ИГРЕ ЛОПТОМ У ПРОШЛОСТИ

проф. др Оливера Васић, етнокореолог

Лопта – дечија играчка или главни реквизит у бројним екипним спортовима (одбојка,
кошарка, рукомент, ватерполо. ногомет) у нашем традиционалном наслеђу није имала
данашњи изглед ни одлике. Прављена је од крпа увезаним канапом и говеђе длаке у
пролеће када се говеда лињају. Била је таман толика да се обухвати шаком, „колико да
стане у шаку“, а називана је „крпењача“ или лопта.
Први подаци о играма са лоптом налазе се у збирци Вука Врчевића под називом Српске народне
игре које се забаве ради по састанцима играју, објављеној 1868. гоине. Њен назив био је топуз-
топа, куц-куи, изводила се на отвореном простору „између момчади“ са лоптом од крпа.
Поделивши се у две групе одбројавањем, раздвоје се „дружине“ на растојању од неколико
метара, а „коју дружину допане топ, почну од весеља скакати и викати сви једногрлице: наш топ,
наш и мегдан, ако Бог да!“. Екипа која има лопту – топ, једним од својих играча је да. Сви се
савију ставивши руке између ногу (противник не зна код кога је лопта) и потрче ка противничкој
екипи.“ Они што држи топ, као и његова дружина непрестано обигравају около противне
дружине вичући сви: топа-топа, куц-куц, па кад се сасвим измијешају у ономе трчању удари
једнога кога му се свиди, па сви онда бјежати ће ко боље може. Они те је био удрен, потрчи брже
боље за топом, узме га и њиме гађе најближега од дружине“. Ако га погоди његова дружина ће
сада гађати, а ако га промаши, топ остаје код прве дружине, „те бију као прије ругајући се: валај
срамоте! Топ је био у рукама, па не погодише ни једнога…“ Овакав начин играња и правила која
су у игри на тренутак подсећа на рагби утакмице.
Исти аутор двадесетак година касније објављује другу збирку под истим називом и у њој игру
под називом бој топа. Иако сродног назива, ова игра забележена у Боки и Црној Гори сасвим се
другачије изводи. „За ову игру хоће се широка и равна пољана, а најзгоднија је покошена ливада.
Момци најприје начине топ, којега они вјешто од крпа учине, и добро омотају јаким концем,
тако велику и облу, од прилике колико дјетиња глава. Друштво се подијели на двоје, и стоје једни
спрама другијех около 50 коракља (корака). Дружина, која држи топ у рукама, даду га једноме из
реда, а ови га окрену пут противне стране играча, звекне га шаком што боље може те топ пође у
вис, па на оне противне играче. Ови с противне стране сваки држи справну шаку (спремну) и сви
гледају гдје ће топ панути, и један који се најближе деси, кад топ хоће да пане, удари га и одбаци
на противне играче, а они опет исто тако против њих“. Екипа која није спретна да дочека и врати
топ (лопту), већ он падне на ледину (земљу) губи мегдан. Можда се у неким елементима ове
игре назиру основни принципи одбојкашке игре.
Крајем 19-ог века Милан Ћ. Милићевић у првом броју СЕЗб чији је назив Живот Срба сељака
објављује описе пет игара у којима се користи лопта као основни реквизит.
То су игре: с коња на кобилу, чик чорбе, разбиграда, лопте или шукања и игне иплик. Занимљиве
су две игре које ће се у нашим селима играти безмало више од сто година. Прва је игра с коња на
кобилу или с коња на магарца.Играчи су се бирали по снази да би један другог могли носити на
леђима, и по паровима. Када се поделе и одреде ко ће кога јахати разместе се по кружници на
раздаљини од неколико корака, најчешће три, и „та-да они који морају да леже сагну се
одупревши се рукама у колена да снажније држе, а другари их јашу. Чим један другога појашу,
одмах ће се који од јахача потегнувши лоптом на најближег свог другара с десне стране и
викнути: један! Овај ће је бацати другом до себе, рекавши два! Овај опет трећем, а трећи
четвртом – све по један број више набрајајући до 10. Ово иде брзо и живо, мањ ако су играчи
невешти или нејачи па се љуљају и не могу да држе, него се морају намештати. Када се наврши
број 10, одмах је промена места. Ако који не ухвати лопту кад му се баци, него она падне на
земљу, онда јахачи брже-боље сјахују и беже куд ко може, а коњи грабе лопту, па који пре уграби
баци се за којим од јахача и гађа да погоди. Ако га удари, онда они јашу пређашње јахаче, сваки
свога друга, а ако не погоди, опет лежу те их јашу као и пре. Тако се игра докле им се не
досади“. Веома сличан опис ове игре налази се и у раду Т. Братића и Ст. Делића, „Народне игре
са сијела и збора у Горњој Херцеговини“ под називом лопте – јахе. Играчи су распоређени по
кружници јашући једни друге. При добацивању лопте не изговарају бројеве, већ узвикују „држи,
хватај!“. Потребно је три пута да се обиђе круг – „да се обреди три пута“, па се тек онда мењају
места. У случају да јахачи испусте лопту у току добацивања, брзо се разбежс да их коњи не
погоде. Уколико се то ипак догоди, мењају се места као и у претходном опису игре с коња иа
кобилу.

