VASILIJ JAN

FENIČANSKI BROD
Istorisko-avanturistički roman

Ilustrovao
V. BEHTEJEV

BEOGRAD 1958

By

2
 Naslov originala
Василий Григорьевич Ян
Финикийский корабль

S ruskog preveo
PETAR MITROPAN

Urednik
ZAGORKA LILIĆ

Tehnički urednik
ANDREJA ANDREJEVIĆ

Korektor
BILJANA STIPČEVIĆ

Odštampano u 5000 primeraka

u grafičkom preduzeću »Tipografija«, Zagreb
Štampanje završeno maja 1956 god.

3
 PREDGOVOR

P
re nekoliko godina, ljubiteljka starina, dr Viktorija Marton,
koja se bavila arheološkim istraživanjima na obalama Male
Azije, u Saidu, tamo gde je nekada bio čuveni feničanski
grad Sidon, – našla je u dubini od 7 m pod zemljom malu biblioteku.
Knjige ove biblioteke nisu ličile na naše. Bio je to veliki broj glinenih
pločica jednake veličine. Na pločicama su bila urezana slova.
Biblioteka koju je pronašla V. Marton napisana je pre 3000 do 4000
godina. Možda se ranije nalazila u kući nekog Sidonca. Kuća se srušila
za vreme rata, zemljotresa ili požara, a pločice su bile zatrpane zemljom i
kamenjem. Kasnije su na tom mestu podizane nove kuće koje su takođe
propadale. Tako su prolazile godine, vekovi, hiljade godina i postepeno
je »prašina vremena« debelim slojem pokrila biblioteku.
Zahvaljujući tome pokrivaču, stara biblioteka se sačuvala do naših
dana. Naučnici su pročitali i preveli ono što je bilo urezano na
pločicama. Među odlomcima spisa iz medicine, astrologije i istorije našli
su se kasnije i zapisi jednog pomorca o njegovim neobičnim doživljajima
na raznim morima. Ti su zapisi poslužili kao osnova za pripovetku
»Feničanski brod«.
Slike za ovu knjigu rađene su prema sačuvanim spomenicima iz
onog doba. Slikar se trudio da zadrži osobine feničanskih crteža, koji su
se do danas sačuvali. Na nekim crtežima prikazan je feničanski novac i
posuđe.

4
 PRVI DEO
PUTNIK NA BELOJ MAGARICI

5
 1. Neobičan starac

T
og jutra, kao i uveh. Am-Lajli1 probudila me je u svitanje.
– Ustaj, Eli, – šaptala mi je na uvo, – dosta si spavao.
Grdiće te gazda ako ke požuriš i ne dođeš pre njega.
Skuvala sam ti čorbicu od sočiva. Čuješ li kako prijatno ključa?
Meni se nije ustajalo. Toplo je ležati na ovnujskoj koži, savijen u
klupko, pokriven starim očevim ogrtačem! Upola sam otvorio oči. Na
ognjištu je gorela va– tra. Bakarni kotlić, postavljen na dve cigle, vrčao je
ispuštajući kolutove pare. Majka je sedela pored mene, na podu. Crveni
odblesak vatre osvetljavao joj je mršavo preplanulo lice. Na obrazu su joj
se jasno isticale modre pruge – od uroka.
Ona me je gladila rukom po glavi želeći da me probudi.
Iza vrata se začuše čudni zvuci, kao da neko uzdiše i jeca. Polako
ustadosmo i priđosmo vratima.
– Ko je? – upita majka.
– Pomozite mi! – začu se promukao glas. – Putnik sam, idem
izdaleka. Moja magarica počela je da hramlje. Idući pešice, izgubio sam
poslednju snagu. Ne bojte me se: potpuno sam iznemogao i bolestan.
– Ćuti, ne odazivaj se! – prošaputa majka. – Možda je to razbojnik,
pa se samo pretvara da bi ušao u kuću.
Uz lestvice, kroz otvor na tavanici, popeo sam sena krov i oprezno
pogledao dole. Zbilja, pored kuće stajala je, opustivši dugačke uši, bela
stara magarica. Preko njenih leđa bila su prebačena dva čvrsto nabijena
džaka sa crveno-zelenim prugama. Pred vratima sedeo je poguren starac
duge razbarušene kose ig sede brade. On je tiho jecao i mrmljao:
– Zar sada, kad sam stigao do samog mora, da mesatre zlo oko
sudbine! – On diže ruke prema nebu i uzviknu: – O, svetlo sunce, izađi
što pre da zagreješ moje smrznuto telo!
Iznenada ispod mojih ruku odvali se komadić zemljanog krova i

1 Am – feničanski »mati«, Lajli – žensko ime.

6
pade na starca. On me spazi.
– Ko si, kudravo crnooko dete? Kako se zoveš?
– Zovem se Elisar, Jakirov sin.

– Elisar znači » vesnik sreće«, a Jakir znači »dobri«. Zato mislim da

te je sunce poslalo i da mi nećeš učiniti nikakvo zlo…
Sunce je bacilo prve zrake iza Livanskih planina.2
Meni bi žao starca..
– Sačekaj još malo, putniče, i prestani da plačeš. Govoriću s mojom
Am-Lajli. Ona je najbolja na svetu i sigurno će ti pomoći.
Spustih se u kolibu i sve ispričah majci. Ona pogleda ustranu,
natmuri obrve pokri lice feredžom, tako da su joj se videle samo crne oči,
i pomače drveni zasun na vratima.
– Uđi, putniče, – reče ona. – Eli, odreši džakove i unesi ih u kuću, a
magare uvedi u dvorište i veži kod kokošinjca.
Putnik ustade s naporom i hvatajući se za zid i hramljući prekorači
prag. Na prvi pogled izgledao je strašan: kosa na glavi strčala mu je. Ali
glas mu je zvučao blago.
Prišavši ognjištu on se spusti kraj vatre na stoličicu, najednom
živahnu i pruži ruku:
– Šta je ovo? Ko pravi ove lepe stvari?
Pored ognjišta stajalo je nekoliko lađica i drugih igračaka koje sam

2 Planinski lanac u Siriji, dug 150 km, a širok 30 km.

7
napravio od gline. Lađicu sam napravio baš onakvu kakvu sam video na
moru: sa savijenim pramcem, visokom krmom i ogradom za krmanoša i
sa otvorima za vesla na bokovima.
– Ima već godina dana kako radim kod grnčara, – objasnih starcu. –
Od njega sam naučio da pravim ovakve lađice koje služe kao svetiljke. U
sredinu se sipa ulje, a na pramcu i krmi treba izvući krajeve dvaju fitilja.
Tada će svetiljka goreti na dve strane. Ispekao sam ove igračke u peći
mog gazde i hoću da ih prodam u Sidonu na pijaci.
– Ta veština daće ti parče hleba, – reče starac. – Ju ću kupiti evo ovu
svetiljku. Ona će mi pomoći da napišem knjigu, meni, Soferu
mnogoučenom, Soferu lekaru, koji luta po svetu tražeći istinu koja je
pobegla od ljudi.
Starac odreši široki vuneni pojas, izvadi iz njega kožnu kesu, uze
otuda srebrn prsten i dade mi ga.
To je bilo čitavo bogatstvo! Zahvalih se putniku i dadoh prsten Am-
Lajli.
– Danas ćeš dobiti lepinje s medom, – prišapnu mi ona.

8
 2. Grnčar se naljutio

A
m-Lajli donese zemljani legen i krčag s vodom. Starac opra
ruke i obrisa ih prugastim ubrusom koji mu dade majka.
Ona nasu u činiju čorbu od sočiva. Starac i ja seli smo jedan
naspram drugog i umačući parče lepinje u gustu kašu zahvatali smo
mrka zrna i jeli,3 zamišljeni i ćutljivi.
Majka je stajala postrani i poduprevši obraz rukom pratila nas je
pogledom.
Potom mi ona dade parče lepinje zavijeno u krpicu i pečenu cveklu,
a starac spusti glavu na ruke i odmah zaspa. Ja brže-bolje pohitah
grnčaru.
Ulicom su već prolazili ribari noseći na ramenima vesla i harpune.4
Preko ulice pretrčavale su žene sa žeravicom u loncima. Nad ravnim
krovovima dizao se plavičast dim.
Dotrčao sam do grnčareve radionice i upitao roba koji je razbijao
čekićem suve komade gline:
– Gde je majstor?
On promrmlja:
– Već sikće!
Oprezno se primakoh vratima. Majstor je hodao gore-dole po
radionici i razgledao velike i male glinene krčage. Oni su stajali u
dugačkim redovima na podu i na drvenim policama duž zida. Jedni su
već bili sa šarama, a drugi, još nepečeni, čekali da stari vešti majstor,
takođe rob, naslika na njima žene u drečavim haljinama, drveće, jelene,
divokoze i lovce kako s kopljima gone lavove.
Provukoh se do peći, trudeći se da ne izazovem nikakav šum,

3 Na Bliskom Istoku još i danas se jede na takav način, bez kašika i

viljušaka.

4 Udice.

9
uvukoh se u otvor, odgrnuh ustranu pepeo i uzeh da potstičem
jučerašnju žeravicu, dok nije počela tinjati slaba vatra; onda stavih
rukovet slame i vatra veselo zapucketa.

»Baš je dobro. – pomislih, – što se vatra odmah razgorela«.

Zlo ako se vatra dugo ne razgori ili se potpuno ugasi. Onda se
majstor ljuti i viče kako je to rđav znak i kako će se dogoditi neka
nesreća: popucaće lonci ili će se razboleti neki rob.
Upravo sam se izvlačio iz peći kad me najednom nešto ošinu po
leđima Majstor je stajao kraj peći s korbačem u runi. Njegovo kao
orahova ljuska izborano lice s razbarušenom bradom bilo je vrlo ljutito.
– Zašto si zakasnio? – razvika se on. – Olenjio si se? Ko je u
detinjstvu lenčuga, u starosti će biti prosjak. Upamti to. – I on me opet
ošinu korbačem po nogama. – Ti si još derište, nemaš oca, i ja moram da
te učim pameti. Zato te i tučem. A šta treba da mi odgovoriš na to?
– Hvala, dragi Abibale, za nauku, – prošaputah ja.
– Eto, ti zakašnjavaš, a meni se zbog toga ne suše lonci!… A, tako
dakle drsko štene? Ti se još i smeješ?
Mnogo su me boleli udarci korbačem, ali se grnčaru, kad se ljutio,
tako smešno tresla brada, baš kao jarcu, da sam se mimo volje nasmejao.
– Čemu se smeješ? Govori! – Grnčar ponovo podiže korbač.
Zar sam mogao da spomenem njegovu uvaženu bradu? Zato sam i
rekao:
– Smešno mi je što mi je neki čudni starac poklonio za glineni brodić
pravi srebrni prsten.

10
 – Koji starac?
Ispričah mu šta se dogodilo tog jutra. Abibal poče da maše rukama i
da trči po radionici.
– To je, verovatno, veliki bogataš! Ti ćeš ga dovesti k meni, pa ću ja
prodati svetiljke i krčage, ili ću zajedno s njime otvoriti veliku trgovinu
posuđem i odmah ću se obogatiti.
On je uzdisao, klimao glavom i najzad seo za grnčarsko kolo.
– Stani pored mene i uči kako se radi.
Pred njim je bila okrugla drvena ploča učvršćena na upravnom
vitlu. Dole uz vitlo bilo je pričvršćeno drugo drveno kolo. Grnčar je
pokretao nogom donje kolo, i tada se gornje vrtelo čas sporije, čas brže,
prema tome kako je majstoru bilo potrebno.
Pružim mu komad meke ilovače. On ga baci u sredinu kola i mesi
rukama, a kolo se neprestano okreće. Zatim sa četiri prsta gnječi sredinu
ilovače, a palcem je spolja modeluje. Ilovača se stalno vrti i postepeno
pod njegovom rukom dobija oblik grubog pehara; tada on, stiskajući
prste, vuče ilovaču nagore; strane suda izdužuju se i tanje. Majstor
neprestano kvasi ruke u legenu, i zato glina lako klizi.
Od gline, dok se okreće, on može da napravi šta zaželi. Ispočetka
strane pehara se šire, ali on prihvata krajeve spolja i počinje da ih steže.
Tada se gornji deo čaše sužava, izdužuje se u uzan grlić i tako se dobija
trbušast krčag, u kakvom se kod nas čuva maslinovo ulje.

Majstor zaustavlja kolo i čvrsto zategnutom niti preseca krčag ispod

samog dna. Onda ga Ja oprezno uzimam, da ga ne bih zgnječio, i
stavljam na policu pored drugih sudova. Takav krčag treba dobro da se
osuši. Potom se peče u peći i postaje čvrst. Ako se dovoljno ne osuši,
onda za vreme pečenja može da prsne.
Bilo je mnogo posla i vreme je brzo odmicalo. Polako se spuštalo
veče. Majstor je gunđao da ima mnogo troškom, a trgovina se sporo
odvija, i neprestano je spominjao čudnog starca koji me je tako lepo
nagradio.
Najednom se ču kucanje na vratima i kroz njih se pomoli

11
razbarušena starčeva glava On baci pogled po radionici i promrmlja:
– Mir i sreća ovoj kući korisnog rada! – Zatim, kad spazi mene,
uzviknu: – Nađoh, eto, i tebe, dečače Elisare, koji donosiš sreću! A gde ti
je gazda?
Majstor se odmah doseti ko je došao, opra ruke, obrisa ih keceljom i
požuri u susret gostu.

– I tebe neka prati uspeh u svima poslovima! Uđi, putniče!

On prihvati starca pod ruku i uvede ga u radionicu.
– Možda su ti potrebni krčazi? Pogledaj kako su veliki i kako su na
njima lepo nacrtani zverovi i cveće! Možda bi želeo da kupiš ove pehare
ili ovakve svetiljke?
Starac se branio, a grnčar ga je vukao napred pokazujući svoju robu.
– Meni su potrebne pločice od ilovače, samo glatke četvrtaste
pločice, i to nepečene. Posle ću ih doneti natrag, i ti ćeš ih ispeći. Koliko
će stajati stotinu takvih glatkih četvrtastih pločica?
Grnčar za trenutak zastade pa onda reče:
– Stotina pločica stajaće te deset srebrnih prstenova.
Starac pažljivo pogleda grnčara, zamisli se malo, zviznu i uputi se

12
vratima.
– Ako miš proguta kamilu, pući će, – reče on i iziđe.
Tada se grnčar toliko naljuti da neopreznim pritiskom prstiju
zgnječi krčag koji je tog časa izradio i razdera se na mene:
– Kako se ova stara skitnica usuđuje da me nazove mišem? I on još
živi u vašoj kući? Pa ti si ga namerno doveo k meni da mi se ruga! Zbog
toga te neću više držati, – sklanjaj mi se s očiju! – I dohvativši korbač,
grnčar polete na mene.
Jedva stigoh da svojim umazanim rukama podignem ogrtač, i u
strahu istrčah iz radionice.

13
 3. Brod »Zvezda Severnjača«

K
ad istrčah na ulicu, zastadoh očekujući neće li me majstor
pozvati natrag. Otškrinuh vrata i pogledah unutra. Grnčar
skoči sa sedišta.
– Kako, zar si opet ovde? – uzviknu on i baci na mene komad gline.
»Izgleda da je stvar svršena«, pomislih i pođoh lagano ulicom.
Činilo mi se da su mi noge tako teške kao da je za njih vezano kamenje.
Siđoh prema moru. Ono je bilo nemirno. Veliki talasi su se uzdizali,
zatim spuštali sa šumom i razbijali kraj mojih nogu.
Na glatkom mokrom pesku talasi su ostavljali sitne školjke, mrtve
ribice sa bodljama na bokovima, crne komade drveta nabrekle od vode –
možda ostatke potonulih lađa.
Odavno nisam bio na morskoj obali – po čitave dane morao sam da
radim u radionici, da mesim glinu i da pazim na peć.
Vetar mi je duvao u lice i lepršao kosu. Obazreh se – okolo nije bilo
nijedne barke. Verovatno su svi ribari bili otišli na more da love.

14
 Ispod strme obale nekoliko radnika udaralo je sekirama i radilo na
skeletu broda. Uputih se tamo Taj brod je ličio na uginulu kamilu čije su
kosti oglodali šakali. Gola rebra strčala su s obe strane. Bila su učvršćena
za veliku gredu koja je ležala na zemlji. Na jednom kraju greda je bila
savijena nagore. Priđoh bliže. Kako li su to majstori savili ovako debelu
gredu?
Radnici su okivali daskama trup broda; svrdlom su bušili rupe, a
zatim su u njih ukivali velike drvene čivije.
Građenjem je rukovodio čovek, naizgled pomorac, koji mi se na prvi
pogled dopao. Bio je snažan, čvrsta sastava i preplanuo. Grgurava kosa
bila mu je vezana kaišem. Mrka vunena košulja bila je opasana širokim
kožnim pojasom na kojem je visio veliki nož u drvenim koricama. Lice
mu je bilo veselo, otvorena izraza, i ja sam pomislio: »Dobro bi bilo kad
bih i ja bio takav odvažan pomorac!«
– Kud veslaš? – upita on mene.
– Gledam i mislim kako ste uspeli da savijete tako veliku gredu, –
odgovorih ja.
– Kljun broda treba da bude vrlo čvrst. U Livanskim planinama
nađemo drvo sa veoma debelim savijenim korenom, pa stablo očistimo
od grana, a žilu ostavimo. Vidiš, kedrovo stablo leži dole kao osnova –
to je kobilica broda, a koren se diže nagore.
Čuh pored sebe poznato šmrkanje. Starac Sofer prišao nam je i
slušao pomorčeva objašnjenja.

15
 – Jesi li ti vlasnik ovog broda?
– Ja sa drugovima samo gradim brod, – odgovori pomorac, – a
vlasnik živi u Sidonu. To je bogat trgovac koji vodi veliku trgovinu. On
svuda ima robne magacine i mnogo lađa. One plove po celome svetu.
Zove se Makar. On mi je naručio da sagradim brod veći i jači nego
obično. Taj će brod ploviti po najudaljenijim morima, po burnom
okeanu, gde počinje večita noć.
– Mogu li i ja da putujem tim brodom?
– Gazda Makar voli novce, i ako platiš, moći ćeš ići čak do na kraj
sveta.
– U redu, – reče starac. – Otputovaću do Sidona i razgovaraću sa
trgovcem Makarom. Hvala ti što si me obavestio!
– Plovi dalje uz povoljan vetar! – odgovori pomorac.
Starac me je držao za rame i mrmljao:
– Biće to odličan brod! Na njemu se lako može stići do Srećnih
Ostrva. Hajdemo kući, Elisare. Isprati me.
Ja nerado pođoh kući. Kako da kažem majci da me je Abibal oterao?
Nije joj bilo lako dok ga je namolila da me primi za učenika.
– Što si se tako rano vratio, Elisare? – upita me mati čim smo
prekoračili kućni prag.
Zastao sam, jer nisam imao hrabrosti da kažem.
– De, govori! Da nije neko zlo?
– Abibal me je oterao i bacio za mnom komad gline.
– Pa šta si to učinio? – pljesnu ona rukama. – Sigurno si razbio krčag
ili bio drzak prema gazdi. Ama, nemoj plakati, sramota je da dečak
plače!… Poštovani putniče, uđi s mirom. Ognjište će te zgrejati.

16
 4. Ja pomažem starcu

K
ad je čuo za moje jade, starac se jako uzbudi:
– Pa kako to: učio si zanat, marljivo radio, i tek
najednom gazda te izbacuje bez ikakvog razloga. To je
nepravda i ljudska zloba.
Majka reče:
– Možda će se sve ovo nekako urediti. Ja ću lično otići grnčaru,
obgrliću mu noge i on će se sažaliti nad jadnom ženom koja je izgubila
hranioca porodice.
– Ne! – uzviknu starac. – Ne dopada mi se ovaj grnčar; on liči na
kljukanog ćurana. Možda će se tvoj dečak moći prihvatiti drugog posla,
koji neće biti gori od grnčarskog.
– Ali samo da ne postane pomorac, – reče mati i skloni se u ugao;
ona je ćuteći plakala.
Starac dade znak da mu priđem:
– Hodi ovamo, sedi prema meni, slušaj i odgovaraj na moja pitanja.
On se spusti na stoličicu, a ja sam podavijenih nogu sedeo prema
njemu na asuri.
– Znaš li gde se može naći lepa čista glina bez peska?
– Kako ne bih znao! Ima je mnogo pored puta koji vodi u Livanske
planine.
– Sjajno! Bi li ti mogao da praviš pločice od gline u veličini mog
dlana? – On pokaza izboranu šaku obraslu maljama i raširi prste. –
Samo, pločice treba da budu glatke, podjednake i čiste.
– Da bi bile podjednake, ja ću prvo napraviti drvenu daščicu onakve
veličine kakva je tebi potrebna, a posle ću prema njoj obrezivati rubove
glatkih glinenih pločica.
– Dobro si to smislio. Ako mi napraviš takve pločice, platiću ti za
njih onoliko koliko sam mislio da platim grnčaru. Još sutra se prihvati
tog posla.
»Zašto su Soferu potrebne ove pločice? – pomislih. – Neće li ih on

17
pretvoriti u zlato, kao što to, vele, umeju da čine hohomi?«5
Ali njemu su pločice bile potrebne za drugu svrhu.
– Hoćeš li da naučiš čitati i pisati? – upita me Sofer.
– Samo učeni ljudi mogu da se bave tako teškim poslom, – reče
majka iz ugla. – A zar mi, pored ove naše sirotšve, možemo da učimo
tome našu decu?
Sofer uze štapić, posu po podu pepela, uravni ga i nacrta mi ovakav
znak:

– Na šta te ovo podseća?

Zamislio sam se, pogledao desno, levo i kazao:
– Ako se malo okrene, onda ovaj znak liči na bikovu glavu sa
rogovima i ušima. – i nacrtah na pepelu prstom:

– Tačno! E, baš ovaj znak i jeste »alef«, što znači na sidonsksm

jeziku6 »bik«. Kad se napiše onaj znak, izgovara se glas »a«. A ovaj znak
liči na kućicu ili šator – »bet« – izgovara se »b«.

Možeš ga okrenuti ovako, i onda potpuno liči na šator iz kojeg se

diže dim.

Jer naši stari nisu živeli u zemljanim kolibama kao što mi sada

5 Hohom – naučnik, mudrac.

6 Feničani su se zvali Sidoncima, ili »sinovi Anaka«, »beni Anak«.

18
živimo, već su se seljakali sa stadima ovaca tamo gde je bilo paše: čas
razapnu svoje šatore ovde, čas na drugom mestu gde ima dobre trave.
Majka je prišla bliže i takođe pažljivo gledala kako starac crta na
pepelu svoje znake.

– Zar te ovaj znak ne podseća na glavu našeg velikog prijatelja i

trudbenika, kamile, »gimel«, glavu na dugačkom tankom vragu? A ovaj
se talasa kao valovi i znači »mim« – voda, a čita se »ž«.

Tako mi Sofer stade pokazivati razna slova, te sam još prvog dana
naučio kako se neka pišu. Čovek može da ih sastavlja zajedno, i onda se
dobijaju zanimljive reči. Pisati treba zdesna ulevo. Prva reč koju sam
napisao bila je »am«, što znači »mati«.

Sutradan ujutro, kad je sasvim svanulo i sa svih strana počele da

vreče koze, koje su pastiri gonili u brda, otrčao sam svojim drugovima,
Oni su se igrali klikera na guvnu blizu vetrenjače.
Bili su skoro svi na okupu: Menahem sa rasečenom usnom, mršavi
Mendola, oblaporni Gamalijel – iz nedara su mu virile dve rotkve –
razroki Bahja i mali Hananija.
Zažmirivši pa jedno oko, Bahja je nišanio u razasute glinene klikere;
pogodivši spretno tri, on me najedanput spazi i povika:
– Zar je danas praznik, Eli, kad si i ti došao?
Pravio sam se važan – ta imao sam da im ispričam toliko novosti o
kojima nisu mogli ni slutiti,
– Priznaj da si loše čuvao Abibalovu telad i da te je on zbog toga
oterao. – primeti Gamalijel prihvativši se svoje rotkve.
– Pa šta onda ako me je oterao? Zato sam juče gledao kako se gradi
brod i naučio da pišem reči! – I onda sam im ispričao o starcu i o glinenoj

19
lađici koju je od mene kupio.
Dečaci su slušali otvorenih usta, a mali Hananija je čak seo na
zemlju i počeo glasno da plače govoreći:
– Bojim se da će mi starac doći noću pa će stenjati i kašljati!
Ali ostali ga ućutkaše. Gamalijel mu tutnu u usta ostatak rotkve, i
Hananija ućuta.
Svi su moji drugovi nenadmašni junaci. Koliko smo puta zajedno
išli u kovačnica srditog Ben Barzila, i mada nas je grdio i pretio kleštima,
mi smo ipak gledali kako topi bakar koji je svetlucao kao sunce. Zajedno
smo se otiskivali na trošnom čamcu na more, ronili loveći morske
rakove, lignje i morske ježeve; upadali smo u tuđe bašte da beremo
grašak, ali nikad jedan drugoga nismo izdali. Svi smo istih godina, sem
malog Hananija.
Prijatelji pođoše za mnom, jer su hteli da vide kosmatog starca i
njegovu staru belu magaricu. Tiho smo ušli u kolibu i stali kraj vrata.
Kad nas spazi, starac se pridiže i nalakti se na ruku.
– Ko vu ovi mali ljudi? Ja ne vidim dobro, – prostenja on.
– Ovo su moji prijatelji, deca avaliskih ribara. Došli su da ti požele
što skorije ozdravljenje.
Gamalijel uzviknu glasno:
– Da nam poživiš sto trideset godina i da obiđeš ceo svet!
– Posle takve želje, naravno, ja ću ozdraviti i proputovaću
najudaljenije zemlje.
– Idite sada. Nemojte da smetate bobo-Soferu,7 – reče moja majka. –
A ti, Eli, ostani pored bolesnika i ako zatraži da pije, daj mu kozjeg
mleka.
Seo sam pored starca i slušao kako je mrmljao nerazgovetne reči na
nekom tuđem jeziku.
Desetak dana starac gotovo nije ustajao i postepeno se oporavljao.
Za mene to vreme nije bilo izgubljeno: Sofer je svaki dan radio sa mnom
– crtao je štapićem na pesku slova koja mi je pokazivao (vidi sliku sa
azbukom).
Za to vreme navukao sam kući ilovače, izmesio sam je, očistio od
kamenčića i spremio starcu glatke pločice koje su mu bile potrebne.

7 Bobo znači na feničanskom »deda«.

20
 Tada je bobo-Sofer izvadio iz torbe komad stakla8 neobičnog oblika.
Ono je podsećalo na veliko sočivo; staklo je s obe strane bilo ispupčeno.
Zatim on izvadi koštani štapić – jedan njegov kraj bio je zašiljen, a drugi
je imao oblik lopatice.

8 Fenikija je bila čuvena sa izrade stakla.

21
 Zatim sam mu na dasci dodavao glinene pločice, još vlažne i meke,
a starac je vrlo vešto i brzo utiskivao lopaticom i crtao šiljkom slova, koja
sam već donekle znao. On je držao pred očima komadić stakla i gledao
kroz njega.
– Zašto gledaš kroz staklo?
– Ovo je naročito staklo i za njega sam platio livcu mnogo novaca.
Ako čovek gleda kroz ovo staklo, onda i najmanje mušice i bubice
izgledaju sto puta veće. Da nisam imao ovo staklo, ne bih mogao
napisati nijedan red. A sad ja pišem na ovim pločicama čitavu knjigu o
tome kako sam doputovao iz grada Marakande9 u Vavilon, a otuda
ovamo, na morsku obalu.
I starac je marljivo stavljao znake na glinene pločice, te najzad
ispuni, jednu za drugom, svih sto koje sam mu bio spremio.
Majka je išla grnčaru Abibalu da se dogovori da on ispeče ove
pločice.
Grnčar Abibal se odljutio, došao je lično u našu kolibu, seo na asuru
do Sofera i počeo da govori s poštovanjem,
– Jao, jao! Koliko je mudrosti u tvojoj sedoj glavi! Sigurno razumeš o
čemu peva vetar i šta krešti svraka. Ti možeš da navučeš na čoveka
bolest i da je oteraš. Zato nemoj da se ljutiš na mene – ja ću ponovo uzeti
dečaka Elija na zana-g i napraviću od šega pravog majstora.
Grnčar se primio da ispeče u peći sve ispisane pločice i obećao da će
to raditi za novac i ubuduće.

9Marakanda – tako se zvao u staro doba grad koji se nalazio blizu

današnjeg Samarkanda, u Uzbekistanu.

22
 5. Putovanje u Sidon

K
ad se Sofer oporavio od bolesti, odlučio je da otputuje u
grad Sidon.
– U Sidonu ću se videti sa trgovcem Makarom i ujedno
ću naći ljude koji su odveli tvog muža Jakira u ropstvo judejskom caru
Solomonu. Ispitaću ih o svemu, a potom ćemo se potruditi da ga vratimo
kući
– Već tri godine ne znam gde je Jakir, ni da li je živ. – uzdahnu Am-
Lajli.
Ujutru Sofer izvede belu magaricu iz dvorišta i stupivši na Jedan
kamen uzjaha je bez tuđe pomoći.
Majka se takođe odluči da ide u grad da bi što pre saznala nešto o
ocu i da bi prodala korpu jaja i konac koji je isprela.
– Ti ćeš mi biti vodič. – reče mi Sofer, – inače ću se izgubiti u tome
bučnom gradu kao zrno graška u vreći oraha.
Am-Lajli obesi na vrata veliki drveni katanac, i mi krenusmo na put.
Put prema Sidonu vodi obalom preko brežuljaka. S leve strane
spuštaju se padine Livanskih planina. Po njima su razbacani šumarci,
vrtovi, njive, i svuda rade seljaci. Jedni kopaju zemlju motikama, drugi
sa desnom rukom na dršci od pluga10 podstiču vikom riđe volove koji,
mašući glavama i terajući dosadne muve, oru jednake brazde. Po jarcima
voda veselo juri, skreće ustranu, plavi njive, zatim se ponovo sliva u
jarke, da bi negde dalje ponovo napojila žile vinove loze ili leje
krastavaca, dinja i drugog povrća.
S desne strane plavo more, kojim plove brodovi sa strmim
bokovima: jedni sa razapetim zakrpljenim jedrima, a drugi naježeni
nizom dugih vesala. Vesla složno udaraju po vodi dižući belu penu.
Što smo se više primicali gradu, utoliko je veći bivao broj putnika.
Seljaci su nosili na magarcima povrće, za noge vezanu živinu, tovare tek

10 U staroj Fenikiji i Siriji plug je imao samo jednu dršku.

23
pokošene trave.
Sretali smo čitave karavane natovarenih kamila koje su, zveckajući
praporcima, ravnomerno spuštale široka, razdvojena kopita na prašnjavi
put.
Celim putem Sofer je zapodevao razgovor s prolaznicima, koje je
sve prepoznavao po odelu, i govorio s njima na meni nerazumljivim
jezicima.
A ja sam išao za magaricom; terao je prutom i mislio: »Naravno,
Sofer je vrlo učen čovek, ali kako će on, tako star i bespomoćan
zarađivati za život? Kako se ne boji da se otisne na tako daleka
putovanja? Drugi starci leže na krovovima, greju se na suncu i boje se da
siđu, akamoli da traže kraj sveta.11
Sofer je ukazivao na grad i govorio mi je:
– Pogledaj, Elisare, kako Sidon ima debele zidove. Oni su čvrsti kao
stene. O, pečate mudrosti! O, kruno lepote!
Kad smo se približili samom Sidonu, na uzanom zemljouzu koji
vodi od obale prema gradskoj kapiji stuštilo se mnogo sveta. Pastiri su
terali ovnove i volove, životinje su blejale i mukale. Nas je opkolilo
nekoliko ljudi. Oni su otpočeli razgovor sa Soferom:
– Kuda si naumio, starče? Bolje bi bilo da sediš kod kuće Uskoro će
te smrt uzeti.
– Sedi ti kod kuće. – odgovori Sofer. – L dok me smrt pronađe ja ću
stići triput da obiđem zemlju.
– La, nećeš na svojoj magarici? Veži joj za rep jedro pa plovi.
– Ne može svako ni jedamput da obiđe oko zemlje; samo Lala-Zor je
uspeo da to učini.

