Professional Documents
Culture Documents
M.crnjanski Politicki Clanci 1919 1939
M.crnjanski Politicki Clanci 1919 1939
M.crnjanski Politicki Clanci 1919 1939
ПОЛИТИЧКИ ЧЛАНЦИ
1919-1939.
Београд, 2017.
КЊИГА 32
(ЈУГОСЛАВИЈА, 1919-1935)
ВАСПИТАЊЕ И РЕВОЛУЦИЈЕ
1
Читава Француска револуција пролази као комедија, у којој једна женска
тоалета има више уплива на развој догађаја, него сви говори великих
патриота. Међутим данашње револуције нису више сличне онима, јер су
материјалне. Оне неће и немају више да промене душевне разлике класа,
него материјалне. Но ако је тако, онда отпадају све теорије, све
сентименталности, и то се може учинити само строго рачунајући са
практичним и стварним приликама. Како смешно изгледа тада диктатура
пролетера у Русији. У Русији наступају степске земљорадничке државе.
Робеспијер је био луд од теорија Русоа, а Лењин је исто тако
теоретичар, и ако бољшевизам у Русији победи, то би била победа не
комуниста, него диктатура књижевних мољаца и социолога, која ће као
све теоријско трајати кратко време.
Данашње револуције имају друге узроке, не оне које револуционари
тако гласно спомињу. Ако је ко гладан, па у глади својој хоће да отима, то
још не значи да је он комуниста, и да зна шта је то, а најмање да би он да
има сам да једе, уделио гладном половину.
Напротив масе су више него ико подле, немилосрдно бруталне,
себичне и што је горе, превртљиве. Данашње револуције су комедије.
Немачка је лажна. Зар та толико компромитована странка немачких
социјалиста да изненада постане боља него што беше.
Данашње револуције око нас су револуције преторијанске.
Револуције незадовољних војника, а све револуције широких социјалних
слојева, а најмање организованих. Терор, али не организација. А никакви
терор дуго трајати не може. Данашње револуције подигли су војници,
измучени, преварени, понижени и злостављени горе него животиње,
вашљиви и подивљали војници. И јер су то биле масе, као никад, зато су
тако опсежне. А друштво још није развијено за комунизам. Масе што
данас иду за револуцијом, не знају о чему се ради. Оне су себичније,
превртљивије него толико нападана „буржоазија”. Пијани војници који
пљачкају, несретни су, али нису комунисте. Комуне се могу васпоставити
само савесним, а не себичним јединицама.
* Услед ратног слома у јесен 1918. године, а под великим утицајем Октобарске револуције,
Немачку су од јесени 1918. до пролећа 1919. потресали догађаји познати као Немачка
револуција. У Берлину су избиле демонстрације које су довеле до пада монархије, а цар,
престолонаследник и династија емигрирали су у Холандију 9/10. новембра. Већ 9. новембра
проглашена је република, а наредног дана је власт прешла у руке Већа народних
пуномоћеника. Међутим, и у републиканском табору било је несугласица. Његов
најрадикалнији део, окупљен око Спартаковог савеза и личности Карла Либкнехта и Розе
Луксембург, дошао је у сукоб са новим властима. У уличним борбама и Либкнехт и
Луксембург су ухапшени и убијени по одлуци републиканских власти (у извршењу
фрајкора) у јануару 1919. До крвавог гушења републике Већа дошло је и у Минхену. По
окончању револуционарних немира власти су успеле да изврше консолидацију републике,
која је трајала до 1933. године и доласка националсоцијалиста на власт.
2
Данашња револуција је проста пљачка једне класе пролетерске. То се
може, може бити, разумети, али називати револуцијом никад.
Но рећи ће ми се, све је то морало у почетку тако бити, све ће се то
рашчистити и побољшати. Не, то не може бити, јер данашње друштво
није васпитано за револуцију. Не само да не може бити комуне, него ни
љубави међ људима у Европи, јер је цела Европа без широког васпитања
маса. То се може надокнадити за сто, али не за десет година. Америка је
зрела за социјалну револуцију, за комунизам, али не ово друштво
дегенерисаних, разних менталитета, економских, моралних и
политичких услова, који се не могу ни обићи ни променити никаквом
диктатуром, јер свака је диктатура кратка. Није чудо што се измучена
Европа брани и грчи, себична, а навикла на нерад, на пријатан живот, али
да би јој револуција помогла, то не признајемо, напротив. Настао би хаос,
у којем би се трала најстрашнија трагикомедија поштених, а у коме би
обешењаци шићарили и користили се. Нека се донесе закон да
раденици помажу међусобно једно друго и неће се моћи спровести.
Европа нема en masse1 части, али је има појединце.
Зато треба пре свега васпитање маса. Васпитање је да нестаје бракова
међ родитељима и децом, међ сродницима, да нестаје педерастија,
која беше по негди у масама уобичајена, васпитање је хришћанство;
васпитање ће бити кад ни жена ни мушки не допусти проституцију,
васпитање је и социјализам, а васпитање ће бити, дође ли до комунизма.
Ако Европа хоће револуцију, па добро, нека се побрине прво да
спреми за њу масе. А ово што се данас зове револуција, то је
трагикомедија и себична маскерада људи.
Данас се за новац чини све, нико неће да трпи, нико неће да ради.
Мењају се не само начела, него и народности, и заклетве итд. Све је
себичност. Револуције нема, него је то бљутава себична комедија.
Али и да их има, оно што оне постигну, може се постићи и мирним
путем, али ако не, онда тек широким васпитањем маса. Каква је маса са
којом данас располаже револуција. Али она је морално, и у сваком
погледу још гора од буржоазије. Зато јој је нужна диктатура. Да сакрије
много, врло много. Али се хаос не да сакрити. Данашња маса није за
револуцију.
До данас није било класне револуције. Ни Грахусова, ни
Спартакусова, ни немачких сељака, а најмање литерарно филозофска
Француска, која је само помогла буржоазији. Али је она и немогућа,
класе се развијају по економским законима, а у материјалним законима
нема скока, са кола на аутомобил прелази човечанство лагано. Велика,
несретна наша Русија прави експеримент за цео свет. Али су револуције
привремене појаве и узалудне, постижу само оно што се и без њих
развија, васпитањем, које лебди по зраку и улази у све душе али
постепено.
3
Револуције су бедне маскераде у радионици човечанства, за њима
остаје само више посла, а воле их само они, који не воле рад. Јер рад
значи тешку трагичну субину човека, једину, која је часна.
4
НАШИ МАЂАРИ1
5
Гувернер Хорти** у посети код појединих пукова, при освештању застава,
која се завршују са бомбастом химном: верујем у једнога Бога, верујем у
једну отаџбину верујем у једну божанску вечну правду, верујем у васкрс
Мађарске. Али све то почиње да се чува за домаћу употребу. Према
иностранству раде трговина, путници и нарочито они који су остали.
Новине, чак и спортске, и даље пишу „поседнуте области”, Загреб као
унутрашњост, уопште о чешким, румунским и нашим градовима, као да
граница нема. Ипак, место вике и буке покушавају, најновије,
систематски, да тачно извиде и обману иностранство. При томе још
падају у стари занос, готови одмах за сутра на авантуре. Занимљива је
била ова недеља посетâ4 њиног министра председника у Паризу,
Лондону, Риму.
Наши Мађари, чија је штампа, крај свих љубазности, сасвим
разумљиво, барометар Мађарске, и сами завршише први, безглави период
своје иреденте. Прошло је доба напада на жандарме у Бачкој, саботаже и
паљења локомотива, псовке и увреде краља покушаја са француским
консулатима, уводних чланака о плебисциту и неизвесним границама.
Тихо и неприметно мења се начин. Још увек се смештају извештаји из
Пеште и Београда, смишљено помешано, тако да се често побркају.
Спомињу се сваки час мађарски закони, који у Војводини још важе,
понављају сваки дан чудни пријатељски предлози споразума. Главно је
да се не осети граница, која немилосрдно дели. Свака маленкост,
неповољна за нас, смешта се, нарочито вести партијске, хрватске,
маћедонске бојадишу се помало. Главно је да још траје сумња и
неизвесност. Краљ, краљица, парламенат још нису никако успели да
добију придев „наш”, још се пишу са предлогом, који значи неког краља,
неку краљицу, неки парламенат. Уосталом у рубрици парламента,
свакако из техничких разлога често имате извештај и пештанског
парламента. Мешају, још мешају.
Треба дакле и ми сад, да прегледамо старе и поставимо нове
белешке на оном делу карте наше земље, где су уписани они, од вајкада
црвеним знацима.
Али није ту реч само о једној агитацији и нелојалности, него
поводом свега тога, у вези са њима нешто више. Није ту реч само о мрежи
иностранства баченој на нас, о националном лудилу, него о Средњој
Европи, о паклу здравих и младих племена где чекају гробови и кужне
долине, које покорене тек, трују грозницом, као некад око Равене.
6
Реч је о нападу отровног мравињака, тајној економској заседи, о
шатровачком препаду на веселу и сељачку младост нашег народа, који се
после пет стотина година опет враћа из села у градове.
У први мах то се чини мало фантастично, после два три чланка већ
неће бити сасвим невероватно.
7
ПРЕ АНЕКСИЈЕ 1 , 2
8
Погрешка је била и то, што смо се за доба Д’ Анунцијева* сасвим
испуцали, а сад смо сасвим занемели. Ма колико да је подмитљивих
официра и авантуриста, па и олоша, дошло за њим, на Ријеку, он је ипак
значио огроман пламен, који је буктао за сву Италију. Било је грозничаво
и разочарано доба народа, што у рату није много добио, напона тешке
ратне индустрије и капитала, што је тражио терена и вере да је Далмација
обећана земља. Г. Нити** [ни]како2 није хтео рат, ни ријечку авантуру,
али је Д’ Анунцио ипак био логична последица талијанског дивног и
многог говора и херојства омладине, коју немамо узрока баш ми да
исмевамо. А најпосле, тај кондотијере био је дубоко Талијан и, на свој
начин, легалан на Ријеци.
То доба је протутњало и распало се. Фашизам је на пуној власти, али
и одговорности и страху. Пун је, мада то крије, социјалних и
синдикалних мука и само привидно херојски. Све је више у проблемима
унутрашњим, у послу и раду, а Италија о Ријеци полако већ добија, само
не признаје, горак појам. Да смо сад гласнији, отворено би је утерали у
став убице Ријеке, који у своме интересу гуши целу Средњу Европу.
Талијански је трговац опљачкао Беч, сад је на послу у Немачкој, а на
Ријеци је само неколико батинаша и јефтиних полтрона. Један огроман
блеф управљан 3 из Трста. Оно што сад влада на Ријеци, бедна је и
криминална инфамија, а по легалности, националном хероизму и
талијанству ни за ђон Д’ Анунција, ма колико он груб према нама био.
Још једном је прилика да у слободи Ријеке гласно, и све гласније,
бранимо, не хрватску индустрију дрвета, него возове, благостање,
здравље у Средњој Европи и наше ново место у свету. Не осећамо
грдњу, планинску силу наше земље и грешимо страшно, ако ћутањем
новина допуштамо талијанској штампи да нашу веру уписане у говоре и
част прља сумњом да радо жртвујемо Хрвате и да смо, тајно, сами
повукли границу наших интереса и видика, до Босне и Боке. Још једном
је прилика да у наше сељачке гужве унесемо слику мора и пута у свет. А
да нам на том путу садашња Италија, чудна и егзалтирана,
ипак не значи опасност, ни својим насиљем и застрашивањем, то она
9
код куће најбоље зна.
10
РАДНИЧКА ВЛАДА* И МАЂАРСКА1
11
У комбинацијама своје спољне политике тај режим, који се, изгледа,
већ годинама ослања на већину мађарског народа, употребљавао
је против нас извесну симпатију Енглеске. То значи један део лордова
и парламентараца енглеских, везаних традицијама, илузијама и
интересима за мађарско племство и парламенат. Много је у томе помогло
и то, што је енглеска влада, испрва, после примирја, стварала своје
мишљење под утицајем својих експерата и комисија, који су
необавештени, задобијени мађарском госпоштином, у Пешти,
представљали тај режим као спасоносан, хришћански и добар. Отуда она
често повољна решења у корист Мађарске, последњих година. Отуда и
честа путовања мађарског министра председника у Лондон.
Доласком на владу радничке партије у Енглеској, однос се
Мађарске према њој сасвим изменио. Енглеска радничка партија
доказала је више пута, својим изасланствима, гласањем и говорима у
парламенту, да је противник данашњег режима у Мађарској режима
белог терора, феудалног угњетавања, социјалног насиља. Она је у вези и
пријатељству са добрим делом мађарске емиграције и мађарске
опозиције, остацима партија октобарске Мађарске, републиканске, са
амбицијама федеративним и споразумним на Дунаву. И ових дана позват
је Макдоналду*** у Лондон један од вођа емиграције и двоје
од виђених противника данашњег режима, а пештанска и лондонска
штампа говори и о промени енглеског посланика у Пешти.
Нема сумње да енглеска радничка партија на влади не може
испунити нека нарочита очекивања, нити ићи у крајност према
Мађарској. Али ће без сумње мађарска опозиција и емиграција, све оно
што код Мађара жели споразум са суседима, демократизацију земље,
европеизирање, имати у енглеској влади јак ослонац, тако да то може
довести до значајних промена. Свакако да режим реванша, насиља,
феудалства, мађарских обешењаклука и хабсбурговштине сада има да
рачуна са сасвим новим односима према енглеској влади. То се већ види
у питању зајма у иностранству.
Положај мађарске опозиције, која расте и мађарске емиграције,
која ће се свакако ускоро вратити у отаџбину, ако се промени, може
значити корениту измену и у нашим односима према Мађарској. Те
партије су, углавном, оне, које су Мађарску хтеле повести новим путем,
које су склопиле примирје и које искрено и без задњих намера примају
стање створено мировним утоворима, а желе да својој отаџбини помогну
пријатељским и новим везама са суседима. У својим борбама мало их је
до сад помагало иностранство. Емиграцију, која је својим везама и
штампом учинила многе услуге, обавештавајући Европу, и борећи се
против режима терора и реванша, нисмо искористили.
_______________________
*** Ремзи Макдоналд (1866-1937) био је британски лабуристички политичар.
На челу Лабуристичке странке 1911-1914. и 1922-1931. Премијер и министар спољних
послова у првој лабуристичкој влади Велике Британије 1924. Поново премијер 1929-1931. и
1931-1935. Поражен на изборима 1935. године.
12
Што је чудније, ни Чешка није умела, мада је режим ту емиграцију
једнако оптуживао издајством и плаћеништвом. Њени листови
престадоше, њени се редови проредише и значајнију улогу играју још
само у Америци, на чије јавно мнење често утичу.
Треба признати, да смо и од овог режима, који већ годинама влада
и који, изгледа, има већину мађарског народа за собом, могли добити
што нам треба и да би и он, кад изгуби илузије, феудалан, реакционаран
и корумпиран пристао сасвим лепо да се нагоди и припитоми.
Исто тако: да је опозиција и емиграција, са лепим, слободњачким и
хуманим традицијама само мањина Мађара, а да њен застарели
спољнополитички програм Дунавска Федерација не значи баш нарочите
перспективе за нас.
Ипак, снажењем и чак доласком на власт партија опозиције и
емиграције у Мађарској, са тежњама нових односа, економских веза,
интернационалних помоћи, можда би се видик наш на Северу, где су
Мађари одвајкада оштар хрид у мору Славенства, после толико столећа
сасвим разведрио. За наш народ, опкољен чулним и брзоплетим
суседима, то не би било индиферентно.
Политика, 8. II 1924.
13
СА ВЛАДОМ ИЛИ
ОПОЗИЦИЈОМ МАЂАРСКЕ?
14
Мађарском разумљива је са његове стране и те како ових дана, у доба
иностраног зајма, измена и олакшица у плаћању ратне оштете. Режим у
Мађарској при крају је свог хучног отпора према суседима, у
финансијском слому и паници, која може бити прелазна као у Аустрији,
али која повлачи неминовно за собом промену у хусарском држању
према суседима и превласт меркантилних слојева и утицај економских
нужности.
Али ми, који ћемо том променом мало, скоро ништа добити,
упоредимо ли се нпр. са индустријском Чешком, требали би много
ладније да улазимо у те нове односе и да испитамо још једном, нема
ли у Мађарској опозиција толико значаја и будућности да грешимо,
ако је коначно обиђемо? Тим више, што је она била та, која је својом
мартирском борбом и досад створила оно мало разборитих момената у
држању феудалне и обесне Мађарске, што јој пријатељство западних
демократија, нарочито енглеске радничке партије, ускоро може много
помоћи и што најновији избори стално показују да није далеко време,
када ће моћи потпуно обуздати свој режим, а рачунати и на преузимање
владе.
Без жеље за мешањем у туђе ствари, која је, уосталом, код суседа
природна, разлике између режима и опозиције у Мађарској толико су
дубоке и вековне, да нас морају стално определити за једне или друге
и да не дозвољавају опортунистичко колебање. Географске, економске
и социјалне околности, које су независне, одлучују, углавном,
неизбежно, односе између суседа и са њима мора водити рачуна и влада
и опозиција. Мора се признати чак и то, да су влада и опозиција у тешкој
тактичкој борби међусобно много штошта побркале, што их са гледишта
суседа, у последње време, чини мало сличнима. Ипак, читав јаз
дели традиције и амбиције мађарског режима и мађарске опозиције.
Мађарска опозиција у тактички врло тешком положају, напуштена
од суседног иностранства, са љагом револуције на себи, која данас није
добра препорука код влада, учиниће се, привремено, можда и слаба.
Оптужена вешто издајством мађарских идеала и круне Светог Стефана,
пред својом провинцијом, она можда не може још да игра улогу
жандарма и сталоженог банкара, Европи сад толико драгу. Али заварати
се тиме, превидети оно неумитно и неизбежно, што нам налаже став уз
мађарску опозицију, особито сад, кад је емиграција изгубила своју моћ,
примити режим, који познајемо већ, као и бугарски, за могућ у суседству,
без отпора, значило би заборавити све и да се није научило ништа.
За привремене добити од корумпираног, феудалног мађарског
режима, не би требало заборављати жељу да се, макар и моралном силом,
обнови она Мађарска, која је склопила примирје, зажелела нов, људски и
мирни положај на Дунаву и која и по својој политичкој прошлости,
васпитању, амбицијама, карактеру једина можда значи трајно и ново доба
у историји наших односа. Понадати се да ће и овај режим полако моћи
нешто слично, било би врло плитка илузија, која би нам се горко
15
осветила.
Мађарска опозиција, њен већи део, који је далеко снажнији, него
што то број посланика показује, видно се разликује од режима, по свом
унутрашњем, али и спољнополитичком програму.
И да није сасвим искрен, изгубити тај савез духова, значило би
тешку грешку на северу, мада нам та опозиција није тако блиска, нити је
славенска, као што је била Стамболискова*.
16
СРАМОТА СРПСКЕ ЦРКВЕ У РУМУНИЈИ
17
саветовало и бранило.
Темишвар, у ком је српство већ давно изумирало, између старих
градских бедема, крај лепе цркве са иконостасом Данијела,* кога сад хоће
да порумуне, постао је варош калуђерских, друштвених скандала, који се
свршавају пред туђинским гледиштем и судом, уз грохотан смех, на наш
рачун.
Епископ српски напустио је Темишвар и тиме нанео тежак удар
нашој тамошњој цркви, нимало нужан, а поставио за свога заступника
архимандрита, који ће изгледа завршити под истрагом. Депутације
Темишвараца, грађана и запрепашћених људи долазе у Београд и обијају
прагове, тражећи помоћи од напасти која их је снашла.
Не од Румуније, од своје рођене цркве.
18
Опустела је дакле стара наша црква, неки већ одоше у Румуне, а у
двор владичански „ниједна учитељица не сме да се усуди сама да уђе.1
Кад је тако у великом старом граду, где су се кнезови наши одмарали, где
је на надгробном камену Стефана Радичевића отац дао урезати ружу и
под њом речи „таки е био” како ли је у оним равним, мрачним селима,
где жандарм влада и куд нико за ових шест година од нас отишао није?
19
живе.
Монах Стефан исказује следеће. Кад је једном видео велику хрпу
новаца код намесника и питао га шта то ради, игуман му је одговорио:
„Ако3 не узмем ја, долази сад онај (епископски викар из Темишвара)
па ће узети он. А не постане ли владика тај ће у Вршцу директор банке
бити.”
20
КАД СЕ ВИСОКОПРЕЧАСНИ РАЗУЗУРИ
21
прошлости у тим државама. Онај ко се тамо, на мртвој стражи српства и
православља, као представник наше Свете Цркве покаже недостојан,
заслужује да га осветле немилосрдном и бљештећом светлошћу скандала.
Душе умиру, села српска нестају полако, породице се ломе, 60 хиљада
очајних бића, изгубљених за своје племе и завичај, трзају се и грче у
туђини. Онај који том свету распетом још додаје оцат саблазни и срамоте,
заслужио је да стоји откривен и везан о стуб недостојности.
У Истри, сиротој, голој, малој Истри, која је остала лепој и
културној Италији, за коју је лако осетити симпатија, учитељи, занатлије,
мали људи трпели су тучу и рушење домова у доба националне борбе.
Зар монах, калуђер, свештеник у Румунији, у богатом и меканом Банату
нема дужности да у случају потребе отрпи стоти део тога? Епископ
др Георгије Летић, био је прошле године да освешта нова звона
темишварске цркве. У говору који је држао опомињао је народ да поштује
власт, моћ, јер без ње настаје анархија, опомињао је народ да буде веран
поданик узвишенога владара Румуније и сваки ће рећи да је право тако.
Али да његов заменик у Темишвару, денунцира властима своје
потчињене који му сметају, да трпи пљачку манастира Бездина на
милионе, да је штити, да прети, да разара веру и сваку правду, у црквене
власти наше и најпосле да дозволи да га оптужују најгорим развратом и
начином блудника, срамота је нашег калуђерства.
22
румунском натарошу Капуцу и да му новац, велике суме смештене по
банкама не заплене. Викар напротив забрањује даљу истрагу и долази, са
својом госпођом мајком на летовање у манастир. Краде се веш из
манастира.
Међу документима које нам је депутација Темишвараца ставила
на расположење, осим оних који се односе на пљачку има и оваквих:
куварице потписом своје руке причају о љубави са госпођицом Ј. из
Варјаша, о састанцима у двору владике, љубоморним сценама. О спавању
у манастиру, у који се доводе увек по две женске, кад је Викар гост
намесников.
Још је чудније и бедније писмо учитељице Зорке Србованове из
Нађфале, у коме један део гласи овако:... „када сам стигла на станицу, а
пред станицом седи на столици еп. Викар Стефан Николић и завија
цигарету. Кад ме је видео, а он узрогачио очи од радости што ће самном
да путује, а ја онако слаба и телесно и душевно почела сам дрхтати, па не
могу од страха ни да га молим да ми не укине корицу хлеба, а моја
будућност само од њега зависи. Док сам ја у њега укочено гледала,
железница стиже и он ми рече да идемо заједно у један купе да 6и мало
разговарали. Вече се спустило, осветљење није било нигде. Ја сам од њега
очекивала утехе и благу реч, а он када је видео да је сасвим мрак почео је
да ме задиркује, да ме глади и да ми тепа, а ја сам дрхтала и стрепила,
грозница ме је страшно тресла, после грознице имала сам необичну
ватру, у тој топлоти почела ме несвест мучити. Да бих дошла к себи
изађох до прозора, али он за мном и почеме гладити с преда, ја скрстила
руке на моје груди, али он ме ухвати око појаса да ме привуче к њему.
Али ја сам била врло опрезна, те му подметем у истоме тренутку песницу
у трбуху и он ме је одмах пустио. Када смо стигли и ја хтела скочити из
воза, он ме шчепао и пољубио у образ...”
Још је реалистичнији опис у причању једне друге учитељице,
гђице Десанке Лазићеве: „И ја сам остала као и ти без мајке, а плата је
била мала око 700 леја, па ни то нисам добијала редовно. Била сам код г.
Викара и он ми је дао 500 леја и рекао ми да дођем после подне код њега
има нешто да ми каже. Истога дана после подне отишла сам у двор горе
куцам у врата и он је одмах откључао. Кад сам ушла унутра видела сам да
је у кошуљи и гаћама. Рекао ми је: ’3наш Десо било ми је јако врућина, па
се раскомотих. Ти ћеш ме извинити.’ Понудио ми је да седнем до њега и
почео је бити неучтив, ја се уплаших јер је и иначе страшан. Почела сам
да бежим око стола а он за мном. Рекао ми је да узалуд бежим и вичем,
Јер је, он све закључао и нигде никог нема. Ја сам хтела да скочим кроз
прозор са другог ката и рекла сам му да је свињче и ђубре, а он ме од онда
јако мрзи.”
Тако изумиру наши стари крајеви, око Темишвара, где је јесен увек
тако лепа и где служба божија и мирис тамјана у цркви остаје једна веза
са лепом брдовитом1, старом Србијом. Где је црква и православље српско
фина и болна утеха и Бог једини смисао у страшном хаосу свега тога, што
23
се са нашим народом догађа. Као што се види епархија темишварска у
добрим је рукама.
Еј вала.
24
ДО СКОПЉА, КРОЗ ВАЗДУХ1
25
„неспособнима”, па чак и женама и деци замишљен је и описан довољно,
а позната су и нечувено скромна средства, која су досад код нас утрошена
на спремање одбране земље из ваздуха. Само једно опште одушевљење и
свест у свим слојевима код нас, могло би ту помоћи.
26
по крововима кућа, да загледа у цркве и да прође под прозорима своје
веренице, што ће једном свакако платити својим животом. Лакомислен и
детињаст, он је у свом апарату мудрији од свих стараца, а по небу се
тумба као каква тица. Свог Белог Орла зарадио је над Албанијом. Пошто
му је пумпа од бензина цурила завезао ју је својом марамом и ми смо
пошли.
Брзином тркачког аутомобила апарат јурне по земљи, трава се тресе,
и одмах затим дивна лакоћа и мекост ваздуха. Ангари и куће јуре испод
нас а ми смо већ над Дунавом и руменим виноградима каменичким и
зеленим врбацима, у киши сунца, јутарњој и росној. Звезда тврђаве
Петроварадина жути се испод нас и тишина воде и брда. Сат пред нашим
коленом показује 10 и 20 час. кад смо над зеленим шумама Фрушке горе у
којима се беле манастири потоци и путеви. Све је видно и сваки пашњак
за пребројати. Карловци налево у разливеној води губе се под маглом.
Стражилово је као велики травом зарастао гроб, сам дубоко и далеко. Као
тице авиони лете под командом. Напред командант, десно и лево
пратиоци, на истој висини, са истим покретима. Бели облаци далеко,
уоколо по видику.
У апарату који једнако дрхти необична је мирноћа, мада мотор
заглушује својим прштањем и страховитим олујем хелисе. Испод
леве ноге видим бусолу која показује правац нашег југа, а десно села
и шуме Срема, који је из ваздуха један лепи запуштени врт у јесени.
Лет у затвореном, салонском авиону не може се упоредити са
летом у отвореном војничком авиону у ком се, између турела за пушке
машинске седи на једном широком појасу, са грудима пуним брда и
неба и хладног и дивног облака. Две гвоздене полуте за ноге то је све,
остало су жице, алуминијум и справе. Кад се устане може се до паса
нагнути над земљом и миловати планине.
Јутро у авиону, хладно и осунчано, лепше је од свега другог, што
може да се доживи. Умори се од ваздуха и наслања глава на ребрате
велике и сребрне рибе, што плови кроз ваздух сигурније од аутомобила
по друму.
Лево од нас путује други. Изгледа као једна цигара, на којој се
једна чигра страховито брзо врти. Играчка за децу. Мали точкићи на
њој за додир земље. Према облацима права детињарија.
Пред ногама ми је везан шешир у авиону. Да не излети. Тако изгледа
и живот. Изнад њега натписи париских фирми. На висини смо од 1300
метара. У магли доле појављује се Београд. Сад је 10 сати и 34 минута.
Глава мога пилота, одевена5 у браон кожу гледа ме весело из
огледала. Рукама ми показује да је гладан. Апарат лети без његових руку
неколико минути. Читаоци то не верују, али сви пилоти врло добро
знају да је то могуће. Може ли то ауто, трамвај, кола.
Пловимо мирно и брзо. Доле под нама остало је све што је ружно,
друштва, људи, преваре, зависти. Сунце нам сија право у очи, острва су
дуга и зелена, Сава сасвим румена, и Авала мала и као жбун у башти.
27
Десет сати четрдесет два минута било је кад смо почели да се
пењемо све навише, над огромним видиком орубљеним белим облацима
и кад нам се указа надземаљска лепота Србије.
Пошли смо да тражимо Мораву, која ће нас водити све до Лесковца.
Време, 6. X 1925.
28
НАДЗЕМАЉСКА СРБИЈА1
29
као стада, на падинама шума. Мотор је равномерно прштао, он је
као срце. Сава остаје сасвим румена. У даљини виде се већ планине.
У једанаест сати ми смо већ високо изнад две хиљаде метара.
Апарат је потпуно миран, а дан ванредно леп. Над шумама плове облаци
као дим. Место квадратне поделе као у Срему овде се виде њиве
неједнаке, а речица доле је све више. Космај се чини шумица из далека, а
Паланка бело стадо оваца. Облаци са десна изгледају као гомила
вате и грудве снега у диму. Крила авиона, мада су замазана, бљеште
осунчана. Србија под нама, модра и зелена, све се више таласа, мада се
преоране њиве још виде; над њоме3 је венац белих јесењих облака.
Празнина доле све је већа, шуме све црње. Путујемо тако мирно по
облацима, гледамо се у огледалу над воланом и разговарамо знацима
мада у апарату има телефон. Мирније него тице наши апарати седају на
облаке. Човек се тако лако навикне да изиграва Бога.
Букуља нам баца увис први ветар. Брда и облаци путују са нама
све даље и све више. Лево се плави низ врхова у видику. Над Тополом
смо. Опленац са црквом пролази сасвим и близу у дубини.
У 11 и 30 пењемо се опет. Алтиметар над левим коленом показује
2400 м. Србија надземаљска, непомична и хладна сва је стигла под
наше облаке чије огромне сенке плове доле по земљи.
Хладно је, дува и у рукавице које ми сметају при бележењу. Мој
пилот, који је у обичном комбинезону, и који се није надао да ће
командант прелетати брда тако високо, игра и скаче на своме седишту.
Апарат лети сам и сигуран. Један мали облак као димчић лети ниско по
земљи. Загледани смо у Лепеницу и Гружу и удишемо њине шуме.
Брда се ту разливају, а Морава вијуга лудо тамо-амо. Путеви су потпуно
видни, они силазе у реку и прекидају се без моста, прегазе реку, па се
настављају. Препознајем Крагујевац по крововима магацина и састанак
Западне и Јужне Мораве са Крушевцем. Као бич вода се доле обавија око
дрвећа, а апарати су пуни облака и хладноће.
Идемо у посету команданту на висини од 3400 м. Његов шал
лепрша из апарата и он нам маше руком према Јастрепцу. Тонемо све
дубље у море белих облака што стоје, а доле једнако траје непомични
пролаз шума и висија. Хладно је и дремеж хвата. Сат показује 11 сати и 50
минута. Замор долази и очи гледају цеви и резервоаре. Лево, у облацима
један диван рт. Изгледа много виши него што је. Биће да је Шиљак Ртња,
висок 1566 метара. Румен је и облачан. Појављују се огромне планине.
Путеви доле прави и дуги. Ниш је био ванредно леп са својим
старим градом и чистим улицама, ситним као играчке. А пред нама,
над Топлицом, огромни врхови што се диме. Они нас чекају и дижу се
све више. Издалека су неизмерни, што ближе, Копаоник се све више
спушта у дубину. Иза тих огромних, шумовитих планина виде се поново
равни. Зар је могуће да је то тамо, доле, тако потпуно немоћно и да нас
бије само ужасним ветром који нас једва љуља. Десно Суво Рудиште 2140
м., лево Сува планина, зар тако мирна у диму облака?Потпун мир у мору
30
црних гора, облака и неба. Ниједног орла није било.
Код Лесковца командант узима нов правац и пење се све више.
Идемо право у те неизмерно црне планине.
Оно што је после дошло било је неописано дивно. У 12 сати и 15
м. алтиметар показа 3500 м. Руке ми помодреле мада их сунчам. Доле се
све црни. Да ли су оне ужасне планине тамо лево граница бугарска? Саме
огромне бразде доле. Пустош и нигде људи. Сребрне змије у понорима
потоци. У 12 сати и 40 минута 3800 метара.
По мапи идемо преко Скопске Црне Горе. Сад не сме мотор да се
квари. Кад би сад стао ко зна куда би сишли. Некуда у земљу. Ибар
или Пољаница текли би над нама. Не знам више где смо, а хладно је
до цвокотања.
Сан и дремеж хвата. Спава се над планинама и небесима. Очи
су упрте у један ванредни врх, биће да је Стрешер. У дну авиона мој
шешир још увек везан, крај њега мала локва уља и бензина. Алтиметар
показује 4000 метара. Апарат поручника Његована од нас лево лети још
више.
У 1 сат и 14 минута полазимо ниже. Нешто се плави доле. Лепенац.
Затим налазим и Вардар. Иза њега још огромније масиве планине.
Љубичаст Љуботен4 диже се пред нама. Дивно црвенило појављује се
у небу. Оштри ртови се плаве. Како брзо јуримо доле. Све је црвено и
јабланови се појављују. У један сат и 18 м. познао сам Душанов мост.
Скопље са дивним минаретима, источњачким, жутим падинама.
Видим дно Вардара и спрудове. Небо плаво као од аметиста. Пропадамо
доле на куће, у ветар, у Вардар у лудим скоковима.
То апарати праве поздрав Скопља. Сва три апарата окрећу се,
врте, падају све по команди. Лелујају се, скоро додирују земљу. Капетан
Узелац прескаче кровове, да би га другови препознали. Три године
је провео у тој вароши.
Летимо, падамо, вијугамо. Скопље је као сунцокрет, жуто и црвено.
Плава копља минарета играју око нас. Свет застао на улицама и
гледа - оваке апарате не виде често. Три круга и три апарата, мирни
као голуби у војном реду трче пред ангаре.
Дижемо наочари и затварамо очи од топлоте. У Скопљу је као у
Азији све плаво и топло, али у очима је све хладно, тврдо и брдовито, у
њима је остала надземаљска лепота Србије.
Време, 7. X 1925.
31
ЗА ЧАСТ И НАПРЕДАК НАШЕ АВИЈАТИКЕ1
32
огромних висија, дубоких урвина, најлепших наших планина, река и
потока, а свршава се над топлим и руменим Сремом у коме се све
планине стишају и сва земља смири, посута јесењим дрвећем.
У недељу пре подне наша три апарата, која су без најмањег
инцидента долетела до Скопља, поздрављала су Душанов град
ванредним круговима, вијузима за полазак. Опет је био ведар дан. Шар
планина осванула је дивна и љубичаста, али је Љуботен био облачан.
Водна планина изнад града била је црвена, а по пољу јесења топлота,
пуна шева, падала је на високе скопљанске јабланове.
Око апарата, монтери, у радничкој блузи давали су азијској слици
нечег, новог и американског. Није било никаквог ветра, али су читаве
олује чекале у Ибарској долини.
Пошли смо као тице, у фигурама лудим и лакомисленим, бацали
смо се изнад Скопља увис, у знак поздрава оружју и лепом дану над
Душановим мостом.
Пошли смо према Косову. Над морем шума црне и страшне
Скопске Црне Горе, у коју за авион нема силаска без сигурне смрти
пловили смо све више налево, крај љубичастог Љуботена високог две
и по хиљаде метара.
Лепенац се зеленио под нама као старо сребро једва видан у зеленом
вртлогу непроходних шума и мирису огромних сунчања која су
лила чак на магловите далеке Проклетије.
У апарату који је водио поручник Његован добили смо госта, тако
их је било тројица. Двоје морају да чуче и седе међу турелама пушке
машинске и зато сам их често видео како при изласку из белих облака
устају и стоје бијени ужасним ветром до паса откривени и нагнути
над земљом, у висини од 3000 м. Тада устадох и ја у поздрав Љуботену
и белој сребрној Неродимци која је текла као низ суза у најстаријем
и најтужнијем крају наше земље.
Кад се устане у авиону који лети гуши се од ветра, који тресе
руке, а срце бије. До паса се стоји у небесима и облацима, а види - до
Босне и Албаније? Изгледа оку да даљине не постоје и да је Косово
доле једна лепа ливада, а Голеш лево мали шумарак и стена. Ситница
је тужан поточић.
Ветар удара у груди, али ја се једнако подижем и стојим. Мој пилот
капетан Узелац нагнуо се десно изнад провалија и скинуо опет руке
са волана. Он се шали.
Љуботен је Србија, Србија коју смо сањали, веровали, тражили.
У његовом љубичастом врхунцу је вечна лепота због ње све ово и
пишемо. Шар планина је лепша од свих планина на свету.
33
Свет обично мисли да авион, кад мотор нешто добро не ради, пада
и сурвава се и сви ломе вратове, а то није тако. И без мотора авион
је тица којој ваздух прија, коју ваздух још дуго држи и која се мирно
и без опасности спушта, ако само има где, ако само нађе мало равни.
Као болесно срце, мотор много раније опомиње својим неуредним
прштањем на силазак. Често једна мала оправка, па се лети даље.
Сва Приштина истрча да нас види кад смо додирнули земљу.
Шарени свет трчао је пољем према нама, док смо ми још кружили и
задивљени тражили Грачаницу, која оста као и сви други манастири,
ситна као играчка.
Апарат је имао пад и остао је у Приштини. (Јуче је пао код Ужица,
без икакве опасности). Ми смо у 11 сати и 25 м. наставили за Београд.
Тада нас је чекао најтежи део пута. Мрак и ветрови Копаоника и
велике рупе у облацима над Топлицом. Модро и хладно зјапиле су под
нама урвине и шуме пуне облака као белог дима. Пропланци се овде не
жуте него црне, а огромне црне сенке белих облака путују испод нас.
Ту нема јесени. Све је црно и зелено. Као ужасни таласи шуме се
љуљају до неба. Копаоник се дими и застире цео видик, ветрови нас бију
и дрхтимо. Апарат се често затресе и јурне у ветар, али се увек смирује.
Пилот се не шали више. Облаци су све гушћи. У дну једва се виде
вароши.
Све до 11 сати и 40 м. ми смо у магли провалија и шума, над морем
гора, са картом у хладној руци. Лево од нас планине су невероватне,
ужасне и бескрајне, боје модре, а врхови црни. Видик је сав плав, али у
белим облацима, који стоје, као и ови испод нас. Горе се дижу пред нама
све више. Шта ли нас тамо чека?
Опет је дакле ту та хладна и страшна Србија над земљом, над
којом се види само плаво небо, а у којој ничег нема само црних шума.
Оне су нам близу, алтиметар показује 2600 м.
Код Крагујевца смо изашли из облака и све је опет било румено.
У 11 сати и 53 м. нашли смо опет Мораву.
Сенке су тада мирније путовале указаше се ливаде и села и ужасни
ветрови остадоше горе. Сишли смо ниже и угледали румене њиве и
хајдучке путеве како се испод шума беле. Ветар нас пријатно љуља а
оштар врх Суве планине сад је леп и далек. Морава под нама непомична
вијуга. Жута је. Дуж њених обала пут бео и раван, без престанка. Читаве
километре пут се бели прав и успављује као да по њему путујемо. Мора
да је дивно овде кад је месечина.
Небо је иза врхова планина плаво као наша језера у Словеначкој.
Две се Мораве играју и сливају, три се вароши стапају у ливадама.
Облаци опет надолазе.
Подне је било прошло кад се изгубисмо у облацима над Букуљом
и Космајем. Ти бели облаци што стоје сакривали су нам видик сваки
час. Само Ртањ једнако плави у даљини и види се увек и дуто у руменилу
над земљом.
34
У 12 сати и 40 м. мој пилот шаље пољупце на земљу, то се у даљини
јавља Авала. Пловимо мирно, облаци нам сметају, али је над њима
небо плаво и фино као свила. Једва смо 50 м. изнад облака, не бојимо
се више нема планина. И да искочим чини ми се да бих пао у те беле
облаке меке као снег и вата. Ветар је пријатан и дремеж опет обухвата.
Пут се свршава. Поточић један кроз шуму. Црква. Око више не мари
за ствари. Замор је наступио. Све плови и пролази, то је најлепше.
Сунце ми сија на груди. Дно је доле ружичасто и топло. Потпун је мир.
Апарат је постао змај. Јури и дрхти. Сав је избушен да буде што
лакши.
У 12 сати и 42 минута падосмо на Београд. Вртлог кућа био је
одмах ту. Дижем се и сечем канап који везује пакете са лецима у
поздрав Београду, а за част и напредак наше авијатике. Двор се љуља
под нама. Пред Дифранком столови празни.
Пред Москвом стоје људи. Засипам кровове лецима, али их ветар
баца увис као лептирове, а рука ми удара о турелу машинске пушке и
обара ме у апарат. Калемегдан, неки шлепови пролећу пода мном, али
смо за трен ока опет над Скупштином. Немогуће је стојати на ногама у
апарату, једнако се љуља. Прескачемо улице. Београд је празан,
узалуд машемо руком. Задоцнили смо подне.
Време, 8. X 1925.
35
ОПАСНОСТ ЗА СУШАК
После ослобођења, ниједан крај у коме живи наш народ није имао
тежих часова од нашег сиромашног и остављеног Хрватског приморја.
Читава села изгубила су могућност зараде и читаве фабрике стоје
напуштене већ неколико година. Жеља за исељавањем нигде није била
јача и необузданија него у том класичном крају хрватске историје, где је
сиромаштво обузело читаве слојеве помораца и приморских радника,
који су дотерани до очајања. Судбина и неизбежне економске последице
политичких промена погодиле су својим сарказмом баш тај крај, где је
пукла прва бунтовничка пушка против Аустрије и где је занос уједињења
био најгорчи и најдубљи.
Годинама сам гледао умирање туђинске Ријеке, али са страшним
и поразним дејством и на наше приморје депримирано и психички и
економски већ и тако губитком Истре. Године владавине неодговорних
елемената уз нашу обалу, тешки потреси и национални бол, до
стишавања најновијег доба пробудили су у том крају осећај горчине и
напуштености, који не смемо дозволити да се укорени. Хрватско
приморје, и по својој економској вредности достојно је свих оних жртава
које смо спремни поднети за остале делове нашег Јадрана.
Особито Сушак, велики гра[д]1 који је толико препатио морамо
извући из горког уверења да се о њему не брине и да га остављамо
судбини. Не може се променити факат да је Сушак лука Словеначке
и половине Хрватске, а у међународном погледу Угарске, на којој сад
зарађује Трст који и у нашем увозу игра улогу, коју не сме играти.
Сплит са новом јадранском железницом постаје наша главна лука,
то се јасно види, али то још не повлачи за собом нужду да Сушак буде
запуштен.
Сушак је, од годину-две дана, откада на Ријеци владају нормални
односи, почео нагло напредовати. Закрчен робом, товаром, нарочито
дрвета, осим тога, директним увозом, он је, крај мртве Ријеке чинио
се као лука којој предстоји лепа будућност и чије цветање оставља и те
како трага у целом економском животу хрватског залеђа, Словеначке,
па чак и Војводине засад.
Никаквих разлога нема да се Сушак као лука запусти, због неког
страха да не смета нашим новим и можда важнијим лукама Сплиту
и Шибенику, напротив напуштајући луку Сушак, или шкодећи јој
ми директно издајемо читав део нашег економског територија Трсту,
36
гојећи га нашом сиротињом. Осим тога терамо у очајање, ионако слабо
пласиране, наше масе Хрватског приморја.
Нова железничка тарифа међутим, ако се не поправи у корист
Сушака у стању је да паралише сваки живот те наше најуређеније луке.
Делегација града Сушака и Трговачка и Обртничка Комора из
Загреба интервенисала је зато јуче код Министра Саобраћаја и скренула
му пажњу на сада актуелни тарифни проблем Сушака, који спада у
њихову област.
37
Јасно је дакле да је економска ситуација Сушака новом жел. тарифом
сасвим погоршана и да прети опасност да ће увоз и извоз кроз Сушак
сасвим опасти и Сушак постати мртва лука. Упропастиће се знатне
инвестиције нашег привредног света на Сушаку, а што је најгоре Трст
ћемо силом начинити луком једног дела наше земље.
Сушак и са њиме Северно хрватско приморје, чија је будућност
уско везана са Сушаком увиђа потпуно оправданост мера, којима се
помажу, остале наше домаће луке, а нарочито Сплит и Шибеник, али
не увиђа нужду да се Сушак мора упропастити у ту сврху.
Нептунске конвенције предвиђају примену тарифског паритета
за Ријеку само у оној мери, у којој оне постоје за станицу Сушак, док
је пристаниште Сушак изузето испод паритета, те не постоје никакве
препреке да се пристаништу Сушак даду повластице које су одобрене у
погледу тарифе и за остале домаће луке. Већ губитком Истре и Ријеке
изгубио је наш многобројни живаљ у „иностранству” повољну могућност
зараде, економским напуштањем Сушака била би угрожена зарада
становништва Сушака и Северног хрватског приморја и Горског Котара у
свему око 1.000.000 људи, што сигурно није у интересу наше привреде,
ни чувања наше отпорне снаге према туђинској економској пенетрацији.
У осталом, ако су економске промене неизбежне, оне се не проводе
нигде овако немилосрдно, безглаво и стрмоглав.
38
НАША ПРВА ИЗЛОЖБА АВИОНА
39
интелигенције, јер на жалост има их које још треба убеђивати, о значају
наше авијатике, како војне тако и цивилне, кад будемо овако непосредно
заинтересовали њине осећаје, наш ће успех бити осигуран.
Данас већ имамо остварен велики број сталних интернационалних
ваздушних линија. Проблем летења и ноћу, који је тако дуго мучио
духове решен је. А наша земља, која је по својој топографији
предестинирана да буде чвор великог интернационалног саобраћаја,
нема ниједне националне линије, нема ниједне сопствене фабрике
већега стила.
Навршило се ових дана 10 година од страдања Београда, а многом
и многом Београђанину још су пред очима страховито дејство бомби
са тевтонских авиона. Многи се Београђанин сећа како је очајно кршио
руке гледајући како му деца гину пред очима од крилатог непријатеља, а
све зато, што нисмо имали својих аероплана да нам бране наше небо. Па
зар ћемо допустити сада, после толиког горког искуства да нас будуће
недаће затекну опет тако?
Но, када би авијатика била само бојно оружје никада не би постигла
тако огромни напредак, нити би могла побудити тако свестрано
интересовање. Значај авиона на економском пољу равна се, ако није
можда претежнији, са значајем бојне авијације.”2
За човека данас нема препреке.
40
тело апарата од алуминија, који лети са 210 километара брзине, а тежак је
2 и по тоне.
41
КО ЈЕ БИО БИСКУП ШАРИЋ*
42
И код промена на нашим границама разнородно свештенство,
особито више држало се углавном коректно, тим пре, што и сама Света
Столица у Риму, истиче своје опште хришћанске, хумане и узвишене
намере, далеко од свих политичких интрига.
Тим више запрепашћује случај сарајевског бискупа, са којим се ових
дана бави сва наша штампа, јер и један мали део оног чиме га терете,
довољан је да га прикаже као неку шпанску, језуитску сањалицу, или
затрованог, инквизиторског каријеристу, који се повампирио из гробља
покојне Аустрије.
Бог да прости покојног бискупа Штадлера**, он и његово доба
изгледа, после овог просто ружичасто, а тај противник племенит и
отворен.
Постоји опасност, да рад овог бискупа поквари све, што се између
Срба и Хрвата, последњих година, у погледу верске љубави догодило,
под утицајем братства и поштовања, које се прелива са нашег католичког
свештенства, фрањевачке доброте и правога хришћанства и хуманости и
загребачке свештеничке културе и увиђавности, на православни део
нашег народа.
43
После се ветар променио. Аустрија је начинила нов рачун. Бацила
је Хрвате против Срба, дражењем црквеним, залуђивањем бедних сељака
и насељавањем фанатично васпитаног чиновништва.
Бискуп Шарић је ванредни ђак језуитског семеништа у Травнику.
Семеништа у ком се спремао за своју каријеру. У Сарајеву он је успео
својим теолошким тирадама особито у славу династије Хабзбурга и
заслужио да га почасте називом који је пронашао говорник силе и
славе Аустрије, на којег се у својим говорима угледа, Абрахама и Санта
Клара, а који значи „звездани аустријанац Astriacus Austriacus”1.
44
Падала је киша, а наши је јунаци примали као благослов с небеса
и раздрагана срца очекивали долазак својега натпастира, да чују још
последњи пут ријеч Божју, прије него што пођу онамо, камо их зове
Цар и Домовина.
Пресвијетли господин бискуп, обучен у понтификалије, приступи
у пратњи свећенства међу војску. Глазба засвира ’На молитву’ 6. Војска
салутира, а на лицима опажаш гануће и свету озбиљност.
Затим ступи пред војнике јуначна појава ФМЛ. витеза Ајслера
пл. Ајсенхорта, који се у име зборнога заповједника опрости од војске и
позва храбру босанску момчад, да се покаже достојном повјерења и
уздања, што га ставља у њу Његово Величанство, врховни наш
Војсковођа.
Иза овога кратког наговора пође у средину пресвијетли господин
бискуп др. Шарић, а с њим свећенство и часништво, те проговори
војницима.”7
Да наведемо од речи до речи нека места из тих, дирљивих говора:
„Приступимо у духу к превишњему Пријестолу нашега љубљенога
Цара Ослободитеља (курсив је бискупов), он као сунце на високом
Божјем небу свијетли и сја не само својој Монархији, него васколиком
свијету. Цар и Краљ Фрањо нашој мукотрпној Босни донио је златну
слободу.” (стр. 34).
Улизица, пре свега, аутор Вирибус Унитиса пропевао је. На стр.
43. душа му је проговорила Аустрији у стиховима.
Држава не сме олако да дигне своју руку, али ако је дигне, онај на
кога је дигне мора под земљу.
Питање онога што бискуп Шарић већ две године чини, није
никакво интерно питање наше католичке цркве, нити католичког
свештенства, не, оно је страшан напад против целога нашега народа,
против целе наше државе, против мира и будућности наше намучене
земље.
Против опаког и немилосрдног моћног и лукавог, преподобног
и препреденог непријатеља борба се води до краја. Против мржње и
презирања, срамоћења и увреда одговара се хладним оружјем пресуде.
Бискуп Шарић имао је прилике да осети топлоту ове земље, почасти,
опроштај и братске опомене. Наставио је борбу, - нека се не чуди да
ће му маска бити скинута са лица. Бискуп Шарић покушаће можда да
постане мученик католички, али у томе не може успети. Његов терор
над осталим нашим бискупима познат је, али на нашој страни је фини
и велики хуманизам католичке цркве, велика и нова жеља зближења
која се шири у Светој Столици, правда и интерес хришћански, част
државе и факта која Његову Преузвишеност бискупа сарајевског
45
приказују, као грдног кривца пред народом чије га је млеко задојило
и пред земљом која од њега очекује утехе хришћанске и љубави место
увреда и отрова.
46
„НЕ ДЈЕЛА” ДР ИВАНА ШАРИЋА
47
Бискуп сарајевски успео је да их све терорише и они су пошли путем
који ко зна куда води?
Ствари које сарајевски бискуп у овој држави чини, а против ње, није
чинио никад нико, откада она постоји. Начин на који сарајевски бискуп,
његови органи, његова штампа, дражи и васпитава босанске католике у
мржњи, вређању и презирању „иноверије”, како се консеквентно
оперише против српског дела нашег народа није никад употребљен у
доба Штадлерово. Уопште г. бискуп сарајевски понајјачи је још у
проналажењу вербалних надимака. Од последњег времена окренуо је
своје громове против Ст. Радића*** кога титулише „Апостата”, надимком
римског цара који је био многобожац и љути противник хришћанства. У
ствари да није бискуповог рада у иностранству његово би питање било
анахронизам и врло литерарно, литерарно у рђавом смислу. Овако оно
постаје озбиљан скандал, озбиљнији од скандала удружења
црно-жутих**** официра. Тишина сарајевског бискупа после Ослобођења,
покривена орденом Светога Саве, није дуго трајала. Данас је већ јасно да
је г. бискуп др Иван Шарић решен да своју неугодно прекинуту каријеру
до југословенског кардинала, или до хрватског мученика Св. Себастијана
безобзирно настави.
_____________________
*** Стјепан Радић (1871-1928) био је хрватски политичар. Студирао је права у Загребу и
Прагу и политичке науке у Паризу. У младости је више пута хапшен. Током Првог
светског рата се залагао за хрватско-словеначку државу у оквиру Хабзбуршке
монархије. Од 1918. године иступао је против унитаристичке и централистичке
концепције уређења Краљевине СХС, признавао је југословенски државни оквир, али
се залагао за федералистичко уређење и пуно признање хрватске националне
индивидуалности. Противио се монархистичком уређењу и династији
Карађорђевића. Апстинирао је заједно са посланицима Хрватске републиканске
сељачке странке, на чијем је челу био од рада у Скупштини, истовремено радећи на
интернационализацији хрватског питања, како у западној Европи, тако и у СССР-у.
Његов пут у Совјетски Савез 1924. године изазвао је жестоке реакције у земљи, због
снажног антикомунистичког става краља и Владе, па је и ухапшен. Године 1925, Радић
признаје монархију и устав, а странку преименује у Хрватску сељачку странку, што је
довело до уласка посланика ХСС-а у владу. Године 1927. наступа још један заокрет у
Радићевој политици. Тада у савезу са дотадашњим политичким противником
Светозаром Прибићевићем настаје Сељачко-демократска коалиција, која се све више
залаже за промену устава и преуређење земље. У усијаној атмосфери у Народној
скупштини, посланик Народне радикалне странке Пуниша Рачић је 20. јуна 1928.
Убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, и ранио Стјепана Радића, који је умро од
последица атентата 8. августа 1928. године.
**** Односи се на удружења бивших војника Аустроугарске (по бојама своје заставе
познате као Црно-жута монархија).
48
Узев у обзир теновске разлоге те његове жеље,немамо права да сумњамо
да ће једно од тога неизбежно постићи, Nihil obstat. 1
Ми смо видели ко је био бискуп Шарић Фердинанду и Поћореку, да
видимо ко је он сада? Најбоље да га сагледамо негде на сцени свога
пастирскога рада. Нека је то неки „католички дан” које радо приређују
нпр. у Брчком.
Бискуп се довози аутом (у име апостола) из Добоја. На улазу у град
подигнут је славолук, баш као неком књазу. Мужари пуцају, а звона
звоне. Девојчица Станислава Колешкова предаје му киту цвећа.
Цео је град у заставама, а многобројно грађанство „већином
иновјерци” - поздравља симпатично госта. Госпође Хрватског Женског
Удружења исплеле су венце. Пред славолуком „изашао је Преузвишени
из аута”. Кроз шпалир у бело обучених девојака, „које су га посипале
цвећем” ушао је у цркву. Свештеник монсењер др Илија Виолони
поздравио га је добродошлицом и „зажелио да се преко руку
надбискупових излије из Пресв. Срца Еухаристичког Бога, кому ће бити
посвећен сутрашњи 'католички дан’2, благослов”.
Увече био је свечани дочек, „орлова и орлица”*****, узданице
католичког покрета и када су стигли и сврстали се у ред, жупник др
Виолони поздравио их је, јер су ступили „на босанско тло намочено
дедовском крвљу”. Ту свету борбу (свакако против муслимана?) стављао
је жупник, као пунокрвни Хрват3 „као баштину у руке младом орловском
покрету”. „Боже дај” - наставља бискупов лист - „да се та лијепа нада што
скорије испуни, па да наши Орлови постану крижари католичке обнове у
Херцег-Босни.” Као што се види сарајевски бискуп проповеда крижарски
рат, свакако против муслимана, зар не?
После су орлови4 и орлице отпевали надбискупу „Љубимо Те, наша
дико” - а на позив видљиво тронутог бискупа сироту нашу свету,
хрватску химну. Као што се види ловорика довољно да се на њима
отпочине. Сутрадан је народ у масама приступао сакраментима. Са свих
страна скупљали се сељаци из славонских и босанских села, чак из 40
км. далеке Бијелине5 долазио је народ уморан и измучен наш народ.
Бискуп их је нахранио телом Христовим. У девет сати дошао је бискуп
Акшамовић из Ђакова.
49
„Пресвијетли се је довезао у ауту” бележи јасним стилом нашег
бискупа перо. У десет сати била је „Теофорична процесија”. Затим
служба божија под ведрим небом. На концу држао је бискуп говор,
подигао и показао бога скривеног у хостији. То његов лист описује овако:
„То6 је било најлепше што је тај дан видело Брчко. Оне многе хиљаде
очију, што су све биле непомично упрте у једну тачку у ону златну
Показницу међу цвијећем. Оне хиљаде и хиљаде очију, које су миловале
Исуса погледима. И Христос је у онај час морао излити ријеке милости у
срца тога вернога пука. Јест, улио је.”
И после тога велики јавни збор изгласао је ванредну резолуцију,
високо уздижући све што су бискупи предложили. Као што се види
г. бискуп могао би бити презадовољан.
Па ипак је, у истом броју свога листа штампао један безуман
напад против ове државе, која је и Хрватима отаџбина и домовина.
50
слуга „цара ослободиоца Босне Фрање Јосифа Првог”.
51
ПИТАЊЕ ГЛАГОЉИЦЕ И КОНКОРДАТА
52
Тај фанатизам и мржња, прошлошћу и садашњошћу рада
сарајевског бискупа довољно образложена, достигла је свој врхунац у
његовом, нарочито прикривеном, раду против глагољице у католичкој
цркви и предаји завода Св. Јеронима нашој држави.
53
било оно што је сачувало, не, него добило тај стари католички завод, од
огромног значаја за наше католике Хрвате, а сарајевски надбискуп данас
онај, који би хтео да га отме.
Добивши завод Св. Јеронима дефакто од Италије, наша је држава
морала да санкционише своје право у Ватикану. И после привидног
успеха искрсле су тешкоће. Ми као „шизматичка” држава нисмо могли
бити тако драги као љубимац Свете Столице „апостолски” Хабзбурзи.
Наша је држава као протектор, и то не само правни, него и
национални, захтевала да стави свој грб и југословенску заставу на свој
завод у Риму. Захтевала је да се њеним пристанком именује ректор, а да у
управном већу завода чују и њен глас.
Ватикан, полако и увиђавно, примао је све те предлоге, а оданде
откуда је невероватно, дигао се отпор и завера.
54
старославенског језика у литургији наше католичке цркве.
Зашто се сарајевски бискуп и под његовим вођством остали боре
против државе у питању завода Св. Јеронима јасно је: у том заводу
треба да се васпитава наше католичко свештенство, у каквом духу то
није свеједно ни за државу, ни за наше народно јединство, ни за нашу
будућност.
Словенски језик, у католичкој служби велики је хрватски идеал
за који се хрватско свештенство дивно бори још од столећа Гргура
Нинскога. Око год. 1890. до 1910. када је у околини Сплита избио као
пожар покрет за старословенски језик у католичкој литургији, колико
премештања, гоњења, патње особито код млађег свештенства, због
те борбе. Против Беча и Пеште, борило се за словенство. А какав је
значај старословенског језика у католичкој литургији за наш народ
данас свакоме је разумљиво. Наш католички бискупат, под притиском
одушевљења при Ослобођењу, које онда сарајевски бискуп још није
називао „тако звано”, и сам је год. 1918. у новембру замолио Св. Столицу
да прошири употребу старословенског језика у католичкој литургији
„где год то народ жели”.
У свом нацрту конкордата ти бискупи су прихватили, пред нашом
Владом и питање решавања глагољице у конкордату, што ове године,
у свом нацрту поднетом Ватикану, одбијају.
Воћка, коју залива г. надбискуп Иван Шарић, а о томе има података,
сазрела је обилатим плодом.
Да 6и избегли незгоду противљења својој отаџбини и своме народу,
они су у Загребу нашли и згодну формулу: желе да место слабачког
конкордата између Ватикана и наше државе који, како сами кажу
„како нас историја учи може и престати да важи” употреба глагољице
не буде државни уговор, него, не питајући за ауторитет, част и право
своје домовине „некако дар, посебна одлука Св. Столице”.
Да би то засладили они наводе да је то питање изостало и из
конкордата Краљевине Србије и Ватикана, склопљеног год 1914. и унето
само у форми кодицила.
Јасно је шта се хоће у бискупату. У самом Риму зна се то врло добро.
Могли би да наведемо имена честитих великодостојника, Талијана, који
су се згражали, над целом овом кампањом. Остаће вечна наша срамота, да
је сам Св. Отац Папа морао да утера у ред своје сепаратистичко стадо
словеначких ходочасника у Риму.
Па и овај једини, на око исправни разлог, те бесомучне кампање
против стабилизације наше државе и њеног положаја у Риму није прав и
подметнут је закулисном намером. Јер у кодицилу конкордата
Краљевине Србије и Ватикана од 24. јуна 1924 4, под потписом Миленка
Веснића и кардинала Мери дел Вала јасно пише да овај кодицил улази
„и као саставни део конкордата”.
55
О сарајевском надбискупу г. др Ивану Шарићу, уосталом, биће још
довољно речи.
Време, 4. XI 1925.
56
ГРОБЉА СРБИЈЕ РАСУТА ПО СВЕТУ
57
свим местима дуж фронта: у Кокарци, у Хардали, Текадерису, Абти итд.
У близини наше банатске границе у Рудни, у Вел. Сентмиклушу итд.
Много официра и на хиљаде војника Југословенске Дивизије. Само
познатих 1998.
У Пољској имамо гробља у којима су помешали Београђане са
Бошњацима аустријским заробљеницима, тако да се међу
православнима, у великом миру смрти, сместио и неки Ибрахим Бојвић.
Тако је у гробљу Ново Радомско. Велика су још гробља у Лублину са 251
и у вароши Протркову са 52 гроба.
У Мађарској има, мада је њена територија смањена, само познатих
мртваца 4355 у гробљима Србије. Највећа су гробља крај Острогона,
Ђура, старих вароши, некад давно насељених српским трговцима, где и
сада стоје наше старе, напуштене цркве. У Вароши Ђуру има 705 гробова,
у Шопрону 1048, у Сомбатхељу 203 гроба, на Ракошу 306, а у Цегледу,
чије се коњичке касарне многи интернирци сећају, 342 гроба.
У Чехословачкој, на територији некадашњих лагера за
интернирање, што су пре били мађарски, Србија има страховиту војску
од 15.574 мртваца. Највећа су гробља у Нађмеђеру са 5.475 гробова, па у
Коморану, Братислави, Оломуцу, Брну, Прагу, Пардубицама итд. Чеси
чине све да нас помогну при уређењу тих грозних шума наших крстача.