У селима Подриња ова игра се назива с кобе на кобу или мртва кобила. У тренутку записивања
(шездесете године прошлог века) изводили су је дечаци. У току добацивања лопте није било ни
бројања, ни било каквих узвикивања, већ само додавања лопте од говеђе длаке између јахача,
док „коњи врдају“ – врте се како би јахачи испустили лопту и тиме играчи коњи добили прилику
да измењају места са играчима јахачима.
Друга игра коју је Милићевић описао, а која се безмало читав век играла на нашим просторима
носи назив лопте или шукаља. По његовим речима била је „једна од најмилијих игара с лоптом“.
Пре почетка играња сви играчи се поделе у две једнаке групе, потом „забележе округао простор
колико једно гувно, обућом, хаљинама или капама, па у то коло уђу они чија је страна ивера била
до земље. Они, пак, чија је страна ивера била горе, узму лопту и скупљени изван кола у једну
гомилицу, и један другом окренути, кријући од оних што су у колу, даду је обично најбољем
играчу, па се онда врате и разаспу око кола држећи сваки у недрима или под пазухом руку у којој
би требало да је лопта. Сад сви око кола облећу и замахују овај на овога, онај на онога, као да је
у свију лопта, докле међутим, прави гађач гледа да кога у колу погоди лоптом. Ако он промаши,
губи с друштвом игру, и иде с њима у коло, а они из кола излазе и крију лопту, као и први што су
радили. Уколико би неко од играча у колу ухватио лопту, могао је гађати играче ван кола који би
се разбежали што даље од кола. Ако нико не би био погођен позиције би остајале исте, а ако
неког погоде, тај играч би био избачен из игре. Милићевић на занимљив начин описује добре
стрелце: „Докле год онај гађач споља, облећући око кола, или пролетајући кроз коло и сагонећи
противника у буљуке, не промаши, него згађа једнога по једнога, а и они из кола не погоде њега,
дотле сс он лопта, па макар их све истерао из кола. И у таквом случају његова је страна добила
игру. Исту игру и са истим правилима описали су и Братић и Делић у Херцеговини, само под
другим називом топуз града у извођењу деце. Једна група, или како они пишу „странка“ је у
„граду“ – кружном омеђеном простору, а друга „којој је запало да крије лопту, окупи се мало на
страну, ту „један узме лопту, сакрије је у њедра држећи је у руци, али и сви други држе руке у
њедрима као да је лопта у свакога. Потом се као и у претходном опису распореде око „града“ уз
узвике:“Држи ми се, држи!“ и сви замахују ка играчима у „граду“. Све остало се изводи исто као
и у претходном опису у игри шукања.
Ова игра само под другим називима била је позната и у западној Србији. У Подрињу је носила
назив шукалице или каше, а изводила се најчешће у пролеће када се говеда лињају, јер сс лопта
правила од говеђе длаке. Играчи су били подељени у две групе. Једна група је била у омеђеном
кругу, друга ван њега и поседовала је лопту. За разлику од досадашњих описа ове игре, у овој
варијанти лопта се није крила, већ се брзо додавала између играча ван круга. Сваки погођени
играч испадао је из игре, а победник је била група која је сачувала више играча. У југозападној
Србији ова игра се називала около лопте, у селима Такова кријење лопте,у селима Пештерско-
сјеничке висоравни лопте, а у околини Кикинде лопте и града.
Овој групи, такозваних старијих игара са лоптом припада још неколико игара. Пре свега то је
игра синова која је позната становницима западне Србије, а Братић и Делић је описују под
називом копилића. Правила игре у свим описима су иста, а „синови“ или „копилад“ добијају се
убацивањем каменчића, дрваца или лопте у ископане рупе. Следи опис игре из Подриња.
Извођачи су мушкарци. Број играча јс неограничен. За игру је потребно ископати у земљи у низу
онолико рупа колико има играча, и имати лопту од говеђе длаке. Пре почетка играња одреди се
чија је која рупа. Са договорене удаљености, један по један играч котрља лопту преко ископаних
рупа. Власник рупе у коју падне лопта мора брзо да реагује, да узме лопту и гађа остале играче
који сс разбеже. Уколико погоди неког, тај је „добио сина“ и испада из игре. Играју све дотле док
не остане један играч који није добио сина.
Игра армана је једноставнија варијанта игре шукалица. Неограничен број играча образује круг и
код њих се налази лопта. Сви држе десне руке под левим пазухом, а само један поседује лопту. У
средишту круга је само један играч. Играчи из круга три пута повичу:“Ју-ха, ју-ха, ју-ха!“ и тек
тада играч који има лопту сме да гађа играча у центру. Пошто он не зна ко поседује лопту, мора
од свих да се чува. Ако га лопта погоди, он остаје и даље у центру, ако га не погоди, играч који је
промашио заузима његово место, и играње се наставља.
Све до сада описане игре изводиле су се са лоптом од крпа или говеђе длаке, те сам их сврстала
у старије игре са лоптом. Од половине прошлог кека у сеоске средине почиње полако да продирс
лопта од гуме; истина не у све крајеве, што ће на неки начин утицати на измену игара са лоптом.
Неколико наредних игара изводиле су се како са старим лоптама (од крпа и говеђе длаке), тако и
са лоптом од гуме. Занимљива је игра клин чорбе коју изводе само три играча. Један је јахач,
други је коњ, а трећи је посматрач. Јахач има лопту и њоме непрестано удара о земљу и хвата је.
Коњ „врда“, а посматрач прати покрете јахача и чека да му се укаже прилика и ухвати лопту. Ако
ухвати лопту, тада он и јахач мењају улоге. Догоди ли се да играч коњ буде спретан и ухвати
лопту, тада он и јахач мењају места. Милићевић је ову игру описао под називом чик чорбе, а
Лука Грђић-Бјелокосић у околини Мостара под називом ипликонца.
Игра шука, позната је у многим крајевима под истим или различитим називима – мете, лопте.
Играчи се поделе у две групе, а на раздаљини од 4-5 метара повуку се две црте по земљи – мете.
Крај једне мете је једна група играча, а код друге друга. Између њих и мета шетају се три играча.
Сва тројица држе десне руке под левим пазухом, а само један има лопту. Њих тројица
истовремено узвикну: „Нека бије…“ па се каже нечије име. Играч чије је име изговорено мора
брзо да претрчи из једне групе у другу, и да пази да га не погоде лоптом. Ако буде погођен
испада из игре, а ако ухвати лопту мења место са играчем који га је гађао.
Једна до скора веома популарна игра била је нека бије, нека бије ко код рупе није или народа.
Била је позната у многим крајевима. За игру је потребно: неограничен број играча, ископана
рупа у земљи, лопта од говеђе длаке или гуме и играч који „води игру“. Сваки учесник, осим
играча који води игру, има неко име: из народних песама (Марко Краљевић, Топлица Милан);
имена народа (Турчин, Србин, Рус…) или хероја из последњих ратова. Сви играчи,изузев играча
који води игру, су полусавијени око рупе у којој је лопта, руку уперених ка рупи. Играч који води
игру почиње:“Нека бије, нека бије Топлица Милане!“, и играч са тим именом брзо узима лопту и
гледа да погоди неког од осталих играча, који су се хитро разбежали. Ако погоди неког играча,
тај испада из игре; ако не погоди он испада из игре. Играч који води игру може да их „заварава“,
да каже име које нико нема, или пак име играча који је већ испао из игре.