11 Zemlja se u to vreme smatrala ravnom okruglom površinom, kao

tanjir, opkoljenom beskrajnim Spoljnim Morem.

24
 – Koji Lala-Zor? – živo upita starac.
– Pa ko u Sidonu nije čuo za Lala-Zora? Svi pomorci pevaju pesmu o
Lala-Zoru kako je prošao Melkartove Stubove,12 i našao se sa morskim
zmajem koji je bio debeo kao bik i dug hiljadu koraka.
– A kako bih mogao da nađem Lala-Zora?
– Hoćeš, ako ti ne treba! Ta Lala-Zor će naći tebe čak i na morskom
dnu. Svi sidonski ratni brodovi jure ga već nekoliko godina – i sve
uzalud. Jer Lala-Zor naziva sebe kraljem svih morskih razbojnika.
Potok ljudi odvojio nas je od sabesednika i povukao kroz kapiju na
sidonske ulice.

12 Melkartovim Stubovima se u staro doba zvao Gibraltar. Kod

starih Grka i Rimljana gibraltarske stene zvale su se »Herkulovi
Stubovi«.

25
 6. »Sin sunca i mora«13

U
činilo mi se da sam dospeo u dugačku, beskrajnu
radionicu. Jedna do druge ređale su se kovačnice gde su
kovači, pocrneli od čađi, udarali čekićima izrađujući
kazane, mačeve i noževe. Nešto dalje su drvodelje strugale i dubile
drvene trupce. Drugi majstori bojadisali su lepe klupe i stolice sa
savijenim nogama. Staklari, duvajući kroz zemljane cevi, pravili su
staklene boce koje su se presijavale u svima duginim bojama. Tu su se
ređali dućani, gde su sedeli dostojanstveni bogato odeveni trgovci sa
dugom kovrdžavom kosom i prodavali tkanine, posuđe, mirisna ulja,
cimet, ambru i drugu robu dovezenu izdaleka. A gore, iznad radionice i
dućana izdizali su se kućni zidovi sa prozorima, koji su imali rešetke sa
šarama. Kroz njih su gledale na bučnu ulicu nagizdane žene i deca s
očima uokvirenim crnom bojom; oni su jeli razne poslastice i bacali na
prolaznike ljuske od badema i lešnika. U tim radnjama bilo je toliko
razne robe da je čovek ni za godinu dana ne bi mogao prebrojati.
U jednom dućanu su bile izložene šarene tkanine, pored njih stoji
trgovac i dovikuje prolaznicima:
– Hajat! Hajat!14 Do sunčeva izlaska sašiću vam odlično odelo!
Dalje se prodaju kožne sandale raznih boja i veličina. Obućar,
naravno, prodaje ove sandale samo bogatim kupcima. Ja na njih ne
mogu ni pomisliti. Idem bos ili u drvenim nanulama. Još otac mi ih je
napravio.
Majka je zastala pred jednom radionicom na čijim su vratima visila
dugačka vunena povesma raznih boja.
– Šezuri! Šezuri!15 – vikao je gazda koji je sedeo na ćilimu i vešto

13Bogati trgovački grad Sidon u staro vreme zvao se »Sin sunca i

mora«.

14 Krojač.

26
preo vunu navijajući je na veliku drvenu rogulju.
On uze od majke povesmo prediva, izmeri ga na sjajnim bakarnim
terazijama i poče da se pogađa podižući pomalo cenu i uveravajući da
pređa nije dovoljno tanka. Na kraju krajeva, Am-Lajli prodade mu
pređu.
Iz pekare dopre do mene miris tek ispečenih lepinja i ja s uzdahom
prođoh pored gomilice pereca i hlepčića prelivenih medom.
Na pijaci, majka ostade u onom redu gde su stanovnici našeg sela
obično prodavali ribu, živinu i povrće. Meni je dozvolila da pođem
dalje, prema Severnom pristaništu, zajedno sa starcem, i ja pođoh
napred, vodeći magaricu za uzde.

15 Predilac.

27
 Uskoro smo prišli gatu napravljenom od velikog tesanog kamena.
Tu su bili poređani bezbrojni crni sidonski brodovi sa uzdignutim
kljunovima.
Privedoh magaricu pravo brodovima i zastadoh posmatrajući kako
se nosači, pognuti pod težinom vreća, prvo polako penju uzanim
daskama na brod, a zatim vraćaju u trku na pristanište da uzmu nov
tovar.
Kraj jednog broda sedela je na prostiraču žena sa dva mala dečaka.
Ruke i noge su im bile namazane kredom, što Je značilo da se prodaju.
Debeli sopstvenik lađe sa dugom i ukovrčenom bradom i sa zlatnim
obocima u ušima vikao je otegnuto:
– Prodaje se mlada žena sa dva dečaka! Mogu se kupiti svi skupa ili
svako posebno! Žena ume dobro da šije odelo, da tka i da prede tanku
pređu! Dečaci su snažni, potpuno zdravi i svi su im zubi čitavi! Vrlo su
sposobni! Lako mogu da izuče zanat i postaće dobri radnici! Kupite dok
su jevtini!

Deca su sa strahom pogledala na trgovca.

Neki bogato odeveni prolaznici zaustavljali su se, odmeravali ovo
troje nesrećnika, zagledali im u usta i pogađali se sa vlasnikom broda o
njihovoj ceni.
Sofer mi doviknu:
– Elisare, što si stao? Treba požuriti. Hajdemo da potražimo trgovca
Makara.
Neki obalski radnik pokaza nam kamenu počađavelu zgradu sa dva
reda malih prozora. Pored otvorenih vrata u hrpama je ležala u koturove

28
savijena osmoljena užad. Na ulazu je stajalo nekoliko muškaraca oko
trgovca omanjeg rasta s dugom bradom.
– Recite mi, dobri ljudi, gde bih mogao da vidim brodovlasnika
Makara?
Niko se na to i ne osvrnu, a mali čovek produži da priča:
– Onda ja velim Besamu: »Ti ćeš otputovati ovom lađom u Tir.16 Ne
boj se, velim, Besame, hajde, i neka te čuva bog!« I šta mislite, šta mi je
odgovorio taj drski Besam? On mi reče: »Ti misliš da će bog putovati sa
mnom na tako prljavoj lađi, na kojoj su prevozili ovnove, pa usto još i da
ne plati za put?«
– O, kakve je drske reči kazao o bogu! – uzviknuše slušaoci.
– A zar je on kazao pogrešno? – umeša se Sofer. Ovog puta se svi
okrenuše i pogledaše Sofera.
– A ko si ti, šta tražiš ovde i po čemu misliš da je Besam u pravu? –
upita mali čovek.
– Ja tražim brodovlasnika Makara. Ali, izgleda, da ga vi ne
poznajete.
Čovečuljak isturi trbuh, stavi na njega ruke i važno upita:
– A šta će ti Makar?
– Zašto bih ti to pričao? Bolje bi bilo da mi pokažeš gde mogu da ga
nađem. On je verovatno veoma pametan i glava mu je kao vodenični
kamen.
Mali čovek se još više nadu od važnosti i reče:
– A možda sam ja brodovlasnik Makar? Šta si hteo?
– Ako ti sada to kažem, sutra će o tome znati cela tržnica. A ako o
tome porazgovaramo u četiri oka, onda ćeš od toga imati velike koristi.
– Dobro, – reče Makar. – Ali da znaš: ako hoćeš da tražiš od mene
novac, svejedno ti neću dati. Hajde za mnom.
Malog čoveka nestade u kućnim vratima. Sofer sjaha sa magarice i
reče da pođem za njim. Privezah magaricu, pa Sofer i ja zajedno uđosmo
u kuću.
Svuda po zidovima stana bile su poređane police podeljene na
pregratke. Svuda je bila smeštena razna roba: tkanine različitih boja,
krčazi, staklene boce i veliki komadi bakra. Ušli smo u drugu sobu.
Tamo je stajao mali sto sa povijenim nogama i visoka naslonjača. Makar
se smesti u nju i podavi noge. Sofer sede na klupu, a ja stadoh iza njega.

16 Tir je bio glavni grad Fenikije.

29
 – Zovem se Sofer rafa,17 mnogojezični mudrac. Znam da govorim
trinaest jezika naroda koji žive od žarke Etiopije do zemlje Skita18 sa
crnim ogrtačima.
– Meni nije potreban tumač, – prekide ga Makar gledajući ustranu.
– Ja poznajem bolesti, lečim stare rane, groznicu, čireve, nameštam
iščašene kosti, skidam urok, od mršavih pravim debele, a od nemoćnih
jake.
– Ali ja već imam lekare, i oni me leče. Ako hoćeš da na mene
navučeš bolest, narediću slugama da te bace u more.
– Ne boj se, – odgovori starac. – Mudri Sofer leči bolesnike, ali
nikome ne čini zlo.
– Pa šta ti hoćeš?
– Došao sam k tebi sa tri pitanja. Prvo je ovo: blizu sela Avali za tebe
se gradi brzi brod. Je li istina da će on ploviti iza Melkartovih Stubova? I
da li bih ja mogao da putujem njime?
Makar poćuta i odgovori:
– Da, brod se gradi za daleka putovanja. Ako ćeš lečiti mornare i
veslače, dozvoliću ti da putuješ besplatno, jer veslači vrlo brzo gube
snagu i umiru.19
– Drugo pitanje je ovo. Da li si čuo o Srećnim Ostrvima, gde ne
postoje ni gospodari ni robovi, ni bogati ni siromašni, gde svi žive kao
braća i koriste se svakim zemaljskim blagom.
Makar se natmuri i reče:
– O tim ostrvima pomorci pričaju razne bajke. Ali ko bi znao da li je
to istina ili nije? Meni nije stalo do tih ostrva, ja tražim samo ona mesta
gde se mogu jevtino nabaviti snažni, zdravi robovi, da bi se kasnije
mogli prodati za skupe pare. Ja tražim i gvožđe. Ono nam je potrebno da
proizvodimo oružje, jer ćemo onda imati i zlata. A koje ti je treće pitanje?
– Pre tri godine drvodelja Jakir iz sela Avali, otac ovog dečaka koji
tu stoji, – starac pokaza na mene, – otišao je brodom zajedno sa drugim
sidonskim radnicima na zahtev cara Hirama.20 Otada o drvodelji Jakiru

17 Rafa – feničanski »lekar«.

18 Skiti su živeli na severnoj obali Crnoga Mora.

19 Veslači-robovi na galijama zbog napornog rada umirali su posle

dve-tri godine veslanja.

20 Hiram, car Tira, slao je iskusne radnike judejskom caru Solomonu.

30
nije bilo nikakvih vesti. Bi li se moglo preko tvojih mornara doznati ko
ga je odveo, gde su ga iskrcali i da li je živ ili nije?
Posle tog pitanja Makar se nekako uzvrpolji u svojoj naslonjači, poče
da kašlje, oči mu se zasvetleše i ispuniše srdžbom.
– A što ti mene pitaš? Zar ja mogu da pamtim sve putnike koji su
plovili na mojim brodovima? Neki brodovi su potonuli zapavši u oluju,
drugi su otplovili daleko te se neće brzo vratiti. Otkud mogu da znam
gde je drvodelja Jakir. Da li je stigao u Jerusalim ili je bio na potonuloj
lađi?
Tu nisam mogao da se uzdržim i počeh da plačem. Makar pogleda
vrlo srdito i reče:
– Ako ti, starče, hoćeš da saznaš nešto tačnije, onda otidi u Jafu.21
Kroz tu luku prolaze svi putnici u zemlju cara Solomona. U Jafu će
uskoro doći moj poverljivi pomoćnik Maluh. On uvek putuje duž obale i
možda je nešto čuo. Sem toga, on traži lekara koji bi ga izlečio od
stomačne bolesti. A sad, dosta s pitanjima! Imam ja puno i svojih briga.
Idite, idite!
Sofer i ja iziđosmo na ulicu.
Bojao sam se da neko u tom mnogoljudnom Sidonu već nije
odvezao i odveo magaricu, ali ona je stajala na istom mestu i mirno
žvakala kraj užeta koje je ležalo pred njom.
Uskoro smo našli Am-Lajli i uputili se kući. Za vreme celog puta do
našeg sela razmišljali smo i raspravljali šta ćemo raditi dalje.
– Ja ću otići u Jafu, – odluči Sofer. – Tamo ću pronaći onog
pomoćnika Maluha o kojem je govorio trgovac Makar, pa ću od njega
saznati sve što je potrebno. Odatle ću se vratiti natrag u Avali. Kad bi ti
pustila sa mnom malog Elisara, on bi mi pomogao na putu, jer ja slabo
vidim.
Am-Lajli je pristala na Soferovu ponudu.
– S tobom, Sofere, mogu da pustim moga Elija. Ti ga podučavaš kao
rođenog ben-bena22 i činiš mu dobro. Neka vidi drugi grad, možda će
mu to biti od koristi.
Uoči odlaska ja i moji drugovi skupili smo se u kolibi iza bašte.
Gamalijel je triput bacio pregršt peska preko mog levog ramena da otera

21 Grad u Palestini, koji i danas postoji.

22 Ben-ben – unuk.

31
od mene opasnosti i nezgode. Svi su drugovi podigli palac za sreću i
obećali da će obilaziti moju majku, da će čuvati moje golubove i da ih
neće odmamljivati, i da će voditi belu magaricu da pase duž jarka.
– A ti nemoj da se odvajaš od starca Sofera, – govorili su mi. – i
najviše se kloni onih stranih trgovaca koji prodaju decu.

32
 DRUGI DEO
GDE JE MNOGO ZLATA, MNOGO JE I TUGE

33
 1. Brod je zaplovio morem

B
rod je stajao u Sidonu i trebalo je da isplovi u zoru. Zato
smo još s večeri bili u gradu na gatu Severne luke, gde smo
se sklonili između bala, sanduka i savijene užadi. Na
jednom stubu u velikom kamenom sudu gorelo je zemljano ulje 23
osvetljavajući drhtavom svetlošću drvene prilaze lađe. Iza nje su zbijeno
stajale druge lađe koje su se gubile u mraku.
Am-Lajli sedela je pored mene zavijena u beo vuneni ogrtač. Ja sam
ležao metnuvši joj glavu u krilo. Obuhvativši rukom svoju prugastu
torbu, Sofer je dremao, samo bi se s vremena na vreme stresao i svaki čas
pitao:
– Je li se sunce pojavilo?
Gledao sam kako tamo-amo promiču tamne prilike nosača koji su
nosili bale na brod i nisam mogao da dočekam kad će pas najzad pustiti
na brod.
U blizini je gorela vatra. Oko nje su sedeli ljudi u čudnim odelima,
koji nisu ličili na naše avaliske ribare. Jedan od njih je pričao.
– Morska krava može da se izmami iz morske dubine ako čovek,
kad je lepo vreme i nema vetra, sedi na pramcu, žalostivno plače i
doziva: »Bebice moja, iziđi k meni, mala moja«. Ona će doplivati i
pomoliti iz vode svoju tuponosu njušku sa dva dugačka i kao noževi
oštra prednja zuba. Onda ne smeš da oklevaš, nego je što pre udari
harpunom u oči ili u slabinu ispod leve peraje, inače će se ona uhvatiti
zubima za ivicu i prevrnuće lađu…
– Šta tu pričaš o kravi! – prekide ga drugi glas. – Eto ja sam svojim
očima video brod kao iz bajke, koji slobodno ponire u morsku dubinu,
roni tamo kao patka i ponovo izlazi neoštećen na površinu kad god
zaželi. To je brod najčuvenijeg morskog pirata24 Lala-Zora, koga zovu
»morskim kraljem«.

23 Nafta.

24 Pirat – morski razbojnik.

34
 – I ti si ga video? I ostao živ? Pa još niko se nije izvukao čitav iz šapa
tog lovca na ljude!
– A ja ne samo što sam ga video nego sam bio na njegovom bajnom,
čudesnom brodu…
– Pričaj, samo nemoj da farbaš! – uzviknuše oni koji su sedeli kraj
vatre.
Napregoh uši i privukoh se bliže njima. Pripovedač nastavi:
– Nemojte gledate na to što sam ja bogalj, što vučem nogu i ne mogu
da dobro vladam jednom rukom. Nije uvek bilo tako. Ranije sam bio
odvažan, snažan pomorac i bio sam čuven kao najbolji bacač harpuna u
lovu na kitove…
– Da se ti slučajno ne zoveš Jona? – prekide ga jedan od slušalaca i
namignu ostalima. – Čuo sam za proroka Jonu, koga je kit progutao,
sažvakao i izbacio iz čeljusti.25 Da nisi otada bogalj?
– Ne zovem se Jona, niti sam bio u kitovim čeljustima, ali sam bio u
tvrdim kandžama zubatog Lala-Zora, a on je strašniji od kita. Tada sam
služio na lađama judejskog cara Solomona, koje su bile poslate po zlato
u veoma bogatu zemlju Ofir. Svega je bilo četrdeset lađa, i na svakoj po
stotinu mornara – sve samo naši smeli sinovi Anaka…
– I ti si, naravno, bio među njima najbolji?
– Verovatno da nisam bio loš, kad su me postavili za bacača
harpuna na prvoj lađi. Komandant eskadre gonio je Lala-Zora, a lađu
toga »morskog kralja« možeš poznati iz daljine: ona ima crvena jedra
obojena skupocenom purpurnom sidonskom bojom.26 Naš strašni
komandant bio je uveren da mu Lala-Zor neće umaći. Vetar se stišao,
jedra su se opustila, i naši brodovi, pokretani veslima, približavali su se
razbojniku sa dve strane. Kao što sam već rekao, bio sam na prvom
brodu sa spremljenim harpunom. Najednom vidim: lađa Lala-Zora više
se ne kreće. Crvena jedra klaparaju na slabom vetru, a vesla uvučena.
»Kakvo je to čudo? – pomislim. Da nije Lala-Zora izneverila njegova
momčad? Možda hoće da ga predaju živog?« I najednom su se sva jedra
brzo savila, katarka se lagano spustila na krmu, i svi otvori se pokrili

25 Biblijska priča o proroku Joni koji je, navodno, tri dana ostao u
kitovoj utrobi.

26 Fenikija je bila čuvena zbog proizvodnje purpurne

(zatvorenocrvene) boje, koja se dobijala od naročite vrste morskih
puževa.

35
poklopcima… A mi se primičemo sve bliže. »Harpun! – povika s
komandnog mosta kormilar, – Udari mu harpun u bok, to će rasterati
mađije!« A mi smo već bili sasvim blizu, skoro da se sudarimo
bokovima. Bacio sam harpun, i on se zario u Lala-Zorovu lađu, kao da je
to meki bok živog delfina. A kraj užeta najednom se obavi oko mene kao
zmija.
– Mađije! Očigledne mađije! – čuli su se uzvici.
– Tačno da su mađije, – nastavi onaj što je pričao, – jer na moje oči
pramac Lala-Zorove lađe najednom utonu u burne valove i lađa poče
brzo da roni u vodu, pa i mene povuče za sobom…
– Ama, što ovaj zna da laže! – uzviknu neko. – Zar mogu lađe sa
živim ljudima po svojoj volji da rone u morsku dubinu ili da se
pojavljuju na površini? Toga nema niti će ikada biti! Zdrav razum nam
kaže da su Val,27 Moloh28 i drugi veliki bogovi tako mudro stvorili ovaj
svet da čovek ide po zemlji, da riba pliva u bodi, a ždral, orao i druge
ptice lete po vazduhu…
– A zar Ikar, 29 sin veštog majstora Dedala,30 nije leteo po vazduhu?
– To su sve bajke.
– Ne upadajte! Nastavi! Pričaj, jesi li video Lala-Zora? Jesi li
razgovarao s njime?
– Video sam, i to je bilo ovako…
Snažan glas prekide te razgovore:
– Ko putuje lađom? Idite u redu, ne gurajte se na mostiću!
Mati me čvrsto zagrli, kao da je neko hteo da me otrgne od nje.
– Pazi, Eli, neizostavno se obavesti o ocu i saznaj šta je s njime. Ako
je umro, obiđi njegov grob, poljubi ga i stavi na njega jednu šolju s
kašom, a drugu s uljem. A potom ne zadržavaj se ni časa više i požuri
dobrog bobo-Sofera da se što pre vrati kući. I ne prilazi ivici broda, jer

27 Val ili Bal – feničansko božanstvo, oličavao je prirodnu snagu.

28 Moloh – bog žarkog sunca koje sve uništava. Feničani su mu

prinosili na žrtvu prvorođenčad.

29 Ikar – sin Dedalov koji je leteo zajedno s njime, ali su mu se krila

istopila od sunca, pa je pao u more i udavio se.

Dedal – grčki građevinar koji je prvi pokušao da leti preko mora

30

pomoću krila napravljenih od perja zalepljenih voskom.

36
ćeš pasti u more…
– Zašto se bojiš, Am-Lajli, ta nisam ja dete! Zato ću videti novu
zemlju i putovati pravim velikim brodom.
Zagrlih je, zgrabih svoju torbu sa pogačama i krčag sa mlekom i
pođoh sa Soferom preko mostića na brod.
Nismo znali gde da se denemo. Ranije, dok se gradio, brod je
izgledao velik, a sad je bio tako pretrpan raznim balama da je na njemu
bilo vrlo tesno. Pored nas su trčali mornari gurajući se i gazeći nas po
nogama.
– E, pa ovo su moji znanci: stari hrast i žir! – Poznadoh stasitog
mornara koji mi je na obali objašnjavao kako se gradi lađa. – I vi takođe
putujete? Kuda? U Jafu? Dobro. Penjite se tamo gore! – On pokaza ugao
broda.
Starac se s naporom pope gore; ispružismo se na džakovima blizu
mosta za krmanoše, i odatle smo posmatrali šta se radi na brodu.
Pred nama su sedeli na jedanaest klupa polugoli veslači duge kose,
obrasli u tršavu bradu. Nekima je noga bila prikovana za brod. Neki su
dremali naslonjeni na bok lađe; drugi su se prepirali grubim glasovima.
Među njima, u sredini, dizao se debeo jarbol, a na njemu užetom
učvršćen križnjak sa savijenim jedrom. Na lađi se skupilo mnogo
putnika. Oni su sedeli između svojih stvari, žagorili, prepirali se i grdili.
– Spremi se! – zagrme zvučan glas. Na mostiću za krmanoša stajao
je moj poznanik pomorac i, stavivši bakarnu trubu na usta, izdavao
zapovesti: – Diži most!
Daske preko kojih se ulazilo na brod bile su povučene na obalu, gde
ih prihvatiše radnici. Osetih strah i tugu, htedoh da skočim natrag, na
obalu, gde se u magličastom svitanju video beli ogrtač moje Am-Lajli.
– Dreši palamare!
Dva debela užeta, koja su bila obavijena oko stubova na gatu
olabavila su se, pljesnula po vodi. Izvukoše ih na brod.
Mornari su dugim motkama otisnuli brod od obale i mi smo bez
šuma krenuli napred.
– Vesla! – začu se glas krmnnošev.
– Vesla! – ponovi glas nadzornikov.
Veslači se pokrenuše, zamahnuše veslima i spustiše ih na vodu. Bič
fijuknu, i razleže se krik – to su ošinuli jednog veslača koji nije stigao da
na vreme spusti veslo u vodu.
– Napred! Jedan, dva! Jedan, dva! – vikao je nadzornik stojeći na
mostiću u sredini između klupa i udarajući ravnomerno čekićem po
drvenoj ploči.

37
 Uhvativši se za debele drške vesala, veslači su se pridizali,
zavaljivali se natrag, kao da su padali na leđa, zatim su grudima
pritiskivali naniže vrhove vesala. Brod je počeo polako da klizi tamnom i
tihom sidonskom lukom.
Doplovili smo do uzanog izlaza u otvoreno more, gde su na dva
kamena stuba gorele i dimile se vatre. Iz tame se začu otegnut potmuo
glas:
– Ko plovi?
– »Kokab Cafon«31, vlasnik je Makar iz Sidona, – odgovori krmanoš
kroz trubu.
– Putujte s mirom! – odgovori isti glas.
Stražari, zamotani u tamne ogrtače, s kopljima u rukama,
ravnodušno su gledali kako prolazimo pored kamene kapije.
Osvrnuh se. Pristanište se više nije videlo. Pred nama je tutnjalo
burno more.
Tek što smo prošli kraj kamenih zidova mola, obavi nas magla.
Valovi prihvatiše brod i zapljuskivahu nas sitnim kapljicama.
Nebo iza Livanskih planina brzo se razgorevalo, i kad je izgrejalo
sunce, pramenovi ružičaste magle zaplovili su nad tamnoljubičastim
morem i brzo se razišli.
Izvadio sam iz torbe dve lepinje i jednu dao Soferu, ali on odmahnu
rukom, pokri glavu krajem ogrtača i promrmlja pokazujući na more:
– Naš će život proći kao trag oblaka i nestati kao magla rasterana
sunčanim zracima. O, svirepi talasi, vi ste počeli da me osvajate i mučite!
Kudikamo je mirnije putovati na magarici!
Počeh da jedem lepinju i primetih da neko pažljivo gleda u mene.
To je bio prvi veslač, stasit, snažnih mišića, kose duge do ramena, ali još
golobrad. Verovatno je imao svega osamnaest godina. S osmehom je
pogledao čas mene, čas lepinju. On je istrajno, uz lupu nadzornikova
čekića, veslao velikim veslom zveckajući lancem na jednoj nozi. Sišao
sam k njemu i stavio kraj njega na klupu dve lepinje. Nastavljajući da
radi jednom rukom, on htede drugom da uzme hleb, ali ga nadzornik
udari bičem po golim leđima. Veslač se samo namršti, veselo mi
namignu i nastavi svoj posao. U taj čas se začu krmanošev glas:
– Dižite vesla!
Nadzornik glasno ponovi:
– Dižite vesla!

31 »Kokab Cafon« – »Zvezda Severnjača«.

38
 I svih dvadeset veslača u isti mah podigoše vesla i složiše ih duž
bokova. Oni su već bili mokri i brisali su znoj koji je obilno curio niz
grudi.
– Euharisto, euharisto!32 – reče veslač halapljivo jedući moje lepinje.
Drugi veslači gledali su me užagrenim i gladnim očima. Bio sam
počeo da drešim torbu, ali Sofer mi strogo reče:
– Na putu najviše čuvaj hleb, obuću i štap.
Provukao sam se napred na pramac, i odatle posmatrao kako se
jedan mornar vešto popeo uz jarbol, prošao duž križnjaka i brzo
olabavio užad koja su držala gore savijeno jedro.
Karirano platno jedra palo je, napunilo se vetrom, i poteralo brod
Ljuljanje se smanjilo, vesla nisu lupala i škripala, samo se čulo kako
vetar zavija u brodskoj užadi i kako talasi pljuskaju i razbijaju se o strme
bokove broda.

32 Euharisto, na grčkom znači »zahvaljujem«.

39
 2. Ničija torba

I
spružio sam se na prednjoj palubi33 na pramcu broda i
gledao prozirnu zelenkastu morsku dubinu, u kojoj su
pokatkad promicale plave senke velikih riba
Nedaleko je ležalo nekoliko putnika; spustivši glave na svoje
vunene torbe protkane raznim šarama, oni su spavali umorni posle
čitave noći iščskivanja. Psred nl« su bile nagomilane kožns bale i korpe
prevučene tkaninama, u kojima se obično prenose urme, smokve i drugo
voće »

U blizini je ležao putnik pokriven abajem,34 ispod kojeg su virile dve

preplanule noge; na jednoj ispod kolena jasno se ocrtavao beli kosi
ožiljak. Sklupčao sam se, zažmirivši od jarkog sunca; mogao sam da
vidim neznančevo lice sa kukastim nosom.
Najednom se jedno njegovo oko malo otvorilo, pogledalo na moju
stranu i opet zatvorilo. Nepoznati nije spavao, već se samo pretvarao da

33 Feničanske lađe u najstarije doba imale su palube na pramcu i na

krmi; sredina lađe bila je otvorena.

34 Abaj – široki feničanski vuneni ogrtač sa belim i crnim prugama.

40
spava. Okrenuo sam se na drugi bok i počeo da gledam obale naše
sidonske zemlje.
U maglovitoj daljini, kao hrptenjača ogromnog zmaja pružao se
greben Livanskih planina. Njihovi ogoleli ružičasti stenoviti vrhovi
dizali su so visoko nebo Šumom obrasli planinski ogranci spuštali se
samom moru. Ponegde nad baštama uzdizale su usamljene palme i vetar
je ljuljao njihove peraste krune.

Ponovo sam preneo pogled na palubu. Začudih se kad se jedna

velika kožna vreća nekako pokrenu. U sredini se stvorio otvor koji se sve
povećavao i najzad se kroz njega provuče tanka ruka. Ta ruka učini im
se poznata – bile su pa njoj riđe pege. Ruka se pruži ka najbližoj korpi,
oprezno zdera kraj tkanine kojom js bila pokrivena, podiže je i poče da
prevlači otuda u svoju vreću zrele smokve Potom ta ruka zastade i poče
da mi daje nekakve znake.
Kako ne bih poznao tu ruku! Obično bi u njoj bila rotkva, pa čak i
dve. Ali kako js Gamalijel dospeo na brod, pa još i u kožnu vreću? Zatim
najedanput ruke nestade i vreća ponovo posta nepomična. Čuo sam
kako se putnik iza mojih leđa pokrenuo i počeo da razgovara sa
susedom.
Ustadoh, prođoh brodom pored veslača koji su se odmarali i popeh
se na most gde je trebalo da bude krmanoš. On je upola ležao na malom
ćilimu, a na njegovom mestu stajao je mornar i izdavao zapovesti
kormilarima. Kleknuvši na ivicu ćilima, čekao sam da krmanoš otpočne
razgovor sa mnom. Njegove mirne oči gledale su u daljinu. U njegovom
uhu sijala se mala bakarna minđuša. O vratu mu je visio mesingani
lančić sa zelenim draguljem koji donosi zdravlje.