Подигнуто је више лепих споменика.
У Аустрији наша су гробља исто тако безмерна. У Доњој Аустрији
гробља су наша у Бечу, Мелку, Ст. Пелтену, Вајдхофену, Кремсу итд. У
Горњој Аустрији исто су тако расута. Маутхаузен има 4.817 записаних
гробова, Ашах 5.435. У Штајерској је 2.394 гробова. У Бургенланду, у
Нежидеру 3,676, у Болдогасоњу 4.873, свега познатих 21.856 гробова.
У Белгији имамо мало гробље у Лиежу.
У Холандији 107 гробова. У Нимегану 22, у Милингену 29, у
Дортрехту 15, у Делфту 13 итд.
У Француској су мала гробља у Тулону, Ниму, Туру, Нарбони,
Паризу итд.
У Италији помешана са аустријским заробљеницима.
У Тунису 2.529 гробова. У Алжиру 397 гробова.
Али их има и у Смирни и у пустињама Мале Азије.
58
УСПОМЕНЕ СА ЛЕТА
БЕОГРАД-СКОПЉЕ И НАТРАГ1
59
На земљи, пре поласка, да, тада ми је мило да превучем руком по
жицама, што у ваздуху горе фијучу, да под тврдим алуминијом наслутим
и дрво ребара летилице, што у радионицама личи толико на саонице
Ескима. Отворе ли мотор, под његовим компликованим, челичним
саставом, моје очи радосно назиру лепоту примењене геометрије,
питагорејских3 формула и звезда. Мотор авиона то је исто, што и један
компликован стих. Ментални рад и сласт.
Али кад се дигнемо са земље, постајем аљкав и слабо ме занима шта
како функционише. Крај мене слободно нек иде све тумбе, опасност зна
само пилот, а ја гледам, задивљен, у најлепшем сну. Пасти из авиона, за
мене би било, као пасти са отомана, кад заспим и сањам земљу Тоскане.
Препао бих се доцкан и умро бих пре него што бих имао времена да
умрем од страха.
Зато и не сматрам да знам све сласти летења које зна пилот. Ја их
и не тражим. Летети то је за мене сести у једну фотељу која се шета
на небу изнад река и гора, воћњака и планина.
А да је та фотеља заиста сигурна, сигурнија од којекаквих брзих
возова, што зависе од напитих скретничара, или од бродова што се
вуку по води, загушљиви и смрадни као готови мртвачки сандуци,
то ми је доказао мој драги акробат Бајдак, тај чудни плави Рус, што
је са мном играо главачке неки руски балет, на 2500 м високо изнад
Петроварадина.
У том првом, вртоглавом превртању по небу, изгубио сам интерес за
ситнице апарата и сав сам се смирио, јер приметих први пут ванредну
надземаљску лепоту земље, која опија, изнемогне, успава.
Неколико секунди хуке мотора и ужасног ветра пропелера, који
бије у чело и лице, неколико тренутака јурњаве фабричких димњака,
кровови4 и дрвећа, па одмах затим мир и чистота небеса. Земља доле
сва видна и сасвим друте боје, из висине. Све се слива у тамно зеленило,
само се Дунав светли и савија, као змија. Сва је земља чудно уређена,
дрвеће, пољане, брда, воде. Лепа звезда од камена под нама, град.
Ништа се од жуте јесени не осећа, као да и није свела. Купамо се
као риба у бојама плавим и руменим и небо је близу. Дивни Бог који
је створио земљу.
60
Тако сам и лепоту Србије, невероватну, угледао тек са крила
летилице ове јесени, са ескадрилом пук. Југовића, у апарату капетана
Узелца, што је прелетела, тамо и натраг, Скопску Црну Гору, у висини
на 4000 м.
Са земље се ништа не види. Додир са воћњацима, расцветаним
баштама и шумама интиман је свакако, али ситан. Тек онај, ко би је
угледао са небеса, заволео 6и лудо Србију, лепоте њене ради.
Земља је из авиона чиста и видна као да су њом прошли чистачи.
Сваки пут, речица, пропланак, врх види се јасно са висине. Србија је
сва жбуновита, Србија је плаветнило, пуно белих облака, брда и магле
у даљини, а земља јој је ружичаста. Села се њена јављају у зеленилу
као стада, на падинама шума. Космај се чини шумица издалека. Један
мали облак као димчић лети ниско по земљи. Лево у облацима један
диван рт, шиљак Ртња, висок 1566 м. Румен је и облачан. Спава се,
сан и дремеж хвата над планинама и небесима.
Скопље је дивно са белим минаретима, источњачким, жутим
падинама. Види се дио Вардара и спрудови, а небо је плаво као од
аметиста. Скопље је као сунцокрет, жуто и црвено. Плаве се копља
минарета.
Љуботен, висок две и по хиљаде метара како је љубичаст. Љуботен
је Србија, Србија коју смо сањали, веровали, тражили. У његовом
врхунцу је вечна лепота.
Уоколо као ужасни таласи шуме се љуљају до неба. Модро и хладно
зјапе урвине, а сребрно тече Неродимка, као низ суза у најстаријем и
најтужнијем нашем крају.
61
ДИНАРСКИ ТИП АВИОНА
62
радо. Госпођа Арман која је тог дана начинила за један сат 999 лупинга,
сва бледа, однесена струјом масе, издизана високо у једној фотељи, више
је пута пољубљена. Полиција је, против гомиле, била потпуно немоћна.
Свечаности су се завршиле трком хидроплана у Нуманцији.
Талијани су нарочито били разочарани буром која је кварила утакмице.
Један Грк добио је трку „де Пинедо”, а већину осталих трка добише
Французи који су се, неочекивано, баш на мору истакли, где су Талијани
били самопоуздани. Бура је беснела толико да су трке скраћене. Италија
је оплакивала смрт неколико најбољих хидропилота. Они су, под сваку
цену, хтели да добију те трке на мору. Свечаности на пијаци Св.
Нуманција отказане су уопште.
63
врашком, мал не пешадијском растојању. У војним тркама, малобројни у
маси великих апарата, они су се ипак, двапут, истакли. Имали су свега
једног рањеника, са разбијеном главом.
Они су били последњи који су напуштали Гранд Хотел, после
свечане вечере и здравица Уранији. Ветар је био легао и кроз облаке и
влагу изгледало је да свиће леп дан.
Велике барке натоварене зељем вукле су се по води. Мутни канали,
најежени од хладноће, чекали су да забрује звона.
У млечној, сивој магли која се увила око белог „Ловријенца”, јахте
изасланства краљевства С.X.С. светлела је само једна љубичаста,
светиљка, на катарци.
Брод је био, својом силуетом, заклонио барок ванредно лепе цркве
Сан Салвадор на чије кубе беше пало неко далеко сунчање, што се тек
почело преливати, преко дугих и плитких, пешчаних спрудова. Таласи
су били легли и по мору се ваљале само пене. Брод је био спреман за
полазак, његова сирена заурлала би и њен се глас одбијао од мраморног
трга пред државним двором.
Кад је брод запарао, одлазећи, зелени, шпански океан и оставио
за собом сенку Нуманција, таласи су се сасвим стишали и љуљали га
као колевку.
Рањени пилот, са зашивеном жилом на глави, побледео је био
и смирио се потпуно. Доктор га је привезао за постељу и загледао
задовољно, а болничари су брисали и прали око њега. Кајиту потпуно
белу, пуну тешког мириса, обавила је млечна тама зоре и шум таласа,
кроз који се удар машине чуо као кроз сан.
У полутами3, лежао је широм отворених очију, завијен завојима
као дете и дрхћућим уснама шапутао нешто, мислећи да виче.
Грозница је била наступила, али је срце рањеника тукло добро,
и лекар оде.
„Ловријенац” је мирно пловио по мору. Дан је пролазио лагано.
64
он разазна како јуре према обали, неком белом градићу, изнад којег се,
на стенама, видела нека стара рушевина. Виде како се невероватном
брзином ближи обала, са руменим стењем, и пристаниште пуно људи
који су трчали тамо-амо, кршећи руке и вичући. Брод је јурио да се
насуче у плићаку.
Кроз дим и крхање, једнако су топови грмели и он јасно виде, у
кљуну брода, натпис С.ХII., онај исти натпис који је видео и на авиону,
што је био крив, на тркама, да је пао. Неизмеран бес га обузе. Кроз
његов мозак муњевитом брзином почеше пролетати мисли и слике са
утакмице, на којој се унесрећио.
Са колико радости беше пошао у Уранију, на трке! Сав умазан
бензином и уљем, он је, сву ноћ, радио са људима, код засебног воза
који је ишао за Аузону. Прво је било решено да се лети, директно, из
Бежаније, после из Мостара, са летилишта, право преко мора. После су
добили наређење да иду возом.
Колико нада, колико тегобе! У страшном ковитлању ванредних,
скупоцених апарата, од алуминија и челика, само што нису плакали,
над својом светињом. Све је то летело, летело. Американци, са својим
огромним „Хедзенима”, ишли су до Норвешке, Сенегамбије, Персије,
Индије и враћали се, предвече, натраг на писту. Он је у мислима јасно
видео полуделе трибине, препуне људи, што су врвели као мрави.
Девојке и жене, што су се тискале око његовог апарата, са цвећем у руци.
Сав свој јад. Огорчене другове, у тркама са надмоћним машинама,
грабећи места. У војничким тркама хтели су, пошто-пото, да се истакну и
то им је донекле успело.
О ти велики народи! Та Урана, пуна свечаности, сва од мрамора и
то изазивачко шегачење са њима. Сети се куће на Сави, између магазина
и дасака и сиротиње код куће. Сети се како су били надмени према њима
и како су се хвалили, да ће поробити мале народе, и да мали народи
остају увек мали.
Говорили су против рата, али је он, раздражен, говорио баш за рат.
Рат где се не пита, па онда да их видимо. Са митраљезом под руком. Да
их онда види, те огромне омнибусе од челика, напарфамисане пилоте, и
сву ту публику, што се одушевљавала крхањем њиних вратова. Сјајан као
визија, пред очи му истрча његов тврди моноплас „Лориол”, и дошло му
је да плаче и виче. У ваздух, у ваздух горе, сви ти што пролећу крај
трибина, уживају и часте се на рачун малих. У ваздух, у прштање мотора
и митраљеза. О да их он добије под митраљез, за све те алузије о малој
флоти која се ложи цепаницама и ескадрилама, што митраљирају овце.
Осети како му се, при тој помисли, апарат преврће, сева, пуца право
према Сунцу. Падају око њега апарати као лишће. Грчевито стегнутом
десном руком, он је стискао обарач и викао раздраган: рат, рат, рат. Сав
тај мир, глупи и понижавајући живот, пун баналности, сви ти магазини,
сви ти обешењаклуци, око његовог дома. Нашто та жалост, за ким жале,
зар за тим бедним животом, свакодневицом сплетака и коњошења?
Изненада угледа, сасвим јасно, бледо лице и уплакане очи своје
сестре, отпуштене из службе; а за њом целу своју породицу, а за тим
65
сву улицу, цео град, у нереду. Није осећао никакву жалост ни за чим.
Виде једну улицу у Ници, у којој је бубао из књига и једну солунску
кафану, пуну војника. Раздрага се и чу грување топова, изнад ровова. У
магли је назирао четинаре и обронке планине испод себе. Било је јутро и
он се умивао над ровом, на Ветернику. Како је била добра та хладна вода,
како је било дивно то јутро, никад лепше у животу.
Сетивши се, како су их надмено поздрављали, он се муњевитом
брзином залете свом апарату који је био спреман за трку. Говорили су
једнако о индустрији и надмоћи својој, а о његовом сељачком крају4, са
презирањем. Хтео је да их надмаши баш у најлуђој трци. Први пут је била
исписана, на једном митингу, трка за спуштање на неравном терену.
Американци су излазили са нарочитим апаратима, али и остали су имали
сасвим нове машине за ту трку, Па ипак, крхали су се редом. Он полете
као луд, проби се испод трибине, под циком и дреком света, преврну се
преко десног крила, као буре, тек уздигнут у ваздух, и муњевитом
брзином појави се, над страшним тереном, на који је требало слетити.
Салвадор XII, један Уранац који је пре њега пошао, већ скоро додирну
долину, између брежуљака и ровова, али се опет диже. Три пута је
наилазио и три пута побеже од брега. Он је међутим треперио као кобац
изнад павиљона жирија, који беше скривен иза зида, са операционим
столом, филмским апаратом, новинарима и телефоном. Пред
павиљоном, сав разбијен, лежао је један мали американски апарат.
За часак га обузе гнушање од тих играчака, а све те трке учинише
му се луда раскош, али затим спусти кљун своје птице и поче да тоне
падином брежуљка, прескачући ровове, затим се нагло окрете, потрча
пољаном између дубоких јендека. Стаде на брежуљку, али се опет
ваљало дићи. Виде кроз стакло наочари како му машу и његов мотор опет
затрешта. Точкови пођоше већ уз брдо, на ивици намештене провалије,
кад свом снагом трже волан на груди. Чу трескање и прскање и осети да
одлети. Одмах се појави, још једном, над тереном и спусти се низ
брежуљак. Застаде и виде како људи трче према њему. Реп апарата био је
препукао и као чудо стајао је на земљи. У моменту кад су му прилазили
вичући и загледајући реп од апарата, он изненада јурну и полете. Био је
већ над урнебесом публике, кад осети како апарат вуче надесно, али он
целим телом лежаше на волану. Муњевито је клизио и падао. Уранац му
дође тик под апарат. Виде његово уплашено лице и трзање руку
тамо-амо. Он се сав наже и као тица раширених крила паде изнад
хангара. Осећао је да ће без штете додирнути земљиште старта. Ту где се
најмање надао, чекала га је она шепртља. Била се препала од његовог
клизања и покушала да му сиђе с пута. Дошао му је под мотор. Он дрекну
и кроз светину што је урлала јурну ка земљи, разрогачених, бесних очију.
Између две заставе, успео је да апарат тресне на лево крило, па се распаде
сав.
Кад је опет отворио очи, лежао је сав мокар на једној постељи и
са њега је цурило море, зелене, плаве, модре воде. Другови су трчали
око њега.
Соба у којој је био, била је пуна људи и он виде како се грче око
66
два телефона. У први мах, он се осећао врло добро. Глава га више није
болела, лице су му брисали и чуо је сасвим јасно шта говоре. Али он
дрекну од ужаса кад чу шта говоре.
67
да запита где су, али су га другови гледали разрогаченим очима и
ћутали. Најпосле чу да стижу у Загреб. Подиже се и слушаше шта се
говори по станици. Паника је била огромна, дуж границе се већ водиле
борбе, са оклопљеним аутомобилима противниковим. Тамо је било боље.
Овде је пропаст далматинске обале доводила људе до лудила. По
улицама су тукли пацифисте батином по глави.
Стотине и стотине људи, жена и деце, лежало је на станици, међу
шинама, око возова, пуних војника. Сва станица је била закрчена и
по њој се гасиле лампе. Јаукање, дозивање из мрака, са свих страна.
Рачун непријатеља је био добар. Ужас се ширио по земљи.
У мраку, кроз отворен прозор, чуо је како око воза јаучу. Пруге
жељезничке бомбардоване су цео дан. Љубљана је од синоћ горела.
Ништа ту није помагао плач, ни јаук, сељаци су почели да пуцају
ловачким пушкама и сикирама ишли на оклопљене аутомобиле. Узалуд
се поправљали разрушени насипи, сваки сат појављиваху се ескадриле
противника и пакао је почињао опет на земљи. Систематски су рушили
пруге и паника, коју су нарочито изазивале бомбе са гасом, расла је.
Изненада сав Загреб зајаука, свим сиренама својих фабрика и
звонима цркава, и гомиле избезумљених појавише се по улицама.
Огромне свеће, као велике буктиње, падаху са неба и осветљаваху све
уоколо, као дан. Одмах затим насташе страховите експлозије. Противник
је први пут почео да бомбардује Загреб из ваздуха.
Вичући, избезумљене гомиле газиле су се по мраку. Неко се сети
да осветли пут, кроз јаук жена и врисак деце. Он виде зачас пакао око
себе, искривљена лица, зид што се рушио на њих, а по земљи крваве
и раскидане лешине и куће како падају.
Јак, оштар мирис који је терао сузе на очи и тукао главу страшним
боловима, као гвозденим штаповима, захвати га и он виде још само како
се тетура и гуши у магли.
На загребачку станицу пала је прва бомба са гасом.
Како је дошао до Београда, није ни сам знао, али ту је већ било
мирније. Сећао се да је, гушајући се са једним ложачем, успео да се
попне на једну локомотиву, усијаног казана, сећао се јурњаве кроз ноћ,
војничких возова што су ишли на север.
Европа је била запрепашћена, држани су врло лепи говори.
Говорило се да је Француска упутила ултиматум. Друштво Народа
издавало је билтен за билтеном и одредило шесточасовни рок за прекид
непријатељства. Влада је у Скупштини непрекидно заседавала, у
присуству нарочитог посланика Друштва Народа који је стигао авионом.
Све је било у хаосу, раздражено, очајно, јер нигде није било спаса.
То више није био рат, по земљи, то је био ужас из ваздуха, дављење,
убијање нејаких и невиних, у масама. Као да је настао потоп, све је
као зверје тражило склоништа.
68
ово није био рат који се сносио као неки наш уобичајени народни
обичај. Ово је био рат и деци и жени и кући и болницама и дању и
ноћу. У Загребу, новине су о том донеле слике, испревртано је и гробље.
Гинуло се на спавању, при ручку, на улици, у подруму, као од
земљотреса. Гас је давио људе као мишомор мишеве.
У иностранству, где се јавно мњење било згрозило извештајима,
уз много сажаљења, пробудило је то и радозналост. Новинари су једнако
стизали.
Земља је била још при свести. Огромне просторије поља и шума
србијанских, босанских и личких нису још биле осетиле ураган
бомбардовања, а Херцеговци и Црногорци пуцали су на противника из
револвера. У први мах, све је функционисало, али су вароши биле
упропашћене. Словеначка, скоро сва, горела је већ два дана. Сва се
расељавала у шуму. Железничке пруге, па и мала села, бомбардована су
тамо, по напред спремљеном програму. Загреб је, за два дана тучен, пет
пута, бомбама са гасом. Изгледало је да противник има тајно слетилиште
у Мађарској, јер су се апарати бомбаши појављивали и са севера и тукли
Војводину, већ трећи пут.
Ужас је изазивала наша слабост. Свет је по земљи био занемео
од чуда. То више није могло да се смрви, дохвати, задави. Руке су се
грчиле узалуд, то је било горе [у]5 ваздуху. Није могло ни да се сагледа,
долазило је као пакао са неба. Сцене које су се одигравале за време
напада биле су демонске.
Ипак, са свих страна, надирале су масе, вођене официрима, у
вароши, да се опреме. Оне су биле још доста мирне, а подивљале од
огорчења. Сви су друмови били закрчени колима, коњаницима,
аутомобилима и гомилама, у неком кретању које нико није разумео, али
које се као страшан талас сливало према Западу, помешано возовима и
топништвом, Никада још таква војска није ишла на ратиште. Прве њене
гомиле, што су се попеле у словеначке горе, тукле су се тако, да су
долине одјекивале од јаука. Већ други дан, као чудо неко, дође вест да су
се нека коњичка оделења и бомбаши појавили и изгинули дубоко на
непријатељском земљишту. Страшан бол, уздржан столећима, под
гањањем и мучењем разних туђинштина, запалио је сву земљу. Тукло се
ножевима, разбијало кундацима и бомбама све што се нашло у надирању
на Љубљану и Марибор. Свет је био запрепашћен дивљином којом су те
масе ушле у прве бојеве. Штампа околних држава дрхтала је сва од ужаса.
Као да је6 шумско биће свих тих гомила које су живеле по
планинама и падинама Велебита, Динаре, Ивана, Ртња и никад немале
мира, одједном пробудило делирично. Са својим поповима, иконама,
посланицима оне су се ваљале према граници распаљене фотографијама
разрушених села, побијених жена и деце и стоке. Већ први напади
сјурили су се на упадаче зверски. Ударало се и тукло као по пањевима.
Ипак је ужас, што је преплавио земљу, трајао. Јер узалуд су прве
непријатељске масе, што су ушле у земљу, растопиле се брзо у горама
као лањски снег, из ваздуха је тукло, непрекидно тукло. Први пукови
који су бачени на ратиште митраљирани су из ваздуха у гомилама.
69
Тукли су их као мраве по земљи, гасом што се дизао за сат-два и
остављао за собом пусте и спржене шуме. Све, па и најмање станице,
према граници, у Словеначкој, биле су већ други дан порушене. Загреб
је био упропашћен гасом, као кугом. Паника је расла. Пруге су биле
испрекидане као жиле, а војска се тетурала, гушећи се.
Изгледало је да се полази у рат, не против људи, већ против
земљотреса који нико није могао да дохвати и заустави. Изгледало
је као да људи, голих руку, ратују против вулкана и гасова, што су
гушили и давили.
Па ипак, само је јунаштво, јунаштво било оно, што је у том грозном
метежу, надошлом тако страховито изненада, донекле спасавало и тело
и душу и давало утехе. Земљом се ширио, после првог самртничког
урлика, из новина, са фотографија штампе, други талас, талас бесног
отпора. Станице, што су брањене бомбом у руци, противнички одреди,
што су падали на колена под ножем; први наши апарати, добре
старудије, што су пропале у двобоју са густим ројевима непријатељских
тица, али у грозним борбама, прве батерије које су ишле напред,
извучене на планину, кроз гас, кроз пакао, обухватили су својом славом
сву земљу, као пијанство. Цео тај рат надменог, богатог противника, из
трговачких рачуна и полуделе охолости, изазвао је дивљу мржњу. Бог,
стари крвник, хтео је да никад мира не буде, па нек му буде.
70
Јаукањем нашим испунила се била Европа. Изгледало је да и Италија
наша савезница жели прекид непријатељства. У Риму је беснела
страховита политичка борба партија.
Зар да се сврши? Па то су они и хтели! И неће они рат! Та ми ћемо
водити рат колико им је воља. Ако је до туче зубима, бољи су наши
зуби. Они би хтели све брзо да сврше. Није за нас опасност рат, него
његови први дани. „Први дани” - викао је стари господин, ударајући
кроз плач у карту.
„Запалили су вароши, упропастили пруге, побили нам жене и децу,
срушили нам Далмацију, па сад хоће пред Друштво Народа. Да нам
можда плате, шта ли? Ко убије да се убије, ко удари да се удари, чистији
је то посао. Варош, за варош, село, за село, па онда да правимо мир, прави
мир, а не као досад, ми куће, ми побијене бабе, ми вешала, ми окупацију,
ми ово, ми оно, па тек они мир, мир. Карађорђа ви њима. Дајте ви мени
да чиним што хоћу”11 - викао је и пришао је крвавом младићу: „Синко
мој, прошло је то, сад ћемо и ми по носу, по носу. По глави, и ми по
глави. Нису ни наши носеви гори од других. За наше дете, уранско дете,
за нашу бабу, уранску бабу. Сви су ратови вођени на нашој земљи”12 -
јаукну очајно.
„Нећемо више ратове у својој кући, у својој земљи. Нећемо више
мира на нашим згариштима. Господо - ја имам нови тип авиона,
динарски тип и овај младић биће им вођ.”13 Смех, миловање по лицу,
осетио је. Глава га више није болела, могао је да се усправи и био је
тако радостан.
Испод Београда, свег угашеног у ноћи, крај широке воде румене
Саве, на летилишту Бежаније, између хангара, радионица, светиљака,
врвело је и прштало, трештало.
Београд на брегу, са својом црном масом, црнио се као гроб. Само са
високог врха, са кубета Скупштине, обасјавали су рефлектори небеса
тражећи.
Прве противничке летилице тукле су се то вече над Калемегданом.
Петнаест великих апарата бомбаша типа Салвадор XXX, дошли су над
Београд први пут. Двојица су пала над Босном. Један је скинут, доста
ниско над кућама, и разбио се у великим окнима кафане Москве. Топови
са околних падина радили су, углавном, прилично, а становништво се
држало ванредно. У Позоришту су чак, пошто је прошла паника од
детонација, наставили балет. Први напад показао се слаб и прошао је без
гаса, а већина летилица вратила се брзо и сконцентрисала напад на
мониторе дунавске, који су били у Барањи, код мађарске границе. Ту је
запажено четрдесет апарата. Кроз два сата, јављено је, из Загреба, нових
око двеста на броју, али се нису појављивали. Ужас је био ипак разбијен.
Наше тице су се чупале ванредно, а град је био пун људи, највише
младића, у које се толико сумњало, што су се, шалом и смехом, јављали за
службу, код авијатике. Сензација Београда, тога дана, били су наши нови
апарати „динарског” типа. Сваки од тих аероплана, иако је и сам пропао,
срушио је са собом и по један велики, огромни урански апарат. У ствари,
то су били обични апарати који су имали заповест да се стрмоглаве у
71
непријатеља и да се, са њим заједно, сруше у смрт.
На бежанијском летилишту, у мраку који се спуштао,
испрекиданим звиждуком возова и грмљавином дизалица, што су
товариле маске против гаса, намењене крајевима дуж Саве, владала је
грозничава ужурбаност. Из Париза су то послеподне стигли први
Французи. Затим посланици Друштва Народа. У Скупштини је једнако
трајала ванредна седница. Она је 6и ла у радиофонским преговорима са
Римом.
Чим су, међутим, склоњени ти страни апарати, у мраку је настао
прави хаос. Ескадрила за ескадрилом извлачена је на пољану уз сјај
малих лампи, и око апарата јурили су монтери, као без главе, па ипак у
реду.
Јача светлост је допирала само из великог, гвозденог, средњег
хангара, где је, у цвећу, на крилима разрушених непријатељских апарата,
лежало тело петорице пилота. Уз свеће, у маси резервног особља и
неколико сродника, попови су служили опело. Непомични војници,
држећи кордон који је бранио прилаз осталим деловима летилишта,
жутили су се у својој новој опреми, на пламену свећа, као дуси.
Код левог хангара, испод зида велике телефонске централе, стајао
је командант у гомили пилота, обучених као да ће на Северни пол,
завијених и повезаних, бришући сузе. Грлио је његову крваву главу и
шапутао: „Плачем14, јер сте сви тако млади, а не треба да се вратите.
Ти полазиш одмах. Мајор Михаловић полази за пола сата. Њега сам
двапут молио да се одрече овог првог пута; има деце. Он ми је одговорио
да су све то илузије...”
„Илузије”,15 - зачу се из гомиле човек, са два велика стаклена ока
на челу, на капи од коже. - „Госпођа може наћи мужа, деца ће имати
шта да једу, а да ли ће бити честити и добри људи то не зависи од мене.
Све остало су илузије. И непријатности. Немам шта да губим. Ово овде
није сан, да ћу ја сачувати оне крајеве где сам се родио, што већ два дана
урлају тучени као пси. Није илузија да ће сутра ујутру врискати Конал
који се тако дерао и желео рат. Није илузија, господине ђенерале, да ће и
они осетити пакао. Бићемо једнаки. Уосталом, све се то мене не тиче.
Хоћу просто да свршим један посао, јер мислим да ови наши јадници
имају право и ја ћу га добро свршити, уверавам нас. Сићи ћу им на
кровове, а нећу се вратити не бојте се...” Гомила око њега заграја и једва
се чу како ђенерал тихо наставља:
„Ићи ћете без спуштања, изнад њине висине. Они долазе обично на
три хиљаде метара. Много је шпијуна, тражите, ако буде, облаке, сувише
је ведро. И ви ћете, као и он, држати се Саве, па онда право. Имате да
идете пет хиљада метара високо код нас, а даље ме се не тиче. Радите
како знате. До ноћас још ниједан наш авион није прешао границу. То су
утврдили и у Женеви. То сад дискутују и тамо”16 – и он показа руком,
кроз таму, у сноп светлости рефлектора - „али17 од ноћас ми ћемо
егализирати. Они рачунају на панику. Хоће да нас убију још пре него
што уопште изађемо на границу. Да нас задаве, угуше, да створе од нас
беднике, дрипце којима ће пљувати у лице. Да опет буде као у
72
прошлости. Ја сам то предвиђао. Од нас зависи све. Они су већ давно
изгубили памет. Нећу да вам кажем да ви браните земљу. Сецаше нас и
Турци и Бугари и Грци и Арбанаси и Мађари и Швабе, сваки ђаво. Сад
кад смо дахнули душом зар да нас задаве?”
„Вас петнаест носите 45 00018 кила. Знам да се нећете вратити,
али да ћете свршити то. Ова ће земља дочекати да се у њој песма ори,
жито зре и буде збиља мир. Сутра ујутру и Конал ће урлати од страха.
Е доста. Јесу ли одабрани пилоти? Ко иде са вама?”
„Поднаредник19 Круљ, господине ђенерале”20 - јави се из гомиле
поларних медведа човек, у замазаном комбинезону, чија огромна црна
сенка одскочи, по гвозденом зиду хангара.
„Аха,21 Круљ, ти ли си толико певао пре подне?”
„Ам22 пак не бум плакал, кад је свеједно, господине ђенерале.” 23
„А24 јесте ли сви спремни?”
„Кај25 имамо да будемо спремни, из висине од хиљаде метара не
боли. Пада се как гума.”26
Неки грохотан смех прели се по свој тој журби и спремању, преко
апарата, што су у мраку изгледали као страшне вране и утону у реку,
што се светлила, и у жита околна, од куда је ћарлијао ветар у велике,
мрачне хангаре.
Тада се старац окрете Њему. Он осети како се исправи и како га
другови подржавају. Сноп рефлектора са Торлака сину у небо и укрсти
се са млазом светлости, што је са кубета Скупштине прелетео преко њих,
осветливши за тренут апарате, гомиле монтера, аутомобиле. Војници са
ножем на пушци, стојали су око летилица. Тада се опет зачу:
„Капетан Катанић са вас осамнаест бомбаша иде на Аузону. У
Мостару ћете ступити у везу са хидропланском станицом у Кумбору, они
већ увелико раде. Они ће вам дати последње информације. Тамо је све за
вас спремно. Мајор Михаловић има да руши, ви да посејете ужас.
Задавите ли само десет улица у Аузони, разорите ли само два-три места,
видећете шта ће сутра бити код њих. Од вас зависи све. Капетан Катанић
и једанаест 'Лориола’27 водиће вас и браниће вас. Ви сте први ударац, од
вас зависи све. Кроз два-три дана биће мир, али ће и они имати да јаучу.
- Запамтиће Карађорђа. - Ја сам господодао своју реч да имам нов тип
авиона ’динарски’28 тип. Ви знате штато значи. Тај тип то сте ви и ваш
апарат и нећете се вратити. Не знам шта да Вам кажем о Отаџбини, ја
иштем од вас све. Не у име еполета, у име сажаљења према вашој земљи
која је увек патила. Где год један од вас буде пао, шириће се уоколо
пустош. Правду за велике и за нас мале. Не брините за нас, ови први дани
решиће све. Земља ће остати вечна, а пешадија ће тући и Бога. Главно је
да ви скинете овај ужас, ову мору са нас, да нас не понизе и згазе као пса.
Само им ви можете помрсити рачуне. Нису застали пред нашом
сиротињом, пред нашом прошлошћу. Кад је воља божја да нас увек газе,
нек буде једанпут његова воља да и ми не останемо дужни. „Палите”29 -
крикну очајно старац и потрча према апаратима - „на30 своја места
господо. Ниједне речи више. Знак Мостара за ноћас је б-б.”
У олуји мотора који су почели страховито да прште и пуцају, људи
73
су трчали тамо-амо, као суманути, али неми. Као црне вране, један за
другим, све по три апарата јурнули су у мрак, затреперили у светлости
рефлектора и изгубили се горе, у звезданој ноћи. Над Београдом као да је
грмело. Један се вратио, потрчао између хангара и застао, али се одмах
затим пребацио преко Саве.31 Као звезде из мрака, са висине, прснуше
ракете. Јављале су да је све у реду.
74
беспрекорно ради, он притисну малу ручицу испод барометра и мотор
се ућутка. Не би се више чуо ни триста метара над земљом.
У том тренутку, у Београду, зазвонило је на столу помоћника шефа
ђенералштаба, и кроз телефон ађутант чу глас команданта авијатике
који му даде дуг низ бесмислених сугласника и самогласника, а кроз пет
минута шеф је читао на своме столу извештај, већ дешифрован:
„Ескадрила3412 Лориол, вођ капетан Катанић, пошла. Ескадрила 18
Потез - Арман, дигла се у ваздух. Полази. Небо свуд празно. Код
Љубљане крађа јучерашње шифре из ваздуха, радиофоном.”
У том тренутку, у Београду, угашеном, маса света стојала је пред
Скупштином, дуж осветљених аутомобила, и гледала игру рефлектора,
са кубета. Унутра је бурна седница једнако трајала, у присуству
посланика Друштва Народа. Војска се сливала према станици.
Нашао је утоку Дрине, кроз двадесет и два минута. 35 Рефлектор
који је још јучер стигао ту и одмах намештен, већ је од поноћи
непрекидно бацао свој сноп светлости према југу. Он зачас погледа
карту
и мрачан терен пред собом, разгледа мали навиграф, узе правац са
деклинацијом од рефлектора и јурну у мрак, дижући се у висине. Остали
апарати иза њега, као ласте, поновише, за тили час, исти маневар и
полетеше нечујно све навише.
Неколико минута видео је доле ток Дрине, затим се све више пењао,
у облаке, тражећи плаве рупе небеса.36 Алтиметар му ускоро показа 2000,
затим 3000, па 3500 метара висине. Са очима упртим у бусолу и свој нов
новцати навиграф, он је оберучке држао волан, подајући се више својој
слутњи правца у тами, на том путу добро познатом.
Никаквих помоћних станица није имао више да очекује, летели су кроз
ноћ, у неизвесност.
Сат један прошао је тако, у бдењу над апаратима, кад поче да
пропада и зађе у кишу. Упадајући у велике рупе облака, он се напрезао
само да сачува висину, тучен у лице кишом која није још била
неиздржљива. Није имао појма где су остали, и помишљао је са страхом,
да ли ће стићи? Каткад му се чинило да доле види црне урвине. Било
му је наређено да не тражи летилиште Рајловац. Озарен лампицом,
над главом, коју је сваки час гасио, прегледао је справу против пожара,
јер му се било учинило да осећа дим. Затим зари уморан поглед у таму
око себе која се ковитлала. Био је изишао из кише.
Уморан, без мисли, јурио је, тако му се чињаше, бескрајно дуго,
сасвим насумце, кад је зашао у јак ветар. Покушавао је да га надвиси и
западао у све јаче олује, ознојивши се сав у борби. Летео је кроз
таму, што је гушила и ковитлала се као дим. Чинило му се да спава
полуотворених очију.
У три сата, поче још више да се диже и нађе,37 изнад облака, чисто,
мајско, звездано небо. Загледан у звезду зорњачу, јурио је све већим
брзинама, над котлинама облака.
Затим се опет сав наже над справе. Чинило му се, да је далеко
скренуо с пута. Сети се другова који сад иду на другу страну, у ваздух
75
пун непријатеља, али је завидео мајору који ће моћи да јури три сата
право на Конал.
У три сата и двадесет пет минута, у великима рупама облака, бојећи
се да ће налетети на планине, поче да тражи земљу. Нашао је море.
Није још свитало, свет је био обавијен тешком провидном тамом.
Препознаде острво Хвар. Пуним гасом полете натраг, спуштајући се
све ниже. Нашао је полуострво Пељешац, ушће Неретве и, пошто је
кружио једно време, полете право на планине. Ниско, над урвинама
голим, кроз облаке, загледан кроз рупе у модар хаос камена, у три сата
и четрдесет и осам минута, угледа, у дубокој низини, млаз светлости
који је давао двапут слово б. Јурну над ту светлост, угасив све своје
светиљке и кружећи у круг, у црној маси планина, док догледом не
угледа сјај елипсе доле и велико осветљено Т. Кроз пет минута бацио
се доле, атерирао је у светлости рефлектора, над великим сијалицама
смештеним у земљи. Око њега се стрчаше аутомобили и људи.
Ушао је у велику радионицу. Петорица су већ били стигли.
Командант, један мали артиљеријски официр, загрли га и изљуби. Од два
сата сви његови рефлектори, са околних форова, звали су. Да су ноћас
дошли неријатељи, имали 6и запаљене лампе, као наручене.
Стизао је и седми. Видели су горе, у мраку, јасно, његов рефлектор
и точкове, како са два лупинга пада ближе земљи, али одједном све се
брже стаде вртети и јурну грозном брзином, у земљу. По летилишту се
разлеже очајна вика. Апарат је пао негде са оне стране Неретве, у стење.
Аутомобили одјурише са летилишта.
После четири сата дошла су још двојица, и они су се вратили са
мора. Остали нису стизали. Са језом помишљаху на могућност судара.
У гомили раздраганих официра, у песми и свирци пришао је
одмах телефону. Станица хидропланска јавила му се кроз два минута,
из Боке. Јављала му је очајне борбе цело прошло вече. Сутра у зору
спремали су напад на Бугастис, дознали су били да је две трећине
непријатељске флоте тамо. Имали су више похватаних радиограма. На
путу, противника није имао да очекује. Јављаху се досад само
хидроплани. Код флоте, међутим, било је два брода носача авиона. Њине
висине нису прелазиле три хиљаде метара. Долазили су у ројевима.
Самаца још није било. Бомбардовали су само Боку, остали су били
ловци. После урагана флоте, ово им је изгледа било споредно бојиште.
Кад је дешифровао извештаје, наслонивши главу на прозор, дуго
је гледао журбу по летилишту, око апарата које су спремали. Кад је
свануло, нешто после пет сати, стигла је ескадрила Потез-Арман, свих
осамнаест тешких апарата, у најбољем реду. Дуго су били чак над Црном
Гором. Нису се журили да стигну по мраку. Снабдевање је отпочело
одмах.
На зеленој пољани, уз румену Неретву, са плавим, голим стенама
уоколо, по којима се белели стари форови од бетона, обавијени маглом,
они су се спремали за последњи полазак.
Бомбе су биле монтиране, огромне и тешке, на велике апарате
бимоторе, па су се један по један дизали увис, поздрављајући пуцањем
76
митраљеза. Још један је био стигао и тако се после и њих осам ловаца
сијаху треперећи, изнад великих Армана, преоптерећених бомбама.
Из веселог круга мостарских пилота, који су те зоре добили први пут
дозволу за нападе, позваше га још једном телефону.
Дуго је дешифровао извештај. Хидростаница је од пет сати била
у борби, по наређењима, која су тек стигла, из Бежаније. Са својим
„динарским типовима” напала је све ескадриле противника, око
Бугастиса. Има их који су се стрмоглавили на лађе, само да би могли
да спусте своје бомбе, са својих старудија. Тридесет и два апарата,
„динарског типа”, изгубљено је досад, али изгледа да се излупана
противничка флота удаљава, и да је сва раштркана у диму. Са разрушене
Корчуле, јављају да се чују страховите детонације. Ако сад полази, нека
иде лево и врло високо, иначе ће улетети право у гужву.
Он се још једном осврну, да, око хангара и над белим минаретима,
упије очима сав тај дивни, росни мајски дан, пун плавих голети, падина
зелених, источњачких јабланова и вртова, па пође апарату. Као месечар
ходао је међу плавим и замазаним монтерима који су га ћутке
поздрављали.
Кад је увукао главу под крила, и добио контакт, појурио је травом,
у плава дивна брда. У кругу све ужем, облетао је своје другове, без
свести, сав задивљен Сунцем, што се рађало, у стенама.
Лориоли, у ратном распореду, летели су раштркано и право.
Армани више збијени, офарбани сиво, секли су ваздух као неке огромне
цигаре, што могу да начине ватру и да лете. Он је летео далеко пред
њима, увијен плавим небом, под собом са смртоносним бескрајним
кршем, из кога је црпео последњу снагу. Сунце је буктало доле, над
летилиштем, као запаљено велико буре уља и бензина. Пењао се једнако,
сви за њим. Алтиметар показа 2000, па 2500, па 3000, па 4000
метара. У стењу је било доста „вате”, белих облака, али са великим
рупама, у којима се црвенио крш. Било је 5 сати и 52 минута. Хелиса
му се окретала са 2400.
Још једном виде криву слику аеродрома, па се баци улево, према
врху Снјежнице, што се белио на сунчању. Наилазио је на ваздушне
спрудове и скакао прилично, али је све ишло добро. За собом је имао
све у реду.
Одупро је рамена о пречаге и испуцао два-три рафала из митраљеза.
Све је радило по вољи. Крш се доле сливао, у њему добро познате таласе
ванредних боја, око му је још налазило кроз облаке плаву Неретву и беле
тврђаве по врховима. Окретао је апарат дрхћући у круг, а остали су то
радили истом тачношћу, само су велики бомбаши застајали и кружили
тромо. Бушећи ваздух, пуним гасом, окретао је око руке земљу и урвине
доле. Тражио је облаке, у које је хтео да се сакрије и једнако, са језом по
леђима, гледао догледом видик; али је небо било празно.
Хелиса му је хладила чело, а дивне, јутарње боје миловаху му душу;
дисао је као у снегу. Планине око њега, тонуле су све дубље, издалека
изгледаху огромне. Дан је био леп.
Тачно у шест сати, он је нашао облаке и кроз њих оде још више.
77
Алтиметар показа 6000 метара висине. За њим су ишли сви. Тада лудо
поче јурити напред. Кроз осам минути виде море и Мљет и зађе у
прозрачну светлост неба. Са оком упртим у справе, ишао је не осврћући
се.
Минути су пролазили у сјају јаких осветљења, од којих је све
сијало као сребро. Погнуте главе, гледао је само напред, у ћилим облака
под њим, и у мутно, смућено море, што је, чињаше му се, видео
понекад. Прође пола сата. Тада се осврте и погледа сенке апарата на
облацима. Ловачка ескадрила ишла је геометријском тачношћу, али,
у распореду апарата за бомбардовање, одмах осети, на левом крилу,
једну празнину. Да ли је пао у море, да ли се вратио, је ли још негде у
облацима? Свуд је био мир.
У шест сати и четрдесет и осам минути, он поче лагано да иде
наниже. Двадесет минути прође над облацима. Доле је дан био светао. У
седам сати и осам минути, кроз облаке, виде у дубинама налево остругу
талијанске чизме, и плаве врхове горе Гаргано. Срце му се стеже.
Тражећи облаке, он се крио и вукао све више десно. Дан је био све више
сунчан и море бескрајно плаво. Непријатељска земља се појави као жут и
плав спруд, у мору. Ишао је све навише. Вукао их је увис на 7000 метара.
Испод њега се ваљао дим облака. Крила апарата бљештала су
страховитом светлошћу; празнина доле била је све већа, каткад све црња.
Је ли то модра и зелена, непријатељска земља? Ветра уопште нема, као
рибе у мирном језеру апарати38 плове у формираним фигурама. Низ
врхова тамних појављује се доле. Прелазили су јонска острва завијена у
огромне сенке.
Било је хладно и он је губио присуство духа. Сан, искрхан, једва
је држао волан, али је апарат летео сам и сигуран. Један мали облачак
заостао је. Загледан у апарат и справе, није ни видео огромне планине
како протичу доле, пео се по врховима. Он се сав удуби у мали
навиграф, издиже се два-три пута да нађе врх Велике Стене Италије и
онда пође право на једну тачку у даљину.
Доцније, двапут наиђоше на кишу, и почеше да тону доле, у
облаке, сви за њим. Каткад, у рупама међу облацима, виде огромне
бразде. Сребрне змије, што су можда биле реке. Очи су му биле упрте
у даљину. Дивно црвенило појавило се тамо. Оштре линије заплавише, у
8 сати и 22 минута угледа Тиренско море и, кад поче силазити
кроз облаке, кроз једну рупу, муњевитом брзином спази црну масу
Републике Аузоне.
Мал не јаукну и паде. Дрхтавица га обузе. Алтиметар је показивао
4000 метара и небо је било празно. Нису их очекивали.
У лудом трку окрете се и, кроз Лориоле који су кружили скоро у
једном месту, он се добаци до реда великих, сивих Армана, заморених
путем. Седамнаест их је кружило тешко, у реду. Урлајући скоро и
дрхћући сав, прелетео их је, прескакао, а они су били тешки и мирни.
Тада се појави кружећи пред њима и поче нагло да се спушта. Као
јастреб вијугао је стрмоглав доле, са њим седамнаест тешких апарата.
78
Све је било свршено за неколико минути. Као орлови, ти велики
апарати сишли су у сигурну смрт. Седамнаест тешких тичурина
појавило се изненада над Ураном и док је доле започињао луди ужас,
страх и пакао, они су јурили преко огромне масе зграда, великих
зидина, у страховитој грмљавини експлозије које они у апаратима
својим нису чули.
Већина је пропала над градом, од потреса својих сопствених бомби
и ватре топова. Сишли су тако ниско, као што никад апарати сишли
нису. По зидовима, разбијени, лежали су као грозне немани и змајеви,
у диму и пламену, али се око њих рушила варош, као у земљотресу. У
ствари, пропаст не би била тако велика, али је паника била ужасна.
Изгледало је као да вулкан све руши, као да све гори.
На све стране отварала се земља, нестајале зидине и палили вртови.
У ствари, свега су неки крајеви вароши порушени, али је утисак био
грозан. Полуделе гомиле бежале су улицама, гушале се и давиле.
Изгледало је као да је све било разривено. Станица је била пуна
испретураних, сударених возова, цркве су лупале у звона, огромна
кубета се рушила.
За десет минути, све је било свршено. Хиљаде и хиљаде килограма
најстрашнијег експлозива пало је, и немани, што су тај пакао са неба
стресле, лежале су раскидане и разбијене у парампарчад, међу
рушевинама. Свега три, од тих великих, сивих тичурина, видело се како,
изнад острва беже према мору, дижући се, све навише.
Уран је урлао свим сиренама својих фабрика, лупао звоницима,
дрекао јауком стотине хиљада људи. Као разривен мравињак, врвео је
доле.
Тад, када се мислило да је свему већ крај, у избезумљен пакао
пале су нове бомбе, са гасом.39 Иако малобројне, оне су, разбацане по
улицама Урана, гушиле и давиле као куга. Под пљуском фонтана, у
сенци мраморних кубета, био је ужас људских гомила, тучен
митраљезом, из тица, са крилима од челика. Нових осам апарата убијало
је, са одстојања од сто метара.
Они су летели по улицама, међу дворовима, над крововима, и тукли
кишом и градом пламених рафала. Пљусак огња убијао је у масама.
Примећени су, тек када су пали са неба. Читава јата домаћих тица
узлетала су, али доцкан. Уран био је овијен жутим огњем пакла, куге,
крви, смрти, неизмерне људске патње и лудила.
И док су се остали, као дивљи соколови, чупали и превртали, међу
непријатељским тицама, узимајући по тројицу на себе, један сребрни
апарат треперио је, високо горе, преврћући се лако по небу.
79
него што напусте земљиште Италије. Изасланик је, пошто је примио
саучешће, за погинуле талијанске пилоте у Венецији, у салону брода,
напијао је здравицу нашим пилотима и слави наше авијатике, најпосле
чврстом пријатељству на Јадрану.40 Рекао је да је живот леп, да је рат
бесмислен, и да верује у будућност своје и њине земље, у миру и правди.
Пуковник, вођ наших, напио је Италији Мацинија, Кавура и подсетио
присутне да је та Италија, у ратовима Србије, имала своју добровољачку
легију и да је то земља Сунца и Љупкости.
Кад је доктор, пошто је испричао да му је несретни пацијент сву ноћ
сањао рат, показао рањеника изасланику, овај је, пред свима пољубио
самртника у чело, ознојено од мука. Па је затим, са једним веселим,
детињастим, талијанским осмехом прошапутао: „Био је само сан.”4'
80
ДАН И НОЋ НА ТОЧКУ ВРЕМЕНА*1
81
Тај део дана, у зору, једина је тишина у тој згради. Осим светиљке
дежурног, све дрема, једино у својој чекаоници продавци новина
приређују тада тихе боксерске утакмице.
Пре подне се спрема Вечерње Време**6. Дан почиње пријатном
тишином пред буру. На другом спрату где се налазе редакције, још је
полутама, под мрачним светлом и дуж црвених ћилимова. Електрична
централа, од које сва зграда трепти кад је у пуном раду, тихо сјаји.
Почетак дана и не слути на буру. Замор од прошлог дана влада неко
време. Прво се јаве телефони. Неко тровање. Неко село из унутрашњости
пита има ли кризе? Из Панчева питају колико је г. Љуби Јовановићу
година?
Ти јутарњи часови су мили и драги целој редакцији. Прошли дан
претреса се још једном. Пет гажења аутом. Репортер за трке, у кабриолеу,
престигао је општински аутобус за Топчидер. Господин Мајкић пошто је
изговорио: опрости, праштам, праштамо, изгубио се. Телефон зврји, из
Босне јављају поплаву.
У 8 сати и 2 минута, у телефонској централи, неман се јавља.
Један свежи девојачки глас, непрекидно виче. Када у три по подне буде
дошла друга госпођица, тај глас ће бити промукао и туп. Прва језа
пролази кроз зграду.
Из великог стоваришта истоварује се хартија и смешта у лифтове
што је разносе у спратове. На првом спрату где су слагачнице рад већ
тече. Погурени над својим столовима људи раде. Огласи који се после
шарене по улицама, илустрације, плакати, акције итд. умећу се ту
под тешке ваљке намазане бојом. Девојке раднице стоје испруженом
руком и као из чељусти гвоздених зверова ваде одштампан папир. У
непрекидном сагибању и покрету њином има нечег бескрајно тужног,
а одевене су у црно као удовице.
У књиговезници свежњи шарених папира. У цинкографији
безбројне фине плоче на којима су фотографије. На једној врбица. На
другој г. Пашић. На трећој коњска трка. На четвртој машина за вештачко
легање пилића. На петој г. Мусолини.
У том одељењу раде неколико наших илустрованих листова,
најфиније штампе, наслове и слике Времена7. Читаве хрпе клишета
распоређују се после редом у ормане. Каталогисане те слике чекају
згодан тренутак да се јаве. Сви су ту. Владари и министри, славни људи и
славне зграде, филмске глумице итд. Све је то спремно за сваки случај.
Ни поплаве, ни земљотреси, ни женидба, ни погреб, не долазету
изненада. Сваки чека своје време.
___________________
** Лист Вечерње Време је излазио једанпут дневно у Београду током 1925. и 1926.
године. Власник листа било је Акционарско друштво „Време”, а уредник Светислав
Шумаревић.
82
По нека машина је право чудо. Тутњи и ради, без помоћи људске.
Притиснутим ваздухом захвата папир, узима га у челичне прсте, преврће,
сможди, одштампа и враћа на место где треба. Ако погреши, сама стане.
У великој дворани полако слажу прве рукописе, послате доле из
редакције. Седам линотипа као гвоздених разбоја, раде. Мајстори куцају
прстима као на писаћој машини. Чим које слово притисну његов се калуп
аутоматски спушта на машине и кад се скупи ред, челичне ручице га
саме шаљу у машину, где га притискују на вривено8 олово, што се у самој
машини кува. Тако се излију потребна слова да се после опет врате и
разлију, у хуку електричне струје и зврјању слова што капљу као
небројене бројанице.
Брзином лекарском при оперисању, прегледају се ту плоче за
штампу и говори као у брзојаву, кратко и мало.
Доле, у приземљу, велике машине за штампање листа још ћуте.
Велике као локомотиве, оне су у стању да за један сат одштампају 40 000 9
бројева. У засебном оделењу кувају олово. Пећ се црвени као у паклу.
Неко иза ње жвиждука.
Горе, међутим, на другом спрату грозница обухвата зграду. Трчи
се, телефони зврје, виче се.
Полутаме је нестало, сунчање пробија кроз стакло и зидове. У
малим одељењима, новинари увелико раде. Отварам тихо врата бокса
бр. 5. Лампа гори. Празно. На зиду слике лешине П. Д. који је убијен
пре две године. Фотографије оне жене што је допутовала нема из Грчке.
План Београда. Фотографије отисака прстију. То је криминално оделење
Времена10. Ту, у том телефону су сви прошли и будући злочини,
несреће Београда. Тровања, разбојништва, крађе, фалисификати. То
је тај телефон који је довољно слушати само месец дана да се заборави
смех. Бокс је празан, новинари су негде на терену, или разгледају
документа најновијих афера. Сад им одлично иде.
Крај њих је бокс број 4.
Какав други мирис. Парфем г. Световског. Ту се робује монденом
Београду. У овој малој соби дух свих будућих балова, чајанки, флертова.
Цео бокс као да је обавијен креп воалом. Ту се зна о тоалетама:
чак и ??????11 плаћа. О лепим браколомствима. Госпођицама о којима
би било немилосрдно рећи све што се зна. Мирише на тугу оних чије
тоалете нису споменуте на тркама. Лампа не гори, дискретна полутама.
Три корака даље у једном боксу потпуна тишина. Ту су чланци о
посмртном животу. Кроз стакло се чује како неко говори о факирима.
Кроз идуће стакло на вратима чује се разговор о Ћани12 бегу.
У идућем боксу преводе један француски роман. Господин Бањац
завршава прву политичку ситуацију дана. Код идућих врата наилазим на
спорт.
У подне кућа је сва у грозници. Меркантилна штампарија слаже,
штампа, тутњи. Цео први спрат трешти од куцања Линотипа. Лифтови
јуре горе-доле. Електричне сијалице сјаје од подрума до крова.
83
Кад се погледа кроз прозор напољу тих априлски дан. Београд
осунчан, улица много мирнија, него ходници ове куће.
Изузев собу „спољне политике” и двеју лепих дактилографкиња,
нигде питомости и смеха. Јурњава свуд. У подне Вечерње Време13 готово
је. То је лист намењен Београду, лак, интересантан, брз. Најновије
вести су готове, репортери који су јурили по вароши вратили су се. У
зиду, дубоко, две кабине стенографа. Бео зид, телефон, лампа, ништа
више. Погурени стенографи сатима бележе. Изређају се у телефону
све вароши унутрашњости, поплаве, афере, банке, велики жупани.
Из собе бежичног брзојава доносе вест [о]14 смрти велике
феминисткиње Елен Кеј. Чанг-Цо-Линов син ушао је у Пекинг. Лист је
скоро готов, једино још политичка страна није извесна. Промукло,
уредник г. Шумаревић виче да машина чека. У Скупштини, у Главном
Одбору отпочело је гласање. Имамо још 20 минута на расположењу до
штампања. Неко је видео г. Винавера*** како се успузао уз један ауто,
па гледа кроз прозор. Довикнуо је само толико да г. Љуба Јовановић
говори уздигнутом руком и да је врло леп у тој пози.
Технички директор г. Ујвари, замрљан и уморан долази двапут. Пет
минута смо у задоцњењу. У том уредник виче као луд код телефона.
Из Скупштине јављају прве резултате гласања. То је права лудница.
Има две трећине, нема две трећине. Фали шездесет стотих. Деле људе
на половину и трећину, буди бог с нама.
Кроз три минута читава прва страна мења се, брише, допуњава.
Барусави и изнемогли директор и уредник, као самоубице, тетурају се
низ степенице у радионицу и велика машина, као локомотива затутњи.
ВЕЧЕРЊЕ ВРЕМЕ15 излази.
После подне почиње клонулошћу као и јутро. Прво се разлије по
кући талас привремене тишине. Радници се мењају и новинари мењају.
Али после три сата напор, још јачи него пре подне, почиње опет.
_____________________
*** Станислав Винавер (1891-1955) био је срлски књижевник јеврејског порекла.
Школовао се у Шапцу, Београду и Паризу. Као добровољац учествовао у балканским
ратовима. Учествовао је и у Првом светском рату и, повукавши се са војском из земље,
био упућен у Москву да сарађује на прикупљању добровољаца за српску војску. Био је
сведок Октобарске револуције. У Краљевини СХС био је члан водећих литерарних
кругова и сарадник многих листова. Постао је дописник Политике и Времена и
велики део каријере провео је у иностранству, извештавајући из Немачке, Швајцарске,
Пољске, Чехословачке, Румуније. Између 1934. и 1938. године запослен у Централном
пресбироу, у којем је постао шеф публицистичког одсека. Након тога био је аташе за
штампу у југословенском посланству у Прагу. Заробљен у Априлском рату, провео је
остатак рата у немачким заробљеничким логорима. По завршетку рата одлучио да се
врати у комунистичку Југославију. По повратку у земљу бавио се превођењем страних
писаца и писањем есеја.
84
Телефони зврје, они обилазе целу државу. Стенографи бележе све што
чују од Љубљане, Загреба, Приморја, Босне, Скопља. Бежична станица до
пред вече покупила је хрпу извештаја са глобуса. Све то на папирима
плавим, жутим и зеленим бачено је на сто директора Луковића и чека
одабирање. У малим стакленим собама новинари опет раде.
Криминалитет ради на неком самоубиству девојке под расцветаном
воћком изнад Смедеревског ђерма16. Мондени г. Световски посетио
је скулптора нашег који прославља и једну Францускињу, пријатељицу
нашега народа, затим одлази на чај код госпође једног бившег министра.
Г. Херенда нашао је новог хипнотизера и провео два сата у разговору о
Ђани бегу. Фотографије докумената, у афери Стандард Ојл донесене су у
редакцију. Од сутра почиње акција за ваздушни саобраћај
Београд-Загреб. Електрична централа испрекидано сјаји, лифтови раде, а
машине слагача треште као и пре подне.
Док се Београд полако скупља у сусрет лепом априлском вечеру,
рад за велико Време17 које се штампа ноћу тече све бурније.
„Асови” Времена18 гг. Краков**** и Винавер стижу, уморни и бурни
са посла. Упадају у своје собе и пишу као у грозници. Њин бокс носи број
7. На једним вратима посетница пољског племића, гравирана, посетница
коју је помиловала рука Ните Налди.***** На другим вратима карта
Винавера. То је она посетница од које се сви препадну кад је виде.
Пошто се пре два дана вратио из Белгије и Париза, г. Краков шаље у
лист слику лепе Ните Налди коју ће сутра читаоци гутати очима. Осим
тога одлази директору са вешћу коју још нико у држави не зна и која
ће сутра запрепастити унутрашњост: измирење г. Никића и Радића.
__________________
**** Станислав Краков (1895-1968) био је српски писац, официр, новинар и филмски
радник пољског порекла. Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском
рату, у којима је неколико пута рањаван. После рата уписао је права, али није завршио
факултет. Почео је да се бави новинарством и од 1921. године сарађивао у режимском
листу Време, чији је директор постао 1934. године. Поред Времена сарађивао је и у
другим листовима. Бавио се промоцијом авијатике у Југославији и једно време
уређивао лист Наша крила. Био је и један од кључних људи за развој југословенског
радија, као и директор Радио Београда 1940-1941. године. Такође, био је један од
пионира југословенског филма, снимивши неколико филмова, од којих се издвајају За
част отаџбине (1930) и Кроз земљу наших царева и краљева (1932). Политички
десничарских опредељења, био је истакнути члан Народне одбране, ЈНП Збора и
Југословенског антимарксистичког комитета. Током Другог светског рата, сарађивао
је са владом Милана Недића, чији је био рођак. Уређивао је колаборационистички
лист Обнова. Пред комунистима се 1944. године повукао у Аустрију и одатле у
Француску, где је провео остатак живота.
***** Нита Налди (1894-1961) била је америчка глумица ирског порекла. Рођена као
Мери Дули у Њујорку, започела је каријеру на Бродвеју. Од 1919. године почела је са
снимањем немих филмова у којима је обично глумила заводницу. На врхунцу каријере
била је током двадесетих, а постепено је губила популарност након 1929. године.
85
Винавер, пошто је пре три дана стигао из Грчке, са заклетве
Пангалоса, никако да стигне да опише Свету Гору и своје утиске о грчкој
уметности који су ванредни. Сав прашњав, он прска пером по папиру.
Сав је још под утиском демонског, прећутаног заплета у Главном Одбору.
Кроз пет минута, преврнувши три столице, одјурио је опет низ
степенице. Јавили су му да влада подноси оставку.
Зграда је сад већ сва топла. Од електричних струја, машина, ваздух
је врућ и ходници су пуни. Нагрнуо је свет у чекаоници: посланици,
даме, сиротиња са тужбама. Улазим у собу директора.
Време од 7 увече до поноћи значи најгрознији напор плућа и мозга
у тој кући. Телефонски и по трећи пут обилазе се сви квартови, све
вароши у унутрашњости, проверавају се све вести. Скупштина, кућа
министара, партијски клубови све се то још једном обилази, испитује
уходи [ради]19 најновијих вести. Пред поноћ тек, ако нема изненађења,
види се јасно сутрашњи број. Тада се, док су све машине спремне за
последњи напор, све стиче у соби директора.
Пошто је својој кћери, једној лепој девојчици дао двадесет динара
за биоскоп и добио зато мио осмех, срушио се разочаран у фотељу.
Ствар са оставком владе, пола сата пре штампања броја, опет се
компликује. Догађаји се врте као у лудници. На његовом столу хрпа
артије и слика. Са тог стола види се јасно све што се тога дана збило у
нашој држави, али да ли се може и слутити шта ће се збити?
Пошто је од јутра до 3 сата провео над спремањем Вечерњег
Времена и појео свој ручак, три метра далеко од машина, у свом стану,
вратио се за свој сто, где ће седети до зоре.
Дан и ноћ сутрашњег броја сад су јасни. Грозница у радикалној
странци. Измирење код радићеваца. Вести из унутрашњости.
Фотографије. Пошто је обилазио боксове новинара, разаслао их, дочекао
и опет разаслао, говорио 197 пута у телефон уредник почиње да одабира,
размешта оно што има за сутра, да му даје облик и душу.
Данас је врло миран дан - каже. Кроз отворен прозор види се
вечерња улица и мирни кровови. Шум машина у доњим спратовима хуји
и успављује. Данас је био врло миран дан.
И док сва кућа светли и трепери од јурњаве и рада, - „драги
Црњански”, каже, „кроз који дан је Ускрс. За ускршњи број напишите
нешто о пролећу. Нешто ведро, весело. Можете споменути и наше старе
земље и манастире, али највише пролеће. Наш народ је сад без вере. Пре
је имао своје Косово и ратове. Сад полако губи своју душу. Видите
Београд се подиже, држава, ма шта причали јури напред, али губимо
душу. Огромне су нам зграде, силна војска, моћ, напор на све стране, али
како замарају те кризе, политика, та јурњава. Хоћу бар овај један,
ускршњи број да буде светао, да ми читаоци одахну. Штампаћу песме,
путописе. Растко ће писати о Шпанији. Пишите ми Ви штогод о пролећу,
али ведро, весело.”
86
Доле тад загрме машина тешка као локомотива. Та страшна, црна
неман која на један сат може да одштампа 25.000 примерака тутњи
страшније него брзи воз из близине.