Игра врдања, врдања уз дувар била је позната у северозападној Србији. Изводиле су је две групе
играча, али су практично у игри учествовала само два играча, сваки од њих за своју екипу.
Обично се на неком зиду омеђи простор где ће се игра изводити. На растојању од неколико
метара налази се црта са које се гађа играч постављен уз дувар (зид). Играч код дувара може
само да „врда“ у омеђеном простору, или да ухвати лопту. Када ухвати лопту, гађа свог
противника. Погоди ли га, избацује га из игре, а ако он буде погођен испада из игре. Победник је
група чији је играч остао последњи непогођен.
Игре са лоптом могле су се изводити и у кући, нарочито у зимском периоду. Једна од таквих
игара јс игра под називом круга. За игру су потребни осам играча и лопта од крпа или гуме.
Четири играча седећи у центру просторије образују круг леђима окренути његовом средишту.
Остала четворица су у угловима (ћошковима) просторије. Лопту имају играчи из ћошка (један од
њих) и гађа играче који седе. Они не смеју да устану, могу само да хватају лопту и гађају неког
играча у ћошку. Сваки од играча када испусги лопту при хватању испада из игре. Победник је
она група чији играч остане последњи – или група из центра или из ћошкова.

DECJE IGRE
Klis se sastoji od oblovitog parčeta drveta debljine srednjeg prsta i dužine 1 pedalj i štapa iste debljine
oko 60 cm dužine, koji se nazivao «maška“. Mesto odakle se klis bije obeleženo je štapom nabijenim u
zemlju. Igra se na taj način, što se klis levom rukom drži, a desnom se štapom udara, treba veština pri
udarcu, da isti ne bude preko ruke.
Cilj igre je u tome da se najdalje otera klis od belege. Daljina se meri maškom. Broj igrača je
neograničen.