41
 Kašljucao sam da bih privukao njegovu pažnju.
– Jesi li video ajkulu? – upita on ne okrećući glavu. – Gledaj onamo:
vidiš li kako klizi po vodi njeno koso peraje?
Pogledah tamo kuda je pokazivao pomorac i na vodenoj površini
sjajnoj od sunca ugledah koso tamno peraje morskog čudovišta.
– Ona ide za nama u stopu od samog Sidona, – reče krmanoš, – i sve
se nada da će neko umreti i biti bačen u more…
– Došao sam da kažem, – prekidoh pomorca, – da je ovde na brodu,
u vreći, sakriven jedan naš dečak iz Avalija.
Krmanoš se podiže i strogo pogleda u mene:
– Pazi da ne lažeš!
– Pogledaj sam! Možda su ga ukrali da bi ga prodali u ropstvo.
– Hajdemo, pokaži mi!
Krmanoš siđe niz lestvice i mi prođosmo do pramca. Kožna vreća
bila se sada odmakla ustranu i ležala je kraj same ivice broda.
Krmanoš se saže nad vrećom, gurnu je nogom i poče da pipa debelu
volujsku kožu.
– Čija je ova vreća? – obrati se on putnicima koji su ležali u raznim
položajima. – Čija je vreća? Pitam vas.
Putnici su se okretali, dizali se, neki su prišli vreći, ali niko nije
priznavao da je njegova.
– Probudite i one momke tamo! – pokaza krmanoš na ljude među
kojima je ležao i putnik s ožiljkom na nozi.
Probudiše ih. Čovek s ožiljkom na nozi, zevajući i uporno trljajući
oči, odgovori:
– Ne znamo, ne znamo čija je to vreća. Zašto nas uzalud budite?
Tada krmanoš raseče kaiše kojima su bile stegnute ivice vreće.
Otuda se pomoli razbarušena glava Gamalijelova, a zatim ispuzi i on
lično. U ruci je držao nekoliko smokava.
– Kako si ovamo dospeo? – upita krmanoš.
Gamalijel poče da muče, mesto odgovora, i pokaza licem i rukama
da je nem i da ne može da govori.
– To je naš avaliski dečak, ribarev sin, – rekoh ja i povikah: –
Gamalijele, kusi zeče, ama govori!
On polete k meni i poče da mi šapuće na uvo:
– Ne smem da govorim. Ljudi koji su me uhvatili i strpali u vreću
naredili su mi da ćutim, ma o čemu da me pitaju. U protivnom, zaklaće
me kao pile.
Gamalijel pritisnu šaku na usta, obazre se okolo sa strahom i
ponovo poče da muče i da trese glavom. Na pitanja više nije odgovarao.

42
 – Ded’, hajde sa mnom komandantu, – reče krmanoš uzevši
Gamalijela za ruku.
Ispod palube na krmi bila je sagrađena mala kabina sa prozorom
zastrtim šarenom zavesom. Odatle se pomoli starac. Krmanoš mu ispriča
celu stvar. Zapovednik broda propišta kroz prozor:
– Naš gospodar Makar postavio me je ovde da na brodu ništa ne fali
i da Makarovo bogatstvo raste i množi se. Ako vreća nema sopstvenika i
nađena je na brodu mog gospodara, znači da pripada njemu.
Prepredeno derište neće da govori zato što je lažov i varalica i hteo je da
putuje besplatno. Da bi iskusio kaznu za prevaru, dečak će postati
Makarov rob.
Onda Gamalijel izbeči oči i povika:
– Ja sam sin slobodnog sidonskog ribara! Nikad nismo bili robovi,
pa ni ja neću da budem rob!
– Tako sam rekao i tako će biti! Krmanošu Ben-Kadeše, drži ga
pored sebe, a ako pokuša da beži, stavi mu na vrat drveni jaram.
Zapovednik navuče zavesu i iz kabine se začu njegov oštar piskav
kašalj.
Krmanoš uze Gamalijela za ruku i pođe s njim gore na palubu.
Gamalijel se nije otimao, prestao je da plače, počešao se po potiljku i još
više razbarušio svoju kosu.
– Čim budu na mene manje pazili, ja ću pobeći, – šapnu mi on.
Gamalijel i ja sedosmo. Krmanoš je stajao raširenih nogu. Lice mu je
bilo mračno i on nas nije pogledao.. U sebi sam ga grdio što neće da
pomogne Gamalijelu. Najedared moj drug uzviknu:
– Pogledaj, Eli, one čamce! Pa ovde love ribu naši avaliski ribari.
Jato crnih čamaca se široko razasulo po moru. Ribari su vukli i
izvlačili u čamce dugačku mrežu. Riba koja se bila zaglavila u okcima
mreže svetlucala je kao srebrne varnice.
– Eli, čuvaj se čoveka s ožiljkom! – uzviknu Gamalijel, skoči na ivicu
broda i strmoglavi se u vodu.
On brzo zapliva prema čamcima. Plivao je dobro, kao ribarev sin.
Ali do čamaca je bilo daleko.
U najbližem čamcu prepoznao sam starog ribara Mešulana i njegova
tri sina: Harima, Elama i Asura. Samo da Gamalijel stigne do njih – oni
ga nikom neće dati!
Krmanoš postade grozan i strašan. Dohvativši trubu on povika:
– Brže vesla! Spuštaj jedro!
Nadzornik veslača ponovi njegovu zapovest. Bič zapuca, probudi
zaspale veslače, i dvadeset teških vesala udari po vodi. Zaškripa drveni

43
čekrk, i križnjak sa jedrom polagano se spusti dole.
– Desnom nazad, levom napred! – vikao je krmanoš.
Veslači se napregnuše. Oni s desne strane, podigavši se, iz sve snage
zaveslaše nazad; oni s leve navaljivali su napred, i brod, usporavajući
hod, okrete se i upravi pramac prema Gamalijelu.
Krmanoš je stajao povijen, kao krvožedna zver, spreman da skoči. U
ruci je držao težak harpun sa oštrom kukom na kraju. Zar je toliko odan
svome gospodaru da hoće da probode harpunom slabačka Gamalijelova
leđa? Moj drug, izvijajući se kao jegulja, plivao je napred. Ponekad bi se
okrenuo i trudio se da se što pre odmakne od broda.
– Vesla napred! – vikao je krmanoš.
Brod se strese pod udarcima vesala i ubrza hod. Bili smo već blizu
Gamalijela. Jasno sam video njegovu mokru slepljenu kosu i kako je
ispljuvavao vodu koja mu je punila usta.
U tom trenutku primetih nedaleko od Gamalijela blistavo crno
ajkulino peraje. Ono je letelo kao nož, stvarajući iza sebe penušavu
prugu. Sad će se čudovište približiti dečaku, okrenuti trbušinom nagore
i oštrim zubima uhvatiti svoj plen.
U providnoj zelenkastoj vodi pojavi se tamna senka mrkog
ajkulinog trupa i zasija njen beli trbuh s tamnim pegama. U tom
trenutku, sa fijukom polete teški harpun, koji je krmanoš bacio sigurnom
rukom, i zabode se u debeli ajkulin trbuh. Ona izvede ogroman skok,
uzmahnu repom i zaroni njuškom nadole, želeći da se sakrije u tamnoj
morskoj dubini. Ali čvrsto usukano uže, vezano za harpun, zateže se kao
struna i zadrža čudovište. Voda se zamuti od tamnocrvene krvi.
– Desnom nazad, levom napred! – zagrme krmanošev glas.
Voda se opet zapenuša pod veslima i brod se ponovo okrenu.
– Diži jedro! Diži vesla!
Križnjak sa jedrom opet se podiže ka vrhu jarbola i platno se napuni
vetrom.
– Debela svinja! – reče krmanoš sa smehom preteći ajkuli pesnicom.
– Sada ćeš čitavu sedmicu hraniti svojim salom naše veslače!
Video sam kako se seda brada ribara Mešulama nagnu nad vodom:
s jednim sinom uvlačio je u čamac mršavog Gamalijela. Ribari su nešto
vikali, ali naš brod, gonjen vetrom, već se brzo udaljavao od avaliskih
čamaca.
Šest mornara uvlačilo je još živu ajkulu, a dvojica su stajala sa
uzdignutim teškim gvozdenim sekirama da ih dotuku.

44
45
 3. Duž feničanske obale

N
aš brod bio je dobro građen: on je brzo plovio i prestizao
druge lađe sa strmim bokovima, lako se pokoravao
kormilu, lagano se okrećući na onu stranu na koju je hteo
krmanoš.
Plovili smo na jug, duž obale. Zaustavili smo se kod velikog naselja
Sarepte. Zatim smo prošli bogati grad Tir.
– Njegovi su bedemi viši i jači od sidonskih, – reče Ben-Kadeh. –
Njegova luka ima uzan ulaz, koji se noću zatvara jakim lancima.
Prošli smo velika naselja: Ahzip, Aku i Dor. Ispred nas je bio grad
Jafa, gde ćemo pokušati da saznamo od nekog Maluha za očevu
sudbinu.
Brod je pristao na tri mesta: južnije od Belog Rta, blizu grada Dora i
kraj ušća reke Falik.
U malim lukama bilo je mirno i brod se nije ljuljao. Putnici su silazili
na obalu i kuvali jelo. Nekim veslačima se takođe dozvoljavalo da silaze
na obalu. U velikom kazanu oni su kuvali komade ajkulinog mesa s
crnim i belim lukom i zatim su nosili jelo onima koji su ostajali na brodu.
Zakovani za sedište lupali su veslima i tražili da i njih puste na obalu.
Nadstojnik, na odstojanju, grdio ih je i pucao bičem.
Svi mornari su se pred noć naoružavali kopljima i pripasivali široke
mačeve. Ne znam da li su se plašili napada ili da im veslači ne pobegnu,
tek videle su se nepomične prilike stražara: jedna na zapovedničkom
mostu a druga na pramcu.
Svake noći Sofer je vezivao kraj mog vunenog pojasa za svoju ruku.
Ali jedno dvaput, dok je Sofer spavao, ja sam odrešio pojas i otrčao na
obalu da čujem šta putnici pričaju o doživljajima u dalekim zemljama.
Brod se približavao Jafi. Poslednji pramenovi jutarnje magle
nestajali su u daljini i topili se pod sunčevim zracima. Veliki talasi valjali
su se po moru i rasprskavali kao bela pena udarajući o tamne grebene.
Kako ćemo proći između tih grebena gde voda klokoće i peni se,
spremna da razbije lađu u iverje? A iza grebena videla se Jafa, mali

46
gradić, opasan zupčastim bedemom. Njegove kućice, bele i žute, kao da
su se nagomilale jedna na drugu na padini žute kamenite uzvišice.
Iza grebena, na molu, kraj same obale njihalo se nekoliko lađa. Na
peskovitim plićacima ležalo je mnoštvo balvana i ljudi do pojasa u vodi
prenosili su ih na obalu. Ti balvani su bili dovezeni iz Sidona za dvorove
cara Solomona.
Uzani čamci sa visoko uzdignutim pramcem i krmom opkoliše naš
brod, ljuljajući se nad providnim morskim bezdanom. Preplanuli
polugoli lađari dovikivali su putnicima, nudeći da ih odvezu na obalu.
Zapovednik broda, povodeći se i kriveći mamurno lice, iziđe na
palubu u bogatom odelu malinove boje sa zlatnim resama; na ugojenim
rukama imao je skupoceno prstenje i zlatne narukvice. Zabrinuta lica
naređivao je krmanošu:
– Priđi uz samu obalu! Vodi brod oprezno između grebena…
Ben-Kadeh prekide ga grubo:
– Nemoj da mi smetaš! Ja i sam znam svoj posao! Gledaj ti robu, ali
nemoj da zapovedaš. Ako ti počneš da se mešaš, brod će se nasukati na
stenu kao prevrnuta kornjača.
Ben-Kadeh je stajao na mostu, miran i pouzdan, i svi su veslači
gledali u njega pazeći na svaki pokret njegove ruke. Jedro je bilo
spušteno, vesla su zapenušala vodu i brod je poleteo ka stenama. Kad
smo im se približili, snažan talas dohvati brod i prebaci ga preko crnog
stenja pravo u mirnu luku. Tu je lađa pristala u jednom plićaku. Brodari
su je vezali palamarom za stenu i spustili most. Prvi je sišao zapovednik.
Kad je stupio na čvrsto tle, doneli su mu čašu vina. On izli malo vina na
zemlju a ostalo ispi. Zatim podiže ruke i zahvali bogu Valu što ga je
sačuvao od svih strašnih opasnosti na moru. Samo je zaboravio da
zahvali krmanošu Ben-Kadehu, koji je sagradio tako dobar brod i umeo
da ga vodi po burnim talasima.
Sofer priđe zapovedniku:
– Celo vreme od Sidona putovao sam s tobom na lađi a nisam znao
kako se zoveš…
Zapovednik isturi usnu i raširi prste, na kojima je sijalo skupoceno
kamenje.
– Zar ti nikad nisi čuo za Maluha, glavnog poverenika sidonskog
trgovca Makara, koji ima hiljadu zlatnih poluga?
Sofer uzviknu:
– Ta ja sam baš i došao ovamo, u Jafu, da vidim tebe, o veličanstveni
Maluše! Poslao me je tvoj gospodar Makar i kazao da kao lekar mogu da
ti pomognem. Meni je potrebno da nađem drvodelju Sidonca, imenom

47
Jakira, oca ovog dečaka, i u tome samo ti možeš da mi pomogneš.
– Mogu li ja pamtiti sve mrave koji su promileli preda mnom na
putu? Mogu li pamtiti imena svih radnika koji su prošli kroz Jafu? Svi su
bili upućeni po naredbi cara Hirama – nek nam je uvek živ i zdrav.
Uostalom, ja putujem sada u Jerusalim. Hajde tamo pa ćeš sve saznati.
Potraži moju kuću – svako će ti pokazati kuću Sidonca Maluha. I ne
zaboravi da poneseš sve lekove protiv stomačnih bolesti – možda ćeš me
izlečiti.
Maluh priđe sivoj mazgi koja je bila okićena pantljikama i
praporcima. Sluge ga digoše i posadiše na meke jastuke učvršćene
kaiševima na leđa životinje. Opkoljen mnoštvom ljudi koji su došli da ga
dočekaju, Maluh krete prema gradskoj kapiji. Ispred njega su išla dva
glasnika rasterujući štapovima prolaznike. Oni su vikali:
– Očistite put blistavoj svetlosti Maluha Veličanstvenog!
Sofer se cenjkao sa seljacima, ogrnutim u pocepane prugaste abaje.
Oni su vukli za sobom magarce i nudili da nas obojicu prenesu do
samog Jerusalima. Najmanje je tražio jedan seljak koji je imao dva velika
ali vrlo mršava magarca koji su, po njegovim rečima, bili snažni kao
kamile, a brzi kao jeleni. Sofer uzjaha jednog magarca, a na drugog
natovarismo naše torbe. Pošao sam uporedo s njime, a seljak je šibao
magarce prutom i vikao:
– Hajd’, hajd’, lepotani moji, brže napred! Što brže stignete, brže ćete
se vratiti.
Gonič magaraca zvao se Hasabija. On nas odvede na trg kod
gradske kapije, gde su se skupljali putnici za Jerusalim.
– Sami ne možemo da putujemo, – reče on. – Mogu da nas napadnu
razbojnici. Oteće magarce, skinuće nam i poslednji komad odela,
izgaziće ga i baciti u polje. Treba sačekati da bude više ljudi i dok ne
dođu vojnici.
Na trgu su se skupili putnici, pešaci i konjanici. Svi su čekali
vojnike. Uskoro dođoše i oni i doteraše čitavu gomilu seljaka, iznurenih i
u ritama. Seljaci su psovali i vikali vojnicima:
– Zašto ste nas odveli s njiva? Treba da skupljamo žetvu. Ko će da
radi mesto nas?
– Hajde, hajde! – odgovarahu vojnici i gurahu ih kopljima. – Nismo
mi krivi što vas teramo. Car Solomon gradi hram i dvorove. Njemu su
potrebni radnici-tesači kamena i kopači. Njegovo je pravo da čini s vama
šta hoće.
Ali seljaci su odgovarali:
– Kakvo je to pravo? Car silom kupi naše sinove i primorava da trče

48
ispred njegovih kola, da mu besplatno oru zemlju i skupljaju žetvu. I
naše kćeri on primorava da spremaju mirišljave masti i da kuvaju jelo za
njegove sluge. On uzima najbolje volove, magarce i ovce, tako da smo
postali prosjaci, a nemamo nikog da nas zaštiti…
Vojnici uperiše vrhove kopalja na seljake, zasvira truba, i ceo
karavan, u oblaku prašine, s vikom i bukom krenu na put. Gonič
Hasabija objašnjavao je šapatom:
– U Jerusalimu upravlja zemljom mudri car Solomon. On ima
hiljadu žena i svakoj gradi dvor. Njih treba smestiti, svaku sa njenim
služavkama u zasebnu zgradu, da se ne svađaju, a mi seljaci hranimo ih
sve, i nama ostaje samo da gladujemo.
Na gradskoj kapiji stajali su stražari i svaki prolaznik morao je da im
nešto da: komad hleba ili glavicu luka.

Počeše da se ređaju zeleni ”rtovi, u kojima su se kroz prašnjavo lišće

žutele »zlatne jabuke«.35 Zatim se prostirahu bujne livade, gde su pasla
stada cara Solomona.36 Dalje se tužno žutela usijana kamenita ravnica.

35 Tako su se zvale u staro doba pomorandže.

36 To su šaronske cvetne livade, čuvene u Starom veku po svojoj

49
Ponekad su nailazili na seljačke njive i njihove niske čađave kolibe
sagrađene od kamena.
Duž puta bi ponekad videli kule opkoljene nasipom Na gornjoj
platformi stajali su vojnici i stavivši ruku nad oči gledali dok smo
prolazili pored njih.
– Ovuda krstare bande razbojnika. To su sve seljaci koji su pobegli
od carskog jarma, – objašnjavao je gonič. – Zato je car Solomon, zajedno
s tirskim carem Hiramom, rasporedio duž puta odrede vojnika. Ali i
vojnici pljačkaju putnike, kao i razbojnici. I opet nemamo nikakve
zaštite…
Predveče karavan se zaustavi na obali malog potoka pored tvrđave
»Grlo klisure«. Vojnici su zauzeli stražarska mesta oko logora, i ja sam
celu noć slušao dovikivanje stražara i zavijanje šakala. Nisam mogao da
zaspim. Gledao sam u nebo obasuto zvezdama i maštao da ću sutradan
videti svog oca.
Posle »Grla klisure« put je počeo da se penje vijugajući kao zmija
između dubokih jaruga. Na planinskim padinama nailazili smo na
maslinove šumice. Kad iziđosmo na prevoj na Samuilovom brdu, svi
povikaše:
– Eno grada mudrog cara Solomona!

plodnosti.

50
 4. Grad zlata i suza

U
gledao sam dolinu usred koje se uzdizalo nekoliko
brežuljaka. Na prvom, najbližem, ležalo je selo sa bednim
kolibama kakve su i naše. Jedni krovovi su bili ravni, drugi
loptasti, kao pola jabuke. Ponegde se između koliba uzdizalo usamljeno
drveće.
Iza seoceta pružala se duboka jaruga, a za njom, na drugom
brežuljku, video se lep beo gradić opkoljen visokim zupčastim
bedemom. Na zidinama su se uzdizale četvorougaone kule. U sredini
grada, na trgu, bilo je nekoliko velikih lepih zgrada; krov na jednoj
blistao je kao zlato.
Putnici su govorili da su to dvorovi i hramovi cara Solomona.. Sofer
pokaza na grad:
– Vidiš, ovde je čoveku dato sve da bi mogao živeti ne oskudevajući.
Ali jedni hoće da imaju više nego drugi, te otimaju seljaku njegov
poslednji hleb i jedinu ovcu, a zatim grade ove zidine i kule da bi
sačuvali ono što su opljačkali. O, grade suza i krvi!
Naš karavan siđe u dolinu. Kad smo stigli do Jafske kapije,37
karavan zastade. Naoružani stražari obišli su sve putnike i od svakog su
primili ponešto da ga puste u grad.
– Pa zar nije mudar car Solomon? – reče naš vodič. – On šiša vunu i
sa svojih i sa tuđih ovnova.
Pored kapije pod nastrešnicama sedelo je mnoštvo trgovaca. Pred
njima na tezgama ležali su kuvani škembići i lepinje, tako da bi se čovek
mogao sit najesti samo kad bi imao čime da plati.
Sofer je platio stražarima za nas trojicu, i mi smo ušli kroz veliku
kamenu kapiju u grad.
Vodič nas povede uzanim bučnim ulicama u karavan-saraj –
prostrano dvorište opkoljeno sa četiri strane kamenim zidovima sa

37 Od te kapije put je vodio na zapad, prema Jafi i morskoj obali.

51
nizom podjednakih niša38 u kojima se mogla ložiti vatra. Dim je izlazio
kroz otvor u svodu.
Celo dvorište bilo je puno kamila i drugih tovarnih životinja koje su
došle s karavanima. Skoro u svima nišama sedeli su kraj vatara putnici i
kuvali jelo.
Našli smo slobodnu nišu i smestili tamo svoje torbe. Hasabija
priveza magarce za stub i nasu im seckane slame. Obećao je da neće
nikuda ići i da će čuvati stvari, a Sofer uze nekoliko flašica s lekovima i
pođe sa mnom u grad.

38 Udubljenje u zidu, mala prostorija bez vrata.

52
 Ulice su bile kao i u Sidonu – uzane, pune sveta koji je doputovao iz
nepoznatih zemalja. S vremena na vreme nailazili smo na bogato
ukrašena kola sa dva točka; u njima bi sedela neka važna ličnost, i sluga
je držao nad njom šareni suncobran.
Put nam prepreči kameni zid sa kapijom pored koje su sedeli vojnici
i kockali se. Raspitavši kuda idemo, vojnici nas propustiše. Dospeli smo
na uzan prostor opkoljen lepim vešto sagrađenim kamenim kućama.
Jedna, viša i veća od ostalih, bila je sagrađena od glatko tesanog
svetlog kamena; u zidovima su bila usečena tri reda prozora sa šarenim
zavesama i drvenim rešetkama. Krov na njoj beše od bakra, sjajan kao
zlato.
To su bili čuveni dvorovi i hram cara Solomona.
Ovde su svi bili zauzeti građenjem. Radnici su vukli na drvenim
valjcima kamene blokove, razbijali, rušili kamenito tle, ređali otesane
ploče i stavljali kreč.
Sofer je klimao glavom i šaptao:
– Koliko je ljudi, kao što je tvoj otac Jakir, ostavilo svoje kosti gradeći
dvorove cara Solomona!
Povukoh Sofera ustranu. Nama u susret odmerenim korakom išlo je
nekoliko vojnika s kopljima, u sjajnim bakarnim šlemovima. Četiri
visoka Crnca nosila su zlatom ukrašenu nosiljku. U njoj se opružio čovek
sa crnom prosedom bradom i dugom kovrdžavom kosom. Na glavi mu
je bio zlatan obruč. Uporedo sa nosiljkom išao je dečak mojih godina,
obučen kao vojnik; cela oprema – bakarni šlem, sjajni oklop na grudima i
mač – bila je prava, samo manjih razmera.
Čovek u nosiljci pažljivo se zagleda u Sofera, učini znak rukom,
ukrašenom narukvicama, i nosači zastadoše.
– Ko si, starče, i odakle si doputovao?
Purpurno odelo sa zlatnim prugama i pogruženo ćutanje saputnika
svedočili su da je u nosiljci bila veoma ugledna osoba.
Podražavajući Sofera, i ja skrstih ruke na grudima i poklonih se do
zemlje. Sofer odgovori:
– Oči mi slabo vide. Ne mogu da poznam ko razgovara sa mnom.
Zato mi oprosti ako ti ne ukazujem poštovanje koje sigurno zaslužuješ.
Ja sam Sofer-rafa, putnik i lekar, koji leči ljudske bolesti i patnje. Učio
sam kod vavilonskih mudraca, baktriskih mobeda39 i indijskih maga.40

39 Mobedi – učeni sveštenici i lekari kod Baktrijaca, naroda koji je

živeo u današnjoj Srednjoj Aziji i obožavao vatru.

53
Idem iz jedne zemlje u drugu i tražim mesto gde ljudi srećno žive.
– Pa šta? Jesi li video zemlje i narode koji žive bez jada i bola? –
Čovek u nosiljci zažmiri a u očima mu se video potsmeh.
Crne sluge brisale su rukama znoj sa čela.
Sofer reče:
– Video sam svakojake patnje i suze potlačenih, ali nije bilo nikoga
da ih uteši, jer je snaga tlačitelja u njegovoj ruci, i on svoju volju iskazuje
kamdžijom.
Dečak u oklopu zamahnu svojim malim mačem i povika:
– Ne tuku ih dovoljno, a ovi prljavi seljaci još se usuđuju da viču i
da se žale. Ako ih je moj otac Solomon kažnjavao bičevima, ja ću ih šibati
kamdžijama!

40 Magi – čarobnici.

54
 Pratioci pljesnuše rukama i uzviknuše:
– Koliko snage i smelosti ima mladi carević!
– On će biti grozan car kad odraste! Slava mu!
Čovek u nosiljci reče:
– Sine Rovoame, vrati mač u korice. Isukaćeš ga kasnije kad budeš
morao da čuvaš blaga carstva svoga.
Zatim se ponovo obrati Soferu:
– Pa zar nisi našao srećne ljude ovde, u zemlji cara Solomona?
Pogledaj kakve divne građevine krase prestonicu, kakvi je čvrsti zidovi
čuvaju! Zar nisu prestali ratovi sa susednim narodima, i zar dugački
karavani ne prolaze kroz ovu zemlju? Zar ne vidiš kako se množe njena
bogatstva?

55
 Soferovo lice planu od gneva:
– Jednima su ambari prepuni žita i ječma i bačve im se prelivaju
novim vinom, a drugi ne znaju kako da prehrane svoju jadnu decu, jer
im poreznici oduzimaju poslednju pregršt brašna.
Čovek u nosiljci se okrenu starcu u prugastom abaju i reče
poluglasno:
– Jasafate ben Ahilude,41 danas ćeš zapisati svoj razgovor sa stranim
putnikom u letopis moje vladavine. A tebi ću reći, Sofere-rafa, da su
jecanje i suze potlačenih taština nad taštinama, sve sama taština. Za sve
će im se platiti stostruko na onom svetu. Ono što je krivo ne može da
bude pravo, a ono čega nema ne može se izbrojati. Kome je suđeno da
bude siromah, taj neće postati bogat. Rob mora da strpljivo radi za
gospodara svoga, jer u protivnom, ko će uzorati njivu bogatog
gospodara? Sve je taština nad taštinama i samo taština!
Čovek u nosiljci dade znak rukom i Crnci ujednačenim korakom
krenuše napred.
– Ti si, naravno, razumeo da je\to bio sam car Solomon? – reče Sofer.
– Jesi li mu primetio na glavi zlatan venac? Ali gde je njegova
mudrost? On gradi dvorove za sebe i svoje žene, karavani prolaze s kraja
na kraj zemlje Izrailjske, iz Egipta u Vavilon i natrag. A jesi li primetio
kako seljacima gore oči od gladi, kako su im duboko upali obrazi, kako
im je pocepano odelo? Zar nisi video decu svu u krastama, koja od
rođenja nikad nisu bila sita? Podrumi carskog dvora sve se više pune
zlatom, polugama bakra i srebra, ali ljudi koji rade na njegovim njivama
sve više slabe. Kad saznaju za carska bogatstva doći će ratnici drugih
naroda, i onda niko neće braniti svoju zemlju. Tuđinci će porušiti
dvorove cara slavnog zbog njegove mudrosti, odneće njegovo zlato i
bogatstvo njegovo, a stanovnike će prodati kao roblje. Pa gde je tu
mudrost? U takvoj se mudrosti krije mnogo jada, i ukoliko više hvale
carevu mudrost, utoliko više suza liju oni koji rade za njega.
I Sofer tužno zaklima glavom
Izašli smo iz carskog dvorišta, došli na bučnu tržnicu, prošli Riblju
kapiju, gde se prodavala slana sidonska riba, bili smo u Drvodeljskoj
dolini i u Suknenom polju, obišli sve sidonske i tirske trgovce, raspitivali
se kod desetara i građevinara da nije ko čuo za drvodelju Jakira. »Nismo
imali priliku ni da ga vidimo, ni da čujemo za njega«, – odgovarali su
nam.

41 Letopisac cara Solomona koji je proslavljao njegova dela.

56
 Ali jedan trgovac koji je prodavao ćilibar i druge skupocene stvari
morske, čuvši naš razgovor uzviknu:
– Stanite! Meni su pričali za »Jakirov zapis«. Da nije to on? Ovamo je
doputovao kariski knez Ila-Car. Bio je sav pokriven ranama i mnogo je
patio od njih Neki trgovac lekovima prodao mu je amajliju koja čuva od
bolesti, u kojoj je bio zapis Jakira Sidonca, odvedenog u daleke zemlje.
Potražite kariskog kneza i zamolite ga da vam pokaže Jakirovu amajliju.
Čuo sam da je taj slavni knez odseo u kući Maluha Veličanstvenog.