Друг директоров, главни уредник г. Богдановић улази, уморан и
својим непрекидним осмехом и тихим гласом каже... „Коста задржи,
мораћемо целу страну да пребацујемо, влада ће дати изјаву, -
задоцнићемо једно петнаест минута.”20
Кроз прозор видим аутомобиле што чекају да појуре на станицу
са првим комплетима Времена за унутрашњост.
Црни се велика маса Београда. Поноћ је. Кућа дрхти од напора
машине.
Кад смо у топлој ноћи, после једног сата прошли празним улицама,
видесмо код Лондона г. Винавера како нешто живо говори г. Сршкићу.
Београд је спавао. Испод Академије, при стубу електричне лампе
један жандарм читао је Време11. Број од пре пет дана, поцепан и мастан.
Допао му се Наполеон који је био насликан млад и леп, у бици код
Арколе, пре сто година.
87
АВИЈАЦИЈА БРАТСКЕ ЧЕХОСЛОВАЧКЕ
88
фабрике авионских мотора и цео низ завода, који израђују помоћна
средства авионска и који лиферују материјал; две домаће линије, једну
саобраћајну и другу међународну, три авионска пука, четири Аероклуба,
довољно извежбаног персонала и радника, четири стручна часописа и
много успеха на међународном пољу спортском.
Сам председник Републике је велики присталица авијатике, коју
много подупире. Иначе највећи потпомагач домаће авијатике је наравно
Министарство војно, а војни авијатичари су за сада главни авијатичарски
елемент у земљи. Велики рад извршен је такође на пољу авијатске
пропаганде у најширим слојевима народа. Баш ових дана прелази ова
заслужна делатност потпуно у компетенцију основане свенародне
„Масарикове авијатске лиге” која по угледу на сличне организације
у иностранству треба да концентрише што више чланова и рашири
опште интересовање за авијатику.
Цивилна авијатика спада у компетенцију министарства грађевина,
које такође настоји, да чехословачка авијатика иде упоредо са осталим
светом. Овај уред управља данас „Чехословачке државне аеролиније”
које изводе летење на прузи Праха-Братислава-Кошице.1 Другу домаћу
линију Праха2-Марианске Лазње, обавља самостално фабрика „Аеро”.
Међународну везу посредује Међународно авијатско друштво
(Compagnie Internationale de Navigation Aérienne) која изводи летење на
линији Париз-Праг, Праг-Беч-Београд-Букурешт и Праг-Варшава.
Осим „Аероклуба Чехословачке Републике” и „Удружења чехосл.
пилота” постоје у земљи још Аеро-клубови у Плзњу, Брну, Храдец
Краљевски. Такође немачки авијатичари имају своје удружење.
Западночешки аероклуб у Плзњу изучио је неколико пилота - спортиста.
Од авијатских листова у земљи ваља споменути Letectivi који издаје
Аероклуб Чехословачке Републике, Извештаје о авијатици који издаје
војни авијатски завод и часопис Letec орган чехословачких пилота.
Веома важна институција у Републици јесте „Масариков авијатски
фонд” највиша инстанција авијатска, у којој су заступљена сва
министарства и који подупире веома много домаћу авијатику. Издаје
такође авијатску литературу. Највеће дело те литературе јесте Модерни
велмоц од А. Хартмана.
Први значајни успех чехословачке авијатике на пољу
међународном било је учествовање на међународним утакмицама у
Цириху, где
су се елегантни авиони Шмоликови лепо репрезентирали. Исте године
1923. на међународном конкурсу туристичких авиона добио је пилот
Др Здењек Лхота у Брислу награду белгијског краља са спортским
авионом Авија БХ-5, са мотором Анзани 70 кс. Ова је победа тим већа
и интересантнија, што је победник летео директно на утакмицу са
истим мотором из Прага и опет натраг, тј. 1600 км, што је у оно доба
за спортни авион било вредно пажње.
Исте пак године приликом конференције Ф. А. И. и међународне
изложбе у Götteborg-у, чехословачки пилот Карват и наредник Врецл
били су једини од учесника, који су одговарали условима, тј. извршили
89
су пут од Прага у Götteborg и натраг ваздухом. Остали народи су
транспортирали своје авионе железницом или лађом.
У години 1923. приређена је утакмица у брзини за награду
Председника Републике, коју је добила творница „Аеrо” (пилот Новак са
мотором А-18б). Као врло интересантно извршење лета авионом у
истој години треба још навести летење потпуковника Шкале заједно
са министром војним Чехословачке Републике Удржалом из Прага у
Нови Сад, Мостар и натраг. Био је употребљен авион А-10 (limusine).
У ГОДИНИ 1924. била је приређена III3 међународна изложба авиона,
на којој су узеле учешћа Енглеска, Француска и Немачка. Изложба је
упозорила на одлично стање чехословачке авијатике. И у овој је години
приредио Савез Чехословачких пилота помоћу Министарства Народне
Одбране Чехословачке Републике, које је омогућило старт пилота и
стројева, утакмицу за награду Председника Чехословачке Републике,
коју је поново задобила творница „Аеrо” и пилот Новак на истом
апарату као и лане, опет на прузи 200 км. Приликом ове утакмице
учињен је рекорд у другим категоријама и то на авионима А-12 и то:
Капет. Ј. Каllа: Светски рекорд на прузи 100 км.
Нар. В. Каšpar: „ „ „ „ 200 км.
пилот F. Lehky „ „ „ „ 100 км.
пилот F. Lehky „ „ „ „ 200 км.
У години 1924. учињена су још два успела лета авијатских
ескадрила и то 4 авиона типа Ш-6 око држава Мале Антанте под
вођством
п-пук. Шкале на прузи: Праха - Братислава - Загреб - Нови Сад – Турн
Северин - Букурешт - Јаши - Клуж - Кошице - Нитра - Праха. Други лет
трију авиона А-12 на свечаност у Крагујевац.
Вредан пажње је лет Праг-Брисел-Париз-Лондон и натраг на
малој „Avii” са мотором Walter 60 кс. Пруга у целини износи око 1800
км., у чему је урачунато и прво прелетање канала Ла Манш чехосл.
пилотом, Zd. Lhota чехословачким авионом и мотором. Скоро после
овога лета учинио је један друти лет Dr. Lhota на истом апарату и то -
Праг - Беч - Будимпешта - Нови Сад - Београд и натраг, тј. 1700 км.
И летење без мотора има у Чехословачкој лепих успеха. На првом
народном конкурсу у Медланкама код Брна, који је приредио у октобру
Моравски Аероклуб помоћу Аероклуба Чехословачке Републике, и
Министарства Народне Одбране, изведен је диван спорт. Осим авиона
домаће конструкције учествовао је аероплан без мотора, на коме
је потпуковник Шкала летео два сата, 21 минут, 31 секунду и тако је
учинио народни рекорд.
Ни у год. 1925. популарни пилот, аматер Dr. Zdrenék Lhota није
заостао. Од његових спортских лета, треба навести лет Праха-Рим4 и
натраг, опет на авиону Аvia BH-9 са мотором Walter 60 кс. Други лет
на даљину, организован министарством грађевина изведен на прузи
Праха-Беч-Трст-Верона-Милано-Марсељ. Приликом овога лета узет је
авион De Havilland, који је увршћен у парк авиона ,Дехосл.5 државних
аеролинија” као авион за покушаје.
90
15. септембра 1925. имала је чехосл. авијатика значајни успех на
пољу спортском. Тога је дана капет. Алојс Вихарек на аероплану А-11
једним летом од 13 часова 20 минута прелетео пругу од 1900 км. те
тако учинио пет чехосл. народних рекорда: у истрајности, на даљину,
брзином на 500 км. на 1000 км. и на 1500 км. У истом времену, на
авионима истога типа, једна ескадрила од четири мотора, управљана
војним авијатичарима, извела је лет из Прага за Копенхаген и натраг,
да врати данским авијатичарима њихову посету у год. 1924.
Најважнији догађај у год. 1925. био је конгрес Ф. А. И. сазван
у Прагу Аероклубом Чехословачке Републике од 19-25. септембра.
Тада су приспели у Праг репрезентанти светског авијатског спорта, да
тамо третирају савремена питања авијатског спорта. Чехословачка је
учинила предлог, да буде заведена класа рекорда за авионе практично
употребљаване у транспорту. Предлог је био примљен. Рад свечане
скупштине био је обогаћен предавањем поларног истраживача Roal
Amundsena и III6 утакмицом у брзини за награду Председника
Републике, коју је овога пута присвојила творница „Милош Бонди и
друг” пилотом Карлом Фричом на авиону ВН-21 са мотором Hispano
Suiza 380 км. Машина је конструкција Ing. Бенеша и Ing. Хајна.
Постигнута је брзина 301 км. сат.
Красан је лет извео поручник Јира, који је поново на авиону Avia
BH-9 мотор Walter 60 кс. отпутовао почетком октобра из Прага за
Лондон, куда је хтео приспети још истога дана. Но због густе магле над
Каналом, могао је лет свршити тек трећега дана, када после петог
покушаја ипак полази му за руком проћи кроз густу маглу.
Други занимљиви и успешни лет био је лет 12 авиона из Прага
у Варшаву и натраг. Ова је екскурзија вођена ђенералом Чечеком,
шефом војне авијатике. Авиони, који су учествовали, домаћи су производ
и мотори су домаћи. У исто је време опет Dr. Lhota одлетео на
малој „Авији”7 преко Беча за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца
и за Румунску, под веома тешким климатским условима.
Но највећи успех Чехословачке у години 1925. био је учињен
свршетком године. Чехосл. авион победио је у међународном конкурсу
спортских авиона за награду „Coppa d’Italia” поред дивних авиона
талијанских, француских, немачких и белгијских. Пилот Фрич на
авиону творнице Bondy BH-11 са мотором Walter 60 кс. 154 км. брзине.
Учињена му је такође та почаст, да је од стране славног De Pinedo
именован почасним чланом италијанског Аероклуба.
Дивног су успеха постигли у овој години Чехосл. држ. аеролиније.
Укупан број летова: 870, на 273.300 км. за 2458 часова. Дневни просечни
лет: 79.2%, укупна извршност 93%, транспортовано 604 лица, терета
18.024 кг. поште и пошиљака 476 кг. Несреће никакве.
91
Петровића, пуковника; Јакова Ђорђевића, ваздух. мајора; Драгутина П.
Савића, ваздух. мајора.
Од стране Аеро-Клуба, а по одобрењу Господина Министра Војске
и Морнарице, са Изасланством је пошао и пилот ловац поручник
г. Драгутин Рупчић.
Од стране Аеро-Клуба упућени су са Изасланством као
представници штампе:
Г. Петар Лазаревић, сарадник Политике-, и г. М. Световски,
сарадник Времена.
У Прагу, управа Чехословачког Аеро-Клуба, сачинила је програм
рада Изасланства по данима, кога се је програма Изасланство строго
придржавало за све време бављења.
Изасланство је посетило фабрику „Валтер” у којој се поред
аутомобила израђују авионски мотори „Валтер” Н. Р., од 60 коњских
снага, утврђен са пет цилиндра у виду звезде; затим мотор Б. М. В. од 240
коњских снага „Валтер-Н. Р.-Јупитер” од 450 коњских снага.
Фабрика је инсталирана и организована на модерној основи; са
капацитетом у нормалним приликама до 200 авионских мотора; са
предвиђањем, да се при појачаној производњи и сведеној искључиво
на авионске моторе може произвести годишње по 1500 мотора.
Производња мотора стављена је под ригорозну контролу саме
фабрике, како по изради детаља, тако и при склапању.
Како у фабрици има поруџбина за војску то се у истој налази
војна контролна комисија. Фабрика је основана на капиталу чисто
националном, у форми Безименог Акционарског Друштва.
Стручни персонал је искључиво Чехословачки.
Фабрика израђује првокласни материјал.
Изасланство је посетило фабрику тешке машинске производње
„Брајтфелд-Данек”.
Ова фабрика производи и авионске моторе; имају дозволу за
израду „Хиспано-Сиза” од 300 коњских снага.
Капитал је у овој фабрици чисто национални. Етаблисмани су
концентрисани на малом простору.
У овој фабрици израђен је и авионски мотор „Перун” од 500
коњских снага.
Изасланство је обишло и фабрику авиона „Авија” (Бонди).
Ова је фабрика подигнута по ослобођењу и основана је на
приватном капиталу.
Највећим делом фабрика израђује војне аероплане са изванредно
организованим послом у погледу поделе рада. Просторије су
искоришћене врло економично. Пада у очи особито обраћање пажње
на контролисање квалитета сировина употребљених за израду аероплана.
Капацитет је производње један аероплан дневно, а рачуна се са ојачањем
овог капацитета.
Ускоро ће се ова фабрика преместити у нове етаблисмане у близини
војног аеродрома код Кбели где ће се посао развити у знатно јачој мери.
Приликом обиласка аеродрома, који припада фабрици „Авија”,
92
сопственик г. Бонди, понудио је за пробни лет нашем пилоту ловцу,
поручнику г. Драг. Рупчићу, један моноплас „Авија” са мотором
„Хиспано-Сиза” 300 Н. Р. (дрвена конструкција).
Пилот, поручник г. Рупчић, извршио је два лета проткана са свима
акробацијама, којима је на присутне учинио врло јак утисак, о свом
пилотском таленту.
По силаску, поручнику г. Рупчићу изразили су сви присутни
срдачна честитања.
Увече, приређен је Банкет од стране Чехословачког Аеро-Клуба
у част Изасланика.
Изасланство је поздравио срдачним говором председник Ч. X.
Аеро-Клуба народни посланик г. Брадач, на чији је поздрав одговорио
у име Изасланства пуковник г. Андра Петровић.
Кроз говоре провејавала је обострана тежња ужој колаборацији
Аеро-Клуба.
Изасланство је аутомобилима отпутовало у Младу Болеславу
североисточно од Прага, у циљу посете фабрике „Laurin-Clement”.
Ова фабрика поред производње свих образаца својих аутомобила -
израђује и авионске моторе (по дозволи) „Лорен-Дитрих” 400 и
450 коњ. снага.
93
Диспозитиви за маневровање, при осветљавању, веома су олакшали
спретност покрета. Управљање светлосног снопа у свим правцима
полулопте.
Рефлектор је постављен на реморкеру, вучен је специјалним
трактером: на шосеама развија брзину до 45 км.
Ове рефлекторе узела је у своје наоружање и Чехословачка војска.
Услед њихових особина интересују се њима и остале Државе.
Увече, а на позив Чехословачког Аеро-Клуба, Изасланство је
присуствовало опери у Народном Позоришту.
94
Аеро-Клуба с друге стране.
Предмет дискусије био је измена гледишта о колаборацији на
развоју ваздушног саобраћаја између обеју земаља; постигнут је потпун
споразум о тешњој сарадњи Аеро-Клуба обеју земаља на пољу авијатичке
пропаганде.
На овој конференцији присутни су се потпуно сложили у
мишљењу:
1. Да би требало довести у везу ваздухопловне линије Праг-Трст
и ону Београд-Загреб на чијем се васпостављању ради код нас. – У том
циљу њихови присутни на седници изјавили су, без резерве, да ће стога
своју линију: Праг-Трст повести преко Загреба;
2. Да би било од користи, ако би се, будућим споразумом
респективних Влада, омогућило практично усавршавање наших
ваздухопловних стручњака код Чехословачких индустријских
предузећа, ваздушних цивилних Линија и других стручних
организација. Са њихове стране и у овом погледу изражена је велика
предусретљивост; и
3. Да би било од узајамног интереса, да Аеро-Клубови обеју земаља
ступе у тешњу сарадњу и узајамно извештавање о предузетим мерама
у тактици спровођења својих програма, те како би се узајамно користили
стеченим искуством у овом смислу.
У 20 часа на позив Удружења Чехословака Добровољаца Српске
Војске у Светском Рату, Изасланство је отишло на пријатељски састанак.
Овом приликом изложен нам је циљ овог Удружења, који се састоји
у култу одржавања успомена, на духовно зближење постигнуто у
заједничким борбама, у прошлом рату.
Чехословачко ваздухопловство стекло је домаћој индустрији
обилан извор у свом материјалном елементу. Поред етаблисмана који
су оспособљени за производњу мотора и осталих металних пандана
аеропланима створена је од свршетка рата и специјална индустрија
аероплана чисто домаћег типа, конструисаних са ослонцем на стечена
научна искуства у земљама које су у том погледу претходиле овој земљи.
Капацитет производње, у аеропланима, подигнут, је до те мере, да
у потпуности задовољава потраживање у земљи, а осећа се и потреба
овог производа и на страним тржиштима.
Стручни технички кадар за ваздухопловство, формира се у самој
земљи.
Линије су ослоњене у финансијском погледу на Државу, чиме се
искључују евентуалне несутласице које би могле наступити у
мимоилажењу интереса приватног капитала са онима, које пред собом
има сама Држава.
Буџет цивилне авијатике у овој години стоји на висини од
42.000.000 Чех. круна. Овим буџетом располаже Министарство Јавних
Радова у чијем саставу постоји Оделење компетентно за сва питања
цивилног ваздухопловства; на челу овога Оделења налази се актуелно
инжињер г. Јанак.
Аеро-Клуб има карактер чисте спортске организације. У том
95
циљу њихова досадања акција, поред осталих компонента - на пољу
неговања спорта, изразило се је и на популарисању пилотске вештине,
тиме што ради на устројству чисто националних пилотских школа,
које ће се такође користити војним аеродромима.
Ембрио једне овакве школе створен је већ у Пилзену.
У свом раду аеро-клуб, је морално и материјално подржан Државом.
На управи аеро-клуба стекле су се најугледније личности;
Председник је клуба народни посланик г. Брадач; а тако исто у фигури
секретара свога Клуба г. Копецког - представљена је и војно-државна
политика. Г. Копецки је виши официр из ваздухопловства (штабни
капетан) који својом активношћу у спровођењу програма Аеро-Клуба
служи као спроводник војно-државних идеја.
Како је овај Клуб имао карактер затвореног друштва, то се је
приступило образовању „Масарикове Летеће Лиге” са програмом
прикупљања чланова из целокупног народа.
Од акције ове Лиге очекују се велики резултати у смислу ширења
ваздухопловних идеја у народу.
За леп успех које је Изасланство у својој мисији постигло, има да
благодари и ода пуну хвалу ГГ.:
1. Ђенералу Станиславу Чечеку, Директору Чехословачке
Авијације;
2. П-пуковнику Ј. Сметани, Команданту 1. Ваздухоплов. пука;
3. Мајору Китлеру, Шефу 18. Бироа у Дирекц. Авијације;
4. Штабном капетану-пилоту, Вацлаву Каховецу;
5. Инжињеру Зденку Јанаку Начелнику Авијатичког Оделења
у Министарству Јавних Радова;
6. Инжињеру Министарства Јавних Радова - Авијатичког Оделења
г. Хуто Берунском;
7. Народном Посланику Бохумилу Брадачу, председнику
Чехословачког Аеро-Клуба;
8. Витезлову Кумпери, потпредседнику Чехословачког Аеро
Клуба;
9. Штабном капетану Јарославу Копецком, Генералном Секретару
Чехословачког Аеро-Клуба;
10. Доктору права Зденку Лото, председнику Удружења
Чехословачких Пилота;
11. Бенјамину Салатину, Секретару Министарства Спољних
Послова.
У свима приликама именована господа су жртвовала сво време,
само да Изасланству створе могућности, да се што боље упозна, како
са индустријом аеронаутичком, тако и са индустријом ваздушног
саобраћаја и организацијом Аеро-Клуба у њиховој земљи, која је
испољена била са пуно искрености и крајњим поверењем.
96
зближавања наше и чехословачке авијације и Наша Крила имала су
прилике да осете ванредне утиске које остављају, у свакоме ко их обиђе,
чехословачка авијација, чехословачки Аеро-Клуб, њине фабрике, њини
аеродроми, сјајни апарати и круг одличних пилота.
Сваког Југословена наша браћа Чеси и Словаци дочекују братски,
дубоким поверењем и широком предусретљивошћу. Чим се пређе
њина граница осети се чар једне уређене земље, која збиља воли нашу
и топлота једног здравог, вредног, чврсто организованог народа, јединог
можда на свету који нам је бескрајно одан. Земља је њина стара и
лепа, са дивним старинским градовима и модерним, од дима и гара
поцрнелим, индустријским центрима. Весеље и рад осете се дубоко
помешани у чешком бићу.
Чехословачко-југословенска9 лига подигла је нашим војницима,
умрлим у логорима, диван споменик у старој вароши Оломауцу. Наш
Аеро Клуб позван на свечаност преноса костију мртвих наших хероја,
испослао је свога првог потпредседника г. ђенерала Душана Цветковића
и уредника Наших Крила. При свечаностима које су трајале два дана,
на којима су узели учешћа сви родови војске, велике масе грађанства,
град Оломауц, примио Је министре наше Владе, топло и срдачно.
Изасланици Аеро Клуба дошли су ту у додир са авијатичарским
пуком и члановима Масарикове Летачке Лиге и понели прве утиске
ванредног рада и реда, напора и успеха који влада у чехословачкој
авијацији. Аеро Клуб Чехословачки бацио је на костурницу наших
мртвих свој венац из авиона, а пет великих, тешких, чешких бомбардера
летело је над погребом. Аеродром чешки значи поље минуциозне
уређености, организованости, искоришћавања. Пук, под командом
великог нашег пријатеља, пуковника Сазиме, био се вратио са ратних
вежби, пуцања убојним мецима на циљ у ваздуху.
Платно, које је један авион вукао за собом, било је потпуно
изрешетано од ловаца који су стрмоглав јурили на њега, тукли га мецима
као градом, и преврћући се изводили најтеже акробатије, као у озбиљном
сукобу. Све то без иједног инцидента.
Тај снажан утисак убојне моћи још се повећава у Прагу, лепим
утиском цивилне авијације Чехословачке.
Праг је центар чехословачких цивилних пруга, као и станица
интернационална и на његовом летилишту Кбели полазак и долазак
чешких путничких аероплана врши се примерним редом. Прошла
година чехословачких пруга прошла је без иједне несреће.
Уредништво Наших Крила имало је прилике да види организацију
тих саобраћајних ваздухопловних пруга и да им се искрено диви. Жеља
Чехословака да своје пруге прошире преко Братиславе до Загреба (за
Трст), била би, ако се оствари важан датум у зближавању и колаборацији
наших братских авијација. Аеро Клуб Краљевства С.X.С. посветиће целу
ову јесен и зиму припремању те колаборације, која би уз нашу прву
домаћу пругу Загреб-Београд била од ванредног значаја за нашу домаћу
индустрију ваздухопловства, која се тек подиже. Желети је зато, у
интересу што уже сарадње са Чесима, како Наша Крила мисле, да и наш
97
капитал са 15-20% учествује у изградњи те ваздухопловне пруте која би
нас од Загреба, преко Трста и Братиславе, везала за сву Европу, а
нарочито за братску Чехословачку.
Ванредан је утисак који остаје после посете ма које фабрике
аероплана у Чешкој. Трезвеност поделе рада, необична свежина капитала
који се не боји европске конкуренције, чешки ред, самопоуздање и
задовољство у раду чине те фабрике заиста великим организацијама
чешког отпора и снажне воље животне.
Наша Крила посетила су и прегледала исцрпно Државну Творницу
Аероплана крај Прага, под вођством најславнијег чехословачког
конструктора, инжињера г. Шмолика који је конструисао први чешки
авион и чија фабрика, дигнута државним капиталом, али слободна и
покретна као да је приватна, може послужити као углед.
Творница за аероплане била је утемељена месеца октобра 1918.
Створила се је од магацина бивше Аустро-Угарске у Прагу. Сви чешки
радници и стручњаци састали су се у изложбене павиљоне Праха
VII - Изложба, одмах првих дана после преврата, а са управом госп.
Инж. Шмолика ставили су прве темеље данашње државне творнице
аероплана.
Инж. Шмолик био је запослен, за време рата у државној творници
аероплана у Бечу и у неколико приватних творница за аероплане
као статик и конструктор аероплана. Своје вишегодишње и богато
образовање употребио је при конструкцији својих нових типова -
аероплани који по њему носе знак „Š”. Државна творница за аероплане
је творница са већим делом капитала који је државни, али биће у
најкраћем времену преведена на акције. Иначе је творница под управом
Рашиновог закона 104.
Управитељ творнице је госп. инж. Лацина семерчни управитељ
инж. Јареш а шефконструктер инж. Шмолик.
У творници, од њезиног постанка било је израђено до данас свега
15 типова летала š а то: š 1, š 2, š 3, š 4, š 5, š 6, š 7,š 8, š 12, š 13, š 14,
š 18, š 19, š 20, š 21.
У овом броју типова налазе се све врсте10 аероплана и то: школски
елементарни š 18, школски усавршени š 5, школски акробатски š 21,
једносед š 7, š 12, š 4, š 14, š 13 и š 20; двојесед š 1, двојесед извиднички
š 2, бомбардовачки š 6, транспортни š 19, утакмички p 8.
У садашње време граде, се целокупне серије š 6, š 18, š 19, š 20, š 21.
Задњи именовани типови, главни š 18, š 20 и š 21, су на врхунцу
модерне израде летилица.
Покушајно оделење ради на новим типовима š 16, š 17, š 15, š 24.
„Државна творница за аероплане” гради све типове, осим школских,
из дуралуминија и дрва (конструкција мешана).
Тип š 17 гради се на кушњу цео од ковине. У задњој години
постигла је творница такав успех својих типова, да су наручивани и
од других држава.
Велике бетониране сале те фабрике, где се ради груба прерада
дрвета ванредно су простране. Читави спратови елиса. Под земљом
98
електромотори. И последњи отпадак дрвета искоришћен је, иде у
котлове.
Дрво је из Шумаве и Подкарпатске Русије, пре сваког лепљења
контролисано, печатом. Велики западноевропски ниво рада у тим
загрејаним дворанама, међу полуголим радницима. Све је под стаклетом.
Сваки комадић који дохватимо има печат од две контроле.
Исто су тако лепе и радионице шаблона, па финијих делова, крила,
лонжерона и малих комадића.
Ванредна је постепеност прелаза на монтажу, трезвеност и ред,
неусиљеност и веселост по тим радионицама; кроз отворена врата
види се зелена густа, богата раж. Чује се тиха песма у радионици где
жене шију крила.
Као звери у кавезу, леже готови делови мотора и аероплана у
великим радионицама, иза шаблона од челика. Читави стокови готових
челичних делова из чувене фабрике Полди и Худ. Раденик добије
нпр. 25 комада шрафова, поквари ли само један, мора да тражи други,
ван реда.
У једној дворани оправљају и туђе апарате без горчине. Кроз
врата се виде велике зграде Војног Летачког Студијног Завода који се
тек довршује, где ће вршити сва аеродинамичка проучавања и опите.
То дивљење које обузима према напорима те чехословачке
индустрије која из дубоке сопствене снаге гради, не оставља Вас ни на
аеродрому.
Чешки авијатичари постигли су светске рекорде, побеђивали на
светским утакмицама, за мотор Валтер, за име Становског зна сваки на
свету ко се занима авијацијом, па ипак, на њиховим теренима влада нека
ведра скромност.
Наша Крила имала су срећу да их спроводи командант пука г.
пуковник Сметана, одликован недавно Белим Орлом. Пада у очи одмах
нека чешка неусиљеност на терену и велика маса војних (ванредно
плаћених) механичара (којих ми имамо тако мало). Читаве серије
ловачких А21 одлетеле су оштро у зрак, у сјајном поретку.
И док су на другој страни аеродрома полазили интернационални
авиони за Париз, и чешки за Брно, Маријине Лазни т. д. Наша Крила
имала су част да им се представе најновији апарати, оригинално
чешки, за много већу прецизност бомбардовања, митраљирања,
фотографисања итд.
Утисак свега тога је неизгладљив.
Додир између Аеро-Клуба Р.Ч.С. и С.X.С. одувек је више него
срдачан. Посета Уредништва Наших Крила употребљена је за договор
још тешњих веза па чак и измене материјала органа Аеро-Клуба Р.Ч.С.
и органа нашег Аеро Клуба Наша Крила. Секретар чехословачког
Аеро Клуба г. штабни капетан Копецки прихватио је врло срдачно и
предлог о једној посети изасланика Чехословачког Аеро Клуба у
Београду, приликом утакмица за Краљев Пехар 6. септембра ове године,
о чему су преговори у току.
Тако би ове јесени отпочела нова епоха у односима између Аеро
99
Клубова обеју земаља и разумевањем меродавних фактора довела до
сарадње, досад само жељене, наше и чешке индустрије, наших и чешких
стручњака, наших и чешких пријатеља авијације, на велику корист њину,
али и нашу.
Чехословачка авијација стекла је светски глас, њена индустрија,
њене организације блиске су нам и братске. У сарадњи са њима треба
тражити програм нашег будућег рада, верујмо без разочарања и на
обострано задовољство.
100
УТАКМИЦА ЗА ПЕХАР
КРАЉА АЛЕКСАНДРА I
101
са апаратом наредника Фијатека који је у Скопље стигао једанаести,
Док су се такмичари борили са тешко дебелом маглом, над урвинама
Санџака и Босне, на аеродрому Новосадском, после летења ескадрила,
почело је скакање из авиона, са парашитом.
Први је код нас скочио из авиона, мали п. поручник Долански,
родом из Винковаца, са очима плавим као споменак, весео и скроман дечко
који је имао комисијски да опроба падобран купљен за наше
ваздухопловство. То се врши на тај начин да се падобран избацује из апарата
неколико пута са једним џаком песка. Потпоручник Долански, без дозволе
старешина, упростио је ствар. Без тих џакова песка и дуготрајних проба, он
је просто сам сео у апарат са пилотом и скочио са висине.
Кад о томе прича очи му још више поплаве, а лице му постане
сасвим дечачко. То је тако дивно по његовом причању. Испужа се на труп
авиона, погледа доле са 2000 метара, полако отпусти прсте, кратак пад и већ
је дивна тишина. Човек се њиха у плавом ваздуху, над рекама и пољанама,
селима и шумама, ванредно тихо као да стоји. Над главом му се бели као
огроман цвет, бео парашит. Потпоручник Долански сваком топло
препоручује да скочи са висине, каже да је дивно.
Осим њега, јављаху се безбројни да скачу. Скочио је поручник
Павао Буркуш, са 1000 м.; скочио је поручник Антун Шимуновић са 2000 м.;
скочио је поручник Фрања Пирц и поднаредник Фрања Егар коме се
падобран тек после неколико десетина метара отворио, јер је био стегао под
пазух превезе.
Публика је нетремице гледала увис, како се нешто мало, црно појави из
апарата, - човек, како отпадне са авиона, како над њим забели као процветао
бео цвет падобран и почне лагано да пада, уз урнебесно и раздрагано
клицање.
Дотле су се такмичари пробили кроз најтежу и најдужу етапу, над
страшном Босном, над којом увек хује ветрови, изнад урвина и планина. На
путу до Загреба залутао је и стари мајстор пилот мајор Навратил и морао да
се спусти код Карловца због несташице бензина. При спуштању, на
загребачком аеродрому, десила се прва, и срећом једина несрећа ове трке,
без тежих последица. При спуштању, над многобројном публиком, апарат
енергичнога и бујног поруч. Драгољуба Пајевића узео је кратко атерисаж,
ударио се и капотирао. Срећом пилот, као и извиђач, капетан г. Матејић
били су лакше повређени. Десет апарата је стигло у Загреб.
После подне, после 2 сата, на аеродрому у Новом Саду чекала је
такмичаре маса света и сви званични представници, комисија која је
утврдила ред победилаца, командант ваздухопловног пука п. пуковник
Југовић и једно сунчано послеподне, са топлом зеленом травом за одмор и
тица и људи.
Први се појавио на хоризонту и слетео апарат поручника Бајдака, са
навигатором капетаном г. Павлом Ценчићем. Они су уједно и победиоци
целе трке са временом од 7 часова, 9 минута и 7 секунада, не рачунајући
одморе у Скопљу и Загребу, који су, по одредбама трке, неутралисани.
102
Пехар Краљев припада ескадрили поручника Бајдака, који је добио и златан
сат Њ. Вел. Краља, украшен бриљантима.
Други се појавио апарат наредника Богумила Јаклића који је,
после израчунатог времена, добио четврто место и награду Аеро Клуба.
Његов извиђач био је потпоручник Драгослав Јунгић. Њино време
израчунато је овако: 7 сати, 47 минута и 35 секунада.
Трећи се појавио апарат капетана Маркићевића. Кад се израчунало
време, видело се да заузима треће место и добија награду Команданта
Ваздухопловства ђен. г. Станојловића. Друг капетана Маркићевића у
апарату био је механичар Виктор Никитин, а време у лету 7 сати, 42 минута
и 16 секунада.
Четврти се појавио апарат поручника Евгена Његована. Кад му се
израчунало време видело се да је добио друго место и награду Мин.
Војске и Морнарице. Његов је навигатор био капетан Драги Гвозденовић, а
време у лету 7 сати, 16 минута и 55 секунада. Кад би одредбе трке
урачунавале неутралисано време одмора у време лета овај апарат би био
мењао своје место са првим, са првенством од 24 минута. Тада би се и време
целокупног лета продужило за један сат и нешто више.
Исто послеподне стигли су још на мету и апарати наредника
Кежмана, капетана Ферда Градишника и капетана Сергија Шебаљина, чија је
издржљивост и сигурност лета, иако није награђена, али зато од не мање
вредности.
После објаве резултата, авијатичаре, уз френетичан поздрав
публике, поздравио је командант армије ђенерал г. ТЈ. Докић, заступник Њ.
В. Краља. Затим их је поздравио ђенерал г. Недић, изасланик Министра
Војске и Морнарице. Срдачно и родитељски, дубоко задовољан, поздравио
је победиоце затим Командант Ваздухопловства ђен. г. Станојловић, коме
Наша Крила могу само честитати на овом ванредном успеху наше авијатике.
Уз поздрав Краљу који је прихватила и маса, после поделе награда, све
је нагрнуло авијатичарима који су за једно пре подне видели равну Бачку,
нежни Срем, плаву Србију, топлу Стару Србију, тамну Босну и веселу
Хрватску и за неколико часова обишли скоро целу нашу дивну земљу, кроз
магле и плава небеса.
103
НОВА ЕТАПА
У РАДУ АЕРО-КЛУБА
104
ескадриле по земљама Мале Антанте и Пољске, са специјалном мисијом да
преговара у ту сврху са вођством Аеро-Клубова у Чехословачкој, Пољској и
Румунији.
Та трка биће од јаког значаја за развитак и престиж наше авијације, у првом
реду војне. На таквим тркама додуше не учествује маса света, али су оне ипак од
великог значаја за пропаганду, јер масе и тада прате напето догађаје утакмице,
чекају, узбуђено, објављивање резултата итд. Авијатичарске трке, поред
популарисања авијације, које врше, подижу престиж ваздухопловства, а
резултати при таквим тркама од велике су користи цивилном и војном
ваздухопловству, јер дају сигурну оцену разних типова авиона који су узели
учешће у тркама.
Зато је дакле Средишна Управа Аеро-Клуба решила да настави
приређивање авијатичарских митинга по свим већим градовима наше земље, а за
приредбу своје велике интернационалне трке око земаља Мале Антанте, да
набави техничке и механичке потребе (хронометре, барографе, апарате за
дисање на великим висинама итд.) и да образује Спортску Комисију како то
статути Међународне Аеронаутичке Федерације налажу. Тим поводом одлази на
вишенедељени аеронаутички курс у Париз, секретар Клуба г. кап. инв. М.
Милетић.
Месним одборима ставиће се на расположење апарати, чија
куповина предстоји, као што га има Одбор у Скопљу, за пропаганду.
Рачунајући особито на одушевљење код омладине, у жељи сем тога
да створи зачетак наше цивилне авијације Централна Управа ради на
отварању једне пилотске школе у Београду. Аеро-Клуб ће на тај начин
пружити велику помоћ и нашем војном ваздухопловству, врбовањем
међу омладином и вежбањем резервних пилота. Карактеристичан је случај који
се догодио после извршеног првог скока са падобраном у
нашој земљи. Више од 10 младих људи пријавило се за скок.
Та пилотска школа тренираће свршене пилоте који живе у грађанству.
Обучаваће нове пилоте по угледу француских пилотских школа: Les écoles
boursières.
Осим тога, Средишна Управа Аеро-Клуба, узима и даље активног учешћа у
припреми рада Друштва за Ваздушни Саобраћај чији је
уговор са државом потписан, а које ће отпочети на пролеће саобраћај
Београд-Загреб, задржавајући себи иницијативу рада на стварању
ваздушног саобраћаја Београд-Скопље, Београд-Сарајево итд.
У тим радовима који нису без препрека и тешкоћа, узимају учешћа
сви чланови нове Средишне Управе изабране на главној скупштини
30. маја о. г. под вођством својих потпредседника гг. ђен. Д. Цветковића и В.
Тјуричића нач. Мин. Фин.Радећи на новом своме програму, Средишна Управа
Аеро-Клуба ушла је тако у нову етапу свога напора у год. 1926. означеној
светлим жртвама, али и снажним успесима авијације у нашој земљи.
105
НАШЕ ПОМОРСКО ВАЗДУХОПЛОВСТВО
106
примирја било је управо очајно. И важно је истаћи да је ту помогла чисто
домаћа, наша подузетност и радиност. Фабрика аероплана и хидроплана
из Новога Сада „Икарус” под вођством свог директора г. Димитрија
Коњовића дала је нашем поморском ваздухопловству свој тип школског
апарата, и лиферовала га је на опште задовољство стручњака и комисија,
годинама и у већем броју, па га израђује и даље у све већим
наруџбинама. Тај школски тип наше домаће фабрике, изузев куповину
неколико француских апарата К.А.М.С., био је једини тип хидроплана
нашег ваздухопловства. То је апарат тип Шм. - а његове су
карактеристике следеће:
Седишта 2
Мотор 100 к. с.
Укупна дужина чамца 9.75 м.
Размак крила 14.50 м.
Властита тежина 730 кг.
Оптерећење 280 кг.6
7
Укупна тежина 1010 кг.
2
Терет на м 26.5 кг.
Терет на к. с. 10 кг.8
Брзина летења 150 км/с
Брзина пењања у 8' на 1000 м.
Брзина при америсажи 45 км/с
Погонски материјал за 3 сата.
О том апарату домаће конструкције и домаће израде постоје врло
ласкава мишљења наших војних стручњака. Енглези који су, при
последњој посети енглеске флоте у Боки, летели на тим апаратима,
изразили су о њима више него ласкаве судове. Једном серијском апарату
тога типа поклонио је, при својој посети Морнарици, своје високо
поверење и Њ. В. Краљ и летео над дубинама Јадрана без икакве
припреме, својом познатом, хладном решеношћу.
У последње време, фабрика „Икарус” лиферује тај тип, мало
модификован, са мотором од 160 к. с. за обалско извиђање. Вредно је
истаћи да се за ово три године није догодила ни једна једина несрећа
хидропланска у Боки, при којој би се било посумњало на материјал
израде.
Из до сада реченог назире се већ чињеница, да ми до сада нисмо
имали ни један једини ратни тип хидроплана, ни један Једини апарат у
нашем поморском ваздухопловству способан да се употреби као оружје.
На голој бокељској обали, имали смо свега ту једну базу хидроплана
у Ђеновићу, али то је у ствари била само једна одлична пилотска школа.
Ту, при улазу у Боку, је класично тло нашег поморског богатства
и класично море и српске и хрватске поморске моћи, све до XIX 9 века.
У безграничној лепоти тог плавог језера, под модрим Ловћеном, бијеним
безбројним муњама, у близини некад пребогатога Рисна, чувенога
Пераста, светскога гласа, под боровим шумама и бокорима ружа које
и у јануару цвате, беле се, још из далека, хангари, бетонирани граунди,
107
писте за спуштање хидроплана на колицама у воду, зграде метеоролошке
станице, радионица за оправку и преглед мотора и делова апарата,
за аеронаутичке огледе итд.10 Живот те, одлично уређене хидропланске
базе, у близини нашег поморског арсенала, поморских слагалишта и
докова пролази сваки дан у беспрекидном раду и напору и жртвама.
У ствари та база наших хидроплана у Боки осим које имамо дуж целе
јадранске обале свега још једну малу станицу у близини Трогира, тек у
стварању, била је до сада само једна одлична пилотска школа, без
ратничке моћи. Не треба међутим заборавити да авијатика значи, у
првом реду ипак пилоте и да је вредност авијације ипак вредност
пилота.11
Потребе поморског ваздухопловства састоје се свуд из следећих
типова:
1.12 Један школски тип, биплан, са мотором од 100 к. с. Највећа
брзина 125 км. - брзина при америсажи 65 км. двокормилаж. Наша
морнарица задовољава своје потребе тога типа, са одличним успехом,
из домаће фабрике „Икарус”13.
2.14 Обалски извиђачки тип, биплан, би-15 или триплас, са
мотором до 260 к. с., са брзином од 160 км. - плафон до 4000 м.
акциони радијус 6 сати. Може се употребити као прелазан тип и за
школовање, али му је главна сврха обалско извиђање. Такав један тип
био би за нашу Морнарицу врло потребан, јер омогућује извиђање
обале и обалских рупа и конвоирање ратних и трговачких јединица,
наших миноносаца, торпедњача, каботаже међу острвима и
одржавање везе са обалом.
З.16 Прекоморски тип, за далека извиђања: биплан, триплас, са
радио-станицом и апаратом фотографија, са брзином преко 200 км.,
плафоном до 6500 м., мотором од 400 до 450 к. с., са акционим
радијусом од 6 сати.
У свом сиромаштву материјала17 уопште, а у потпуном недостатку
ратних апарата, Команда нашег поморског ваздухопловства, на подстрек
Команданта целокупног нашег Ваздухопловства, а нарочито Мин. Војног
и Морнарице, учинила је све да до таквог типа, не нагомилавајући
материјал18, ипак дође.
Њена комисија обишла је скоро све хидропланске фабрике у
Европи и после свестраних студија и опита, изабрала чувени апарат
светскога гласа, немачког типа, швајцарске фабрике, Дорниер-Вал, за
сада најсавршенији тип хидроплана на свету. Апарат којим је шпански
мајор Франко прелетео из Шпаније у Јужну Америку, преко Атлантског
океана, са мотором Б. М. В. Баварских Моторних Радионица којим је
недавно швајцарски пилот и познати рекордмен Мителхолцер
успоставио седам нових светских рекорда за хидроплане, тукавши бивше
американске рекорде са 40 до 60%.
Неколико апарата тога типа треба кроз који месец дана да се појаве
у нашој хидропланској бази и тиме би наоружање нашег поморског
ваздухопловства и стварање једне озбиљне поморске флоте започело.
Но Мин. Војске и Морнарице хтело је, одличном осетљивошћу
108
аеронаутичких закона, да један такав тип добије од своје домаће
индустрије.
Фабрика хидроплана „Икарус”19 у Новоме Саду израдила је, по
добивеном мандату, један такав тип и са њиме завршава пробе, у
рукавцу Дунава, где је незаборавни Иво Шуман дао свој живот за част и
напредак наше авијације.
Карактеристике тога апарата су следеће:
Седишта 3-4
Мотор 355-450
Укупна дужина чамца 9500
Размак крила 15.50021
Властита тежина 1050
Оптерећење 750
Укупна тежина 1800
Терет на м2 42.5
Терет на к. с. 7.2
Брзина летења 20026
Брзина пењања 5000 м. за 25
Брзина америсаже 70-80
Погонски материјал за 5.5 сати.
109
до 1200 к. с. један или два 45 цм.38 или 53 цм.39 торпеда и брзина преко
140 км.
У нашем поморском ваздухопловству, по једном стручњаку,
постоји следећа потреба ескадрила: увек по 36 школских апарата
спремних
и исправних. На 9 хидростаница, дуж обале, 9 обалских извиђачких
ескадрила са по 12 апарата. Три станице за далекоизвиђачке хидроплане,
у 6 ескадрила по 12 апарата. Три40 ескадриле41 бомбардера са
24 апарата у ескадрили (успех само у масама). У три главна поморска
станишта 3 ексадриле ловаца са по 12 апарата у ескадрили, 36
фотомонопласа. Још две ескадриле бомбардера, са по 24 апарата,42 свега
једно 26 ескадрила са43 408 апарата.
То би могао бити програм за првих 10 година. Пошто је трајање
живота једног апарата у миру око 5 година, годишње би требало градити
око 80 апарата да се одржи горњи број.
110
чине се као шкољке, а пред нама плаветнило, плаветнило бескрајно.
Утврђења сад јасно показују своје спирале, геометрију. Мисли блуде
далеко. Ништа се не види само пучина, даљина. Црногорска горостасна
обала замодри дубоко плаво и52 тишина. Једна једрилица као бео лептир.
Ту у зраку чистом пухом53 ветра, загледан54 у Ловћен, вадим слику
Ива Шумана и гледам је. Смрт је као лет хидропланом на пучину.
По води доле јуре остали хидроплани и полећу као мали инсекти,
далеко, у тишини. Спуштамо се врхом чамца управо у стене, изнад
антена бежичнога брзојава. Ловћен је пепељаст и сур. Ерцег Нови пун
црвених леандера55. Мали воз дими и спушта се из крша, као играчка.
Пилот, у рукавицама, повлачи ручицу и ми падамо у круг над
морем. Какав ванредан спорт. Топло, бистро и чисто. Море, ваздух,
високе планине. Јуримо над водом, као у моторном чамцу, крај белих
кућа, затим опет идемо увис.
Кад смо,56 сишли једва сам проговорио од дивоте: „А57 Ловћен,
зашто ме нисте носили над гроб Његоша?”
„У вис од 2500 метара? Е мој драги, кад дођу нови апарати” -
одговара ми пилот снуждено. Мотор нам је стао на неколико стотина
метара од хангара. Дошли су по нас моторним чамцем, а пилот је
љутит гунђао. То је за њих, као кад воловска кола дођу по аутомобил.
111
О НАШИМ НАРОДНИМ ШАРАМА
112
можда, цела легенда сеоског, пасторалног живота може читати на овим
тканинама, које се све више губе...
Милош Црњански7 је такође дубоко схватио нашу орнаментику
и први најубедљивије изнео њену важност у погледу стварања наше
националне културе.
„Ми морамо8, - вели он, - основати Школу, која би скупила наш
орнаменат сељачки. Академија Наука би издала књигу о шарама нашим,
а иза Београда би се сазидала фабрика, која би победоносно продавала по
свету све могуће предмете покривене нашим живописним ћилимовима и
фиоментима...”
Гледајући свилене предмете јапанске, на којима мале птице по
снежним гранама трепере као сузе смрзнуте - ма се и нехотице морамо
запитати: зашто наших шара нема нпр. на прстену, чаши или завеси?!...
Оне би, одиста, шарене као живот, испуниле исти новим смислом... Ако
пак пођемо путем обрађивања тих шара на стварима, рубљу, оделу,
украсима, архитектури, - то ћемо доћи даље до чаробне могућности за
стварање већих и интимнијих дела, која су у тесној вези са животом...
Кроз наш би живот духнуо благи, миомирни поветарац, пун мириса
жита и поља... То 6и, одиста, био почетак препорођаја наше уметности...
113
МАЂАРСКИ ДЕТЕКТИВ,
ПА ПРАВОСЛАВНИ ПРОТА
114
да им испуни врућу жељу за ступање у крило православне цркве. Он
их је упутио будимскоме проти, да их прво испита и подучи у
православљу. Код проте су почели да уче и православну литургију.
Занимљиво је да г. Борош ни данас не може да се сети када су
иступили из недара католичке цркве.
Заморени отпором будимскога владике, два Мађара, пођоше
другим путем. Године 1924, фебруара месеца, они долазе у Београд.
Обративши се Св. Синоду, они су изјавили своју топлу жељу да их
приме за православне свештенике. Занимљиво је да је, при преласку у
православље г. Борош покрстио и једну своју ћерку, док је друга и гђа
Борош остала верна католичкој цркви.
Тако су преко Св. Синода дошли својим молбама до владике
нишког Доситеја. Отпутоваше у Ниш и владика Доситеј рукоположи их,
те посташе православни свештеници обојица! Поставши тако, септембра
месеца год. 1926. православни попови, они се врате у Мађарску, али их
владика др Зубковић не дочека радошћу, него запрепашћењем.
Пошто је владика Зубковић дојурио у Београд и објаснио свој протест
против ових свештеника, њина је ствар дошла пред владике сакупљене
у Карловцима. Св. Синод решио је тада, пошто их је морао признати
за свештенике, да их пошаље у Америку!
Оно, што затим долази личи сасвим на комедију на рачун наше
цркве.
Вративши се у Пешту, два Мађара тј. сада два православна
свештеника нису показивали баш много воље да пођу у Америку и
усреће наше исељенике својим тумачењем светог Евангелија. 4
Хусарски капетан Аладар Сез де Мађер запрепастио се једном
видевши свог познаника у мантији православног попа. „Шта то би,
ако бога знаш?” питао је г. Гезу Бороша. На што му је овај одговорио:
„Постао сам православни поп. Успео сам. Добро сам научио православну
литургију!’5 (Курзив је његов.)
Инспектор полиције Бартко, исто се тако зачудио, угледавши на
трбуху свог некадашњег детектива плави појас. „Што, ти си збиља постао
попа?”6 - питао га је.
„Да, сине, јесам” - одговорио је г. Борош.
Ускоро, међутим, Геза Борош није могао више да сноси прекоре
своје породице. Душа му се узнемирила. Годинама је био у католичким
конгрегацијама и зажелео је да се опет врати у крило католичке матере
цркве, мада га је владика нишки Доситеј у мају 1926. Начинио протом -
ешперешом, само да га приволи да пође у Америку.
Али је тада г. Геза Борош већ спремао нову етапу своје каријере.
Обијао је прагове католичке Папинске Нунцијатуре и успео да га
Папин Нунције г. Чезаре Орсениго упути у Рим, где га је примио Св.
Отац Папа. У јуну месецу, овог лета, кардинали примише нашег проту у
крило грчкокатоличке, унијатске цркве, а Св. Отац Папа наименова га
115
својим коморником, у приватној аудијенцији.
Тако се свршава, као последња сензација у Пешти, ових дана, једна
чудна каријера, једног чудног човека.
Али да ли је све то било баш тако наивно, и коме је у интересу
да у Мађарској буде православних Мађара и то свештеника, то би
требали да запитамо да ли знају наши, како се оно зову: „надлежни”.
116
У ИСТРИ...
117
Док је требала мира, она их је, на тај начин, задржавала од оног
најопаснијег: од мржње и саботаже роба, од очаја претученог бедника.
Давала им је илузију да се својим беседама, националним прославама,
хрватским и словеначким заставама, чују до небеса, а кад је мобилисала,
стрпала их је, по списку, у затвор.
Италија, јединствена и талијанска у свој целини, од рта Сицилије
до Пиемонта, без праксе, у погледу народних мањина, удара их од
почетка чизмом и жели преконоћ да их прогута. Затворила им је школе,
штампу, узела им је најпосле и име које су из мајчиних уста чули и цркву
у којој се својим језиком молили Богу. Богу који је истарском сељаку, као
и горичком, конзервативном, мио и драг, дражи од свега.
118
неколико Талијана. Мислећи да га нису разумели капетан надаје дреку.
Тада иступа један од момака и протумачи да они сви знају да пишу.2
То вече исти капетан, као измењен долази међу момчад, да слуша
песму. А знате да Словенци, у хору, збиља лепо певају.
119
МОДЕРНА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
120
пошли истим путевима. Иначе тамо је свирао у оркестру Синема Макс
Линдера. Песме му се сада преводе на енглески, пошто су многе
преведене већ на француски. По убеђењу је индивидуални анархиста, не
признаје никакве теорије, у свему је спонтан и интуитиван. Уметност ће
се иначе американизирати. Највећи је наш песник, по Драинцу, Растко
Петровић.
Крклец16 је рекао да нема југословенских књижевника који би
могли живети само од књижевности. Они су приморани да буду негде
запослени. Хонорари су мали, књижевност са вишег места није
помогнута, надлежни се не интересују. Иначе говорио је о плановима
Пен-Клуба, и рекао да се он сада највише занима популаризовањем
модерних Руса.
Т. Манојловић17 говорио је о књижевној кризи последњих година,
о Пен-Клубу, о везама са Западом, али је рекао да ми ипак треба да
имамо највише везе са Русима.
Миличић18 каже да нашој књижевности предстоје велике борбе.
В. Петровић19 говорио је највише о културном значају Војводине,
о прошлости војвођанске уметности, и о Матици Српској.
Ујевић20 је био врло кратак и рекао отприлике ово: „Господине, ја
не читам и не пишем ништа. Нисам више ни песник ни писац, а нисам
зато јер немам времена за то. Ни воље. Хоћу да идем одавде. Хтео бих
у Јужну Америку. Нисам ни Србин, ни Хрват; ја сам интернационалан.
Најбољу своју песму још нисам штампао и њу неће нико читати.”21
121
АКЦИЈА ЛОРДА РОТЕРМИРА*
122
Да је, као његов покојни брат, имао у рукама и Тајмс, можда би имао
и више успеха. Јер извесног успеха је ипак имала.
Пре свега, опила је својим обећањима Мађарску толико да је била
изгубила памет, као пред ратом.
Узбунила је Чехословачку, чији је Министар Спољних Послова
одговарао на отворена писма лорда Ротермира. Узбунила је, нарочито
Словачку, где је дошло до бојкота против мађарских занатлија и
трговаца, као одговор на бунтовне и издајничке говоре мађарских
посланика и говорника по зборовима. У ствари, кампања племенитог
лорда нападала је највише кредит, економску независност и
консолидованост Чеха, који не траже помоћи енглеског капитала, са
којим лорд Ротермир, јако богат, има врло много асоцијација. Као
противник Совјетске Русије лорд Ротермир гледа у републици
Чехословачкој, пуној социјализма, слаб ослонац за оне намере
конзервативаца, за које му се чини феудална и шовинистичка Мађарска
права предстража.
Румунија, која стоји пред тешком кризом, имала је ипак снаге, да
пред Друштвом Народа одбије покушај Мађарске, инспирисан кампањом
племенитога лорда.
Што се тиче нас, које у овој кампањи најређе спомињу, лорд је био
мање јасан. Тражио је само да се Мађарима врати Војводина, изгледа без
Срема. Осим тога и плебисцит за наше Немце, који, како је он
информисан, једва чекају да се врате у рај Св. Стефана.
Кампања лорда Ротермира нашла је, природно, великог одзива
у талијанској3 штампи, па и у бугарској. Међутим лорд Ротермир, засут
стотинама хиљада поздравних брзојава, писама и поклона захвалности, из
Мађарске створио је и две-три сензације у току своје кампање, а обећава
их још. Тако је успео да Daily Mail4 добије писмо од Лојда Џорџа*** које је
иако неодређено, одјекнуло прилично међу гледаоцима ове игре ватром,
угашеном тек пре девет година, крај које је, уосталом, и племенити лорд
провео тешких часова, изгубивши, на бојишту, једног сина.
*** Дејвид Лојд Џорџ (1863-1945) био је либерални британски политичар. Више пута
био на министарским позицијама, а премијер коалиционе либерално-конзервативне
владе 1916-1922. У том периоду суочавао се са изазовима Првог светског рата,
предводио је британску делегацију на конференцији мира у Версају, а истовремено се
суочавао са ирским устанком који је отпочео 1916, а завршио се стварањем самосталне
Ирске 1921. године. Спровео је изборну реформу 1918. године, којом је дато бирачко
право свим мушкарцима изнад 20 година и женама изнад 30, чиме је бирачко тело
Велике Британије утростручено. Након 1922. године више никада није био на
позицији премијера, нити министра, али је остао утицајан у британском друштву и
политичком животу. Био је на челу Либералне странке 1926-1931. године.
123
У својој изјави Лојд Џорџ, један од четворице твораца Версаљског****
и Трианонског Мира, 7 (big four - велика четворица), каже да не зна
колико је Мађара предато под власт Чеха, Румуна и Срба, али да сматра
да ревизија мировних уговора није немогућа. Био је, уосталом, заборавио
да је присуствовао потпису и изради Трианонског Мира.
Највећи успех лорда Ротермира изгледа, остаће то, што је, скоро у
исто време кад је он започео своју кампању, у Енглеском Доњем Дому
основан комитет за проучавање стања на границама Мађарске. Тај
комитет (Hungarian Committe) спремао се да свечано посети Пешту, где
су га Мађари радосно очекивали, али испало је тако да је у посету
Мађарској ишао само син лорда Ротермира, који је с оцем члан тога
комитета.
Остаје нам дакле, привремено, да пратимо рад тог комитета у
енглеском Доњем Дому, који може бити значајнији по будућност
Трианонских граница, од новинарске кампање лорда Ротермира. Тим
пре, што у том комитету има и неколико утицајних и интересантних
парламентараца и политичара.
Такав је нпр. лорд Годфри Р. Чернвуд, члан Горњег Дома, биограф
Линколна и Рузвелта, па лорд Едмонд Фирмој, па лорд Волтер Г. Ф.
Филимур, члан Горњег Дома, председник Енглеске Црквене Уније,
писац великог дела, Мировни Уговори трију столећа и поуке које дају.
Затим: лорд Томес В. Л. Њутон, бивши подсекретар Иностраних Дела,
лорд Кристеф Б. Томсон, бригадни генерал, аташе В. Британије у
Букурешту год. 1915-16. 8 а год. 1927. министар Ваздухопловства. Сер
Робер Гоуер, приватни секретар Бал[д]винов 9, бивши секретар Бонар Лоа
и Рамзе Макдоналда, интерпелант у Доњем Дому, у корист Мађарске,
као лорд Њутон у Горњем. Сер Хенри Скисер, проф. Универзитета у
Лондону, правни саветник Радничке Партије, посланик радника града
Лидеа. Бивши министар колонија Ј. X. Томес и други.
**** Версајски уговор био је мировни уговор склопљен по окончању Првог светског
рата између чланица Антанте и Немачке. Уговор је потписан 28. јуна 1919. године,
по завршетку конференције у Версају (18. јануар - 28. јун 1919). Са осталим чланицама
Централних сила склопљени су посебни мировни уговори 1919-1920.
Одредбе уговора које се односе на Немачку подразумевале су да Немачка уступа
Алзас и Лорену Француској, као и одређене области Белгији, Пољској, Чехословачкој
и Данској. Сарска област је интернационализована и стављена под контролу Друштва
народа, Рајнска област је демилитаризована, а Данциг је добио статус слободног града
под заштитом Друштва народа. Немачка је разоружана, обавезана да плати репарације
и одузете су јој колоније које су стављене под мандат Друштва народа.
124
УСКРСНУТИ И
НА СТРАШНОМ МЕСТУ ПОСТОЈАТИ1
125
Уне, чије ћемо последице осетити непримећене и не знајући за њих, као
ни за снагу босанске патријархалности, хрватског сеоског живљења међу
воћњацима, шкртости словеначког занатлије?
Али ослушкујући живот неких србијанских бачија на Миџору, или
витешко кинђурење неке10 црногорске граничарске колоније или
наковње чађаве од дима и гара угља, негде у неком сурдуку словеначком,
или шкрипу наших дизалица над лађама на Јадрану, или тежак удар
мотике изгладнелог херцеговачког копача11, ипак се чује како куца, куца,
куца срце наше и шапуће: „Ускрс, Ускрс, остаћемо, остаћемо, живи.”12
Не схватамо да ускрснуће није случајност, већ последица дубоких
извора, који неће усахнути за столеће, или два, а камоли за коју десетину
година13 и не знамо да је Онај, ко је ускрснуо14 затегао15 у својим
коленима невидљиве жиле и тетиве тајанствених16 снага, па је кадар
стићи и утећи и на страшном месту постојати.
126
НАШЕ ПОМОРСКО ВАЗДУХОПЛОВСТВО
127
Наша ратна флота, која, због положаја наше земље не може бити
само израз наших поморских потреба, већ мора бити и стратегијска
количина, према ратним могућностима наше будућности, почела је свој
развитак стварањем школских одељења (служба торпиљера, миноносаца,
„Далмације”), али и једним малим, модерним, убојним одредом
(торпедни чамци, подморнице) који ће ако Бог да свакако стално да
расте. Њој, најсиромашнијем делу наоружања наше земље, потребна је
највише пажња и љубав наше јавности, брига наших надлежних, потпора
одушевљења и пропаганде - „Јадранске Страже”'.
Са њом у вези, и н и к а д б е з ње, јесте и питање снаге,
потреба, будућности, па и вредности н а ш е г п о м о р с к о г
ваздухопловства.
Поморско наше ваздухопловство било је, до прошле године, врло
сиромашно и задовољавало је само ш к о л с к е потребе. За годину дана
само, оно је начинило велики корак унапред и данас се већ
може рачунати, иако још ограниченом, његовом у б о ј н о м снагом.
Идућих година, међутим, ако се буде бринуло за његову индустрију
у земљи и остварио програм на чијем се испуњавању, види се, ради, наше
поморско ваздухопловство постаће количина, са којом ће се морати
рачунати, када се буде расправљало о обрамбеним могућностима
приморја Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за случај рата, па и
стратегијским могућностима наше војне силе на Јадрану, што уједно
значи да ће се наше поморско ваздухопловство морати узимати у обзир, и
кад се буде рачунало о могућностима ратних прилика на Средоземном
мору, а шта то значи, јасно је свакоме. Развитак тог нашег оружја највише
ће нам помоћи да, чувајући своје и не дирајући у туђе, очувамо својој
земљи мир.
Тај п р о г р а м с к и напор, који је видан у стварању нашег
поморског ваздухопловства, најздравија је појава у животу тога рода
нашег оружја. У раду на стварању нашег поморског ваздухопловства није
било појава нестручности, лутања, шепртљања, ни губљење времена и
расипавање државног новца.
128
База нашег поморског ваздухопловства, по природном положају
идеална, показује један систематски напор изградње себе саме у убојну
базу, матицу нашег поморског ваздухопловства, у ванредном фјорду Боке
Которске, под дивним Ловћеном. Друге базе, помоћнице, дуж наше
обале, спремају се. Наша обала неће остати незаштићена.
Основа сваког ваздухопловства је школски апарат и кадар школских
пилота. Добри пилоти, у дрвеним сандуцима, не могу чинити чуда по
ваздуху, али ни најмодернији апарати не вреде у рукама грубим
незналице или недоученог ђака, где се своје или туђе неисправне и
неозбиљне сведоџбе плаћају животом.
Школски апарат нашег поморског ваздухопловства био је за све
време од Ослобођења апарат фабрике „И к а р у с”, из Новог Сада, који
се показао изврстан и који је довољно и често похваљен. То је хидроплан
чамац Ш. М. 1. и Ш. М. 2. са 100, односно 160 коњских сила, који
се и данас у школама нашег поморског ваздухопловства употребљује,
нарочито цењен од командних кругова. Тај апарат похвалили су и
странци, при несрећама, није пребацивана до данас још ни једна једина
неисправност. Фабрици „И к а р у с”, домаћем, нашем подузећу мора
се свакако признати да је у првим годинама стварања нашег поморског
ваздухопловства имала врло видну улогу, достојну признања.