Popac je igra slična klisu, sa razlikom što se prilikom udara klis ne drži rukom, već se preko nekog
predmeta postavi koso, igrač maškom udari klis preko njegove gornje polovine tako da bi isti skočio u
vis i tad dok je još u letu treba ga vešto udariti da bi otišao što dalje od belege. Ukoliko prvom ne uspe
udarac, on predaje drugom. Ishod igre je isti kao i kod klisa, a takođe i broj igrača.
Žmurku igra neograničen broj. Određivanje onog ko će prvi žmuriti bira sudija koji donosi presudu na
sledeći način: dva igrača stave po dva prsta na njegovo koleno. On stavi šaku među njihove prste i
pokretima šakom prema jednom i drugom govori: «Dva se petla pobiše na popovo bunjište jedan reče
iš, drugi reče ti da žmuriš“. I tako na čije prste padne šaka, taj prvi žmuri. Mesto žmurke je stalno na
jednom mestu, na glas «zora“ žmurač polazi u traženje sakrivenih saigrača a u isto vreme mora paziti
da neko od sakrivenih ne pljune na mesto žmurenja, jer ako se to desi on mora ponovo žmuriti.
Svinjica se pravi od okruglog i tvrdog drveta veličine pesnice. Za ovu igru potreban je širi i ravniji
teren, broj igrača može biti od 3 –6. Prema broju igrača odredi se veličina kruga, na sredini se napravi
rupa da bi se mogla staviti „svinjica” to je „svinjac“. Oko «svinjca“ na daljini 2 – 3 metra igrači se
raspoređuju, sem jednog koji će biti «svinjar“, i štapovima prave slične rupe kao što je «svinjac“.
Svako od igrača ima jak i debeo štap da brani kako svinjar ne bi «svinjicu“ u «svinjac“ naterao, a u isto
vreme i svoje mesto čuvao. Za vreme te borbe, ako bi «svinjar“ uspeo da metne štap na neku praznu
rupu, onda taj postaje «svinjar“. Ovu igru igrali su i stariji ljudi čuvajući leti ovce na opštinskoj utrini.
Janidžajes (preskakanje) U ovoj igri može učestvovati veći broj igrača. Igra se odvija preskakanjem
jedan drugoga. Na ravnom terenu postave se njih koliko ih ima na razdaljini do 3 metra, sagnuti sa
rukama na kolenima i pognute glave. Preskakanje se vrši na dva načina: prvi preskače drugog, drugi
trećeg i tako redom, a može prvi da preskače jednog po jednog sve do kraja. Prilikom igre mogu se
izvoditi razne kombinacije preskakanja i razni položaji igrača koji se preskače.
Leleškinja i „vojvoškinja“ je stara igra koju su obično igrali đaci za vreme odmora. Posle prvog
svetskog rata retko se igrala, dak je danas zaboravljena. Za ovu igru treba što veći broj igrača koji se
podele na dva jednaka tabora i na odstojanju od 20 metara, okrenuti jedni prema drugima, pohvatani
čvrsto za ruke, obrazuju živi zid. Obe strane proglase po jednog za «cara“. Igra počinje time što jedna
strana viče: «Leleškinja!“ a druga: «Vojvoškinja!“, potom prva pita: «Koga hoćete?“, a druga kaže:
«Cara“. Ovaj juriša svom snagom i ako ne uspe da probije živi zid vraća se poražen. Onda druga strana
traži nekog (ne mora cara) i tako se ponavlja sve dok se hoće. Pobednik je ona strana koja ima više
proboja.
Negde ovu igru nazivaju i “Arjačkinje barjačkinje“

Za igru «titranje“ treba 5 okruglo obrađenih kamenčića veličine sitnijeg oraha. Na ravnom tlu postave
se 4 komada u obliku malog kvadrata, peti se baca u vis a dotle igrač uzima jedan iz kvadrata i sa njim
tad dočekuje bačeni, koga uhvaćenog stavlja u kvadrat, zatim opet baca a iz kvadrata uzima 2 i sa njima
dočekuje bačeni. Pri poslednjem (četvrtom) bacanju cilj je da pokupi sva četiri iz kvadrata i prihvati
bačeni. Napravi li grešku da jednom ne uhvati bačeni kamen, ili ispusti jedan iz ruke, ispada iz igre.
Drugi deo igre je teranje kamenčića kroz kapiju koja se načini palcem i srednjim prstom leve ruke,
uprtim o tlo. Kroz kapiju se, za vreme bacanja kamena u vis, po jedan kamen protera. Ako se bačeni
kamen ne uhvati, igrač ispada iz igre.
«Igra orasima“ nije komplikovana. Napravi se kupa – gomilica od 4 oraha koja je udaljena od mesta
gađanja 10–15 metara. Svaki igrač ima već pripremljeni «gađač“, najkrupniji orah, a samo gađanje je
po dogovoru. Može se gađati 1–3 puta. Svaki igrač mora imati veći broj oraha, jer nikad se ne zna da li
će se dobiti ili izgubiti. Ko je vešt u gađanju uzme ponekad i po nekoliko kilograma.