57
 5. »Pročitaj i daj drugom«

K
ad smo pronašli Maluhovu kuću, odmah su nas odveli u
unutrašnju sobu. Sluga Crnac kazao je da ne pravimo
larmu i otišao. Iza zavese iziđe Maluh i stavivši prst na usta
dade znak da mu priđemo. Ušli smo u drugu sobu, u kojoj je ležao na
krevetu čovek stroga lica, izbrazdanog borama. Seda kosa beše mu
rasuta po jastuku malinove boje. Bio je u nesvestici i tresla ga je groznica.
Ponekad je glasno vikao kao da je upravljao lađom:
– Učvrstite jedra! Ne bojte se oluje, ona je naša rođena sestra!
Spremite sekire!
Kad se bolesnik malo umirio, Sofer sede pored njega, opipa mu
ruku i raskopča bogato purpurno odelo. Bolesnikove grudi bile su
išarane čudnovatim slikama i modrim ožiljcima od udaraca mačem.
Najednom bolesnik zakrklja, poče da se guši i da prevrće očima.
Otkide sa zlatne ogrlice kesicu i baci je ustranu.
– On me guši, vuče me na dno! Dajte mi sekiru! Ja se davim, bacite
mi uže…
Sofer dohvati čašu i zaseče nožem bolesnikovo rame. Kad se čaša
napuni krvlju, Sofer čvrsto previ ruku tankom tkaninom i usu bolesniku
u usta lek iz svoje staklenke. Bolesnik duboko uzdahnu, otvori oči i
uperi pogled na Sofera.
– Smrt već maše nada mnom crnim krilima. Hoću li još živeti?
– Umiri se, – odgovori Sofer. – Ti si građen čvrsto i snažno, za dug
život i borbu s jakim burama. Budi oprezan u srdžbi, umeren u gozbi i
razuman u postupcima.
– Vratio si mi život, starče, a ja sam već video sebe na morskom dnu,
i kao da je ogromna hobotnica htela da me proždere. Ako ti treba moja
pomoć, knez Ila-Car uvek će ti se odužiti… – On zatvori oči i poče da
drema, s vremena na vreme nemirno uzvikujući.
Sagnuo sam se i podigao pocepanu kesicu i tanku savijenu bakarnu
pločicu koja je iz nje ispala. Ona je sva bila ispisana sitnim slovima. Ja
sam već toliko znao da čitam da sam razabrao red: »Pročitaj i daj

58
drugom«.
Videvši kesicu u mojim rukama, Maluh reče:
– To je amajlija od sto i jedne bolesti. Ali ona je donela nesreću
mome gostu. Otkad ju je moj poštovani prijatelj stavio na sebe, on još
više poboljeva. Ti, dete, nemoj da se igraš amajlijom, jer inače možeš i ti
da otegneš papke. Daj psu da je pomiriše, a zatim se pomoli Melkartu42 i
zakopaj je u zemlju.
Maluh nije hteo da pusti Sofera. Zahtevao je da ostane i da ga leči.
Starac se odupirao:
– Star sam i nemoćan. Daj mi da se odmorim do sutra i da prikupim
snagu.
Vratili smo se u han. Kad amo seli kraj vatre, predadoh amajliju
Soferu. Starac izvadi svoje uveličavajuće staklo i poče da čita.
Najedamput se uzbudi, poče da stenje i kašlje, pa mi reče šapatom.
– Slušaj pažljivo moje reči, ne viči i ne smej se. Čuj što ću ti pročitati.
Vodeći prstom po pločici, on poče da čita urezana slova:
»Pročitaj i daj drugom. Da čuje onaj kome je potrebno. Svako ko ima
nekog bliskog u nevolji shvatiće mene i moje jade.
Sinovi Anaka, kad budete čuli moju molbu potrudite se da mi
pomognete. Ja sam Sidonac, drvodelja Jakir iz sela Avali, čuvenog zbog
svojih pomoraca. Tirski car Hiram poslao me je zajedno sa sidonskim
radnicima caru Solomonu u Jerusalim. Ali na putu naša lađa skrenu na
otvoreno more i približi se nepoznatom ostrvu sa visokom stenom na
kojoj raste usamljeni kedar sa slomljenom krošnjom. Tu nas je napala
banda morskog razbojnika Lala-Zora. Sve su nas otpremili na razne
strane da nas prodaju kao robove. Mene su prebacili na lađu koja je
plovila iza Melkartovih Stubova. Došavši u zemlju Kanar43 prema
Srećnim Ostrvima moreplovci su me zamenili za zlatan pesak kojeg ima
mnogo u toj zemlji. Sad sam u lancima na teškim radovima. Car
kanarske zemlje primorava me da izrađujem noževe, mačeve i sekire i
da radim na građenju dvora. Narod u Kanaru je divalj, živi kao zverovi
u šumi. Ovo pismo pišem na bakarnoj pločici i predaću ga
moreplovcima. Ko ga pročita, neka kaže mojim zemljacima Sidoncima

42 Božanstvo koje se u Starom veku smatralo pokroviteljem

Kartagine.

43 Kanar – staro ime predela u današnjem Maroku, u severozapadnoj

Africi.

59
da me spasu iz teškog ropstva. Neka svemogući Val čuva nosioca Ove
amajlije od nesreće i naprasne smrti. A šta će biti dalje, to zna samo Val,
koji blista na nebu, neka bude sveto ime njegovo«.
Ja sam drhtao, potresen ovim pismom.
Sofer me pogleda užagrenim očima, stavi mi ruku na glavu i upita:
– A šta ti, Elisare, misliš o ovom pismu napisanom na bakarnoj
pločici? I šta bi hteo da učiniš?
Nisam znao da li da se smejem ili da plačem.
– Hoću da budem mornar, da odem u kanarsku zemlju i spasem
oca, – odgovorih ja.
Sofer zaroni glavu među ruke i dugo je sedeo nepomično, gledajući
kako na zemlji pucketa vatra. Naša dva magarca mirno su žvakala
nasečenu slamu. Gonič je spavao.
Najzad Sofer reče:
– Treba da se vratimo u Sidon i da sve ispričamo tvojoj majci Am-
Lajli. Ja ću otići samom sidonskom caru i moliti ga da pošalje lađu u
kanarsku zemlju i da otkupi iz ropstva svog Sidoica. Moramo što pre da
idemo odavde, iz Jerusalima, jer će nas svemoćni Maluh zadržati da mu
lečim stomak.
Sofer izvadi iz svoje torbe svitak i poče da ga razgleda kroz staklo.
Video sam taj svitak i ranije nekoliko puta. Na njemu su bili nacrtani:
zemlja koja je ličila na raširen ogrtač, a na njoj planine i reke, mora i
ostrva. Sofer je vodio prstom, klimao glavom i mrmljao:
– Pa gde je zemlja Kanar? Gde su Srećna Ostrva?
Ja sam jedva savlađivao san koji me obarao. Oči su mi se lepile. Noć
je postajala sve hladnija. Okretao sam se čas na jednu, čas na drugu
stranu nameštajući prema vatri čas grudi, čas leđa. Odnekud, kao iz
daljine, dopirahu do mene Soferove reči:
– Opet ćeš. Sofer-rafa, početi da lutaš kao tvoj prijatelj mudrac
Sanhuniaton, Kartaginjanin. Opet ćeš ispiti do dna čašu čemera…
Spavaj, ben-bene, spavaj…

60
 TREĆI DEO
LALA-ZOR, STRAH I TREPET MORA

61
 1. »Zvezda Severnjača« luta po
nebu

K
renuli smo natrag u zavičaj vrlo rano dok je grad još
spavao, čaršija bila zatvorena, ulice obavijene
tamnoljubičastim senkama, i samo vrh daleke planine
postao ružičast nagoveštavajući svitanje. Ulicama su lutali čopori
gladnih pasa. Dok smo prolazili, oni su bežali ustranu.
Gradska kapija bila je već otvorena ,i iza nje se skupljala bučna
gomila putnika. Teškim koracima dolazile su dvogrbe kamile
natovarene dugačkim vrećama sa žitom i krčazima sa maslinovim uljem.
To je bio karavan cara Solomona koji je nosio platu tirskom caru Hiramu
zato što mu je poslao majstore i radnike.
S tim karavanom čovek je mogao putovati bez bojazni da će ga
napasti razbojnici: čuvali su ga vojnici na vilovitim hatovima
pokrivenim leopardovim kožama. Konjanici su jurili po drumu, skakali
okolo, bacali koplja uvis i vikali:
– Brže napred, puževi!
Pošli smo brzo. Naši magarci su za vreme puta ojačali zato što ih je
Sofer hranio ječmom.
Sutradan predveče bili smo već u Jafi. Izdaleka sam ugledao vitki
jarbol našeg broda »Kokab-Cafon«. On se ljuljao na otvorenom moru, iza
hridina, daleko od obale.
Seli smo u najamni čamac i uputili se prema lađi. Čamdžija je vešto
proveo čamac između hridina, ali dospeti na lađu nije bilo lako. Talasi
su odbacivali čamac i pretili da ga razbiju o bok lađe. Zato su nam
mornari bacili uže s omčom na kraju. Sofer je stavi oko struka, i njega
povukoše gore kao vreću. Na isti se način i ja popeh na brod.
Našli smo mesto na prednjem delu lađe, na palubi. Bilo je mnogo
putnika koji su zauzeli sve prolaze; po spoljašnjosti ličili su na trgovce.
Bili su obučeni u bogata egipatska odela opšivena resama i šarenim
trakama. Ležali su na ćilimima između vreća i gunđali što još od ranog
jutra čekaju da krenu.
Pošto smo bili pokriveni prašinom, koja je bila prodrla i kroz odelo,

62
ja i Sofer smo se dugo prali grabeći vodu iz mora kožnom vedricom na
dugačkom užetu.
Na brodu nam je bilo vrlo lepo: ćarlijao je svež povetarac, i posle
dnevne žege bilo je prijatno odmarati se ležeći na razastrtim ogrtačima.
Svi su gledali na obalu: očigledno, nekoga su čekali. Najzad se
ukazaše dve mazge, jedna iza druge; one su vukle nosiljku na kojoj je
neko ležao pokriven purpurnim tkaninama. Pozadi su išle dve
natovarene kamile; oko nosiljke jahalo je nekoliko naoružanih konjanika
sa kopljima.
– To je neka važna osoba, – govorili su trgovci. – Pogledajte one
konjanike, pa njihove konje, pa crvene ogrtače.

Uskoro se brodu približi veći čamac, u koji baciše kraj užeta s

omčom. Iz čamca dopre ljutit glas:
– Spustite lestvice!
Talasi su lupali čamac o bok broda, a veslači su ga iz sve snage
otiskivali veslima.
S ivice broda isturili su gredu za KOJU su učvrstili lestvice od užeta.
Jedan od onih iz čamca dohvati kraj lestvica i sigurnim pokretima pope
se uz njih, a zatim prekorači preko ivice broda. Ali tu se zaljulja. Mornari
ga pridržaše i odvedoše do komandnog mosta.
Za njim se popeše trojica njegovih slugu, koji razastreše ćilimove i
namestiše jastuke. Bolesnik je legao na njih pokrivši se tamnocrvenim
vunenim ogrtačem. Lice mu se nije moglo videti, jer je bilo pokriveno
dugačkim pokrivačem, po običaju skitačkih Idumejaca.44 Samo su mu

44 Narod u Starom veku koji vodi poreklo od Isava, sina Isakovog;

naseljavao je brdovitu oblast u Jugoistočnom delu Palestine.

63
crne oči sinule kada je, stupivši na brod, obuhvatio sve brzim pogledom
Krmanoš je već stajao pa svom mostu. Mornari su izvukli iz vode
teški lenger i zakačili ga jednim krakom za ivicu broda. Veslači spustiše
vesla i lađa brzo zaplovi duž obale ka severu.
Grad Jafa se odmicao od nas sve dalje. Njegove kuće, zbijene kao
pčelinje saće, i zidovi s mračnim kulama postepeno su nestajali u
večernjem sutonu. Noć se brzo spuštaše, i mi smo još dugo videli u
daljini svetlosti Jafe.
Vetar se postepeno stišavao i morska površina umirivala. Nad nama
zasvetlucaše bezbrojne zvezde. Sedeo sam na ogrtaču kraj Sofera. On je
pokazivao na nebo i govorio:
– Moraš da znaš sve glavne planete koje se kreću po nebu i dele
godinu na ravne delove. – I on mi pokaza nekoliko sjajnih zvezda. –
Vidiš li na nebu Kola s Rudom? Ako se od dve poslednje zvezde povuče
linija, naći ćemo Severnjaču.45
Stvarno sam ugledao nisko nad vidikom blistavu zvezdu. Sofer
nastavi:
– Severnjača će ti uvek pomoći ma gde bio: na beskrajnom moru ili
u nepoznatoj peščanoj pustinji. Ako znaš gde je Severnjača, nećeš
pogrešiti put. Sad mi putujemo na sever, u Sidon. Znači, zvezda će
celoga puta biti ispred nas.
Sofer je objašnjavao kako pomorci mogu pouzdano da plove noću
ako zvezde svetle na nebu, i kako je opasno ploviti po magli ili danju
kad se sunce skrije iza oblaka. Zatim on zastade i sa čuđenjem poče da
gleda u nebo:
– Pa šta je ovo? Kud se dela Severnjača? Ona treba da bude prema
pramcu. Ne znam zašto se ona stvorila prema desnom boku.
U taj mah veslači skloniše vesla, i na jarbolu se sa škripom podiže
jedro. Laki vetar napuni ga, i u noćnoj tišini brod je plovio sekući tamne
talase. Svetlost na obali nije se videla.
– To je vrlo čudno, – reče Sofer i poče jako da šmrče na nos, što je
činio kad bi se zbog nečega ljutio. – Eli, otidi na komandni most i pitaj
krmanoša šta se dogodilo. Pošto Severnjača svetli s desne strane, znači
da je brod skrenuo na zapad i plovi od sidonske obale prema otvorenom
moru.

45 Feničani su obožavali Severnjaču, nazivali je Sidonskom Zvezdom

i verovali da im je ona pokroviteljica.

64
 2. Slušaj Lala-Zora!

S
vi su putnici spavali. Veslači su se takođe skupljali pod
klupama. S mukom sam uspeo da pređem preko telesa
onih koji su ležali, i kad priđoh komandnom mostu,
ugledah nešto strašno.
Krmanoš Ben-Kadeh rvao se sa trojicom ljudi koji su se obesili o
njega i hteli da ga vežu. On Je krkljao, odbacivao ih i povlačio se prema
boku lađe. U blizini je stajao plećat čovek i naređivao:
– Vežite ga čvršće, inače će vam rasporiti trbuh!
Dva mornara, puzeći četvoronoške, pokušavahu da se sakriju
između bala. Pritrčala su još trojica, povalila Ben-Kadeha i vezala ga
užetom. Od buke zbog borbe putnici su počeli da se bude. Čuli su se
povici. Veslači razbarušene kose pomolili su se ispod klupa i počeli da
urlaju i da zveckaju lancima.

65
 Tada se na komandnom mostu pojavi visok prosed čovek. Njegov
glas odjeknu kroz krmanoševu trubu nadjačavši jauk putnika i dreku
veslača:
– Lala-Zor upravlja brodom! Naređuje svima da ćute.
Mesečeva svetlost obasja njegovo mračno lice sa vatrenim očima, i
ono mi se učini poznato: Ja sam ga nedavno video. Nije li to onaj
bolesnik koga je Sofer lečio u Jerusalimu? On udari nogom vezanog Ben-
Kadeha i zbaci ga s komandnog mosta dole, na dno lađe. Krmanoš pade
kao vreća žita i ne jauknuvši.
More se utišalo. Ravna površina se lako mreškala od lakog
povetarca. Jedro se opustilo i kloparalo.
– Za vesla! – povika Lala-Zor. – Spusti jedro!
Nadzornik zapuca bičem. Veslači požuriše na klupe, spustiše vesla,
i voda zašume pored bokova.
Provukao sam se ispod veslačkih klupa i vratio Soferu. On je sedeo
nepomično uhvativši glavu rukama.
– Sedi pored mene, Eli, – reče on, – i ne odmiči se! Njihove noge
hitaju zločinu, a ruke traže krv. Niko nije podigao mač u odbranu osim
krmanoša Sidonca. Koliko tu ima putnika, a silovitih razbojnika samo
šestorica, i svi su im se pokorili, i svaki je bez reči primio svoj udes. I ja i
ti ćemo postati robovi i dva gospodara odvešće nas na razne strane A
tvoja mati će misliti, da sam ja, nezahvalni Sofer, kriv za tvoju propast,
da sam te ja smišljeno prodao u ropstvo. Ona će oslepiti od suza i umreti
od jada.
Odnekud se pa moru razleže daleka pesma. Pevali su grubi, snaži
muški glasovi, koji su se približavali i bivali sve jači. Na treperavoj
plavičastoj mesečini ukaza se brod koji je brzo plovio nama u susret.
Snažni zamasi dugačkih vesala ličili su na dizanje i spuštanje krila. Na
pramcu su gorele baklje, od kojih se po vodi, prelivajući se, pružala
ognjena traka.
Brod koji nam je išao u susret naglo se okrenu, priđe nam i zakači se
kukama za bok naše lađe. Nekoliko ljudi sa sekirama preskoči na našu
lađu.
Sa komandnog mosta grmeo je Lala-Zorov glas:
– Hej, trgovci! Ostavite svoje stvari i odelo i pređite na drugi brod!
Oni koji se budu bunili ili krili, poleteće u vodu!
Još nekoliko, ljudi preskočilo je sa pristigle lađe i rastrčalo se po
palubi. Batinama i vikom oni su preterali sve putnike na svoj brod.
Mnogi su vikali i plakali kad su im pirati skidali bogata odela. Drugi su

66
išli nemo izbezumljenih očiju, kao da ništa nisu razumeli. Jedan čovek sa
sekirom priđe nam i reče:
– Jeste li čuli šta je naređeno? Zašto oklevate?

Sofer me uze za ruku i priđe mostu na kojem je stajao Lala-Zor:

– Da li ti umeš da budeš zahvalan Lala-Zore? Pre dva dana izlečio
sam te od bolesti i tako si izbegao smrt u postelji – najsramniju smrt za
odvažnog pomorca koji se borio s olujama. A sad hoćeš da me pošalješ
kao ovna na pijacu, da me prodaju zajedno s dečakom, mojim vodičem.
Kakvu li će slavu steći Lala-Zor koji ne zna da bude zahvalan!

67
 – Pa zar si ti moj spasilac? Naravno da pamtim da me je izlečio
mudri Sofer-rafa, i tvoje mesto je među nama. Sad ćeš ostati zauvek sa
mnom, živećeš na mom ostrvu i ploviti na mojim lađama, da lečiš
odvažne Lala-Zorove momke. Ne dirajte ovog starca – reče on svojim
momcima, koji su grubo gurali uplašene i uplakane trgovce i prebacivali
ih na drugu lađu. One veslače koji nisu bili zakovani pirati su takođe
poslali na svoju lađu, a sami su seli na njihova mesta.
Skinuše kuke i oba broda se raziđoše na razne strane.
Jedan od pirata pope se na vrh jarbola i učvrsti tamo dugačak uzan
komad crne tkanine. Na njemu je bila mrtvačka glava sa dvema
ukrštenim kostima.
Opet se začu glas Lala-Zorov:
– Momci, od danas imamo novu lađu! Ona leti po moru brž§ nego
sve druge. Mi ćemo moći kao od šale da sustižemo trgovačke brodove i
da izmičemo ratnim galijama, ako im padne na pamet da nas gone…
Meremote, daj svima po čašu dobrog vina koje je car Solomon poslao na
poklon sidonskom caru. Hvala mu na časti! Pijmo za uspeh naše lađe
»Kokab-Cafon«!
Nekoliko pirata požuriše da izvrše naredbu. S obe strane
komandnog mosta bile su kaiševima vezane dve ogromne amfore,46
dvaput veće od mene. Njihovi uzani grlići bili su zalepljeni crnom
smolom. Jedan pirat kukasta nosa, sa dugačkim ožiljkom na nozi,
spretno skide smolu, izvadi drveni čep, i svi pirati počeše sa svojim
čašama, zlatnim, bakarnim i zemljanim, da prilaze po vino. Gde li sam
video ovog pirata kukasta nosa? Nije li on odveo Gamalijela? Taj je
čovek vešto sipao vino, i svi su ga molili:
– De, sipaj mi još, Meremote!
Ispljusnuvši malo vina iz čaše na palubu, pirati uzvikivahu:
– Da te uspeh prati na svim tvojim putevima!
Zatim bi sipali vino iz čaša u more i vikali:
– Morski bogovi, koji živite u dubinama pučine, ne ljutite se na ovaj
brod, čuvajte ga od hridina i bura i dajte mu da plovi trideset godina bez
rupa i kvara!
Lala-Zor zagrme kroz trubu:
– Za vesla, napred!
Pirati su toliko pili u čast bogova, toliko puta punili svoje čaše, da su

46 Amfora – krčag sa dve drške i uzanim grlićem u kojem su se

čuvale tečnosti.

68
počeli glasno da se smeju, viču i da se grle. Ljuljajući se, dohvatili su
vesla, ponovno su njima zapenili vodu i zapevali:

Mnogo je u nas pesama

dugih k’o zamasi vesala.
More vale goni,
vetar pesme nosi.

Dvadeset dva veslača

oka orlovskoga,
dvadeset dva junaka
slušaju Lala-Zora.

Lala-Zor naš hrabri

na krmu stao,
na brod trgovački
smejuć’ se gledao.

Dvadeset dva veslača

vesla baciše,
dvadeset dva junaka
sekire dohvatiše.

Hej, buro, kreni val!

Vetre, duni besno.
Razapni nam jedro,
more nam je tesno!

K’o galebi morski

razbegli se trgovci,
njišu se na katarci
glupaci i plašljivci.

Dvadeset dva veslača

oka orlovskoga,
dvadeset dva junaka
slušaju Lala-Zora.

Brod je jurio napred. U daljini se ukaza malo brdovito ostrvo. Na

stenovitoj obali stajao je usamljeni kedar sa slomljenom krošnjom.

69
 3. Piratsko gnezdo

O
strvo je izgledalo nepristupačno. Usamljena siva stena
strčala je iz mora i oko nje je klokotalo more. Talasi su se
razbijali o, velike crne hridine, i tutnjava se čula sve jače.
Nigde se nije video ni zaliv ni draga kojima bi se moglo doploviti do
stene. Izgledalo je da je nemoguće približiti se tom klokotanju, gde bi se
svaki brod odmah morao razbiti na paramparčad. Ali vesla su kao i pre
ujednačeno uzletala i udarala po talasima i brod je leteo pravo u vrtlog.
Pirati su pevali zaglušujući buku talasa:

Dvadeset dva veslača

oka orlovskoga,
dvadeset dva junaka
slušaju Lala-Zora…

Sa strahom sam posmatrao čuvenog vođu morskih razbojnika.

Kuda, u kakav bezdan vodi on lađu? Zar je zbilja tačno da on može da
zaroni sa lađom kao plovka na morsko dno i da izroni na drugom mestu
umaknuvši ispred nosa ratnim galijama?
Lala-Zor stajao je spokojno raskrečenih nogu, sa bakarnom trubom
u jednoj ruci, a drugom se držao za ogradu. Njegova duga pepeljasta
kosa lepršala je a crveni ogrtač kloparao na vetru. Gledao je čas na
slomljeni kedar na steni, čas na nebo, čas na vrtlog, verovatno
određujući mesto kuda da upravi brod.
– Spremi se! – zagrme njegov snažan glas, i svi se veslači
napregnuše iz sve snage, ubrzavši kretanje lađe.
Dva mornara, pripijena uz rudu krme, bila su spremna. Već sasvim
blizu crnele su se hridine oko kojih je klokotalo more. Lala-Zor podiže
obe ruke i sva vesla se podigoše uspravno. Lađa je jurila napred u
zaletu. Još nekoliko trenutaka – lađa napravi tri zaokreta usred pene i
uskovitlanih talasa i, zaobišavši veliku hridinu, stvori se u uzanom
zalivu.

70
 Ovde je bilo mirno. Zamoreni borbom sa podvodnim kamenjem,
talasi su lizali podnožje stene. Još dva-tri uzmaha vesala – i brod je
pristao bokom uz ispucan granit.
Pogledah natrag, na more. Talasi su sa tutnjavom udarali o hridine i
teško je bilo primetiti između kamenja prolaz kojim je maločas prošao
brod. Okolo je bilo turobno i pusto. Nad vodom su se nadnosile gole
stene. Iz pukotina su Izbijali iskrivljeni žbunovi smreke, stabljike kapre i
drugih puzavica.
Natovarivši bale na leđa, pirati krenuše uz stenu jedva primetnom
stazom.
– A šta vi čekate? Dižite kotvu!47 – riknu nada mnom ogroman
jednooki pirat.
Prešli smo preko daske na stenu i počeli da se penjemo gore uz
izlizane stepenice usečene u kamenu. Prešavši preko prevoja našli smo
se u klancu. Koliba, grubo napravljena od kamenja zalepila se uz
planinsku padinu. Iz nje ispuzi nekoliko bogalja – jedan je bio bez ruke,
drugi je puzio četvoronoške.
Pirati razastreše ćilime i istresoše na njih sve što su doneli sa lađe –
trube svile, pehare, vreće sa srebrnim ukrasima. Bogalji su naložili vatru
od ostatak stare lađe i počeli da peku komade mesa na ražnju.
Lala-Zor ogrnu se krznenim plaštom od belog ovna i leže na ćilim
kraj vatre. Pirati sedoše u širokom krugu. Svaki je razbojnik bacio belu
koštanu kocku sa crnim tačkama, glasno brojao koliko mu je bodova
palo i prema tome dobijao svoj deo plena.
Sofer i ja sedeli smo postrani. Starac je gledao ljutito, šmrkao i
pokatkad šaputao:
– Dokle ćete, glupaci, uživati u prostaštvu? Dokle ćete, neobuzdani,
uživati u nasilju?
Pirati prineše nekoliko amfora, i dvojica počeše da sipaju vino.
Jedan mi doviknu:.
– Hej, žutokljunče, zašto sediš bez posla? Raznosi čaše morskim
kneževima.
Pritrčah i počeh da pomažem prinoseći pune pehare i čaše onima
koji su sedeli. Morao sam neprestano da trčim i da svima dolivam vino.
– A gde je krmanoš? Zašto ga nema? – upita neko.
– Dovedite ga ovamo! Mi ćemo da mu sudimo! – prihvatiše drugi.
Odmah su doveli Ben-Kadehz. Ruke su mu bile čvrsto vezane na

47 Na jeziku mornara: idite odavde, »čistite se«!

71
leđima. Naterali su ga da klekne usred kruga.
– Pokloni nam se duboko! Sad ćemo ti suditi što si se drznuo da
nam se usprotiviš! – povikaše neki.
– Tiše, kneževi. – reče Lala-Zor, i evi ućutaše. – Ovaj čovek je vešt
pomorac; on je sagradio naš brod. Hoćete li da plovi zajedno s nama?
– Hoćemo! – povikaše jedni.
– Ne treba, on će nas izdati! – odgovoriše drugi.
– Ima li trojica KOJI su za šega? – Upita Lala-Zor.

Diže se nekoliko ruku. I ja podigoh ruku.

– Krmanošu, kneževi hoće da budeš naš brodar. Hoćeš li i ti da
postaneš knez morski? Hoćeš li nas verno pomagati i zajedno s nama ići
u borbu, ne plašeći se smrti?
Ben-Kadeh je ćutao. Jedan pirat mu reče:
– Mi ćemo zajedno nakupiti raznih skupocenih stvari, napunićemo
plenom naše podrume. Ti ćeš zajedno s nama bacati kocku, imaćemo
zajednički magacin.
Gledajući u zemlju, Ben-Kadeh odgovori prigušenim glasom:
– Vi ste kneževi mora, a ja sam sin mora. Nisam sagradio ovaj brod
zato da bi se njegove daske polivale krvlju i da bi ljudi bežali od njega
kao od strašnog zmaja. Hteo sam da se putnici na njemu ne plaše
nemirnih morskih talasa i da mogu ploviti iz jednog kraja sveta u drugi.

72
S vama, morski kneževi, ja ne mogu biti.
– On nije s nama, on nije naš! Bacite ga odmah sa stene! Što da se
čeka? – povikaše pirati hvatajući se za noževe.
– Stanite! – reče Lala-Zor. – On još može da se predomisli. Nema
smisla gubiti iskusnog pomorca. Mi ćemo ga prikovati lancem za klupu,
i on će nam biti odličan veslač. A zasad bacite ga u buvaru. Odvedite ga!
Dva pirata povedoše Ben-Kadeha u dubinu klanca. Ostali su pevali
pesme, divlje kao zavijanje vetra. Jedan poče da svira na frulu. Neki su
izašli na sredinu, uhvatili se za ruke, digli ih gore i počeli da igraju, vrlo
vešto izbacujući noge.
Pirati su udarali dlanom o dlan po taktu muzike. Zatim povikaše:
– Hazlonim! Igrajte hazlonim!48
Znao sam ovu igru – izvode je i naši ribari u Avaliju. U njoj jedan
igrač predstavlja uplašenog putnika, a drugi svirepog razbojnika.
Svi povikaše:
– Neka stari lekar igra hazlonim!
Ali Sofer reče:
– Deco moja, ja ću lečiti vaše rane koje zadobijete zbog svoje
gluposti, ali kose su mi pobelele od jada koje sam video u životu. Zato
me ne primoravajte da ličim na vašarskog komedijaša. Srce će mi pući i
onda nećete imati ko da vas leči.
Tada iskočih napred i uzviknuh:
– Ja ću da igram hazlonim! Ko hoće da igra sa mnom?
– Gle ti ovog petlića! De, Maharbale, iziđi da igraš s njime.
Na sredinu kruga izađe ogromna ljudeskara s jednim okom. Za
pojasom imao je dva noža, a o bedru širok mač. Frula je zasvirala pesmu
hazlonim. Dali su mi u ruke dva noža. Uzeh da predstavljam razbojnika,
Skakao sam što sam mogao više, tresući nogama i praveći strašno lice, a
pirat se pravio kao da me se boji, puzio četvoronoške, klečao, pružao
ruke moleći da ga ne ubijem. Najzad sam mu oprostio i darovao mu
život stavivši mu nogu na potiljak. Svima piratima se veoma svidela ova
igra. Kikotali su se i tražili da stalno ponavljam igru. Naposletku padoh
na ćilim kraj Sofera, i oni me ostaviše na miru.
Čvrsto sam zaspao i verovatno dugo spavao.
Probudi me svežina. Mesec je osvetljavao klanac. U dubokim
pukotinama stena pale su crne senke. Svi su pirati spavali, vatra se

48 Igra »hazlonim« očuvala se dosad u Palestini, na obalama Male

Azije.

73
gasila, i samo bi se ponekad zasvetleli poslednji proplamsaji.