Те врсте апарата употребило је до сада наше поморско
ваздухопловство 140 комада и употребљаваће их још. Уз ту фабрику и те
апарате прикључило се ове године још једно домаће, наше предузеће:
фабрика „Змај”, Штерића и комп. у Земуну. Та фабрика израђује
нашем поморском ваздухопловству хидроплане фабрике „Ханрио”,
који су, за школске потребе, употребљени и у Француској, и за чију је
градњу код нас лисанс откупило Министарство Војске и Морнарице.
Први апарати тог новог и младог предузећа већ су примљени и тако се
може очекивати, да ћемо, ускоро, моћи све потребе нашег поморског
ваздухопловства, и у најширем облику, што се тиче школских апарата
да потпуно подмиримо.
Пилотска школа наше хидропланске базе, под командом нашег
мајстора пилота пор. б. бр. г. Никше Нарделија, Дубровчанина, свакако
је најуређенија, најстручнија у свом педагошком систему и практично
пилотској обуци, међу свим нашим школама те врсте. Њени су
резултати одлични, а највиднији, најприметнији и лаику: малени број
несрећних случајева у нашем поморском ваздухопловству.
Летење школским апаратима наше поморске авијације је највеће
уживање које се даје замислити. Пошто путник седи уз пилота, а
мотор се налази иза леђа, то је летење над плавим Јадраном и дивном
обалом најлепши и најпријатнији спорт, на коме наша омладина треба
младим официрима пилотима наше морнарице само да завиди, а који
сваком посетиоцу нашег Јадрана, најтоплије препоручујемо.
Што се тиче у б о ј н и х апарата нашег поморског ваздухопловства, у
том погледу, од прошле године, постоји велики напредак. Ради се на
129
томе да се наше поморско ваздухопловство снабде ратним апаратима,
које ће израђивати домаће, наше предузеће, у земљи, независно од
иностранства, што је први и прави поступак сваког ваздухопловства, а
док то не буде могуће, да се у иностранству набаве хидроплани који су за
сада најбољи на свету и на којима се наши пилоти могу извежбати
руковању са тим тешким и најновијим средством и оружјем.
Израда тих убојних апарата, у нашој земљи поверена је од коман-
де нашег поморског ваздухопловства, које чини део наше морнарице,
засад, фабрици „Икарус” која је дала нашој морнарици школски апарат.
Фабрика „Икарус” створила је пре свега, један тип за обалско
извиђање. То је апарат хидроплан чамац, који се употребљује и за школу,
али који већ значи оружје, извиђача, који ће посматрати непријатеља
у близини обале, тражити га и откривати га у рупама, увалама итд.
наше обале (где се могу сакрити непријатељске подморнице, хидроплани
и мале јединице флоте), затим је то апарат који ће помагати каботажу
међу острвима, рад наших миноносаца који ће постављати мине дуж
обале на потребним местима, пратити наше мање флотне јединице итд.
У ту сврху саградила је поменута фабрика х и д р о п л а н И.
О. Б. биплан, на коме може бити узидана радио-станица и фотографски
апарат. Тај биплан има више од 15 м. ширине горњих и 14 м. доњих
површина крила. Уз дрвене делове, има и везе од челика, а носач мотора
је од дуралуминија. Мотор од 350 к. с.1 (можда са: 375 X. П. Либерти
Нави). Брзина 165 км. на сат. Плафон 5000 м. висине. Акциони радијус
750 км.
Као што и лаик из ових непотпуних података може видети, ова
машина представља већ сасвим озбиљан апарат, који би и у рату могао
успети да дејствује.
Команда нашег поморског ваздухопловства, међутим, жели да што
пре има и један апарат способан за далеко, прекоморско извиђање,
који би сјединио у себи карактеристике о б а л н о г и
прекоморског извиђача.
По тој жељи фабрика „И к а р у с” израдила је и приказала
х и д р о п л а н И. М.
Тај хидроплан је сескиплан (биплан, са слободно учвршћеним
доњим крилом и горњим, које је дуже са још пола 2 од доњег) и није
много различит у величини од апарата И. О. Б. Код овог, далеко
снажнијег апарата, међутим, површине крила нису више превучене
платном, већ су покривене површином од дрвета. Мотор од 400 до
600 књ. снага. Брзина 190 км. Плафон 5800 м. Акциони радијус 750 км.
Оба ова типа испробана су већ у нашој хидропланској бази у Боки
Которској и показала одличне особине у ваздуху. Прве серије апарата
И. М. већ се израђују за нашу морнарицу, тако да ће наше поморско
ваздухопловство снабдевати се добрим делом из домаћих радионица,
које су већ данас способне да израђују све апарате, и металне, које је
иностранство примило као најбоље, покушавајући уз то створити и
130
самосталан, свој тип у б о ј н о г хидроплана, који ће бити исто онако
изврстан, поуздан и економичан, као што је био и тип школски. На тај
начин, ми смо делимично већ способни, да подмиримо своје потребе
у б о ј н и х хидроплана, код своје куће, у својим радионицама, независно
од иностранства. Шта то значи за случај рата свакоме је јасно.
Неће проћи, међутим, можда ни година дана и наше поморско
ваздухопловство моћи ће, ако устреба, све своје потребе да подмири
код куће, по оној старој: у се и у своје кљусе.
Са таквим материјалом, уз људски материјал чија је вредност
позната, и чије квалитете не само ми поносито уздижемо, већ и
иностранство признаје, стање нашег поморског ваздухопловства биће
сасвим друго, него што беше још прошле године.
При том напору стварања једног истински убојног, поморског
ваздухопловства наше земље, који ће бити крунисан успехом само
онда ако буде завршен стварањем потребне индустрије у земљи, треба
нарочито истаћи набавке страних апарата, којима се покушавало решити
бар привремено проблем нашег поморског ваздухопловног наоружања.
О тим набавкама, из рачунљивих разлога не може се много рећи,
али је за стишавање нашег скептичног јавног мишљења довољно рећи
толико да је, иако скроман, али известан осећај оптимизма и у том
погледу потпуно оправдан. Наша обала ни у погледу тешких ратних
хидроплана неће остати незбринута и није далеко дан, када ћемо своју
земљу моћи да бранимо над Јадраном, па чак ударце и да враћамо.
Апарати, који су, засад, набављени, разуме се у врло скромном
броју, према снази наших државних финансија и, нажалост, према врло
недовољним буџетима, свакако да су најбољи на свету, у овој врсти.
Хидроплани, који у нашој морнарици привремено попуњују,
иако недовољно по броју, бомбардерски тип и торпедни тип јесу
апарати швајцарско-немачке3 фабрике Дорниер, од којих је огромни
В а л хидроплан чамац, а апарати Д. О. Д. хидроплани на пловцима,
и једни и други од метала.
Дорниер Вал апарат био је хидроплан којим је мајор Франко
прелетео из Шланије у Јужну Америку преко океана и то је апарат са
мотором Б. М. В. Баварских Моторних Радионица којим је прошле
године швајцарски пилот, познати Мителхолцер, успоставио седам
светских рекорда.
Апарати тога типа су огромне металне конструкције, немачки
гломазне и дурашне, страховито оружје будућег ваздушног рата, праве
морске немани од метала.
Торпедни хидроплани Д. О. Д. нису мање страшни, по свом
склопу прорачунатом да уништава. То су машине врло модерне, при
том једноставне, последња реч технике која гради поморске апарате.
За лаика, довољно је да види слике тих апарата, па да наслути да су
набавке нашег поморског ваздухопловства зацело способне да растерају
скепсу забринутих пријатеља нашег приморја.
131
Ти исти апарати, међутим, биће за наше пилоте и механичаре и
права „виша школа”, из које ће изаћи спремни да приме, за случај
опасности, потпуно спокојно у руке судбину нашег приморја и одбрану
слободе Јадрана, у ваздуху.
Ти исти апарати, међутим, са малим изменама могу послужити
и цивилним потребама, потребама саобраћаја. Место да из фабрике
изађу као грозна и страшна средства за рат, они могу бити опремљени
и као нова и удобна средства за саобраћај.
В а з д у ш н и С а о б р а ћ а ј д у ж Д а л м а ц и ј е , надајмо се да
није идеја, која ће се остварити тек у далекој будућности.
Корисност таквог саобраћаја дуж обале и међу острвима, са преносом
поште, и лети, за време сезоне, и путника, сасвим је схватљива.
Ваздушни саобраћај дуж наше обале хидропланима сигурно да би био
моћно средство за економско и туристичко дизање нашег Приморја
и ту идеју „Јадранска Стража” не би требала да остави неприхваћену.
Најпосле, са потребама нашег поморског ваздухопловства у
вези, са напором да се то ваздухопловство развије, уско скопчано, за
његову будућност од пресудног значаја, јесте и решење питања
самосталности тога ваздухопловства у односу према сувоземном
ваздухопловству. Треба ли поморско ваздухопловство оставити у оквиру
поморства, тј. поморске снаге, флоте, или га треба подредити сувоземном
ваздухопловству?
Разумљиво је, да при решавању тако важног питања треба узети
у обзир пример великих сила, особито пример великих поморских
сила као што су Енглеска, Америка, Француска, Јапан, па и Италија.
Наша велика савезница Француска има поморско ваздухопловство,
независно од сувоземног, као део морнарице. Италија је у последњим
својим маневрима имала врло непријатних искустава, поводом покушаја
да се поморско ваздухопловство подреди и помеша у сувоземном.
Уосталом решење питања у корист поморске тезе, да поморско
ваздухопловство остане део флоте, има у себи врло много очевидних
разлога и доказа.
Море остаје море, морнар остаје морнар. Године и године требају
морнару док упозна море и све што је над морем и у мору. Сувоземни
пилот никада се над морем не може мерити са морнарем ни у погледу
навигације, ни у погледу распознавања објеката. Само морнар распознаје
разне бродове, поморске појаве, да и не говоримо о тактичним
формацијама флоте, које треба препознати, извиђати и нападати, или
бранити. Па и сам аероплан и хидроплан захтевају још увек свог човека,
јер су сем аеродинамичких, све друге прилике у раду хидроплана друге.
Тешко да би специјалне врлине, које сваки наш хидропилот мора имати,
а још мање специјална знања и искуства могао имати и наш сувоземни
пилот, бар у садањем стању авијације и без штете које би при томе
осетила наша морнарица. Свакако, питање, ако се и код нас буде
појавило, сједињења и мешања поморског и сувоземног ваздухопловства
132
не треба решити на брзу руку, већ после дужег испитивања разлога за и
против.
Ове године дакле стање нашег поморског ваздухопловства, не
само у моралном, већ и у материјалном погледу даје све наде на једну
лепшу будућност, после кратког периода немаштине. Иако врло
скромним кораком, ипак идемо у сусрет једном убојном поморском
ваздухопловству, што ће се појавити као облак челичних галебова над
Краљевском Морнарицом заштитницом нашег Јадрана.
У нади једне још напорније, али и још радосније године поморског
ваздухопловства, од „Ј а д р а н с к е С т р а ж е” свима пилотима,
ђацима и механичарима трипут „здраво”.
133
НАСЛЕДНИК ПРЕСТОЛА НА ЈАДРАНУ
134
коме другом бираним речима мајстора израза, речено оно, што су сви
осећали и желели да кажу, а који је поздрав гласио овако: „Краљевићу,
дијете наше, добро нам дошао, добро нам дошао! Не чујеш ли складни
поздрав прастаре господске земље која се Теби на част обукла чаробним
рухом што је га јој из давнина сам Бог скројио? И бори и чемпрес и
маслине и бусови свадбене мрче и други посмјех вријеса, све се живо то
уздигло, накитило да их Ти, златно наше Дијете, препознаш а они Тебе,
па да Те цвијетним очима својим помилују и да с висина поруче веселу
вијест небу и мору:
'Дошао1 је онај кога су староставне круне Душанове и Томисла- вове
навјештавале, а да се праунуци од праунука, после надчовјечних
патња које само Бог на крсту могаше претпрјети, напокон развеселе до
краја свих крајева, јер се свима њима родио Син, а с њиме и Јединство
и Власт и Моћ народа нашег. Данас Малашан Дијете, а сутра Господар
часова и вијекова, непобједив, срећан, славан, цар свих Југословена.’
Па док Ти се данас Лапад клања и Твоје анђеоске ноћи прати
шушкањем вјетрића и звончићима штурака, а Ти пак дању урони у то
наше божанско море, па га добро погледај и у њ се загледај. Не бој се га,
Сине Отаџбине. Као све што је велико и силно, његов гњев је свет. Јао га
се ономе, који га превари и помути! За то да сву чудност његове нарави
упознаш, сваки га дан дланом ручице сркни и онда ћеш сам себи да
кажеш:
’Ко рече да је горко? Море је слано као света со, што ми је крстом
на усне положише. Дакле, у мору је сва мудрост и вас благослов Народа и
Круне наше.’
Тако ћеш, Дијете Краља нашег и златне Мајке Твоје, говорити кад
те наше сунце и наше море ожаре и снагом опашу. А дотле слушај тићу
што често бори чемпресима у Лападу причају како на Михаљу један
велики и славни властелин спи, који је пред зору нашег освјешћења
пјевао своју најљепшу пјесму Карађурђевку у славу јунака од јунака,
прадједу Твоме Карађорђу, спаситељу свеукупног народа нашег. А
тад ћеш сазнати зашто Те Дубровник позна, части, љуби, као правог
Јединца и Насљедника прошлости и пјесме своје.
У то име живио наш Престолонасљедник и Краљевић Петар!”
Дочек и путовање Престолонаследника протекли су, и прошле године, у
бури одушевљења и радости свих слојева народа у Приморју.
Њ. Вис. Престолонаследник Петар стигао је дворским возом 6.
јуна у Сплит. На станици су га поздравили представници цивилних и
војних власти, а пред станицом, у огромној маси света, поворка школске
деце која му је искрено и срдачно, дуго клицала.
На обали у пристаништу Сплита чекао је, будућег Господара
Јадрана, моторни чамац, који је Престолонаследника, чијује пратњу
водио адмирал г. Прица, превезао на ратни наш брод крстарицу
„Далмацију”.
Наша прва крстарица праћена торпиљером Т. 5 прошла је затим
135
лепршавим заставама крај наших дивних острва и лука у Јадрану, крај
Хвара и Корчуле, што су одјекивали од клицања и заронила кљуном, у
таласе старог и славног, дубровачког мора.
По подне, сва обасјана сунцем, „Далмација” је бацила сидра у
пристаништу Гружа, где су јој у сусрет поврвели мали бродови.
Престолонаследник је летовао у романтично лепој и класично
мирној вили, која беше некад двор чувене породице Гундулића. У
тој вили, названој „Солитудо”, међу боровима и чемпресима, као и у
своме маломе купатилу Он је могао несметано да ужива у снази наше
земље и нашег мора и да упија у себе сву чистоту даха приморскога
биља и ветра са пучине.
Данима у сјају мора и небеса купан, обасјан сунцем, Он је јачао
своје тело и дух за будућност, у којој га чекају наде целог нашег народа,
први пут срећног, мирног, уједињеног, после толиких векова патње и
мука.
136
МАЈОР МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ
137
измучене у два прошла рата. Аустрија је била зашла у Србију. Зар није
било судбоносно хоће ли се моћи отпочети рат добро још једном?
Трећег августа Аустрија још задире у Србију, у осећању силе, добре
и богате опреме, царства, у нади „казнене експедиције”, брзе победе и
гажења. Да су душе тада клонуле?
Под Цером, тога дана, против аустријских корпуса, међу осталима,
стоји и комбинована дивизија.1 Прави израз сиромаштва и измучености
српске војске. После марша од три дана и две ноћи2, у тек почетој великој
борби њена се три пука ломе, али се и тог грозничавог дана 5.
прекобројни пук упорно држи. Један његов батаљон, под командом
мајора Милутина Мих. Петровића, на положају „Кик”, нарочито.
Четвртог августа, та дивизија иде на Цер. То је судбоносни тренутак
напада, који ће аустријске масе бацити преко Дрине и у Саву, показати да
нема ни говора о некој казненој експедицији, него да је отпочео рат
једног народа против једног царства.
Пред вече батаљон мајора Милутина Петровића на висини је Цера.
Он види са шестсто метара један део Србије, своје рођене груде, али
зна већ и остало, о чему се у овом рату ради. Искрвављен, чује, да му
непријатељ подилази и његов командант, у том критичном тренутку
неће да га чека. Полази му у сусрет.
Увече, када је пропаст аустријска већ видна, он лежи, на шаторском
крилу, на ком су га војници изнели из пљуска челичног и лома
бомби, мртав. Крај њега његов омиљени коњ Малин3 и тужни, мали
фокстеријер Бари, који је свуд ишао за њим и кога нису могли да
одвоје од гроба.
138
Није ли на дну тог живота, пука, школе, академије, непрекидних
ратних задатака, погибија и победа, дубока вера једног великог посла
- која га је, из сиромашне чиновничке породице, из педантног
официрског живота, одвела до тог ванредног тренутка смрти на висину
Цера? Није ли то душа читаве једне генерације официра, светлих са
војничких гледишта, али светлих и као најдубљи друштвени израз
предратне Србије, при потреби да се једном народни посао сврши и
сврши добро?
139
СМЕЊИВАЊЕ ГЕНЕРАЦИЈА
Г. МИЛОШ1ЦРЊАНСКИ:2
140
При смени која је неизбежна, тресу услужно старе клепетуше,
вичући да је настало лудо доба и, како од старијих чуше, пропажденије.
Док путем дотле, са Авалом плавом, трагом жртава Сербије, корача
нова држава, живот наш, поворка свих нас што носимо бреме, дишући
тешко кроз светле наде. Док једна нова слика старог града плови по води
и облацима и само још деца гледају маторог пегаза, што је заостао,
узјогунио се, па се рита.
141
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА
142
после рата, радна, свесна, поуздана, сја привлачна, не само над морима,
него у свим појавама међународног и приватног живота. Англосаксонци,
за које кажу да малаксавају, напротив, једини су оптимистички део
човечанства. Ускоро, њино име, може постати синоним беле расе.
143
ВЕЛИКА ЛУКА СУШАК
144
Пре рата, лука великог економског територија у рукама мађарског
капитала, ријечко је пристаниште дигнуто неприродно и нагло. У
поседу кратких и брзих веза са срцем Европе, са истим залеђем које је сад
у нашој земљи или у рукама чешким и румунским, наш лучки систем
Сушака развиће се исто тако нагло али природно.
У њему ће се, схватљиво, увозити и извозити не само један део
чешког и румунског промета, већ и добар део „мађарског” увоза
годишњег, који је био тада 10.542.194 квинтала, као и извоза који је био
квинтала 5.063.784. Спречити ту велику будућност Сушака није више
могуће, просто, јер су на привредној карти света немогући Гибралтари.
Сушак, чију је важност и Мађарска пре рата осетила, те је желела
да га прошири, остаје увозна и извозна лука нашег економски најјачег
подручја Дравске и Савске бановине.
Експансивност тог подручја још ће порасти изградњом кратке везе
Кочевје - сушачка пруга4, која се спрема. Значај пак Сушака за извоз
дрвета са територије пре мађарског извоза (1.587.674 5 квинтала)
уређењем луке само расте.
Нема ни услова, ни потребе, да се та његова улога омаловажи,
форсирањем силаска тог промета чак до Шибеника, или Сплита које,
изградњом унске пруге, чека још већи задатак.
Главни проблем Сушака је сад већ јасан: то је наћи места, ако се
узме да ће наш увоз и даље долазити највише из Чешке, Немачке и
Аустрије, за наш извоз који се служи првокласном железницом са
страна Зидани Мост–Загреб6, Вараждин-Загреб, Београд-Загреб,
Љубљана-Карловац и Госпић-Огулин. Извоз, у ком ће настати скок тек
изградњом споменуте везе Кочевје, када ће добар део робе (и туризма)
који сад силази у Трст, па и Ријеку свакако сићи на Сушак. Јасно је да тај
повољни систем железничких, готових, врло добрих веза привреда не
може напустити као и то да он прешно тражи подизање складишта.
Путнички саобраћај ту је све гушћи. Туризам из Немачке, Аустрије,
Чешке, а сад и Пољске и Мађарске, показује знаке све бујнијег развитка.
Потребе таквог саобраћаја, железничка станица, бродарство,
пристаниште само отежавају решење главног проблема. Закрчен до сада
дрветом (већ у год. 1921. тона 1.300.000 7) Сушак је сад одтерећен
завршетком железнице Бакар-пристаниште, али кад се узме у обзир и
остали промет робе, (већ год. 1921. тона 700.000) доста незнатно. Потреба
изградње луке у Мартиншчици тако је с правом ушла једногласно у
резолуцију стручњака. Тим пре што је она, бар за дрво, лако остварљива и
не спада у скупе, далеке замисли.
Док се наша индустрија дрвета не развије и дрво не почнемо код
своје куће прерађивати, нажалост, главна маса нашег извоза тамо остаје
сирово дрво. На срећу, међутим, то омогућује привремену једноставност
наших лука, заосталих, разуме се, по уређењу иза других лука па и
Ријеке.
То што у њима, међутим, већ сада наша јавност треба радосно да
прихвати то је тај полет и успех, које ето тај наш део државе, на доглед
145
Учке, видно доказује.
У старом нашем хрватском приморју, као некад у доба
демонстрација за Србију, пред сушачким хотелом „Континенталом” 8,
наша песма, југословенски брод и свака барка, рад и роба дочекују се
пуним поуздањем у се.
146
СВЕТИ САВА1
Отац Савин, велики жупан Немања, сја кроз векове, и сад још,
као да пре њега ничег било није.
Права неман, ратник, Немања је ипак пре свега државник. Сужањ
Византије, изведен са конопом око врата пред Комнена, он је водан по
цариградским улицама као варварин и роб, али је био виши од свих
уоколо, стасом, па и душом. Крвави мач владара, заменио је монашком
ризом, спустивши, издишући, седу своју главу на голи камен, у тишину
надземаљског. Представља, тако, лепу нашу фреску која може да блиста,
и крај западних икона свог времена.
Зачетник велике династије, он је и заштитник средњевековних
облика културе, крштен од калуђера католичких, сахрањен у манастиру
православних.
Велики при том стишавању два огромна, верска таласа, што се
тад мрачно склапају над главама нашим, био је велики и као балкански
владар. Богатство његово доказују његови изасланици цару Барбароси,
чак у Нирнберг. Женидбени преговори, за синовца, са Андексима,
чувеним, раскошним, графовима меранским, чији је дом био прави врт
романске и немачке културе. Женидба његовог сина Стефана, прво
принцезом Византа, затим унуком најсилнијег дужда Млетака. Степен
разумевања те династије за књигу оног времена, чувено Евангелије
Мирослава.
Уз Св. Саву, светла је и фреска његовог брата Стефана Првовенчаног
мецене манастира, писаца и уметника. Византинац, у најлепшем смислу
те речи, ретор и писац дубоког знања, тај велики војник треба да се
спомене увек уз млађег брата. Јер у раду Св. Саве, највећем раду
просветном, код нас, у Средњем веку, ко зна колико је замисли,
подстрека, напора Стефанових.
Традиција тих времена, када је црква била поука души, анархичној
и жалосној, и само у њој било закона животних и моралне стеге допрла је
и у наше најниже слојеве. Снажна, вековима, у нашем народу, не само
сликама искушеништва и одрицања од света, монашког занесењаштва,
као на Пчињи, у Рилу итд. већ и строгим формама државног, јавног и
приватног живота, практичним предањем поуке Немањиног најмлађег
сина, Растка, названог, у калуђерству, Сава.
Од тог доба тек, слика нашег народа на Балкану, пуна је боја нашег
мраморног неимарства, зелених и модрих, надземаљских светлости
147
нашег сликарства, трептавих пламенова жижака, крај којих бдију, у ноћи,
писци црнорисци, ученици белог Хилендара: од тог века тек имамо
средњевековне ктиторе, просветитеље, што дижу болнице до Сирије и
Синаја, оставив за собом траг једне светле, средњевековне наше културе.
Сава, син Немањин, монах од ране младости, чијем примеру
после, следе толики Немањићи, оличава најбоље снаге једне династије,
просветитељске исто толико, колико и ратничке, на земљишту горком
Балкана. Он је, у нашем предању, стуб векова, на ком и сад још почива
поверење већине нашег саблажњеног народа.
Спремаху га да влада и за раскошну женидбу, кад је занесен
причама монаха светогорца, Руса, одбегао. Одрекав се младости и лепоте
своје, чувене као и лепота мушка брата му Стефана, изгубио се у шумама
у којима је, уз дубоки глас рогова и лавеж паса, ловио јелене: побегао у
гору, где је и сам у жеђи духовној, као хришћански јелен, тражио извор
надземаљског. Једнак са испосницима, мада је био судбина читавог
једног народа, живећи по пећинама и урвинама, где су монаси
становали: „као птице кад се угнезде. Бијени кишом и ветровима, паљени
сунцем и знојем, мрзнући се, од зиме и студени”.
Вративши се, носећи мртво тело очево, да би над њим помирио
браћу, завађену око престола, он је снагом ума, силом душе, скоро као
владар управљао државом од год. 1219. откада је био архиепископ,
раскошна, средњевековна слика, кога завидљиво клевета архиепископ
охридски, туђинац који је дотле господарио и по Рашкој.
Дипломат и државник брата свога краља, он је дуго прва личност
Балкана, али у горчини и богослов Синаја, хаџија до Голготе, са које се
враћа да умре у Бугарској, којој је, као и свом народу, донео независност
цркве. Ученик цркве атонске, зналац догмата и сирских мистика, био је
ипак пре свега народан и практичар. Хилендар који је дигао са оцем и
братом остаје средиште нашег духовног живота, кроз цео средњи век.
Пишући мали животопис очев, он почиње и изворну нашу књижевност
која је, после, тако богата. Доводећи зидаре, мраморнике и сликаре из
Византа, дизао је цркве и по селима, у оскудици, или по древној,
словенској успомени, од балвана. А где ни то није могао, тамо је, како
Доментијан каже, дизао бар крст.
Краљеви и цареви наши, тако, великаши и сабори наши, после
њега, у његовом бићу налазе утехе и поуке. У његовој цркви која је тек
у народ увела закон хришћанског брака, а говорила, као и Методијева,
народним језиком, што су сузно тражили од Рима и глагољаши католици.
Писменост у његовом добу постаје општа и његови ученици, епископи и
књижевници, надмоћни и над војинством, постају вођи. Кад је нестало
државе, народ се склонио у његову народну цркву, једини кров над
главом. Тако је сачувао у њој могућност нашег Ускрса под Турцима, као
што је латински свет сачувала западна црква.
При буђењу народне свести, јединства свих Словена, у XIX веку,
спомен на њега, велика његова литерарна и школска легенда, постала је
148
општа света сен која је невидљиво стојала уз сваког нашег писменог
појединца, усадив му удушу осећај дубоке и незаслужене наше патње
и жудњу бољитка, у једном новом времену, које је обећавала нашем
народу свака словенска књига.
149
ТРАГЕДИЈА ОКО ДРВЕТА
150
Уз Румунију, Пољску и земље Севера, прошле године, појавила се
била на тржишту као наш конкурент и Русија Совјета са својим
дампингом, али је кризом обухваћена и она. У години 1931. и њен
извоз пао је са око два и по милиона кубичних метара у свету, а према
Италији баш осетљиво. На италијанском тржишту ипак нам је она
нанела, несолидношћу, највише штете, мада је много јаче напала
тржишта енглеска, холандска, немачка и белгијска. Ипак се осећа да нам
на блиском италијанском тржишту, опет, полако препушта.
151
контингентирања увоза у поједине државе. Француска нам је одобрила,
сувише мали део у свом увозу, по нашем мишљењу и наше
представништво тамо треба да се труди да то поправи. Ако и Шпанија и
остале државе буду контингентирале увоз и повеле се за примером
Француске, онда нам остаје само најближе тржиште а то је Италија која
годишње увози преко 1 и по милиона кубика дрвета, тако да би могла да
преузме целу нашу продукцију.
Продаја на сушачком тржишту, то је најгоре, неорганизована је
и упућена на превелики број агената који раде често и без обртница.
Наше је мишљење да је лек и ту да се продаја сведе на форму задругарске
продаје која би била кадра да спасе и подигне нашу продукцију.
Ту треба да се умеша држава.
152
ценом. Накупило се много сељака из околине и све то хоће у раднике, јер
као сезонски радник радије ради овде него да код куће копа земљу. Боље
му се исплаћује, нарочито му се пре боље исплаћивало. Зарађивао је по
70 дин. дневно, сад мора бити задовољан кад му платим 50. А плаћам и
благајнички фонд за осигурање. У Шибенику и Сплиту радна снага је
далеко јефтинија. Много сам изгубио господине на такси дизалица за
утовар. Закључио сам послове по 225 динара таксе, а од 1. априла о. г. они
дигли на 450 динара. Требали су нас обавестити бар 2 месеца пре, зар не,
господине?
- Ако нам и не буде лакше, радујемо се, ето, кад нас тако запитате
за наше муке, ви, новинари. Осећамо се у једној широј заједници која
брине о нама и не напушта нас. Криза још траје. Ето видите дрво ми баци
„Јадвар”, повлашћено друштво што има веза код вас у Београду, овде из
вагона, а трговац има да га „витла”, да га прозрачи. Пре су ови моји
радници по тројица на дан истоварили по 2 вагона. Сваки је могао да
заради по 100 динара на дан. А сад је срећан кад добије четрдесет, ето
разговарајте са овим.
- Право да вам кажем, ако ово овако потраје не знам више шта ћу.
Погледајте ме како сам поцепан. Пре сам имао рада сваки дан и на дан
добијао по 60-70 динара лако. Већ неколико месеци пролази по неколико
дана док овако нађем рада. За станарину имам да платим до 400 динара и
то ми је најтеже; јести, некако и набавим штогод, али стан за породицу да
платим то је највећа мука. Од године 1923. никад ми теже није било.
У акорду зарађивао сам просечно годинама по 70 динара на дан.
Сада сви мање једемо и морамо да штедимо на храни. Покушали смо и са
организацијом, али видите у организацији бистрији искористи ситуацију
па и сам постане подузетник. Имамо их таквих и у организацији лучких
радника. Овде шкартирамо дрво, тежак је то посао. Ево видите овог што
ради са мном. Зове се Иван Томц, има 64 године. Готов је. Не може више.
Срећа је његова што му чланови породице имају нешто земље, тамо горе.
Кроз који дан нас напушта, враћа се у село.
153
Не можемо да конкуришемо иностранству, јер су нам продукциони
трошкови велики. Творничке режије за време конјунктуре попеле су се
високо, а сад су непријатне и нису смањене. Не треба прећутати ни наша
мизерабилна фабричка уређења и наше нестручно вођење стругара. То је
рак-рана наше кризе. Код нас се ради на немодерним машинама које
спадају у старо гвожђе и квалитет наше индустрије дрвета зато не вреди
колико њен квантитет. Наша шумска индустрија не би смела
једноставно, у име социјалних мотива да одбацује рационализацију
погона, јер ћемо иначе подлећи иностраној конкуренцији других народа,
па ће социјалност наша претрпети још много већи удар. Због
нерентабилности стаће и остале стругаре.
По моме мишљењу највише би помогло сад једна само за дрвену
индустрију основана новчана институција која би тражила исто толико
стручан и солидан пилански рад, као и капацитет наших стругара у
ефекту мали је и слаб, јер не знамо и не пазимо на елементарне захтеве
технике резања. Колико је пилана, које код продукције од 100 кубика
робе бацају у пилотину и отпатке од 3 м3, више него што би требало.
Колико штете дакле код нас за народни иметак.
За 1 кубични метар робе треба у Америци 2.3 сати, у Шведској
3.5 сати, у Немачкој 7.6 сати, у Аустрији 8.5 сати. Код нас још више. И то
је узрок наших тешкоћа и висине наших продукционих трошкова. Било
би време, да се при анкетама отворено говори и о слабој организацији
наших стругара. У доба конјунктуре отимањем шума на лицитацијама, са
ниском ценом робе, многе су наше дилетантске стругаре отежавале
опстанак здравим предузећима. Нек сада пропадну, и то ће бити добит у
овој кризи.
154
РАСПЕЋА УКРЦАНА У БРОДОВЕ
155
као бескрај за класне борбе, него као једно велико, величанствено
економско ослобођење, не много мање важно од политичког, за цео наш
народ, у коме за сваког има права, али и дужности. 2
- Паничне су често вести што се шире о кризи бродарства, о
привезаним лађама у пристаништу, о бродовима што плове празни итд.
Зар је ова година заиста тако страшна? - питали смо једног од директора
великих наших друштава на Сушаку, чије лађе плове не само по Јадрану,
већ и до Шпаније, дуж Африке, до Канарских острва.
„Криза бродарства, ако и није тако грозна као пре годину дана на
Западу, још траје. Према иностранству код нас је још ружичасто.
Уосталом, ми смо баш ових дана нашли један излаз који би нас спасао ове
године. Према споразуму који је наша држава закључила са Француском,
имало 6и се извести ове године 12.000 до 15.000 вагона пшенице за
Француску. Или Дунавом, или железницом преко Сушака и Сплита, па
морем до Марсеља.
Према садашњим железничким тарифама извоз нашег жита преко
румунског Дунава био би јевтинији, али разлика у прилог извоза преко
Браиле само је привидна. Транспорт Дунавом извршио 6и се само
делимично3 бродовима под нашом заставом, а од Браиле до Марсеља био
би готово сав у туђим бродовима.
Тиме се од зараде искључујемо не само ми, домаће поморство, него
и домаће луке са својим људством. А свакако није у интересу наше
привреде да се нашим теретом алиментирају стране луке и страно
бродарство и одузима зарада и домаћој радној снази.
Кад би се жито извозило за Марсељ преко Сушака и Сплита, цео
транспорт остао би у домаћим рукама. Зарадиле би државне железнице,
домаће луке и бродарство и наш радни свет. Железнице би код оволиког
промета требале да спусте тарифу само да би се жито и зарада обрнули
нашем Приморју. То питање је за нас најважније ове године.
Шпанију смо навели на закључење уговора само тако да смо јој за
наш извоз дрвета обећали увоз воћа. Међутим, девизне одредбе стварају
толике тешкоће да су Шпанци горко разочарани. То може да нам цео
промет поморски са Шпанијом укочи.
Пад цена за превоз је општи. Талијани могу још успешније да нам
конкуришу и неки наши експортери грабе да искористе ту повољну
прилику. Не рачунају с тим да кад наше лађе стану, да ће онда Талијани
по вољи дизати своју цену.
Цемент од кога је живело у Далмацији толико људи, има
конкурента у Белгији, Енглеској итд., али видите ту је пад цена довео до
једне нове музике будућности, срдачне и искрене сарадње извозача,
крцатеља и бродара. Зато бродови наши са цементом плове.
Контингентирање увоза дрвета у Француску и њене афричке колоније
зауставило је највише наших бродова, ако се на то реши и Шпанија биће
још горе.”
Водећа личност међу нашим стројарима, поморцима, каже нам:
156
„Криза бродова свуд још траје, али је код нас једва има. Постоји криза
нашег положаја, наших плата, и старијег и млађег стројарског особља.
Спорови наши суде се још по законима и едиктима поморским из доба
Марије Терезије. Потребан нам је пре свега закон, држава да нас
социјално заштити, да нам се у иностранству не смеју због наших свађа и
сукоба који се дешавају, јер људи нису анђели ни кад реда има, а камоли
кад ствари нису одређене. Лучке власти у суђењу наших спорова дају
само нека мишљења арбитражне нарави али свакако Вам је јасно да то
није доста. У Холандији, у Француској, друштва и особље везани су
колективним уговорима којима је држава дала форму и силу закона. Ми
сматрамо да би само такав уговор начинио и код нас у поморству реда.
Питање колика мора да буде посада бродова, где су злоупотребе честе,
питање је, по нашем мишљењу еминентне важности за поправак стања у
нашем поморству као и питање квалификације, школа и испита нашег
особља, особито стројара. Од стројара и капетана, уопште особља зависи
судбина бродова, не треба дозволити, ни у чијем интересу, да се ту ради
без обзира и укрцава по вољи. Трговачка морнарица треба да буде извор
благостања и задовољства за наше Приморје, а не горчина и невоља.”
157
РИБАРСТВО СЕВЕРНОГ ЈАДРАНА
158
успевала да потисне страну, чак ни да се озбиљно појави крај ње у земљи
и бољитак се и ту био јавио теку задње време. Питање рибарства на
горњем Јадрану постало је дакле и са те две последње тачке гледишта
актуелно.
Често се у нас сања да би наш извоз мото да се поправи и рибом.
Међутим, познато је, да ни количином, ни ценом, не можемо на
европским пијацама, и кад бисмо на њих изишли, да конкуришемо риби
из северних мора.
Наше рибарство могло би рачунати на извоз само на блиским
пијацама нашим границама и као и наша индустрија конзервиране рибе,
само тамо, где цена и количина не играју главну улогу, него где се
тражи нарочита врста и каквоћа.
Међутим, у самој нашој земљи за сву нашу рибу, има пијаца и
потрошача. Продају и пренос треба само организовати. По подацима из
„Рибарског листа”* у год. 1930. целокупна производња наша дуж Јадрана
износила је око 6.533.7362 кг. рибе. Једна десетина од тога ишла је у
иностранство. Око 6 милиона кг. рибе остаје нам за потрошњу у земљи.
Тако, док у Енглеској појединац потроши рибе у години око 25 кг. код
нас на становника земље не отпада ни пола кг. рибе на годину.
Да наше рибарство настави успешно свој развитак потребна би била
прво пропаганда која би навикла нашу унутрашњост да тражи морску
рибу, затим организација транспорта рибе итд.
Од ушћа Ријечине код Сушака до Бојане добија наша земља, дакле,
око седам милиона разне рибе, али се зна да би тај број могао да се лако
повећа. У рибарском алату и баркама лежи око 50 милиона динара, али
би се и много већи капитал уложен у ту индустрију свакако исплатио.
Последње године наше рибарство почело је да се нагло модернизује.
Набавља бродове, нове мреже, моторизира се, уређује све машински, на
погон, технички.
У Италији, код нашег суседа, последњих година нарочито се много
пажње поклањало рибарству, скупштинари су чак у парламенту
основали засебну „Групу парламентараца за рибарство”. Подизање
рибарства, нарочито у нашем сиромашном, северном приморју било
би и од јаког политичког и културног утицаја, док је у данашњем свом
стању још само мучан живот наслеђен као и алати и старинске мреже од
предака. Без пашњака, сточарства, земљорадње, северно приморје наше
мора живети од рибе.
Риба на горњем Јадрану, риба је селица, тако да је дуж целе обале,
свака рибарска година неизвесна. Иде ли риба, или је изостала, то је
питање и ове године откуда наш горњи Јадран бије срећа, или несрећа.
159
По подацима једног од најбољих познавалаца нашег рибарства,
године рибом богате и сиромашне мењају се и ређају нагло и безумно.
Има година на пр. 1907. и год. 1922. када је разлика у лову била скоро
ТРИНАЕСТОРОСТРУКА! А од тих разлика зависи и зарада, дакле и
начин живота већине овдашњег народа.
Држава обично помаже рибарство тзв. премијама, које су нпр.
у Француској уобичајене још од год. 1767. и које су у тој истој земљи
каткад биле два пута веће од саме вредности ухваћене рибе. У 18.
веку премије су се давале и у Шведској, и у Енглеској и у Холандији.3
„Хоћемо ли и ми стићи скоро дотле да наше рибарство дуж горњег
Јадрана може да исхрани овај напаћени свет у овом кршу?” – питали смо,
једног од најпознатијих наших познавалаца рибарства, који је и сам био
велики подузетник на мору.
Наслоњен, на лукобран Цриквенице стари господин, мрзовољан и
политички, одговорио нам мрзовољно и о рибарству.
„Килограме, пуне барке, папира, написао сам ја о томе господине, па
ми је већ досадно да о рибарству и његовим невољама говорим. За њега се
изгледа не интересује ни враг, а о њему се изгледа најмање питају да даду
своју реч рибари. Све се то решава бирократски.
Ја сам и као рибар индивидуалист и сматрам да је најновији покрет
задругарства код нас у северном приморју створио много зла. Треба
пустити нек свако ради како зна. А кад се баш хоће да се више њих сложе,
па добро, нек се сложе у послу, али као индивидуе.
Код нас је сад свима, ушао у главу црв задругарства, али од тог
задругарства опет рибар нема користи. Само кад је нешто да се добије од
државе јаве се те задруге да поделе новац што се даје за рибарство. Тако се
и ових дана гуркају око добивених 500.000 динара. Ја сам зато, господине,
да се удружују индивидуе, али по свом слободном избору, а не да рибаре
те тзв. задруге.
Питање нашег рибарства решавају често људи који сами рибари
никад нису били, или рибу, ни као рибу у мору, ни као робу, не познају.
Као што не познају рибарске плате. Како хоћете онда да кажу, саветују,
или учине нешто корисно? Тако ми је недавно питао мишљење званично
један инжињер. А ја му кажем: ’Ма4 ће рећ да се Ви мешате у посао нас
рибара? Кад се инжењери састанете да вијећате, зовете ли да Вам соли
памет неки судија?’5
Наши све иду и ’студирају’6 питање рибарства на Северу, али ово
овде од Сушака до увале Св. Магдалене то море, ја Вам кажен не знају. Не
знају.
Међутим, између појединих места подигоше праве плотове. Ми не
смемо да ловимо тамо, ено видите, испред Селаца, а они овде испред
Цриквенице. Ако је то паметно...
Питате ме за рибаре. Па знате Ви како је нашим7 светом. За мало
вина, на све клима главом.”8
160
На мору, пред дивним Омишаљем, што се као шпанско село румени
и модри, изнад плавих залива, на високој стени, један од најагилнијих
задругара острва Крка, кога рибари цене као свог школованог, младог
вођу, каже нам убедљиво и срдачно:
„Управник сам рибарске задруге у Омишаљу која је на горњем
Јадрану свакако најјача. Највећи недостатак за нас, господине, је у томе,
да не примењују довољно ни оно законодавство о рибарству које постоји.
Или га овде у овим крајевима не примењују свуд једнако. Интенсије
закона и виших власти, док стигну кроз ниже, до нас, изгубе се, и у томе
је прва наша невоља. Оно што је у једном месту рибарима дозвољено, у
другом им је забрањено.
Своједобно Министарство пољопривреде и вода израдило је
законски нацрт, али кад је анкетиран, одбачен је, мада нико није дао
место тога нов. По моме мишљењу, и већине рибара, тај пројекат није био
лош. За унапређење задругарства био је добар, а кад нема бољег и са
правног гледишта, засада идеалан.
Наш риболов дели се територијално. На општине. На једну миљу
пред својом општином смеју да лове само општинари. Даље свако.
Међутим, по мом мишљењу, решење питања било би у томе да
професионални рибар добије право да лови у свим општинама тј. Водама
општина. То је већ било у пројекту и то би било најбоље решење. Тај
пројект је предвиђао9 и сталешку заштиту и питање квалификација. А све
то треба решити пре свега. Што право на риболов има свако, нарочито је
зло у нашем рибарству. Замислите шта би рекли на такво право
обртници? Рибарити сме ко хоће; као и пољопривреда и рибарење није
заштићено.
На социјалну структуру нашег рибарства ја гледам као задругар. Да
сам пољопривредник био бих то и у пољопривреди. Постоје истина о
користи од задругарства при рибарењу опречна мишљења
по моме мишљењу, овде на граници нарочито у задругарству је најбоље
решење. Оно од рибара радника ствара малопоседнике. Не треба
дозволити да се и у нашем рибарству развију противности дотле да са
једне стране буду рибари пролетери а са друге велики предузетници. Као
у индустрији.
У Далмацији, и економски у рибарству је постигнуто много успеха.
Риболов се модернизовао, моторизовао, уведене су нове мреже
„пливарице” итд. Рибарство је постало рентабилније и економичније.
На горњем Јадрану, код нас, та питања се тек недавно расправљају.
Заслуга зато припада највише загребачкој Трговачкој комори.
Мрачна страна нашег рибарства је још увек, да рибар још увек нема
своје мреже и алата. Они већином припадају гостионичару летовалишта,
трговцима рибом и само рибару не. Где задруга нема ту је рибар најамник
и његова годишња зарада не премаша 1.500 до 3.000 динара.
Риба која се улови нема пијацу и цене за свежу рибу тако постају
апсурдне. А ту јефтину рибу, после, потрошач ипак плаћа 100 насто
161
скупље. Као Ћипикови Пауци чекају рибу посредници на обали, а рибар
заостао од времена мисли да тако мора бити. Тек у најновије доба добили
смо вагоне који могу да преносе свежу рибу до Загреба и даље па ће сад
ваљда настати бољи дани за рибаре.
Идеал би требао да буде једна берза за рибу на Сушаку. Појавила би
се са њом боља понуда и тражња. Само засад би и то било преурањено јер
је пијаца слаба.
Више користи засад значило би остварење организације рибара на
задружној основи, која би се бавила купњом и продајом, али ће и то ићи
тешко без капитала и у неповерењу које и ту влада.”10
162
БРИГЕ ОКО ДУБРОВНИКА
163
Имамо, разуме се, и ми своје муке и бриге. Један од наших
несолидних пансиона, растераће нам госте, и не можемо да га сломијемо.
Тако исто никако да решимо ситне потребе, да добијемо законске основе,
при довођењу у ред шофера, да униформишемо носаче, а о путевима да
вам и не говорим. Нигде горих путева него у нашој околици. На њима је
уштеђено кажу 200.000 динара, али зар је на томе требало покушати да се
штеди? Оно што нам је највише потребно то би била једна контролна
власт за сва питања туризма као што су другамо лечилишна
повереништва. И више љубави још за Дубровник и схватања да туризам
није подизање сваког села, него концентрација туризма на неколико
најлепших, најпогоднијих места. Дубровник је данас рекламиран већ у
целом свету, али оно што му недостаје, а то би била последња етапа која
би га изједначила са великим летовалиштима и зимовалиштима
француске ривијере, то би био касино, курсалон, како хоћете, али
свакако један комплекс зграда који нам недостаје, а где би стран свет
могао да нађе разоноде, јер овако кад падне киша, кад се поквари време,
преседне му и Дубровник, и сва његова слава и прошлост и лепота.
Туризам је, госпару, главно питање Дубровника и треба га решавати
онако као што економ, трговац, хотелијер решава. Јер је, пре свега,
економско питање и ту нема места, ни сентименталности, ни јадиковању
над прошлошћу. Нове зграде, путеве, посла свим сиромашним слојевима
може овде донети само туризам, госпару.
Нек долази ко хоће, и ђак, и студент, и спортист и богат и сиромах,
школе, соколи, мушко и женско, само нек ми не долазе грудоболни, јер
овде их чека погоршање болести, па и смрт. Сунце и море, госпару, нема
сумње, то су лекови који код лакших оболења плућа, одлично помажу.
То каже лекар, познат као специјалист за плућа у Дубровнику.
Често и у јануару и у фебруару код нас сатима може да се сунча.
А тај зимски излаз у природу још је бољи од летњег. Un hiver vaut bien
deuh étésI. Само све то није за оне који су већ озбиљно болесни од плућа.
За њих је санаторијско лечење и ништа друго.
Првих година, после рата, овде је био прави ужас. Болесници
нагрнуше са Севера, тако да је најпосле општина морала да интервенише.
Долазили су нарочито из Војводине и умирали, нарочито деца. Море и
Сунце заиста лечи, али уморне и слабе, рахитичну децу, шкрофулозне
итд., али не и туберкулозне.
Што се тиче и самог Дубровника, он има заиста дивну, здраву
климу, али није здрав, Јер му је ниска социјална и економска хигијена.
Морталитет је у њему висок, наталитет мали. Много је људи рђавог
телесног састава. Ретки су са добрим зубима. Плућни катари и венеричне
болести јако су раширене. Упадљиво су слаба деца основних школа, тек
код гимназиста стање је боље, јер их спорт спасава. Код женске деце
туберкулоза је нарочито честа. А свему томе је главни кривац у
Дубровнику, нехигијенски стан и слаба храна.
__________________
164
I Зима је вреднија од два лета. (прим. прир.)
165
нас, за потребе бродарства, али криза, узроци кризе сада су општи у
свету. Зато и није моменат да говоримо, пред јавношћу, нешто нарочито
обзиром на наше тегобе и неприлике. Ми се још увек надамо, капитал је у
дубровачким рукама и подељен у ситно и то је добро. Свака породица
има по мало акција, издржаћемо. Дубровник ће се и даље држати мора.
То ми је рекао акционар бродарског друштва.
Дубока религиозност Дубровника, његова је највећа срећа.
Уосталом верских питања код нас и не може бити. Православних ту
немамо, бискупија је сва католичка. Обраћам вам пажњу на наше
сјемениште. То је завод, конвикт са 50 свећеничких кандидата. И друге
наше школе, међутим, могу вам слободно рећи, на великој су висини.
Наше је васпитање ауторитативно, госпару, али религиозно, и спомените
то, нарочито, патриотско. Оно што би нашу јавност могло интересовати,
то је пинакотека коју ево у бискупском двору стварам. (Ту нас је
преузвишени бискуп провео кроз раскошне одаје старе палате из 16-тог
века, са ренесанским [т]аваницама4, барокним олтаром капеле итд.).
Бискупи дубровачки увек су високо ценили уметност. И ја сам њихов
следбеник. Па ето скупио сам из влажних и мрачних кутова цркава ове
ванредне слике да не пропадну и намештам их овде где
ће и странци и домаћи моћи да их удобно посматрају као у музеју.
Погледајте ову школу Рафаела и Тицијана, овог Св. Фрању од Рибере или
ког даровитог његовог ученика. Ову запуштену слику Медовића коју сам
спасао и све друго. Највећа радост би ми била да ваше новине у Београду
забележе да бискупски двор у Дубровнику не заборавља културни свој
задатак који је у граду Св. Влаха одувек вршила католичка црква.
То ми је рекао преузвишени бискуп Дубровника.
Са новинарског гледишта, била би права сензација завршити овај
чланак о једној другој али врло незгодној бризи бискупије у Дубровнику,
што је морала у својој близини да трпи, заиста без потребе, једну кућу
греха, око које су се дуго ломили интереси и протекционашка копља, али
је боље да се о тој интимној сензацији дубровачкој ћути.
Дубровник, крај свега, плови на нашем плавом мору као прави
бисер који брани тврда каменита шкољка наших древних хрватских и
српских земаља, Захумља и Приморја. Над њим чиста и блага лепрша се
застава Св. Влаха.
166
ДВАДЕСЕТОГОДИШЊИЦА
БИТКЕ НА КУМАНОВУ 1912-1913.
Улазак Србије у рат, у јесен године 1912, ових дана пре двадесет
година, изненадио је и задивио је, као што је познато, Европу.
Не зато што је рат балканских народа против отоманског султаната
био неочекиван, него зато што је Србија ушла у тај рат једном
неслућеном готовошћу и невиђеном спремношћу.
Беч, са својом штампом успео је био, већ од времена окупације
Босне и Берлинског конгреса, године 1878. да о Србији изради, за
„Европу”, једну лажну слику распрострту свуд, где се уопште знало што о
Србији. На тој слици наш је народ био унижен, престоница је имала све
црте оперетских краљевства, војска је била приказана као башибозлук, а
официрски кор, као да је из неког очајног Мексика. Велико једно
дотрајало царство, пре свог распада, осећало је надмени презир према
свом планинском суседу. Сав је свет уосталом био под утиском те бечке
лаке илузије, да, одлазећи у рат, Србија одлази у своју пропаст, последњу
халуцинацију преживелих Хабзбурга.
Чак и Јужни Словенци1 у зебњи и неспокојству тих првих кишних
дана октобра, скоро и не знајући ближе ту сељачку, србијанску масу што
беше створила ослободилачку државу, тешили су се легендама Црне
Горе и њених бојева.
На границу је, међутим, косовску, изишла била тад већ она Србија
коју су сви најмање познавали, а која је била скоро чудесна у својој
зрелости државној и војничкој.
Она је имала за собом велико искуство царинског рата са Аустријом
и улазила је у рат са економским предвиђањем врло прецизним. Доћи ће
дан кад ће рударство на нашем Југу, воћарство, солунски мост у Азију,
потврдити рачун хладног разума који се у тој држави ни тада није губио.
Она је извела границом коње, ухрањене за тај час, дугу поворку вуче
бивола, пукове који, сад, на сликама, тамни, опаљени, несхватљиви, улазе
у Скопље, тврди, силовити, на лицу са оном помешаном светлошћу,
сељака и велмужа, коју је омогућила, у тој војсци, само опијеност
херојском, народном песмом, у којој је сјај царева, манастира и оружја,
допро до дна народа. Незнаном дотле војском, Србија је дошла до
Куманова и првом њеном битком, са ње, спала је оперетска завеса. Кад је
у јесењи сумрак 10. октобра почео да одступа турски 7. корпус пред
167
моравском дивизијом, што је осванула у јесени испрва питома и мирна
под артиљеријском ватром, уз песму „Ој Мораво, моје село равно”, што се
чула код села Четирце, то није значило само обнову старе славе
србијанског оружја, него дизање главе читавог једног народа.
Улазак у рат Србије године 1912. био је само логичан завршетак
наших, скоро већ две стотине година, непрекидних немира, патњи и
бунџилука. Хрпу војничких похода, у туђинским војним архивама,
гомилу саборских вапаја, у конфузним политичким, панславистичким,
тирадама, гужву једне разбарушене литературе, једног малог народа,
његовог дрекавог новинарства, видела је у нашој историји деветнаестог
века тзв. званична Европа. Није ни сањала да ће војничка акција
запечатити све то фактима који се више нису могли мењати.
Нема сумње, омирски бојеви Црногораца, око Скадра, као пре
тридесет и четири године, око Никшића, испунише још једном ступце
туђинске и словенске штампе, али оно што је Европу запањило беху
победе Србије географски скоро несхватљиве. Ударивши у лице
непријатеља код Куманова, српске армије, пређоше реке и планине и
за неколико дана док су по Европи бележили ужурбано Једрене, Драч
на Јадрану, Солун на Јегеју, научише и древно ратничко име Срби, Срби
што је после порасло до миракула.
Кумановска битка, прва битка дотле незнане војске, има сву тамну
лепоту великих, судбоносних битака. Непознате српске армије са
визијом старе, немањићске Србије, пећских манастира и Маркова
Прилепа, иду у сусрет Турцима, царевини Босфора, скоро без одређеног,
ратног плана, са јединим задатком безуветним: тамо, где ће непријатељ
свакако бити, све три да се нађу.
Никакав потхват једног народа не може се, по својој моралној
вредности, упоредити са заносом једног жељеног рата. Не заваравајмо се,
на дан ове битке бар, признајмо: нема величанственијег призора, нема
дубљег осећаја заједнице, нема чистијег узвишења мисли и душе, од
битке, од учешћа у бици једног народа.
Кумановска битка тучена је у модром, небесном смирају јесени, под
огранцима Козјака и планина Скопске Црне Горе, и није имала боју
прљавог, рововског клања, садашњих бојева. Киша, ситна јесења киша
дала јој је меланхоличну светлост облака што пролазе.
Пошто нису имали времена да се дуже укопавају, непријатељи су
осећали грозничави дах судбинске неизвесности, заривши се у земљу,
само брзим утврђивањем, ни толико дубоко колико је гроб. Вечност која
је у боју год. 1389. Турцима дала боље положаје, при одмазди, после
петсто година, одредила је случајем нашој армији (армија I
Престолонаследника Александра) доминирајуће положаје.
У нашем тумачењу било је неке неумитне строгости и разборитости
која није могла бити неразумљива нашим сељачким масама. У
турском налету и безумној катастрофи било је нечег пропало господског,
азијског.
168
Први дан, у потпуној неизвесности, наша армија, скоро је стајала
под артиљеријском грмљавином; у ватру зађоше само моравска, дунавска
и један део дринске дивизије. Око 30.000 људи, са 60 топова.
Други дан, као на косидбу, оде у огањ цела армија сем 3. и 15. пука;
око 80.000 људи и 138 топова.
Код Турака мозак је радио наопако.
Они су бацили на нас целу своју вардарску армију (див. ђен. Зеки
паша) први дан, а други дан, кад је скопљанску, редифску дивизију
обузела паника, они су давали отпор само деловима армије. Док се није
претворио у дебакл.
Рат је, после, постао она страшна авет борбе оруђа, више него
оружја, патње у земљи, у блату, више него у пожару бојева. У кумановској
битки све је још било као у епу.
Тучена је на домаку плавих измаглица Косова, на Пчињи и у
близини Жеглигова где је право славље балканско, некад, имало још сву
дубину оданости надземаљском, у пределу пчињског Прохора. На челу
армије тукла се још младост сељачка, гиздава, и коњица. Таласала светла
сенка једног Престолонаследника што пре тога није било, ни у добу
устанка, ни ратова XIX века. У царско Скопље дошао је за сином седи
Краљ који је био оличење свих народних и грађанских врлина, као из
прича.
Бој је био пун прошлих, сјајних војничких епизода. Једна једина
битка била је довољна да Турци открију пред рајом балканском сав очај
својих катастрофа, да предаду планине целе Старе, царске Србије сав ток
Вардара све долине Македоније. После Кумановске битке почело је
опојно пијанство јунаштва нашега, што је, као што је познато било толико
да су новине јављале битке као победе до којих су армије преко Прилепа
и крвавог Битоља, играјући коло и газећи реке, тек имале да стигну.
Јесен, у дане Кумановске битке, била је пуна телеграфских жица
чије је хујање разносило, све даље, иронични, гласни смех Словена, на
рачун Аустрије и њеног света. Показало се, да је на дну тих
брзопролазних влада у Београду владала ипак једна дубока разборитост
стечена у традицијама малих и презрених, балканских паланака и
патријархалних домова. Показало се да је тај официрских кор, о чијим је
перјаницама Беч, по Европи, толико шала ширио, најбољи сталеж наш,
једини који се није носио са народом, који се није преварио у њему, и
који је знао, кад му је требало показати куда да затресе земљу кораком,
пред њим да мре.
Србија и њени топови, бели и мирни волови њених војничких
пролаза, полако, појавише се у задивљеним зеницама Европљана као нека
стара, архајска слика. Та Србија, што је исуканим мачевима загазила у
Јадран, та Србија што је у исти мах грмела тешким топовима код Једрена,
та Србија што је застала као укопана, да у интересу нечег вишег, него што
је пуста, ратна слава, пропусти савезника у Солун, та Србија је била, не
само на Балкану, него и далеко даље неочекивана.
169
Наш народ је доказао Кумановом2 и последицама те битке, да је
кадар да деценијама припрема, смишља, жуди, и у ниском животу, и
у дуготрајној патњи, да би, у одређеном му тренутку, испунио. 3
Он треба и може мирно да прими своју судбину.
Кумановска битка, која је Србији вратила све земље прошлости, у
свом своме сјају, није ништа друго, до војнички завршетак свих оних
политичких, друштвених, па и литерарних акција које је пречански
романтизам, војнички живот хрватских крајина, програмске препирке
наших партија, у другом облику, прижељкивао.
Србија је на Куманову, почела да игра улогу оног брата коме је
усуд поверио мач и зато што га је носила чистог, истинским жаром,
неокаљаним ликом, њен бој на Куманову остаје зрачни, светао сноп,
под којим та битка има вредност једног добро урађеног рада, нимало
мање тешког и племенитог, него што 6и био да је сав народ изишао
на поља под Шаром да у зноју лица свог оре и копа.
Дуж целе наше земље, наш народ ратнички је још и ко му одузима
тај лик одузима му и душу. Оно што је омогућило песму у бици на
Куманову, најбоље је у нама и ако нам се и то одузме, ничег више нећемо
имати до траља.
Велика једна лаж шири се данас по свету и ратом, битком и војском
називају се упрљане слике оног што рат, битка и војска нису били.
У дане Кумановске битке, док идемо напред, у далеке таме
будућности, за нама остају светли ти жеглиговски сутони, у којима
Србија, од пре двадесет година, нема ничег у себи што би могло да нас
удари горчином сумње, или стида.
Док „земља, као нека барка, заљуљана их носи у вечност”, војници
Србије нестају у њој, заувек, са сликама болним нагоричанских положаја,
облака над Вардаром, сребрне, далеке пруге језера охридског.
Али, у шапату и сећању на ту Србију, може се бити само уз њу, или у
срамном табору против ње. Трећега нема.
170
ОСЛОБОЂЕЊЕ СКОПЉА
171
Српства, пред Богом и пред људима, оживотворила оно што се од ње,
сиромашне и остављене самој себи дрхћући очекивало.
И као у болној једној и горкој грозници и тај сјај, толико векова у
тами ишчекиван, прешао је преко Српства само као краткотрајни јесењи
светли вео ваздуха и привиђења народа што је Скопљу био кренуо.
Сагледала се сен толиких, горких сањарија свих српских крајева,
Душанов двор и гроб, где је била израсла трава, осветила се прошлост,
али у њој Србија није заостајала. Улазак Престолонаследников и долазак
седог Краља Петра, сачуваше на себи, и у безмерном праву тог тренутка,
сјај кандила, испред светих ћивота.
Место тријумфалног преноса престонице у Скопље, у прошлост,
Србија је бирала садашњост, занос Београда, пробијеног свим стрелама
туђинским, нов политички сан вароши која је никла из устанка, града
што је кроз цео XIX век стојао иза сваког покрета војвођанског, босанског,
па и хрватског и љубљанског.
Учено патњом, вековима, у којима није ни имало државе, у којима је
постојало само силом душе и чврстином снаге у себи, Српство је, само
сагледавши Скопље као сан, вратило се у Београд Србије, престоницу
што је ратовала уз бана хрватског 1848. године, говорила кроз говоре
словеначких посланика у бечком парламенту, шапутала у националном
делирију босанске омладине. Вратило се годинама тамница, вешала,
понижења и јаука.
Зато данас, на дан уласка у царско своје Скопље, у тамној сени
свега онога што је против њих, та прошлост и Србија, светле опет.
Треба веровати у њих.
172
ИЛУЗИЈА БР. 1 ХУНГУРА
173
историјских сталежа, већ и тзв. заведеним масама целог свог народа
довикивати, да се оног не одричу. Не, не, никада. (Nem, nem soha).
Нема сумње, кад цео народ бежи од јаве пред собом, а то се
Мађарима неће десити први пут, најлакше му је ако појури за неким
сном. А међу њима, илузија бр. 1. Хунгура, чак није ни најлуђа.
Хиљадугодишњи тај сан, диван и незабораван Угрима, географска
лепота и целина бивше Мађарске, иако никад нису биле стварност, нити
јава, имале су увек привлачну раскош привиђења на равнима азијатским.
У њима се виде и сад плодне, бескрајне равнице земље црнице,
широке, пловне реке, језера и баруштине, пуне риба и дивљачи. Валовите
падине, засуте цвећем воћњака, топлих, питомих брежуљака са којих
теку чувена вина, зелене, безмерне пустаре, са ђермовима на видику,
шумовита брда, слапови кроз које се пробијају дрво и сплавови, тамне
горе рудокопа и далеке, високе планине сточара, са врховима што се губе
у облаке. У халуцинацијама политичким Мађара, та земља још постоји
нераздвојна, и само је Дунав дели на две поле, између Истока и Запада.