Igru «medved i pčele“ obično su nekad igrala predškolska deca. Izvodi se na sledeći način: deca
«pčele“ pohvataju se i načine gusto zbijeni obruč, u sredini je «matica“. Spolja dolazi medved tupajući
oko kruga. Matica pita: «Ko to tupa oko moje kuće?“, Medved odgovara: «Ja, kumo, ja“. Matica kaže:
«Nemoj da mi ukradeš neku pčelu!“ Medved odgovara: «Neću jednu nego sve“. Tog momenta pčele uz
jako zujanje napadaju medveda, štipajući ga i čupajući, i on mora da beži. Ova igra se ponavlja više
puta uz zamenu matice i medveda.
Igra “ piljaka“
Kamenčići iz prirode, koštunjavo voće (bademi), koštice od bresaka ili nektarina, sjajna su igračka za
igru piljaka, veoma korisnom za vežbanje zapažanja, oštroumnosti, koordinacije čula vida i pokreta
ruku, brzine, opuštanja. Samo pet kamenčića i dva do četiri igrača je potrebno za „igru bez granica.“
Igra počinje „jedinicama,“ tako što igrač baci u vis kamenčić koji drži u ruci i pre nego što ga uhvati u
letu, dok pada, pokupi istom rukom jedan kamenčić, piljak, sa poda (zemlje, betona,). Na isti način
pokupi drugi, treći, četvrti kamenčić. Ukoliko pogreši, bilo da ne podigne kamenčić sa poda ili da ne
uhvati piljak koji je bačen u vis, piljci se predaju sledećem igraču. Prvi igrač može se izabrati
brojalicom ili tako što svaki igrač redom, postavi pet piljaka na nadlanicu, baci ih u vis i hvata istom
rukom. Igrač koji uhvati najviše piljaka u šaci, je prvi igrač. Slede „dvojke.“ Igrač u šaci ima svih pet
piljaka, jedan baca u vis, ostala četiri spušta u istom trenutku na pod, hvatajući i bačen u vis. I
nastavlja igru bacajući jedan piljak u vis, istovremeno podiže dva piljka sa poda i hvata i onaj koji je
bacio u vis. Na isti način podiže sa poda i preostala dva piljka. Slede „trojke,“ podižući sa poda tri
piljka, hvatajući i bačen u vis, a potom podiže sa poda još jedan preostali, hvatajući onaj, bačen u vis.
Slede „četvorke,“ igrač baca jedan piljak u vis, skuplja sa poda sva četiri i hvata i onaj koji pada, bačen
u vis. Igrač koji sa uspehom dovrši „četvorku,“ završava prvo kolo igre koje se boduje sa ukupno četiri
boda.
Igru «kukumiš“ igrali su đaci osnovci koji se pohvataju u kolo, a jednom vežu maramu preko očiju i
puste ga da hvata i pogađa ime uhvaćenog. Ako ne pogodi ime ide opet u centar kruga i počinje
hvatanje ispočetka. Kad pogodi, onda ga taj zamenjuje.
«Košara“ je stara i već zaboravljena igra, izvodi se sa loptom krpenjačom, napravljenom od krpa ili
stočne dlake. U igri je učestvovalo po 5–6 igrača. Ta igra je sasvim zaboravljena tako da je se danas i
najstariji ljudi ne sećaju.

