. To je energija koja se koristi za održavanje
osnovne životne aktivnosti.

5
 3. TERMOREGULACIJA

Homeotermi su u stanju da koordinišu proizvodnju i odavanje toplote. To je refleksna

reakcija čiji centri se nalaze u međumozgu gde pristižu informacije od termoreceptora u
koži.

HIPOTALAMUS

AUTONOMNI
ENDOKRINI SISTEM SOMATSKI NERVNI
NERVNI SISTEM
SISTEM

ZNOJNE KRVNI MRKO ŠTITNA NADBUBREŽNE

SKELETNI MIŠIĆI
MASNO ŽLEZDE
ŽLEZDE SUDOVI TKIVO
ŽLEZDA

EVAPO PROTOK
KROZ
RACIJA
KOŽU

HEMIJSKA TERMOGENEZA
TERMOGENEZA DRHTANJEM

slika 2. Kontrola termoregulacije

Ovi receptori obaveštavaju centar o nivou spoljašnje temperature. Iz centra polaze

impusli do delova tela koji će generisati toplotu (najviše u dubokim organima, jetri,

6
mozgu, srcu i zgrčenim skeletnim mišićima) i u kojima će se povećati intenzitet
katabolizma prema potrebama organizma.

Ako povećanje katabolizma ima za cilj zagrevanje tela, ova toplota se naziva hemijska
termoregulacija.

Regulacija odavanja toplote ostvaruje se promenom protoka krvi kroz periferne krvne
sudove, isparavanjem preko kože i sluzokože (usna duplja i pluća), znojenjem i
direktnim zračenjem na osnovu razlike u temperaturi između tela i spoljašnje sredine.
Regulacija odavanja toplote se naziva fizička termoregulacija. [4]

7
 4. TERMOREGULACIONI MEHANIZMI

Centar za termoregulaciju nalazi se u međumozgu, u hipotalamusu. Hipotalamus

reguliše telesnu temperaturu: u njegovom prednjem delu je centar koji reguliše odavanje
toplote (termolizu) i koji se aktivira kada je organizam izložen visokoj temperaturi
spoljašnje sredine, dok se u zadnjem delu hipotalamusa nalazi centar koji aktivira niska
temperatura spoljašnje sredine i koji je odgovoran za čuvanje toplote.

Slika 3. Hipofiza i hipotalamus

4.1.Uloga prednjeg hipotalamusa

Eksperimenti vršeni poslednjih godina su doveli do najnovijih saznanja u oblasti

termoregulacije. Ustanovljeno je da prednje hipotalamusno, preoptičko, područje sadrži
veliki broj neurona koji su osetljivi na toplotu i tri puta manji broj neurona koji su
osetljivi na hladnoću. Pretpostavlja se da ovi neuroni deluju kao senzori za kontrolu
telesne temperature.

8
Toplotno osetljivi neuroni povećavaju stepen okidanja kada temepratura raste, 2 do 10
puta sa porastom telesne temperature od 10°C. Nasuprot njima, na hladnoću osetljivi
neuroni povećavaju stepen okidanja kada temperature tela opada. [3]

U slučaju da se preoptičko područje počinje zagrevati dolazi do povećanog znojenja

kože i šire se krvni sudovi kože u celom organizmu. Ovo predstavlja neposrednu
reakciju koja za rezultat ima gubitak telesne toplote i omogućavanje vraćanja u
normalu.

Takođe se i zaustavlja preterana proizvodnja toplote u telu. Jasno je da preoptički region

hipotalamusa ima ulogu svojevrsnog termostata i predstavlja kontrolni centar telesne
temperature.

4.2.Uloga zadnjeg hipotalamusa

U zadnjem delu hipotalamusa se integrišu periferni i centralni temperaturni signali koji

dolaze do centra preko nervnih završetaka. Ovaj deo hipotalamusa se nalazi u zadnjem
delu, sa obe strane i ovde se kombinuju signali iz preoptičke zone i sa periferije radi što
bolje kontrole proizvodnje ili odavanja telesne temperature. [3]

9
 5. AKLIMATIZACIJA

Aklimatizacija je proces prilagođavanja promenama u spoljašnjoj sredini. Normalna

telesna temperatura čoveka se kreće u rasponu od 36,3 °C do 37,1 °C, ali treba uzeti u
obzir da različiti delovi tela imaju i različitu temperaturu, recimo, ekstremiteti su
najčešće hladniji od ostalih delova tela.