74
 4. Vetar je ispunio jedra

N
alazili smo se u ogromnoj kamenoj čaši. Sofer nije bio
pored mene. To me je uznemirilo. Da li je živ? Šta su s njim
učinili ovi ljudi? Podigoh nož koji je neko bacio, polako
izađoh iz kruga gde su na ćilimovima spavali ljudi i siđoh niz klanac.
Mislio sam na Sofera i Ben-Kadeha.
Vijugava staza vodila je duž mračnih stena. Kraj jedne stene začuh
lako zviždanje. Učinilo mi se da me je neko oslovio. Približih se oprezno
steni i primetih mala vrata sa rezom.
Kroz prozor je gledalo nečije sjajno oko.
– Dečače, – čuh šapat, – priđi bliže!
Bilo me je strah da priđem. Činilo mi se da će odostrag stazom
odmah dotrčati pirati i baciti me u more.
– Šta je iza tih vrata? – upitah.
Glas iza prozora odgovori:
– Ovo je zatvor, buvara. Ovde morski kneževi zatvaraju svoje
zarobljenike.
– Da li su vam bacili danas starca?
– Ne, danas su ovamo strpali mladog pomorca vezanih ruku.
– Da li on može da razgovara sa mnom?
– Sad ćemo mu pomoći da se popne ovamo.
Čulo se ječanje, prigušeni glasovi, a zatim se na prozoru opet pojavi
nečije oko.
– Jesi li to ti, dečače iz Avalija?
– Da li si to ti, krmanošu Ben-Kadeše?
– Ja sam. Reci mi brže šta rade sada ti psi.
– Svi čvrsto spavaju.
– Ako hoćeš da učiniš odvažan čin dostojan zre– log vojnika,
osmotri vrata i pokušaj da ih otvoriš.
Osmotrih vrata. Reza je bila velika, hrastova, učvršćena jakim
kaiševima. Pomoću noža odrešio sam kaiševe i povukao rezu. Teška
vrata jedva se otvoriše. Iz crnog otvora izađe Ben Kadeh, ruku vezanih

75
na leđima. Presekoh kaiševe i Ben-Kadeh s mukom opruži utrnule ruke.
– Brže, prijatelji, izlazite! – prošaputa on u otvorena vrata.
Otuda izađoše četiri čoveka zarasla u dugu kosu, prljava kao zveri;
od njih se osećao strašan smrad. Svi su bili pokriveni ranama i
modricama. Ben-Kadeh zatvori vrata, stavi rezu i ponovo zateže kaiševe.
– Idite za mnom, – reče jedan od oslobođenih zatvorenika, sed i
mršav starac. – Pokazaću vam put kojim se može sići k moru.
– A gde je tvoj Sofer, da li je živ? – prošapta Ben-Kadeh.
Objasnih mu da ga nije bilo pored mene.
– Gde da ga tražim?
– Popni se na vrh i pogledaj okolo, – požurivao je Ben-Kadeh, – i što
možeš brže dovedi ga dole, ka brodu. Ako možeš, ponesi sa sobom
oružja. Mi ćemo čekati. Ako zakasnite, propašćete.
Razumeo sam da se treba žuriti, da je svaki trenutak skup, te se brzo
popeh do mesta na kome su spavali pirati. Tamo se ništa nije promenilo.
Neki su ležali razbacivši ruke, nešto mrmljali, uzvikivali i krkljali, kao da
ih je neko davio.
Prišao sam kolibi. Jedan visok čovek prepreči mi put.
– Ja odavno primećujem da ti hodaš i nešto tražiš. Šta ti je potrebno?
To je bio Lala-Zor. Lice mu je bilo mračno. Oslanjao se na sekiru sa
dugom držaljom.
– Tražim starca Sofera, – odgovorih ja. – Spavao sam pored njega na
ćilimu, a sada ga tamo nema.
– Sigurno sedi na brodu i gleda na onu stranu gde mu je ostao
zavičaj. Ti ćeš ga još videti. Na ovom ostrvu niko i ništa se ne može
izgubiti. A sad pođi sa mnom. – Lala-Zor gurnu vrata nogom i uđe u
kolibu.
Ušao sam za njim u malu sobu osvetljenu čađavom svetiljkom. U
njoj je spavalo nekoliko ljudi. U dubini bila su druga niska vrata. Pošli
smo dalje i našli se u velikoj pećini. Sa tavana su se spuštali kristalni
stalaktiti49 na kojima su se otsijavale svetlosti tri bronzana svećnjaka.
Zidovi i pod bili su zastrti mnogim šarenim ćilimima. Pored zidova
stajao je niz kovčega, na kojima su ležali potamneli oklopi, šlemovi i
razno oružje. Lala-Zor spusti se u lepu naslonjaču ukrašenu slonovačom
i pokaza rukom na stoličicu kraj svojih nogu.
– Sedi, dečače, i slušaj šta ću ti reći. Ovde, u ovim kovčezima

49Stalaktiti – kameni nakit po svodovima pećina, sličan ledenim

svećama. Nastaje dejstvom vode i taloženjem krečnjaka.

76
skupljeno je nebrojeno blago. Ima ga ovde toliko da mi može pozavideti
ma koji vladar. Od sada ćeš ti biti moj sluga. Ja sam vrlo bolestan, često
se otvaraju stare rane, i tada gubim svu snagu. Meni se sviđa kako ti
dvoriš nemoćnog starca Sofera, i želim da isto tako neguješ i mene.
Starac mi reče da si dobar i čestit dečak. Ako se uverim da si mi odan,
uzeću te za svog sina, i sve ovo bogatstvo biće tvoje.
On me pažljivo pogleda.
– Ali šta ću ja s ovolikim blagom? – upitah ga. – Mislim da ono i tebi
samo smeta. Moja majka ima kolibu na visokoj morskoj obali, pored nje
raste palma koja nam donosi svake godine džak urmi. U kolibi imamo
ognjište koje nas greje. Na njemu Am-Lajli peče lepinje. Imamo asuru i
ovnujsku kožu na kojoj spavamo, ima i ogrtač kojim se pokrivamo i koji
nas štiti od hladnoće. Šta će ti tolike svetiljke, kad je dovoljno samo jedna
da možeš pisati slova, kao Sofer, ili presti vunu, kao što čini moja mati?
Voleo bih da budem pomorac. Mati želi da budem grnčar, a Sofer« me
uči da čitam knjige. Meni je vrlo žao tebe. Koliko ti briga zadaje ovo
blago!
Lala-Zor se osmehnu. Primetio sam sa čuđenjem da i njegovo
mračno, strogo izborano lice može da zrači radošću i toplinom.
– Ti si prvi koji ne želi moje bogatstvo. A svi ostali samo misle kako
će da ga prigrabe…
Lala-Zorovo lice ponovo postade strogo i poblede; on se osvrnu
okolo i obema rukama stisnu držalju halebarde.50 Izbezumljenih očiju,
on poče da šapuće:
– Dok sam jak, oni se boje i slušaju me. Ali čim primete da sam
oslabio, doći će i udaviće me… Evo, čuješ li? Već dolaze. Džema,
ovamo…
Iz ugla pećine dopre predenje. Ogroman šareni panter u dva skoka
stvori se kraj Lala-Zora i zastade, podigavši šapu, spreman da kidiše. Iz
njegovih dubokih crnih očiju vrcale su plave varnice.
– Polako, Džema, ne diraj! Ovo je naš novi prijatelj.
Panter se umirio, zevnuo i legao pokraj Lala-Zorovih nogu. On je
oprezno osluškivao i šaputao:
– Evo ih, čuješ njihove korake Već su otvorili vrata…
Ali u pećini je sve bilo tiho, tako tiho da sam čuo kako mi u ušima
struji krv. Negde su sa stalaktita ujednačeno padale vodene kaplje.
Sedeo sam nepomično. Sekira ispade iz Lala-Zorovih ruku, On je

50 Vrsta starog oružja. Sekira na dugačkoj držalji.

77
spavao,
Setio sam se Ben-Kadehove poruke. Podigoh sekiru i polako iziđoh
iz pećine.

Sve je bilo utonulo u san. Prođoh nečujno pokraj zaspalih pirata,

zatim ubrzah korake, hitro se popeh na prevoj i počeh da se spuštam
prema brodu. Da nije svetleo mesec, nikad ne bih mogao da siđem. Staza
je išla rubom visoke litice, morao sam da koračam po jedva primetnim
stepenicama usečenim u steni. Bosim nogama pipao sam svako
udubljenje u kamenu i najzad srećno siđoh dole.
Ben-Kadeh i četiri zatvorenika bili su na lađi. Oni su objasnili
veslačima da će svi biti slobodni ako pomognu da brod prođe između
hridina. Veslači su grlili Ben-Kadeha i ljubili njegovo odelo. Ugledah i
Sofera. Sedeo je na pramcu broda i gledao u daljinu.
– Šta ti je, Sofer-bobo?
– Plačem zbog toga što sam star, nemoćan i što nisam u stanju da
pomognem ovim ljudima. Sad ćemo ili svi dobiti slobodu ili zauvek
propasti.
Ben-Kadeh nije gubio ni trenutka, Zajedno sa zatvorenicima otisnu
brod od obale i svi se latiše vesala. Najiskusniji sužanj stajao je na
komandnom mostu i davao znake kuda treba upravljati brod. Veslima i
kukama svi su pokretali brod između hridina i borili se sa talasima koji
su se valjali u susret i čas podizali brod, čas ga bacali u penušavu

78
bezdan.
Gledao sam na stenovito ostrvo koje nam je izmicalo Na njegovom
vrhu, kraj slomljenog kedra, pojavi se čovek; gledao je na našu stranu.
Da li nas je pratio pogledom Lala-Zor ili neki od njegovih pirata, nije se
moglo raspoznati. Videlo se samo kako njegovo odelo leprša na vetru.
Najzad brod iziđe iz vrtloga. Na jarbolu se diže jedro i mi poletesmo
u otvoreno more. Uskoro se stenovito Lala-Zorovo ostrvo izgubi u
magli.

79
ČETVRTI DEO
KARTAGINA

80
 1. Bilo nas je trinaest

O
luja je nosila naš brod u nepoznatu daljinu. Niski sivi kišni
oblaci prekrili su nebo. S vremena na vreme kosa kiša
padala je na nas teškim kapljicama. Ben-Kadeh i dva
krmara nisu napuštali komandni most i, navukavši na glavu skutove
ogrtača, i dalje su vodili brod.
Kuda smo plovili? Svako je nagađao na svoj način: jedni, da idemo
ka obalama Egipta, drugi, naprotiv, da idemo ka sidonskim lukama. A
brod se, škripeći čas dizao na greben valova, čas ponirao u providni
bezdan. Talasi su zapljuskujući preletali preko njega. Kao da sa
ljuljaškom padam na dole, obamiralo mi je srce i činilo se da će svakog
trenutka nestati dasaka ispod, nogu i da ćemo poginuti u vrtlogu.
Bilo nas je trinaest. Ben-Kadeh je upravljao brodom, a pomagala su
mu četiri odbegla sužnja koji su nekad bili pomorci. Sva četvorica bili su
veoma mršavi; ispod kose koja im je padala na čelo gorele su oči
neugasivim žarom. Želja za životom i da se bore za slobodu zamenjivala
im je snagu. Samo kad bi, im Ben-Kadeh dozvolio da ostave uže ili veslo,
oni bi padali i odmah zaspali.
Jedan od šestorice prikovanih robova, Grk, bio mi je poznat: njega
sam nekada počastio lepinjama. Bio je još Egipćanin sa nosom, oštrim
kao u ptice, i visoko uzdignutim pravim ramenima. On se nikad nije
smejao i išao je ravnodušno na dugačkim nogama, kao ždral. Dvojica su
bili Skiti51 sa širokom plavom bradom. Oni su bili mnogo jači od ostalih
veslača. Na rukama i ramenima nadimale su im se lopte kad su pokretali
teška vesla. Bila su i dva Crnca po imenu Miha i Kado, sa snažnim
žilavim rukama i kao štapovi pravim tankim nogama. Kosa na glavi
kovrdžala im se kao u ovna. Njih dvojica su se često svađala i tako
vikala, kolutajući beonjačama, da bi čovek pomislio da će onog trenutka
ubiti jedan drugog. Potom su se mirili, smejali se i zajedno pevali pesme.
Čim smo odmakli od ostrva, šest veslača bili su odmah otkovani.

51 Skiti – narod iranskog porekla koji je u Starom veku naseljavao

južne predele današnje Rusije.

81
Bronzana sekira, koju sam odneo Lala-Zoru, pomogla je da razbijemo
lance i okove na nogama. Nije bilo potrebno veslati – crveno jedro, puno
vetra, nezadrživo je nosila brod napred.
Sutradan pred zoru oluja poče da jača. Ben-Kadeh naredi da se jedro
spusti i savije i da se brod okrene pramcem protiv vetra. Osmoljena
užad, učvršćena za jarbol, zviždala je i zavijala, kormilari su se
smenjivali umorni od borbe s orkanom, ali Ben-Kadeh, omršaveo u licu i
crvenih upaljenih očiju, nikako nije hteo da napusti svoje mesto.
Svi smo patili od neprestanog ljuljanja i od gladi. Između mnogih
bala s tirskom purpurnom čojom na brodu nije bilo nijedne sa hranom.
Neko je našao samo vreću suvog grožđa. To je bila naša jedina hrana, i
svi smo dobijali grožđa podjednako – po dve šake.
Najteže je bilo ploviti noću u potpunom mraku, kad se čulo samo
zviždanje vetra, tutnjava oluje i udaranje talasa o bokove lađe. Svakog
trenutka činilo nam se da ćemo propasti.
Drugog dana primetio sam nešto čudno. Usled ljuljanja broda,
preko dna se prelivala voda koja je nosila razno smeće. U smeću su bile
koštice od urmi. Odakle su mogle da se pojave? Izbacivao sam vodu i
smeće, ali koštice su se ponovo pojavljivale. Znači da neko ima vreću sa
urmama, jede ih krišom i neće da podeli sa drugima.
Da li se vreća sa urmama ne nalazi među balama? Možda ih jedu
pacovi? Uvukao sam se pod palubu na krmi. Tamo je bilo vrlo tesno, ali
nekako sam se provukao napred i došao do kraja.
Kroz rupu u palubi padala je slaba svetlost, i ja sam razaznao
čoveka koji je ležao na boku. Njegovo lice sa kukastim nosom i njegove
dugačke mršave noge učiniše mi se poznati.
Brže-bolje odpuzao sam natrag i javio se Ben-Kadehu:
– Na brodu ima još jedan čovek.
– Opet u kožnoj vreći?
– Ne, on leži pod palubom i jede urme. Ima veliku zalihu, pa stoga
ne izlazi da je ne bi delio s nama. To je onaj Meremot, Lala-Zorov sluga.
Ben-Kadeh naredi dvojici Crnaca da dovedu Meremota. Ali nije bilo
lako da se on izvuče: opirao se i ujedao. Onda su ga Muha i Kado
uhvatili za noge i dovukli na palubu krmanošu. Tu je Meremot pao
ničice:
– Biću ti veslač celoga života, do same smrti, samo nemoj da me
ubiješ!
– Zašto si se sakrio?
– Kad se lađa otisnula, popeo sam se na nju i sakrio da ne bih ostao
na ostrvu i delio zao udes pirata. Ja sam miran trgovac, nisam pirat.

82
 – Pevaj ti to drugom, mene nećeš nasamariti. Ti si kao pacov
progrizao vreće. Zbog toga ćeš umreti od gladi. Vežite ga za jarbol.
Kad je shvatio da ga neće ubiti, Meremot se odmah umirio. Vezali
su mu ruke za jarbol. Prestao je da zavija i samo je gledao sve besno
ispod oka.
Trećeg dana ujutru pokazalo se da u lađu prodire voda: verovatno
su se negde rasklimatale daske. Voda je postepeno nadolazila. Svi su
morali neprestano izbacivati vodu i zatiskivati rupe kučinom. Ali oluja
poče da se stišava, jedro se ponovo diže, i mi opet krenusmo napred.
U vazduhu je bilo toplije. Hladni naleti vetra prestadoše, počela je
zapara. Od bala i dasaka dizala se laka para, kao slabi dim, Najedanput
se usred tamnih oblaka pojavi zaslepljujuće sunce, i svi povikaše:
– Zemlja!
U daljini, usred burnog mora, pružala se niska žuta linija obale, a na
njoj se uzdizale vitke palme sa bujnim krunama.
Oba Skita počeše da se busaju pesnicama u grudi, da kukaju i plaču
kao deca.
– Šta vam je? Ta blizu je spas! – reče im Sofer koji je razumeo skitski.
– Zašto su ovde palme? Zašto nisu borovi i jele pokriveni snegom?
Mislili smo da plovimo u naš zavičaj, u Euksinski Pont,52 a sad vidimo
ove dugačke metle i znamo da smo opet vrlo daleko od svoje otadžbine.
Sofer odvi svoj svitak sa kartom zemlje i poče da izračunava gde
smo mogli dospeti.
– Bura nas je odnela tako daleko, – reče on, – da su ovo možda
Srećna Ostrva.
Oblaci su jurili u daljinu, nebo je postajalo sve plavlje, i obala nam se
približavala sve jasnije. U daljini se ukazaše plavičaste planine; ispred
njih su bili razasuti bezbrojni peščani brežuljci. Najedanput ispod niskih
sivih oblaka isplovi čudan ružičast grad.
Zupčasti zidovi, visoke kule, veliki hramovi, kuće u obliku kocke i
usamljene palme – sve je bilo nežnoružičaste boje, kao krila flaminga.53
– To je Srećno Ostrvo! – uzvikivao je Sofer. – Pogledajte kako je
divan ovaj grad! Tamo sigurno žive blaženi ljudi koji ne znaju šta su
suze i jadi. Tamo nema ni gneva ni zločina, nema ropstva ni kamdžija. O
nebo, kako se radujem što ću pred smrt videti srećni kraj koji sam celog

52 Tako su nazivali u Starom veku Crno More.

53 Velika barska ptica bele boje sa crvenkastim krilima.

83
života tražio!
Topao vetar nosio je naš brod prema ružičastom gradu, a mi smo,
oslabeli od napornog rada, neprestano izbacivali vodu.

84
 2. Ružičasti grad

S
puštalo se veče, tamnocrveno sunce tonulo je u more kad je
naš brod prošao pored stražarske kule. Ušli smo u tihu
unutrašnju luku. Veliki broj lađa stajao je dotičući se
savijenim krmama kamenog keja. Između njih pristao je i naš »Kokab-
Cafon«. Sa obližnjih lađa mornari su dobacivali:
– Vama je Melkart pomogao da stignete do obale! Pa ko se otiskuje
na pučinu po ovakvoj oluji!

85
 Pristali smo u pravi čas, jer je voda u brodu sve više nadolazila.
Svi paši mornari iskočili su na obalu i zajedničkim naporima izvukli
krmu na kej, vezavši brod užetom za kamene stubove.
Nekoliko ljudi s kratkim kopljima u rukama i širokim mačevima o
pasu zastadoše pored nas.
– Ko je vlasnik broda? Odakle ste stigli? – upita jedan čovek stroga
izraza sa rogatim šlemom na glavi. U rukama je držao drvenu daščicu i
šiljasti štapić za pisanje.
– Vlasnik broda je trgovac Makar iz Sidona, – odgovori Ben-Kadeh.
– Mi putujemo iz Jafe. Bura nas je zanela na ovu stranu.
– Ne veruj mu, on laže pred suncem i ljudima! – povika najednom
Meremot s lađe. – Svi su oni razbojnici! Oni su napali na lađu, poklali
putnike, samo sam ja ostao u životu.
– Tako, dakle! Pa to su nam upale u mrežu dragocene ptičice, – reče
čovek u šlemu. – Odrešite ovog čoveka i dovedite ga k meni. Pozovite
još vojnika i postavite stražu. A vi, morski razbojnici, idite natrag na
brod i da niste sišli na obalu!
Ben-Kadeh odgovori:
– Ti veruješ jednom čoveku, mešavini prljave svinje i lažljive svrake,
a ne veruješ meni, poštenom krmanošu trgovca Makara!
– Danas je kasno da vam sudim – blizu je noć. Vas će budno čuvati
vojnici i ubiće kopljima svakog ko pokuša da pobegne s lađe. A sutra ću
vas saslušati i tada ću saznati ko od vas govori istinu. Vidim da su kod
vas svi robovi bez lanaca, a to je rđav znak.
Vojnici odrešiše Meremota; on pritrča starešini i poljubi mu skut.
– Ovaj krmanoš je najopasniji pirat, – reče on ukazujući na Ben-
Kadeha. – On kolje žene, decu i čuven je po tome što spaljuje žive
trgovce koje uhvati. Treba ga pogubiti…
Šta smo sad mogli?
Starešina i Meremot su otišli, a vojnici, preteći i gurkajući kopljima
nateraše nas sve da se vratimo na brod. Zatim su zapalili na obali jarku
vatru i posedali okolo. S nama nisu razgovarali i na svako naše pitanje
podizali su koplja, kao da su hteli da nas probodu.
Ben-Kadeh obrati se Soferu sa smehom:
– Ti još uvek misliš da je ovo Srećno Ostrvo? Nisu nas baš ljubazno
ovde dočekali. – I on doviknu mornarima obližnjeg broda: – Koji je ovo
grad?
Na brodovima je stajalo mnogo mornara. Oni su gledali prema
nama. Jedan odgovori:

86
 – Zar ne poznaješ ovaj najbogatiji grad? Pa ovo je Kartagina.54
Svi naši drugovi skupiše se oko Sofera i počeše da raspravljaju šta
da rade. Stari sužanj reče:
– Ja dobro poznajem Kart-Hadašat. Ovdašnji ljudi su trgovci, ćifte,
oni nisu bolji od Lala-Zora. Ako su odlučili da nam otmu brod, oni nas
neće pustiti nego će nas prodati u ropstvo.
Sofer se s njime ne složi:
– Zar ti ne veruješ u ljudsku pravdu? Zar u sidonskom srcu nema
časti i pravičnosti? Ovde se neće usuditi da nam što učine nažao. U
ovom gradu živi moj prijatelj, veliki mudrac Sanhunijaton. On je bio moj
gost u Vavilonu, gde je izučavao nauke maga. Živeo je u mojoj kući, jeo
moj hleb i pio moje vino. Treba mu poslati glasnika i reći da sam
doputovao.
– Ali ko može da ode do njega? Odavde neće nikoga pustiti, –
govorili su drugovi. – A sutra će sve nas prodati u ropstvo na lađe koje
odlaze, i prikovani za klupe, mi ćemo se razići na razne strane.
– Znači, moramo mu još danas uručiti pismo, – reče Ben-Kadeh. –
Neko od nas će to učiniti.
Uvek ćutljivi Egipćanin predloži:
– Nek ide dečak Elisar: on lako može svuda da se provuče, i vojnici
ga neće zadržati.
Od vatre se odvoji i priđe nam jedan vojnik.
– Ko je od vas glavni pirat? Čujte šta ću vam reći. Vi ćete svi biti
raspeti na krstove. Nemate šta da gubite, osim glave. Ako želite da pred
smrt poslednji put lepo ručate, odmah ću vam poslati pečene jagnjetine,
usoljene ribe, vina i svega šta hoćete. Za to ćete mi pokloniti dobar
ogrtač. Vi ste ih mnogo napljačkali.
– Hvala ti, dobri vojniče, – reče Egipćanin. – Na tvom licu je ispisana
lepota Melkarta, mudrost Vala, a u ramenima se vidi snaga Refaima.
Učinićemo onako kao što savetuje tvoja uvažena reč. Zbog toga dozvoli
da ti učinimo bogat poklon. Uzmi skupoceno tirsko crveno odelo. Ali
neka tvoja dobrota ne zatvori uši pred našom molbom: pusti na obalu
ovog dečaka. Zašto da strada dete? Ovde u gradu, u kvartu Megare, živi
njegova tetka.

54 U naučnoj literaturi uobičajeno je ime Kartagina, koje su rimski

pisci napravili od Kart Hadašat, što znači »Novi grad«. Ranije se
smatralo da je Kartagina osnovana u 9 v. pre n.e. Nova istraživanja na
mestu gde se dizala Kartagina pokazuju da je to bilo mnogo ranije.

87
 Vojnik hitro dohvati pružene crvene haljine i sakri ih ispod ogrtača.
– Ako pustim nekoga, meni će otseći glavu i obesiće je ispod
gradske kapije u ptičjem kavezu.
Vojnik se okrete i vrati se vatri.
Sofer mi reče:
– Bolje je biti gladan prosjak na obali nego sit veslač na carskoj lađi.
Napisaću pismo svom prijatelju, mudrom Sanhunijatonu, a ti se potrudi
da ga nađeš i da spaseš sve nas.
Sofer uze parče papirusa55 štapić od trske, teglicu sa crnom tečnošću
od sipe56 i stade da piše pismo.

55 Biljka od čijeg se stabla u staro doba pravila hartija.

Morska životinja koja ispušta tamnu tečnost da bi u samoodbrani

56

zamutila vodu. Od nje se pravilo mastilo.

88
 3. Kako je zaplakao kameni bog

V
ojnik se uskoro vrati. S njim je išao sluga sa velikom
korpom na glavi. Oba se zaustaviše pored broda i
predadoše nam korpu. U njoj je bio hleb, luk, krupni
limunovi i komadi pečenog mesa. Kad su sve namirnice bile istovarene,
Ben-Kadeh mi došapnu:
– Zavuci se u korpu. Ne miči se u njoj i ne izviruj dok ti ne dozvole
da iziđeš.
Sofer mi dade papirus savijen u trubu. Ja ga sakrih u nedra, zatim
legoh u korpu sklupčavši se koliko sam mogao. Pokrili su me crvenim
haljinama. Nepomično sam ležao u mraku i osetio kako su korpu podigli
i predali je preko ivice broda sluzi. Potom sam čuo mek šum koraka.
Nekud su me nosili. Jednom je nečiji glasi doviknuo:
– Ko si? Šta nosiš?
– Sluga zapovednika luke, nosim ribu.
– Mogao bi da nam udeliš koju ribicu!
– Sva je izbrojana.
– Uh, što si tvrdica! Rastrgao te Melkart na komade!
Posle nekog vremena korpa se strese i lupi o zemlju.
– Ustani! Dosta sam te nosio. Sad pođimo zajedno. – Sluga me
čvrsto uhvati za ruku i izvuče iz korpe.
– A kuda ćemo?
– Zna se kuda: u kuću mog gospodara. On je odavno želeo da ima
dečaka trčkarala.
Njegove reči me uplašiše: »Hoće da načine od mene slugu! A
pismo?… Drugovi na brodu čekaju od mene pomoć. Moram pobeći!«
Išli smo pustom ulicom. S obe strane pružali su se zidovi kuća, koji
su se smenjivali s bujnim zelenilom šapastih kaktusa.
Iza zidova su ponekad dopirali glasovi, čuo se dečji plač i tužna
pesma. Sumrak je postajao sve gušći, noć se brzo spuštala.
Na kraju ulice začu se šum, i nama u susret iskoči nekoliko pasa
lutalica. Oni sa cikom pojuriše dole, pod kaktusovo žbunje, i začas ih

89
nestade. Setio sam se mudrog pravila Gamalijelovog: »Tamo gde se
provuče pas, on pokazuje put ka slasti i spasenju«. Nisam se kolebao i
zarih zube u sluginu ruku. On me pusti, a ja se bacih na zemlju tražeći
prolaz u kome su malopre nestali psi. Puzeći počeo sam da se provlačim
ispod bodljikavih kaktusovih šapa.
Pozadi su se čule slugine psovke; za mnom je poletelo nekoliko
komada zemlje, ali ja sam, ne zadržavajući se, puzao sve dalje psećim
prolazom. Svuda su visili pramenovi pseće dlake. Vrat i ruke bili su mi
već izgrebeni, ali šta to mari! Bio sam u slobodi i mislio samo na pismo,
koje sam morao što pre da uručim učenom Sanhunijatonu.
Sad više nije bilo kaktusa. Ispred mene se u sumraku ocrtavao mali
vrt. S desne strane bila je kamena zgrada sa kosim krovom na kojoj su
blistale staklene lopte. Ispod krova pružao se niz stubova. Među njima
stajao je kameni kip čudovišnog božanstva s ogromnom ovnujskom
glavom. Dva roga su se savijala pored ušiju. Počeo sam da smišljam šta
da radim dalje.
Dva čoveka u starom pocepanom odelu sa malim kotaricama u
rukama, prošla su stazom pored mene i kleknula pred kamenim bogom.
Oni su dizali ruke, uzdisali i padali ničice. Jedan je govorio:
– O ti, veliki i moćni kao oblak koji leti po nebu! Oteraj bolest koja
guši moga sina!
– Veliki Vale, – klicao je drugi, – ne ljuti se na nas! Moju njivu je
napao crv i tamani žito, a poreznik traži da se plati. Uništi ga svojom
vatrom, oteraj crva i sačuvaj mi njivu da bih mogao ishraniti porodicu!
Obojica su usrdno udarala čelom o kameni pod.
Najednom crne oči kamenog božanstva zasvetleše crvenom
svetlošću i začu se promukao glas:
– Smrviću svojim gnevom tebe, tvoje sinove i unuke! Više se molite,
ne zaboravite da spomenete svoga gospoda, pa bolest neće mučiti tvog
sina, i žito će roditi na njivi…
Oni što se moljahu padoše na zemlju i dugo su ležali. Svetlost u
očima kamenog božanstva ugasi se. Jadnici počeše da se povlače
natraške, sipajući na glavu sitne morske školjke.
– Bog je uslišio naše molitve! Hvala ti, veliki Vale-Amone! Potom,
ostavivši svoje kotarice na stepenicama hrama, oba siromaha žurno se
udaljiše.
Iza kamenog čudovišta iziđe suvonjav, pogrbljen starac, i
mrmljajući uđe u hram. U okruglom prozoru ispod krova zasija
usamljena svetlost.
Ja malo sačekah, a zatim se oprezno uputih hramu. Popeh se uz

90
stepenice kamenog čudovišta koje je ličilo na one kipove koje kod nas u
Sidonu postavljaju u kapelama na raskršćima.
Sa stepenica hrama video se ceo grad. Bezbrojne kuće sa upaljenim
svetlostima, opkoljene drvećem i palmama, spuštale su se padinom
brežuljka prema moru, odakle je dopirao poznati šum talasa.
Čuh iza sebe šištanje i osvrnuh se. Dve velike, dugačke kao motke,
crne zmije milele su po belim pločama. One su visoko digle glave i
šištale kao guske primičući se k meni sa dve strane. Ustuknuh i pripih se
uz leđa kamenog boga, ali zamalo što ne padoh – iza mene se otvoriše
vratanca, ja skočih unutra i zalupih ih. Odozgo je prodirala slaba
svetlost. Stepenice su vodile prema glavi kipa. S desna, u udubljenju u
bakarnom kotliću tinjalo je ugljevlje. Pored njega je visio snop voštanih
sveća. Popeh se uz stepenice, i moja glava nađe se u čeljustima kamenog
boga.
Napolju se začuše glasovi. Nepoznati ljudi govorili su sasvim blizu.
Ženski glas je blago ubeđivao:
– Ne boj se, dedice, priđi bliže. Popni se ovamo i sedi na stepenice, a
ja ću pevati molitve. Pridrži kotaricu sa golubovima. Ja ću pogledati da li
je tu sveštenik Ešmunazar.
Slabi starački glas je odgovorio:
– Ne udaljavaj se od mene, Emaštoret! Ja se bojim ovog boga. On me
gleda ognjenim očima, kao da hoće da mi razmrska glavu kamenom
šapom.
Čula se lupa Emaštoretinih sandala po kamenim pločama. Ona
uzviknu:
– O svete zmije, ne dirajte me! Evo donela sam vam šolju mleka.
Nisam učinila ništa ružno, pustite me u hram!
Zaškripaše vrata. Neko je srdito zapitao:
– Šta tražiš? Zašto me uznemiruješ ovako kasno?
– Ceo dan sam radila u polju i tek sad sam se oslobodila. Pruži mi
ruku milosrđa i dozvoli da izgovorim molitve svemogućem Valu-
Amonu.
– Pa dobro, dobro, kćeri moja! A da nisi zaboravila da doneseš
propisne darove u korist hrama? Nemoj biti škrta, ne žali da priložiš za
bogougodnu stvar.
– Donela sam dva bela goluba, četiri ribice i snop pšenice.
– Ljudi su postali tvrdice, – krkljao Je sveštenik. – Neki ne žale za
nas ovna ili tele. Za šta hoćeš da se moliš?
– Pre šest godina, u ovaj dan, izgubila sam sina. On se zajedno s
ostalom decom igrao na morskoj obali. Doplovili su čamci u kojima su

91
sedeli rđavi ljudi. Oni su pohvatali decu i odveli ih na more. Samo
dvojica od onih koji su se igrali na obali dotrčaše kući i ispričaše da su
deca ukradena. Tada je moj sin imao deset godina…
– Stani ovde, – reče sveštenik, – zatvori oči, pruži ruke svemogućem
bogu i moli se.

Nežni glas, u kojem se osećao duboki jad, zapeva pesmu:

Vrati mi sina, mog lepog sina!