Окрећући главу од своје данашње земље, Мађари, све више, постају
народ који, за друге, не за себе, јури за једним сном. Уз покрете
фаталисте, Азијата, који своје крволочне бесове, и свој плач после тога,
сматра својом горком судбином, они почињу да чине и гестове сенке
једног монголског коњаника, што се врти у седлу у срцу Европе, над
једним географским привиђењем, сад већ и без тла.
Мада и сада имају своје равни низије дуж Тисе, старе своје вароши и
рударска брда Матре, лепоту токајских брегова и падина, где се чује
наречје Палоца, крај преко Дунава, плодан као врт, у таласастим
брежуљцима, изненадним брдима, чудног облика пуних рудног блага и
црног дијаманта, што се огледају у најеженој површини великог Блатног
језера око којег је земља још плоднија, они се тетурају опет у сну за
Карпатима на Истоку, тражећи ради географске лепоте и природних
граница Словачку, милу, сироту Русинску и давно румунски Ердељ,
влашку Шумадију, а на Западу, рецимо гласно ми, оно што цеде кроз
зубе, море и своју, како је називају, „здружену државу” (társorszàg):
Славонију и Хрватску.
Узалуд би било доказивати колико је усиљена, намештена, та
теорија географске целине и „природних” граница бивше Угарске.
Мађари је истичу у неком послератном безумљу, можда и прорачунатом,
као прву тачку свог политичког програма, безобзирношћу уверења
дервиша. На страну то, што је она, у савременим појмовима права и
основа потраживања међу народима апсурдна, лажна је свакако као
и илузија бр. 2 Хунгура: да је за народе бивше Угарске та земља била
земља где тече мед и млеко.
Никада „хиљадугодишња” Мађарска тих „природних” граница
није ни постојала. Она је плод политичке маште и превласти мађарских
„историјских” сталежа изричито реторичарских, правашких, и на основу
прерогатива „државотворних”. Карта и граница те Мађарске ишарана је у
174
песак, штампом барокних првака по зборовима племства и свештенства,
кроз векове, али нити је та Угарска била таква, кад је основана за Св.
Стефана, нити је била непрекидна кроз столећа, нити је у њој мађарски
народ зашао до тих граница, са својих пустара и њива пењући се, у брда и
планине.
У „хиљадугодишњој” Мађарској, „природних” граница и географске
„заокругљености”, историчар вековима, наилази на Чешку, Турску,
Хрватску, Влашку, Пољску и Немачку, о чијем се царству у том
географском јединству може говорити, бар са толико права као каткад о
Краљевини Мађарској. Да Хрватску и српски „status in stato” и не
спомињемо.
Кроз природну границу Карпата, пројахаше Татари и опустише
и спалише Угарску као да граница њених није ни било. Паскјевич,
царски, руски генерал, прошетао је кроз њих у години 1849. и стигао
тачно на раван где је сва Мађарска, пред њим, положила оружје.
Географска целина ништа није сметала, кад је у северној Угарској
васкрсла романтичка и панславистичка Словачка, географско јединство
Мађаре није сачувало да чак и Русини задрже свој шумски крај, толико,
да се тамо, сем жандара, на дан хода, ни за највеће славе мађарске, није
сретало Мађара. Крај све светле прошлости историјске, мађарске,
румунски сељак, без ичије помоћи, узео је био, још пре рата, кнежевину
Ердеља.
У ствари, крај свег спољног блеска, насељени Азијат, у мукотрпном
животу, Мађар је већ хиљаду година тамо где је и данас. Као народ,
он већ вековима живи и умире на тој земљи, где му је и сада држава
и где му је још од доласка из Азије завичај.
Историјска Угарска, никада није била оно, што сада, и од почетка
лудила мађаризације у 18. и 19. веку, мађарски, сталешки политичари,
својим масама као трептаву илузију, предсказују.
Становништво од 20 милиона Мађара, „државних” Мађара, по
теорији шовенској помађарених Шваба, производ је луде илузије
административне и племићске, сталешке државе, чија је глава била
једна банкарска и ноћничка Пешта. Сан о лепоти географске Угарске,
њеног јединства, о коме се сад опет тако гласно труби, кад се превиди
туђински утицај, пуши се из главе чиновничких слојева што су примали
плату по Хрватској, Ердељу и Словачкој. Да би се још једном остварила та
географска Угарска поћи ће можда у крв милион тзв. заведених
мађарских сељака, али је једно извесно, да би до „природних” граница
волели да стигну, пре свега, бивши морнарски официри, пензионисани
срески начелници, ишпани и зубари, и за њима сва она униформисана
чиновничка Мађарска, и џентрија у кратким кожним капутима, што се
тиска око крмила у Пешти.
Мит о географској лепоти и заокругљености, само је прва тачка
оног дугог низа лажи које политичка алегорија Хунгарије као пробрано
бисерје, носи без стида, око свога врата.
175
Заиста, на Истоку, на „природним” границама, био је тамни, горски
венац Карпата већ вековима око Угарске. Кад су Мађари, дошав из
Азије, кроз њега ушли, они су, и сами деца Истока, обрадовали се да их са
истока брани. А нису чули да се за њима, тај планински ланац, као
горостасна брана од храстовине, затвара, и да се налазе, пред Западом, као
у клопци. Вратили су се и отуда, са одсеченим ушима, што су им одсекли
Немци кад су у биткама осрамоћени, јер отуда, ни после, никада, није
било природних граница, да их од германизације брани. У ствари, скоро
сваког столећа, за њих је постојала опасност да их ускоро не буде.
Беснило једне кампање против наше државе, потреба опсене пре
свега код њих самих код куће, може тој Мађарској визије, да би била
примамљива, додати атрибуте једног хиљадугодишњег правног стања
и географског јединства и лепоте, планинских венаца, река и језера,
до миле воље. Она тиме не постаје, ни у прошлости истинитија, ни у
будућности остварљивија. Основа њена никад није била једна крв и
душа целог становништва, ни воља заједничке будућности појединих
делова, па чак ни надмоћ једног народа, ни сталежа, над осталима,
бар то што ствара државу.
Празна фанфаронада и лаж је и пакост, што се сад за утеху тог
несрећног народа баца пред њега, о географској неизбежности, као
што је била то и она прича о благостању у бившој „хиљадугодишњој”
у којој је Мађар, прави Мађар остао надничар.
И тада је просечни Мађар био опијен и викао, латински, раздраган,
да нема живота изван Мађарске, па ако га и има, онакав, као у
Мађарској, није. Extra Hungariam non est vita, non est ita. Што ипак не
мења факт, да је из те земље био највећи број исељеника у Америку.
И данас, просечни Мађар, верује да је васкрс једне прошлости која
му се приказује рајска, на прагу. Што ипак не мења факт да се сва та
земља срозава до дна, на коме никад тако дубоко била није.
Ускоро, од њених извесних фактора, разбарушених при послу
фалсификатора, збуњених својим мађарским парадоксима, историјским,
економским, социјалним, моћи ће да се очекује све. Језива, при томе,
није, ни најмање, та нова мађарска, хусарска улога у будућем рату који ти
кругови припремају, него наша наивност већ дванаест година.
У неком болном атавизму ратника, у нас се дуго мислило да су
стреле хунгурске уперене на друге мађарске суседе, а не толико против
нас. Показало се да нам не остаје ни та ваjна утеха. Против нас се ложи,
пре свега, луда локомотива мађарске, послератне иреденте која нам на
границу довлачи већ познате силуете и куфере. У илузији бр. 1 Хунгура,
географско лудило гледа, закрвављеним очима, то се ових дана открило
сасвим, пре свега према Хрватској и нашим прекосавским крајевима.
Међу споменицима иреденте у Пешти, око кипа Југа, највише се сада
плету мађарске наде.
У ствари, као што се концепције револуционарне потиру само
концепцијама револуционарним, тако и на овај сан може доћи само снага
176
другог сна. Идеја панслависта, која није гора од њихове, ни географски,
велика жудња стапања свих Словена, а пре свега северних и јужних које
раздваја неколико десетина километара, што се могу покидати у
будућности коју Мађари изазивају, а која може прогутати, пре свих, баш
њих.
У привиђењу тог сна, на мађарској равни, где ће остати, временом,
само траг њихових копита, и у прошлости су одувек, место мађарских
илузија, живеле и умирале словенске земље.
За велико Словенство, они су само једна велика коњичка сенка
што нас је тлачила и харчила и која је, како то они сами охоло признају
разделила словенско море.
Данас у Мађарској, изгледа, шири се делириј прижељкивања и
припремања нашег распада и свега једна сићушна, елитна мањина
политичара и уметника слути да је том народу спас само у добру са
нама. Дође ли једном дан да оживи сан о Панславији, а његово остварење
не чини се нимало невероватније од мађарског сна, иако је привремено
исто толико далеко од јаве, под условима политичким и које сами
припремају нестаће Мађара, као што је, пре њих ветар разнео све друге
Азијате, што се џилитаху ту дуж Тисе, Дунава, Драве и Саве.
Тада може доћи и дан када ће ти Мађари, што данас јуре за сном
хунгурске паше од мора до Карпата, без икаквог увиђања времена у коме
живе и судбине своје, плакати горко над својом данашњом земљом коју
неће да виде.
Време, 9. XI 1932.
177
ИЗ ТОПА У КРУНУ СВ. СТЕФАНА
178
Силвестра II краљевску круну и крунисан је њоме. Рим му је послао и
крст да се пред њим свечано носи, као знак и право назива покрститеља
„апостолског краља”.
Та круна, по мађарској теорији, била је после знак законитости
и право свих мађарских владара, до последњег Карла IV2 аустријског
цара који је, као што је познато, при покушају да се врати на престо,
после „битке” код Будаерша, где је пру[т]3 који данас Мађарском влада
из топова лупао на дворски воз, предат Енглезима. Њему више није
помогла, мада је она по тој теорији и светиња народна над светињама, и
власник свих бивших „мађарских” земаља, во вјеки вјеков, и
неприкосновена ауреола.
Круна Св. Иштвана, по тој теорији, у коју 6и мађарске владе хтеле
да верују, не само Мађари, него и становништво „отетих” земаља, затим и
Чеси и Румуни и Хрвати и Срби, па и сва Европа, има за собом, не само
„хиљадугодишњу” владу него и правне атрибуте, и у мађарском
државном праву, и у међународном погледу.
По тој теорији, могли су други народи, под Мађарима, тражити
своју слободу и своје земље, на основу савремених појмова, права
економских, националних, итд., потреба, па најпосле и победе оружја и
потписаних и премапотписаних мировних уговора, све то има да падне
под мистичним правом и моћи круне Св. Стефана.
Право на живот, на своју прошлост, на своју будућност, на промене
набоље, свакога, на територији од Карпата до Јадранског мора,
поклопљено је јуридичком неприкосновеношћу круне Св. Иштвана, и
под њом „природних” мађарских граница, онаквих какве су биле већ
„хиљаду” година. Други народи могли су дизати против њих чак и
побуне, имати свој засебан свет, ван тих граница, коме су тежили,
припадати сасвим другој раси, другој култури, вери, социјалном
поретку, све то остаје неважно. Они и са њима и земље бивше Угарске
остају својина круне Св. Стефана.
Очигледно, данас, у доба економских права и закона, у
међународним односима, у доба политичког реализма и натурализма,
пред оваквом мистичном тезом, као што је св. стефанска, најпаметније је
да се осмехне и занеми. Ако Мађари очекују васкрс своје предратне
државе, (која, у ствари, није ни постојала) у оним бившим границама,
ухвативши се, као за реп једној птици, за ову мистичну ауреолу
средњовековне своје реликвије, онда ће свакако - то се може и без поруге
рећи - дуго, још дуго чекати.
Њина теорија и мистична моћ св. стефанска лебди међу нормалним
појмовима савремених политичких парола у Европи, као грал.
Да ли ће се из њега излећи, као феникс, мађарски реванш то идемо да
видимо. Засад је питање само: зар је тај који је био у Риму, те мистичне
круне што лебди, Парсифал?
Монархију би у Мађарској, у краљевини без краља, нема сумње,
примили скоро сви. Свештенство и већина официрског кора су
179
легитимисте тј. чекају ступање на престо престолонаследника Отона,
Карловог сина, дакле Хабзбурга*. Познато је, међутим, да сем њега,
има још један члан те династије који се нада престолу. Надвојвода
Албрехт. У јавности он репрезентује [...]4
Велика већина сељаштва, у тзв. странци „малих газда” припада
теорији да за круну Св. Стефана треба бирати новог краља, по древном
мађарском обичају „слободних бирача” (szabad királyvàltók).
Пре рата, у Мађарској, велики народни празници били су дани
успомена из револуције против Аустрије и Хабзбурга. Октобар 6. дан
вешања мађарских генерала, после полагања оружја пред царским,
руским генералом Паскјевичем. Дан који је прилично занемарен.
Март 15. дан Петефијев, кад је Пешта почела буну године 1848. против
Аустрије. Сад помало и заборављен.
Не може се порећи да је сад највећи празник, мада је одувек био
поштован, август 15. дан крунисања првог краља Св. Стефана године
1000. папином руком.
Мађарска је сва у знаку те прославе. Стотине хиљада становника
Пеште, и унутрашњости, са села, упирало је, и ове године, очи и све
мисли у символе и реликвије Св. Стефана. У њима лежи нада васкрса
бивше државе, предратних, лепих времена, лаког живота. И сам поглавар
државе сматра ту свечаност литије свете деснице и прославе круне као
главну. У одори адмирала бивше аустријске флоте, као да пропала
Аустрија и сад постоји, окружен безбројним официрима, у невероватној
раскоши, он се клања мистичном значају круне Св. Иштвана, сигурног
знака васкрса оне Угарске која је смањена на своје заиста праве границе
мировним уговором у Трианону.
Помало већ оперетски, у овом нашем безбожном времену, звучи
што се сад Мађарска, у интернационалном туризму назива само „земљом
Св. Стефана”. Пољска, и после три поделе, имала је у свом националном
заносу и уверењу европског месијанства, нечег тврдокорног и узвишеног.
_______________________
180
Трагедија мађарског народа је у томе, да крај тих звучних
средњевековних назива, носи на себи жиг фалсификатора француских
франака.**
Мада Мађарска, у својој штампи уфитиљених, хусарских бркова,
псује на све светиње народне својих суседа, о том поштовању за ту стару
реликвију, треба иронично рећи само оно што се мора.
Пре свега круна Св. Стефана и није круна Св. Стефана. Од оне
круне коју је папа Силвестар II послао Иштвану I у круни мађарских
владара једва шта и има.
Извесно је, међутим, по признању самих мађарских археолога и
историчара, и то најодличнијих, да је она, скоро цела, али доњи део,
венац, онај прави део круне, златна круна од византијског цара Михајла
Дукаса. Украшена православним иконицама, са грчким натписима, међу
којима је израђен и лик краља Гејзе, са натписом „Гејза верни краљ
Угарске”.
Место „апостолске” круне Св. Стефана, најблаже речено могло би
бар са толико исто права да се говори о мистичноj моћи круне која је
Гејзина круна.
Њу је краљ Гејза добио на дар због услуге коју је учинио
византијском цару, још док је био само краљевић, при опсади тадашњег,
грчког Београда, отпустивши посаду кући, при договору о предаји.
Моменту дакле у ком нема ничег апостолског, него, како се из оног
„верни краљ Угарске” може закључити можда чак и почетка једног
претендентског вазалства (год. 1072).
Први угарски краљеви већ, по оно) теорији треба да осећаjу
нарочити значаj те круне. Није, међутим, извесно, по ономе што се зна о
њиним крунисањима да су јој давали већи значаj од других уобичaјених
Insignia regisI.
На страну то што је већ у почетку своје историје затурена, она се
котрља кроз крваве векове више немоћно, као неки накит, него што
моћно сија, мистичном снагом, у стварању држава и народа дуж Дунава.
_______________________
** Децембра 1925. године је у Хагу један мађарски официр био ухапшен док је
покушавао да размени фалсификовану новчаницу од 1000 франака. Његово хапшење
довело је до хапшења још двојице мађарских официра у Хагу. Међу њиховим стварима
пронађени су милиони фалсификованих франака. Ухапшени су били чланови
иредентистичке организације Национална федерација,дубоко повезане са Хортиjевим
режимом. У сржи завере био је покуша) да се истовремено упливом велике количине
фалсификованих франака дестабилише Француска, као главни противник ревизије
Тријанонског уговора, и да се прибави огромна количина исправног новца за акције у
иностранству. Истрагом је утврђено да су налогодавци били принц Лајош Виндишгрец,
шеф полиције Имре Надаши, који је омогућавао фалсификаторима да добију пасоше за
излаз из земље и други. Вероватно је са постојањем завере био упознат и премиjер Бетлен.
Завереницима jе, уз велики публицитет, суђено у Мађарској, и осуђени су на симболичне
казне. Афера jе довела до извесних смена у Бетленовом кабинету.
1 краљевских знамења (прим. прир.)
181
Прошлост круне Св. Стефана могла би да пружи Мађарима наук да
су и они били мали народ, раскрвављен у туђим вихорима, и да их jе сан
о власти од Карпата до Јадрана, и као народ, скупо стао. Таj наук пре
свега.
На основу бурне прошлости те своје средњевековне реликвије,
утонути у безумље тражења остварења једног сна, то може само један
толико бруталан народ (Herrschervolk) као хунгурски, чија је политичка
историја одувек само једна болна збрка џилитања.
По средњевековним појмовима није требало много па да се титула
једне туђе земље присвоји, али је то увек била само једна празна игра
са хералдизким цвећем и тицама.
Мађарски краљ Бела III, после једног ратовања у пољским и руским
земљама, узео је на се титулу „краља Галиције и Лодомерије”. Да ли ће
зато Мађари тражити Пољску, видећемо. Мађарски краљ Емерик,
сматрао је да му је довољна и породична свађа и гостовање по Бугарској и
Србији, па да назив краља и тих земаља узме у већ обилан низ празних и
звучних титула мађарских владара. Наследници његови и аустријски
цареви до последњег, до светског рата, носили су те присвојне називе.
Нико им није кварио то задовољство.
Тако је и са мистичном теоријом моћи и својине свете круне Св.
Стефана.
Чешки краљ, у лето 1304. понео је ту круну у своју земљу из Будима
као пртљаг. Његов син, пошто су му Мађари постали досадни, поклонио
ју је, заједно с правом на незаборавну Хунгурску, Отону, баварском
херцегу. Идући у Мађарску да се крунише, Баварац је у Фишаменду
изгуби и једва је опет нашао. Што му све није сметало да га Мађари
свечано крунишу. Идући у Трансилванију да проси девојку заробљен је
после и затворен, а круну му је ердељски војвода, без икаквог осећаја
мистичног јединства, узео.
Да би нови мађарски краљ Наполитанац Карло Роберт могао да се
крунише изасланик папин, кардинал Гентилис наручио је код златара
нову, без икаквог мистицизма. Што је најлепше, за мађарску теорију
њеног права, кад је тај кардинал на земаљском збору код Будима, у јесен
1308, у дугом латинском говору тумачио света права круне папине,
мађарски је сабор заурликао да тражи слободно бирање. Тек августа 27.
год. 1310. успео је Карло Роберт да се праве круне дочепа.
Њена мистична моћ, међутим, показала се као врло немоћна, кад су
у питању мађарски великаши. Они за права круне Св. Стефана нису
хајали.
Ни краљу Матијашу, највећем мађарском краљу није била мистична
круна наклоњена. Иако је био син Јанка Хуњадија и идол свог народа,
о коме сељаци и данас кажу: „Умро5 је краљ Матијаш, оде и правда”
(Menghalt6 Mátyás kiraly oda az igarzság), ипак је морао да гледа како се
круна Св. Стефана пет година угнездила у плавој, бујној коси Фридриха
III немачког цара, који је њоме год. 1459. био и крунисан. Мистични грал
182
мађарске недељивости вратио се у земљу тек кад је краљ Матијаш за њен
мистични сјај платио 60.000 златника.
Истина је и разумљиво је да су теорије јавног и државног права и
њеног мистичног суверенитета, постале за време осионости Хабзбурга и
мађарских устанака. Тада је круна Св. Стефана постала путир у којој сја
непролазност мађарске државе и њене идеје.
Само ни тада теорија о њеној свемоћи није била више, него једна
поетична скаска.
Хабзбурзи су круну Св. Стефана држали у ризницама својим старог
гвожђа и старог злата. Она им је, као и Мађарима, служила само за
паролу. Истинску веру у њу, и покорност пред њом, по оној теорији,
тражили су увек само од оних што су били далеко од њеног сјаја и од
Словена.
Највећи међу Хабзбурзима Јосиф II није хтео ни да хаје за њу и није
се њоме ни крунисао. Тек на самрти скоро дозволио је да је изваде из
старежа и врате у земљу и пренесу у Будим.
Франц Јозеф, исто тако, није је спочетка удостојио ни погледа, а
за време револуције 1849. доживела је света реликвија читаву гангстерску
авантуру. Као што је познато, закопана је у земљу, у близини Оршаве.
Народ верује да је том приликом, на њој, искривио се крст. Што све није
сметало да засија после, кад је опет ископана, на глави највећег крволока
мађарског народa***, коме је до смрти било мрско и реч-две мађарски да
проговори.
Круну, као и државне границе, чине моћним крв која владара за
свој народ, из кога је поникао везује, реалне потребе државе које у
владару налазе реализатора, и пре свега оданост људи оном човеку за
кога су, као за оличење народно готови да се жртвују.
Онај који је на глави носио круну Св. Стефана, све те особине и за
Мађаре ретко је имао, а за Словене у тзв. земљама круне Св. Стефана
никада.
Проблеми око мистичног задатка круне Св. Стефана могу бити, или
не бити централна питања унутрашње и спољне политике мађарске, они
остају ипак само један велики покушај обмане, и преваре. Мит о круни
Св. Стефана, у иностранству, и у њиној земљи уосталом, највише је баш
заслугом оног круга, чији сви путеви сад изгледа воде у Рим. Они који су,
кад им је то из личних и партијских разлога требало, ударали у
апостолску круну из топова, могу у Риму мољакати неку другу круну,
светињу круне Св. Стефана и њену мистичну моћ, о којој бајке за децу
причају више повратити неће7. Као што су од лажних банкнота били
спремни да праве француске франке, ко зна шта ће још бити готови и са
апостолском круном да ураде?
________________________
*** Највећи крволок Мађарског народа - односи се на хабзбуршког цара Франца
Јозефа (1848-1916).
183
Шампион тих кругова, шампион мађарског реванша уопште,
председник садашње мађарске владе, на овом хаџилуку у Рим, о
проблемима круне Св. Стефана, и васкрсу бивших граница нарочито није
говорио. Само то, бар код нас, не би требало никога да изненади.
Амбициозни генералштабни официр, авантурист пре свега,
председник мађарске владе, сетивши се грмљавине топова којом су у мит
круне Св. Стефана тукли, увидео је можда и сам да треба, овог пута, да
буде ћутљиви Парсифал мистичне тице коју су Мађари грчевито
ухватили за реп.
За штампу, за јавност, кроз многобројне микрофоне г. Гембеш****
постао је у Риму тенор за привреду. Никога, међутим, ни у својој земљи,
том песмом није убедио. Сви знају врло добро шта се спрема иза кулиса,
кад тако еминентан гост гостује.
Уосталом зна се прошлост г. Гембеша, знају се његове пароле, зна се
и то ко га је довео на власт и шта се од њега тражи и о чему он сања.
За штампу света програм његовог бављења у Риму је економски.
Успех је свој, по томе, постигао у питању контингента извоза мађарске
стоке.
Међутим, иако се свет данас радо кљука буникама пацифизма
које се, то је бар непобитно, извозе, а не цене у тзв. побеђеним државама,
ипак ће ваљда тај сталеж, што одувек звецка сабљом и игра чардаш, бити
последњи коме ће се моћи веровати у овом лудом столећу хипокризије.
Пре одласка у Рим, председник мађарске владе дражио је своје масе,
поздрављао руље идеје реванша, са цезарским гестовима над Пештом.
Пред најновијим шампионом круга око мистичне круне Св. Стефана
пошле су на Драву „хрватске усташе” после локомотива што су
пребацивале љубазно, извесне куфере.
Не може се сумњати више да се у кругу око чувара круне Св.
Стефана сања о повратку, крвавом, чешких, румунских и највише
хрватских и српских наших земаља.
У земљи где лимун цвате кисео и жут, политички авантурист пре
свега, шампион Мађара сањао је свакако о сасвим другој, а не привредној
каријери. Под плавим небом Рима, вазал једног далеко јачега, маштао је о
свом поласку у „земље Св. Стефана” пред легијама хунгурским, што имају
одсада своје криве ноге добрих јахача да укруте по такту римског
поздрава.
Опозиционарна штампа мађарска сама је рекла, ових дана, да би
председник владе, кад 6и хтео да решава заиста финансијска и привредна
питања, путовао у Париз, или Праг, или Београд.
_____________________________
**** Дула Гембеш (1886-1936) био је мађарски политичар и армијски официр у Првом
свегском рату. По завршетку рата, 1919. године се на страни адмирала Хортија борио
против Мађарске Совјетске Републике Беле Куна. Био је министар одбране 1929, а
премијер 1932-1936. У спољној политици нагињао је сарадњи са Италијом и
Немачком.
184
Досад је Италија учествовала у мађарском извозу свега са 8 одсто. Са
четири пута мање него мала аустријска република. Досад је у Мађарској,
од свих иностраних кредита, италијанског новца било само 2 одсто. Три
пута мање, него из осиромашене мале републике аустријске. Мање него
новца из Чехословачке, државе против које Мађари воде већ царински
рат.
185
РЕВАНШ МАЂАРСКОГ СЕЉАКА
186
те равни дуж Тисе и Дунава, са једног малог, засебног света, заосталог
далеко више него што се обично мисли, који је, један од најчитанијих,
мађарских писаца назвао: „земља слуга” (szolgàk orszàga).
Када се говори о сродству међу европским народима, мађарски
народ потпуно је усамљен. Он међу свим европским народима нема
ниједног сродника.
Та истина оставила је дубоког трага у свести Мађара, још дубљег у
њиховој подсвести. Многи тренуци у њиховој прошлости разумљиви су
само ако се то не заборавља. Исто тако и њихова туробна садашњица.
По научној теорији, уопште примљеној, Мађари су последњи талас
Азијата у Европи, са пољана испод Урала и Алтаја. Питање око кога се
мађарски научници још препиру, остаје само да ли су прво дошли у
додир и мешали се са номадским масама турско-татарским, па после са
гомилама угро-финским или обратно. Народ мађарски носи у себи
дубоко и охоло предање да је потомак Хуна.
Мешани свакако и изударани, међу другим азијским, коњичким
гомилама, што су обалама Црног мора гурали се ка Западу, Мађари нису
могли бити многобројни, као што то нису били ни ти остали Азијати што
су се појављивали као олуја, али брзо и нестајали.
Да Мађари при свом номадском померању нису могли бити бројан
народ, кад су се скрасили између Тисе и Дунава крајем IX века то
доказује прво што су непрекидно имали предање да су само један део
народа који на пољима Башкира, под Уралом, има своју земљу, где је, у
XIII веку, те тамо остале Мађаре нашао доминиканац фратар Јулијан
кога је мађарски краљ Бела IV послао био међу њих да их покрсти. Ту
Мађарску у даљини спомиње тамо и једно посланство које је путовало
у земљу монголскога кхана средином XIII века.
Међутим, и тај део мађарског народа, што је непрекидно гинуо
и селио се, кроз та крвава времена, морао је у броју страховито опасти,
баш пре него што је, кроз Карпате, ушао у данашњи свој завичај.
Кад се поче насељавати на пољима дуж Дњепра и Дњестра, на
Пруту, један се део мађарског народа опет одвојио и по мађарским
историчарима одселио чак на границе Персије, под Кавказом.
И онај део, међутим, што је остао, смањио се још више. Први рат
који су Мађари у Европи имали водили су против Бугара у служби
византијског цара Лава VI. Да им се зато освети, цар бугарски Симеон
сачекао је да својом коњицом оду на Запад у пљачку, и упавши у њихове
шаторе покла им све што није било отишло на војску, старце, жене, децу.
Та пропаст је на Мађаре, кад су се вратили утицала толико, да је била
непосредни повод да и та своја насеља напусте и да се на равни дуж Тисе
и Дунава населе.
Узгред, не треба можда ни споменути дакле колико има трагичне
ироније у томе, када сад Мађарска реванша, уз сабљу коју је поклонила
турском народу и Бугарима, са расном, „рођачком” дирљивошћу нуди
своју душу и срце.
187
Нема сумње да је мађарски народ, при стварању своје државе на
Тиси и Дунаву, уз Немце, био фаталан по Словенство. Мађари се, као
што је познато диче тиме, да су крајем IX века разорили словенске
кнежевине моравске и кнежевине под Блатним језером, те да су тако
разделили словенско море и тиме, пошто они увек спасавају друге,
спасли германски и латински свет Запада.
У ствари ти пљачкаши Европе, скоро сто година, топили су се
нема сумње, у крвавим походима на Запад и нису могли бити више
од једног танког слоја окупатора над словенским земљорадничким
масама, непрекидним, изгледа већ у VI веку од Балтика до Црног мора и
Јадрана.
Мађари истичу да је њихова власт морала бити врло човечна,
јер док су њихове војске, скоро сваке године одлазиле далеко против њих
није било побуна.
У ствари, сва та тамна столећа почетка њине државе толико су
препуна трагова Словенства да се њихова сила, државна, бар тада,
чини више једна средњевековна фреска пуна оружја, него једна
стварност на рекама и брдима, у пољопривреди и обичајима, у широким
народним слојевима.
Чињеница је да су, пре него што посташе европски народ, још
једном страховито страдали и изгинули у даљини, у походу на Немачку.
Не могу порећи ни то да се изненада јавља, место њиних азијских гомила
народ мађарски, земљораднички, чије су све речи које означују сељачке
алате, жита и послове како њине лингвисте саме кажу пореклом и
видљиво словенске. Познато је, уосталом, да је велики део речника
мађарског, иначе толико далек сваком другом језику европском пун
словенских речи, разуме се деформисаних.
Истакнути наш историчар г. Фердо Шишић*, подвлачи познату
хипотезу, да је мађарски народ при стварању своје државе у XI веку, био
на прагу да се, као и азијски народ Болгара, утопи у Словенство.
Цариградска црква била је у његовим највишим врховима захватила
корена, и средином X века постаје владика Ердеља монах Јеротеј. Од
доњег Дунава до Мориша влада „православни” Ухтум, противник Св.
Стефана, првог мађарског краља.
Нема сумње да у мађарском народу, кога је од стапања са
Словенством тада, сачувало папинство и латинска црква, има словенске
крви и много словенских трагова, али би била обмана мислити да су
Мађари, кроз векове изгубили свој азијски лик и срж своју предака
својих освајача.
188
Уосталом, у мађарском народу има безбројних присталица
политичке оријентације не само према Риму него и према немачком
народу, али са Словенством саосећа само једна незнатна мањина.
Културна оријентација према Словенству била је у Пешти, пре неколико
година3, права сензација и њену идеологију заступаху свега један
хипермодеран музичар и један конфузан песник.
Политичара, словенских концепција4, кад нису свесно или несвесно
империјалисте према хрватским земљама једва је било и једва и има.
Увиђавност, да мађарски народ подбадан против Словенства а нарочито
против Југославије као државе, срља у опасност, тек се у Мађарској јавља.
У опозицијама мађарских влада, интенсијама реванша и васкрсавања
Угарске од Карпата до Ловћена и Истре једва смо имали неколико5
млаких и бојажљивих пријатеља.
Мађарски народ на својим равницама нема сумње већ вековима
иде онамо куд га његови политички сталежи, свештенство, племство,
широки слој мађаризацијом створеног6 шовенистичког средњег сталежа
води.
Далеко заостао за срећнијим народима, [ш]то7 мађарски сталежи
који владају брижно крију, без школа, сиромашан, политички је заиста
слута.
Као остатак једне снажне азијске расе, тај народ је сачувао своје
чврсте кости, своју издржљивост8 која га чини најбољим копачем и
најјефтинијим надничарем али га је суморни фатализам његов учинио и
политички наивним.
За војску Мађари ако устреба даће велики број здравих регрута,
али о рату и миру њино сељаштво неће умети да решава. Незаштићено
оно ћути и не види куд га воде, а гласа покорно за племством коме је
стало до бивших граница и својих имања, своје „историјске” улоге.
Терор административни, слабо социјално законодавство, криза
земљорадње још чини те широке масе мађарског народа немоћним
да политички утичу. Елита, међутим чији сви путеви сада воде у Рим,
већ давно није елита. Сва је мудрост њена у томе да виче да је мировни
уговор у Трианону свему крив и да због њега мађарски народ треба
да загази поново у крв.
Нема сумње да трубачи реванша рачунају у Мађарској са мађарским
фатализмом и крволочношћу пре свега.
Позната је анегдота о стрпљивости мађарског сељака који путује
возом у Пешту и игра се, као9 што се Грк игра бројаницом, својом
бритвом. Све до Пеште певуши тихо „отварам, затварам” - „отварам,
затварам” да тек, кад10 воз уђе у пештанску станицу, изговори „бритвицу”.
Сва је мађарска штампа, прошле године, данима била под тешким
утиском једног догађаја11 који се одиграо у једној малој паланци у
близини престонице.
Два војника Мађара, који12 беху дошли кући на одсуство, из ћефа,
закорачише врата на гостиони у којој је свет, јер је била недеља, веселио
189
се и играо. Па кад су изазвали тучу, док су жене у вриску скакале кроз
прозор, почеше да секу немилице тако да је све утонуло у јауку, ужасу и
крви.
Питање је сада још само да ли извесни кругови мађарски рачунају
на ове и овакве инстинкте, при политичком уводу у једну нову епоху
мађарског народа. И значи ли то да у том народу нема и један други
светлији свет, у ком би могао да нађе изворе утехе, чак и кад би било и
зрна истине у том решету речи реванша које, у ноћничкој и загушљивој
ноћи пештанској стално ради.
190
МОРЕ, МОРЕ...
Србија, као држава, при уласку у рат, пре двадесет година, у јесен,
била је испраћена сумњама и многима, нарочито свом највећем злотвору
Аустрији, остала је несхватљива.
Да једна, сељачка заједница, демагогије, непрекидних трзавица,
сиромаштва, партијске збрке, без свег оног сјаја што државу чини
државом, - како је описиваху, - крене после пет векова, путевима
херојских урвина балканских, ка величини средњевековног Српства и
немањићских граница, то се у свету европских сила гледало најблаже
речено, злослутим ниподаштавањем. Па чак и у српским крајевима са
зебњом, у први мах, јер се читав наш народ био одвикао од радости
и оне воље што се решава, у одсудном тренутку, на живот или смрт.
Тек доцније, показало се да је та Србија, и као држава, била једна
горка и чврста мешавина скромности и патријархалне упорности,
способна не само да оцени могућности, него и да се држи тврдокорно
својих концепција и, што је најтеже, да се савлада и у најгрознијој
дрхтавици која обузима пре, или после, при сваком стварању државе,
јединог заноса достојног увек и појединаца и читавог народа, када се
чини, неко време, да је све пропало и све узалуд.
Армије Србије, извршиоци те воље, зачудиле су свет антисловенски,
још више. Чудна, засебна творевина једне, по општем мишљењу слабе
државе, оне су се показале као исто тако, неочекивано светао, део
Српства, у који је наш народ, одувек, мање сумњао него у политичке
слојеве. Творевина једног прошлог, романтичног Београда,
патријархалног чиновништва и сиромашне, запуштене, али фанатичне,
србијанске паланке, српска војска имала је за собом много више уздања,
од саме србијанске политике.
У то биће Србије, у ту њену реч, никад није посумњала, ни после
сливничког, лудог пораза, ни аустријска, словенска млађарија,
словеначка и хрватска, ни тзв. „интелигенција” пречанска, патетична,
нити једна босанска касаба.
Победоносна грмљавина србијанских топова, изнад старих наших
црквица код Куманова, у јесен пре двадесет година, потресла је из основа
мишљење света о нама, док се, међутим, крвавим сељачким налетом на
нож, обележавала наша македонска граница, Србија је нашла реч која је
до дна душе потресла нас саме.
191
Ванредна, у својој прецизности, војничкој и пред Једреном, и
пред Солуном, и код Битоља, и код Скадра, она је из целе своје
средњевековне, царске прошлости, истргла ону реч, коју сваки разуме, и
у садашњости, која сваког опија, плава и таласаста, бескрајна и безмерна,
која на свим језицима иста је и дивна је, и указала је на њу, иза крвавих
бојишта, блатних путева, завејаних планина, као у неко плаво Сунце што
се, у даљини, разлива: Море, море.
Стари краљ што никад није крио да је поникао из народа,
Престолонаследник пред војскама, влада и партије и саме те армије, у
пролазу кроз земље фресака, куле Војиновића, и тврђаве Мрњавчевића,
нема сумње завршаваху тих дана велики један рат и тежак народни посао,
на ком се давно радило и патило.
Ипак, решењем да иде на море, тек, Србија, као држава, показала
је да у њој, под свим оним што је било површно има једна неугасива
жар упорности и блистава светлост оне воље коју споменусмо, што
дели душу од животиња, а која чини да се за нешто више од обичног,
ниског, природног, човек, или цео народ, реши, у одсудном тренутку,
на сјај, или на смрт.
Решење да српска војска, без обзира на тешкоће што су се на
политичком хоризонту јављале има да избије на Јадран, тренутак је
кад Србија завршава рат за себе и почиње за све нас.
У том тренутку показале се њена државна снага, вредност њених
политичких слојева, чија је основа била, крај свих збрка, једна светла
слободарска тврдокорност, коју остали наши крајеви, толико, нису
имали.
Не заборавимо да су, те године, на мору, биле значајне и словеначке
борбе, по задругама и општинама око Трста и у Трсту, нико неће порећи
ни то да је наш народ дуж хрватског приморја преживео, увек, у бурној
жудњи слободе на мору, против Венеције, али и за њу, векове славе.
Треба ли, међутим, зато, окренути главу од оне која је, после толиких
векова, сишла на море Јадранско, не пузећи, већ прокрчивши себи пута
оружјем?
Пре двадесет година, док је србијански други позив гацао и умирао
у јесењим, хладним кишама, на путу за Љеш и Медову, док је коњица
уморна раздрагано дизала се у седлу, загазивши у пучину, витлајући
сабљама, језа је прелазила по свим нашим људима, били они на Тиси,
по Крајини, у Загребу, или на Шаргану. Да је нов један народ појавио
се на обали морима2 о том је глас пукао по свету тек када се на Јадрану,
где смо већ вековима били, појавила србијанска армија и кад је излаз
на море затражила прва, независна наша држава.
Аустрија, нема сумње, тешко је подносила повећање територије
српске, али тек око забране Србији да има мора3 почела је да се понаша
као полудела.
Избивши на море, Србија се само враћала у своју раскошну
прошлост, али је тада, пре двадесет година, изгледало, као да се на
192
обалама јадранским, после једног туробног, војничког прелаза
арбанашких планина који ће се, после четири године, грозно, поновити,
јавља први пут.
Јадран, најлепше море на свету, био је, уосталом, добром делу нашег
народа, тада, сензација. После неколико векова патничког живота, по
шумским колебама и у земљи укопаним избама, наш народ је, занет тим
плаветнилом незнаним осетио нешто блиско и бистро, бурно и питомо,
горко и лако.
Био је заборавио да је на том мору почивала рука жупана наших и да
су, у истини, и под туђином, већ дванаест векова наши били ти жалови,
испод Дукље и Травуније, ти таласи испод Котора и Драча и изнад
Дубровника, до млетачког залива.
У древна времена до тог мора спуштала се од расцветаног Срема
земља Часлава и пловиле су по њему, чак до Апулије, црне лађе, оштрих
кљунова, Михајла и сјајног, мрког Бодина. Јадран је био море Немањића,
и Немања је у Котору био сазидао двор, али је то море било и море
Томислава, хрватске славе, завичај хрватских морнара светског гласа.
Кад се данас прегледају новине из свих наших крајева, оних дана,
тек онда се види колико је наш свет наслутио да се изласком Србије на
море тек наша заједничка држава рађа4. У првим тренуцима балканских
ратова још се и могло мислити да ће васкрснути само сјајна и раскошна,
средњевековна, српска држава, царство балканско, при завршетку тих
ратова било је јасно да Србија прима на себе и програм најбољих синова
нашег народа, дрхћући, занетих сањара. Догађаји су се, после толиких
векова за неколико година, сурвавали и сустизали.
193
ГРАНЧИЦА МИРА НА КРВАВОЈ САБЉИ
226
владајућим круговима, само поводом тог сећања „на заједничку
ратничку прошлост”, овлада Мађарима извесни разбор мишљења, што се
најпосле увек јавља код противника који су се носили и трли вековима.
При непрекидном истицању те тезе, донекле, има покушаја и да се
узвитлају, не толико уопште наше ратничке традиције, колико баш
хрватске, „заједничке” са мађарским, али, у целости, тај осећај ратничке
симпатије према нама није неискрен.
Чињеница је да је једини приснији званични политички гест до
сада, између нас и Мађара, био говор гувернера Хортија у Мохачу, кад је
одао пошту нашој „заједничкој” ратничкој прошлости, у ратовима нашим
против Турака.
Не треба помишљати на данашње војне припреме, ратничке савезе
које Мађарска има, или спрема, довољно је сетити се само мађарског
изасланства које је, скоро у исто време, носило почасну сабљу на дар Гази
Мустафа Кемалу*, па да се овај говор гувернера адмирала, смежура као
цвет што се тронуто баца на гробове хероја и брзо заборавља.
Као зид пред светом културе, хришћанства и Запада, леже, заиста,
кости Мађара, Хрвата и Срба, по турским бојиштима, од 14. до 19. века,
али историја тога зида и ратовања није толико привлачна за наш народ,
да би се на њему могла подићи, икада, нека заједничка творевина наша и
Мађара. Историјска је истина не само братство оружја нашег са њиховим,
него, уз њих, и наша патња. И сем те заједнице против Турака, постоји у
прошлости, то се не да побити, непрекидни ратни антагонизам Мађара и
Хрвата, а што се тиче Срба, једна вековна крвава сабља, што лежи жедна
између нас и Мађара, као, на несрећу, и између нас и Бугара.
Крајем Средњег века, пред битку на Мохачу (1526) нема сумње,
може да се говори о братству на оружју, Хрвата и Срба и Мађара. Кад је
пропала деспотовина у Србији, Босна, Херцеговина, наш је народ, уз
европско хришћанство, крвавио се да не пропадне, тада узданица
Балкана, краљевина Угарска. Међутим, ако се погледа у столећа пре, и у
вековима после те битке, у којој је пропала и Угарска, теорија о
заједничкој ратничкој прошлости нашој, уз Мађаре, искривиће се и
изгубиће привлачност једног наредничког огледала, срдачног,
уфитиљеног хусара.
_________________________
* Мустафа Кемал Ататурк (1881-1938) био је турски официр и политичар. Учествовао
је у Првом светском рату. У бици код Дарданела се борио против Британаца и стекао
титулу паша. Предводио је националистичку побуну против поделе Турске
1919-1922, током које су протерани Грци. Након тога, од 1921. био је на челу
привремене владе у Анкари. Постао је први председник Републике Турске 1923, и
остао је на том положају до смрти. Спровео је низ друштвених и политичких реформи
у циљу трансформације Турске из феудалистичке апсолутистичке монархије у
модерну републику. Реформе су укључивале и политичку еманципацију жена, као и
прелазак на латинично писмо. Циљ им је био потискивање традиционалног
исламизма у корист секуларног турског национализма.
Ратничке шајке што су се тада тукле против Турака, на Дунаву,
имале су црвену боју српске крви. У њу се мешала само у малој мери
плава крв мађарских племића, заповедника.
Када темишварски граф Канижи Павле продире 1480. до Крушевца,
уз њега се враћа и око 60.000 наших избеглица, а и у његовој војсци добар
је део Срба, само све то нема неког „заједничког” значаја, ни смисла.
Историјска теорија о некој заједничкој, ратничкој прошлости нашег
народа и Мађара, на основу битке на Мохачу, па и других битака против
Турака, најблаже речено пригодна је, брзоплета и непотпуна. Она остаје
само једна лака фраза, на том бојишту којим је прошла као олуја сен
султана Сулејмана Величанственог, пред којим је јахао у сјају везир
Соколовић, онај који је обновио патријаршију пећску. Кад је реч о њој,
нема сумње, може се рећи да је наша крв текла и капала мученички са
турских сабаља, али треба додати у исти мах и са мађарских. У сваком
случају, у оба случаја, у садашњости, о том се не може мислити, ни рећи,
оно што је прошлост.
Последњи наши деспоти, пред Мохачку битку давали су отпор, уз
Мађаре, муслиманству, као светле сени једног света што је пропадао и
нестајао заувек. Наук који нам Мађари нуде, из тог доба, братства оружја
са њима, данас, само је прах крпа некад свилених и великих стегова и
барјака прошлих народа.
У последњем тренутку, пред пропаст своје средњевековне државе,
Мађари су заиста прогледали и задобили на своју страну ратничке масе и
личности Хрвата и Срба, али је било касно. Светлост са Истока турских
сабаља разливала се већ по крви и њиној и нашој, да остане на њој,
вечним трагом, као језива месечина, скоро три столећа.
Пред буром турском српски народ крајем XV века већ се таласа.
Прво 60.000 избеглица, уз темишварског грофа Павла Канижија, затим
50.000, трагом битака мађарског заповедника Београда Розгоњија,
хрватског бана Матије Гереба и Бернардина Франкопана напуштају
Србију, идући да посеју кости дуж границе угарске, али зато јер је
била постала наша.
Последњи потомак деспота Ђурђа деспот Јован води рат, уз
београдског заповедника Канижија, али Мађар ту изгледа увек као
епизода. Деспотство најпосле добијају Хрвати, Бериславићи и историја
сремска завршава се тако, о пропасти Угарске, деспотом српским,
Хрватом, који помаже, дарива и подиже српске цркве.
Нема сумње, 500 јунака под Мађаром бране Шабац, под вођством
капетана угарских Шимуна Логодија и Ендре Торме, али само зато јер
бране мађарски Банат. Шајкашки вођ Марко Скоблић, у Земуну, гине са
својих 400 људи, али са визијом немањићском.
У тадашњој одбрани Београда остају светла и мађарска имена, уз
српска, то нико не спори, Блажа Олаха, Јована Боте, али је у хришћанској
Угарској, крај све проливене крви наш народ чекала „судба” нечистих
„шизматика”.
У Срему, године 1523. братски сатиру Турке надбискуп Калоче,
Павле Томори и вођ дунавских, војних шајки Радич Божић, двојица који
226
ће и на Мохачу крвити се раме уз раме. Католички надбискуп очараће
чак и Павла Бакића да остави кућу на Венчацу и пређе преко Саве, где ће
постати последњи „деспот” српски и „капетан наших хусара” бечког
ћесара, али зар је тиме пала истина да је, после, калочка бискупија
најфанатичнији злотвор Срба?
Ни пре, ни после Мохачке битке, у ратничкој нашој заједничкој
прошлости са Мађарима, нема ничег сем неколико светлих војничких
епизода, пролазних, и једне крваве, тамне патње нашег народа, од
Мађара, што је стална.
Она је почела већ доласком Хунгура, што су срушили словенске
кнежевине методијанске културе и, дивљи и крволочни, вековима, као
неки азијатски садистички клин, делили Словенство и од IX века били,
непрекидно, несрећа Словенства.
Пријатељских, ратничких, привремених епизода са Мађарима
има, у ратовима нашим против Бугара и Византа, још од доба Петра
Гојниковића, али и једне непрекидне, крваве таме, на нашим северним
границама. Мађарске хорде упадају, од почетка, у државу Часлава, кога
су ту негде, можда пред нама, око Земуна, засули стрелама и задавили у
савске баруштине.
Што се тиче заједничке, светле, ратничке прошлости Мађара и
Хрвата, свако дете зна да већ за време краља Дмитра Звонимира коњица
Угра тлачи и гази по Хрватској и да под њеним копитама пада у прах
слободни стег и те словенске, средњевековне прошлости. Последњи
хрватски краљ, као што је познато, остаје крвави леш, у модрушким
планинама, изнад Велебита, на смрт изударан мађарским сабљама.
Мађарски краљеви пошто су се дограбили хрватског престола,
називају се од год. 1338. и краљеви Босне. У јесен год. 1150. заједно са
Србима губе битку против „лава буколеонскога” - византинског цара.
Грци своју победу уздижу толико да је опевају у стиховима, тумачећи
име Уроша од грчког Уреин, јер је велики жупан тобоже заслужио тај
надимак од тренутка када се био пред грчким херојима препао.
У ствари име Уроша азијског је, можда чак и угарског, корена, као
што је Бјела, име толиких мађарских краљева, тог времена, свакако
словенског.
Мађарица седи на престолу хрватском, а после Српкиња, на
мађарском. Изгледало је заиста да ће се ти ратнички народи, помешати.
У сенци мађарског престола, тада, влада у ствари брат краљице, жене
Беле II слепога, надор угарски и бан хрватски у исти мах, Белош. Човек
који управља и вољом синова зета свог, потоњих мађарских краљева Гејзе
II, Ладислава II и Стефана IV.
За време Немањића, међутим, иако каткад још савезници у рату,
Мађари већ примају на себе улогу крволочних џелата, испрва у некој
мистичној покорности и оданости оновременог Рима. Чим је опасност са
Истока, тада од Византа, минула, кидају „светлу, заједничку, ратничку
прошлост” и чине све да савезничке земље покоре. (Мађари се поносито
називају у науци: ein HerrschervolkI).
Урош I један од првих краљева српских већ крвави се по Мачви са
Мађарима и као сужањ стоји пред угарским престолом год. 1268.
Драгутин, његов син, добија, после, за жену, кћер мађарског краља
Иштвана V, али тај брак скупо нас је стао. Против Чеха, уз мађарску
војску, пролива се и крв српске војске!
Демонски лепи Урош II Милутин, заводи сестру жене свога брата,
монахињу са острва Маргитиног крај Пеште и доживљује са њом, пуном
азијатске крви, половецког порекла, један страсни и несрећни брак.
Мађари, међутим, логорују на Колубари, у септембру 1319. год., док
мађарски везир, Стефан Лацкфи узима на јуриш Београд и спали га. Кроз
четири године, Мађари ратују са нама око Рудника.
Метеж и крвав траг означавају тада и њине пролазе Хрватском, чији
отпор, завадивши је у исти мах са братском Босном, угушују крволочно у
долини Цетине, где одводе у робље и бана хрватског Младена Шубића,
првог Зринскога.
Ни појава Турака, на Балкану, Мађаре није изменила. У залеђу
Душанове државе они су стална заседа. Харче по њој год. 1335, затим у
лето 1342. крваво плаве Мачву, поседају Београд и Голубац. Док је
Душан за ромејског цара и чешког краља Карла IV брат за кога се осећа
везан и „племенитим словенским језиком”, за Мађаре наш је народ само
„шизматик” против кога треба повести крсташке ратове.
Као на крваву даћу, одмах по смрти Душановој, мађарска војска
опет улази у Србију, а осталом делу нашег народа, већ тада, стављају
дилему, или да убија рођену браћу, или да буде кажњен као издајник
угарске, свете круне. Босанци, тада, први пут, крај све везе оружја са
њима, неко време, налазе се прешли на српску страну.
Под Рудником, међутим, скоро цело пролеће и лето год. 1359.
разлива се наша крв под ударом мађарских сабаља. И то не гине нека
властела, него је то покољ наших сељака. Мађари нас кољу, презирући
нас као „јеретичку веру”, са правом верском мржњом.
Битком на Марици год. 1371. као што је познато почиње за наш
народ страшно турско доба. На Мађаре је дошао ред тек столеће доцније.
Уз хришћанство, наш је народ почео да гине, све чешће, уз Мађаре.
На турској страни краљевић Марко, пред битку, моли се Богу за победу
хришћанског оружја, његов брат Дмитар, доцније, избеглица у Угарској,
капетан мађарског утврђења Вилагоша, ко зна шта је, пред биткама,
осећао? На три године, пред Косовску битку, ратници кнеза Лазара мора
да се крве са Мађарима, по Мачви, под Београдом и код Кулпина.
____________________
I
суверена нација (прим. прир.)
226
четири месеца по косовској погибији, у новембру 1389. крчи свој пут
мачем до Груже. Тражећи „своју државу” мађарски краљ тера Лазареву
породицу из Крушевца право у Турке. Тако да се српска крв, већ у лето
1390. пролива у бојевима против Мађара, уз Турке. Српска војска год.
1397. упада у јужне крајеве Угарске, без милосрђа, а мађарске чете кољу
и пустоше по Хрватској и по долинама Босне. Мађарски краљ убија
заробљенике из тог похода, у Печују, на грозан, садистички начин, са
страшном мржњом. Његова војска кличе погубљењу и мучењу бана
хрватскога Иваниша Хорвата, оног бана што је учествовао у Косовској
бици са хрватском, помоћном војском.
Одговор на то дали су српски оклопници у Никопољској бици. На
страни турској, син косовског мученика, пред лицем цвета тадашњих
француских, енглеских и немачких витезова јуришао је на мађарски стег
и оборио га је у прашину. Тек када је Угарска, пред смртном опасношћу
прогледала, а турски султани, после смрти Бајазитове, зажелели да
униште Лазаревиће, деспот је наш постао вазал хришћанства и наши
мачеви зид на границама угарским.
Први господин краљевства Угарског, виши главом, оружјем и
раскошним богатством од свих других на мађарским државним
саборима, деспот Стефан добија тад Београд, Мачву, неоцењива добра у
мађарским земљама, златне руднике итд. И тек тада, српски деспот
окончава рат и добија од султана, за Мађаре, мир. Насеља српска,
српских ратника била су последице тог „братства оружја” и мало се данас
у Мађарској зна да су најбољи крајеви мађарски нпр. дебрецински,
најчистији крај, пуни трага српских насељеника и српске крви.
Мађарске војске пустошиле су, међутим, и даље и тукле се, у јесен
год. 1408. по Босни, а мађарски краљ, две године доцније, долази и сам
да стави на главу своју круну краља Босне и Србије.
Наследник деспота Стефана, унук кнеза Лазара, несрећни Ђурађ
Бранковић од свих је досад виднији пример оне трагичности која се за
наш народ крила у „братству оружја” са Мађарима.
Српски деспот и први угарски великаш, он испрва брани утврђења
Раванице са помешаним српским и мађарским групама, али већ год.
1437. мађарске војске пустоше његове земље дивљачки као да се такмиче
са Турцима. Када мађарска краљица остаје удова, деспот, за тренут, има
изгледа да његов син Лазар, женидбом, на основу тог вековног „братства
оружја”, постане краљ Мађара. Краљица удова, међутим, одбија са
презиром и ужасом „шизматика”.
Најпосле, када у „заједници ратничкој” наша средњевековна
држава, уз Мађаре, заувек пропада, деспот Ђурађ Бранковић дочекао је
да га остарелог, на државном сабору угарском, гуркају да промени вером.
Па и то, да од мађарских сабаља, у грозној ноћи, при нападу на његову
кућу у Купинову, изгуби три прста са старачке руке и мал не главу.
Ратничка наша прошлост до Мохачке битке, уз Мађаре, непрекидни
је скоро низ трагедија. Ту истину не може изменити ни то да је Угарска, у
задњи час, пред своју пропаст, политичку оријентацију према нашем
народу узела озбиљније.
Мађарске чете за време Хуњадија, краља Матијаша, стоје на
Неретви, емиграција српска сваким даном расте. „Црна” војска
мађарскога краља најбољим је делом српска, а коњица његова коњица
Дмитра Јакшића и његовог брата. Милош Белмушевић заповедник је
краљеве коњице (hussarones) и истиче се, уз угарски барјак чак и у
Шлеској. Око сина Гргурова, унука Ђурђевог Змајдеспота Вука
Бранковића, српска војска, прослављена, одлази у рат против Чеха и
Пољака.
Нема сумње, у бици на Крбавском пољу, док су гинули, Хрвати и
Мађари приредили су као неку утакмицу јунаштва и надметања, без
обзира на Турке и смисао свет тог рата. Таква су онда била времена.
И међу1 мађарским коњаницима Петра Деција2 („Вино пије Дојчин
Петар”) и српских оклопника Змајдеспота и Јакшића, орила се, тако,
другарска, изазивачка шала и песма јуначка, али3 ни то, као ни онај
хрватско-мађарски неупоредиви еп одбране Сигета, не може порећи
чињеницу да сва та жртва српска4 и хрватска, уз Мађаре, није имала
никаква смисла.
После пада, заувек, мађарског краљевства, и тај спомен „светле,
ратничке заједнице” губи се и ишчезава. Васкрсла је, али у војсци
најамника и дичних слуга Хабзбурга, чији је Мађарска поносити витез и
сада.
Данас најчистији5, мађарски крајеви, онда наше крви, хајдука,
дадоше војску аустријским војсковођама, уз чете хрватских и српских
крајишника. Када 1663. Никола и Петар Зрински6 почињу7 да туку
Турке, онда је та мађарска, у ствари, само хрватска сабља. Мађари, као и
Срби, нашли су своју историју у оквиру турског султаната, и само су
Хрвати били они, што не знају за компромис са Турцима и држе се
Петровог: Vincere aut mori.II
Мађарска, уосталом, беше страховито опустела, и јужно од
Дебрецина, Јегра, Ваца једва је и било Мађара. Пред аустријском војском,
рат преузеше Срби (1715. у Пешти било је остало 188 кућа, а читав
приход надбискупије калочке био је годишње свега 2500 форината.)
XVIII8 век је столеће9 буђења мађарског национализма, и мађарско
племство је тада почело да сања да Мађаре, кад није имало крви да их
рађа, почне у других народа да ствара. „Братство оружја” за ратова
Марије Терезије само је патња нашег сељаштва и славе мађарског
племства.
____________________
II Победити или умрети. (прим. прир.)
226
братство оружја добију гањања због православља, хрватског језика и
српских традиција.
Мађари укидају крајину у Потисју и Поморишју 1743. и стварају
своје вармеђе у Славонији 1745.
Као и при паду Византије, тако и при паду Турске наша браћа по
оружју, Мађари постају крвници својих бивших савезника. У XIX веку
тражити примере за нашу „светлу, ратничку прошлост значи са
згражањем10 зажмурити над крволочним ратом хрватских и српских,
царских војски и Ракоцијевих, мађарских куруца, и зверских сцена
крвавог сукоба 1848. до грозота светског рата.
Тражити неки почетак срдачнијих додира између нашег народа и
Мађара, спомињући једнако неко братимство на сабљи у прошлости
давној, значи говорити данас, и нами и Мађарима, или у ветар, или
крваве лажи, а у лажи су, и кад је реч о прошлости, кратке ноге. Истинска
реч за мир била би, кад би се Мађарима рекла гола истина о оним
покољима, безумним клањима, пијаним војнама које су вековима водили
на све стране. Ту истину, досад, у лице, рекао им је само њин највећи
песник Ади.
Теорија о неком нашем братимству војничком, данас, не треба
тумачити зашто, луда је и грозна, цинична гримаса. И најнаивнија
пацифистичка парола, међу нама и Мађарима, од ње је кориснија,
честитија и боља.
Неко ново, реално, опште мирољубље и ту, између Тисе и Дунава,
економска заједница, пацифистичке методе у спољнополитичким
додирима итд. много би више користиле, и нама и Мађарима, од жарког
брбљања и понављања неког, посебног, ратничког, витешког, срдачног
братимства на сабљи што је, тобоже, у нашој прошлости, међу нама
владало.
А што се тиче бруталног, мађарског, непрекидног милитаризма,
што као Феникс, против Словена, већ вековима увек понова се рађа, он ће
престати кад једном опет, можда кроз једну десетину година, у тутњави
једног новог панславизма, на Карпатима, засутим костима мужика,
васкрсне опет словенска Русија, неизбежна и неумрла. Тек онда. Заувек.
226
Напротив, ако су Словени изгубили нешто, ударивши о немачке
средњевековне државе, у једној историјској епохи савршеног формирања
европског и германизиране, римске цркве, нема сумње, да су много
добили у залеђу своме према Истоку. Сви су словенски народи још ту, и
све словенске државе постоје. Да је појава једне словенске Русије,
наместо садашње државе марксистичке и III интернационале, питање
само неколико година, у то баш Немци, зачетници оне теорије, најмање
могу да сумњају. Поред теорије о словенској заосталости, са исто толико
права, могла би да се постави и популарише теорија о словенској тежини
и неистрошености, крај теорије слабости, при формирању држава, и
теорија словенске снаге асимилације. На крају крајева сами су опет
Немци створили теорију да будућност свакако припада Словенима.
Постојала је и једна друга теорија још, из провидног извора о томе
да Словени могу да буду државотворни само онда, кад туђин њима
завлада. Историја је, у жељи да популарно тумачи једну појаву сасвим
другог значаја причала бајку о томе како су Руси позвали туђинце да
дођу и њима владају и како су моравски Словени својевољно изишли
пред копите мађарских везира и нудили им со и хлеб, воду, земљу и
траву. Кад се, међутим, удуби истински у средњевековну прошлост
словенских држава, скоро се од почетка стиче сазнање да су стваране као
силином неког крвавог гејзира са дна народа. Чешка са својим народним
династима и личностима, Хуса и Жишке. Русија са својим царским и
бојарским, али простим, народним колосима државотворних центара
господина Новгорода и Москве, у неколико примера већ, могу да побију
ону бајку. Кад би се уосталом, владари стране крви, у Пољској, у којој је
баш непрекидан низ сталежа чисто словенских, што мрзе туђинско, а
стварају државе, схватио као доказ за ову другу теорију, што би тек онда
било теорија код других европских, западних народа, у том смислу. Што
се тиче нас, Јужних Словена кроз цео средњи век ми смо стварали своје
државе, као што је познато, баш са династима и поглаварима увек наше
крви, а под туђином повлачили смо се као пуж у своју кућу, или у
фантастичне замене државе у држави. Хрвати у планине приморја и своје
бане, Срби у православље. Код нас је хрватски краљ Дмитар Звонимир
исечен на книнском пољу кад је затражио од свог народа да иде да се
крви у туђину за туђина, а да је у Србији одувек био жив прецизни осећај
покоравања само своме, то доказује ред светлих сени не само Немањића,
Лазаревића, Бранковића, него и Његуша и највише баш шумадијског
Карађорђа који је доказ против туђинске тезе вредан један за све остале.
Ништа ту не доказује противно то што2 је словенски кмет, хрватски
сељак,
српски тежак био верни војник, кроз столећа, аустријским ћесарима.