Trule kobile
Za ovu igru je potrebno dve ekipe koje broje nekoliko članova. Takmičari biraju sudiju, koji obično
stoji uz zid sa rukama spuštenim na stomak. Jedna od ekipa predstavlja kobilu i njen zadatak je da se
poređa tako što se prvi član presavije u pasu i njegova glava treba da bude u rukama sudije, na kog se
oslanja. Iza prvog člana se ređaju ostali članovi. Svi se savijaju u pasu, a njihove glave su između nogu
svakog prethodnog člana, slično kao kod ragbi igrača.
Drugom timu pripadaju skakači. Njihov zadatak je da se što bolje zalete i skoče kobili, odnosno
takmičarima suprotne ekipe, na leđa, ali tako da prvi koji skače bude što bliže sudiji, kako bi ostavio
mesta za ostale. Ako kobila poklekne dok skakači skaču na nju, skakanje se ponavlja. Ko je god na
kobili, ne sme dodirnuti zemlju jer, u suprotnom, taj tim postaje kobila i gubi. Kada svi skakači budu na
kobili, sudija broji do deset i ako niko iz ekipe koja je kobila ne poklekne, oni pobeđuju, ukoliko se
desi suprotno, gube i moraju ponovo biti kobila.
Između dve vatre
Ovo je igra pogodna za veće društvo podeljeno, takođe, u dve ekipe. Za nju nam je potrebna jedna
lopta, najbolje bi bilo da je odbojkaška ili neka laganija lopta. Svaka ekipa odabira svog kapitena.
Takođe, svaka ima svoje polje, a na kraju tog polja, sa obe strane, stoje kapiteni suprotnih ekipa i
gađaju protivničke igrače, koji se nalaze u sredini. Svaki igrač ima jedan život, po dogovoru može i
više. Ali igrač gubi život i ispada iz igre ako lopta koju kapiten suprotne ekipe baca, pogodi baš njega
ili mu ispadne iz ruke prilikom hvatanja. On ide kod svog kapitena i pomaže mu. Izbačeni igrač se
može vratiti u igru, ako neko iz njegovog tima najmanje tri puta uhvati loptu koju baca kapiten
suprotne ekipe. Kad su pogođeni svi igrači jedne ekipe, kapiten ulazi u igru, a kad je i on pogođen, igra
se završava. Pobednici su oni kojih manje ispadne iz igre.
Lopovi i žandari
I u ovoj igri su neophodne dve ekipe. Jedni su lopovi, drugi su žandari. Broj igrača može biti različit u
timovima. Pronalazi se mesto na kome žandari broje do dogovorenog broja, na primer sto. Za to vreme
lopovi beže i kriju se, kako ih žandari ne bi pronašli i uhvatili. Nakon isteka vremena, žandari kreću u
potragu za lopovima. Kada pronađu nekog od njih, zadatak im je da ga uhvate, zadrže najmanje tri
sekunde i izgovore: Jedan, dva, tri, žandar si ti. Tako lopov postaje žandar, a igra traje sve dok se svi
lopovi ne pretvore u žandare.
Врапци и вране
На средини простора за игру конопцем обележити воду у којој поскакују“врапци“. Они ускачу и
искачу из воде. На узвик: “Вране!” дете које има улогу вране трчи у круг и тера врапце из баре,
додирујући их прстима руку. Додирнута деца одлазе у страну и не учествују у игри за време
једног понављања. Деца коју врана ниједном није доди-рнула сматрају се најбољима.
Улогу вране треба мењати после понављања игре.
„Laste prolaste“, „Kapije“, „Lanca„: veoma rasprostranjena kod ženske dece. U velikom broju su
praktikovane igre provlačenja ispod ispruženih ruku – „kapije“. U Rumi je poznata prolećna praznična
igra „Višnjica“ ili „Laste, prolaste“. Oko Stare Pazove zvala se „Lanca“ i izvodila se samo o
Uskršnjem postu.Kod Dragutina M.Đorđevića susreće se varijanta pod imenom „Širte, porte“. Kod
Mađara u Čantaviru, dvadesetih godina 20. veka zabeleženo je da su se ženska deca igrala „kapije“ ili
„Buj, buj, zelena grano“ u kojoj je tok igre isti kao i kod prethodnih. Na poslednje reči teksta u igri
ruke se spuštaju i jedna od devojčica ostaje zarobljena , da bi se opredelila hoće li“zlatnu jabuku ili
zlatnu krušku“, a potom pripada jednoj ili drugoj koje su držale ruke gore. Varijanta prethodnih modela
igara „kapije“ jeste „Zuj, zuj, zujde“ u Banatu.Danas igra započinje tako što deca formiraju dve vrste,
okrenute jedna drugoj licem, visoko podignutih ruku sa isprepletanim prstima uz pesmu i
provlačenje.“Kolariću Paniću“ – prolećna igra sa elementima provlačenja i zaplitanja – zabeležena u
Banatu, pominje je i T.Đorđević kao veoma arhaičnu igru.
„Берем, берем грожђе“
Деца формирају колу. У средини кола је чувар. Деца стоје и певају, а покретима подражавају
бербу грожђа. Док певају опрезно посматрају чувара. Код последње речи песме, деца се разбеже.
Дете које чувар ухвати добија улогу чувара.