On je ličio na biser u školjci.
On je bio moje srce,
I srce su mi moje izvadili.
Vrati mi sina, mog lepog sina!
I mesec i sunce redom osvetljuju zemlju.
Osvetljuju danju i noću moj tužni život.
Sve mi se pomrači otkad izgubih sina,
I u srcu mi je plamen i pakao.
Vrati mi sina, mog lepog sina!
Nemoguće je da je ubiješ, da ne vidi, ne čuje
Oni lažu, lažu! Nije on mrtav, već luta po svetu.
Ko će mi, jadnoj, reći gde je moj dragi sin?

92
 Pretvoriću se u golubicu i poleteti k njemu.

Taj glas je ličio na glas moje majke. Pesma je kazivala o istom jadu
koji je podnosila sada Am-Lajli. Iz mojih grudi počeše da se otimaju
nehotični uzdasi. Nisam više mogao da se uzdržim, stadoh jače jecati i
najzad glasno zaridah.
Glasovi ućutaše. Začu se šapat:
– Čuješ? Čak srditi bog Val-Amon nije izdržao i rasplakao se.
Zatim odjeknuše uzvici i ču se bat nogu.
Pohitah da se izvučem iz kamenog boga i iziđoh na stepenice
hrama.
Žena vrisnu i poleti k meni:
– Evo mog Haruha, mog malog Haruha! Val je uslišio moju molitvu
i vratio mi sina!
Ona pritrča k meni, uhvati me za ruku i zagleda mi se u lice.
– Ista kovrdžava kosa, iste oči! Ali gde je mladež na obrazu? Ko si
ti?
Ja sam još grcao u suzama i jecajući rekoh:
– O, dobra ženo! Meni je bilo žao tebe. I mene su otrgli od majke
morski razbojnici. Zato sam i izišao k tebi. Molim te, ne plači! Ti ćeš još
naći svog sina! Ali ti nisi moja mati. Ona ima drugo lice, i na obrazu
modre crtice.
Polagano nam se približi sveštenik u visokoj kapi.
– Ovog dečaka poslao ti je sam bog Val, – reče on. – Ovo je tvoj sin.
U ovom hramu dogodilo se veliko čudo.
– Ali moj sin je ukraden pre šest godina, znači, on treba da bude
znatno stariji od ovog dečaka.
– Ti govoriš gluposti, nerazumna ženo. Bog Amon uzeo ga je i držao
u oblacima. To vreme je prohujalo kao jedan uzdah, i tvoj sin nije mogao
da se promeni. To ti kažem ja, kohen57 Ešmunazar, a koheni se nikad ne
varaju. Reci, dečače, ti se zoveš Haruh, je li?
Razmišljao sam šta da odgovorim, jer sva moja briga behu drugovi
na brodu.
– Ne znam, – odgovorih. – Ja nosim pismo od Sofera, lekara iz
Vavilona. On mi reče: »Otidi u grad mudrom hohomu Sanhunijatonu i
predaj mu pismo i pozdrav«. Upitao sam Sofera: »A gde stanuje taj
mudrac?« Sofer-rafa odgovori: »Ne brini. U Kartagini svako će te odvesti

57 Kohen – sveštenik.

93
k njemu«.
– Razume se, – uzviknu kohen. – Pa ko ne zna Sanhunijatona,
najmudrijeg među najmudrijima? On razume jezik ptica i čita po
zvezdama čovekovu sudbinu.
– Ali kako ću ga naći?
– Uručićemo mu pismo. A sad treba da skupimo narod i da mu
objavimo veliko čudo, kako se dečak za jedan dan prebacio iz dalekog
Vavilona u Kartaginu…
– Ali ja nikad nisam bio u Vavilonu! – prekidoh ja starca ponovo. –
Moj učitelj Sofer je došao iz Vavilona.
– Ćuti kad te ne pitaju! Stariji znaju bolje od tebe. Kako ti je ime?
– Elisar.
– Pa ja sam ti već kazao da ćeš se od sada zvati Haruh.
Sveštenik priđe drvetu i zatrese ga. Zazvoniše bronzana zvonca u
obliku golubova, koja su visila na drvetu. Iz hrama iziđoše dva pospana
crnca.
– Bali i Mhende, donesite ovamo nosiljku, sad ćemo otići upravniku
grada.
Emaštoret se naglo odmače od mene:
– Dečače, zar možeš tvrditi da si odista iz Vavilona? Pa to je laž!
– Što se ti ovde pleteš! – razvika se na nju sveštenik. – O nerazumna,
nemirna ženo! Ja sam svojim očima video kako su nebom letela zlatna
kola sa upregnutim ognjenim konjima i spustila se ovde u vrtu, oprživši
lišće na drveću. Iz kola je izišao ovaj dečak sa pismom u ruci. To sam
video svojim očima ja, kohen Ešmunazar, a koheni se nikad ne varaju…
Došli su crnci sa nosiljkom, bogato ukrašenom resama i praporcima,
i spustili je na zemlju. Sveštenik Ešmunazar naredi mi da legnem u tu
nosiljku Bilo me je stid pred ženom koja je ličila na moju majku. Ona je
stajala postrani, pritisnuvši ruke na grudi. Verovatno me je smatrala za
odvratna lažova. Ali ja nisam bio kriv Bilo mi je potrebno da što pre
vidim mudrog Sanhunijatona.
Crnci podigoše nosiljku i krenuše duž baštenske staze. Napred je
išao rob s dugačkom motkom na kojoj je bila obešena na malom lancu
upaljena svetiljka, a pozadi – dva svirača. Jedan je duvao u flautu, a
drugi udarao u bubanj.
Kohen je išao iza nosiljke obavijen belim ogrtačem sa crnim
prugama.

94
95
 4. Mudrac Sanhunijaton

I
šli smo pustim uzanim ulicama, peli se uz strme stepenice
kraj zatvorenih radnji. Video sam visoke kamene kuće sa
mnogo prozora. Flauta JS zvonko IZVIjala, bubanj je tutnjao.
Odasvuda kroz prozore i na vrata izvirivali su ljudi i pitali:
– Ko to ide?
– Poslanik iz dalekog Vavilona, – odgovarahu nosači.
Unutra u gradu bio je zid od velikog glatko tesanog kamena.
Opkolilo nas je nekoliko vojnika, ali prepoznavši kohena, pustiše nas s
uzvicima:
– Pomoli se, pobožni kohene, za nas, zaštitnike grada.
Prošavši nekoliko ulica, zaustavismo se pored dugačke kuće sa
ravnim krovom koja je bila ukrašena kipovima i staklenim loptama.
Kohen me dohvati za ruku svojim kukastim prstima, i mi pođosmo
uz kameno stepenište.
Iznad jednih vrata gorela je svetiljka. Kohen zakuca na vrata, gurnu
ih, i mi uđosmo u malu sobu. Bila je zastrta velikim ćilimom. Usred sobe
čučao je mali, vrlo mršav čovek. Na glavi nije imao nijedne dlake: ona je
ličila na nojevo jaje. Čitao je razvijen svitak. Pored njega na ćilimu bilo je
naslagano mnogo papirusa. Na nekima su se videle slike zveri, guštera i
crva.
– Pozdravljam te, Sanhunijatone! – prošaputa kohen.
Onaj što je sedeo ne odgovori i nastavi da čita svitak.
– Došao sam k tebi važnim poslom, sunce mudrosti, – nastavi
kohen. – Doveo sam ti dečaka koji je doleteo preko neba na ognjenim
kolima.
Sanhunijaton okrete glavu i odmeri nas pogledom:
– Sigurno imaš malo prihoda od bogomoljaca, pa zbog gladi vidiš i
ono čega nema, – odgovori on i stade ponovo da čita svitak.
Tada ja uzviknuh:
– Sofer-rafa, mnogojezični, šalje ti pismo!
Mudrac odmah ustade.

96
 – Poznavao sam u Vavilonu jednog mudrog čoveka koji se zvao
Sofer-rafa. Zar je još živ? On se spremao da putuje u zemlju Skita. Gde je
sada?
– Ovde je u luci, gladan, bez hleba. Ne puštaju ga na obalu i sutra ga
prodati na pijaci, kao ovcu.
Sanhunijaton uze od mene savijen papirus, razvi ga, raširi na kolenu
i spustivši se na ćilim poče da čita. Potom pogleda na mene i reče:
– Uzmi skut svojeg odela i obriši oči. Ne dolikuje budućem mudracu
ili vojniku da lije suze.
Mudrac još jednom pročita pismo i savi ga u trubu.
– Hvala ti, uvaženi slugo hrama, što si se pobrinuo o dečaku i o
sudbini mog prijatelja, mudraca iz dalekog Vavilona. Ako ti treba moja
pomoć, reci. A na ognjenim kolima, kao što neki kažu, bogovi su leteli
pre hiljadu godina. Ali pošto sad bogovi neće da se pokazuju ljudima,
makoliko ih molili, biće najbolje da pričaš svima kako si video kola u
snu, a ne na nebu, gde sada lete samo ptice. Hajde sa mnom, dete.
Sanhunijaton se zavi u ogrtač i povede me u kuću. Zavojitim
stepeništem popesmo se na krov.
Nekoliko ljudi sedelo je sa povijenim nogama polukružno na lepim
klupama. Na visokom bronzanom postolju gorela je svetiljka
napravljena u obliku goluba, a od vatre je dopirao prijatan miris.
Sanhunijaton priđe jednome od tih ljudi, koji je bio! ukrašen grivnama i
ogrlicom.
– Visokopoštovani šufete,58 čuo sam da hoćeš da pošalješ lađe u
zemlje gde se roba našeg velikog grada može da menja za zlato. Dozvoli
da se tvojoj eskadri pridruži sunce mudrosti iz dalekog Vavilona, hohom
Sofer-rafa. On je proputovao sve zemlje, bio je na dalekom severu gde
narodi žive pod snegom koji neprestano pada; bio Je i na žarkom jugu,
gde runjavi kepeci, slični zveradi, grade svoje kuće u ptičjim gnezdima.
– Ali gde je taj mudrac iz Vavilona? Dovedi ga ovamo, ja bih hteo da
čujem njegove reči.
– On ne može da dođe k tebi. Lađu na kojoj je doplovio u našu luku
zaplenila je tvoja straža i nikoga ne pušta na obalu, a mudraca hoće da
prodaju u ropstvo.
Onda skoči jedan od onih koji je naredio da se naš brod zadrži u
luci.

58U Kartagini su bila dva upravljača, šufeta ili sufeta: glavni

upravnik grada i pretsednik republike.

97
 – Nije tako kako ti kažeš, – reče on. – Ja ću ti objasniti kako je bilo.
Javili su mi da je stigao piratski brod nastradao od bure. Naredio sam da
se brod zapleni, a da svima piratima sudi preki sud, te jedne da pogube,
a drugi da se pošalju u mlinove da okreću žrvnje Brod je dobro sagrađen
i biće od koristi našim pomorcima.

Šufet planu:
– Ti rđavo shvataš moje zapovesti, upravniče luke! Neka Melkart
unakazi tvoje lažljivo lice! Ti hoćeš da prodaš u ropstvo mirne putnike,
pa čak i učenog lekara koji bi mogao da leči naše mornare. Ta naši pirati
su nam od koristi, kad ne pljačkaju nas, nego lukave Grke i nadmene
Egipćane. Smesta idi u luku i oslobodi sve koje si samovoljno stavio pod
stražu. Požuri da to učiniš, jer neću čekati Melkartov gnev, nego ću ti
svojom rukom unakaziti lice.
Upravnik luke se pokloni, dotaknuvši rukom ćilim.
– Tvoja zapovest biće izvršena, – reče on i hitro iziđe.
Čini mi se, da sam počeo da skačem od radosti, jer šufet me pogleda
i reče:

98
 – A čemu se ti raduješ, skakutalo?
– Radujem se što će Sofer-bobo poći s tvojim brodovima i što ćemo
stići u zemlju kanarsku, gde je umesto zemlje zlatan pesak.
– Pa gde se nalazi ta zemlja kanarska? Nikad o njoj nisam čuo. Šta ti
o njoj znaš?
Tada mu ispričah sve o svome ocu, o njegovoj poruci urezanoj na
bakarnoj pločici, i o tome kako me je Sofer poveo sa sobom i kako želi da
pronađe kanarsku zemlju.
– Eto kuda bi trebalo poslati naše brodove! – uzeše reč prisutni. –
Ako je u toj zemlji otac ovog dečaka, naš Sidonac beni-Anak postao
carski sluga on će nam pomoći da osvojimo tu zemlju. Muškarce ćemo
prodati u ropstvo, pokupiti sve zlato, a zemlju podeliti našim
doseljenicima.
Tu su počela raspravljanja i prepiranja.
Slušao sam ih, a oči mi se lepile od umora. Zato sam se obradovao
kad mi je Sanhunijaton naredio da pođem za njim.
Kad smo se našli u učenjakovoj sobi, on pozva slugu i naredi mu da
mi spremi postelju. Legao sam na meko ovnujsko krzko u uglu sobe.
Ispod glave imao sam mekan jastuk napunjen vunom. Pod poče da se
ljulja Činilo mi se da svuda okolo zapljuskuju talasi i Ja utonuh u dubok
san.

99
100
 5. Na času

U
jutro se probudih od golicanja u nosu. Počeh da kijam, dok
mi iz nosa ne izleti kokošje perce. Protrljah oči i videh da u
sobi na ćilimu sedi nekoliko dečaka, a svaki od njih drži
tablicu i zašiljen štapić za pisanje. Gledali su na mene i smejali se i ja
shvatih sam da je to bila njihova šala.
U sobu uđe Sanhunijaton. U rukama je držao svitak i dugačku
palicu od trske. On sede prema dečacima i udari šibom po glavi Jednoga
KOJI se smeškao.
Svi se umiriše i oboriše oči.
– Otvorite uši i počujte šta će reći nastavnik, – poče on. – Sad ćete
pisati o postanku sveta i nećete ustati s mesta dok mi svaki ne kaže
napamet sve što je zapisao, ne gledajući u tablicu.
Dečaci se udobnije namestiše i spremiše se da pišu.
– A umeš li ti da pišeš? – obrati se Sanhunijaton meni. – Umeš li?
Naučio te je Sofer-rafa. Vrlo lepo! Onda sedi pored njih i piši. Evo ti
tablice premazane voskom, a evo ti i zaoštreno stilo (pisaljka).
Sanhunijaton poče da govori lagano, otežući:
»Po mišljenju starih mudraca, početak svega živog na zemlji i na
nebu bio je vazduh, mračan i sličan vetru«…
On je dugo diktirao, tako da smo se umorili od pisanja.
Završivši diktiranje Sanhunijaton zastade i poče da pregleda
učeničke tablice. Onoga kome bi našao greške, udario bi šibom po glavi.
U sobu uđe Sofer. Sanhunijaton hitro ustade i pođe mu u susret. Oni
se zagrliše stavivši jedan drugome glavu na rame. Zatim Sanhunijaton
reče deci:
– Slušajte, učenici moji. Velika je radost za žednog putnika da nađe
u pustinji izvor čiste vode. Ista je radost kad čovek vidi starog prijatelja
koga mnogo godina nije video. Danas ste slobodni. Idite kući. Dođite
sutra ujutru, pa ćemo razgovarati o postanku sveta. Povedite sa sobom
ovog dečaka i pokažite mu lepote našeg grada. A za ovo ćeš, dete, da
kupiš sebi slatkiša. – I mudrac mi dade kvadratnu srebrnu pločicu.

101
 Sofer mi dozvoli da se vratim na lađu. Jedan dečak se ponudi da
pođe sa mnom. Zvao se Abi. Uzesmo se za ruke i pođosmo da
razgledamo grad.
Abi me je vodio uzanim uličicama po tržnici, gde su bile bezbrojne
male radnje. U njima se prodavalo sve što čovek može da zaželi: ćilibar u
niskama, različito skupoceno kamenje, školjke, sveža i usoljena riba i
tkanine svih boja. U malim dućančićima, kao u sanducima, čučali su
trgovci koji su prodavali slatkiše. Prišli smo prodavcu urmi, koje su se
slepile kao testo i ležale na kraju daske. Trgovac je sedeo na drugom
kraju i prstima odvajao kupcima veće ili manje komade, prema
plaćenom novcu. Za moje srebro dobili smo veliki komad slepljenih
urmi i još nekoliko jabuka. Pored javnih kupatila dečaci su zvonili
praporcima i pozivali prolaznike. Pekari su izlagali tezge sa svežim
lepinjama poređanim uspravno. Sem njih prodavali su u zemljanim
činijama kuvane puževe posute kimom.

Izbili smo na trg robova, Na trgu, na asurama, sedeli su robovi svih

boja. Tu su bili snažni muškarci, žene i mala deca. Pored svake grupe
stajali su prodavci i glasno isticali osobine robova:
– Snažan mlad rob! Ume da pravi posuđe i da kuje noževe! Biće od
koristi svakom gospodaru!
– Izučen obućar, brzo šije sandale! Ko ga kupi, ne mora više da se
brine za hleb, – njegov rob će izraditi toliko sandala da će sam prehraniti
čitavu gospodarevu porodicu.

102
 Prolazili smo pored Etiopljana, Libijaca,59 Berberaca60 i drugih
robova iz raznih zemalja. Svi su oni bili okićeni šarenim trakama, da bi
privlačili kupce. Abi je pitao svakog:
– Ko je od vas rodom iz kanarske zemlje? Je li ko od vas čuo za
kanarsku zemlju?
Robovi su mrzovoljno odgovarali;
– Srećni su ljudi te kanarske zemlje. Trgovci još ne znaju za njih,
zato Kanarci nisu dospeli na ovo tržište suza.
Ali jedan čovek reče:
– Ja znam gde je zemlja kanarska. – Bio je to visok čovek, bronzane
boje, snažan naizgled, pravilna, lepa lica. Imao je talasastu prosedu kosu.
– Priđi, dete. Ako mi daš urme koje držiš u rukama, reći ću ti gde je
Kanar.
On podiže šaku i dotičući redom prste poče da objašnjava:
– Evo ovde su Melkartovi Stubovi. Ovaj prst, to su ljudi Berguata,
dalje su ljudi Ha-ha, još dalje ljudi Kanar.
– A da li dugo treba ploviti donde?
– Fiju! – čovek zazvižda i pokaza na nebo. – Vetar nadima jedro,
jedro tera lađu, i ona plovi sve dalje. A posle će doći dan, i lađa će stići u
moj dragi, moj kao sunce lepi, rođeni Kanar.
Dali smo tome čoveku sve naše urme. Tada nam pritrča sopstvenik
tog roba i, mašući štapom, povika:
– Šta tražite ovde, štenadi? Ceo dan ljudi se motaju tržnicom i pitaju
za Kanar. To ne sluti na dobro… Odlazi! – viknu on na roba, i obojice
brzo nestade u gomili.
Ja i Abi uputismo se na naš brod da ispričamo Soferu sve što smo
saznali o zemlji kanarskoj.
Stigavši u luku, videsmo da je »Kokab-Cafon« izvučen na obalu i da
stoji ma skelama. Nekoliko radnika opravljalo ga je i šuperilo rupe. Ben-
Kadeh išao je oko broda, dodirivao bokove, udarao čekićem i govorio:
– Uskoro ćemo otploviti u prostrano Spoljnje More.61 Gledaj, Elisare,

59 Narod koji je naseljavao u Starom veku sve oblasti u Africi koje su

bile poznate starim Grcima.

60Hamitski narod u Maroku, Alžiru, Tunisu i susednim oblastima,

poznat u Starom veku pod raznim imenima (Mavri, Numiđani i dr.)

61 Spoljnje More – tako se zvao u staro doba Atlantski Okean.

103
kako se radnice trude da brod bude što pre spreman za borbu s olujama.
Plovidba po Spoljnjem Moru nešto je sasvim drugo nego ovde, po
Unutrašnjem Moru.62 Tamo su valovi kao brda.
Skakao sam od radosti što ćemo ići dalje, u čudesne zemlje.

62 Unutrašnje More – Sredozemno More.

104
 6. Savetovanje kormilara

P
rošla su još dva dana. Naš brod »Kokab-Cafon« bio je već
spušten u more, spreman da krene na put.
Ben-Kadeh mi reče:
– Pazi, kako je brod sad prepravljen: sav je pokriven palubom, od
pramca do krme, kao kornjača oklopom. Otvori za vesla na bokovima
mogu se potpuno zatvoriti poklopcima. Kormilarska vesla imaju ležišta i
čvrsto su privezana kaiševima. Sad brodu neće biti strašni talasi
Spoljnjeg Mora. Čak i kad se budu prelivali preko palube, brod će kao
plovka skakutati na njihovim grebenima.
Tog dana kod nas na brodu nasta gužva. Dođe više od sto ljudi koji
su želeli da putuju u kanarsku zemlju. Jedni su bili mršavi, iznureni, u
pocepanom odelu, drugi lepo obučeni, sa velikim prtljagom. Svi se
smestiše u utrobi broda, pod palubom. Na mazgama donesoše hrpe
kopalja i mačeva i kožne vreće sa metalnim oklopima. Okrugli štitovi od
debele kože, ukrašeni bakarnim pločicama, bili su učvršćeni spolja na
bokovima lađe. Došla je povorka kamila, sa kojih su skidali bisage sa
brašnom, žitom, suvim voćem i usoljenom ribom. Utovarili su i nekoliko
mešina s vinom. Sve je to progutala utroba našeg broda.
Tog dana predveče Sofer i Ben-Kadeh pređoše na susedni brod, koji
je nedavno doplovio u luku. Bio je veći i raskošniji od drugih, i jedra su
mu bila od crvenih i crnih kvadrata.
Svi su govorili da je na toj lađi doputovao sa Istoka nekakav
ugledao bogat knez. Na palubi tog broda bio je zakazan sastanak svih
kormilara koji će ploviti u kanarsku zemlju.
Stajao sam pored Sofera i video kako se mostom penju na lađu ljudi
mrka lica sa šarenim, prugastim i ljubičastim ogrtačima. Kormilari su
nosili oko vrata ogrlice od ćilibara, školjaka i ružičastih korala. Po golim
mišicama bile su im modrom bojom išarane zvezde i morska čudovišta.
Neki su žvakali crveno lišće, pa je izgledalo kao da pljuju krv.
Pomorci sedoše u krug po šarenim egipatskim ćilimima.
Dođe i upravnik luke za kojim je išao Meremot. On je, reklo bi se,

105
postao ljubimac upravnikov, jer je išao za njim kao pseto, nosio za njim
povijenu tirsku naslonjaču i svaki čas mu ljubio skutove.
Upravnik luke sede u naslonjaču i obrati se pomorcima:
– Hrabri orači mora! Vi ste svojim lađama izbrazdali sve vode koje
zapljuskuju zemljinu površinu. Sada, po naređenju šufetovom i saveta
starešina treba da pođete sa četrdeset lađa u nepoznatu zemlju
kanarsku, koja leži iza Atlaskog Grebena.63 Tamo treba osnovati novu
naseobinu naših ljudi. Komandant celokupne eskadre biće proslavljeni
prijatelj našeg grada, karijski knez Ila-Car – neka nam je zdrav i srećan
deset puta po deset godina! Sad ga muči groznica te ne može da dođe na
savetovanje, ali će svež morski vetar oterati sve njegove bolesti.
Sveštenici po svima hramovima već čitaju molitve i svaki dan će
prinositi za žrtvu golubove i ovnove da bi vaša plovidba bila srećna.
Kormilari počeše da žagore, razgovarajući među sobom.
Onda ustade jedan hrom i bez ruke. Patrljak desne ruke bio mu je
povezan crvenom tkaninom, opervaženom zlatnom grivnom.
– Ja nisam bio u kanarskoj zemlji, ali znam gde se ona nalazi. Da bi
čovek tamo dospeo, treba da se bori s olujama, da izbegava podvodne
hridine i da ume da upravlja brodom u nepoznatim vodama. Doploviti
do Kanara može samo vrlo iskusan pomorac, a voditi čitavu eskadru
moći će samo najbolji među najboljima. Zašto se krije od nas knez
kariski? Pokažite nam ga! Možda je taj knez celoga života samo ležao na
ćilimu i vodu video jedino u bazenu svog vodoskoka. Čuo sam da je taj
knez poslao savetu starešina deset krčaga zlata, da bi ga oni odredili za
vladara kanarske zemlje. Dobro, odvešćemo ga u zemlju kanarsku, i
neka tamo slavno vlada, ali ne valja da suvozemni knez komanduje
morskim ajkulama!
– Tako je, tako je! – povikaše svi. – Neka nam se pokaže kariski
knez. Mi ćemo sami odlučiti da li pristajemo da on vodi naše lađe po
groznom Spoljnjem Moru. Zašto se kao pacov sakrio u utrobi broda?
Neka iziđe k nama!
Tada se na palubu pope visok čovek. Do očiju bio je zavijen u
vuneni crven ogrtač. Glava mu je bila omotana skupocenim žutim šalom
izvezenim zlatnim cvećem.
– Hteli ste da me vidite? – reče on. – Evo me. Šta ste hteli da me
pitate? – On raširi ogrtač i stajao je tako, obuhvatajući mračnim
pogledom sve prisutne.

63 Atlas – planina u severozapadnoj Africi.

106
 – Lala-Zor! – ču se nekoliko glasova.
– Da, ja sam Lala-Zor i mislim da niko neće reći da ne umem ploviti
po m#ru i upravljati lađama. Moji su momci počinili svakojake stvari: i
dobre i rđave, a sada bi hteli da se late novog posla. Ja se pridružujem
vašoj eskadri sa svojih dvadeset lađa. Svega će otploviti šezdeset lađa.
Danas će biti utovarene poslednje zalihe. Svaka lađa će primiti platu za
mornare i hranu za šezdeset dana unapred. – Dok je govorio, Lala-Zor je
gledao na našu stranu, i u očima su mu svetlucale mračne varnice. –
Krećemo sutra čim se pojavi Zornjača. Upamtite, na moru sam ja
komandant. Onaj koji se usudi da ne izvrši moja naređenja, biće obešen
na katarku!
Lala-Zor se zavi u ogrtač i polagano siđe u svoju kabinu.
Svi se kormilari uputiše svojim brodovima.
– Lala-Zor poznaje more, – govorili su oni. – Ako ushtedne on će nas
odvesti do vrata podzemnog carstva i vratiti natrag čitave.
Ali su drugi kormilari vrteli glavom i šaputali:
– Da li se može verovati ovom čoveku? On je kadar da nas sve
proda u ropstvo…
Uskoro na naš brod dođe Meremot. Za njim su dva visoka Lala-
Zorova momka vukla vreće i oružje. Oni rekoše da će Meremot, po
naredbi komandanta eskadre, ploviti na našoj lađi i smestiće se u kabini
ispod komandnog mosta, koja Je ranije pripadala zapovedniku Maluhu.
Ben-Kadeh je zviždukao i smešio se:
– Videćemo kuda ćemo dospeti s takvim starešinom.

107
 PETI DEO
U SMRTNOJ OPASNOSTI

108
 1. Melkartovi Stubovi su se
pomerili

U
jutro su sve lađe, uz uzvike i pesme mornara, isplovile iz
luke na otvoreno more. Ben-Kadeh je stajao na
komandnom mostu i izdavao naređenja. Veslači se sad
nisu više videli, jer ih je skrivala paluba.
Lađe su se pokretale veslima dok nismo obišli rt sa visokim
svetionikom, zatim je povoljan vetar poterao celu eskadru prema
Melkartovim Stubovima.
Pred nama su se pružale cvetne i pitome afričke obale, gde su se
videla čas zlatna polja pšenice, čas sivozelene maslinove šumice, čas
tamni kvadrati vinograda. Iza njih u daljini uzdizali su se zamagljeni
planinski lanci.
Pred sunčev zalazak sve lađe su pristale uz obalu tihe uvale,
zaštićene stenama od vetra. Ovde se u more ulivala neka reka, i sve lađe
napuniše kožne mehove svežom vodom. Lađe su bile ukotvljene blizu
obale. Oni koji su želeli da siđu na obalu podizali su odelo na ramena i
gazili do pojasa po vodi.

109
 Kad su naložene vatre, na kojima su mornari kuvali ribu, pojaviše se
konjanici na lepim konjima. Oni sjahaše s konja, koji se, iako ih nisu
privezali, nisu micali s mesta. Ti su se ljudi nazivali Numiđanima. Imali
su kovrdžavu kosu u koju su bila zabodena velika orlovska pera. Neki
Lala-Zorovi momci, koji su sedeli pored vatre, rekoše tiho drugima:
– Hajde da pohvatamo ove crne majmune i da ih posadimo da
veslaju mesto nas.
Oni poleteše na Numiđane s namerom da ih uhvate, ali ovi očajnički
povikaše i pobegoše. Onda zazviždaše i konji im potrčaše sami.
Numiđani ih uzjahaše i odjuriše. Ipak su dva Numiđanina bila
uhvaćena, vezana i odvedena na brod.
Ben-Kadeh upita:
– Čime ćete hraniti ove ljude? Hrane imamo vrlo malo, a put je dug.
– Mi ih uopšte nećemo hraniti! – zakikota se Meremot. – Ako crknu,
bacićemo ih u more. Na njihovo mesto uhvatićemo nove. Baš si našao
koga da žališ!

– Sad drugi pomorci neće smeti da se zadržavaju u ovoj uvali, –

govorili su mornari; – stanovnici će se ozlojediti i gledaće da se osvete
nedužnim putnicima.
Deset dana plovile su lađe pristajući noću uz obalu. Po Jasnoj
mesečini lađe su plovile bez zaustavljanja Mogli bismo da stignemo do
Melkartovih Stubova, kao obično, za sedam dana, kad bismo samo imali

110
usputan vetar.
Jedanaestog dana u daljini se ukaza visoka crna stena. Ta mračna
kamena grdosija sa strmim liticama drema iznad samog mora. Iz njenih
pukotina raslo Je žbunje kaktusa i aloja i čitavi potoci zelenih biljaka
visili su kao lanci ljuljajući se od naleta vetra.
Iza stene prema severu pružale su se cvetne, suncem oblivene obale
srećne Iberije64 sa zelenim šumarcima i livadama na kojima su pasla
stada bikova i ovaca. Prema jugu, iza širokog moreuza dizale su se
ružičasto-zelene stene i brežuljci Afrike. Kažu da su nekada Iberija i
Afrika bile spojene zemljouzom, ali bog Melkart je razmaknuo obale te
spojio moreuzom Spoljnje i Unutrašnje More.
Čim su prednje lađe prošle pored mračne tamne stene, počeše da
klimaju kljunovima, kao da se mole bogu. Spoljnje more dočekalo nas je
strašnim valovima i zaljuljalo naše lađe, čas dižući ih na grebene
ogromnih talasa, čas spuštajući u bezdan između prozračnih brda zelene
vode. Mornari na svim lađama ustrčaše se učvršćujući jedra. Vetar oštro
zabruja između užadi, poče da skida morsku penu sa grebena i da je
baca na palubu.
Komandni brod Lala-Zorov priđe bliže afričkoj obali. Tu su se
pružali goli ogranci veličanstvenog planinskog lanca Atlasa. Obalska
linija bila je pusta, bez drveća.
Jedan putnik pokaza na visoku planinu sa strmim padinama.
Pukotine i jaruge izgledale su crne na steni oblivenoj suncem i ličile na
nerazumljiv stari natpis.
– Pogledajte ona velika slova ispisana na stenama, – govorili su
putnici. – To ih je bog Melkart urezao mačem zabranjujući ljudima da se
kreću dalje od ovog mesta. Ali zar može nešto da zadrži Sidonca? On se
ne boji ničega.
Pogledao sam nazad, na onu stranu gde je ostalo Unutrašnje More i
put u moju otadžbinu. Što je dalje plovio naš brod, to su se više
približavali Melkartovi stubovi i najzad se spojiše u sivu liniju daleke
obale.
A pred nama valjali su se talasi jedan viši od drugog, i afrička obala
lagano se odmicala natrag. Ponegde bi se ukazalo usamljeno selo. Iz
okruglih kao košnice bednih koliba istrčavali su na žalo goli ljudi i
gledali otegnutu povorku naših brodova.

