Pojam, poreklo i nastanak filozofije

Da bismo shvatili šta se pod filozofijom podrazumeva,

krenućemo od etimologije reči filozofija. U korenu imamo dve
(2) reči:

philos – prijatelj / phileo – voleti

sophia – mudrost, znanje.

Upravo zato, filozofija, kao što ukazuju ove dve (2) reči
jeste ljubav prema mudrosti. Nije izvesno ko je u istoriji
filozofije prvi upotrebio tu reč. Neki kažu da je to bio
Heraklit, neki pak da je to bio Pitagora, ali izvsna je
sledeća stvar: da o filozofiji u današnjem smislu poimanja i
reči po prvi put govore Platon i Aristotel. Aristotel pod
filozofijom podrazumeva nauku o prvim principima ili uzrocima
stvarnosti, ali bitno je napomenuti, dakle, da je kod njega
filozofija znanje. O kakvom znanju je ovde reč? Da bismo ovo
razumeli, moramo da naglasimo da je Aristotel znanja delio na:

1. znanja o večnoj, nepromenljivoj stvarnosti ili prava

znanja i takva znanja moraju biti opšta i nužna (jako
važno)
2. znanja o onom što je prolazno ili prolaznoj stvarnosti,
takva znanja su verovatna i u sebi ne sadrže tu
kategoriju opštosti i nužnosti po kome znanje jeste ono
što jeste ili jeste sušastveno znanje – dakle, nema
opštosti i nužnosti.

Za prava znanja, za prave istine koje se odnose na večnu i

nepromenljivu stvarnost, važno je određenje opštosti i
nužnosti, a na ono što danas jeste a sutra nije se odnosi
pojam verovatnosti.

Kada govorimo o pravim znanjima, o znanjima o večnoj

stvarnosti, moramo da napomenemo da je Aristotel razlikovao
sledeće umne sposobnosti; i kod jednog i kod drugog znanja
Aristotel razlikuje neke određene umne sposobnosti:

1. nous (um)
2. episteme
1. techne
2. phronesis

Nous i um su znanja koja se odnose na večnu i neprolaznu

stvarnost ili: pravo znanje po Aristotelu možemo da zadobijemo
uz pomoć nousa i episteme – odnose se, dakle, na večnu i
neprolaznu stvarnost i znanje koje uz pomoć njih i o njima
možemo da dobijemo. Nous je um i znanje koje ono sa sobom nosi
je intuitivno. Um se odnosi na intuitivne, samoočigledne
istine (npr. istina aksioma u geometriji (direktno se uviđa
istina). Um ili nous direktno, intuitivno uviđa istinu, te
istine su očigledne kao što je očigledna istina aksioma u
geometriji.

Episteme se odnose na izvođenje istinitih odnosno nužnih

opštih zaključaka iz isto takvih premisa / stavova. Episteme
je indirektan način spoznaje prave stvarnosti; odnosi se na
jedno indirektno, posredno saznanje ali i takvo saznanje je
istinito i odnosi se na neprolaznu stvarnost upravo zato što
su početni stavovi i opšti i nužni.

Techne i phronesis se odnose na propadljivu stvarnost; oni su

dakle, upućeni na onaj pojam verovatnog, a pošto se oslanjaju
na prolaznu stvarnost, oni počivaju na verovatnoći. Techne je
umeće proizvođenja predmeta po Aristotelu ali oni imaju to
šire značenje koje pokriva i druga umeća. Odnosi se na umeće
kao takvo. Phronesis je politička mudrost.

Dakle, slobodno možemo da zaključimo da po Aristotelu uz pomoć

techne i phronesis nećemo doći do znanja o večnom. Umeće i
politička mudrost uvek se odnose na ono što je prolazno i
nekako su po prirodi stvari vezani za propadljivost ovoga
sveta.

U vreme kada se javila filozofija, na Helenskom tlu su bile

ustoličene određene državne religije ili misterijski kultovi
(to je bilo vreme pre pojave filozofije na tlu Helade, gde su
postojali misterijski kultovi, to su drevne religije).
Zajednička karakteristika svih misterijskih kultova jeste ta
drevnost njihovog nastanka, kao i tajanstveni obredi koji su
ih pratili (svaki od kultova je podrazumevao određene obrede
koji su najčešće bili tajna; mi ne možemo do dana današnjeg
verodostojno da reprodukujemo institucije koje su se dešavale
prilikom uvođenja u određenu misterijsku religiju). Za nas su
značajne najpoznatije misterijske religije na tlu Helade:

1. Eleusinske misterije – počivaju na poštovanju tajne

semena, klice klasa. U središtu misterijskih radnji ili
misterije su posvećene Demetri i Kori (njnoj ćerki
Persefori ili Kori). Ovi misterijski obredi su vršeni da
bi se čovek pripremio za zagrobni život, i u tom smislu
lakše podneo svakodnevne nedaće i probleme sa kojima se
nosi. Važno je napomenuti da su gotovo svi veliki
filozofi kosmološkog perioda, prvog perioda u razvoju
antičke filozofije bili posvećeni Eleusinskim misterijama
(i ne samo filozofi nego i veliki pesnici, državnici
takođe).
2. Samotračke misterije – nisu toliko bitne za filozofiju
ali bitno je znati da su posvećene kultu boga Kabira.
3. Orfičke misterije – jako bitne, posvećene Dionisu Zagreju
ili Raspetom Dionisu. Dionisov kult je, negde u VII veku
stare ere na tlo Helade došao iz Male Azije, i u to vreme
na tlu Helade nalazi jedan Homerski svet koji je
apolonski, svet sklada, reda, harmonije. Dionisov kult
je, inače, svedočio o neophodnosti prekoračenja svake
mere, i svedočio o prekamernosti kao istini. Duševni
 element Orfičkih misterija podrazumeva osećanje
prolaznosti (temelji se na osećanju prolaznosti), sa
druge strane. Misterijskim radnjama čovek prekoračuje
sopstvenu individualnost, opravdava sopstvenu prolaznosti
i sjedinjuje se sa prirodom koja je večni život koji
podrazumeva cikličnost: ono što danas jeste, sutra neće
biti.

Kada govorimo o filozofiji, mi takođe moramo da razmotrimo

sledeća dva (2) aspekta:

1. Istorijski momenat u kom se filozofija javila –

filozofija se javila na prelasku iz VII u VI vek
stare ere pa nemamo problem da negde istorijski
situiramo nastanak filozofije jer se prvi filozofi
javljaju u periodu kraja VII i VI veka stare ere.
Nastanak filozofije je svakako vezan za postojanje
grada – države odnosno polisa; filozofija se javlja
u polisu koji kao takav podrazumva uređenost i na
nivou društva i na nivou misli. Prva filozofska
pitanja se pojavljuju s krizom polisa (krisis –
pojam preispitivanja).
Prvi filozofi se javljaju tako što postavljaju
pitanja kakva je bila slika sveta u prvim polisima?
To je bila mitska slika sveta stoga u studaru mitosa
(mythos) i logosa (logos) nastaje filozofija.
Naravno, potpunu prevlast odnosi logos tek u V veku
stare ere.
Šta je to mit? On podrazumeva znanja koja se prenose
sa generacije na generaciju, podrazumeva jednu
utemeljenost u veri (zajedničkom verovanju) i zbog
toga mitska svest nikada ne preispituje i ne
postavlja pitanja. U okviru mitske slike sveta, ako
postavite pitanje vi dobijate gotov odgovor koji se
prenosi generacijama – nema preispitivanja jer svako
 preispitivanje podrazumeva sposobnost ponovnog
postavljanja pitanja. Filozofija se temelji na
logosu, logos je u ovom slučaju razum. Filozofija
dakle nastaje iz potrebe da razumski odgovorimo na
postavljena pitanja.
2. Egzistencijano – antropološki momenat je vrlo bitan
kod nastanka filozofije zato što se odnosi na
pokušaj uvida u ono što nas tera da filozofiramo,
šta je to što čoveka negde nagoni na postavljanje
pitanja; čega je to čovek kao biće svestan? Pa pre
svega da je konačno biće, čovek je smrtno biće.
Upravo iz tog razloga ima potrebu da osmisli
sopstveni život pa možemo reći da je filozofija pre
i iznad svega potraga za smislom.

Uslovi za stvaranje filozofije:

1. Dokolica i čuđenje: filozofija nastaje kao

plod dokolice i čuđenja – u današnjem smislu
reči dokolica podrazumeva gubljenje vremena,
vreme u kome vi ništa ne radite. Dokolica u
filozofskom smislu podrazumeva jednu
izopštenost iz sveta, samotničko tugovanje
koje je neminovno za postavljanje prvih
pitanja.
2. Upravo zato, filozofija je vezana za bios
theoreticos odnosno teorijski život. Dakle,
filozofija podrazumeva teorijski život
odnosno otklon prema meni i promeni
svakodnevnog prolaznog života.

Tek kao takva, filozofija je teorija. Tek uz pomoć bios

theoreticosa, filozofija je teorija. Teorija se uvek odnosi na
skrivenu suštinu sveta i zato možemo reći da se filozofsko
znanje i odnosi na ono što je skriveno iza pojavnog i
prolaznog. Čovek razapet dramom sopstvene egzistencije, vodeći
jedan kontemplativan život, on se čudi i postavlja pitanja.

Filozofija je tako svakako u temelju Zapadne civilizacije i

kulture.