Берем, берем грожђе

док чича не дође,
а кад чича дође.
пресешће ми грожђе.
LONČIĆI
Mlađe i starije djevojčice bi se poredale kao u kolo. Mlađe djevojčice su bile lončići, a starije kume.
„Lončići“ bi stajali ispred svojih kuma, koje bi na njih polagale desnu ruku. Jedna bi kuma obilazila
tražeći sebi lončić. Kad bi ga našla, htjela bi ga kupiti. Pitala bi: „Pošto kumo lončić?“
Kuma bi odgovarala: „Po petak, po šestak, niže ti ga ja ne dam.“
Na to bi kuma potrčala uokolo, a mušterija za njom. Koja bi prije stigla do lončića, i stavila ruku na
njega, lončić je bio njezin.
LONČIĆI
Mlađe i starije devojčice bi se poređale kao u kolo. Mlađe devojčice su bile lončići, a starije kume.
„Lončići“ bi stajali ispred svojih kuma, koje bi na njih polagale desnu ruku. Jedna bi kuma obilazila
tražeći sebi lončić. Kad bi ga našla, htela bi ga kupiti. Pitala bi: „Pošto kumo lončić?“
Kuma bi odgovarala: „Po petak, po šestak, niže ti ga ja ne dam.“
Na to bi kuma potrčala uokolo, a mušterija za njom. Koja bi pre stigla do lončića i stavila ruku na
njega, lončić je bio njen.
Dajem ti talir
Igrači sede u krugu. Van kruga su dva igrača, jedan nosi talir, a drugi pogađa kod koga je. Igrač nosi
talir između svojih dlanova i spušta svoje sastavljene dlanove u sastavljene dlanove svojih drugova
izgovarajući reči:.
Dajem ti talir
da kupiš tanjir
da ne kažeš
ni crno ni belo
ni jeste ni nije…
Neprimetno jednom detetu stavi talir u dlanove. Ako igrač koji pogađa pogodi kod koga je talir, stiče
pravo da mu postavlja pitanja koj sadrže zamku, tj.zahtevaju odgovor u kom će biti upotrebljene
zabranjene reči: crno, belo, jeste, nije, kao na pr.
Da li je kod tebe talir?-odgovor jeste ili nije povlači ispadanje iz igre.
koje je boje mleko, sneg…?-odgovor belo povlači ispadanje iz igre.
„Paun pase“, Ježole, vražole“– Igru „Paun pase“ zabeležio je M.Škarić u sremskim fruškogorskim
selima. Varijanta iste igre – „Ježole, vražole“ Razlika je u tome što ježa deca hvataju za onaj deo tela
koji se pomene u stihu, a paun sam sebe dodiruje. Igrači su u kolu, drže se za ruke, a u sredini kola jež
podvijenih nogu sedi na petama. Kolo se kreće u stranu i peva, a jež izvršava radnje koje se u pesmi
pominju. Na reči hvataj ježa za ručicu iz poslednje strofe, jež ustaje, otrese se, uhvati jednog igrača iz
kola, odvede ga na svoje mesto, a on zauzme njegovo u kolu. Igra ide od početka.
“ Sedi ježe u oranju,
ježole, dragole,
dragi druže moj.
Puti ježe desnu nogu,
ježole, dragole,
dragi druže moj.
…levu nogu…
…desnu ruku…
…levu ruku…
desno uvo…
…levo uvo…
Ustaj ježe iz oranja,
ježole, dragole,
dragi druže moj.
Otresi se od oranja,
ježole, dragole
dragi druže moj.
Hvataj ježa za ručicu,
ježole, dragole,
dragi druže moj.

OKOŠ-BOKOŠ
Može igrati dvoje i više igrača.
Dlanovi se skupe u šake, a jedan igrač broji i krene brojalica:
"Okoš-bokoš pr'ne kokoš
pita baja kol'ko tebi treba jaja?"
Kako govori, tako šakom lupi prvo sebi u bradu, a zatim lupa po šakama svih igrača.
Na kome se brojalica zaustavi, taj mora odgovoriti koliko mu jaja treba.
Tada brojač opet kreće brojati onoliko puta koliki je broj izgovoren i to tako da šakom opet kreće od
brade.
Kad se odbroji, na koga dođe - taj ispada.

KALADONTA
Igra se tako da kad jedan igrač kaže neku riječ, drugi mora reći riječ koja počinje
sa zadnja dva slova prethodne riječi.
Igra završava kad netko kaže riječ na koju se igra ne može nastaviti (kaladoNT),
odnosno riječ se ne smije završiti na KA, jer vam drugi igrač može reći
KALADONT i time postaje pobjednik jer nema riječi koja započinje slovima NT!
Pobjednik osvaja 1 bod i započinje novu igru s novom riječi!

To izgleda ovako, npr.:

djeCA, caPA, pasTA, taVA, vaZA, zašTO, torBA, baKA (Kaladont)

- Riječ mora biti poznata, a ne neka izmišljena i ne smije biti na stranom jeziku.
- Ne smiju se koristiti vlastita imena
- Ne smiju se koristiti skraćenice.
- Poželjno je da se riječi ne ponavljaju - dvije iste riječi u jednom krugu igre ne
važe.

Ledeni čika
Ovo je igra slična šugi, s tom razlikom što jedan igrač sve vreme juri ostale. Kada nekog dotakne i
kaže: „Zaleđen!“, taj mora da se ukopa u mestu, dok Ledeni čika nastavlja da juri dalje. Igrači koji su
još nedodirnuti mogu dodirom da odlede one koji su zaleđeni, a da bi neko u igri pobedio, mora da
zaledi sve učesnike.

Šarena jaja
Za ovu igru je potrebno je najmanje 4 igrača. Jedan je „đavo“, drugi prodavac, a ostali su šarena jaja.
Igrači koji predstavljaju jaja se, pre početka svakog kruga, dogovaraju ko će biti koje boje, npr. crvene,
žute, zlatne, itd. Zatim se poređaju unaokolo i čučnu, kako bi podsećali na jaja u korpi. Kada su
pripreme gotove, đavo dolazi da kupi jaja. Sledi uobičajeni dijalog:
Đavo: „Kuc, kuc!“
Prodavac: „Ko je?“
Đavo: „Đavo s neba!“
Prodavac: „Šta vam treba?“
Đavo: „Jedno jaje!“
Prodavac: „Koje boje?“
Đavo: (pogađa) „Žute?“
Ukoliko đavo ne pogodi boju, pogađa ponovo. Ako među igračima postoji žuto jaje, ono odmah ustaje i
beži. Kad ga đavo uhvati, onda uhvaćeni igrač postaje đavo u sledećem krugu.