64 Tako se u staro doba zvalo Pirinejsko Poluostrvo.

111
 2. Novi prijatelj

J
a volim more i plivam kao zapušač od plute. Sam Gamalijel
govorio je da plivam skoro isto tako vešto kao i on. Talasi
me ne plaše, bojim se samo ogromnih zubatih ajkula.
Svi su se putnici smestili u utrobi broda, pod palubom, a ja sam
našao mesto na pramcu, na mostu pored bronzane ribice koja se kreće na
dugačkoj igli i pokazuje odakle vetar duva. Na mostu je ležala namotana
užad. Kad bi talasi udarali o bok lađe i zapljuskivali kapljicama palubu,
zavlačio bih se u rupu ispod mosta i gledao otuda kako putnici,
poprskani vodom, žurno beže dole kroz otvor.
Dole ispod palube zbilo se više od stotinu ljudi; svaki je razmestio
oko sebe vreće, krčage i druge stvari, a neki samo prostrli iscepane
ogrtače. Prvih dana svi su se međusobno slagali, pevali pesme, kockali
se, a najviše spavali.
Kad je bilo lepo vreme, Sofer je sedeo gore pored mene između
užadi, gledao plavu morsku daljinu i pričao o svojim putovanjima po
dalekim zemljama. Ali čim bi vetar zaljuljao brod, Sofer bi žurio dole i
zvao me sa sobom.
U utrobi broda putovali su siromašni ljudi. Nisu imali ni prebijene
pare. Hteli su da u novoj zemlji nađu njivu, da sagrade kolibu i da
poseju žito. Bilo je tamo trgovaca, belih punačkih ruku. Oni su imali
mnogo vreća i celo vreme su raspravljali i prepirali se kako će što veštije
prodati robu divljim plemenima, kako će razmeniti s njima jevtina
zvonca, đerdane i đinđuve za zlatne grivne i ogrlice.
Svađa među putnicima počela je oko toga ko će da vesla. Ben-Kadeh
je podelio sve bez izuzetka u tri smene, koje su morale na prvu zapovest
da se prihvate vesala. Trgovci su glasno gunđali da ne umeju veslati, da
su im nežne ruke. »Naš veliki grad, – govorili su, – ne može da živi bez
trgovaca. Zar mu nisu trgovci doneli sve bogatstvo? Zato trgovci ne
smeju da se opterećuju teškim radom«. Za vreme veslanja oni su se
gušili, dahtali, pogrešno spuštali vesla i zakačinjali susedna. Neki su
platili siromahe da veslaju mesto njih.

112
 Tu je Meremot počeo da raspiruje svađe i da podbada sve trgovce.
On je prelazio od jedne grupe do druge i došaptavao im:
– Ovaj krmanoš Ben-Kadeh meša se tamo gde ne treba. Sam bog Val
je zapovedio, a tako stoji i u starim knjigama: »Trgovci neka trguju, a
odrpanci neka rade«. Za njih je to obična stvar i za to im ne treba platiti.
Dosta i to što ih hrane.
A siromasima je šaptao drugo:
– Što vi da veslate? Treba uhvatiti robove i posaditi ih da veslaju.
Ovaj krmanoš Ben-Kadeh primorava vas da obavljate težak posao.
Siromasi su mu na to odgovarali:
– Nema razloga da grdiš krmanoša. More ga je osolilo a vetar
osušio. S njime čovek nigde neće propasti. Mi hoćemo da veslamo, samo
da nas bolje hrane, jer ćemo onda imati više snage.
Jednom sam se bio zavukao u svoju rupu na pramcu. Vetar je nosio
penu sa talasa, kapljice su udarale u lice.
Uto se uputi k meni pod užad neki mladić, jedan od »odrpanaca«,
kako ih je nazivao Meremot.
– E, pa ti si ovde, malo Soferče! – reče on – Hoće li se naći za mene
malo mesta?
Mladić se ispruži pored mene, izvadi dve glavice luka i pruži jednu
meni. Zatim izvadi suvu plesnivu lepinju, prelomi je i dade mi polovinu.
Tako je počelo naše drugarstvo.
– Zovem se Bigvaj, imam šesnaest godina. U našem gradu radio sam
kod pekara. Dodijalo mi je da po ceo dan mesim testo i da zavlačim
glavu u vruću peć da bih poređao po njoj lepinje. Hoću da vidim visoke
planine i stepe gde lavovi jure žirafe, jer ovako – proći će život, a ja ništa
neću videti.
– A ko si ti? – Upitah ja. – Jesi li naš, beni-Anak, ili si iz drugog
plemena? Koža ti je suviše mrka.
– Ja ne znam ko sam. Moja mati je Berberka, a otac je iz Egipta.
Rodio sam se na putu, na grčkoj lađi, koja se posle razbila o hridine blizu
Kirene. Otuda je moja mati dospela u grad Utiku. Imao sam tada deset
godina. Tamo su me ukrali morski razbojnici i prodali u Egipat. Pre
godinu dana ukrcao sam se krišom na lađu koja je odlazila i doplovio u
Kart-Hadašat. Govorim nekoliko jezika, a ko sam – zar to nije svejedno?
Ja sam prosto Bigvaj, i uvek sam veseo, bez obzira da li sam sit ili
gladan.
– Reci mi, Bigvaje, da li se ti nisi kad si imao deset godina, drukčije
zvao, i da nisi imao majku po imenu Emaštoret?
Bigvaj uzdrhta:

113
 – Otkud ti to znaš? Da, bilo je tako. Tada sam se zvao Haruh. Ali
razbojnici ukradenoj deci uvek daju nova imena, da bi kasnije bilo teže
da se pronađu.
Ispričao sam mu o susretu s Emaštoret u Valovom hramu, gde se
jedna žena molila da joj bog vrati sina.
Bigvaj me zagrli:
– Koliku si mi radost učinio danas, mali Eli! Sada znam gde ću da
tražim svoju majku. Iz kanarske zemlje vratiću se natrag u Kart-Hadašat,
naći ću Emaštoret i osušiti suze na njenom licu. A ja i ti ćemo biti
prijatelji, Eli. Ja ću te štititi. Znam da protiv tvog starca smišljaju vrlo
rđavu stvar.
Zatim spusti glas i upita s tajanstvenim izrazom:
– Je li istina da tvoj deda ume da pravi zlato? Je li moguće da zna? A
ovaj podli gad Meremot govori svima da je tvoj stari Sofer velika tvrdica,
da ima mnogo zlata, ali nikome neće da kaže kako ga pravi. Zato se
čuvaj Meremota, – on vam sprema neku gadnu klopku…
Bigvaj nije lagao. Prvi put kad se naš brod usidrio, na njega je prešlo
nekoliko Lala-Zorovih momaka. U tom trenutku Sofer i ja sedeli smo na
palubi i gledali na pustu obalu gde je nad ševarom letelo na hiljade
divljih plovki. Ćoravi džin, pirat Haharbal, s kojim sam nekada igrao
»hazlonim«, priđe Soferu.
– No, stari, dosta si se tu izležavao. Siđi dole, u utrobu broda i
povedi sa sobom svoje štene.
Sofer upita:
– Da li ti izvršuješ naredbu onog koji te je poslao ili si sam, po svojoj
pameti, odlučio da nas držiš u utrobi broda?
– A ti još i razgovaraš? – grubo povika džin, dohvati Sofera za rame
i povuče ga prema otvoru. – Kad ja kažem, znači tako treba uraditi. Sam
Lala-Zor naredio je da vas obojicu ne ispuštamo iz vida i da vas držimo
u utrobi broda.
Od toga dana ni ja ni Sofer nismo više izlazili na palubu. Ja sam
obično stajao kraj rupe za vesla u boku broda i gledao kroz nju na
afričku obalu. Sofer se ljutio, ali šta je mogao on, star i nemoćan?
– Da li ću stići do ove zemlje? Da li ću videti Srećna Ostrva? –
uzdisao je on. – Ili će pre toga ovi ljudi, koje nešto goni na zločin,
upropastiti moju sedu glavu i baciti me u more?
Bigvaj mi je svakog dana pričao šta se događalo kad je brod
pristajao uz obalu. Četiri dana plovidbe posle Melkartovih Stubova stigli
smo u bedemom opkoljeno naselje Thimpatirij, koje su podigli naši
Sidonci. Svi su oni istrčali na obalu da dočekaju naše lađe. Tu smo se

114
zaustavili na kratko vreme, jer je duvao usputan vetar. Napunili smo
mehove svežom vodom i nakupovali voća i hleba.
Sledeće naselje bilo je Soleis, kraj koga se u more uliva velika reka.
Ono je takođe bilo opkoljeno jakim visokim zidovima. U daljini sam
video brda pokrivena gustim šumama. Odavde je nekoliko brodova
otplovilo na vesla uz reku i stiglo u jezero koje je gusto zaraslo u ševar.
Tu je bilo divljih slonova, veprova i drugih životinja, ali lovci nisu mogli
da siđu na obalu. U ševaru su se skrivali ljudi ogrnuti zverinjim kožama.
Oni su gađali lađe otrovnim strelama. Nekoliko naših lovaca bilo je
ranjeno, i uskoro su pomrli.
Lađe su se spustile natrag u more. Cela eskadra plovila je dalje duž
obale dok nije stigla do reke Liks. S obe njene strane pružale su se zelene
livade s visokom travom. Na njima su pasla stada bikova i ovaca koji
pripadahu Liksitima.
Liksiti su nomadi; žive u pokretnim crnim šatorima napravljenim
od vune. Govore jezikom koji liči na berberski.
Bigvaj mi ispriča da su Liksiti prijateljski dočekali naše mornare i u
zamenu za donesenu robu dali mnogo bikova i ovnova. Po rečima
Liksita, dalje iza njih, u brdima, žive ljudi divljeg izgleda, koji jedu
presno meso i trče brže od konja.
Za vreme jednog odmora došlo je po raspre među putnicima: skoro
polovina izjavila je da želi ostati tu i osnovati novu naseobinu. Sami
Liksiti su ih nagovarali da tu ostanu i obećavali da će im dodeliti lepu
zemlju i dati deo svoje stoke. Lala-Zor se ljutio i tražio da se svi vrate na
brodove i da plove s njime dalje, ali oni koji su se iskrcali vikahu:
– Na brodovima smo već postali Lala-Zorovi robovi! On je svuda
postavio svoje nadzornike. Neka putuju dalje oni koji žele da okuse slast
njegovih kamdžija.
Sa jedne lađe su preneli na obalu veliki kameni kip boginje Tanite
Astarte65 i postavili ga na uzvišici. Tu će osnovati naseobinu. Svi počeše
veselo s pesmom da grade kolibe za stanovanje od kamena, granja i
zemlje i da ih opkoljavaju bedemom. Naseljenicima koji su se iskrcali
ostavljen je deo oružja, zalihe hrane i dva broda. ,
Naša eskadra krenula je dalje, pored plemena Ha-Ha. Više puta
zaustavljali smo se na ušću reka zaraslih u ševar, gde su se videle grupe
krokodila.

65 Boginja ljubavi i plodnosti kod Feničana, Valova žena, kojoj su

prinosili ljudske žrtve.

115
 Kao sive nepomične klade ležali su u plićacima, a bele ćubaste čaplje
sedele su im na leđima.
Video sam i ogromne hipopotame66 koji veći deo dana, provode u
vodi.
Obale su bile močvarne, i čovek nije mogao da gazi po njima, jer je
sav propadao. Samo su debeli ugojeni gušteri mileli po tom mulju i
tražili crve.

66 Nilski konj.

116
 3. Zemlja Kanar

P
osle dva dana stigli smo do obala široke ravnice koja je
postepeno prelazila u planine. Izgledala je potpuno pusta.
Preko dana se na njoj nije mogao videti nijedan čovek, ali
su noću na brdima buktale mnogobrojne vatre. One su se čas gasile, čas
ponovo razgorevale. Iz gustog šipražja po ravnici dopirahu zvuci frula i
potmula buka. Svi su zaključili da se u ševaru kriju vojnici koji vatrama
daju jedni drugima znake.
Kao što su objašnjavali tumači Liksiti koji su putovali s nama, ovde
je već počinjala zemlja Kanar. Prošlo je četrdeset dana otkako smo
ostavili za sobom Melkartove Stubove.
Lađe su stajale u uvali u koju se ulivala mala reka. Svi brodovi bili
su postavljeni krmom prema obali, a pramcem prema moru da bi, u
slučaju opasnosti, odmah mogli da krenu. Još prvog dana na obali oko
našeg logora bili su iskopani rovovi, napravljeni nasipi, i na njima
postavljene straže.
Sunce je pržilo ravnicu. Ponekad su se u daljini pojavljivala stada
divokoza. One su čas mirno tumarale brsteći travu, čas uplašeno jurile u
galopu praveći ogromne skokove i ostavljajući iza sebe oblake prašine.
Na odstojanju od dve stadije67 počinjala je šuma. Noću je otuda dopiralo
izvijanje frula i tutnjava bubnja. Nekoliko puta se čulo snažno rikanje
lavova.
Ujutru se prema šumi uputi odred naših mornara. Svi su glasno
pevali pesme i išli bezbrižna, vesela lica. Niko nije nosio ni koplje, ni štit,
ali svaki je sakrio mač ispod odela. Na ramenima su nosili kotarice sa
stvarima koje vole divlji narodi. Na ivici šume oni su poređali stvari po
zemlji, a ozgo ostavili papirus s ovim rečima:
»Mi, Sidonci, došli smo da menjamo s vama robu. Ako imate nekoga
ko zna sidonski ili govori jezikom Liksita, neka iziđe k nama i nek nas se

67 Stadija – stara mera za dužinu, oko 125 koraka.

117
ne boji. Mi hoćemo da sklopimo s vama prijateljstvo«.
Naši mornari se s pesmom vratiše na brodove. Noću su opet gorele
na brdima signalne vatre i čuli su se zvuci svirala i doboša.
Sutradan se naš odred ponovo uputi prema šumi. Na mestu gde su
bili ostavljeni pokloni stajahu korpe od trske pune banana, urmi i
drugog voća, saće sa medom i velike izdubljene tikve sa nekim slatkim
napitkom tamne boje.
Mornari su sve ovo doneli na brodove glasno grdeći Kanarce:
– Zašto smo ovako daleko putovali? Da za sve muke koje smo
pretrpeli i za našu robu dobijemo nekakve korpe banana i urmi? To smo
imali i kod kuće. A gde su reke kojima teče mleko, gde su obale od
zlatnog peska? Smrt onome ko nas je prevario!
Nezadovoljnici krenuše ka Lala-Zorovom brodu i zatražiše da on
iziđe pred njih. U toku celog puta nismo videli Lala-Zora. Njegov brod je
uvek plovio napred, sa njega su izdavane naredbe, ali stari pirat je sedeo
u venjaku od granja napravljenom na visokoj krmi broda i niko nije
mogao da ga vidi. Gomila je vikala i žagorila. Na komandni most žurno
iziđe Meremot.
– Knez kariski je bolestan, u njega je ušao zli demon groznice. Ne
može da iziđe pred vas.
– Ti si sam zli demon groznice! Daj ovamo Lala-Zora!
Pošto Meremot nije odlazio, počeše da ga gađaju velikim školjkama
i kamenjem.
Lala-Zor iziđe na komandni most, mračan, hramajući i naslanjajući
se na harpun.
– Odvažni pomorci! – reče on. – Prešli ste put na koji se još niko pre
vas nije odlučio. Sumnjam da je neko od Sidonaca bio u ovim predelima.
Ovde, u zemlji Kanar, ima zlatnog peska, plodne zemlje i mnogo stoke.
Sve će biti vaše ako vi sami, svojim kopljem, uzmete ta bogatstva. Ali ne
smemo postupati nepromišljeno. Ovdašnji narod je snažan,
mnogobrojan i ne da se uhvatiti. Dosad nismo videli nijednog
stanovnika ove zemlje. Pre svega, dovedite mi nekoliko Kanaraca da
bismo ih ispitali gde im je prestonica i kolika im je vojska.
Jedan mornar predloži:
– Treba opet odneti poklone i napraviti zasedu. Kad ovi prokleti
nevidljivci izađu, mi ćemo ih pohvatati.
To se svima dopalo. Bacili su kocku ko će da ide u zasedu. Oko
stotinu ljudi pošlo je sa poklonima prema šumi. Uveče se vratilo
osamdeset. Dvadesetorica ljudi sakrilo se u jaruzi.
Ujutru se oni što su ostali u zasedi nisu vratili, i u izviđanje pođe

118
odred od dvesta ljudi Opet su našli voće umesto ostavljene robe, ali su
im drugovi bili nestali. Samo su se na zemlji videli tragovi borbe i krvi.
Na direku zabodenom u zemlju visilo je nekoliko žaba probodenih
strelama.
Šta se dogodilo sa dvadesetoricom drugova? Da li su živi, zarobljeni
ili ubijeni? Ravnica je ćutljiv, Bigvaj stupi napred.
– Poznajem običaje Afara i Berberaca, pa ću vam objasniti šta ovo
znači. Žabe probodene strelama znače da su ljudi KOJI žive na vodi tojest
Sidonci, svi pobijeni i da će i drugi koji bi došli ovamo takođe biti
ubijeni. Pogledajte koliko je strela zabodeno u zemlju. To znači da oni
imaju dovoljno strela.
Kad se odred vratio pa obalu, tamo se diže buka i vika. Svi se
ponovo okupiše pored Lala-Zorovog broda. On iziđe na komandni
most.
Moji momci peli su se na obližnje brdo i primetili iza šume mnogo
dimova. Verovatno se tamo nalazi grad Kanaraca. Danas se dobro
potkrepite jelom, a pred zoru će hiljadu ljudi pođi sa mnom ka tome
gradu. Kanarci će nam skupo platiti za ubijene drugove, a posle ćemo
zauzeti njihov grad.

119
 4. »Putniče, ne varaj ove ljude«…

P
red zoru Meremot priđe Soferu, koji je spavao, gurnu ga
nogom i reče:
– De, stari, diži se. Poći ćeš s nama u prestonicu
Kanara.
– Ne prepiri se s magarcem kad te ritne, – reče Sofer mirno, zaveza
sandale i uze štap.
– Razume se da ću poći, – obrati se on meni. – Možda ću tamo
ugledati srećan grad poštenih ljudi. Oni menjaju voće za robu – ne znači
li to da oni ne cene zlato i zato ga ne skupljaju? A hoćeš li ti. Elisare, poći
sa mnom?
Očekivao sam da ću odmah videti oca, da će on biti slobodan i da
ćemo se zajedno vratiti u naš rodni Avali, u našu staru kolibu.
Mornari su se kretali u dve kolone. Jedna, pod komandom Lala-
Zora, išla je pravim putem ka gradu, a druga je trebalo da zaobiđe
dolinom i da napadne grad odostrag.
Svi su išli čilo ujednačenim korakom svetlucajući naoštrenim
kopljima. Mnogi su bili u oklopima i sa štitovima.
Samo Sofer i ja nismo bili naoružani. Od kakve bismo koristi mogli
biti u borbi?

120
 Kad je izgrejalo sunce, bili smo već daleko od obale. Prošavši
peskovite plićake, ušli smo u stepsku ravnicu pokrivenu žbunjem. To
žbunje počelo je da se kreće i da se odmiče od nas. Ukoliko smo dalje
odlazili utoliko je brže uzmicalo žbunje i bežalo u ravnicu.
Pažljivo se zagledah i opazih u žbunju bronzane stasite ljude koji su
se brzo povlačili sagnuvši se i držeći ispred sebe naramke granja.
Uskoro se u daljini ukazaše bele gradske zidine, a iza njih mnoštvo
kućica od pruća oblepljenih blatom. Kućice su se zbile jedna iznad druge
po padini brežuljka, a po okruglim krovovima skakali su psi s oštrim
njuškama. Dlaka im je bila nakostrešena, i oni su besomučno lajali na
nas. Na gradskim zidinama nije se video nijedan čovek Kapija je bila
širom otvorena. Mornari ubrzaše korak i sa vikom upadoše u napuštenu
prestonicu Kanara.
Držeći me za ruku i hramajući. Sofer je lagano išao gradom.
Nestrpljivo sam gledao desno i levo u želji da vidim negde čoveka koji
liči na mog oca. Svuda su trčali naši ljudi, upadali u kućice, izvlačili
otuda pletene kotarice i izdubljene tikve, istresali iz njih odelo, ukrase od
školjaka i korala – i trčali dalje. Preplašene kokoši, lupajući krilima, letele
su ulicama.
Samo Sofer je ostajao miran i svojim staračkim ujednačenim
korakom išao prema centru grada. Tamo smo izbili na prostran trg, gde
je u polukrugu stajalo nekoliko lepih kuća sagrađenih od brvana i
kamena. Drveni stubovi bili su pokriveni rezbarijama sa raznobojnim
šarama. Ove kuće i rezbarije na krovovima podsećale su na sidonske
kuće, te pomislih, da je tu možda radio moj otac.
Usred trga nalazila se kamena grobnica, u kakvima u Sidonu obično
sahranjuju pokojnike. Srce mi je snažno zakucalo kad sam nad njenim
ulazom ugledao sidonska slova. Tamo je pisalo: »Putniče, ako si Sidonac,
beni-Anak, uđi u ovu grobnicu i pročitaj pozdrav od Jakira iz Avalija«.
Sofer zastade, pročita potpis, obrisa krajem svog odela oči i pogleda
u mene.
– O moj ben-bene, budi muško i spremi se da čuješ možda vrlo
tešku vest.
Otvorih rezbarijama ukrašena vrata; iz grobnice je zapuhnula
svežina. Sišli smo niz stepenice. Unutra na kamenom podijumu stajao je
mrtvački sanduk od gline. Na poklopcu je bilo naslikano cveće, a u
sredini sedmokraka zvezda u krugu; na kraju svakog kraka stajala su
imena sedam planeta.
– Da li je moguće da je otac umro i da njegovo telo leži u ovom
sanduku?

121
 Čuo se bat koraka na stepenicama. U grobnicu utrča Meremot a za
njim nekoliko pirata.
– Sigurno je u ovoj grobnici skriveno blago. Divlji varvari uvek
sahranjuju careve sa svim njihovim bogatstvo. Razbijte to!

Pirati mačevima razbiše poklopac. Začuđeno i s jarošću gledali su

unutra.
– Neko je već stigao ovde pre nas. Brže napred! Da pretražimo dvor!
– I svi istrčaše iz grobnice.
Zagledah unutra u sanduk – bio je prazan. Ne!… Spazio sam malu
sidonsku svetiljku – lađicu od gline. Na njoj je ležala tanka pločica od
bakra. Sofer je uze. Izišli smo gore, i tamo pri sunčevoj svetlosti Sofer
pročita:

122
 – »Ovo piše Jakir, beni-Anak, rodom iz Avalija, blizu Sidona. Ako
putniče, nađeš ovu pločicu, predaj je drugim Sidoncima da jave u moj
zavičaj da sam ja, Jakir, živeo tri godine u plemenu Kanara. Oni su
jednostavni i dobroćudni kao ovce, odani kao psi, ali ako ih uvrediš,
postaju opasni kao razjareni bikovi. Naučio sam ih da liju bakar i staklo,
da stružu daske i da na tocilu prave lonce od gline. Oni me puštaju na
slobodu, ali su napravili ovu grobnicu i mrtvački sanduk da bih se vratio
ovamo u starosti i umro kod njih. Ja idem u zavičaj, gde se još nadam da
ću naći ženu, sina i stare prijatelje. Neka bude mir s tobom, putniče!
Ne varaj ove ljude – oni su blagodarni onom ko im čini dobro«.
Vika oko nas se pojačavala, čuo se tresak zidova koji su se rušili.
Sofer me uze za ruku:
– Hajdemo, ben-bene! Ovde nemamo šta više da radimo!
Ulicom je trčao Bigvaj, a za njim je kaskalo sivo magare.
– Brže ovamo! Ben-Kadeh posla me po vas! Odmah da se vratimo na
brod; on će sad krenuti na pučinu – ili ćemo propasti!
Bigvaj dohvati Sofera i posadi ga na magarca. U trku krenusmo
natrag. Na stepenicama kuće s lepim stubovima gomilali su se pirati i
grabili iz velikih čabrova neko omamljujuće piće. Bigvaj potera magarca
– žurili smo prema obali. Nama u susret nailazile su grupe naših
drugova.
– Da li su sve opljačkali? – pitali su. – Je li ostalo štogod i za nas?
– Ne idite tamo, – odgovarao je Bigvaj, – vratite se natrag.
Ali drugovi nisu slušali i, kao izbezumljeni, neprestano su trčali po
gradu.
Ben-Kadeh je stajao na nasipu i gledao prema nama.
– Stigli ste na vreme. Pazite, žbunje se opet pokreće. Oni navaljuju
na nas.
Po celoj ravnici čitave šumice žbunja brzo su se kretale i približavale
nama. Ponekad su iz žbunja iskakali ljudi sa belim i crvenim prugama
na telu i vitlali dugačkim kopljima.
Svi drugovi koji su ostali kod brodova pritajili su se iza nasipa,
spremni za odbranu.
Kanarci su navaljivali gurajući pred sobom snopove suvog granja, a
kad su već bili sasvim blizu, zapališe ga. Visoki plameni jezici
pucketajući dizali su se uvis, a varnice su zasipale brodove koji su stajali
jedan do drugog. Naši vojnici su hrabro jurišali na Kanarce koji su se
primicali, ubijali ih, ali gusti redovi ljudi bronzane boje nadirahu sa svih
strana. Njihova koplja sa oštricama širokim kao lišće letela su u naše
zaštitnike i obarala su ih. Kamenje iz praćaka nanosilo je teške rane i s

123
treskom udaralo u bokove brodova.
Najzad se pojaviše Lala-Zorovi odredi, koji su bežali u neredu. Jedni
natovareni vrećama, drugi bacivši oružje, preplašena lica, zadihani od
brze trke.
Da bih bolje video sve ovo, popeh se na jarbol i smestih se na vrhu u
buretu. Kraj mene je letelo kamenje, fijukale su strele sa perima. Mase
Kanaraca neprestano su pristizale. U daljini spazih Lala-Zora. On se
branio bojnom sekirom i ljudi bronzane kože padahu oko njega. Drugovi
su mu mačevima raskrčili put. Najzad dotrčaše do logora.
– U more! U more! – čula se opšta vika.
Mornari počeše da otiskuju lađe od obale i prvi krenu gizdavi Lala-
Zorov brod.
Svi su se peli na brodove, zaostali su se bacali u vodu i plivajući su
stizali do svojih lađa. Mnogi su se popeli na naš brod. Među njima bio je
Meremot, uplašen, bled, uzdrhtao.
Više se nije smelo oklevati.
Ben-Kadeh preseče uže, i »Kokab-Cafon«, pokrenut zamasima
vesala, poče da se udaljava od obale.
Tako se završio Lala-Zorov napad na kanarsku zemlju.

124
 5. Obale su nestale

S
ve su lađe plovile na vesla trudeći se da se ne udaljuju od
kopna. Gomila Kanaraca trčala je obalom prateći nas.
Lala-Zorova lađa nije bila daleko, i otuda su nam
viknuli kroz trubu:
– Priđite bliže, plovite pored nas!
Ali Ben-Kadeh naredi:
– Sklonite vesla! Dižite jedro!
Vetar je duvao sa obale na burno penušavo more po kome su se
dizali ogromni talasi. Jedro se nadulo, i »Kokab-Cafon« poče da uzleće
preko talasa, ploveći na otvoreno more. Voda se prelivala preko palube,
svi se sakriše u utrobu broda. Meremot promoli glavu kroz otvor.
– Šta radiš, Ben-Kadeše? Zar nisi čuo Lala-Zorovu zapovest?
Ali Ben-Kadeh odlučno odgovori:
– Mi plovimo napred, a kome se to ne dopada, može da skače u
vodu. Kedem! (Napred!).
Na Lala-Zorovoj lađi takođe su ostavili vesla. Ona se okrete prema
nama pramcem, i dva šarena jedra digoše se na katarci
Ben-Kadeh se osvrtao nazad ponavljajući jednu reč; »Kedem!«
Rastojanje među lađama se nije promenilo. Sve druge lađe su se
postepeno gubile u magličastoj pučini, obala takođe poče da se sliva s
nebom. Pred nama je bio onaj beskrajni prostor poslednjeg Krajnjeg
Mora,68 odakle se lađe ne vraćaju, gde je kraj sveta i gde počinje večita
crna tama. Kuda juri Ben-Kadeh? Možda više voli da pogine u moru
nego da padne u ruke Lala-Zorovih momaka.
Sišao sam dole i hvatajući se za uže provučeno duž boka broda
dospeh na komandni most do Ben-Kadeha. On je stajao čvrsto držeći se
za ogradu i njegov ogrtač, potamneo od vodenih kapljica, kloparao je na

68 Po mišljenju starih naroda, Zemlja je ličila na razastrt ogrtač,

opkoljen sa svih strana beskrajnim morem.

125
vetru. Ben-Kadeh je gledao u daljinu i bezbrižno pevušio:

Tri dana gozbu pravismo,

I bilo nam je milo.
A kad na more krenusmo,
Ne ponesmo krmilo.

– Ben-Kadeše, kuda plovimo?

– Hej, dečače, lice ti se tako iskrivilo, kao da te je malopre išibao
deda.
Trudio sam se da se osmehnem.
– Hoćemo li još dugo ploviti ovako napred?
– Izgleda da ti želiš da se vratimo natrag, pa da mene i Sofera obese
na jarbol? Idi ti dole, jer talasi mogu da te odvuku u more…
I on opet zapeva:

Desno, levo krivudasmo,

K’o plovke po mutnoj ćari.
Al’ kad pravi mornar brodi
Ni za buru on ne mari.