Кад год је туђинштина притисла га он се бунио, а његову послушност на
добро туђинске државе задобијали су ти ћесари само хрватским
именима, бојама, традицијама, српским ћивотима, које су морали као
идоле неуклониве, крај себе, црвенећи, да трпе. И само са тим осећајем
својега, гротескно, говорио је тај прост свет: „Ајде, морам ја царски бефел
извршит.” И данас, кад нема над нама туђина, оно што код нас има
памети, очевидно нису више они који су школовани, него они што имају
наборано чело сељака.
Да се створи држава, једна, од свих наших различитих крајева, ту
где је створена, требало је, као нигде ни на једном месту Европе,
вековних мука. Па ипак наш је народ извршио своје Уједињење неких
педесет година после уједињења Немачке и Италије и то заиста није
касно.
У средњем веку оно што је разлог сједињења и распадања појединих
држава и делова није исто што и данас и то што Хрватска и Србија нису
већ онда створиле једну државу не значи ништа, као ни у случају других
народа. У расцепканим географским деловима Балкана, у формирању
наших покрајинских држава, подељених црквама римским и
цариградским, на раскршћу тадашњем европском, као на неком мосту
између Запада и Истока, у сфери интереса разних народа, ипак је нагон
за јединством у свим нашим крајевима оставио трага у концепцијама
банова и краљева, деспота и црквених великодостојника и војника. Наши
историчари, у новије доба, па и страни, кад су могли да обухвате о нашој
прошлости више и виднијих извора, приметили су да до стварања
засебне средњевековне Хрватске и Србије можда не би било ни дошло, да
није дошло до расцепа цркава и пропасти ћирило-методске културе.
Исто тако, да је сем војничких помоћи Томислава Србима, бана Иваниша
Хорвата у бици на Косову, [,..]сти3 бана Шубића, зета Душановог, који је
назван „штит Хрвата” и других популарних примера јасна у Босни једна
заједничка хрватска и српска концентрација јединствене државе већ
тада. Држава у данашњем смислу јединствена, строга целина, потреба је
најновијих времена и непозната је скоро до револуције Француза.
Нашем народу, 85% нашег народа, од Птуја до Охрида, после
турских столећа уопште, и није било потребно неко нарочито спремање
за јединство. Туђинштина и словенштина његова биле су свесне
супротности за нашег сељака одвајкада. Неумитном стрпљивошћу он је
чекао судбоносна времена. Ратови са Турцима створили су велику
мешавину Срба и Хрвата коју ништа више, и никада, не може разделити.
И кад је најпосле чуо оно што се већ зуцкало, и словенски кмет који је
био најдаље, и хрватски орач и српски копач знао је о чему се ради. Два
царства, аустријско и турско, кроз своју прошлост створили су
предиспозиције за једну нову јединствену државу у оним нашим
крајевима и кад се данас о томе препире, превиђа4 се једна основна
истина, да је изнемоглост и пролазност Аустрије и Турске логично
присиљавало ту код нас на стварање једне државе. Кад на карти бивше
Аустрије и Турске више нема, наше државе мора да буде.
Да је Уједињење, ипак, извршено са неком опојном радошћу
неочекиваног, томе је узрок, осим осталих и тај што је у нашим
школованим слојевима била до дна душе продрла једна чудна
контрадикција. Рад на Уједињењу био је вековима литераран, сањарски
и пре свега конфузан што је схватљиво. Са идејама, са сновима,
226
замишљање мразних садржаја и форама, немачки слојеви који су прошли
кроз школе стварали су и пре и после 1871. у Немачкој забуну, па чак и
мржње међу племенима. У Италији пијемонтешкој и напуљској, као што
је познато још више. И код нас сељачки слојеви, блиски тврдој земљи, а
једноставни, држе се најразборитије, док се тзв. интелигенција, са
безброј осетљивости, амбиција, сујета, планова, решења и замора,
изнемоглости, најблаже речено, често затрчава.
Њена јаловост можда је отуда, што је жарки фанатизам словеначких
романтичара, хрватских патриота, пречанских политичара, био замро у
једном модерном песимизму којим се 19. век уопште, а нарочито код нас,
завршавао.
Да не споменемо раније фанатике Уједињења, Словенце, Хрвате и
Србе до год. 1867. школовани слојеви још су и очекивали нешто што би
било лом и стварање држава, затим је настало четрдесет година скепсе.
Жар савременика херцеговачких устанака, Милетићевог доба и
српско-турских ратова, био је узбуђење што се брзо угасило. Аустрија
је тих четрдесет година проживела у подгојености и миру набреклог
болесника који и не сања да му је близу смрт као што то не слуте ни
његови драги познаници. Целом Европом, уосталом ширило се тада то
лажно спокојство предратног живота, прекидано само уздасима по
орфеумима.
Ако је и маштала тада, па и узвикивала о том Уједињењу, наша
тзв. интелигенција, за буран неки рад и гест њему у сусрет није више
била у основи орна. Само су национални фанатици још веровали у тим
слојевима да је час близу. Иначе то више нису били људи године 1848.
ни у Љубљани, ни у Загребу ни у Београду. Политику нису више
правили они који су некада ишли за баном Јелачићем, песницима
словеначким за посланицима мајског сабора, нити Карађорђевићском
кнежевином што је тада обележавала, оружјем, наше данашње северне
границе. У партије су били ушли људи фразеологије, који више нису
видели да се државе не стварају брбљањем и застајањем, него милом или
силом, вером и моралом, или крвљу и оружјем.
226
била гора ни Хрватска, да је била добра за народ и питома Словенска, али
да је од свих ипак боља и лепша и снажнија Југославија.
У њој, проблеми што су заплетени очигледно су проблеми
школованих наших сталежа, варошког елемента у коме има и много
туђинског, туђег нама и циничног, али највише, и иначе, меланхолије,
скепсе, и конфузности. Ако се југословенска концепција Уједињења
схвати као логични и неумитни завршетак прошлости, програм
безобзирног корачања напред на грудима са родном грудом нашом, онда
је она светла, треба да буде немилосрднија, и док никад не заборавља да
је наш народ архајски, од његових школованих сталежа, пуних
покрајинских сујета, и традиција, треба да тражи безобзирније да иду
напред.
Данашња немачка држава прелази и преко живота онога кога год
нађе да јој се супротставља при ходу у име неумитнога, талијанска
држава таквог кажњава, без праштања, куршумом у леђа. Наша
будућност не зависи од таквих метода. Ипак данас је већ и код нас јасно,
да нова држава тражи и један нови сталеж народа који ће стајати
једноставно уз машину државе док она ваља, крши, ломи и одбацује.
Тих неколико хиљада наше интелигенције не требају да имају ни
брбљиве интелекте ни сјајне у мозгу планове него вере и морала. Живот
који се рађа, кад ма где настане спокојство и тишина, ствара и остварује,
по једном вечном реду, сам.
Кад се појављују крајности и апсурди знак је да је једно време при
крају и да издише.
Место да остане фантом непрекидних теоријских дискусија
Југославија је постала терен модеран, проблема путева, индустрије и
економских тешкоћа итд. Затварање политичких лудорија отворило је
уставе озбиљности рада предузећа, бироа, железничара, лекара, зидара,
економа, задрута, учитеља и др.
Кад се на дан Уједињења, четрнаести пут, над народом нашим и
земљом, у хуку овог света што се повија под нама размишља, утисак се
врло прецизно може изразити. Нови се свет један рађа и у њему, на
својим њивама, пољима, воћњацима 85 одсто нашег народа после
толиких горких и крвавих векова стоје прави, кошчати и разборити,
разборитији него многа господа. Брижни, али исти свуд, док им на
хрвање иде у сусрет опет црна земља, тврђа за њих још, откад нестаде на
њој старог нашег ратничког и патријархалног живота.
Међутим, оно што је уморно, конфузно, меланхолично, то је наш
свет по варошима.
Земља са својом судбином као строј ипак се окреће и кад је реч о њој
у питању су сви они што желе да помогну, млади, безимени, готови да
згазе и да буду згажени. Четрнаест година већ код нас нема потребе
прошлости, већ дубоког нагона живота, после толиких смрти. И та
Југославија која није политичка партија, већ судбина свих нас, што
крвавим и пламеним колима пред нама већ вековима јури, живела је и у
облику незаборавне Србије, и у облику вечне Хрватске, и у облику
древне Словенске, да једном буде јединствена.
О њој, данас, за све живо у нашем народу, има само једна могућа
фраза: У име мртвих и будућих, морамо приклонити главе пред њом.
Натраг се више не може. Кроз нових четрнаест година, оно што нас
данас разочарава и тишти спашће са нас и остаће за нама само као ружан
сан.
226
ВАН ИЗ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ ЗИДИНА
226
Довољно је прегледати статистике Шибеника и преглед лекара
др Орлића у Дубровнику па да се згранемо над опасношћу која од
мрачних зидина, влажних, средњевековних волти и рупчага, тесних
улица, у нашим, наоко „питорескним”, старим деловима приморских
градова прети највише, разуме се, школској деци и сталном затвореном
становништву градова.
Нека средњовековни лик тих градова остане уметничка и културна
светиња, али нека нов живот једног младог народа изиђе из те намотиње
и мрачних тескоба. На камен наш, у поље мирисно од кадуна и маслина,
под пожар Сунца, ван из средњевековних зидина, то нека буде мисао
сваког ко зида па и најскромнији кућерак дуж наше обале, здање,
надлештво, школу и болницу. Изнад тешкоћа око пијаца, навике
прошлости, треба тамо поставити закон здравља и лепоте која је у свим
архитектурама овог света поштовања достојна, али која је у ведрини
живота, у новом једном добу новог урбанизма, једино, истинска.
226
позоришна сцена најгрознијих ужаса за време турских ратова. Хиос, Хиос,
позорница страшних грчких покоља. Крит, откуда се Грчка, већ један век,
обнавља. Па и друга острва, све до оног далеког, у Океану, што занавек
остаде тамна сен титанска, Св. Јелена, усамљена хридина.
Крф, међу њима, имао је најфантастичнију судбину.
Или зар је војничка историја Србије тако обична?
Није ли она само врхунац морални једног дугог тока ствари, и пре
свега идеја, што су дале снагу једном народу коме сем војничке славе
скоро ничег није остало, да изврши дела потребна, да би се наша историја
завршила стварањем државе што је добило облик правог миракула.
Том својом историјом Србија се уздигла, уздигла изнад толиких
народа.
Нема сумње, једна елита, сталеж који је окупљен око идеја, готов да
мре и да прегази, може да ствара и без обзира на прошлост, али још никад
није створена ниједна држава, а да се у њој није знало где јој је била
срчика, откуда је поникла и ко је, ње ради, пролио највише суза и
самртничког зноја.
Непролазна је та прошлост са крфских гробаља и једина парола
за сав наш народ која може прецизно и утешно спустити се на мреже које
држе ове наше крајеве: Крф се наставља.
Нема сумње садашњост наша сва је модерна, проблем преласка из
једног у друго, економски пре свега, али зар би вредело живети и у
највећем изобиљу без идеја.
Класа идеја, неумитна и незбуњена, што нам је за ових петнаест
година највише недостајала, о прошлости мора имати одређене појмове.
Нека после једног бунила чује оне који јој немо говоре, мртве.
Траже да се наставља, она епоха, кад је наш народ, гледали га кроз
рад словеначких задруга, кроз упорне борбе за школе у Цељу, или
гледали га кроз хрватске немире, суђења и политичке процесе Аустрије,
или га гледали кроз војничке напоре Србије, у сваком случају био не само
прегалац, него и самим собом сасвим начисто.
Непролазност уздиже нашу голготску историју и обнавља и
обнављаће је, одсада, занавек, кад год је заборав буде прелио.
Заталасаће се то Јонско море у које је сахрањено на хиљаде мртвих,
иначе тако плаво и мирно док се у њему над костима читаве једне војске
тумбају и играју делфини.
Иза небеса каменитих, албанских, без биља и живота, издалека,
правог планинског пакла, стена белих као креч, Крф ће у плаветнилу
увек бити засут венцима белих облака.
Читава једна држава имаће тако, у даљини, знамен.
Они што су пошли из Краљева, док још мирисаху у јесени ливаде и
брда, док још стизаху вести о доласку француских пукова у помоћ, они
што су клецали путевима кад поче да пада киша, по блату и друмовима,
закрченим од кола, оружја, пешака, војске, жена и деце, они што прођоше
стародревну Рашку и манастире до Косова, они што су са језом гледали
прва отимања око хлеба и прве који остадоше да умру у блату почиваће
мирно, јер су испунили удес свој.
Сва та обала до Крфа, страшна и ужасна, где су умирале групе
измешаних коњаника и пешака, заједно са преврнутим коњима, сви ти
лешеви дуж Љеша и Медове, у киши која је падала без престанка, зар
може да се заборави?
Никакав потхват ниједног народа не може се, по својој моралној
вредности, упоредити са патњама једног до краја примљеног рата и нема
величанственијег призора, нема дубљег осећаја заједнице, нема чистијег
узвишења мисли и душе, од битке, од учешћа у битки једног народа.
На крају свега што је препатила Србија, чекала је та ужасна гробница
каменита и плава, што се сад, после толиких година опет подиже у
средиште догађаја око наше државе, из мора.
У плазму нашег збивања, тако, утиснута је опет слика тог острва, и
као идеја, она нам свим мислима и жилама, свим жицама дрхћућим што
држе земљу која је створена, јавља, да има непролазности, да има у оном
што нас распоређује сталног смисла, смрт је јача од нашег дахтања и
жвакања, уздиже нас до сени бивше Србије.
Невидљиво, на Крфу смо, у плаветнилу, из њега читав се наш народ
и живот наставља.
Време, 7. X 1933.
226
НА ИЗВОРИМА ПРОПАГАНДЕ
ПРОТИВ МИРА
226
племенити поборници права мањина, можемо да забележимо и то, да је,
по овој књизи, Југославија што се тиче мањина, према њима „колико је
год могуће маћеха” и да их мучи „у Београду измишљеним
југословенским језиком” и плаћањем6 порезе „за цивилну листу српског
патријарха” чијом се помоћу „стара7, србијанска застава понова
прокријумчарила, док су остале племенске забрањене. А зашто? Зато, по
овој књизи (стр. 16) јер је „српска влада увидела тек год. 1924” да
„католичке Југословене не може присилити (àteröszakolàsàt) у
православље”! - Док је „само Ватикан спасао мађарску и немачку мањину
да је не пословене словенским богослужењем у цркви”, али ни он не
може да спречи „гоњење свештеника” (стр. 17).
Што се тиче просвете у Југославији, помоћу ње се „врши, од
почетка, немилосрдно посрбљавање” (стр. 19) и „држава не преза ни од
најгрубљег насиља у интересу посрбљавања под сваку цену” (стр. 20).
После тих општих обавештења, књига од стр. 21 излаже мађарској
публици и мађарским школама „Историју Југославије” од постанка до
данас.
Књига ту, са очигледним уживањем прича како је Србија „пала на
колена пред победоносном офанзивом, у јесен 1915 године” (стр. 21) и
како су Хрвати „одговорили оружаним устанком на проглас Уједињења 5
дец. 1918 год. тако да је у Загребу дошло до крвавих уличних борби у
којима је српска војска потукла хрватске домобранце”.
Не мањом тачношћу (на стр. 35) прича како је „у Београду, бомбом
убијен министар унутрашњих дела Драшковић”. Затим „насиља
југословенских власти од којих се коса дизала” приликом утврђивања
границе, када је нарочито у Међумурју за „честите Венде” дошло време
„неописивих страхота” (стр. 39).
Узгред, ваљда ради духовите пропаганде свог домаћег туризма, ова
званично препоручена књига (на стр. 40) обавештава своје читаоце да „у
Београду, по трговима, сваки споменик шири спомен таквог човека који
није умро природном смрћу”.
На стр. 42 велича побуну у Загребу која је била - каже - августа
21. год. 1921. када су „два дана праштале пушке по улицама Загреба” и
када је „и Босна кренула те је била побуна сарајевског гарнизона, којем су
се придружили и други гарнизони. Побуну је Београд успео да угуши у
крви, тек после очајног напора .
Ово, уосталом, није последња наша крв која тече за ту публику
мађарских ревизиониста, она се пролива на стр. 69 опет. Најкрвавији су,
међутим, дани на стр. 74 ове књиге када је „по наређењу владе
из Београда за 1 дец. 1928 на загребачку катедралу истакнута српска
застава” и када су Загреб скршили само „убилачка оружја српске војске и
жандармерије”.
После овако бурних акорда племенитог чардаша ове Историје,
после рата8 коју у Пешти министарства јавно препоручују, оно што се
пише о нама (на стр. 78) да ми „спремамо рат” помоћу Народне одбране,
која припрема засада „повратак у прадревну веру, свих Југословена” а
затим превласт Словена над целим светом, звучи већ скоро као невина
прича на мађарском пропагандном цимбалу.
У почетку овог кратког - и само делимичног - приказа, подвукли
смо да изостављамо она поглавља у којима се говори о Владару, владама и
политичарима у нашој држави.
Да смо и тај део књиге навели нико нам не би веровао да је могуће
да је то у ма којој суседној држави штампано, а камоли препоручено
званично.
Ето овако се пише у сиротој, мирољубивој и тешко ожалошћеној
Пешти оних ревизионистичких кругова које је афера Стависког** опет, за
тренут, открила, а које ова књига приказује код куће, у Мађарској, коју
су, као што је познато, ти кругови, „еминентно политички”, вековима
усрећавали и коју, како сви знаци говоре спремају се тек да усреће.
226
соколи*
_____________
* Соколски покрет основан је 1862. године у Чешкој под идејним вођством Мирослава
Тирша. Први покрет на југословенском простору основан је у Љубљани 1863. године
под именом „Јужни сокол”, али је од аустроугарских власти забрањен. Хрватски соко
настаје 1874. године, а српски 1905. године. Соколски покрет је у Аустроугарској
одувек имао за циљ национално освешћивање Словена, што га је неумитно доводило у
сукоб са аустроугарском државом. Посебно жестоки притисци били су усмерени на
српску соколску организацију, јер су, услед нарастајућег сукоба Аустроугарске и
Србије, соколи посматрани као српска „пета колона”. Сва соколска друштва забрањена
су пред избијање рата. Од делегата три национална сокола 1919. године створен је
Соколски савез СХС. Савез, који је убрзо променио име у Југословенски соколски
савез, стајао је чврсто на позицијама националног јединства, прописујући да су
чланови могли бити само припадници пројугословенских странака. Интерни сукоби у
Југословенском соколу резултирали су стварањем Хрватског сокола 1922. године. У
основи, Југословенски соко је могао да рачуна на подршку државе, али она није била
снажна нити систематска, те је стога соколство остало масовно у пречанским
крајевима, док је у другим деловима Југославије чланство било малобројно. Посебно
жесток отпор соколству пружало је католичко свештенство које је у његовим
антиклерикалним и либералним вредностима видело претњу. По проглашењу
шестојануарске диктатуре створен је Соко Краљевине Југославије, док су остала
соколска удружења забрањена.
Кад год се, међутим, доцније, на дну свих немачких успеха, војски,
акција широких слојева, радника, тражио узрок успеха, јављала се сен тог
чудног човека који је први научио свој народ да за идеје креће у масама и
чврстим формацијама.
И са тог, многима антипатичног примера германског, али још више
из најновије историје Чехословачке, може лако да се извуче наук шта је
кадра да учини гимнастичарска организација, идеја уосталом прастара, у
сличним приликама.
Ако је постанак и ослобођење Чехословачке, индустријске, сиве,
материјалистичке на први поглед, а поетичније од толиких других,
прави миракулум, онда је у том чуду сва слава сокола, јер је Чехословачка
у њима била пре но што је постала.
Код нас, са чисто гимнастичког гледишта није се о соколству, од
почетка, имало право гледиште.
Пребацивала им се крута организација, одора, вежбање у
затвореним зградама.
Сва она маса што је на фудбалским утакмицама као у циркусу
урлала, сматрала је да може изрећи негативан суд о гимнастичарима.
Једна истина, велика, енглеска, спортска, вредност лаке атлетике
на ваздуху, у природи, (која је код нас остала, крај свих напора да се
распростре, минимална у процентима) искористила се да се њоме
покрију појаве „спорта” у нас сасвим нездраве.
У ствари, у масама, а то је код спорта прво и главно питање,
вредност показује само соколска гимнастика, она продире у народ, у
села, она је једина која даје здравља за хиљаде и хиљаде и она ће бити та
која ће, и код нас, појавити се са својим великим бројевима, и као
пливачка, и као планинарска и као скијашка.
У сваком случају, она је далеко над ситним групама, у прљавштини
професионализма, ограничених нарочито на веће вароши и окупљених
око кладионица.
Са гледишта ширег, здравља народа, само велике масе нашег
соколства, реалних, не комичних трезвењака, конзеквентних
гимнастичара, кроз дужи низ година, не кретена рекордера, вежбача по
селима заслужују признања.
Али, по нашем личном мишљењу вредност духовна тих наших
гимнастичара, ту хигијенску вредност њину још далеко премаша.
У Европи, идућих година, перспективе, ни економске, ни
политичке па ни духовне, то је већ јасно у последње време, нису
ружичасте.
Ми се не можемо надати, у прошлости се заиста никад нисмо ни
надали, да ћемо моћи мирно да дремамо негде у запећку, у бурним
временима.
Наш народ, као и друге народе, очекују економске тешкоће, али и
толике друге које је, у својим брдима и планинама, по својим селима
вековима био вико да подноси. Питање је, међутим, где је онај сталеж
који ће нас одржати духовно, један једноставни, али етички слој који
226
просто мисли и расуђује, али не мисли у небулозама, нити у
хиперболама, него са основним појмовима људског искуства одговара на
нова искушења и панике.
По моме мишљењу он је у тим гимнастичарима, у тој великој
маси неистакнутих, али и неистрошених људи, јаких у провинцијама,
распоређених судбином кроз све наше крајеве, сва занимања, нимало
неокрњене снаге у способности да пође за идејама, блиским још нашем
народу пуном традиција, у људима који су повезани, уосталом и
симболима и осећајима.
Зато, кад би ме неки демон, по застарелом обичају да посећују
песнике, кушао иронијом којом би пружао руком у оно што ни код
нас не ваља и показао ми наше хипохондричне и изнурене генерације и
питао ме, шта имам још на то да приметим, за ове идуће тешке
године, рекао бих му са емфазом, па да видиш, имам њих још у којима
има душе и етике, расуте по целој земљи, али осетљиве и разумне,
једноставне, али тврде оданости идејама једне идеологије која није
осрамотила, имам соколе.
Ниједан податак, тако ми се чини, у последње време, у нас није био
раван по чистоти и значају свом, оном о раду на селу, међу сељaцима,
сељака наших херцеговачких сокола.
Штедња и помоћ, сасвим обичних, економских, потреба, отварање
народних домова и библиотека, али пре свега та братска заједница блиска
народу, све је то у соколима далеко над осталим нашим потезима на
добро.
У њима ратничке, али и хумане традиције нашег народа, које се
могу непобитно оцртати на једном огромном делу наше земље, где год је
била под Турцима, логично се настављају. Вредност њина, међутим, пре
свега је морална. Они на један непосредан начин, то се већ приметило
контролишу живот и појаве у свима нашим паланкама, по свима нашим
мањим местима. Доћи ће дан кад ће то и за велике наше вароши бити дан
полагања рачуна.
Има само једна социјална акција која може бити дубока, то је
национализам. Никакве друге пароле не могу навести људе, најмање
нашег човека, да се одриче и да практично, у својој средини, штити
слабије, чисти чаршије, приближи оне који сем свог личног живота
стварају и државу. Ако соколи, крај своје велике, херојске, будуће улоге
прихвате иницијативу и те социјалне, националистичке акције,
прегледају своје и туђе радове, стварност вароши или села, у којима живе
и осете да је фанатична одбрана свега што се мучи животом око њих,
куће занатлија, општина, изнурени ситни свет, као и највиши символи
нација, онда ће соколство постати као једна светла површина над свим
нашим тешкоћама и бедама.
У времену распадања најседефастијих култура, што прскају као
мајмунска огледала, доказало се да људи у масама имају једноставне
потребе и да се покоравају само простим, али јасним идејама. Код нас
њих има у соколима.
Као што је познато на сваком острвцету далматинском има црквица,
на сваком раскршћу шумадијском какав гроб и водица, ниједан брежуљак
словеначки није без капелице, ниједан прелаз по хрватским крајевима без
распећа, али у свим тим пределима, у слици кућа и фабрика, основа
националног оптимизма, по мом мишљењу, је соколски дом. У њему је
идеја братства и покоравања, у њему свечаност свакидашњице. Соколски
домови по свим нашим крајевима најбоље је што можемо сагледати у
хроникама нашег свакодневног живота. Треба још само неколико узлета,
идеја и воље међу соколима, и они ће постати жарка визија.
Јер соколи су, у ствари, у нашем народу, једини сталеж који се као
светао зид креће још увек кораком хоплита (јединим, под којим се,
колико знам, заиста тресе земља). Прошлост као светла и мученичка
традиција још сја на тим лицима, а у будућност нашу једино они
никад нису сумњали. 384.000 чланова, мушкараца и жена, здравих,
једнаких, братских, навиклих да заповеде и слушају, у кошуљама боје
крви наше, зар то не значи једну велику наду нашу и утеху?
У тренутку ма каквих мрачних облака око нас и међу нама, њих се
треба сетити. Они постају полако велики непримећен регулатор свега
што се у нас догађа и по најзабаченијим местима, економска, социјална,
морална функција.
Са пером својим, над својим младим лицима, ти људи скромни у
својим срединама, са својим различитим положајима, бригама,
породицама, ипак у једном свечаном ставу држе све конце које нам плету
дани што долазе. Поверење политичко једног песника, за данас, кад се
уоколо у нас осврне, пада на руку њихових триста хиљада мушких
десница, триста хиљада срца и што ми је милије триста хиљада мозгова
који разборито мисле и добро мисле, онако како су, у нашем народу,
борци увек мислили.
Не видим, данас, ништа што би заслужило више него они поздрав:
Здраво соколи!
226
ЛЕКАР И ПОРНОГРАФИЈА
226
ОКЛЕВЕТАНИ РАТ1
226
Једини тренутак непомућене радости.
Они, међутим, који су били у рату, и лежали међу мртвима знају да
је рат величанствен и да нема вишег момента, никада га није било, у
људском животу, од учешћа свесног у битки.
Што је најстрашније, рат постаје све фантастичнији и ма како то
грозно звучало, све лепши. Он ће опијати својом замамљивошћу људе, и
на копну и на мору и у ваздуху, он ће им показивати привиђења и слике
које ће учинити да се забораве клевете о рату као да их никад није ни
било.4
Докази неизбежности моралне вредности, докази патриотизма,
херојства, рату уопште нису ни потребни, он се непрекидно обнавља
из праха и пепела као феникс. Сфинкс је, чији осмех нико одгонетнути
неће а којој човечанство иде као у заносу од када је света и века.
Паралелно, међутим, са клеветањем рата ишла је пропаганда против
милитаристичких принципа и војника.
Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична
потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда.
Да би се могли спровести револуционарни програми, класни удари,
требало је припремити распадање војски. Припремити пропагандом која
је имала да разори милитаристички дух, да карикира војничке појмове и
форме, да клевета војника као таквог и да покаже као најгору кућу
касарну.
У ствари никаква државна организација, па ни партијска, не
вреди ништа без војничких врлина. Социјална демократија, као што
је познато, била је организована по војничким принципима, а и класна
држава марксистичка почива на милитаристичким принципима.
И данас је још лако реално доказати од колике је моралне вредности,
да друге и не спомињем, у многим народима војска. Уз опште право
гласа, нема сумње, иста је вредност и општа војна обавеза и ако се може
дати карикатура касарне, иста таква карикатура онда је и школа.
И најмодернијем човеку, ако је уопште приступачан разлозима,
може се говорити са емфазом о војсци, па са њом у вези и о рату.
Велики преображаји света, велике епохе у историји појединих
народа, сва побољшања у корист широких маса изведена су увек у духу
милитаристичких принципа. Вредност тих принципа је непролазна.
У нас, тај талас апсурдне пацифистичке пропаганде, (наш народ,
заиста, не треба учити шта је патња у рату), имао је своје нарочите црте.
Марксистичку пропаганду која је кроз литературу спровођена врло
вешто.
Још више, међутим, клеветали су рат Србије зато да би се добиле
партијске позиције. Нигде „пацифистичка” пропаганда није била луђа.
Ратнички начин сједињења нашег народа био је једини пут којим
смо могли ићи. Приче о свим другим начинима, културним, литерарним,
интелектуалним, само су приче.
Вековима у нашем народу ратнички елемент био је најбоље и он је и
данас, на целој територији где су били Турци не само најздравији,
најотпорнији, него и најморалнији и највише саблажњен.
Пацифизам кад негира светлу страну рата, његову селективност,
његов биолошки значај у развитку и „напретку” човечанства, морао би да
нађе неке узвишене податке и високи приказ мира.
Живот мирнодопски, иначе, сам по себи, пун гада, мизерија, очаја
и нискости, не може, или бар није могао пре, да издржи поређење са
узвишеним сенкама рата.
У име чега је овај пацифизам викао против идеологије о дужности
у рату и болних жртава - у име скоро бесмислене пожуде за уживањем, за
жвакањем, за читавим оним комплексом мирнодопских „радости” које
пацифисте сматрају „правом на живот” човека. Нискост људи, разврат,
разарају много више света, него што то чине ратови. Ако се за рат може
рећи да човека поживотињи, за мир би се могло рећи много више.
Ако је икоји сталеж заслужио мир, заслужило га је сељаштво.
Његов живот у пољу, у непрекидном и прастаром раду, најближи је
вечној лепоти природног живота и има највише смисла. Тај и такав живот
најлепши је символ мира и потребе мира.
Па ипак, то је једини сталеж који никад није ратоборан, кога ратна
хука никада не хвата, а ипак, то је једини сталеж који мртве не клевета.
Нема у њему подсмеха према војнику, јер су исто и у најдубљим
тренуцима увек исто. У њему нема ни тог пацифистичког величања
живота под сваку цену, а има једна озбиљна и суморна светиња рата.
Клевета рата производ је варошког цинизма, варошког морала
одвајкада која прати увекраспадање једног бившег света, али широки
слојеви земљорадника ишли су увек на бојишта без моралног пада.
Код нас су праве увреде тираде пацифизма, за наш народ, напаћен и
гажен вековима, заиста се не може прикачити шлем хушкача.
Па ипак, пре свега, пре него што је земљорадник и пастир, он је
ратник и треба му говорити ратничким појмовима.
Ако му узмете ратнички понос, ратничку прошлост, војнички образ,
шта ћете му оставити место тога?
Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату, ако
упрљате ратове Србије, једини капитал у нас који још није проћердан,
шта ћете имати том намученом народу лепога рећи?
Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док
се састоји из једног апсурдног клеветања рата.
На најнижем ступњу разборитости и политичког морала били смо
онда, кад смо у интересу унутарњих партијских проблема дрзнули се да
ударимо у клеветање рата. У исмевање мртвих и вицеве на рачун
Кајмакчалана.
Ако је икада војску, мртве и све сенке рата обасјала светлост5 са
недостижних висина у миру, ако је икада открила се мизерија таквог
„пацифизма”, то је било тада.
226
Рат који је био, са свим својим страхотама, са свим својим тешким
жртвама и последицама за наш народ, ипак изгледа као једна светла,
вечна звезда у ноћи над нама.
226
А далеко је од истине да је жена, док је имала само ту бригу, била
раденија, била је често већа ленштина. Повратак жене у кујну тражи се,
нема сумње, да се економска ситуација мушкарца олакша, тај повратак
међутим значио 6и само да се погорша.
Сељак је, одувек, тражио од жене, не само кујнски рад него и
пољопривредни, жену је чак по томе и ценио. Слично је томе данас у
мањим слободним професијама. Жена којој кажу да се врати варјачи,
никада у тим слојевима не би варјачом нашла мужа. Њено одрицање
од одласка на зараду ради кујне удадбу не омогућава, него је искључује.
Оно што се уопште подразумевало пре, под поетичним називом
кујне, полако ће и у нас нестати. Цео дан, уз кафу крај ђувеча, или над
ружичастим телом прасета, жена више, чучећи, неће проводити. Па
ипак, њена исхрана, њена кујна за мужа, неће и не мора бити ни гора, ни
нездравија.
Не треба преувеличавати ни моралну ни сентименталну вредност
тог „кујнског” занимања, добар друг у борби живота који не пада на терет
другога, вреди колико она бивша дебела, зајапурена жена куварица.
Исто је тако и са колевком. Не постоји жена, сем кад је
деморалисана од мушкарца, која не носи у себи вечни нагон рађања.
Никакве деформације јавног мишљења, рђавог примера, женског
цинизма, нису у стању да ту чистоту у огромној маси жена угуше. Ако
они који су против женске зараде хоће да траже неродиље, они ће их
наћи пре међу женама, које живе на рачун мужевљеве зараде, него међу
онима које имају зараде. Није се зарадом жена одрекла породице и
колевке, она је само уз један терет примила на себе и други и сноси га
најчешће далеко моралније, од мушкарца који постаје отац најчешће
много мање очаран Божјом промисли.
Патријархална жена мучила се економски у кући око извођења на
пут своје деце само мужевљевом зарадом, данашња жена која за своју
децу зарађује нимало није гора од наше матере. Потребно је много
борнираности и бруталности да се дигне глас против ње.
Немачка има велики покрет враћања на село. Очигледно редукција
у нас чиновника и варошког становништва да би се вратили земљорадњи
није потребна. Италија има велику паролу повратка жениног колевци.
Код нас апсолутно статистика рађања нема никакве везе са узбуном која
се дигла око питања жена и њиховог запослења и њине зараде.
У нашим приликама, а оне нису сличне ни немачким ни
италијанским, ни највећи поборник националног схватања социјалних
питања не би могао да устврди да је прекомерна запосленост жена које
зарађују ма каква опасност са гледишта неке расне теорије. Далеко од
тога.
Код нас, и то се помешало са дискусијом о праву и потреби уопште
женског васпитања, школовања, зараде, еманципације, проблем се своди
само на императив уштеде у државном буџету личних расхода. На
проблем како да се изврши редукција, о којој се говори да је неизбежна,
државних чиновника и намештеника. Никако са тим не треба везивати, и
мешати, питање женског права на зараду уопште.
Ако је таква редукција неизбежна, нема сумње, да је решење где два
чиновника примају плату, а чине једно, најмање зло брисати једну. То је
тачно још од Соломуна.
Само ако је игде опрезност на свом месту, она ваља овде, где су у
питању два живота.
Нема сумње, у нашем народу, сем једног малог варошког слоја, још
је дубоко укорењено и здраво схватање да јачи, муж, треба да издржава
жену. Ако му плата дакле достиже дотле мирне се душе може брисати
жена. Исто тако и у случају породичних синекура. (Било би ипак, узгред,
интересантно, трагати даље, за последицама таквог смањивања
„привлачности” брачног друга.)
Ако, међутим, самим тим што се отпушта жена, мањи чиновник
и чиновница, који заједно једва састављају крај с крајем, нарочито кад
имају и деце, треба да, неочекивано, буду лишени половине зараде, зар
такво решење онда може да одушевљава? Још мање кад је реч о редукцији
жена уопште.
На страну да данас, и код нас, жене од чистача вагона до жена са
докторатом, у државној служби, нимало нису горе на раду од својих
мушких колега, којим би се посувраћеним појмовима уопште спорило
жени, држављанину, матери и сестри оних који су државу и стварали, да
самим тим што су жене буду дисквалификоване при тражењу зараде у
државној служби?
Зар не би био апсурд да једна мати исправно мисли о држави, о
националној заједници, да јој даје сина, а да не сме да очекује од ње кору
хлеба, за своје кћери?
Проблем породице, морала, повратка жениног колевци неће се
решити решењем уназад него кретањем напред.
Нема сумње, да су наше прилике, наш друштвени развитак, али не
жене, довеле дотле да ми имамо и карикатуру жене у државној служби.
Али руку на срце није ли то незнатна мањина?
Велика већина честитих жена, чиновница и намештеника, матера
које раде за децу, жена које зарађују своју кору хлеба, све оно што је
осиромашило ратом, или жељно да не седи скрштених руку, немамо
права да осуђујемо у целини.
Не само као учитељица у школи, што су јој и пре признавали и у
нас, не само као лекарка и болничарка што јој и не споре, наша је жена и
у администрацији, па и у техничким сервисима државним доказала оно,
што више и не треба дискутовати, да је дорасла мушкарцу.
Има много државних надлештава и досад, где оно што је најбоље
урађено, раде жене.
У руковању државним новцем, у административном раду, у
статистици уопште моралних и службених вредности жене уопште не
заостају за чиновницима. Уклањање женског особља, уопште, није
226
решење нашег чиновничког питања. Скоро све су оне храниоци
породица које своју зараду носе кући.
Нема сумње, да физиолошки и психолошки, жена при раду није оно
што је човек, али њене негативне црте нису горе од многобројних и
прећутаних негативних црта мушкараца чиновника.
У нашем народу жена, прегалац, мученица често, а радница увек,
давала је неку нарочиту, мистичну снагу раси у очима националиста.
Њено учешће у јавном животу, њено право на зараду не треба спорити ни
сад.
У превирању, у друштвеној несигурности наших дана, и о жени
суди се по онима које видимо на површини, али треба веровати да у
нашем народу постоје велике женске масе чијем се уздизању треба
радовати.
Специјално питање уштеде у буџету личних расхода, не треба
уопштавати тако да постане питање права на зараду, на права уопште,
жена.
Читавом својом чемерном улогом коју је вршила у нашем
патријархалном животу, жена је у нас, већ давно, квалификована да се
чује и да се пусти свуда где се будуће наше друштво ствара.
Чак и кад се жене посматрају као неки засебан сталеж, оне су у
нашој прошлости сваком бар равне и стрпљивошћу и жртвама.
Не само стварање нашег чиновничког кадра, цела будућност наша
друштвена, кад би само од њих зависила, не би била у горим рукама него
кад је у мушким.
Оне носе у себи принципе материнства, њина свест од наше не
може бити гора.
Зато што је толико била под Турцима, зато што је у њој толико био
уништен наш елеменат, Стара Србија била је постала за нас нека идеална
иреалност коју нисмо умели да волимо више, просто, практично, као
остале наше крајеве, него само кроз занос и кроз грознице. Они који не
верују да се читаве масе могу покренути да мру и самим традицијама,
фикцијама идејним, треба да прегледају графикон те грозничаве жудње
за Старом Србијом која је тресла све наше генерације и пре почетка
четничке акције*.
Да је наша средњевековна држава била ту, у Призрену и Скопљу, да
без њих, ни оно што се постигло било устанцима, нема смисла то је била
слутња врло прецизна и традиција која није имала ни прекида, али
величина тог нагона да за то мру била је у тадашњим нашим људима у
Кнежевини Србији у томе што ту Стару Србију нису више
могли видети у сјају и богатству, него у крајњој сиротињи и изумирању, у
туђинштини у којој је још само могла бити фикција и осећај.
Има у томе српском друштву, данас је то скоро неразумљива реч,
честитост једна породична и дубока кад се у кнежевини почиње бавити
тегобама Старе Србије. Прва звона која су тамо послата, први учитељи,
иду у ствари као у неку болну провалију која се и не види.
_____________________
* Српска четничка акција означава оружану акцију српских добровољачких
(четничких) чета на подручју Македоније и Старе Србије током 19. и почетком 20.
века. Иако се зачеци ове акције могу тражити и у периоду пре 1903. године, активност
српских чета је свакако увећана после династијске смене. У организовању акције
учествовали су најистакнутији људи и институције тога времена. Акцијом је
руководило Министарство иностраних дела уз садејство других министарстава и
приватних лица. У периоду од 1903. до 1912. Уочавају се три фазе: прва (1903-1905), у
којој је кључна била приватна иницијатива уз садејство владе; друга (1906-1907), у
којој је организација потпуно у рукама Министарства иностраних дела; трећа
(1908-1912), у којој се обим акција смањио у склопу припрема за Први светски рат.
Током трајања акције српске чете су водиле око 40 борби против Турака и бугарских
чета. Четнички одреди су учествовали у балканским ратовима као део српске војске.
226
Иконе, предања, цареви на фрескама, гробља стара, црквице под земљом,
Марков град код Прилепа, зар су то биле реалне основе на којима се
могло кретати? Показало се да су реалније него многе друге.
Оно што се1 мени у том покрету ка Старој Србији тада највише
допада, то је да тај посао заноса за нечим што скоро и не постоји више
воде у кнежевини, и доцнијој краљевини, људи трговци, занатлије, и
пословни, који се иначе сновима не заносе.
У томе како се ствара од почетка 19. века у нас мишљење да треба
узети Стару Србију, да треба имати ту земљу нашег средњевековног
господства, културе, уметности, како то мишљење продире својим
кнезом Лазаром, Обил[...]2 али и савременим везама доле до нашег ситног
упорног човека, ми Срби имамо доказ да смо у потпуности способни да
обухватимо целине, али и да се држимо фикција, о којима се после види
да су биле велики, добро свршени, народни послови.
Држава никада не може бити мутна творевина, лабава, без форме;
без тог Призрена, Скопља, без везе са прошлошћу, никада наш народ не
би имао облик, свест, па ни образ једног народа.
Стара Србија показала се, после, област богата економских
могућности3, али када смо пошли према њој она је била сирота и наша
нервна грозница. Нечега изван жвакања и грамжења, светлог, празничног
нечег што не пролази у нама, било је у тој фикцији Старе Србије.
То се јасно може приметити у раду свих оних који су на њу мислили
у кнежевини, затим за време Стојана Новаковића, па све до првих
четника.
Оно што се, међутим, мање истицало то је велики удео тог
старосрбијанског краја у нашем стварању уопште. Не мислим, при томе,
само на познате појаве, на велике личности Првог устанка, родом из
Старе Србије, чији ће значај да расте што се више буду познали, не
мислим ни на онај елеменат, скромни, статички који је имао јака удела у
стварању кнежевине и њеног варошког и економског живота. Сва је
Србија натопљена знојем Старосрбијанаца.
Мислим још више на старије време и наша народна збивања, у ком
се удео Старосрбијанаца мање наглашава.
Нико не спори расејаност тог елемента већ за време ратова
кнежевине4 до Ниша и даље, нити онај квасац жртава и крви који су дали
непосредно пред почетак четничке акције и ослободилачких ратова на
самоме своме тлу, које су као кроз чудеса сачували, оно што би могло да
се сада истакне то би било уопште једно шире схватање њиних клица у
нашој прошлости.
Има покушаја у нас да се богумилство у Босни схвати као израз
нечег ванредног на дну нашег народа. Ја то мишљење не делим, али чак и
да је тако онда у њему видим једну горку сеобу из крајева чија се прва
војничка жртва у рекрутима, за ову државу сада прославља. А народ из
тих крајева слутим, што више учим и размишљам и у далеким западним
нашим тачкама, у манастирима на Крки, у великој борби православља
која се одиграла у манастирима и земљама на Пакри. За мене уопште сви
наши северни крајеви, оно што се некад звало именом сна, Војводина,
ништа нису друго него насеља тих Старосрбијанаца.
У варошима, у издржљивости патријархалних слојева, у сваком
занатлији, у сваком човеку који поштено ради целог живота и за душу
другима оставља, ја видим само, као кроз маглу, кроз прошлост, тог нашег
човека.
И док пишем, поводом првих рекрута прошлог рата из Старе Србије,
налазим у целој оној нашој ратничкој прошлости њих, налазим да стид и
бол напуштања старих земаља под патријарсима отпада и да смо све те
земље до Севера повезали у ствари војницима и смртима што нису узалуд
однете са Југа.
Тихи и скромни свет тих наших старих крајева заволео сам тако
једном новом мишљу да су то они који нису само гинули код Смедерева
него исти они који су нам сачували и северне крајеве, својим балканским
елементом што је у Славонији и на равнима преко Дунава орао, копао и
стојао мирно спреман да мре у пуковима Рашковића и Монастирлија.
Свакако, улога старосрбијанског елемента у целом нашем стварању
и збивању има нечег неизмерно позитивног у себи што, у толикој мери
остали елементи немају.
Време, 6. IV 1934.
226
У СЛАВУ БРАНИЛАЦА БЕОГРАДА
226
морална. У одбрани Београда бранило се оно што смо најбоље имали, а то
је једно високо мишљење о тој држави коју је Србија стварала, о тој
вароши на коју су, после рата, бацали се блатом толико.
У првим србијанским устанцима, када је стварање државе почело,
данас се то најпосле све више истиче, учествовали су људи из свих наших
крајева. Није их било, разуме се, много, али тек их је било.
У борбама страшним и грозним, на адама, на периферијама и
старим зидинама Београда, отпор је, разуме се, и то ванредан отпор са
војничког гледишта, давала србијанска војска, али ако се прегледа
именик и попис погинулих и учасника у разним одредима, види се да
међу њима има људи скоро из свих наших крајева. Није их било, и није
их могло бити, према току догађаја много, али тек их је било.
Над тим адама, озеленелих врбака, над тим старим железничким
пругама, дуж којих се закопавало, под тим предграђима која су сад
изидана чак до огранака брда и околних села, из земље, њих сад
ископавају. Кости и прах остају и све се заборавља.
Али у ствари, чему сав тај живот велике вароши, све то дахтање и
жвакање, ако се само заборавља? Значи ли да је сва та одбрана била само
обмана? Није дакле с правом могло да се тражи од читавих одреда да се
избришу из списка, јер их је чекао још само један задатак у Београду, и
пред његовим предграђима, да добро сврше свој војнички посао који им
је био поверен и да на њему изгину? Идеја да се створи велика једна наша
држава, за наш народ, није имала права да се оствари и смртима?
У одбрани Београда оно што је најчистије, и са војничког гледишта,
то је та страшна разлика у средствима која је постојала између нападача и
одбране нашег ситног човека. Безумник само, подлац, или уштва
завидљива, може војнички отпор Србије називати милитаристичким
паролама; извртати факта о војничкој одбрани нашег народа се не да.
Начичкани дуж шлепова, закопани дуж железничких шина, и
баруштина, са профилом једног разрушеног моста у очима, ту су гинули
мали људи, ситан наш човек и сам из предграђа и кућица.
Зар је он тих дана видео на души нешто ружно што треба да се
заборавља и није ли он, мирно, са једноставношћу човека, навиклог да
ради и добро уради своје ситне послове, радио и тај крупни посао?
Нигде у целој тој одбрани Београда, састављеној, према ситуацији,
од мешаних одреда, нема мрље и нема нискога. Према средствима, та
одбрана, било би схватљиво и да је попуштала, и да се срамотила.
Није рат игранка, и у њему, и међу обилно опредељеним војскама, под
далеко, далеко повољнијим условима, природни нагон живота, слабост
пред грозотама, доводила је до паника и до скљокања.
Одбрана Београда, на обалама жуте Саве и мутна Дунава, под у
јесен тако густим и влажним врбацима, ћути, заувек ућутала, у чистоти
своје смрти која се не заборавља.
И данас, у својим очима ја још видим тог ђенерала Живковића који
је Београд бранио, како седи пред кафаном „Грчка краљица” 2, где сам за
столовима, тог лета, видео, уз кафу, не само трговце, и занатлије,
разузурене и без много устручавања, него и најситнији свет
калимегданских улица, доцније тврдокорно брањених „тврђава”. Тог
човека који је командовао одбраном ваљда се и многи други тако сећају.
Скроз и скроз цивил, литерат и нимало обожавалац дисциплина, ја у
тој милитаристичкој личности одбране Београда, осећам у једном
великом тренутку сећања, иза његове марцијалне појаве толико
грађанских и људских врлина колико их не налазим баш лако, у портрету
многих и многих наших цивила из тога доба.
Видим у његовој високој појави, накривљене шапке и ћутљивог
лица, плаве огранке брда и земље које једноставно бранио.
У своме сећању на одбрану Београда налазим мисао да после једне
епохе жвакања и дахтања, замора, после страховитих напора, долазе први
тренуци сећања и да ће стварање оног што су ти ситни људи пред
предграђима Београда, у одбрани Београда, бранили, упорно, да се
наставља.
226
ДОБРА СТРАНА
БАРОН КАЊИНИХ* ДЕМАРША
226
укорењена та концепција непрекидних мађарских илузија.
Сва је срећа у томе да се Пешта исто тако непрекидно труди да нас
разочара.
У њој, у њој пре свега, у тој касти, у којој је блистава дилломатска
појава и барон Кања, познат са својих, „успеха” приликом сензација са
Прохаскином мушкошћу, у састављању ултиматума, аката Фридјунговог
процеса** и у најновије доба афера са фалсификованим францима и
Стависковим чековима, бесмртна је она Аустрија која је вековима била за
наш народ не само базилик, него и једна клеветничка баба.
У нас се тако лако заборавља да је још у септембру 1918. када је, по
једном мађарском писцу „већ и физички могла да се опипа упола
остварена југословенска држава” занети дуалист из тог истог сталежа
који влада у Пешти, гроф Тиса***, у Сарајеву, са „укоченошћу једног
аутомата”, на ручку код Саркотића, викао: Аустроугарска је жива и она
ће остати жива.
Заиста, сва та махинација, молијерски инфамна, и сада, са
пограничним „инцидентима” које је Европи презентирала стара
екселенција барон Кања носи у својој озбиљности и комику реверанса
једног вампира са Балплаца.
Каста која Пештом влада потпуно је изгубила такт и према
стварности и почиње да живи у примамљивим небулозама успомена из
младости.
У ствари, непрекидни низ покушаја оптужби против нас, само је
одјек оног непрекидног понављања „не, не, никадa“ I које тај сталеж кад
се тиче садашњих, мађарских граница, жучно и склеротично понавља.
_______________________
** Фридјунгов процес био је судски процес између аустријског историчара и публицисте
Хајнриха Фридјунга и српских првака из Аустроугарске. Фридјунг је у својим новинским
чланцима оптужио Министарство спољних послова Краљевине Србије да је у дослуху са
четворицом српских посланика Хрватско-српске коалиције и да плаћа српске листове у
Аустроугарској. Против ових чланака реаговали су посланици Хрватско-српске коалиције и
чиновнициМинистарства спољних послова Краљевине Србије. Српски прваци су тужили
Фридјунга и судски процес је отпочео у Бечу 1909. године. На суду се показало да су
документи на којима је Фридјунг базирао своје тврдње фалсификовани и да је његова
одбрана неодржива. Процес је завршен нагодбом, тужба је повучена, а Фридјунг је признао
да су поједини докази неодрживи. По завршетку процеса дошло је до смена у Министарству
спољних послова Аустроугарске оних људи који су били задужени за „набављање”
Фридјунгових докумената.
*** Стефан Тиса (1861-1918) био је мађарски гроф и политичар, премијер
Мађарске 1903-1905. и 1913-1917. Након Сарајевског атентата иступао је против објаве рата
Србији, услед страха од јачања словенског елемента у Аустро-угарској, али је ипак
подржавао рат и савезништво са Немачком. Убијен је 31.октобра 1918, првог дана Мађарске
револуције.
I морално безумље (прим. прир.)
У концепцији старих карташа, и то карташа који, кад поноћ одбија,
и кад губе, готови су да отмено покушају и преварантским картама,
политичари клике тога „историјског сталежа помешали су у очају и
појмове, и улоге, и логични ред предвиђања и времена. Не виде разлику
између Женеве и Беча ултиматума, није их стид оних мађарских пукова
што леже мртви и што су гинули, и после „примирја”, на висоравнима
талијанског фронта 1918, не виде да промене у Немачкој значе занавек
одлазак у гроб Хабзбурга, очекују напротив да ће их баш Савоја вратити,
и играју се безбрижно не само миром централних, европских држава,
него и опстанком уопште Мађарске и такве каква је.
Јер јасно је да улога коју та каста у Пешти намеће својој земљи, пре
или после мора довести до катастрофе Мађарске, не само политичке и
моралне, него и државне.
Оно што се енглески изражава са изразом moral insanityI, у тој касти
која води мађарску политику сазрело је до скандалозних размера. То
доказују не само успомене из доба њеног белог терора, него и сви њени
покушаји ревизионистички, са банкнотама франака, са афером чекова,
организацијом атентаторских и усташких логора, и најпосле и овом
повампиреношћу афере Прохаске**** понова.
Чак ни Италија, схватљиво, не може подржавати
ревизинионистичке тежње до краја, а да ће она заступати обнову
аустроугарску то спада у луде претпоставке, уопште, тих кругова.
Уосталом, овакве оптужбе за пограничне инциденте, у исто време
када на мађарској територији постоји читав један прикривен свет
оружаног упада, није са те стране нов.
У доба када је та иста каста покушавала да отме аустријске
територије2 Бургенланда та иста комедија се понавља.
Кад год је, баш у Друштву народа, мађарским владама отворен
пут економског стварања једне заједнице дуж Дунава, та каста се
престрашено латила својих метода из провинцијских касина и
партијских карташких клубова.
Недавно, пишући о дунавском проблему, француски министар
финансија П. Е. Фланден јасно је одредио контуре тог вечног немира у
Пешти. „Консолидација у државама у Средњој Европи, заиста, носила
би у себи и одрицање Мађарске од територијалних захтева.”
____________________________
I Морално безумље (прим.прир.
****Аферу конзула Прохаске (Призренску аферу) организовале су аустријске власти
децембра 1912. године у циљу компромитације Србије. Наиме, бечка штампа је
тврдила да су српске војне власти приликом уласка у Призрен физички малтретирале
аустроугарског конзула Прохаску. Српска влада допустила је аустријску истрагу, која
је показала да је конзул Прохаска био приморан да напусти Призрен, јер је подстицао
Арбанасе на побуну против српских трупа.
226
Велико питање, при томе - писао је у истом чланку министар
Фланден - у том је: до које мере мисле велике силе које су
дезинтересиране да се за одржање мира заложе.
Што се наше јавности тиче питање је у томе, када ће већ једном, кад
је реч о Пешти, да изгуби све, па и последње илузије.
Ревизија, успостављање Аустро-угарске монархије, то је опојни
декор, пред којим „историјска” каста у Пешти врши своје мађије, на
рачун општег права гласа, аграрне реформе, резултата октобарске,
пештанске револуције, на рачун мађарског сељаштва уопште.
Трострука маса државних чиновника, са добрим платама,
тридесетороструки број официра и подофицира у Мађарској зебе од
помисли да би са Малом антантом могло доћи до споразума. „Избеглице”
из чехословачких, румунских и наших „отетих” крајева, сви бирачи тих
владиних партија, „све пропалице мађарских сталежа”, како их један
мађарски писац (Павле Сенде) назива, све то вапије за оваквим
сензацијама „на граници” као што је и ова последња барон Кањина.
Једно кратко време изгледало је да је влада г. Гембеша прешла на
онај други пут, једини, спасавања, на рад, и економску организацију
мађарске привреде, трговине и сталежа, али се показала немоћна.
У дванаестом часу, решено је да се употреби стара, карташка
тактика. Сензација и пракса ревизионистичких метафора. Било је заиста
и крајње време.
Наша јавност почела је већ да се враћа својој старој симпатији.
Један пријатељ, пре неки дан, овако ми је, очаран, говорио о Пешти:
У Мађарској влада за нас искрена симпатија. Неће витез на витеза. А
живот у Пешти прави је рај. Лепотице се шећу и смеше на те, дуж Дунава.
Уђеш у купатило, бато, и даш пет динара, па добијеш и масажу и музику,
и дансинг, и маникир и педикир. Ејвала.
Да није барон Кањиних „граничних инцидената” могло би нам се
још десити да се и после Шапца и мачванских покоља заћоримо од
симпатија.
***** Гр0ф Иштван Бетлен (1874-1947) био је мађарски политичар. Након Првог светског
рата и почињања револуције у Мађарској био је на челу противреволуционарног покрета.
Био је председник мађарске владе 1921-1931.
НАЦИОНАЛИСТИЧКА АПАТИЈА
226
земљорадничких задруга онога доба и организације Привредника*, до
босанске, револуционарне акције, у целој тој пречанској
националистичкој работи много је декламација и скоро све је лук и вода.
Али и на другој страни очигледно се заборавља трагична
закржљалост националистичког реализма и у радости победе нестаје
зебња која је националисте с правом испуњавала при посматрању оне
идеологије саботаже која је као узвишени принцип врлина грађанских не
само код демагога и партија, него и код ширих маса у мозговима цветала.
Факт је, међутим, да је и тамо, све до балканских ратова било много
горчина у чашама које су националисте обилно испијали. А данас
не само да не би било опасно, него би чак мислим било врло корисно
да на националне тираде падне још једном сенка сећања на апатију у
доба Ђуниса и грађанских врлина и демагогија из 1885.
Јер просечни наш националист никако да се ослободи разузданог
оптимизма, а с друге стране извесног снебивања, и да погледа право у
очи народног сфинкса из оних интервала када смо били беднији од свих
других и када је, само једна форсираност националистичког елана
помогла.
Не види истину која је неоспорна да је и на тој страни дуго требало
да је управо тек отприлике у доба доласка Краља Петра дошло до тога да
се мирне душе могло пропагирати оно фамозно: dulce et decorium, pro
patria mori, што се очигледно одмах не разуме, а што ће рећи: слатко је и
почаст је за отаџбину мрети.
Ако је икада била националистичка идеја луда и лакомислена, она
је то била онда када је на крају рата, уморна, легла да спава.
Да смо остварењем првог степена националистичке идеологије,
уобличењем племена, добитком државних форама, остварили све, то
ће се показати, и већ се показало, као велика и болна илузија.
Као и у другим верама и идејама, и у национализму снага и
садржај не леже у првим степенима, него су дубље и далеко у даљим
степенима. Далеко од тога да је свој задатак завршио и да је застарео,
национализам још увек је потреба у нашем народу, још увек услов
реалног политичког гледања на територији коју смо чврсто обухватили
границама, и још више једини пут којим се у те форме може удахнути
_________________________
* Српско привредно друштво „Привредник” основано је у Загребу 1897. Године на
иницијативу Владимира Матијевића и његових сарадника. Идеја друштва била је да се
помогне сиромашној а интелигентној српској деци из руралних средина да стекну основно
образовање и да се оспособе за занатске и трговачке послове. На тај начин би се убрзало
стварање српског средњег слоја, као споне између интелигенције и сељаштва, у
Аустроугарској. Друштво је настало на алтруистичкој бази без жеље за новчаном добити.
Такође, настојало је да се очува аграрни део српског становништва, који је због лоших
материјалних услова често продавао земљу и исељавао се преко океана. Од оснивања па до
избијања Првог светског рата „Привредник” је помогао да се 10 700 Срба обучи за око 80
различитих занимања и тиме значајно побољшао услове живота Срба у Аустроугарској.
душа. Да једна националистичка елита клоне баш онда кад помисли да је
своје дело већ завршила, таквих је већ било примера.
Али и ова пролазна, национална апатија је схватљива и њене појаве могу
се посматрати и у прошлости, па и код срећнијих и већих народа.
Распадање националистичких снага у Немачкој, било је очигледно после
1871. Осећај да немачка држава самом формом још није потпуно
створена појавио се тек много доцније. Интегрална идеја таквог једног
потпуног стварања народне државе појавила се, штавише, прво у горкој и
наизглед чудњачкој пруској, интегралној тези, тек после пропасти током
светског рата.
Ни уједињење италичко, није прошло без те апатије после
тријумфа. У првом степену своје битности после 1871. Италија је далеко
мање националистичка, него у епохи ровитој комбинацији Кавура.
Узгред буди речено, у политичком и друштвеном, па и идеолошком
трвењу, после победе Наполитанаца и Пијемонтеза, не понавља се само
та слика националне досаде и клонућа, него и много штошта ситно и
карактеристично што се сад и у нашем збивању понавља.
И код нас, данас, није тешкоћа у томе што је национални осећај
изнурен, него у томе на којим основама да се изразим речником
новинарског чланка, на којим паролама да се националистичка акција
реорганизира.
Противник је попио, као врана мозак, сву мудрост науке и
економских доктрина, али у ствари искоришћује очигледно, само очај
људи, потребу за вером, за надањем у ма шта, једну дијалектику која
изражава пре свега канонизирано блаженство да се обећава и ни у шта не
сумња.
Факат је, међутим, да се национализму све може пребацити само
не да [и]ма1 искуства и да на датој територији, на територији обухваћеној
нашим границама, не само што има безмерни низ података потребних да
се створи политичка концепција, него се показало да има и више
политичког такта.
Противник све више скида маску интернационалне обавештености
и под њом се указује само наказа интернационалних самообмана и фраза,
док национализам где год је кренуо, ствара.
Нашем народу, још увек подељеном традицијама, остацима
пропалих царстава2, црквама, расцепаним економским везама, заосталом
бар сто година, престигнутом привредним новотаријама, потребан је још
један, и баш завршни, елан националистичког окупљања, као озеблом
сунца.
Тај елан чекају, да и не спомињемо авети на граници, наше
планинске и херојске земље, архаични крајеви наши које само
националистичка осетљивост може да разуме. Имамо крајева каквих
сличних уопште другде нема и самим тим они би и под увеличавајућим
226
стаклом наших идејних противника присилили оног који о њима брбља,
да не брбља на основу статистике и пролетеризма обеју Индија.
Националистичкој акцији, ако до ње и у нас дође, потребни су пре
свега нови људи, са њима ће доћи и нове идеје. Проблеми такве акције
обухватају, пре свега, питања крупна, али ни онај ко воли „реални” начин
политичког и националног рада не треба да се национализма туђи. Без
њега, на територији нашег државног живота, у психолошким и етничким
подацима о нашим масама, изласкани успеха нема.
Безмерно много националистичке стрпљивости и осетљивости
треба да се у нас са првог степена остварења националистичких снова
допре до других, виших и наша земља као целина, као зарада хлеба, као
будућност, као заједничка кућа братства и племена, не може се помоћи
никаквим потезима, ако немају у себи корен национализма.
Најбоље у нашим бившим марксистима била је теза да је структура
нашег друштва специјална и да је у њој питање решења „друштвеног
проблема” неактуелно.
По моме мишљењу, прва теза нашег национализма требала би да
буде да линија његовог развитка у нас још није завршена, да наш народ
неће постојати ако се из његовог ратничког дна не искристалише једна
елита али да улога национализма нимало не мора бити застарела, него да
напротив само она може бити у нас логична, па и социјална и економска.
По моме мишљењу, све нијансе антинационалистичког гледања на
ствари и питања код нас завршиће крахом и од њих ће остати само дим и
пара из мозгова наше такозване интелигенције која воли туђинско и која
се већ тако давно размеће својим левичарским паролама и о оним 80
одсто сељаштва које стално узима у уста јако вара.
Време, 1. VI 1934.
Г. ЛУЈ БАРТУ* ТРИЈУМФАЛНО ЈЕ ДОЧЕКАН
ОД НАРОДА У ВЕЛИКОМ ГРАДИШТУ,
СМЕДЕРЕВУ И ОД ВЛАДЕ И ГРАЂАНА У БЕОГРАДУ
____________________
* Луј Барту (1862-1934) био је француски политичар. Министар у неколико
влада, а први пут премијер Француске постао је 1913. После Првог светског рата био је
два пута министар рата (1921-1922. и 1930-1931) и министар правде (1922-1924. и
1926-1929), и једном министар спољних послова 1934. Био је на челу француске
делегације на Женевској конференцији 1922. и председник репарационе комисије.
