Šopenhauer

Šopenhauerova etika na vrlo dosledan način sledi iz njegovog stanovišta o prirodi sveta.
Po Šopenhaueru, ono što leži u osnovi sveta jeste težnja, nagon ili volja. Preciznije rečeno, svet je za
Šopenhauera objektivacija volje. Međutim, upravo iz tog razloga, sve je po njemu zao. Kao
objektivacija volje svet je zlo, jer volja znači volju za održanjem, širenjem, a samim tim je svaka
pojedinačna volja nužno sprečavana od strane drugih volja, na osnovu čega dolazi do borbe. A
sprečenost i borba se doživljavaju kao bol i patnja. Iz tog razloga, najviši imperativ Šopenhauerove
etike je zahtev za samoponištenjem volje.
Na osnovu toga, Šopenhauer je protiv etičkog egoizma (tj. stanovišta po kojem je naš postupak
ispravan u onoj meri u kojoj unapređuje naš vlastiti interes) – ovo je sasvim jasno, jer egoizam zapravo
predstavlja afirmaciju volje. U skladu s tim, ako je cilj nekog postupka postizanje vlastite sreće ili
eliminacija bola, onda taj postupak po Šopenhaueru nema moralnu vrednost. Odliku moralnosti mogu
da imaju samo oni postupci čija je neposredna svrha dobro drugog čoveka ili uklanjanje nečega što
može proizvesti bol kod drugoga. Ali kako dobro ili sreća drugoga mogu neposredno postati cilj naših
radnji? Šopenhauer ističe da je potrebno da se identifikujemo sa tom drugom osobom. Ovaj proces
identifikacije se događa u okviru sažaljenja. Sažaljenje je fenomen identifikacije jedinke s drugom
jedinkom u aktu sažaljenja. U tom smislu je sažaljenje osnova moralnosti.
Naravno, ovo neposredno saučestvovanje postoji samo u patnjama drugoga, a ne i u njegovim
radostima – tj. možemo da se identifikujemo sa drugim samo u pogledu njegovih patnji. Isto tako, da je
sažaljenje osnova i suština moralnosti se vidi na osnovu toga što ništa toliko ne osuđujemo kao ono
svojstvo koje je suprotno sažaljenju, naime svirepost.
Šopenhauerov zaključak je da volju za životom treba savladati i negirati, ali ne putem samoubistva, jer
pri samoubistvu čovek ne dokazuje da je savladao volju za životom, već da voli život ali ga negira zato
što ne može da ostvari neke svoje želje u njemu. Volju za životom treba negirati putem akeze.
Šopenhauerov ideal (tj. asketa) uzdržava se pre svega od akta rađanja i suzbija polni nagon. Prema
tome, osnovno svojstvo Šopenhauerovog askete je čednost. Asketa ima i druge osobine: ravnodušan je
prema svemu, potiskuje svoje želje i nagone.