Siđoh pod palubu. Svi su sedeli i ležali u raznim položajima. Uljana

svetiljka, obešena na sredini, njihala se na sve strane. Sofer je stajao sa
iglom i koncem pored jednog ranjenika i ušivao mu je rasečeno lice. Kraj
njega je stojao Bigvaj sa činijom punom vode. Ranjenik je klečao i trudio
se da ne jauče. Sofer, zašivši mu ranu na licu, iscepa platno u trake i
previ ga, zatim leže i spusti glavu na vreću.
– Jadni dečko. – reče mi. – Zašto sam te vukao sa sobom? Gde li

126
ćemo naći spasenje? I pred nama Je propast, i iza nas je propast. Sad
treba, kao što i priliči mudracu, da dostojanstveno dočekam smrt.
Legao sam pored Sofera trudeći se da zaspim, ali usled ljuljanja
preturao sam se tamo-amo i često su mi noge bile više glave. Budio sam
se, otvarao oči, gledao na svetiljku koja se njihala i opet zaspao.
Usred noći prenuo sam se. Svetiljka je visila nepomično. Šta se
dogodilo? Provukao sam se između onih koji su spavali i popeo sam se
na palubu.
Vetar je stao. Jedro se nemoćno opustilo. Oko broda se kao
neprobojni zid prostirala beličasta magla. Odozgo je strujala čudnovata
srebrnasta svetlost. Talasa nije bilo. More, koje je tako dugo besnelo, sad
se odmaralo, i njegova glatka površina čas se lagano podizala, čas
spuštala. To su ujednačeno disale grudi zaspalog okeana.
Iz daljine se začu pesma. Ona se čula sve jače. Izbijao je i dopirao do
nas smeh i vika. U magli se ocrtavao Lala-Zorov brod sa dva jarbola.
Izgledao je beo. Na prednjem jarbolu visio je čovek. Jasno se čuo pljesak
vode od udaraca vesala. Do mene je dopro odlomak pesme bezdušnih
Lala-Zorovih junaka:

On gradio je vešala nam’

Nek visi sad na njima sam.

Šta se dogodilo na lađi? Ko je obešen? Lađa je prošla mimo nas, ne

primetivši nas, i izgubila se u magli.

127
 6. Gost sa morskog dna

P
rošao sam na pramac, prema svom gnezdu, i ležao sam
tamo do zore. Ujutru se popeh na katarku, sedoh u bure i
osvrnuh se uokolo, neće li se pojaviti negde zemlja.
Nekoliko puta nedaleko od lađe iz vode se pojavljivao ogroman crni
trup kita. Lagano, izvijajući leđa u luk, dahćući i frkćući, on je izbacivao
uvis svoj vodoskok i opet polako ronio u vodu.
Najedanput je lađa o nešto udarila. Šta je to bilo – kit ili podvodna
hridina? Nekoliko ljudi popelo se na palubu i preko ivice broda
zagledalo se u vodu. Pored lađe, u dubini, plovila je ogromna svetleća
masa. Izgledala je čas ružičasta, čas zelena, čas Se prelivala mlečnim
sjajem kao sedefasta školjka.
– To je isplovio morski car, – reče neko. – Brže se spasavajte!
Za prvom plovila je druga ista takva bezoblična masa. Raspoznao
sam veliku glavu sa izbuljenim tamnim očima. Od glave su se, kao
dugačke zmije, pružali pipci, savijajući se i izdižući se na sve strane.
Pipci se pružiše prema boku lađe i pripiše se. Dva oka gledala su gore.
– Oktopodi! Oktopodi!69 – čuli su se uzvici – Uzmite mačeve i sekire!
Svi poleteše prema otvoru i s treskom se otkotrljaše dole.
Na palubi osta samo Meremot. Dremao je rasparen vrelim sunčanim
zracima, i probudio se suviše kasno. Uhvatio sam se čvrsto za jarbol,
plašeći se da ću od straha ispasti iz bureta. Uz bok broda se lagano pela
ogromna sivo-zelena glava. Njeni dugački snažni pipci prebaciše se
preko ivice i brzo počeše da mile palubom. Pod težinom ove pihtijaste
mase lađa poče da se malo naginje na stranu. Meremot se skotrlja prema
ivici i uzalud pokušavaše da se popne prema otvoru klizeći niz glatku
palubu. Vrh glave uzdiže se nad ivicom, na njemu su se nadimali crveni
izraštaji i čvoruge.
Dva modra oka morskog čudovišta ispružila su se napred na

69 Sipa, hobotnica.

128
crvenim nožicama i radoznalo se zagledala u Meremota. Ovaj pade na
kolena, pružajući ruke, i vičući:
– Morski care, ne diraj me! Ja se svakog dana pet puta molim Valu!
Sažali se na me, ja sam Jedinac u majke!
Zeleni pipci se brzo ispružiše prema njemu, obaviše ga i lako
prebaciše u čeljust sa kukastim rožnatim kljunom.

Zelena glava čudovišta poče da crveni, kao da se puni krvlju. Modre

oči svirepo su kolutale, a čeljusti se pokretale. Jednim pipkom, koji je bio
dvaput duži od ostalih, oktopod se zakači za otvor. Otuda se pojavi
Bigvaj i snažno udari životinju mačem. Mesnati zeleni patrljak poče da

129
se izvija na palubi kao crv. Iz otvora počeše da izlaze ohrabreni mornari,
i na glavu čudovišta poleteše koplja. Tada se oktopod otkači od lađe i
teško bućnu u vodu. Brod se jako nagnu na suprotnu stranu, i ja se jedva
zadržah u buretu. Naglim pokretima gospodar mora zaroni u morski
bezdan, ostavljajući iza sebe tamnu tečnost koja je zamutila vodu.
Strašna Meremotova smrt zbližila je sve putnike. Skupljali smo se u
grupice i raspravljali šta ćemo raditi dalje, kako da se borimo s morskim
čudovištima i svima ostalima napastima koje su nam pretile smrću na
svakom koraku.

130
 7. Srećna Ostrva

C
eo idući dan sunce je nemilosrdno peklo, ali vetra još
nikako nije bilo. Brod je krenuo ka severu na veslima.
Veslači su se smenjivali redom. U podne uzan taman oblak
na vidiku dao nam je nade da će biti vetra. Kad se razišao, iza njega se
ukaza usamljeno brdo slično prevrnutoj čaši. Iz njegovog vrha kuljao je
taman dim. Svi istrčaše na palubu, čak i veslači ostaviše vesla. Sofer se
pope na komandni most i zagleda se u daljinu, zaklonivši rukom oči.
– Šta je to: kopno ili ostrvo? – pitali su svi. – Objasni nam, mudri
Sofere. Možda je ovo Ostrvo Blaženih, gde duše junaka nalaze mir posle
smrti?
Sofer reče:
– O, deco moja! Pala vam je u deo velika sreća da vidite ono što ne
mogu da vide obični smrtni ljudi. Ovo su Srećna Ostrva, do kojih se ne
može doploviti. Ako ne naiđemo na čudovište koje će polomiti brod ili
ne zapadnemo u vrtlog koji nosi lađe u podzemno carstvo večite noći,
onda ćemo ugledati Srećna Ostrva i ukazati put drugima kako se do njih
stiže.
Sad svi počeše da veslaju življe u nadi da je pred nama zemlja, voda
i spas.
Tek kasno uveče, kad je zašlo sunce, brod se približi ostrvu. Nad
vrhom planine sevale su munje. Već se bio spustio mrak. Ostrvo se oštro
ocrtavalo na tamnocrvenom nebu koje se gasilo. Brod je oprezno išao
napred da se ne bi razbio o podvodne hridine. Pred nama, na obali,
upalila su se crvena svetla. Ona su se premeštala s jednog mesta na
drugo, približavala se i ponovo udaljavala.
Mrak je sve više obavijao more, i sve jače su gorele crvene svetlosti.
Najzad smo raspoznali uske duge čamce Na kljunu svakog čamca stajao
je čovek. U jednoj ruci držao je upaljenu buktinju, a u drugoj dugački
trozubac. Svetlosti se pokrenuše, brzo zaploviše na razne strane i ugasiše
se. Ljudi su nas primetili.
Lađa se dotače pramcem strme obale. Naši mornari iskočiše na

131
zemlju i užetom vezaše brod za grupu visokih palmi.
Sofer poče da komanduje, kao da je ranije već bio ovde:
– Čujte me, prijatelji! Postali ste dušmani u kanarskoj zemlji.
Nemojte ponoviti istu grešku! Ovde žive ljudi sa srcem koje je čisto kao
dečje. Ako hoćemo da se s njima sprijateljimo, ne smemo ih uplašiti.
Vidite li na zemlji tragove vatre? Naložićemo vatru, počećemo da
kuvamo jelo i zapevaćemo pesmu, a pesma će nam privući stanovnike
ovog ostrva.
Svi su sišli na obalu puni nepoverenja prema tajanstvenim ljudima,
plašeći se da nas oni ne napadnu.
Planu nekoliko vatara. Pošto posedasmo u krugu zapevasmo staru
pomorsku pesmu:

Veselu mirnu kuću napustih, vaj!

I krenuh brodom u daleki kraj.
Zbogom, ženo, sine! Opraštam se od sviju.
I kuća se izgubi iz mojih očiju.
Pratila nas bura. Pucao je brod,
U srcu je svakom kao noža bod.
Devet leta dugih, kao devet vala.
I svaka zora novu brigu dala.
Ostareh i dođoh u rodno selo.
Kraj kuće, ko i pre, žubori vrelo.
U dom napušten dolazim neznano.
Sin me tuđe gleda. – »Razgovaraj s nanom.
Otac nam, ode iza južnih mora.
A mene i majku tišti tuge mora«.
Hrabri mornari! Držite čvrsto kormilo!
Na srcu se svakom tuge gnezdo svilo.
Hej ti, junače! Napred, glupače!
Nek bura besni, nek duva jače!

Pesma se orila u mirnom vazduhu i kao eho odjekivala u obalskim

stenama, gde se u crvenoj svetlosti vatara pojaviše ljudi sa dugom
smeđom kosom koja im je padala na ramena, i u kratkim ogrtačima od
kozje kože. Oprezno su se i radoznalo približavali. U rukama su imali
kamenje, toljage i koplja sa oštricom od kosti.
Mi smo i dalje složno pevali, kao da ih ne primećujemo. Ostrvljani
priđoše još bliže, i jedan starac s golom lobanjom i malom raščupanom
sedom bradicom stupi napred. Ispruživši ruke on priđe Soferu.

132
 Sofer učini lagano nekoliko koraka njemu u susret, te su obojica,
uhvativši se za ruke, gledali jedan drugom u oči. Sofer pokaza rukom na
naše putnike KOJI su sedeli nepomično i reče: »Beni-Anak«.

Starac pogleda Sofera, naše ljude, očigledno razmišljajući; zatim,

pokazavši na svoje ostrvljane, reče »Uanči«.
Sofer se okrete nama:
– Ovi ljudi zovu se »Uanči«.
Ostrvljani priđoše još bliže i posedaše okolo po kamenju
posmatrajući nas. Sofer i stari Uanči sedoše kraj vatre i počeše govoriti
naizmenično, pažljivo slušajući svaku reč. Bigvaj je stajao u blizini i on
reče Soferu:
– Jezik ovog starca donekle liči na jezik Berberaca. Razumeo sam da
on pita: Odakle si rodom i zašto smo došli ovamo na ostrvo.
Onda Sofer zamoli Bigvaja da govori berberski. Starac Uanči
živahnu kad ču Bigvajeve reči. Svi ostali Uanči skočiše, počeše brzo da
govore među sobom, uzimahu Bigvajeve ruke i stavljahu ih sebi na
glave.
– Oni kažu da sam njihov brat.
Na lađi se našlo još nekoliko ljudi koji su govorili berberski. Oni su
prijateljski razgovarali sa ostrvljanima i trudili se da im objasne sve što
su oni pitali. Ispočetka su se Uanči svega plašili, oprezno su dodirivali
bokove broda i trzali ruke, kao opečeni. Potom su se osmelili, izmerili

133
koracima dužinu broda i mnogo se čudili, govoreći da ne mogu takav
sagraditi, nego mogu praviti samo čamce prevučene kožom.
Uskoro Uanči odoše. Kod nas su celu noć gorele vatre, i brod je, za
slučaj uzbune, bio spreman da zaplovi. Ali sve je bilo tiho i mirno. Samo
se vrh brda pušio, i dim koji je izlazio ponekad bi blesnuo crvenim
odbleskom. Tada bi se čula udaljena grmljavina, a zemlja bi uzdrhtala.

134
 8. Treba pitati pretke

U
jutru se Uanči vratiše i donesoše urme, banane, ovčje
mleko u izdubljenim tikvama i svežu ribu.
Starac Uanči predloži da pođemo s njime da se
poklonimo zaštitniku ostrva. Sofer se dogovori s Ben-Kadehom da svi
naši drugovi budu spremni da priteknu u pomoć ako se uveče ne
vratimo. Sofer, Bigvaj i ja krenusmo za starim Uanči uz stenovitu stazu.
Svuda su ležali komadi crvenog i crnog kamenja koje je izbacilo
vulkansko brdo. Videli su se potoci ohlađene lave u ćudljivim oblicima,
sa mnoštvom rupa. Svuda se dizalo rascvetalo drveće, ogromne agave,
žbunovi šapastih kaktusa i mnogo divlje loze koja je obavijala stabla.

Po planinskim padinama pružala se gusta zelena šuma. Zečevi,

kunići i divokoze pretrčavali su preko puta. Stigli smo do naselja koje se
nalazilo na planinskoj padini i sastojalo se od velikog broja pećina i
špilja. Zalazili smo u pećine. Veće prostote i bede nikad nisam video.
Ležaj se sastojao od naramka palmovog lišća, za uzglavlje služio je
okrugao gladak kamen. Slični glatki kameni služili su kao sedišta i

135
stolovi. Činije izdubljene u drvetu i u komadima lave i velike morske
školjke zamenjivale su sudove za čuvanje mleka i druge hrane. U
torovima, ograđenim kamenjem, blejale su ovce i vrečale koze. Žene i
deca istrčaše napolje, razgledahu nas i opipavahu tkanine naše odeće.
Na njima su bile košulje od zverinjih koža.
Ispred naselja se uzdizalo ogromno, čudnovato, neobično debelo
drvo. Stablo muse sastojalo od posebnih grana čvrsto priraslih jedna uz
drugu, a na kruni je dugačko lišće izbijalo neposredno iz stabla.
Starac Uanči priđe drvetu, kleče i nešto promrmlja. Zatim izvadi iza
pojasa nož, napravljen od dugačkog oštrog kamena, i zabode ga u drvo.
Kad izvuče nož, iz zareza poteče mlaz jarkocrvene boje. Uanči se obrati
nama, a Bigvaj objasni njegove reči:
– Ovo drvo nas uči da se čvrsto držimo jedan drugog, tako da svi
budemo kao jedno stablo. Tada nas ništa ne može savladati, kao što
nikakva oluja ni zemljotres nisu mogli da sruše ovo drvo. Kada su prvi
Uanči došli na ostrvo, oni su već zatekli ovo drvo. Sad ono svojom
krunom doseže do oblaka i živi već nekoliko hiljada godina.70
Starac opet kleče pred drvetom, podignutih ruku.
– Oprosti mi, – govorio je, – što sam ti naneo ranu, ali nisam to
učinio iz zlobe, već da bih pokazao slepim tuđincima da ti imaš crvenu
krv kao i svi mi.
Starac Uanči se podiže i pozva nas da krenemo dalje. Peli smo se
uzbrdo vijugavom stazom između crvenih stena. Prošavši malu uzanu
klisuru, našli smo se u visokoj prostranoj pećini sa okruglom tavanicom
s koje su se spuštale duge bele kamene strele.71 U kupoli je bio otvor, i
kroz njega se videlo nebo.
U početku, posle jarke dnevne svetlosti, u pećini se ništa nije videlo,
ali kad su se oči navikle na mrak, primetio sam da je sva pećina puna
ljudi. Oni su ćuteći stajali u polukrugu. U sredini se uzdizao kameni
žrtvenik sa stepenicama. Stari Uanči podstakao je ugljevlje na žrtveniku i
stavio na njega kitu crvenog vresa. Grančice zapucketaše i počeše da se
dime. Uanči zapeva drhtavim glasom, a Bigvaj je objašnjavao njegove
reči:

70Takozvano »drakonovo drvo« koje se ovde opisuje i sada se nalazi

na ostrvu Tenerifu. Stanovnici ga veoma poštuju. Smatra se da ima 6000
godina. Od njegovog soka dobije se crvena boja.

71 Stalaktiti.

136
 – O vi, svetli, poštovani preci! Nekad ste otišli iz negostoljubive
Afrike spasavajući se od nepravde i zlostavljanja svirepih gospodara.
Naselili ste se ovde, na ostrvu, i živeli u bratskoj slozi i radu. Ostavili ste
nam primere mudrosti i uzornog života. Sad su pred vama ljudi iz iste
zemlje iz koje ste i vi nekad pobegli. Šta da radimo s njima? Da li da ih
udavimo u moru, pustimo kući ili ostavimo na našem Srećnom Ostrvu,
da žive zajedno s nama?
Starac ućuta, zatvori oči i poče da osluškuje. Dve male žute ptičice72
preletale su i dozivale se ispod samog svoda. Jedan od prisutnih Uanča
pade. Ču se lak tresak, zatim suvo šuštanje, kao da šušti jesenje lišće
nošeno vetrom. Starac se osvrnu i pozva me.
– Idi, ne boj se! – reče Sofer.
Pođoh za Uančijem. On se saže nad onim što je ležao, zatim mi
pokaza rukom da ga dignem.
– Samo deca čista srca mogu da se dotiču rukama telesa naših
predaka.
Onaj što je ležao bio je veoma mršav čovek. Ruke i noge su mu
izgledale kao kosti prevučene kožom. Pokušao sam da ga podignem: bio
je lak kao da je od slame. Digao sam ga. Lice mu beše sasušeno, upalih
obraza, a oči zatvorene. I drugi koji su tu stajali bili su isto takvi. Uz
svakog su bile pričvršćene tanke ostve73 sa tri zupca.
Zagrlivši me rukom, starac pođe natrag ka žrtveniku. Tu se on
okrenu Soferu:
– Naši preci učili su nas da se bojimo ljudi koji žive iza mora gde se
rađa sunce. Tamo ljudi hoće da naprave sve svojim robovima. Pitao sam
pretke kako da postupim s vama. Oni ništa ne mogu reći, jer su mrtvi, ali
njihove reči uvek gore u našem srcu. Moje srce mi kaže: »Ako vi, tuđinci,
nećete da nam činite zlo, mi ćemo vam dati zemlju i čamce, i vi ćete
postati naša braća«.
Sofer odgovori:
– Ne znam, šta žele da učine drugi moji saputnici, ali ja ću ostati na
vašem ostrvu.
Izađosmo iz pećine i uputismo se natrag ka brodu.

72Kanarinci – Kanarska Ostrva, koja se ovde opisuju, otadžbina su

kanarinaca.

73 Ostve, trozubo koplje kojim se hvata krupnija riba.

137
 9. Sofer nas je napustio

U
očekivanju usputnog vetra ostali smo još nekoliko dana na
Srećnom Ostrvu. Takvih ostrva ima nekoliko. Ona se
nalaze jedno blizu drugog, i na svakom žive ljudi iz
plemena Uanči.
Našao sam glinu i spremio Soferu mnogo pločica. On je opisao na
njima naše putovanje od Kart-Hadašata do dolaska na ostrvo. Napravio
sam takođe od gline okruglu peć sa rešetkom i otvorom za vazduh, u
kojoj sam ispekao pločice sa Soferovim zapisima. On ih je zakopao u
pećini gde stoje isušena telesa predaka Uanči.74
Ja sam toplo molio Sofera da se vrati s nama u moj zavičaj, u Avali, i
obećao sam mu da će živeti s nama kao član porodice. Ali Sofer je odbio:
– Celog života tražio sam ljude koji ne čine nepravdu i ne tlače
slabije. Sad sam ih našao. Možda ću još moći da ih naučim pismenosti i
drugim znanjima, mada me snaga izdaje. Nekada će nastati srećno doba
– to će biti kroz hiljadu, ili dve, ili tri hiljade godina, – ali tada, naravno,
ljudi više neće ratovati, neće biti nasilja, ropstva i ubistava. Ljudi će
proučavati vasionu, zakone prirode i života. Oni će kopati zemlju da
otkriju šta se nalazi dole, ispod nas, i tada će pronaći moje pločice. Oni
će pročitati o tome kako su nepravedno i nečovečno živeli ljudi u naše
doba i kako je bilo teško ljudima graditi bolji život. A ti, dragi moj Eli,
vrati se kući. Ben-Kadeh je čestit i hrabar pomorac i on će te odvesti u
zavičaj, u Avali. Svoju belu magaricu, ako je još živa, poklanjam tebi. Ti
ćeš na njoj nositi u Sidon na prodaju svoje glinene lađice.
– Ne! – odgovorih ja. – Sad ću postati samo pomorac. Video sam
svakojaka čudovišta – i morska i ljudska, kao što su Meremot i Lala-Zor,

74 Još 70-ih godina 19 stoleća Uanči na Kanarskim Ostrvima

balsamovali su mumije. Pretpostavlja se da u nepristupačnim pećinama
na ostrvu Tenerifu i sada ima mumija i drugih spomenika izumrlog
plemena Uanči.

138
i sad me ništa više ne može da zaplaši.
Kad je vetar počeo duvati prema Africi, Ben-Kadeh upita sve
drugove da li neki od njih želi da ostane na ostrvu, ali niko, osim Sofera,
nije hteo da se nastani među stanovnicima plemena Uanči.
Kad se brod otisnuo od ostrva i kad se jedro napunilo vetrom, ja
sam tužno gledao obalu, gde je među Uančima stajao Sofer, najdivniji,
najmudriji i najbolji čovek kojeg sam sreo u životu, i s kojim sam morao
da se rastanem zauvek.
Plovili smo nekoliko dana, i najzad se pred nama ukaza obalska
linija i stenovita brda. Poznao sam Melkartove Stubove – crne sa severne
i ružičaste sa južne strane. Oni su se postepeno razmicali, i među njima
se pojavi plava voda moreuza. Tamo je počinjalo Unutrašnje More kojim
neće biti teško doploviti do mog rodnog Avalija, gde ću videti svoju
Am-Lajli i, možda, svog dragog oca Jakira.
Pokrio sam se starim ogrtačem koji mi je ostavio Sofer i legao
između užadi na pramcu broda.
Pred očima mi je iskrsavala naša koliba sa palmom, ulica koja je
vodila u poljanu iza bašta, gde se deca zajedno s Gamalijelom igraju
klikera. Koliko će biti iznenađenja i vike kad se pojavim pred njima!
Zavući ćemo se u staru baštensku kolibu da nam ciko ne smeta. Moraću
im više dana pričati o svemu što sam video i doživeo za vreme plovidbe
na »Kokab-Cafonu«. Koliko će se ljutiti Gamalijel, Bahja i drugi na one
koji su nam činili zlo, i kako će plakati od straha mali Hananija, naročito
kad budem pričao o oktopodu – a posle toga ćemo svi…

U ovoj nezavršenoj rečenici prekida se pričanje feničanskog

pomorca o njegovom čudnom putovanju na malom jedrenjaku s veslima
u kanarsku zemlju i na Srećna Ostrva, koje je izveo pre dve i po hiljade
godina.
Kad se upozna s ovom pričom, čitalac može da se uveri da su i u
staro doba, kao i sada, ljudi voleli svoj zavičaj, radili, brinuli se o svojim
rođacima i bliskima. Majke su isto tako nežno negovale svoju decu,
oplakivale nestale i radovale se kad bi ponovo ugledale one za koje su
mislile da su odavno poginuli.
I u to vreme bilo je ljudi kao što je Sofer-rafa, koji su neumorno
tražili znanje. Oni su putovali po raznim zemljama, proučavajući život

139
naroda. Bilo je i učenjaka, kao što je Sanhunijaton Kartaginjanin, koji su
težili da otkriju zakone vasione i poreklo vidljivog sveta i koji su na
papirusu ili pergamentu izlagali svoje misli i znanja.
Već onda su moreplovci, među kojima su naročito preduzimljivi i
smeli bili Feničani, uspostavljali prijateljske veze s raznim narodima,
otkrivali nove zemlje, a za njima su dolazili trgovci i morski pirati. Prvi
su vodili trgovinu razmenjujući robu, a drugi su pljačkali obalska naselja
i odvodili narod u ropstvo.

Nije važno da li je stvarno putovao mali Elisar, Jakirov sin, na daleki

Zapad, na Srećna Ostrva – ili je to fantazija, bajka. Važnije je to što su ceo
život i stvarnost tog od nas udaljenog doba opisani istinito, prema
najnovijim istorijskim podacima. Zato pripovetka »Feničanski brod«
može da bude korisna i poučna za naše mlade čitaoce, koji će iz nje
saznati kako su ljudi živeli pre dve-tri hiljade godina.
Slike u ovoj knjizi namerno su date u onom naročitom stilu kako su
stvari i događaje prikazivali savremenici one daleke epohe, o kojoj nam
svedoče očuvani spomenici stare Kartagine i Egipta.

140
 OBJAŠNJENJA

1. Fenikija – zemlja preduzimljivog, odvažnog, vrlo obdarenog

naroda, Feničana, koji su bili nastanjeni u uzanoj obalskoj oblasti na
zapadu Male Azije. Feničani su sebe nazivali »sinovima Anaka«.
Veliki broj planinskih lanaca koji su zalazili u more dugačkim
rtovima, stvarao je prirodne podesne luke, što je pomagalo stanovništvu
da se bavi ribolovom i plovidbom.
Stanovništvo je bilo gusto naseljeno i iskorišćavalo je svako parče
zemljišta podesno za obradu. Na terasastim planinama od davnih
vremena gajila se pšenica, vinova loza, masline i drugo voće.
Na brdima su rasle šume: na prvom mestu skupoceni kedar, koji se
upotrebljavao za građenje lađa, kao i hrast, bor, jela i kiparis.
Glavni gradovi Fenikije, koji su imali velike, uređene i dobro
zaklonjene luke, bili su Tir i Sidon. U doba koje se ovde opisuje, u gradu
Tiru živeo je moćni car Hiram, koji je u savezu sa carem susedne Judeje,
Solomonom, uredio dobre puteve, između Egipta, Irana i drugih
istočnih zemalja. Puteve je čuvala naročita straža. Međunarodna
trgovina, koja je prolazila kroz njihove zemlje, obogatila je i Fenikiju i
Judeju.
Kao moreplovci Feničani su se odlikovali izuzetnom odvažnošću.
Grčki istoričar Herodot tvrdi da su oni, pošavši iz Crvenog Mora, obišli
»crno kopno« (Afriku), doplovili do Herkulovih Stubova (Gibraltara) i
dalje, Sredozemnim Morem, stigli u Kartaginu.
Feničanski moreplovci na svojim malim jedrenjacima i lađama na
vesla plovili su oko Evrope i zalazili u Baltičko More, gde su na obali
trgovali s urođenicima, naročito tražeći »elektron«, kako se ranije
nazivao ćilibar, koji se smatrao lekovitim i bio skupocen.

2. Solomon je judejski car, Davidov sin.

U svima predanjima njemu se pripisuje naročita mudrost. Za vreme
Solomona razvila se trgovina i bila je osnovana trgovačka flota. U
prestonici Judeje, Jerusalimu, on je sagradio čuveni po lepoti »hram

141
Solomonov«, od kojega su sačuvani do našeg vremena samo ostaci
zidina, takozvani »Zid plača«.

3. Pirati – U staro doba morski razbojnici, koji su pljačkali brodove

na svim morskim putevima, bili su strah i trepet za moreplovce. U Atini
je bio čak naročiti odred omladinaca koji je čuvao pristanište Pirej od
napada pirata.
Glavna piratska gnezda bila su u Kilikiji, na obalama Male Azije, u
egejskom arhipelagu i na Siciliji, a u Srednjem veku u Alžiru, Maroku,
Gvineji i na ušćima reka centralne Kine.
O veličini piratske opasnosti svedoči čuvena pobeda rimskog
vojskovođe Pompeja 67 god. pre n.e. u bici kod rta Koracezijusa, kad je
bilo spaljeno 1300 piratskih lađa, porušeno 120 njihovih utvrđenja i
zarobljeno 24 hiljade razbojnika.

4. Srećna Ostrva – Kod starih Grka je postojalo predanje da se na

dalekom zapadu, iza Heraklovih Stubova (Gibraltara), usred beskrajnog
strašnog okeana, nalaze Srećna ili Blažena Ostrva, na kojima posle smrti
ostaju senke sjajnih junaka uživajući nepomućenu večitu sreću. Zemljište
tih ostrva naziva se »Jelisejskim Poljima«. O tome govori grčki pesnik
Homer u spevu »Odiseja« (gl. 4, stih 563), a takođe pesnici Pindar i
drugi.
Stari Arabljani su takođe spominjali u svojim bajkama i legendama
ta ostrva, nazivajući ih »Večnima« ili »Srećnima.«
Kasnije, ostrva su dobila ime »Kanarska«, po imenu zemlje Kanar,
koja je ležala na zapadnoj obali severne Afrike. Od rta Džubi Kanarska
Ostrva su udaljena 101 kilometar. Ona čine arhipelag od sedam ostrva.
Po mišljenju nekih naučnika, sva su ova ostrva vulkanskog porekla.
Pokrivena su planinama, od kojih su neke povezane u lance. Na
ostrvima ima mnogo vulkana, koji su i sada ponekad aktivni.
Međutim, postoji mišljenje drugih naučnika koji smatraju Kanarska
Ostrva i ostrvo Maderu poslednjim ostacima velikog kopna Atlantide,
koje se u preistorijsko doba nalazilo u Atlantskom Okeanu, između
Afrike i Amerike. O Atlantidi je postojalo mnogo legendi u Starom i
Srednjem veku. Pretpostavljalo se da je nepoznati narod Uanči, otkriven
na tim ostrvima, takođe poslednja grupa velikog naroda Atlanata, koji je
živeo na iščezlom kontinentu i propao zajedno s Atlantidom u dubine
okeana.

5. Narod Uanči (ili Huanči) je starosedelačko stanovništvo Srećnih

142
Ostrva. Njegovo poreklo je i sada zagonetno. Sem gledišta da Uanči
vode poreklo od nestalih Atlanata, postoji pretpostavka da su Uanči
srodni starim Egipćanima, jer su, kao i ovi, vešto balsamovali svoje
pokojnike i čuvali ih u naročitim pećinama u planini. Veći broj vrlo
starih mumija bio je toliko isušen da nijedna nije težila više od dva do tri
kilograma. Malobrojne sačuvane reči iz jezika Uanči imaju sličnosti sa
rečima nekih severnoafričkih plemena, naročito Berberaca.
Muškarci Uanči, visoki, vitki i snažni, odlikovali su se odvažnošću i
hrabro branili svoju otadžbinu kad su u nju upadale bande morskih
razbojnika.
Na svakom ostrvu bio je poseban vladar, koji je upravljao zajedno sa
savetom starešina.
Počev od veka na Kanarska Ostrva počeše da pristižu u velikom
broju Španci. U borbi s njima pali su mnogi Uanči. Drugi su prodati u
ropstvo. Ostali su primili katoličku veru i srodili se sa Špancima. Zato su
izgubljeni svi tragovi o Uančima kao posebnom plemenu. Sada je
govorni jezik na Kanarskim Ostrvima španski.

Kraj

Obrada: Disco Ninja

143