Преминуо од последица атентата у Марсеју током посете југословенског краља
Александра Карађорђевића.
226
Мада брод који је носио француског министра спољних послова
није по програму имао да се задржи у Великом Градишту, народ је
толико био притиснуо пристаниште, девојке у народној ношњи давале
су тако лепу слику, да је по жељи лично г. Бартуа брод пришао
пристанишним штековима тако да је министар спољних послова братске
Француске и ту имао прилике, уз грмљавину прангија, да поздрави бар у
пролазу народ искупљен на обали. У Великом Градишту дочек је био
нарочито срдачан и топао. Најлепши утисак оставила је међутим на г.
Бартуа сељачка коњица, под југословенском заставом која је у најлепшем
реду и у ванредној каријери пројурила обалом и пратила брод све док је
то терен дозвољавао, приредивши пред очима очараног г. Луја Бартуа
праву јуначку трку. Г. Луј Барту непрекидно је задивљен понављао: „Ма
ово је као кад се трчи Гран При у Паризу” и додавао „мањифик,
мањифик” (дивно, дивно). Нема сумње Велико Градиште осветлало је
образ својим дочеком.
226
Кад су се бродови сасвим приближили једно другом са панчевачког
брода поздравио је министра иностраних послова братске нам Француске
г. Лазар Шуваковић градоначелник Панчева. Јасним гласом који је
надалеко одјекивао г. Шуваковић је рекао:
„Српско Панчево које се ослободило идејама које су поникле у
вашој драгој отаџбини Г. министре, у узвишеном примеру Француске
револуције, после столетног робовања изашло је да вас поздрави и да
поздрави у вама ону Француску која нам је заједно са мајком Србијом
у овим крајевима донела ослобођење. Израз наше захвалности и оданости
према вама и према Француској, то је ова наша радост, наша велика радост
да можемо да вас на овом Дунаву срдачно поздравимо. На овом изласку
српског Баната ми вас поздрављамо са 'Добро нам дошли г. министре ’ и у
вама поздрављамо Француску у име грађана града Панчева у име српског
Баната и у име целе лепе Југославије. Живео Г. Луј Барту! Живела
Француска.”
Док је са лађе, из чамаца на Дунаву далеко одјекивало раздрагано
клицање Панчеваца, музика је на крову „Прешерна” интонирала нашу
химну коју је г. Луј Барту, као и сви француски новинари, слушао голе
главе у ставу мирно мада је сунце пекло скоро неиздржљиво са висине.
Г. Станислав Винавер, помоћник шефа нашег Пресбироа, превео је
дотле тихо министру спољних послова Француске говор који је био
изрекао г. Лазар Шуваковић.
У име „Удружења пријатеља Француске” поздравила је г. Луја
Бартуа једна чланица лепим и кратким говором на француском.
Затим је г. Луј Барту изишавши на командантски мост одржао
Панчевцима следећи, опет импровизовани говор:
„Господине градоначелниче града Панчева, драги пријатељи
Југословени!
Можда бих теже подносио ову топлоту ваше климе коју сви на
броду осећамо, да ваш дочек није исто тако топал и да ваш поздрав
није исто тако врео из срца. Ми смо заједнички сносили патње
прошлог рата и ја знам да сте ви са нама у Француској имали исте
идеале, исте циљеве, иста очекивања. Ми смо победили у рату и ми
ћемо победити и у миру. Ми смо победили у рату против неправде
и ми ћемо победити и у миру за правицу. Ја сам уверен да се не варам у
срдачности ваших осећања, ја сам на овом свом путу уверио се
колика је та срдачност која везује Југославију и Француску која вам је од
срца одана. Недавно сам био и у Чехословачкој, сада долазим из Румуније
и свуд на свом путу ја сам осећао ту срдачну везу Мале антанте и
Француске и ја је овде, међу вама драги пријатељи, још више осећам.
Доносим вам братски поздрав Француске и поздрављам вас са: Живели!2
Живела Југославија!”
Кад је г. Винавер с моста превео ове речи г. Бартуа на „Прешерну”
се поново захорило клицање и свирање Марсељезе и чамци Панчеваца
још дуго су пратили брод којим је г. Барту путовао према Београду.
Необично раздраган поздрављајући береом чамце и грађанство
панчевачко које је стојало и на другој страни обале г. Луј Барту очекивао
је да се у даљини укажу велики облици новог Београда. Када се у даљини
појавише облици Панчевачког моста и иза њих куполе Нове скупштине и
цркве св. Марка г. Луј Барту раширених руку очевидно очаран, међу
париским новинарима понављао је неколико пута „Воала Белград, воала
ла Југослави” и окренувши се г. Нажијару неколико пута додао на
француском „Па то је дивно”.
На зидинама Старог Калемегдана, на Дунавској обали, појавиле
су се већ међутим масе Београђана који су изашли да дочекају првог
министра иностраних послова наше велике савезнице који је дошао у
Београд, не само као мио гост, него и као неусиљени и искрени пријатељ
наше земље и нашег народа.
Пошто су гг. Славко Којић, лични секретар нашег Министра
спољних послова и Драган Протић помоћник шефа нашег протокола
учинили последње припреме за напуштање брода г. Луј Барту стао је на
мост за излазак поздрављајући већ издалека срдачно док је брод
пристајао свог „срдачног пријатеља”, како га стално спомиње, г. Богољуба
Јевтића**, нашег министра спољних послова.
На пристаништу очекивала га је југословенска влада, председник
Београдске општине и непрегледна маса грађанства. Пошто се срдачно
поздравио са г. Богољубом Јевтићем и г. Мирославом Спалајковићем***,
нашим послаником у Паризу, који су ушли на брод г. Луј Барту ступио
је срдачно поздрављен на тло Београда.
** Богољуб Јевтић (1886-1960) био је југословенски политичар и дипломата. Рођен у Крагујевцу, завршио
је Правни факултет у Београду, а усавршавао се у Берлину и Цириху. Учествовао је и у балканским
ратовима и у Првом светском рату. Ступио у дипломатску службу 1917. године и обављао низ задатака у
Стокхолму, Паризу, Бриселу, Тирани, Бечу и Будимпешти. Приликом проглашења краљевог личног
режима 1929. године напустио је Радикалну странку и приклонио се краљу. Био је министар Двора
1929-1932, а потом и министар спољних послова до 1934. године. Пратио је краља Александра приликом
посете Француско), када је он убијен, и сматрао се чуваром његовог аманета. Постао председник Владе и
спровео изборе 5. маја 1935. године, против Удружене опозиције и других мањих листа. Иако је
убедљиво победио на изборима, кнез Павле му је већ у јуну ускратио поверење и мандат поверио
Милану Стојадиновићу. У наредном периоду губи на важности, а на сцену се враћа тек после пуча 27.
марта 1941. године, када од генерала Симовића добија ресор саобраћаја. Са Владом се повлачи из земље и
борави у Лондону, на разним дужностима при емигрантским владама. Постаје амбасадор у Лондону
1943. године и остаје на том месту све до споразума Тито - Шубашић. Након 1945. године члан је низа
емигрантских удружења, преминуо и сахрањен у Паризу.
*** Мирослав Спалајковић (1869-1951) био је српски дипломата и политичар. Студирао је права у Паризу.
Дипломатску каријеру почео је као секретар посланства у Петрограду 1900, а исте године премештен је
за конзула у Приштини. Године 1911. постао је посланик Србије у Софији. Учествовао је у стварању
Балканског савеза. У јесен 1913. привремено је заступао министра иностраних дела, а затим је до 1919.
године био посланик у Петрограду. По окончању Првог светског рата био је министар иностраних дела у
кабинету Стојана Протића, а од 1922. до 1935. посланик у Паризу. Био је члан Народне радикалне
странке. Током Другог светског рата био је сарадник Милана Недића, и објављивао је текстове у
колаборационистичкој штампи. По окончању рата живео је као емигрант у Паризу.
226
БАДЊАК
БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ КРАЉА
226
зависила, пре свега, од решења војничких проблема. Млади
престолонаследник, далеко смелији и чвршћи у томе, од других,
старијих, решио је питања војске, и не само спољна, него и унутрашња. То
је, више свега, био предуслов, да се може појавити, победоносно, у Старој
Србији, на челу армија.
За време Великог рата, уз старог оца, Краља Петра, у очима народа
и Он је постао војничка легенда. Али на страну та слава која је
обухватала, општа, сав народ, његова личност расте, кад се позна и сазна,
и тамо где је био остављен сам себи да историју ствара.
На обали Драча, када је страховито повлачење преко албанских
планина требало да се заврши, по прижељкивању нечијем, катастрофом,
упорност тог младог команданта, болног и горког осмеха, сачувала је
животе хиљадама и хиљадама. Први пут, после толиких деценија један
наш политички и војнички вођ умео је да види Европу онакву каква и
јесте и његово лично држање учинило је да је име Србије прешло
узвишено преко Алпа.
Далеко над обичном величином династа, Он је тај који дише и у
вихору надирања у пробоју Солунског фронта. Његове личне карактерне
црте су биле предуслов тог војничког елана и тај елан Он је имао
и после у решавању наших политичких проблема.
Ничему другом, идеји стварања једне државе од Струмице до
Алпа, више него други, непоколебљивије него други, живео је наш
Блаженопочивши Краљ. Он је прогледао људе и изнад њих стварао
је државу, на људске слабости без обзира. Велико је да толики и тако
дуго већ носе на души ту жељу да сви наши крајеви буду једно, да и
нама сване, да не будемо туђе слуге, али је велико и то колико је један
краљ, изнад свих нас, примио ту идеју, ломио се ње ради, и ишао, да
би постала вечна, ње ради и у сусрет смрти.
Не зато што је Он био краљ, него зато што је био такав човек,
толико наш, Блаженопочивши Краљ уздиже се толико.
Пренос његовог тела, језовита кукњава у ноћи клечећих гомила, тај
воз што зажарен јури кроз нођ и носи идеју, ненапуштену до последњег
даха, да се удахне живот једном напаћеном народу, да му се створе бољи
услови живота, осећај да је човек, да више не треба да се увија и служи,
зар је било последњих деценија ичега у нашој историји величанственијег
и већег?
У Њему, и после смрти, као највишем символу, живи она наша
класа, која нам је за ових петнаест година највише недостајала, класа
људи неумитних и незбуњених који о прошлости имају одређене
појмове. Који хоће да наставе оно што се радило кроз упорне борбе за
школе у Цељу, кроз хрватске немире у Аустрији и војничке напоре
Србије. Јер Он није био само прегалац, него и самим собом сасвим
начисто, у једном непрекидно радном животу.
Он је знао да је 85% нашег народа, од Птуја до Охрида, после
неколико столећа под Турцима и Хабзбурзима, сасвим непотребно неко
нарочито спремање за јединство. Туђин и наш сељак, и словеначки,
и хрватски и српски, били су противници одвајкада. Неумитном
стрпљивошћу чекали су ти сељаци судбоносна времена.
У свом југословенству наш Блаженопочивши Краљ није био сањало,
оштрим разумом он је видео да су два царства, аустријско и турско, у
својој прошлости, створили све предиспозиције за једну нову
јединствену државу. Наша интелигенција радила је деценијама на
Уједињењу, али литерарно, сањарски, и конфузно. Само су сељачки
слојеви, блиски тврдој земљи, а једноставни држали се разборито. Док се
такозвана интелигенција, са безброј својих осетљивости, амбиција, сујета,
планова и југословенских решења, најблаже речено, често затрчавала.
Њена јаловост можда је отуда, што се из жарког фанатизма
словеначких романтичара, хрватских патриота, пречанских политичара,
прелазило лако у један дубоки, политички песимизам, који наш
Блаженопочивши Краљ никад није осећао.
Са својим осмехом, он се није никад колебао.
Као у XIX веку, при крају, кад је већ цео свет осећао да је наш
народ близу свога циља, наша интелигенција била се поколебала. Жар
савременика херцеговачких устанака, Милетићевог доба, хрватских
народњака из 1867. године био је згаснуо.
И неоспорно је да је тек драматичним доласком на престо династије
Краља Ослободиоца и Кумановском битком српског престолонаследника
кренута лавина политичких догађаја, а не маштања, и да су се тек тада
позигивни резултати претицали.
Блаженопочивши наш Краљ био је прави политички вођ, и по
својој дубокој осетљивости за ову контрадикцију у нас која у основи
својој није ни негативна, ни несхватљива. Са једне стране народ скоро
цео везан за земљу, архајски и патријархалан, са друге стране школовани
слојеви, конфузни и без старинског морала. Народ, онај близак земљи,
никад не каска, већ корача лагано, чува традиције, образ и душу, реагира
по истим појмовима и у славонским, и у личким, и у босанским, и у
србијанским планинама.
Блаженопочивши Краљ имао је поверења у ту архајску, чврсту
целину нашег народа која је постојала и пре и коју ништа не може
поткопати.
Није се колебао у својој политичкој концепцији, јер је она била
чиста, мислена и ипак једноставна. Знао је да је интерес свих нас, да
буде Југославија. Стварање већих целина карактеристика је новог
доба и економски и културни императив југословенски бранили су,
пре рата, и наше марксисте.
Нема сумње да је Блаженопочивши наш Краљ, као учесник те епохе,
дубоко ценио борбу и патњу српског народа, у раду на сједињењу
српства, што је једна од најчуднијих и најсветлијих страница најновије
европске историје, али Он је знао да је истом снагом, паралелно, трајала и
национална борба хрватских сељака, мање видна можда, али нимало
226
мање горка, као и она сељачка, организована, штедљива и паметна
словеначких кметова.
У Његовим очима, више него код многих других, то је било једно
исто, и као домаћин свега тога, Он је за ту идеју живео и пао.
Краљев бадњак гори ове године над његовим гробом, али Његов
погреб није сахрана Његових идеја. До последњег даха, а то је знао
и најситнији човек у словеначким брдима, и најудаљенији поморац на
нашим обалама, сви уопште у нашим крајевима, у питању нашем
животном, да буде Југославија, Он се није никад поколебао, нити
снебивао.
Велики, далеко већи од многих, многих других, Он почива у
гробници тополској, испунивши удео свој, али смрћу Његовом оно што је
Он хтео добија још тајанственију, страшну моћ. Над смртима и животима,
без обзира на све што је ситно и људско, Његова политичка идеја тек сада
треба да постане неумитна. То осећају сви у нашој земљи.
Краљ над нашим краљевима, Он ће и као вођ идејни остати свемогућ
широм ове државе која је једино добро и словеначког, и хрватског и
српског сељаштва, која постоји и коју нико и ништа више не може
збрисати са нашег лица, а коју је Он први носио, до свог последњег даха,
као ванредну своју визију, у својим умним, дубоким и тамним очима.
226
Као дете коме је мати рано умрла, у основној школи заједно са
децом скромних грађана у Женеви, занатлија и часовничара, он је
носио у себи националне утицаје његовог оца, кнеза удовца, који је својој
деци заменио мајку, вративши се из босанског и херцеговачког устанка.
И у пажевском, царском корпусу, у Петрограду, наш
Блаженопочивши Краљ заносио се оним идејама које су тада испуњавале
душе свих нас.
Данас се зна и о томе постоје докази, да је већ тада размишљао о
нашим политичким проблемима, занет великом славенском сликом
Русије која нас је све заносила. Он је хтео што су тада сањали сви и ту
идеју није напустио до смрти.
Његов живот био је непрекидно бдење, без малаксавања, без
икаквих баналних уживања, све у правцу стварања тог уједињења,
једне државе од Струмице до Алпа. Ништа му људско није било тако
блиско као та његова светла идеја која после његове мученичке смрти
трепери на небу над нама као непомична и чиста сазвежђа и звезда.
Нема сумње да је недавна епоха нашег народног живота велика
по великом моралу и учешћу маса, али да није било Њега, крај свих
других, и крај свега другог, наше државе не 6и данас било.
Све је зависило, пре свега, од решења војничких проблема, и он
их је решио. Треба видети фотографије са Крфа, лица у заносу његових
простих војника, док је он у разговору са њима, требало је видети Њега,
његове тамне очи док је стојао над гробовима, и осетити колико је
припадао војницима.
За време бомбардовања Београда, у почетку рата, као Регент, наш
Блаженопочивши Краљ био је први међу вишим командантима уопште
који је у француском апарату летео над Земуном и аустријским
линијама. И после рата, он је авијацији чинио све као најпотребнијем
оружју, све што се могло.
Писац ових редова имао је прилике да лети, после неколико дана,
са пилотом оног хидроплана којим је Блаженопочивши наш Краљ,
изненада, у Кумбору, начинио један мали излет у небо, над Боком.
Примивши рапорт наше младе морнарице, Он је хтео да свом
душом осети ваздух нашег мора, да пролети над литицама оним
црногорским, над којима лебди дух његовог претка највећег песника
кога је наша раса дала, да на крилима обасјаним сунцем прође над оним
каменитим капијама које су биле капије нашега ропства.
„Изволите господо” - рекао је са осмехом својим министрима,
наредивши да се припреми један обичан серијски аероплан, пред
хангарима.
Заузевши место крај нашег поручника бојног брода г. Никше
Нарделија Дубровчанина, Он је својим умним и тамним очима мирно
посматрао утврђења Боке и плаветнило далекога мора. Без поза, са
једноставним речима, говорио је са пилотом о сигурности наших
јадранских обала.
Био је Краљ, али је сваку дужност испуњавао неуморно и кад је
поставио себи задатак да нешто проучи и упозна, радио је вредноћом
и озбиљношћу скромног и ћутљивог официра.
Његово лично држање било је велико и у величини албанске
трагедије, али Он је тај који дише и у вихору надирања у пробоју
Солунскога фронта.
Његове личне карактерне црте биле су предуслов тог војничког
елана и тај елан, уз чврстину једног дубоког познаваоца људи, Он је
имао и после у решавању наших политичких проблема.
Ничему другоме, идеји стварања једне државе од Струмице до
Алпа, више него други, непоколебљивије него други живео је наш
Блаженопочивши Краљ.
Пренос његовог тела, језовита кукњава у ноћи клечећих гомила, тај
воз што зажарен јури кроз ноћ и носи идеју, ненапуштену до последњег
даха, да се удахне живот једном напаћеном народу, да му се створе бољи
услови живота, осећај да је човек, да више не треба да се увија и служи,
зар је било последњих деценија ичега у нашој историји величанственијег
и већег?
Краљ над нашим Краљевима, Он ће и као вођ идејни остати
свемогућ широм ове државе која је једино добро и словеначког, и
хрватског и српског сељаштва, која постоји и коју нико и ништа више не
може збрисати са нашег лица, а коју је он први носио, до свог последњег
даха, као ванредну своју визију, у својим умним дубоким и тамним
очима.
226
КРВ ЈЕ ВЕСЕЛО ТЕКЛА ЗА ЧАСНИ И СВЕТЛИ ОБРАЗ
БЕОГРАДА СЕПТЕМБАРСКИХ ДАНА ДЕВЕТСТО
ПЕТНАЕСТЕ...
Кад је рат завршен било је људи који су говорили као деца: играјмо,
певајмо, све то треба што пре заборавити. Као ружан сан. И нису
запажали колико је та парола неморална.
У првим данима мира, заиста, свет се био претворио у дворану за
плес. Ако би прве деценије после најстрашнијег крвопролића у историји
човечанства, требале да се нечим упадљиво карактеришу, оне би могле
да се означе чињеницом да је то било доба када је човечанство силом
хтело да отме жлезде мајмунима.
Природа, говорило се по свршетку рата, опоравља се од губитка, као
и човечанство, бурним весељем, наглим плођењем, треба јој пустити на
вољу и заборавити рат.
Увек, после ратова, говорило се, настаје доба лаког морала, музике,
игре, луксуза и тражења уживања. После крвавих епоха у историји, било
у ратовима, било у револуцијама, човечанство се изнурено одмара. И
треба да заборавља.
Нема страшније и неморалније мисли од тога.
Кад 6и та мисао била све што остаје после толико страхота рата,
онда би она била најстрашније од свега тога. Свако одушевљење, свака
жртва била би бесмислена, и више од тога, узалудна и луда.
Изгледа, као да се свака епоха, сваког гледишта које прихвати
човечанство, не само после ратова, него уопште, дели на два дела.
На почетак када се одушевљава, слави и нада и на завршетак када се
разочарава, напушта оно чиме се одушевљавало и жели да заборавља.
Али имамо грозније саблазни од тог непрекидног клаћења међу
крајностима уздизања једне идеје, потребе, једног општег, или народног
посла до звезда и окретања главе после од њега.
226
столом око којег нису сркали кафу само трговци и занатлије, разузурени
и без много устручавања, него и најситнији свет калемегданских
улица које су се противнику доцније чиниле тврђаве.
Зашто је било у тој марцијалној појави, у једном великом тренутку,
више грађанских и људских врлина, него у многим цивилима из тог
времена? Нарочито осећања одговорности? Зато што је у његовој високој
појави, накривљене шапке, у његовом гвозденом лицу, у његовим очима,
неизвештачено дисала та земља са плодним брдима, и душа њеног
просечног човека. Зато је ту земљу тако јединствено, али тврдокорно
бранио са својим војницима.
1915. ових дана, та широка, народна, социјална црта отпора око
Београда још је виднија. Ситни наш човек постао је велики у тим крвавим
борбама, страшним и грозним, ту, под старим зидинама, дуж периферија,
на адама, по врбацима.
Отпор ванредан и са војничког гледишта, под тим железничким
пругама на обали Саве и Дунава, по предграђима која су сад изидана
чак до обранака2 брда и околних села, а која су онда била скромнија.
Отпор ванреднији још ако се посматра изближе, ако се приђе тим малим,
и социјално малим, људима који су израсли до колоса под ватром
Макензенових џиновских армија.
226
Чему би био сав тај живот велике вароши, све то дахтање и жвакање,
ако се оно заборавља? Зар је оно што је, пре двадесет година било
у срцима људским било само обмана? Зар није, у име тога, могло да се
тражи од читавих одреда да се избришу из списка, јер их је чекао само
још један задатак под Београдом, да добро сврше свој војнички посао.
Начичкани дуги5 шлепова, закопани дуж железничких шина, и
баруштина, са профилом једног разрушеног, гвозденог моста у очима ту
су гинули мали наши људи, ситан наш свет, из оних скромних предграђа
и кућица. Зар треба заборавити? Ради чега?
Зар је тај одред, ти сви одреди мртвих, видео на души нешто
ружно што треба да се заборавља и није ли мирно, са једноставношћу
човека навиклог да ради, и добро уради своје ситне послове, радио и
тај крупни посао, пун поноситости и нада?
Сиромашна, али неупоредива, одбрана Београда, пре двадесет
година, састављена према ситуацији, од мешаних одреда, сва је без
мрље и сва је светла. Једнодушна и непоколебива она је у себи имала
упорни, колективни осећај српства. Духовна њена организација била
је велика.
На обалама зелене Саве и мутног Дунава, одбрана Београда, под
влажним врбацима ћути заувек ућутана. У чистоти своје смрти и својих
жртава.
Али оно што је она дала 24. и 25. септембра, пре двадесет година, не
треба да се заборави.
226
ће казна изнети око 50.000 динара. Исто тако и код његовог посинка је
заплењено све покретно имање. Сав кријумчарен дуван, укупно око 500
килограма, такође је конфискован и предат Дуванској станици у
Петровграду.
За хватање ове добро организоване кријумчарске дружине
нарочитих заслуга имају старешина одељења Финансијске контроле у
Новом Бечеју г. Стеван Бига и потпрегледник г. Ђорђе Хинић и Илија
Потребић. Њима су помогли и органи жандармеријске станице,
командир г. Богомир Станковић, поднаредник г. Милан Продановић
и каплар г. Јосиф Торин.
306
ИДЕЈЕ1
* Светска економска криза, позната и као Велика депресија била је економска криза
глобалних размера која је огпочела финансијским крахом у САД, падом Њујоршке
берзе 29. октобра 1929. године, што је за непосредну последицу имало пад
производње, раст незапослености и дефлацију. У САД је опоравак почео од 1933.
године и везује се за администрацију Френклина Делана Рузвелта и програм опоравка
Њу Дил. Услед финансијске и економске везаности за САД, криза се убрзо прелила и
на другу страну Атлантика. Криза је имала не само економске, већ и дубоке
друштвене, политичке и дипломатске последице. Ослабљен је француски систем
савеза и финансијске доминације у Источној и Југоисточној Европи, Вајмарска
република и демократија у Немачкој су доживеле крах 1933. године, Италија, а за њом
и Немачка, почеле су се отворено залагати за ревизију версајског поретка. У Средњој и
Југоисточној Европи од 30-их година отпочео је немачки економско-политички
продор који постепено истискивао присуство Француске, коју је криза погодила
нешто касније (од 1931. године). У Југославији је криза темељно потресла систем
либералне економије, означивши почетак масовније државне интервенције у
привреди.
305
глади, просипало се млеко, а демпинзи и разни валутарни експерименти
звучали као приче.
Није чудо, дакле, да је, изненада, место рационализма, наступио
тренутак неког мистичног очекивања, не само код појединаца, него
и код маса. У исти мах и време свих појава које такве тренутке прате:
апатије, сулуде лакомислености и кикотања, плачевног и бруталног
раздражења, што се смењују и, што је главно, детињастог јогунства у
одбијању лекова. Тренутак, дакле, потребе јаких доза.
Данас је јасно да није велики неред само у економским односима,
него још већи у психи и главама.
Да докажу потпуну немоћ рационалиста при решавању свих тих
„криза”, можда нам иду у сусрет још луђе ствари на свету, али нужне
више нису. Да је цео један свет рационализма у распадању, то више,
ни за најобичнијег савременика, није тајна.
Економске појаве тога распадања бележене су, дакле, прилично
верно. На људске душе, на психу, на свет идеја, међутим, обраћали су
мање пажњу. Већина је давно заборавила и да их има.
Данас, најпосле, мере и полумере постале су смешне и велике,
колективне политичке вере су оне што, једине, стварају стишавање,
поверење, вољу рада, пристанак на жртву, дисциплину и оно што је,
кад је о људима реч, потребније од свега другог: наду.
Под застарелим наочарима рационализма, нема сумње, многи
велики, политички успеси, театралног фашизма, мистичног хитлеризма,
па и Совјета, губе много од својих резултата. Ипак, нико не може порећи
да у чврстој руци вођа, у некој опојној, верској, снази политичког
уверења, и, наравно, у колективном изједначењу идеја има, у данашњим
приликама, спаса.
У једном су сви, који данас о политичким питањима пишу, истог
мишљења: нису логичка, ни рационалистичка, тумачења, ситни рад,
крпарења, оно што човек данас на политичком пољу тражи, него је то
пресек, широки, идејни замах и немилосрдна, извршна сила. Уосталом у
оваква времена, то није ништа ново.
Ако је икоја земља у Европи издвојена, - колико то може бити, -
из те економске и, што се све јасније оцртава, психичке кризе, наша
је то свакако. То не значи, међутим, да може бити изузетак.
Али ће, пре или после, постати смешан и политички мртав сваки,
ко на наше проблеме гледа кроз немачке, талијанске, или руске наочари.
Тезу очајног стања, незадовољства, страха пред сутрашњицом,
подржавају у нас они који живе од прошлости, дакле од самообмана.
Не само историја XIX века у Словенаца и Хрвата и Срба, не само
патријархална економска структура, већине наших крајева, донедавна,
брђански живот и ратничка психа највећег дела нашега народа, у
областима докле су некада допирали Турци - а те области чине срж
наше земље - него и социјална структура оних наших 80% сељака што се
увек спомињу, чине нас државом која има своју нарочитубоју и нарочите
304
црте. До пре неколико година, то су у нас усвајали и марксисти.
У нас, далеко од тога да буду пуке административне снаге, има
сто снага националних још које, изједначене и окупљене, могу чврсто
обухватити не само наше границе, сам појам државе, него и идеје
стварања једног бољег нашег друштва.
Далеко од тога да нам се чини сељаштво оно које својим
традицијама смета изједначењу, или да нам се радништво чини
сепаратистичко, ми у школованим главама видимо идејне збрке.
Неприметна, а дубока, веза постојала је, међутим, од почетка XX
века у нас између идеје јединства и наших недаћа.
Са идејама јединства, чак и за време рата, ми смо имали оптимизма,
трпљивости и морала. Првих година мира, нарочито при културном
раду, хтели смо да повучемо дубоке бразде, имали смо широке погледе.
Било је воље, рада, ширине у нас.
Апатија, регионализам, провинцијализам исповрће код нас најниже
инстинкте и ужива у неком задовољству и поносу најгоре врсте.
„Нигде се не пије као код нас у Љубљани.” - „Нема на свету ужичког
јагњета.”
Национализам у нас, према томе, треба да је далеко од тога да
мајмунише иностране покрете.
Идеје које свуда око нас освајају ни ми не можемо избећи, али
је код нас национални талас, још једном, не само логички завршетак
досадашњих напора да се створи јединство и држава, него и потреба
и једина нада.
Социјалистичка странка у нас никада није побијала да је наше
јединство услов, бољег и светлијег, радничког живота, у овом крају
Европе. Сељак, свих наших племена, стално је слутио да је наше
јединство једини његов излаз из ропства. Хипотеза да би то сељаштво
поново робовало кад би индустријске области око нас узеле власт,
макар и у најлевичарскијој и интернационалној форми, сасвим је
вероватна. Метеж морала и идеја у нас, према томе, у градовима је, пуним
туђинског елемента. Ту је потреба рашчишћавања идеја и повлачења
видних, политичких линија.
Наша национална идеја, јединства, стапања, ослобођења од
туђинског, потврђена је хекатомбама. Најбољи међу нама, већ давно,
прегарали су за ту идеју. Од визије нове државе и нације не може се
одустати више. Једна дубока неморалност била би у забораву
национализма. И боље би било да нас не буде, него да се брише,
деформише и разлије, оно што, битно, чини оштре црте чистог лика
нашег народа.
Према томе, на дневном реду треба да буде: примена националних
идеја.2
Идеје, 6. X 1934.
305
КОНТУРЕ ЖИВОТОПИСА
БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ВИТЕШКОГ КРАЉА
АЛЕКСАНДРА ПРВОГ УЈЕДИНИТЕЉА
304
Код стрица Мирка у гостима, Карађорђе са братом од стрица
полази у шуму, на срне. Наилази Турчин који тражи уловљену дивљач.
Брат од стрица Карађорђа, Кузман, бежи, Карађорђе не да лова, већ убија.
Али оно што звучи као прадревни шапат човечанства кроз тог младог
човека, то се чује мукло, али разговетно у његовим речима, кад се љутито
по повратку стрицу обраћа и вели: „и да не би старе среће, стриче, хтеде
нам Турчин лов однети и нас под срамотом оставити”. - Под срамотом
оставити!
Животопис Карађорђев, онај прави, велики и широки, има тек да се
напише. У њему за дубље гледање на његов рад и душу има за нове
податке духовне читавог обиља. Али у сваком случају, данас у доба
расних теорија, у блаженопочившем Витешком Краљу Александру I
Ујединитељу сваки животопис мора отпочети неизмерном дубином
његове везе са нашим тлом, нашим народом и животима његових
предака.
Ни живот Његовог деде Кнеза Александра, са сликама времена у
доба буне год. 1848. и Кримског рата није без видних и романтично
колорисаних оквира, а живот Краља Петра I прави је и велики роман,
чија су последња поглавља, старост и рат, и повратак, постали и у
очима најхуднијег Његовог поданика дивна легенда.
Сами по себи, без икаквих династичких украса, ти животи носе у
себи тајанствени сјај мучне прошлости свих наших живота XIX столећа и
унутрашњи, духовни живот те тројице наших владара, колико је обиље
жалости, горчина, чврстине и тужног осмехивања.
У сваком случају, у духовном портрету блаженопочившег Краља
Александра I већ на први поглед, већ после првог размишљања,
оштро се примећују прецизне црте спојености и оданости према тим
животима. Прва, велика црта карактера Витешког Краља Ујединитеља
у тој је статичкој снази настављања живота предака без колебања и
без сумњања, у континуитету контакта са свим нашим животима на
почетку XX века. Велики и јединствени престиж те династије био је
у томе да је блаженопочивши Краљ Александар I још недавна у кругу
својих сељака у свом завичају могао да спомиње свога прадеду као
једног равног међу њима.
У великом и трагичном животу Блаженопочившег Краља, јер је то
толико присна несрећа, ретко се спомињала жалост која га је пратила од
почетка: одсуство мајчине неге и материнске љубави. Наш
Блаженопочивши Краљ изгубио је мајку, као што је познато, кад му
је било тек две године. Кнез Петар Карађорђевић, сенсирски официр и
емигрант, вођ босанских и херцеговачких устаника повукао се беше
у Женеву са Цетиња, посветивши се васпитању своје деце.
Удовац Кнез који се сав предаје деци, у болној жудњи да им замени
мајку, принц грађанин у Швајцарској који је напоредо са нашим
социјалистима преводио Џона Стјуарта Мила, зар то није као прво
поглавље једне велике биографије и великог друштвеног романа?
305
Мали кнежевић Александар ишао је у основну школу заједно са
децом скромних грађана, занатлија и часовничара. Колико успомена
и колико подсвесних утисака.
Када је у царском, пажевском корпусу кадета у Петрограду први
пут доживео завејану безмерност руску, дискусије друтова, читање
књига и неку неизмерну потребу да воли, коју имају у души сви дечаци
одрасли без матера, зар није, заувек, постао као занет великом сликом
Русије која нас је све заносила, неким свесловенским, дубоким
чежњама које су биле у свим нашим душама. Ту, у том петроградском
учењу, као у зачељу сени Пушкина, зарила се у његово срце, заувек,
неизвадива стрела нашег политичког романтицизма који га је оспособио
да се одушевљава и онда, када су сви малаксавали и да се нада
и онда када се још нигде у нас нису тако надали.
Када је брод са српским Престолонаследником први пут пролазио
крај оне обале, где сад пристаје његов мртвачки ковчег великог Владара,
у оно доба Он је био поздрављен искрено од демонстраната,
националиста.
Данас када је у свету и код обичног света парола: конфор живота
и уживања и разонода, тај наш владар који је неуморно и непрекидно
живео само за своје концепције Уједињења, стварања једне државе од
Струмице до Алпа, заслужио је заиста, велико политичко име
Ујединитеља. Његов је живот био непрестано бдење у том правцу и
ништа му људско није било тако блиско као светла његова политичка
идеја која сад, његовом мученичком смрћу, трепери на небу над нама као
непомична и чиста сазвежђа и звезда.
Од почетка свог учешћа у државним пословима, још за живота
Краља Петра, наш Блаженопочивши Краљ показао је не само моћ воље и
чврстину карактера, него и ту духовну способност заноса који га је
оснажио да, пре свих, иде за том светлом сликом државе које, да није
било Њега, крај свих других, и свега другог, не би данас било.
Контуре Његовог животописа помаљају се већ. Црте великог
војника који своје војнике никада не оставља, црте великог државника
који је прогледао људе и који изнад њих ствара државу, на људске
слабости без обзира.
А пре свега, са нечим горким око усана - мада је Његов осмех био
увек тако ведар - Он ће значити, у сваком животопису највиши полет
мисли да је једна иста крв текла вековима од Алпа до Струмице и да
се за један исти народ, тако мучно, стварала на тој земљи држава коју
је Он први носио, до свог последњег даха, као ванредну своју визију,
у својим умним, дубоким и тамним очима.
304
НАЦРТ НАЦИОНАЛНОГ
СКУПЉАЊА СНАГА
305
Међутим, ако је икад тренутак прекида нашег националног
фанатизма био опасан, он би то био сада и мислити политички добро у
нас не значи бити за пасивитет, него баш обратно.
Са закашњењем и не без разблажености примљен је у нас најпосле
аксиом да је наша национална идеја плаћена горко, страшним жртвама
и да зато треба да буде за свакога неприкосновена.
Не као пример страних савремених појава, него као неизбежност
и наша сопствена треба да нам је пред очима вековни закон политичког
збивања да испред идеје пре него што постану баналне, иду увек епохе
кад те идеје обухватају само један слој њима сасвим оданих људи,
националиста.
Проблем за нас националисте, свих нијанса, у данашње доба у
томе је да се окупимо, да се из приватног, апатичног живота вратимо
сви на своја места и да, у име наших мртвих, међу живима, понављамо
само један покрет, без оклевања.
Већина код нас види, још увек, само наше војничке жртве, поднете
у рату, а само једна мањина слути да смо их имали, исто тако тешке, и на
пољима друштвеним, патријархалним, духовним и пре свега моралним.
Већина у нас још увек је осетљива не само на племенске традиције
и регионалне своје интимности, него је још и под фасцинацијом идеја
предратног тзв. либералног мишљења.
По тој мудрости држава би била пре свега зато ту да буде за личност
удобна. Она 6и била Јелисејско поље за перипатетична шетања и
нагваждања политичара и бирача, стална тема препирке
„интелектуалаца”, општа својина свих начитаних и несвршених ђака,
доброћудна заједница у којој сваки може да игра како му ћеф свира и у
којој село види своју срећу у слободи кувања ракије. Уз тобожњу
јефтиноћу, трговине, саобраћаја, парничења и суђења. Уз изнимно
апсурдну наставу школа, као знака напретка човечанства.
Место таквих идеологија, потребно је данас, по нашем мишљењу,
окупљање националиста свих нијанса, од словеначке Беле Крајине, од
Новог Места и Чрномеља, па преко Карловца и Вараждина, Велебита
и Пакре, кроз Приморја, босанска и херцеговачка брда, до војвођанских
равни, шумадијских брегова и наше Старе Србије. У дну своме
једног изричито истог елемента сељачког, војничких традиција који нема
никаквих интереса да одржава традиције и лажне пароле својих
капуташа.
За тај наш недељиви слој потребно је да се активно споје све снаге
наших националних досадашњих организација.
По варошима може бити да 6и се могао развити морални дефетизам
у основи туђинских слојева, једна лажна култура, притајена и
разорна политичка индиферентност паука и шићарџија, чија су
насељавања на сиротињи и честитости наших крајева историјски
позната.
Обично се, кад је реч о нашој народној будућности, брижно говори
304
о могућности будућих ратова. У истини опасности за нас нема
претерано у спољним непријатељима. Наш народ, наша земља, и по суду
војничких стручњака, и по очигледним чињеницама, не налази се у
неповољним условима ма за каква модерна, па и фантастична, будућа
војевања, ако их Европа не буде умела избећи. У неповољнијим условима
него други свакако не.
Опасности за наш народ, међутим, има много у нашим духовним
проблемима. При њином решењу он може изгубити свој херојски лик,
своје оштре црте и морал прекаљеног и вековног издржљивца,
национални морал који је имала његова и најсиромашнија и најбеднија,
брђанска кућа.
Тај народ постоји неумитно, али не сме постојати даље мишљење да
га треба оставити току ствари и току времена. Треба волети народ али
више од њега треба волети светлу идеју о њему.
Патријархалан, са сто својих ношњи, разних наречја, ћуди и обичаја,
он је као хидра гутао политички ситнеж наших бивших партија.
Оно што је од потребе нису либералне идеје, нити ласка појединим
покрајинама и племенским делићима, него активност оних генерација
које су са нашим народом биле на муци и које 6и му рекле шта треба
неумољивим лицем.
Проблеми садашњице, то је већ толико пута поновљено, економски
су и социјални, али се они не дају решити без политичког идеализма.
Нема сумње треба престати и уветом мрдати на дискусије
државо-правних и националних хемороидичара, али без једног новог
заноса националног, као што беху наши предратни, нами среће нема.
Политички и социјални реализам још увек је могућ само кад се
замишља у оквиру једног народа. Принципи по којима се од америчких
радника тражило да приме са осмехом задовољства помисао усељавања
јефтиније радне снаге кинеских и јапанских кулија 1, увек ће остати
булажњење сањара и малобројних теоретичара који пре свега себе
обмањују.
Практично, са реализмом економским и политичким, за то имамо
безброј примера, велики политички послови, при којима мора бити
дисциплине, одрицања и жртава, свршаваће се и у нашем времену само
на основу свести и инстинктивних ограничења у колективном, али у
националном оквиру народа. Национални осећај, јак као нагон, још увек
је једини у својим мистичним, природним и логичним нијансама, којим
се од свакога мора и може тражити и у нас одговорности и политичког
идеализма.
Практично, код нас треба тежити што пре потпуној координацији
рада наших националних удружења. Она су, свих нијанса, и до сада
вршила своје задатке са чашћу, у заједници она би значила идејно
повезаних преко пола милиона свесних чланова.
Нису варошке традиције, него фолклорни подаци они којима наша
национална удружења треба да обрате пажњу, а што се тиче идеологије
305
националне наших дана, после свега, она би требала да је што бурнија.
Што идеалистичнија културно и политички наша идућа епоха, тим ће
јаче стапати.
Организација нашег општег националног замаха, још једном, прека
је потреба, не само у лику спољашњег Јупитера, него и као присталица
истих идеја, једномишљеника.
304
НАШ ЗАГРЕБ1
305
Јелачић год. 1848.13 положио заклетву пред српским патријархом
Јосифом14 Рајачићем.15 У јесењем предвечерју цео тај део вароши још
се једном појављује као мени драга слика. Сад је тај историјски део
града дигнут високо и испод његовог пожутелог дрвећа указује се доле
сва нова варош и поља и Сава. У тишини горе нема трамваја, ни кола,
ну хуке. Као на гробљу, при сахрани која као да траје већ неколико
дана, воћњаци су увенули и лишће опало.
Са утисцима оне бескрајне, црне масе која је оплакала и испра-
тила ковчег Краља, повукао сам се ту горе пред стару кућу Фрање
Марковића који је певао старославенски16 еп. На мирном великом
тргу, са фонтаном, осећао сам да исто срце које је куцало дуж личких,
жељезничких17 пруга, увијених у црно, куца и овде. Из дубине допирали
су мирни18 врхови јела и борова и круна дрвећа. Одмах до куће
песникове је дом у којем19 је становао некада Петар Зрињски. Међу
њима води стара улица са црним опуштеним заставама.
Погнуте главе ишао сам до старе градске Већнице, где је кућа
првог хрватског позоришта. Ту је, после толиких година немачких
представа20 1840. јуна 10. први пут играна хрватска драма. Пред том
кућом пало је највише жртава 1845. када је „хрватско вугерска”
(мађаронска) странка водила последњу битку против Славјана, Илираца.
Ту је пук пуковника Сарторија пуцао на одушевљене народњаке. Пук
аустријских војника састављен од самих Талијана21.
Моје мисли биле су остале код оних маса које су сатима стојале
и нису се разилазиле из вароши, после одласка воза са посмртним
остацима Витешког Краља Ујединитеља.
Сад је реч о атентаторима, и код нас,22 и у иностранству. Али кад
је већ реч о њима, не треба превидети оно што је очевидно.
Очевидно је да је у туђини огромним новцем учињено све да се
искористи општа беспослица. Беда радничких маса које су годинама ван
својих земаља, у страним државама, или у америчком исељеништву. На
тај начин желело седа сеу атентаторске логоре одмами бар неколико
десетина људи, расно наших, па да се од њих начине „усташе” и
зликовци, уз припомоћ батина. То неколико имена, бедних плаћеника, у
марсељској трагедији, у списку иследника уопште, игра врло споредну
улогу.
Већина, велика већина, криваца има типична имена и типичан23 лик
оног туђинског, варошког елемента који је и пре рата мрзео Србију горе
него врага и који је и сада мрзи као да је срце које још куца у Југославији.
304
То је онај елеменат нижег света који је своју „културу стекао по
пиварама и туђинским касарнама, у којима се псовало и вређало све
што је српско одвајкада. Не треба24 заборавити да је највећи живи
историк хрватски г. Фердо Шишић јасно оцртао мржњу коју је тај
елеменат имао и против свега што је било хрватско и народно све
до XVIII25 века. У тој средини из које су никли типови који носе име
Бжик, Поспишил, Ерих Лисак, Херенчић, Зингер, Кремзил и остала, 26
која заиста нису наша.
Али оно што чини срж те банде, оно што чини мозак њен и срце
то је аустријанштина, стара аустријанштина, душа црно-жута.
Кватерник, Перчец, Перчевић, Дујић, Селетковић, 27 и други све
су то бивши активни аустромађарски официри, црно-жути, или њихов
пород.
Мржња њихова на Србију, као и на родољубиву Хрватску, била је
не само фанатична, плаћеничка, него и ниска, одувек подмукла мржња
ренегата. За њих је у логору атентатора наставак рата у туђој служби
и за туђински залогај који лижу покорно као псета.
Оно што они дубоко мрзе то је била увек рука рођенога брата, оно
чега се они стиде то је наша сељачка маса, оно што их је чинило дрскима,
то је скромност и паћеничка трпељивост нашег света.
Из њиховог28 круга били су не само најгори крволоци за време
окупације, него одатле потиче и фама наше „некултурности”,
заосталости, и свих других епитета којима су они у туђој служби,
решавали лако проблеме нашег јединства.
Та плаћеничка банда није никад била чак ни измет Хрватске, она
је одувек измет туђинског, црно-жутог најамништва, од разних
цукс-фирера све до господина Саркотића.
Витешки Краљ наш Ујединитељ пао је од њиних плаћених метака
исто онако мученички, јер је био светао, као и прва жртва, пре двадесет
година код Шапца.
305
ЕУГЕН
304
Еуген, то је инкарнација једног пропалог, варошког сталежа, као
бајаги отменог који је према своме народу одувек био окрутан, који је
свог малог човека са села хрватског од увек употребљавао за Мију, за
уплашену звер, за сержана и хусара. Еуген у исто доба значи, међутим,
одувек једно слугекањско наметање да, за Хабзбурге, понуди не само
своје лакејске услуге, него и матерњи језик, име, па ако устреба и све на
дому, и сву Хрватску.
Нема веће политичке обмане у необавештеном иностранству, ни
већег обешењаклука него што је та емигрантска парола „за независност”.
То је парола најсвирепије лажи франковачке интелигенције, давно у
служби бечких, црно-жутих монархиста.
Еуген, то је уосталом исто тако давно извор свих клевета против
српског народа кроз читав XIX век. Тип тих Еугена, и њиних породица
побеснео је нарочито од онда од када је било постало јасно да ће Србија
Карађорђевића после победа 1912. год. створити државу, државу која је
једина могућност да сав наш народ једном престане да буде туђ слуга и
туђа играчка. Државу која је уосталом никла из пепела, из пепела свих
оних и свакога ко је год у нашим племенима, кроз прошла столећа, иоле
имао образа и поноса.
Са једном инфамном дрскошћу мађарска штампа доносила је
конзеквентно вест да је у Марсељу погинуо „српски краљ” као да не
постоји Југославија. Напротив оно што су Павелићеви и Перчецеви
људи гађали то је био хрватски краљ у личности нашег краља мученика.
Онај Краљ који је примио хрватске сељаке у сељачкој ношњи, сликао се
са њима и који је ишао међу њих у Загреб и околину и онда када је знао
да га вреба плаћена рука Еугена и разних Еугена.
Никаква права, чак ни у свом циничном лагарању, нема та банда
„барона” Саркотића да се сматра неком отменом кастом која води
високу политику. Хрватски феудалци, већ пре неколико векова на
страну историјски факт да су кројили капу мађарским Анжујцима и да су
увек и поносито ломили се унутар хрватских граница, а не као жбири по
туђим предсобљима, вековима су били и те како у отпору против
Венеције, против мађарских династа и пре него ико против Хабзбурга.
Никада међу њима није било туђих слугу и туђих плаћеника.
Народ још памти трагедију Франкопана кога је венецијанска
флота на превару одвукла са Крка, и далеко пре свих других у Европи,
политичара, црквених великодостојника и писаца, један хрватски
великаш био је онај који је први написао својим пером да је Хабзбург
базилиск и где је он да ту нема живота.
Ова нова и несхватљива политичка концепсија садашњих Еугена
само је мудрост неколико плаћених пропалица заиста.
Откуда то ђубре маловарошких покондирених тикава, племенитих
ритера, да се сад истиче као неки далеки следбеник поносних Зрињских
и Франкопана који су своје политичке идеје и гађење баш од тих
Хабзбурга платили мученички, на пању, својим лепим песничким
305
главама у бечком Најштату.
Еуген то значи надутост и конфузност, отменост и подмуклост
црно-жутих фелдвебела, рехнунгсофицира, офисирсштелфертретера,
оног сталежа изрода што би за царску пензију био продао не само
свога народног Краља, него и маму и ћаћу и Хрватску. Та отменост
касарнска, црно-жута издише у тим бечким Еугенима, ожењеним
„бароницама”.
Еуген, ништа то не значи на хрватском, далеко је то увек било
од памети и горчина, од хрватског зноја и мука. Еуген то је последња
црно-жута трагикомедија, са целим својим штабовима, часописима,
„поглавницима” и представницима, Бонифацијима и Сервацијима.
Последњи пут је Еуген био задовољан са Србијом, тамо око 1885.
године, за време Сливнице и Обреновића, када је узвишени арбитар
над свим нашим народним питањима била Аустрија. Der schöne Milan,
„лепи Милан” у Бечу, у кафешантанима, или црногорски принц онако
карикиран како су га Беч и Пешта хтели у оперети Весела удовица то
су били југословенски симболи који су Еугену били по вољи. „Српски
краљ” онакав после Сливнице, то је био последњи представник српства
коме је Еуген пристао да салутира не без симпатија.
Краљ Александар и Краљ Петар одувек су имали да очекују њине
метке убица. Једног су жељно тражили 1915. године, другог су успели да
сачекају после двадесет година.
Краља Александра, неуморног радника, фанатика југословенске
идеје, и светлог Србина, Еуген и сви Еугени мрзели су горе него што
орла мрзи пузава випера. Тај плаћеник неких наших драгих суседа,
тај чанколиз црно-жутих, бечких отмених кругова зар је могао, а да
не побесни, видевши како се уздиже све више, она владарска породица, у
чијим је рукама до звезда дигнута Србија, онај представник њен који је
имао у себи мистицизма са дна народа и упорности да исто тако уздиже
и Југославију.
Еуген је расуо међу нашег малог човека, исељеника, сто клевета.
Еуген је иначе очаран херојским подвизима и пробио је уши свету у
славу милитаризма Јапанаца, победа код Лиманове и Лилебургаса***.
За њега је само српска војска нимало чаробна. Еугену је само Краљева
војничка слава сметала
Од Еугена, од разних Еугена, није то нова повика на све што је
наше, од њега је и „некултурност и корупција”, разуме се не код барона
и наших драгих суседа, него зна се где, тамо где је Србија.
_____________________
*** Битка код Лиманове била је битка између Аустроугарске и Русије децембра 1914.
године, у којој су Руси поражени, а битка код Лилебургаса, битка између Бугара и
Турака у Првом балканском рату 1912. године, у којој су Бугари поразили Турке.
304
Еуген је тип „високе културе” и за њега нема стида. Он зна са
колико је патње са колико поштења и патријархалне скромности наш
балкански свет кућио кућу и државу. Еуген и Еуген већ годинама вичу
„држте лопова”. Србија толиких честитих сељачких кућа, учитеља,
попова, све је то за Еугена карикатура. Ништа не ваља и ништа није
добро трубе његов Грич и други листови, разуме се не тамо где псето
лиже господара и убица прима ореол у здравим валутама, него зна
се тамо где је Србија.
У нашег малог човека има више душе и културе, него у свим тим
Еутенима, бароницама и „пресвијетлима” али то Еугену не смета.
Њему би сметало само кад би једном ми престали да будемо
наивни, кад би једном и ми почели да се светимо за сваку увреду на
деветом колену.
Јер да није било праштања и глупог сажалења за заблуделог брата
„пресвијетлог” Саркотића, данас не би било ни баруна ни Еугена, ни
једног Еугена од тих Еугена којима се сад бави Европа.
305
НАША ХИЉАДУГОДИШЊА КУЛТУРА
304
а судбоносан је био и за цео наш народ. Да је верско-просветни рад
Ћирила и Метода потпуно успео и одржао се кроз све векове као код
нас у свим словенским народима, ко зна, не би ли дух који данас
испуњава Европу и који над њом влада био сасвим друкчији и
узвишенији.
У сваком случају ништа не може побити истину да се једино код
Срба, у нашем Средњем веку зачела и сачувала велика словенска
просветна снага и само у балканским крајевима сачуваше велики трагови,
сјајне, архитектуре и сликарства које данас проучава сва Европа,
трагови сем тога једне широке материјалне културе, чији заштитници
постадоше Немањићи, династија у сили и светлости својој тако
изненадна да је за њене чланове, један наш писац с правом рекао лепу реч
да беху „као метеори”.
Значај те ванредне, просветилачке епохе српске, тим је виднији
што баш у то доба, у словеначким земљама за наш народ влада потпуна
тама, а у хрватским туђинска, приморска просвета под сенком Угарске
и њеног крволочног лика пропада.
Код нас се често сматра да су ретки подаци који говоре о приватном
и културном животу Немањића. Кад се говори о њиховом богатству
обично се спомиње женидбени уговор Немањиног синовца са
меранским Андексима, чувеним раскошним грофовима, чији је дом
био прави врт романске и немачке културе. Или се спомиње изасланство
Немањино које је ишло немачком цару Фридриху у Нирнберг
да тамо почне преговоре о савезу. Или се спомињу женидбе Стефана
Немањића, прво принцезом Византа, а затим унуком најсилнијег
дужда Венеције.
По нашем мишљењу, ако је до тога, историчари би могли да скупе
и истакну још много таквих момената силе и блеска средњевековне
Србије, али по нашем мишљењу права дубока снага наше
хиљадугодишње културе није само у тим династима, него у цркви и
црквеној
просвећености тадашњих времена и још више у моралу који је
непоколебљив био вековима и који је био допро до дна народа.
Утицаји Светог Саве, његовог личног живота, његовог духовног
живота, његових главних замисли, цркве и државе трајале су неисцрпном
снагом, све до доба цара Стефана Душана Силног, па и даље
за све време Лазаревића и Бранковића. Али оно што је важније,
паралелно иде са тим традицијама цео српски народ на Балкану. Његова
култура заиста није нека фикција научних комбинација, него широка
река душа, вековна историја. Духовни траг Савин може да се прати
од почетка не само у породици, него и у цркви и држави Немањића и
граје истом снагом и после његове смрти. Оном истом љубављу којом
се волела књига у породици Немањића, још у време кад је писано
Мирослављево јеванђеље, на двору Владислављевом сакупљена је
библиотека старих црквених и научних дела. У доба трећег синовца
Савиног, Уроша Србија је високо дигнута духовном и материјалном,
305
културом. У то доба по култури Србија је могла да се мери и те како
са својим срећнијим суседима Угарском, Бугарском па и Византијом.
Начела Савине социјалне правде и националне етике пробијају
кроз све податке о саборима српских земаља, као и кроз историју
тадашњег војинства, цркве и манастира, настављача не само његових
идеја теократије, него и просвећивања. Далеко смо још од познавања свих
средњевековних наших духовних центара, као и од именика
свих оних сликара, скулптора, архитеката, философа и писаца, али
словенске крви и словенских имена који су на горком и крвавом тлу
Балкана стварали епохе наше оригиналне, словенске културе, по
интенсијама Немањиног сина и његових ученика и потомака. Али
нема сумње да се ближи време када ће о тој балканској култури да се
у науци пишу нова поглавља. И нема сумње да је то за Европу исто
такав талас изненађења као што је био и век који је прослављао наше
народне песме. Словенски осећај и народна црта, у сваком случају остају
главне карактеристике Савиних теолошких настојања. У ведријој,
државној, па и црквеној атмосфери, у веселијем животу, него њихови
сународници у хрватским и словеначким земљама, притиснути туђином,
указују нам се у средњевековној прошлости масе становништва
сељака, земљорадника.
Ако у немањићкој епохи историје наше државе има величине,
умногоме је то можда Савина заслуга, али да је морал, високи морал,
кроз векове, највећег дела нашег народа, светла сен те руке над нама
сачувала, то је чињеница јасна и извесна. После Савиног живота
народ је пренео на себе све снажне црте његовог карактера. Његови
етички појмови прешли су пут до наших најнижих балканских слојева.
Чврстина и величина његовог карактера и морала појављује се
већ у првим животописима о њему. У великих наших средњевековних
писаца, у Доментијана, Теодосије, Данила, сазнање да је Сава не
само један од највећих људи, него и од најморалнијих, види се јасно у
речима којима ти писци трубе славу његову, али је то сазнање и данас
непобитније него икада.
Национална тенденција тако рано у Средњем веку иначе необична,
у Савином раду потпуно је видљива. Тек кад се једном буде
писала, неулепшана историја сваког зла које је нашем народу дошло,
кроз столећа, од мађарских бискупа и грчких владика, од туђинаца
црквених великодостојника међу прецима Словенаца и Хрвата, тек
ће се онда оценити правом мером словенска огорченост Савина.
Али хуманост и мистицизам допире од најнижих и до духовног
живота краља. Демонске лепоте, страшни, али и велики краљ Урош
II Милутин, у коме се још једном јавља силина и немилосрдност
великог жупана Немање, доцнији идеал Душанов, по своме животу
нимало сличан брату свога деде, скромном и чистом монаху, подлегао
је ипак том духовном утицају који влада вековима после свим душама где
год је било Србаља. У неком дубоком и грозном, мистичном усхићењу,
тај велики владар интензивног, војничког, политичког па и дворског и
304
љубавног живота, дубоко је живео и у духовној наслади
као заштитник књиге, мислилаца и ликовних уметника. Али у неком
страшном контрасту своје окрутности, грешник и велики покајник,
он је био створио за себе и утехе. Раскошан толико да је својом раскоши
задивио чак и младе и мекушне дипломате грчке из Цариграда, тај краљ
наш, који је своје дарове и богате задужбине расуо дуж, не само
јадранских, него и левантинских обала, није могао да се отме души својој
која га је с времена на време терала, да се утопи у човекољубље и осећај
самилости који је Сава на својим аскетским плећима и у својим великим
хладним очима, донео био чак са великих река Азије као највиши наук за
човека. Краљ Милутин је, око свога двора окупљао све прокажене и
богаље из Србије, па и суседних земаља и излазио међу њих као брат и
прави наследник Савиних начела да им лично, душе своје ради,
сладострасним својим, грозним рукамаудели милостињу и болове
олакша.
Све то у доба када се учтивост и друштвена игра после ручка
код аристократа неких народа који нам данас пробише уши својом
културом и традицијама, састојала у томе да се једно другом о главу
оглодани батак и воловска кост фрља.
305
ОТРОВНИ ПАУК
304
Некада, у свом националистичком огорчењу, наши романтичари
називали су Европу: „трула” Европа. Она то више није. (Занимљиво је да
је тако замишљају данас, романтично, још само наше назовимарксисте).
У сваком случају време када су се о нашем народу могле причати
бунике, у свету, заувек је прошло. Опасност лежи у томе, да се тај
метод преноси унутра, на наша политичка и културна питања, и то
невидљиво, као паучину, састављену од речи, неодговорног брбљања,
дошаптавања и као бајаги уздисања за „добро” народа.
Фантастичне лажи и бургије шириле су се некада, отровном мрежом
црно-жутог паука, против срца нашег народа. Колико пута се писало да
смо недорасли, бедни, неспособни, да се распадамо. Колико пута су се
увеличавале наше тешкоће, трубило да смо некултурни, заостали,
немогући.
Док смо на једном мучном тлу, после толиких патњи, стварали
чуда, савлађивали далеко веће тешкоће него други у својој историји,
отровни паук непрестано је радио.
На издисају сад споља, тај отровни рад се аветињски унутра
наставља.
Ми имамо читав низ духовних саботера којима то нимало не
смета да буду у исти мах на масним положајима истог режима и исте
државе коју грде, карикирају и клеветају ординарно. Тај тип „левичара”
и „слободног мислиоца” типичан је у нас као и интернационалисте
незналице. Комичан тип Срете („сретенизам”) који је ванредни, и због
тога омрзнути Сремац сачувао од заборава још је најблаже чудо међу
тим типовима који трчкарају и сад око нас у животу.
Паук тка сад изнутра. Треба бити слеп па не видети како се сад
међу нама шире његови конци злих вести, застрашивања, претњи,
инфамија, малодушности. „Не иде” - „слаби смо” - „јесте ли чули шта се
спрема” итд.
Тамо где су се некад борили за словеначке школе, против туђина
и непријатеља, неки паук шири сада фаму страха од рођеног брата. У
души хрватског сељака, па и варошанина, невидљиви, отровни конци - то
је и сувише познато - са дана у дан стежу срце. Сипају отров, карикирају
државу, праве од националног осећаја гротеску, а плаше иностранством.
Ништа није добро што долази из Београда, фантастичне се ствари
спремају итд.
Већ годинама, у нашим крајевима траје једна саботажа свега што
је државно, а у интелектуалним крутовима свега што је национално.
Државна ствар ниједна, не може да прође а да се против ње и о њој
не причају бајке и још није био 1. у месецу, када се чиновницима није
пуштало у уши да је крах близу.
Откуда те непрекидне вести, откуда ти конци, где је тај паук који ту
паучину тка? Човек који је оптимиста, коме је држава држава, а влада
влада, издајица је странке, и разуме се, узвишених партиских идеала.
Држава иде гигантским корацима напред али та фама непрестано је
305
стиже. Она прича не само о милијардским корупцијама, без којих наш
човек већ не може бити, него и о најгорим намерама те против ове
вароши, покрајине, те против оног дела народа, или племена.
Невидљиво, отровни паук ради неуморно.
Што је наше то никако не ваља, што је туђе то је увек изванредно.
Не само књиге (а књигама се код нас за последњих петнаест година
извршила једна огромна пљачка, и не само то него и превара нашег
народа) и политичка мудрост из иностранства, а већ о трговини,
капиталистичким обешењаклуцима да и не говоримо, све је то туђа
рука и одлична реклама.
Туђин нам се смеје у лице, он нас на филму прави Циганима, у
Мостару, тамо где има више чојства и господства, урођеног господства,
него у свим тим туђинским, проституисаним круговима пара.
Не само литерарним и културним мајмунлуком што сам већ једном
показао, него уопште отровом сумње у све што је наше, била то
традиција, била то војничка улога Србије, епоха политичког разбора
српско-хрватске коалиције, или политике оних Словенаца који су од
почетка знали само за једну мисао водиљу: будућност уз будућност
Београда.
Национални рад, на свим пољима, заглибио се у апатији. У
Љубљани била то књига, књижевност, друштво, све се ограђује кинеским
зидом од националиста. У Загребу се игра „наши” - „ваши”, а у Београду
читаве групе недоучених ђака и покондирених паланчана баве се само
„интернационалним проблемима” и, док друти труну у тамницама,
играју се салонског комунизма. Најлепше је у Сплиту, тамо се
повампирила „медитеранејска култура”.