15 zaboravljenih uličnih igara Tapkanje Svaki igrač dobiva pet sličica koje posloži na tlo. Cilj je
udarcem dlana preokrenuti karticu. Igrač uzima onoliko kartica koliko ih je udarcem dlana uspio
preokrenuti, a pobjednik je onaj tko u konačnici osvoji najviše kartica. Činkanje Na tlu se naprave dvije
crte razmaknute oko dva metra. Prva crta predstavlja polazište. Svaki igrač dobiva jednak broj
"poldeka" (kovanice, gumbi, plodovi kestena ili kamenčići), koji se bacaju prema drugoj crti. Igrač koji
baci "poldek" najbliže crti kao nagradu dobiva ostale "poldeke". Škurekovanje Svaki igrač ima po pet
gumba ili kamenčića koje baca u vis, po jedan, dva ili tri zajedno. Pobjednik je onaj tko uspije uhvatiti
najveći broj predmeta jednom rukom. Ledena baba Jedan igrač glumi "ledenu babu" i on lovi druge
igrače. Onaj koga dotakne mora se "zalediti" u položaju u kojem je ulovljen. "Odlediti" ga mogu,
svojim dodirom, drugi igrači. Igra završava kada "ledena baba" sve igrače pretvori u "zaleđene
skulpture", a onaj koji je triput bio "zaleđen" postaje nova "ledena baba". Pjetlić Ova igra je za tri
igrača. Dvoje se dobacuje loptom, a treći je mora uhvatiti. Onaj koji izgubi loptu preuzima ulogu
pjetlića. Neka puca Djeca su okupljena oko lopte i drže ruku nad njom. Jedan izgovara: "Neka puca,
neka puca..." i dodaje ime djeteta koje izabere. Prozvani brzo uzima loptu i pokušava pogoditi nekoga
od suigrača. Pogođeni ispada iz igre. Crna kraljica 1, 2, 3... Djeca stoje u nizu, jedan do drugoga, iza
igrača koji vodi igru, a koji im je okrenut leđima i izgovara: "Crna kraljica 1, 2, 3!", Mijenja ritam
rečenice i nakon svake se naglo okrene prema ostalima. Za vrijeme dok on izgovara tu rečenicu, ostali
mu se nastoje što više približiti, ali tako da ih on, kad se okrene, ne zatekne u pokretu. U slučaju da ih
ipak vidi, moraju se vratiti na početak. Prvi igrač koji dotakne Crnu kraljicu je pobjednik. Pikulanje
Negdje ih zovu pikule, negdje klikeri, šćinke, frenje ili špekule. Iskopa se jamica, rupa u zemlji, u koju
treba ubaciti pikulu i potom gađati protivničke. Postoji više varijacija igre, nekada je svako mjesto, pa i
ulica, imala svoja pravila, turnire i velemajstore. Školica Možda i najpoznatija dječja igra poznata još iz
starog Rima. Na tlu se iscrtaju kućice i brojevi, a od rekvizita potreban je još samo kamenčić koji igrač
baca na prvo polje te na jednoj nozi uskoči u polje, pokupi kamenčić i skače dalje. I tako sve do
zadnjeg polja. Koturanje Kao rekviziti koriste su drveni kotač ili kotur i neravni štapovi zvani pale. Igra
počinje tako da jedan momak rukom pokrene kotur, a palom ošine tako jako da odleti u zrak. Pri
spuštanju, drugi je mladić dočeka dok je još u zraku i udari. Kotur ne smije pasti na zemlju. Pretakanje
vode Djeca iz velike kante s vodom grabe vode u čašu i moraju je trčeći prenijeti na drugu zadanu
lokaciju u što kraćem vremenu i, naravno, pazeći da se pritom što manje vode prolije. Bacanje u košaru
Jabuke, orahe ili kamenčiće djeca s određene udaljenosti moraju ubaciti u manju košaru. Pobjednik je
najprecizniji igrač koji dobiva sve plodove. Gađanje praćkom Na drvenom kolcu djeca postave jabuke,
kruške ili drugo voće te ih gađaju kamenčićima iz praćke. Skakanje u vrećama Svaki mališan ulazi u
jutenu ili platnenu vreću, a pobjednik je onaj tko, držeći vreću i skačući s njom, prvi stigne od starta do
nekoliko metara udaljenog cilja, a da pritom ne padne. Svinkanje Svinkanje je, zapravo, preteča
današnjeg pola. Ekipa ima jedan veći kamen i velike šibe u rukama s kojima jedna ekipa pokušava
kamen ubaciti u rupu, dok ih druga u tome pokušava spriječiti.