Telesnu temperaturu možemo meriti u dva regiona. Rektalna ili čmarna temperatura
predstavlja unutrašnju telesnu temperaturu i najmanje zavisi od spoljašnje temperature.
Najčešće je oralna ili ustna temperatura za 0,5 °C niža od rektalne jer na nju utiču
mnogi faktori kao što su žvakanje, disanje na usta, unošenje tečnosti…

U toku 24 časa telesna temperatura može da kod jedne iste osobe varira i za 0,75 °C.

5.1 Gubitak toplote

Gubitak toplote je proces koji se dešava neprestano i zbog toga i postoji sistem
termoregulacije od strane hipotalamusa. Telo toplotu može da gubi:

o Preko kože
o Preko respiratornog sistema
o Preko urinarnog i digestivnog sistema

Gubitak toplote preko kože je određen:

o Protokom krvi kroz kožu (mehanizmi vazodilatacije i vazokonstrikcije),

radijacijom, kondukcijom i konvekcijom
o Znojenjem

Gubitak toplote preko respiratornog sistema se dešava prilikom disanja kad toplota
isparava preko sluznice respiratornog trakta, a gubitak preko urinarnog i digestivnog
sistema prilikom izbacivanja nepotrebnih produkata metabolizma. [2]

10
 5.2. Mehanizmi odavanja i očuvanja toplote

Mehanizmi odavanja toplote su prvenstveno vazodilatacija prilikom čega se krvni

sudovi šire i na taj način se veća količina krvi dovodi blizu površine tela. Ovaj proces
ima efekta prvenstveno ako je spoljna temperatura niža od telesne temperature.

Pojačavanjem znojenja, ako je vlažnost vazduha niska, povećava se isparavanje znoja sa

površine tela. Takođe, smanjenje proizvodnje toplote se postiže i smanjenjem mišićnog
tonusa.

Mehanizmi očuvanja toplote su, suprotno od gore navedenih, vazokonstrikcija prilikom

koje dolazi do smanjenja obima krvnih sudova što automatski znači da se manja
količina krvi šalje do površine tela, smanjenje znojenja, povećanje mišićnog tonusa koje
rezultuje u drhtanju i promena ponašanja.

Slika 4. Mehanizmi prenosa toplote:1-radijacija, 2-kondukcija, 3-konvekcija, 4-

evaporacija

11
Ljudsko telo na različite načine može da reguliše telesnu temperaturu:

o Odavanje toplote radijacijom odnosi se na gubitak toplote u vidu infracrvenih

toplotnih talasa. Osoba na normalnoj sobnoj temperaturi, u zavisnosti od
količine odeće, može da izgubi i do 60% ukupnog gubitka toplote. Ako je
temperatura okoline niža od temperature tela onda veća količina toplote zrači sa
tela u odnosu na količinu koju telo prima.
o Odavanje toplote kondukcijom na vazduh predstavlja veći deo gubitka toplote,
čak i do 15%. Kada se temperatura vazduha koji je u neposrednom kontaktu sa
telom izjednači sa temperaturom kože prenos toplote sa tela na okolinu se
zaustavlja. Ovaj proces se može nastaviti jedino ako se zagrejani vazduh
neprekidno odvodi sa površine kože i biva zamenjen novim, nezagrejanim
vazduhom.
o U tom slučaju dolazi do konvekcije ili odstranjivanja toplote sa tela strujanjem
vazduha. Generalno, u ovom slučaju, toplota sa tela se prvo prenosi na vazduh
pa se onda dalje prenosi strujanjem. Možemo reći da se određena konvekcija
dešava oko tela neprestano jer telo ima određenu, konstantnu temperaturu i
neprekidno zagreva male količine vazduha koje se nalaze u neposrednom dodiru
sa njim.
o Kada se telo nalazi u vodenoj sredini, situacija je nešto drugačija jer su svojstva
vode različita od svojstava vazduha. Voda ima specifičnu toplotu koja je
nekoliko hiljada puta veća od vazduha, bolje provodi toplotu i bolje je apsorbuje
pa telo gubi više toplote, na istim umerenim temperaturama, u vodi nego u
vazduhu. U slučajevima kada je temperatura niska u obe sredine stepen
toplotnog gubitka je isti u obema.
o Jako strujanje vazduha ili vetar dovodi do bržeg odavanja toplote tela i sa
brzinom vetra se povećava i gubitak toplote konvekcijom. Prostim rečima, jači
vetar brže hladi telo.
o Isparavanje vode sa kože i površine pluća dešava se neprekidno zbog difuzije
molekula vode i ne može se kontrolisati, bez obzira na telesnu temperaturu. Sa
druge strane, toplotni gubici nastali isparavanjem ili evaporacijom se mogu

12
 kontrolisati regulacijom znojenja. Sve dok je temperatura kože viša od
temperature okoline toplota se gubi radijacijom i kondukcijom. Međutim, kad je
temperatura okoline viša, onda se telo istim ovim procesima zagreva i prima
toplotu. Zato je evaporacija potreban mehanizam za hlađenje pri visokim
temperaturama.
o U slučaju čoveka moramo spomenuti i odevanje. Zahvaljujući odeći i njenim
naborima uz kožu se zadržava veća količina vazduha koji je zagrejan telesnom
toplotom i smanjuje se vazdušno strujanje. Obična odeća smanjuje gubitak
telesne toplote izazvan kondukcijom i konvekcijom čak za polovinu u odnosu na
neodeveno telo. Postoje čak i specijalni tipovi izolatorske odeće koji su sa
unutrašnje strane prekriveni tankim slojem zlata koje reflektuje zrake toplote
nazad prema telu pa je tim smanjena i količina radijacije toplote. Treba
napomenuti da gore navedene činjenice ne važe za mokru odeću jer voda
povećava stepen toplotne provodljivosti.
o Čovek toplotu može da proizvodi i mehanizmom drhtanja, ali i pomoću NST
(nonshivering thermogenesis) koji je karakterističan za životinje koje imaju
mrko masno tkivo bogato mitohondrijama. NST je pronađen kod ljudske
novorođenčadi gde se mrko masno tkivo nalazi u vratnom regionu. [4]

13
 6. ZAKLJUČAK

Zahvaljujući termoregulativnim mehanizmima, organizmi koji regulišu telesnu

temperaturu su bolje prilagođeni uslovima spoljašnje sredine i samim tim manje zavise
od same spoljašnje sredine.

Ljudi su se u toku svog evolutivnog razvoja prilagođavali različitim klimatskim

uslovima i iako i veoma visoke i veoma niske temperature spoljašnje sredine mogu biti
fatalne za organizam, čovek je uspeo da prevaziđe te prepreke inovacijama na polju
tehnologije i medicine.

Efikasnost raznih metoda koje čovek koristi u termoregulaciji je pod neprekidnim

uticajem klime određenog područja, stepena aklimatizacije svakog pojedinog organizma
i tehnološko-kulturoloških adaptacija.

Zbog toga što i najmanja promena telesne temperature utiče na brojne metaboličke
procese u organizmu proučavanje procesa termoregulacije i aklimatizacije imaju veliki
značaj u izučavanju fiziologije homeostaze u organizmu.

14
 7. LITERATURA

1. Bogdanović, M., Anatomija i fiziologija, Visoka zdravstvena škola strukovnih

studija, Beograd,2011.
2. Cossins, A. R.; Bowler, K. Temperature Biology of Animals. New York :
Chapman and Hall, 1987.
3. Hall, J. E. Guyton and Hall Textbook of Medical Physiology. 13. izdanje. SAD :
Elsevier, Inc., 2016.
4. Petrović, V; Radojičić, R, Uporedna fiziologija, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd 2011.

15