Наше је мишљење да се не може очекивати борба против свега
тога само од званичних фактора. Националисте морају видети да су то
сад питања друштва. Србија пре рата, ма колико подељена партијама
била је национално и духовно компактна. У њој није било саботаже,
па ни мреже духовних, туђинских паука.
После њене ратничке победе, широм целе Југославије, потребан
је сад духовни отпор, који је тешкоћа културна, рад националиста.
Остаци предратног отровног света покушавају, очевидно, да оно
што су изгубили на бојном пољу против Србије добију сада подмукло
политиком сепаратизма и анационалним идејама. Постоји, нема сумње
огромни невидљиви апарат не само туђинског, кожодерског капитала,
индустрије, пљачкаша, него и политичких идеолога, агитатора књигама,
дошаптавањима, као бајаги безазленим културним средствима, све у
циљу да се наш национализам надвлада. Многе хиљаде туђих
поданика које добро знају шта раде код нас и многе хиљаде туђинског
елемента који од срца прижељкује нашу пропаст, само је један
део оних снага које се крију, али откривају око нашег народа и нашег
национализма. Добар део марксизма који заноси омладину, само је
маска разних сепаратиста.
304
У таквом стању ствари велики део наше скептичне, кафанске и
„либералне” интелигенције, на оба ува спава. Сем тога диже нос и
нећка се да прими и призна сувише просте и „застареле” формуле
национализма.
Па ипак, страховита жртва коју је наш народ понео недавно,
погибијом Блаженопочившег Краља, отвориће и отворила је изгледа
националистима очи.
Пренос његовог тела, кроз целу земљу, онај воз кроз ноћ са
зажареним светиљкама, погреб од Сплита, кроз Загреб и Београд,
најузвишенија наша национална манифестација уопште откада наша
држава постоји, потресли су и широке масе.
На онима који у патњама и крви, у традицијама и у души тог
народа виде полазну снагу свог политичког уверења, сад је да се јаве,
окупе и размисле шта ће.
305
ПОБЕДА НАЦИЈЕ НАД МАРКСИЗМОМ
Па после свега тога, ето, у највећем миру, скоро 100% насто, гласа
за н а ц и ј у. Тек ваљда нема у Сарској области само 10% сиромашног
света? Тек ваљда нема 90% одвратног буржуја, плаћеника итд.?
Гласање у Сарској области, велики је удар за марксизам данас.
Оно је велика победа националног схватања и морала.
_______________
304
Није ово први пут, - ни последњи пут - да се марксистичка дрека
показује пуна обмана и самообмана. И да се марксистичка обећања
испуњавају само дотле док марксистичка пропаганда има у рукама своја
страшна средства интернационалног пропагандног новца, тероризма,
штампе и литературе.
____________________
305
Нема сумње да ће апарат Макс Брауна*** и сада наћи, за ових 90%,
лако, тумачења. И да ће стадо марксиста примити та тумачења.
Али нико неће побити тај факт, да је и крај толиких година удобног
живота, валута, под претњом терора, при страху да иде можда
много тешкоћа и осиромашење, компактна маса немачког сељака, па и
много, много радника, рудара гласало за повратак нацији.
Јер нема никакве сумње, још једном се показало да, догод буде
сељака, земље, орања, пољског рада, живота који је ближи природи и
појму Бога, и узвишенији, и човечнији, од свих варошких живота, та
„елита” онаниста, фројдиста, начитаних марксиста и илузиониста, неће
успети. Њина је грозота прошла, као колера, скоро по свим великим
градовима европским и свим земљама, али су земље и нације остале.
Нација немачка, нација шпањолска, издижу се из летаргије баш ових
година више него икада, а иде дан, када ће загрмети још једном и највећа
нација словенска, Русија.
Само тада нико у њој неће више видети то „елитно” јато папагаја
марксизма, одвратније у морбидности својој од најодвратнијих
буржоазија.
304
Марксизам, овај марксизам који је у крви окупао радништво Беча,
рударе у Астурији, који је тучен националном дисциплином сад, са
100% насто у Сарској области, највише је крив за ово блесаво
„политизирање” живота, за овај хаос не само цена, животних намирница,
за сталне саботаже, за хаос који влада не само у индустрији и
производњи, него и у несразмеру трошења вароши и села.
Али тај и такав марксизам још је горе крив јер је баш он омогућио
у свету толике реакционарне силе и онемогућио онај упорни рад на
поправљању свога стања који је радништво, пре рата, вршило разборито,
неумитно и без падања уназад.
305
СЛАБОСТ НАШЕ ОДБРАНЕ
ОД МАРКСИЗМА
___________________________
* Светозар Марковић (1846-1875) био је српски политички теоретичар, политичар
и један од првих идеолога социјализма. Започео је студије на Техничком факултету Велике
школе и упућен је као државни питомац на усавршавање у Русију 1866. године. У Русији је
ступио у везу са револуционарним друштвима студената и одушевио се њиховим идејама.
Због учешћа у тим организацијама морао је да напусти Русију 1869. и да настави школовање
у Цириху. Тамо је постао члан Руске секције Прве интернационале и њен консултант за
српска питања. Због критиковања српског Устава из 1869. године изгубио је државну
стипендију и морао је да се врати у Србију. Учествовао је у раду Уједињене омладине
српске и предводио њено лево крило. Основао је први социјалистички лист на Балкану
1871, Раденик. Због своје субверзивне активности осуђен је на годину и шест месеци
затвора 1874. године. Пуштен је након девет месеци, али је преминуо убрзо након тога услед
болести.
304
Она мери данашње марксисте појмовима које је стекла око
Туцовића** и у њеној глави данашњи интернационалист једнак је са
марксистом типа професора Ђурића.
Нема сумње да се, нарочито стицајем политичких прилика оног
доба покрет Светозара Марковића и његова личност може идеалисати
и да је идеалисана. Нема сумње ни да је социјалистичка партија пре
рата можда вредност у нас донекле и са националистичког гледишта.
Најбољи израз националне свести наших тадашњих Бакуњиноваца
дата је у писму Гаврила Принципа где је борба између свести да је
потребно, пре свега, решити питање национално, и револуционарног
идеализма, јасна.
Све то, међутим, нема никакве везе са данашњим нашим
марксистима и никаква смисла. Те реминисценције поводом марксизма
само су опасна самообмана либерализмом ушкопљеног нашег
„грађанског” сталежа.
Оно што је било најбоље међу марксистима, давно је откинуто од
радништва, ућуткано у дреци нових „савремених” марксиста и кад би
се данас прегледао, без илузија, наш марксизам, нашло би се у њему
скоро 90% немарксистичког елемента конфесионалне демагогије и
сепаратистичког саботерства. Према њима наша буржоазија не би
требала да има никаквих обзира.
305
Теза голготска о пролетеру код нас је потпуно успела. Кад би нас
неко посматрао издалека изгледало би као да је у нас пролетерски
проблем главни проблем нације и друштва. Толики други, економски,
и што је важније духовни проблеми нису још ни дотакнути, али се
зато сваки дан, све што зна да пише и чита, све што је ишло у школу,
скупља око марксизма.
Марксизму треба теза да је пролетер великомученик, а одмах и
друга да је буржуј што одвратнија свиња.
Марксизам издваја као изабрани народ пролетера, говори му да је
цвет човечанства. Марксизам као поп с дана у дан уверава пролетера
да је само он јадан и бедан, да треба да се прене и да влада.
Што је најлепше наш буржоа се при томе снебива као неиспавана
млада и све те тезе прима, па се стидљиво склања. Је ли игде показао
вољу да се бори против марксистичког лицемерства? У сталежу
свештенства, професора, младих „научника” универзитета, одборима
„националних организациЈа?
Не, он подлеже тој масовној хипнози као бубашваба.
Пролетер, сам по себи, тобоже, инкарнација је свега доброг и
племенитог, њега треба дићи на пиједестал, он је вазнесење човечанства.
Да не би био „несавремен” нехуман и нарочито литерарно заостао
буржоа све то гледа као да сања.
Пролетеру је све дозвољено и све му се извињава, за њега и његову
класу сви су забринути. У њему је идол морала па и лепота. Уметност
као Венеру треба голишавог да слика само њега.
306
буржоазија сматра, оно је питање друштва, оно је питање борбе и отпора.
Нација, она је ту, у тих 80% сељака, јединосушних2, архаичних, у
својим пољима и планинама. За њу, никакав социјални програм није
широк доста, у име њено никаква строгост није тврда доста. Пролетерско
питање није главно питање. Напротив.
Марксистичка пропаганда израсла је у нас као печурка, у њој
свега има, а највише непријатељства, мржње, подлаштва према свему
оном што је наше, расно наше, наше по традицији, наше по духу.
Марксистичка пропаганда у нас не заступа радника, ни реални програм
његових интереса, нити је неки идеализам.
Марксистичка пропаганда у нас једнака је са радом издајица у
туђини, против ње наша буржоазија не уме да се бори, против ње наћи
ће се лек тек онда када буде уздигнута као политичка идеја нација и
раса, а та постоји. Она је ту и код Новог Места и Чрномеља и дуж
Кордуна и на Пакри, и дуж Дрине и преко свих древних наших кршева,
вртача и планина до светих језера. Једна иста и неприкосновена.
Доћи ће дан када ће она судити уљезима.
325
ГОСПОДИН НОВГОРОД
324
По нашем мишљењу, међутим, свака победа против марксизма,
са старим политичким, економским и етичким појмовима, и кад би
била, била би само Пирова победа.
И на Западу, по нашем мишљењу, марксизам побеђује тек једна
нова националистичка идеологија, пруског, англосаксонског,
норманског и кастилског идеализма и антиматеријализма. Без тога, све
би се свршило само на привременом затишју глупих реакција.
______________________
325
Панславистичка захвалност према царизму - а била би срамота
да је није било - била је још увек жива. Убијање и уништавање, блесаво
уништавање, није могло никоме да прија. Крвав, али разборит, наш
најбољи део народа, тада је о томе најрадије ћутао. По нашем мишљењу
пак доћи ће дан кад ће неко, за тих десет милиона убијених, да
одговара. Пад троцкизма**, по нашем мишљењу, био је први тренутак
када су националисте целог света могли да дигну главу. С троцкизмом
пада, оно што је са нашег гледишта значило смртну пресуду свега што
је словенско, балканско, свега што је наше, наших народних снага,
наше нације уопште. Троцкизам уопште за нас значи све магловите,
фаталне и хистеричне црте марксизма, ортодоксне и материјалистичке.
Самообмане, вербализам, журналистички марксизам, далеко од радника
и сељака, далеко од усева, од села, од живота, а највише од Русије, то је
троцкизам.
Јаук и галама што се од неког времена разлеже против Русије у
табору хистеричних, литерарних марксиста, за нас је најбољи знак да
иде време. Крене ли се та марксистичка интернационала једног дана
против свога папе, за нас националисте значиће да је дошао тренутак.
Господин Новгород, у новом лицу и подобију божјем, ће да загрми.
324
Карактеристично је да се марксистима чинило, недавно, у Москви,
да је и Бетовен мање „романтик”, него најновија совјетска музика. У
њој су критиковали сувишни романтизам и национализам. По схватању
ортодоксних марксиста у Русији, која је сад један од главних
фактора међународног мира спремају се на рат, али на патриотски рат,
а постају издајице марксистичког идеала и интернационале. Сматра се
чак да и унутрашње стање показује тај прелаз. Руски језик, веле, намећу
свуд, украјински потискују итд.
325
НАЦИЈА И САБОТАЖА
324
очевидно старачка и застарела. Сва у шљокама и звонцадима маторог
либерализма, она је у пракси била не само партијски цинична
и аморална, него и немоћна. Не у име идеја, судило се досада у нас
политичким противницима, него у име шупљих форама.
Теоријски, није било ничега што у нашим политичким борбама
политички лидер, па и цела група и партија, нису смели учинити против
државе, да се при том све то не схвата као играчка. А практично
да се не сврши партијским теревенкама.
325
потребе повлачења једне јасне линије политичких линија и, као звезда у
мраку, најпосле јасно изречених политичких идеја.
Мистерија смрти Онога који је ову државу са најбољима стварао,
потпуно је довољна да у име њено са противницима политичким не
говори више једна ефемерна партија, него животни нагон и освета
читавог једног народа.
Сен, узвишена и неумитна, Блаженопочившег Краља, разумљива
је сваком и у нашим најзабаченијим крајевима. Бесмртна - она може
окупљати и делити дубље од сваког програма. На оне који су уз њу, и
на оне који су били и који су сад против ње.
Место партијских успеха, код нас ће имати снагу да реши сва
питања она влада која се буде изједначила са националним идејама.
Није нимало тешко, ни у нас, одредити јасно што треба нација.
Нити је тешко одредити јасно где и ко је против ње. Питање је у томе
да ли је најпосле и у нас дошло време да се не прашта.
Мистично зрачење које траје и које ће трајати из надземаљске
главе највећег и најтрагичнијег Карађорђевића обасјава читав један
политички тестамент. У историји нашој узвисиће се онај ко буде био
неумитан да га изврши.
У тој политичкој концепцији све је гранитно, логично и
непорециво. Сва земља наша лепша је када се замишља у замислима
политичким покојника хероја.
Наш народ не би заслужио име народа кад би напустио пут који
води трагом Краља Витеза, великог као војника, али као политичког
ствараоца још већега.
Из основа наше расе, из дубине наше земље, говори онај који
сматра да има политичких теза у нас о којима се више не може да
расправља, пред којима има само да се поклони, или пропада. Нема
у ономе што је у том политичком тестаменту, ничега што би могло
да смета, да понижава и најситнијег човека ма из којих наших крајева, ако
је наше крви нашег порекла, наше душе, али има у свакоме ко
је против ове државе и против ове нације, као пре што беху против
Србије, не један поборник других партијских нијанса, него на крају
крајева, један потајни политички противник који није, са
националистичког гледишта, много бољи од оних чија је идеологија дала
галерију типова Перчеца и Павелића.
Политички проблем је данас у томе не дозвољавати полтронске
нијансе, него на једној основној линији скинути маску онима који су
против и дати веру онима који су за.
324
ЦРНОГОРСКА КРИТИКА1
Ниједан наш крај, ниједан део нашег народа није крајем прошлог
века био толико омиљен и толико слављен као Црна Гора.
Црна Гора поносито стење2, српске круне ти драго камење. Те
стихове понављали су и декламатори, и школска деца, али и озбиљни
људи, у свим крајевима, где год Србин живи, али су те стихове знали
и одобравали и у другим крајевима нашим. Загреб, Праг, па и читава
Русија, за Црну Гору и Црногорца имали су само лепих речи. У свих
Јужних Словена, у словенофила уопште Црна Гора била је постала
символ и најблаже речено, аутосугестија маса.
Школовани кругови хрватски, нарочито литерарни, одавали су
Црној Гори сваку пошту и онда, када је у Загребу, нажалост долазило
до жалосних покрета и сцена против других.
325
тада за рат, а после дали најмање добровољаца поставио је једну тезу која
је више весела него тачна. Не само да је било много реалних услова да
добровољаца на Дрини буде мало, него је ипак међу њима Војвођана
било највише. Из породице сам која је дала Пају Путника, команданта
добровољаца на Дрини и ја имам о целој тој епохи не само своје мишљење
него и интимне податке.
324
А што се тиче политичких слобода и политичког разбора ко ће да
учи оне који су доказали да знају шта је држава, зар они који су били
војвођански гласачи, или, коалиције с баном и без бана, или они што
истичу седам барјака када ветар дува?
325
ВЕЛС РАЗГОВАРА СА СТАЉИНОМ
324
представник западне идеологије социјалних писаца испао, најблаже
речено, дедак. Треба бити васпитан у оном нарочитом духу енглеских
политичких клубова, и што је горе енглеских друштава која шире
„хуманистичке” политичке идеје, својим експозитурама у иностранству,
па да се од ових разговора, у којима је Велс расположен тако
лирски, човеку не смучи и да се горко не насмеје.
Од почетка дијалога, и у томе jе пикантерија овог састанка великих
људи, који ће, изгледа, добити дубљи значај, Стаљин види с киме
има посла. Пошто се похвалио да је недавно „дуго разговарао” са
председником Розвелтом, Велс је рекао Стаљину, одмах с врата, јер
је имао на расположењу само „неколико дана” за Москву, да је дошао
да га пита шта Стаљин ради на „измени света”. Стаљин му је одговорио.
„Не баш много.”
У том тону разговарали су и даље.
Велс је у реформама америчког председника* хвалио могућност
спасавања света у облику „социјализма у англосаксонском смислу те
речи”. Препоручивао је Стаљину Розевелтов „нов курс” (new deal).
Стаљин му је одговорио, са великом супериорношћу у изражавању, то
треба нагласити, да он не верује да се планска привреда може изводити
под капиталистичким приликама. Он сматра да таква врста
„социјализма” може у извесној мери обуздати представнике капитализма,
а он у капитализму сматра за најважније необуздану жеђ за профитом,
али да банке и индустрија, предузећа итд. неће подлећи Розевелту, него
Розевелт њима. Велс му ј е одговорио да је по његовом мишљењу прави
социјализам у бољем функционисању заједнице и да су регулисање
индивидуалних акција у економији и организација најважније. Без
организације „социјалистичка идеја је пука идеја”. Стаљин је видео на
шта Велс циља и почео је да говори озбиљније. Он је поставио свега две
класе. Једну која тражи безобзирно профит и која се не мења и другу
која је пролетаријат. То су, како рече „основне чињенице” и он их је
понављао после као еванђеље.3
________________________
* Током првог председничког мандата (1933-1937) Френклин Делано Рузвелт
је спровео опсежан програм реформи. Када је инаугурисан (јануара 1933. године),
САД су се налазиле у најдубљој економској депресији у својој дотадашњој
историји. Од слома Њујоршке берзе 1929. године око четвртине становништва
било је незапослено, око два милиона људи без дома, банкарски сектор доживео
је крах, индустријска производња смањила се преко 50%, а цене за око 60%.
Председник Рузвелт покренуо је програм економског опоравка познат као Њу
дил, који је подразумевао извођење јавних радова о државном трошку, давање
повољних кредита фармерима и банкарима и државну контролу привреде и
цена, као и подизање пореза како 6и се омогућило државно финансирање. До
почетка Другог светског рата незапосленост је смањена за половину, изведена
је реформа банкарског система, уведена је институција социјалног старања, а
САД су се кретале ка моделу државе благостања.
325
Велс га је уверавао да и у противничкој класи већ има „увиђавних
људи” и, свакако на изненађење читалаца, да је јавно мњење код
Англосаксонаца јако промењено, у првом реду, због „положаја Јапана и
догађаја у Немачкој”.
324
После7 тог разговора Велс је завирио и у околину Москве. Најпосле
меланхолично признаје да је морао отпутовати не свршивши за П. Е. Н.
клуб ништа. Нити је Горки изнео његов предлог да и руски писци ступе у
П. Е. Н. пред конгрес у Москви, нити је имао ма каква доказа да је његов
захтев да се и руским писцима дозволи критика у Русији и слободна
дискусија политичких питања итд. узет у обзир.
У8 часопису који је ове разговоре са Стаљином објавио, по
енглеском обичају дошло је до јавне дискусије. Први је коментарисао
Велса Шо.
Шо сматра да ни Велс, ни Стаљин, нису рекли ништа што се већ о
њима није знало. Разговор је ипак био забаван као комедија. Шо сматра да
је Стаљин пажљиво слушао Велса, а да Велс уопште и није слушао
Стаљина. Велс је само сматрао да треба стрпљиво да чека да опет он
почне кад Стаљин стане. „И мисли да зна боље него Стаљин све што
Стаљин зна.” По Шоу о класној борби Велс говори као неки члан Ротари
клуба. Шо једноставно сматра да је безобразлук то што са Стаљином раде
и да је нетактично од Велса да га уверава како је „класни рат бесмисао”.
Пошто је исмејао начин на који Велс схвата Стаљина, Шо каже да је
чувено тактичко правило Роберта Оуена (Owen)** ретко ко применио
строже него Велс овом приликом. А то правило гласи: „не препири се
никад; понови своју тврдњу.”
Велс је, по Шоу, требао да подсети Стаљина да је „бољшевике
довела до победе велика сељачко-војничка класа, до последњег човека
привржена приватном власништву у његову крајњем облику сељачког
поседа” и да би се у целом свету једва нашло „иједног пролетера
који не би од срца желео да му синовљева судбина буде што више
различита од његове”.
Шо сматра да је највећа грешка Велсова што није бранио тезу да
је капитализам „најсистематскија и најбоље смишљена од свих утопија” и
да је „баш та потпуност и логичност капитализма, као план за извлачење
најбољих социјалних резултата из установе приватног власништва”
измирила с њим хумане и либералне мислиоце. Што се тиче Стаљина
Шо, а ми сматрамо да је оштрина Шоовог посматрања политичког света
на три копља изнад Велса, сматра да је Стаљин практичан
националистички државник! - који увиђа9 да је Русија доста велика да
обичан смртни владар има с њом пуне руке посла, без потребе да захвата
и остале делове света.
___________________
** Роберт Овен (1771-1858) био је велшки друштвени реформатор. Рођен у занатлијској
породици, радио је у производњи памука у Манчестеру. У Њу Ларнаку у Шкотској
установио је заједницу са побољшаним условима рада и створио Институт за изграђивање
карактера (који је садржао прво светско обданиште и играоницу као и вечерњу школу). Ово
место се сматра колевком задружног покрета. Аутор је књиге Нови потед на друштво (1813),
у којој је тврдио да карактер формира друштвена околина. Основао је низ других задружних
„овенитских” заједница, које су углавном биле неуспешне.
325
Ако Шо можда и претерује, својом иронијом заиста успева да
означи Велсово схватање као утопију која, „неће ништа мање од
Светске Државе” и да, супротставивши га Стаљину, извуче на овом
месту много комичнога. За Шоа најзад, кад говори озбиљно, Стаљин
је „неумољив с обзиром на свој крајњи циљ а савршен опортунист што се
тиче сретстава”.
У ту дискусију умешао се и познати Ернст Толер. Далеко испод
нивоа Шоа и Велса он је употребио свој прилог да би совјетској
литератури направио рекламу. Врхунац његовог писања је врло
једноставан. Док се интелект у фашистичким земљама - вели Толер од
речи до речи - мрзи и прогони, у Совјетској Русији интелектуална
слобода расте. Има стварних знакова да се „ограничења која је Совјетска
влада досада сматрала потребнима знатно ублажују”. Као што се види
Ернст Толер увек је шармантан. Тај господин који је у нашој земљи
био примљен са патетичном љубављу и читавим манифестацијама
на Цетињу, а кога ми сматрамо ни најмање великим писцем међу
семитским избеглицама из Немачке, има велику вештину да игра
улогу мезимца међу литераторима паћеницима интернационале. Као
и Емил Лудвиг, и Е. Е. Киш, и господин Толер фабрикује са великим
успехом громопуцателне репортаже и литерарне есеје. Присталица
пролетаријата, он је у Дубровнику тражио само једно, енглеску пасму
коња, да јаше на плажи. То му је главна пасија кад га судбина пролетера
растужи. Без њега, разуме се, ни ова дискусија није могла бити, али је
занимљиво да се на њега и његово учешће у тој дискусији није осврнуо
нико, ниједном речју.
У помоћ Велсу, а још више економској тези да се „социјализација”
капитализма може спровести лепим, скочио је чувени англосаксонски
економист Кејнз. Познат је његов огроман уплив, после мировних
преговора у Версају итд. који је неоспорно имао, на западне државнике и
на јавно мнење. Понеки, као на пример Нити, просто су га обожавали.
Међу даљним коментарима вреди запазити прилог једне жене,
Доре Расел (Russell). „Људи хоће законе и правила о власништву, о
међусобним односима људи као радника, о односима појединца према
друштву, мушкараца према женама, родитеља према деци, у које могу
веровати” то је по њеном мишљењу главни проблем.
Тај економист показао је у тој дискусији више литерарног духа него
Велс и рекао је неколико опаких реченица на рачун Шоовог обожавања
диктатора. Кејнз сматра да Велс уопште није био неучтив према Стаљину,
јер човек није дужан да буде пристојан према домаћину кад му је
домаћин: грамофон. Шоу се необично допала констатација Кејнзова да је
Стаљин све што је говорио, говорио као грамофон. Кејнз сматра да је
најгоре што Шо и Стаљин баве се прошлошћу. Он прави комплименат
Велсу да њему припада будућност. Кејнз сматра да је Марксова слика
капиталистичког света давно застарела данас и да Стаљин зна само шта је
капитализам био, а не зна „оно што капитализам постаје”.
324
Кејнз сматра да комунизам страховито прецењује значај економског
проблема. Економски проблем није тешко решити, али је стварни
проблем даље од решења него пре. Ако се комунизам нуди - вели
дословце Кејнз - као средство за побољшање економске ситуације у
свету, он је за наш разум увреда, али ако нам се нуди као средство за
погоршање економске ситуације онда он добија своју суптилну готово
неодољиву привлачност.
У сваком случају „Нова Европа” даје овом првом својом књигом (за
дин. 15) своје нове библиотеке, ствар о којој се данас у свету
много пише и говори и даје то без оне отужне рекламе коју су код
нас последњих година увели експоненти страног капитала у издавачком
послу и људи који за тај посао немају ни спреме, ни културе,
ни морала. По нашем мишљењу само националистичке тезе о Русији
могу обухватити право стање и само националистички писци продрети у
суштину руских проблема, али са друге стране не мислимо да не
признамо „Новој Европи” да је својом библиотеком почела један нов
посао обавештавања наше јавности о ономе што се данас на Западу
највише дискутује, са истом озбиљношћу, солидношћу, и издавачком
културом којом је и досад, са свога гледишта, радила на томе у своме
часопису.
325
(
333
име држави што је дотле било само песничка творевина, кад је реч о
југословенству, сви су остали политичари испали као неки шегрти крај
мајстора.
Оно што иначе свршавају десетине година, политичко васпитање,
економска заједница, нова поколења према старом индиферентна,
Блаженопочивши Краљ извршио је одмах и сам, често против свих
савета. Никада његов тврди лик није био светлији него међу звездама.
За њим, за његовом политичком мишљу тек има да стигну времена.
Обично у Његовом југословенству истичу се црте прихватања
словенског, хрватског. Никада искренији пријатељ није прошао нашим
западним крајевима. Али зар његова политичка величина није још
већа кад се посматра на питању одрицања, српског одрицања. Обично се
трагично, и каткад траги-комично говори, о нашим западним
сепаратистима. Али та господа заборављају да би, при напуштању
политике Блаженопочившег Краља родила се у сепаратизму још једна
партија, српска. И то као бујица.
Наставак политике Блаженопочившег Краља чини све оно што
се у нас у политици ради узвишеним. Напуштањем политике
Блаженопочившег Краља све би то било комедија. Грозна комедија.
Онај ко наставља политику Блаженопочившег Краља ради на
добру једног напаћеног народа, и не губи времена.
Са њим је велика сен Краљевог живота, датог за ту светлу политичку
визију у којој је једино могућа једна велика политичка партија исто
толико словеначка, и хрватска, као и српска.
По нашем мишљењу, са националистичког гледишта, они који у
иностранству раде против ове државе много су мање опасни од оних
који су за напуштање политике Блаженопочившег Краља унутра.
Треба имати вере, и у политици. По нашем мишљењу данас се код
нас у политици људи деле, и треба да деле, само на два табора. Оно
што их дели мислим да је разумљиво и најситнијем нашем човеку, и у
најудаљенијим нашим крајевима, кад је реч о политичким питањима.
Уз политику, велику, светлу, националистичку, или уз политику
сепаратистичку?
Уз политику Блаженопочившег Краља, уз његов вечни траг, уз
његову светлу сен, или против Њега?
Трећега нема.
329
ПОСЛЕДЊА ПРИЛИКА
328
концепције Мале Антанте има за собом, ако се изузму незналице и
увек незадовољни, незадовољници из пустих партијских рачуна,
пристанак и одобравање, може се рећи, целог становништва.
То уверење да се наша спољна политика добро води, и добро
водила, као и оно уверење за време рата, да се српска војска добро водила
и да је рат добро водила, од највећег су значаја у нашем политичком
животу досада.
Политичке клике, кад је хтело да се разара, као што је добро
познато, добро су уочиле државотворну вредност тог спокојства и те
јасно повучене линије у политичкој свести нашег просечног човека и
широких слојева.
Није случајност да је у тренуцима најбешњег отпора и партијских
завада, при решавању вечно истих унутрашњих „питања”, ракета
деструкције ту се подметала.
Тако је настала злосрећна и срамна расподела заслуга српске војске
и „добровољаца, а то исто се намеравало и причама о „неуспесима у
Добруџи**, после рата.
Очигледно је, да кад ништа не помаже, клика политичких
десператера и данас то роварење наставља.
У последње време марксистичке, сепаратистичке и
„опозиционарне” клике покрећу „питања” црногорских победа, Ловћена,
трагичног прелаза преко Албаније, србијанских регрута и шире шапат
најгоре врсте клерикализма о будућности неке
баварско-аустријско-словенске државе као идеала католицизма.
Све те политичке инфамије, међутим, наша држава добро је
поносила и у спољнополитичким питањима наша јавност стално добро
је мислила и добро реагирала.
Кад дорасту још два-три годишта, о свему томе моћи ће се говoрити,
и гласно, чак са извесним презиром и чуђењем при помисли
_____________________________
је до промене односа снага у повећан ниво међусобне сарадње већ и солидарност у
међународним односима. Међутим, слабљење француског и јачање немачког утицаја
на Балкану доводило је до промене односа снага у Европи, што је утицало и на
балканску стабилност. Пакт је формално постојао до почетка 40-их година 20. века,
када је постепено приступање балканских земаља савезу са Немачком и последични
улазак немачких трупа довео до његовог суштинског распада.
** Током јануара 1916. године у Украјини је започет процес окупљања добровољаца
Срба, Хрвата и Словенаца који су били заробљени на Источном фронту. На чело ових
добровољаца послат је пуковник српске војске Стеван Хаџић. Од окупљених људи
формирана је Прва српска добровољачка дивизија, која се састојала из четири пука.
Главнину људи чинили су Срби, а у знатно мањој мери Хрвати, Словенци и Чеси. Од
јула 1916. године јединица се налазила у Добруџи, где се у склопу заједничког
румунско-руског фронта борила против немачко-бугарских снага. Јединица је била у
жестокој борби против надмоћнијих снага, и до октобра 1916. из строја је избачено
50% војника.
329
колико су противници ове државе били без смисла, без политичког
такта, и колико је политички потез тих деструктивних клика био
неумешан, очајан, низак и пун шепртљања.
Питање се поставља, међутим, откуда та наша чврстина на
политичком терену и откуда у нашим широким масама та
спољнополитичка мисао, тако јасна?
Очигледно, отуда пре свега, што ту има јасно повучених линија, и
дубоких бразда и што ту она срж која у нас влада на том терену не прави
компромисе и не врда.
Да би се стварима и болестима јасно погледало у очи, треба им
пре свега дати право име. И у нашој унутрашњој политици дванаести је
био час да се повуче линија, јер нема никакве разлике између спољног и
унутрашњег непријатеља. Напротив.
Јасно је данас да се отпор према оваквој држави као што је наша
провлачи у нас, при решавању унутрашњих питања, у свим нијансама.
И да се противник стапа.
Још се говори о борби око парламентаризма итд. али сад већ и
слеп увиђа да је то рат који против нас, унутра, води покојна Аустрија.
На површини, при решавању унутрашњих питања, води се
наизглед партијска борба, али испод те површине очигледно зјапи
провалија. Некада, заиста, била је реч о противницима режима. Данас,
на једној је страни све што је за нацију, без обзира да ли је усхићено, а
на другој све што за ту идеју воље нема. Ускоро, по нашем мишљењу,
никакве разлике неће бити, између теоретичара са танким нијансама
кад је реч о нашим унутрашњим питањима и између издајица. Оно
што су чинили они у иностранству и оно што чине ови, унутра, своди се
на једно.
Када се посматра скривена мрежа људи, порука, вести, директива,
политичких теза, неумитни закон који једну аморфну већину одводи
под уплив једне побеснеле мањине, стално враћа исту помисао: па то
је оно што је већ било, рат се наставља.
Исмевање тзв. националних идеала, прошлости, фама о корупцији
и ниској култури Срба, црногорска митологија, загребачка паника,
словеначка жеља кинеског зида, зар је то ново? Аустрија је то, покојна
Аустрија. Марксизам, назовимарксизам и сепаратизам, федерализам
све се то стапа у једно. У увек исто. И распознавања и делења на боље
и горе ту не може бити, и нема.
Наизглед, на дневном су реду питања парламентаризма, у ствари,
патентично1 би се могло рећи, у питању је нација ако се све оно што је
дно наших племена, прошлост и сељак сав онај исти народ докле год
је допирала граница Турчина, јека гусала и народне песме и за време
Аустрије сен вешала, схвати као нација.
На једној страни је та нација која тражи себи пута и на другој
разне нијансе противника.
Велика је разлика, наизглед, између оних издајника и неког мирног
328
грађанина који своје срце што не трпи Београд увесељава рецимо
оперетама од Лехара. По нашем мишљењу, разлика је много мања.
Велики је пут, на пример од литерарног аутономизма до
комбативног, непомирљивог федерализма. По нашем мишљењу ствари
би требало звати правим именом.
Главни задатак Скупштине биће да уреди земљу унутра.
Данас је свакоме јасно да је дошао дванаести час за тај посао и да
без решења нашег унутрашњег „питања” живота нема.
Нема сумње време крха и ломи не само партије и вође, него и
кућу од карата сазидану у ваздуху од политичких идеала и теорема.
Живот познаје само законе живота, одржања, јела, спавања, у
њему нема места, наизглед, ни за бледи бисер морала. Све ће проћи
и све ће време прегазити и већ је прегазило и у нашим партијским
разрачунавањима. Иду нова доба.
Али зар је чудо, зар вреди дизати толику дреку због тога, ако се
нађе неко да заступа мишљење да нема стварања нација, без оног
дантоновског изједначавања спољних и унутрашњих непријатеља и
ако мисли да у развитку наших политичких идеја није све у реду, јер
је изостала епоха непраштања.
Ако се има у виду да је жудња за својим заиста горко постојала
свуд тамо где је наш народ газила прво Турска, затим Аустрија, и да на
крају свега тога кад му је синула срећа, већ седамнаест година, пати од
рак-ране унутрашњег непријатеља, онда та фикс-идеја националиста
не изгледа нимало претерана, ни застарела.
329
СОЦИЈАЛНА БАЗА
НАШЕГ НАЦИОНАЛИЗМА
328
Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог
рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени
бљеском српског шовинизма, којег нажалост и нема.
Ми мислимо, са националистичког гледишта, да је у нас раса
давно дата, али да је била изражена тотално само у борби српства.
Не само ратничкој него и идејној и друштвеној. Тек ваљда неће нов
национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде про-
шлост неких шуша?
Милитаризам је застарео, и као одбрана народа, место њега
потребна је активност народног тоталитета. Иако војник, у нашим
очима, нимало не заостаје иза пекара, интелектуалца, учитеља, или
професора, доброг војника могуће је створити и без расног идеала
и без националиста. Види: страначку легију и историју најамника.
Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички
милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотал-
на раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против
снобизма, њена снага, немилосрдност душа.
По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те осно-
ве погодне су да се на њима изгради политичка идеологија од свих
досадашњих у нас, јача.
Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма „патриота”.
Никоме ми не дајемо лекције из патриотизма.
Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентимен-
тална, неодређена форма и не расна. Патриот је улога која се да најлак-
ше глумити и улога која лако свршава у улози „увређеног патриота”
код нас уштве над уштвама.
329
Где год је била аустријска војна крајина и Турска (а то је скоро цела
наша територија) народ наш је истих потреба, истог фолклора, истих
обичаја, исте психе и скоро исте економске структуре. На тој терито-
рији се може спокојно дизати идеја националистичког императива.
Не, заиста, ми не дајемо лекције 80% становништву шта је раса,
патриотизам, али оним 20% ко зна?
У железничком саобраћају на пример, до малог човека, постоји
једна велика строгост и парола одговорности. Зашто се, у име, наци-
је, не би пренела на све сталеже интелигенције која је распуштена?
Заиста, у име сељачких наших крајева, архаичних, и ситних печал-
бара само луд може мислити да се игра националистичког театра,
али борба против корупције, увођење реда, потребе социјалне малог
човека и села могу се добити само путем националног суда.
У тим означеним крајевима нашим, куца наше срце, ту је извор
наш и душа, тај свет не може раставити ништа, ни црква.
328
Треба само једна обнова везе са селима, па и економска, ситна
као што је био рад Привредника, треба само још година-две приби-
рања рада као чета Милића и наш национализам појавиће се понова
као бујица.
У нас, где се странци чуде толиком броју чак и богаташа буржуја
који су имања дали за националне идеале, зар је могуће да база тог
национализма, као што је и била, не буде социјална?
329
НАШ САЛОНСКИ КОМУНИЗАМ
340
Он је „комунист” и сноси све одговорности које могу да му се десе
у данашњем друштву и поретку због тога, мада даље од тог бусања у
груди нити иде, нити сања.
290
стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних
социјалних помоћи, пуни брига.
Па ко је тај ко у нас на сва уста уверава да долазе оних „пет
»9
минута ?
Богаташка деца.
Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по
универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте”, ко их дражи, упра-
вља, скупља?
Та деца.
291
сиротиње, радника и сељака.
За тај „крем” нашег племена и тај „ћаи! Уо1ее’п нашег друштва, за
те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледи-
шта, заиста не било штета.
Идеје, 6. IV 1935.
290
ОПТИМИЗАМ
* Босански сабор је отпочео с радом у фебруару 1910. године. За све законе које
6и сабор донео била је потребна царска потврда. Сабор је одобравао годишњи
буџет и био је одговоран за директно опорезивање. Није имао утицај на извр-
шну власт. Босански сабор се састојао од 72 бирана посланика и 20 вирилних.
Посланици су бирани по конфесионално-куријалном систему. Постојале су
три курије, а прва курија је имала два разреда. Мандат је трајао пет година,
председника и потпредседнике сабора постављао је цар.
344
Несумњиво је једно: они који су у мржњи на ову државу, у мржњи
према некој „хегемонији” створили наде и очекивања несрећа које ће
Београд омекшати, рђаво су рачунали.
Београд, као центар државе, ако би се тако могло рећи налази се
у потпуном спокојству, у стишавању, у улози посматрача у спољној
политици. Његов је успех пун и он нема чега да се боји.
Напротив, јасно се оцртавају већ линије у спољној политици којима
неће Београд ићи да моли, него на којима ће се његово пријатељство,
и његова снага тражити. Ми мислимо да је оправдано, после дужег
времена, ма колико били мутни облаци на хоризонту, одахнути и о
нашој ситуацији мислити оптимистички.
Тај оптимизам треба пренети полако и на гледање и схватање
проблема и тешкоћа у унутрашњој политици.
За нас који смо нарочиту пажњу обратили на марксизам, право
је задовољство мислити на процес распадања који ће се, по нашем
мишљењу, међу нашим псеудомарксистима појавити.
Москва, нема сумње, улази са свим својим огромним политичким
просторима у епоху разборитости, и егоизма. Ни најмање немамо
илузије о томе да ће Коминтерн наставити своју пропаганду и разме-
штање људи на свакој политичкој шаховској табли, по целом свету, у
свим државама, у свакој вароши.
Коначни обрачун националиста и комуниста тек предстоји, али
има ли кога, ко после гласања у Саару, и после угушене револуције
у Шпанији, не види да су комунисте, ових дана, још више изгубили?
Идеју светске револуције, идеју непогрешивости њине економске
доктрине, њину наду, њину веру, њино лудило, ко ће им надокнадити?
У унутрашњој политици, у опозицији, у клерикализму, у франко-
влуку, у либерализму, у сепаратизму, они ће се и даље крити и радити
али зар се то може упоредити са оним што су сањали?
Одзвонило је и онима који су се надали сукобу са Италијом и
који су се и другим сличним надама подавали.
У њиховим редовима јављају се већ прегруписавања, померања,
али је основа потиштеност која полако као пепео долази и која ће овог
пролећа, на те главе, нарочито оне ћелаве, као цвеће падати и хладити.
Далеко смо од тога да сматрамо да треба праштати, још даље од
тога да се треба заваравати. Можда нас баш зато у Европи, од стране
опозиције, чекају појаве очаја и беснила. Онај ко губи има права да
се љути и, у последњем тренутку, на коцки, природно, мора се бити
најсмелији.
Пример комунистичке опасности у Бугарској доказује, да 6и било
врло наивно веровати да комунистичка опасност у свима државама
у исто време престаје. Ипак, промене у Русији, метаморфозе уопште
кроз које марксисти у вези са догађајима у спољној политици у свим
државама пролазе, и не само марксисти, него још више масе, начиниће
несумњиво прелом у комунистичком надирању према свакој држави.
290
На тој бази једна је резолуција1 била страшна и велика, руска, за дру-
ге, на тој бази, места више нема, може доћи још само до карикатура.
Пред овај Ускрс уопште, ма колико још зебње било уљудима, рекло
би се да је не само комунистима одзвонило. И други противници, у
унутрашњој политици имаће да осете утицај из спољне политике.
Опозиција против држава има на својој страни конфузни сплет
незадовољства које постоји у људима данас на све стране. Али је ипак
та опозиција застарела. Њена доктринарност слаба и несавремена и
она ако живи не живи од једне велике политичке идеје, него од при-
мања и пабирчења свега и свачега.
На наш јавни живот имаће јак утицај нова ера у италијанској
политици према нашој држави, консолидација уопште наше државе
у спољној политици. Државни апарат, и, са нашег гледишта, и те како
благотворан утицај бајонета, све су то компоненте оптимизма који код
оних којима је стало до ове државе, овог ускрса, треба да надвладају
сва песимистичка расматрања.
Није ово она Југославија која је постојала само у срцима и машти
најбољих у нашем народу. Наша држава са свим компликованим сна-
гама једне државе, постоји реална, њен економски живот, њен међу-
народни живот, бије и пулсира. Ма колико још било опозиционарног
брбљања, та сила се на сваки мозак, као чекић, спушта.
Одлази, нестаје цео један застарели и труо начин опонирања
држави, свуд, па и у нас.
Из овог пролећа неоспорно избија код људи жеља да мирно живе
и да дође и у политичком животу до стишавања. Само у главама
доктринара клобара још мућак рушилачких теорија. Као што је увек
после револуција и ратова, дође једна највиша тачка за опозиције и
преко те тачке наша држава је прешла. Нова опозиција у нас могла би
се створити само на сасвим новим основама и та би била без икакве
везе са старим, националистичка.
Успех у спољној политици то је основна црта нашег државног
живота последњих година и то ће се осетити и при решавању уну-
трашњих питања. Против ове државе ускоро откриће се да не може
бити нико здравог мозга, него само једна хетерогена маса аустријан-
чина, комуниста и бивших комуниста, сепаратиста и мешавина свих
тих боја. У идејном погледу и уопште њихова је ситуација безизлазна.
Могу декламовати против режима, али против државе, ове државе,
ма колико је мрзели, ускоро неће моћи ни отворити уста. Она је јача.
291
КОРПОРАЦИЈЕ СА
НАЦИОНАЛИСТИЧКОГ ГЛЕДИШТА
290
толико шкодиле, са националистичког гледишта. Карактеристичне
црте наших политичких партија, уопште парламентарног живота у
нас, биле су, нема сумње, прилично негативне.
Питање је дакле да ли би систем корпорација уништио ту пар-
тијску поделу нације, ту покрајинску расподелу државе? Иако нисмо
присталице, или бар још нисмо присталице корпоративног система,
увиђамо ипак, да би корпорације биле унитаристичкије него партије.
Са националистичког гледишта, организација нације, по парти-
јама, нижи је степен политички од корпорација.
Док год буду постојале, ма и притајено, партије, постојаће и
племенске границе, покрајинске баријере, сепаратистички нагони. А
што је најгоре, и што се често превиђа и провинцијализам културни.
И не само да ће све то у партијама постојати, него ће чак оном
упорном снагом коју имају зле ствари, живахнути и васкрснути.
Корпорације дакле могле би значити, пре свега, један дубок пре-
кид у нашој политичкој историји. А тешко је и замислити да се без
таквог прекида може у ново и боље прећи.
Оно што корпоративном систему у нас прибавља све нове при-
сталице, није толико сам систем, нити пример из иностранства, него
сумња у могућност еволуције наших бивших политичких партија.
бт! и1 зипЦ аи1 поп зшО
Где су се прво морале осетити, увидети, наметнути потребе
нове државе, њене позитивне вредности од год. 1918. до данас? У
корпорацијама.
Где најдаље живе племенске традиције, егоизми, верске, а наро-
чито покрајинске негативе? Нема сумње, у бившим партијама.
Партије ће увек у нас значити политику „кључа”, са корпораци-
јама нестало би и тог кључа.
Дубоки прекид, међутим, у нашој политичкој историји, потребан
је још више ради маса. За њино покретање из апатије. И да би се и у
нас појавила нада, она нада која је данас, крај свих економских фак-
тора, једна од главних политичких снага.
Партијски представник, заиста, скоро је увек паланачког видокру-
га, пун обавеза и веза, покрајинских. Корпорације ће у свој рад унети
много више ширине, осећаја заједнице и стручног знања и морала.
Нису ни у прошлости политичке партије биле једине корисне по
наш народ. Такво мишљење је скроз погрешно. У нашој целокупној
новијој историји највише добра било је од корпорација.
Прво црквени, затим трговачки и занатлијски, војни, у Хрватској
и племениташки сталежи, код Словенаца учитељски и наставнички,
дали су, као сталежи, много више него партије.
Тај национализам, у борби за словеначке школе, за права народна
у хрватским саборима, имали су људи у партијама не као партијски 12
291
људи, већ као припадници корпорација. У корпорацијама, ваља при-
знати, наш ситан човек најбоље је радио.
И у прошлости Босне и Херцеговине и старих, јужних, српских
крајева корпорације су дале највише са националног гледишта. Без
српских земљорадничких задруга које је нарочито развила Српска
Банка из Загреба, са својим филијалама, сва слава српско-хрватске
коалиције не вреди ни луле дувана.
Корпоративни дух није ништа ново у нас, чак ни у одсудним
тренуцима историје. Хрватски сабор и мајски сабор у Карловцима
год. 1848. били су са својим национализмом и ширином замаха, две
типичне корпоративне скупштине.”
Са партијама ми смо више фолклорна и провинцијска нација, са
корпорацијама можда би били више европска и културна.
Најјача одбрана партија, могла би гласити овако: треба бити приро-
дан, примати своју судбину, треба умети чекати, пустити да сваки крај
преко свога представника говори и каже шта га тишти и шта му треба.
Али зар се на тај начин чује нешто паметно и корисно? - одговарају
присталице корпоративног система, - само се политизира и брбља.
Главна црта наше политичке јединке, нарочито у понеким краје-
вима јесте: да је комплексна. У истом човеку налазите и либерала и
реакционара, и националисту и сепаратисту, као кад се у пићу бунца,
или гледа кроз вео суза.
То су припадници партија пуни самообмана и обмана. Исти људи,
кад су пословни, и у корпорацијама, сасвим су разборита мишљења
и дубоко осећају питања државна.
Према томе, питање корпорација заслужује пажњу и логично је
претпоставити да то питање неће престати да се расправља.
Држава која, крај свега, већ тутњи преко свега старог и заоста-
лог, генерација која се одрекла племенских амблама 1, и најсветијих, у
прошлости, и најмиљенијих, прошла у свом путу према будућности и
покрај грбова и три триколора, опростила се и од славом увенчаних,
ратничких застава, морају застати пред питањем није ли политичка
идеја корпорација, ако још није сазрела у нас да се примени, заслу-
жила да се о њој размишља и расправља. То се уосталом намеће само
од себе и код припадника бивших, политичких партија.
290
ТРАГЕДИЈА СРПСТВА
291
Али зар у тој руљи франковачка руља није најодурнија?
Већ 15 година, ко год није слеп у нас, мора да се у чуду пита. Зар
нису обрнуте улоге, зар српство с дана у дан није само зато ту да слуша
како му франковачка дипломатија ставља услове, прети, како од ране
зоре до мрклог мрака има да одговара и да као бена прави љубазно
лице клеветама, захтевима, безобразним изискивањима, извољева-
њима. Изгледа као да је судбина српска да пита: да ли ће то да се свиди
господи франковцима и као да је аксиом постојања и бољитка српства
љубав са дрољом франковлука. Далеко од тога. Напротив, само је ту
његова трагедија.
Није тешко замислити да би српство било срећно, и далеко
напредније под другим условима. У очима света, и што је горе у очима
својим, српство је пало, по нашем мишљењу, од оног тренутка кад је
290
наивно се нашло пред проблемом франковлука.
Оно се троши као стена, кап по кап, с године у годину, франко-
влук ће да га излока.
291
анализи, велики тренутак франковаца.
Са каквом логиком и каквим осећањем може ко је Србин да гласа
за Мачека, данас, неколико месеци после убиства Краља Мученика,
ја не знам.
290
Ето господо, после ове моје аудијенције код Њ. В. Краља, лајпик
је откопчан, рекао је Госп. Мачек новинарима. То јест има изнова, из
основа да се преговара.
Идеје, 4. V 1935.
291
ПОВОДОМ УВОДНОГ ЧЛАНКА
У ПРОШЛОМ БРОЈУ ИДЕЈА -
„ТРАГЕДИЈА СРПСТВА”
290
КУЛТУРА
291
је нарочиту актуелност догађајима у Белгији. Ханри де Ман (Непп бе
Мап)’ директор Централе за радничко васпитање и познати писац
који је својим делом, Психологијом социјализма 1, изазвао толико
дискусија, дошао је на власт, и постао министар. Он има читав план
за обнову економског и социјалног просперитета у Белгији и једна од
његових последњих реченица, међу оним које је рекао против глупог
и папагајског понављања марксизма, гласи: „Прави социјални прогрес
састоји се с једне стране у што већем ширењу елите, а с друге стране
нарочито у новом поступку при селекцији. Све што је створено вели-
кога на свету, увек је створено од елита.”
290
У нас, култура, није само главно питање, него је и судбоносно.
291
ГРАЈА ОКО ЦРНОГОРСКОГ ПЕСНИКА
П. господине Црњански,
290
користи исправљањем самог себе. Прва је моја пјесма „Југословенска
Химна”, која се да поласкам себи, допала г. Богдану Поповићу и као
такву упутио ју је Мин. просвјете - Умјетничком одјељку. Њу сам био
спјевао случајно кад се разговор био повео у једном бифеу, те је стога
наишла пауза, скоро од 1 и по год. - тек се доцније нијесам распјевао
као петао у „први мрак”.
Заволио сам идеологију Југ. Народа, покрета Збор", и она моја
пјесма
прије него сам се одлучио да приступим покрету, зар не значи да сам у
њег пришао? („Не имаднимо вољу за власт.”) Дакле нијесам опасан за
државу, како је то један срески начелник казао, кад ми је цензурисао
пјесму, у којој се устремљујем на комунизам. Није је разумео, бедник
један; ја сам у њој нагласио шта значи комунизам за свијет. Сиромах сам
ко ђаво, али сам ипак противу оних, што хоће душу од срца да раста-
ве. Читао сам ваш напис о салонском комунизму. Све сам - све сам;
ал’ пре свега националист раг ехе1епсе. „(Отприлике овако се пише)”
С поштовањем
Ђоко М. Баровић,
судија у пензији
Цетиње Очекујем иначе „Идеје”
11. V 1935
291
и жовијално. Сем тога, оно показује и како се тешко наш човек, из тих
крајева, пробија до литерарног имена. Још занимљивија су, међутим,
за наше доба, социјална, стилска, модернистичка, асоцирања која се
назиру, као знак времена, у стиховима тог цетињског песника. Пошто
нам је г. Баровић упутио и своје песме, најновије и нештампане, ми
ћемо једну, карактеристичну, и не без талента, саопштити нашим
читаоцима:
ПЈЕСНИК
290
васиону.
Сам и пуст да у самоћи тој одмори
своја крила
Уз нечујни крик и збор:
- Зашто сам ја овдје и шта ће земља
- земљи?
Враг ме однио, ако не желим да сам
створ четвороног или крилат.
Кад лептир нијесам, ил’ за тренут у
животу ситан црв.
А цио човјек тешко је бити; теже нег’
што Богу мучно остати Бог
Хтио бих само да сви људи то знаду
и да кују ^
Једнако, скупа, ко на „хо-рук” једну
срећу могућну у челик љут.
291
ТЕЗА И АНТИТЕЗА
290
србијанских политичара, тада, сем Пашића.
291
снажно, ведро, као песма.
По франковачком рецепту међутим, колико би се језивог, прљавог
и бедног могло наћи, у некој вароши на поштованој другој страни,
где све смрди од низа, и гулаша, где цела култура седи окупљена око
„штамтиша” и где је и интелигенција и паства једна загуљена маса која
је даља од Бога него и најбеднији потомак Милоша и Марка.
По нашем мишљењу постоје реалне, и политичке, и економске,
и културне баш највише, могућности нашег повлачења у себе саме.
Идеје, 1. VI 1935.
290
ДО ТОГ МОРА ДОЋИ16 17
16 Садржај текста „До тог мора доћи” довео је до прве и једине забране Идеја.
Према обавештењима читаоцима на странама наредна два броја, забрану је
наредило Државно тужилаштво у Београду. У Идејама нису објављени раз-
лози за забрану.
17 Никола Стојановић (1880-1964) био је адвокат и политичар рођен у Мостару.
Школовао се у Мостару, Београду и Бечу. Један од оснивача и уредника листа
Народ, који је излазио у почетку у Мостару. Током анексионе кризе налазио се у
Цириху, где је објавио књигу В1е АШопотГе Возпкпз игк! Лег Негсероута. Изабран
је за посланика у Босанско-херцеговачки сабор 1910. године. По отпочињању
Првог светског рата емигрирао у Рим. Постао је члан Југословенског одбора и
током рата се залагао за стварање јутословенске републике. На конференцији
мира у Паризу био је експерт за Босну и Херцеговину. По окончању рата радио
је као адвокат, а 1937. постао почасни члан Српског културног клуба. Током
Другог светског рата пришао је четничком покрету. Више пута је хапшен, а
1943. интерниран у Француску. По окончању рата се вратио у земљу.
291
чиновништво у свим крајевима, они су стално обрађивали своје масе
идејама да ништа добила није, да треба да остане опкољена зидом,
кинеским зидом, и кад се тиче администрације, чиновништва, и като-
лицизма, и школа. Кад се погледа статистика пореза тек онда се види
колико је у повољној ситуацији Дравска бановина, а кад се слушају
пароле тамошњих школованих слојева, и њина интелигенција, скоро
цела, и свих политичких нијанса, увек је игра иста: провинцијална
уображеност, безмерни егоизам, ускогрудост, добра реклама свега
свога, стална ревендикација, кинески зид, искоришћавање ситуације
без обзира, и поза преподобног меланхолика који је стално забринут
над нама, кад кажем нама, мислим Србима, а над којим је забринута
читава Европа.
У Љубљани пароле и становништва, по нашем скромном мишље-
њу, својом хладноћом срца, егоизмом и цинизмом, управо су класична.
Њина узбуна, која уосталом већ давно није нова, на конгресу П. Е. Н.
клубова на Бледу, око уџбеника и сличне појаве, по нашем мишљењу,
предуслов су да се констатују као факта, са овим што смо горе рекли,
пре него што се приступи дискусији ма каквог нашег политичког про-
блема, у смислу оваквих књига као што је ова Др Николе Стојановића.
Док су ових дана, за матурске испите разишли се изасланици
министарства на све стране, и из свих крајева, у словеначке гимназије
морали су се послати само Словенци, и само из оних уских школских
граница. Хоће да буду засебан свет који нас критикује и који је увек
у пози преговарача код зеленог стола. И наивно је у његовом стано-
вишту само једно: да не рачуна с тим да ће и на нашој страни једном
доћи до истог становишта.
По нашем мишљењу узимање таквог становишта неизбежно је,
и ситуација за њега већ је дошла. То је, у нашем схватању, дванаести
час и полазна тачка. Потреба једног чисто српског гледишта на ствари,
српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправља-
ња ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима
српства. Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још
једном као српска трагедија.
Треба ли рећи да је исти однос, већ петнаест година и између на-
шег и загребачког становишта? И да би и у тој дискусији сву ситуацију
изменила кад би се појавила политика која би била нимало наметљива,
нимало насилна, али чисто српска.
Са стране српства, на страну жртве у србијанским ратовима, и
лагерима, поднесене су жртве, по нашем скромном мишљењу много
реалније него што је дала поштована друга страна. Који су ти амблеми
који се могу у знаку године 1918. поредити са амблемима србијанске
државе, војничким заставама, именом, тробојком, политичком ситуа-
цијом међународном и економском ситуацијом, угледом Србије, и што
није мање духовним и моралним капиталом српства из свих наших
крајева. За ових петнаест година југословенског бриџа, српска је страна,
290
по нашем мишљењу, она која је стално губила, попуштала, црвенела,
била наивна, живела од обећања (лудом радовања) и која је у дискуси-
јама критикована, од које се тражило све, а којој се није давало ништа.
По нашем скромном, можда погрешном, али одређеном мишље-
њу решење је у томе да се ствари окренуте тумбе врате на своја места.
Цела ова дискусија, само је дотле опасна док се не води са реалног
становишта. Треба признати све што поштована друга страна тражи,
али најзад дозволити да се чује и оно што би тражили ми. Кад кажем
ми, мислим Срби.
Јер по нашем, можда, погрешном, али јасном схватању, ствари би
требале да стоје баш обрнуто него што стоје. Ми би требали да смо
у пози егоиста, а не они, ми би требали да се вајкамо, а не они, ми би
требали с дана у дан да одређујемо цену за оно што смо изгубили и
дали, а не они који су мало унели сем обмана мајсторских и самооб-
мана за које смо ми сад криви.
По нашем схватању ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужур-
бано брисано све што је било српско, док се са поштоване друге стране
оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо
их и ми! Без југословенства, савремених парола државе и економије и
социјалних потреба, према словеначким и хрватским паролама, хрват-
ске културе, хрватског мора, народног и државног индивидуалитета
итд. Вратимо се и ми Србији!
По нашем мишљењу најбржи пут ка једној новој нормализацији
југословенских политичких проблема могао би бити збиља у економ-
ском и социјалном напретку, на племенске проблеме без обзира, али
с друге стране и у скидању те окупаторске атмосфере са српства.
Док са једне стране сваки проблем поставља се у знаку словен-
штине и хрватства, са друге стране забрањено је гледати га са српског
становишта. То није фер.
Ако на пример словеначки П. Е. Н. клуб тражи избацивање из уџбе-
ника свих несловеначких текстова, ја бих на то пристао. Под условом
да се пристане на избацивање несрпских текстова из свих уџбеника
где год се српски говори.
И слично.
Моји противници кажу да ја ласкам Србијанцима. Нек они говоре
шта хоће. Ја осећам да сам се вратио, после неколико векова, и после
петнаест година горких самообмана, не Србијанцима, него Србима,
српству и мени се стомак преврће и при самој помисли да је дуги низ
Церњанских и Путника, моја породица као и ја, од детињства п[а]тила‘,
рад кога? Ради о[вих]2 и оваквих зар, из Љубљане и Загреба?
Нек будем данас једини али сам уверен да ће нас скоро бити милио-
нима који ће рећи: све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо
се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса.
291
ИСУС И ЊЕГОВА СЕНКА
ДОНЕЛИ СУ Г. ШОПУ ДИНАРА 6.0001’2
290
И нехотице, нека нам се то извини, намеће се једна асоцијација.
Како би, на пример, у Загребу прошао г. Настасијевић, или неки
недајбоже још српскији поета? Коју би награду добио тамо дошљак у
католичким литерарним установама, или уопште у хрватским књи-
жевним Матицама и задругама?
Срећом таква је хипотеза немогућа. Православних поета нема.
То су мрачњаци које напредни Београд већ давно гледа преко рамена.
Било како било, наш драги Шоп, уплео је у своју бујну косу ловоров
венац на дан књига. Нама је то мило јер иде у прилог нашој тези која
загребачку побија. Динара 6.000 за збирку песама, коју је издала Мати-
ца Хрватска, тако није дочекан ни Дука1 кад му је започела каријера.
Нажалост, наше пакосно мишљење јесте да је та социјална и хри-
шћанска поезија коју издаје Матица Хрватска и на коју пада златна
награда Београда, на дан књига, помало већ једна нота давно исвирана.
У белгијској, у француској, да друге поезије и Рилкеа и не спомињемо.
И да је у лири г. Шопа не само по мало манирисана, и као вазелином
миропомазана него и театрална?
прир.)
Иронија је судбине да је награду на дан књига прочитао бивши
секретар С. К, Задруге г. Жолика.
291
Био је очигледно дирнут том улогом за Св. Петра.
Јер као што је познато, ако се о част да буду родно место Омира
борило седам грчких градова, о рукопис г. Шопа крваво се отимаху
Српска књижевна задруга и Хрватска Матица. Са широкогрудим
понудама аконта и хонорара.
После ове награде престаће ваљда и једна хришћанска паралела?
Између џепа г. Св. Петровића и хришћанских обавеза г. Шопа?
Јер паралеле су, као што је познато линије које можете вући докле
год хоћете. Оне се неће састати ни у бескрају.
С1опа, §1опа т ехсеШз Пео."
290
III
КЊИГА 34
(НЕМАЧКА, 1935-1938)
ОЛИМПИЈАДА У БЕРЛИНГ
375
Победа у трчању, на краћим и дужим стазама, у хрвању, у борби
песницом, у петобоју, па и у тркама коњима и у јахању, била је истина
победа мишића и живаца, али и моралне дисциплине, и нарочитог
живота. За славом у Олимпији отимаху се и чувени људи, за њу се
бораху чак и краљеви и тирани.
Ипак, врло рано, баш та античка Грчка, оделила је појам лепога
у спорту, лепоте телесне која чини сличним боговима, од појма про-
фесионалног робовања утакмицама.
Правим „агонистом” зваху онога који је спортом тежио ка божан-
ском у лепоти телеснога, чији смер није био пљескање на тркама.
Обичним „атлетом” зваху људску машину од мишића која је кроз
столећа све ниже падала и која је, проституисана, међу животињама,
у прашини циркуса завршила.
У најбоље своје доба, антички Хелен имао је чак философски и
педагошки идеал телесно лепога, са духовном лепотом истога, хар-
моничнога, и сматрао је ту узвишену лепоту „калокагатију” јединим
достојним циљем живота.
Али и сама целина спортских игара, Олимпијада, сваке четврте
или пете године, није за хеленски свет била само спортски догађај.
На страну њен религиозни значај, - јер Олимпијада је била, више
свега, бар у великим столећима, верска свечаност, мистерија, - дубоко
значење имао је тај скуп омладине народа и хиљаде и хиљаде гледа-
лаца, и у политичком, панхеленском, погледу.
Олимпијски гајеви, где су се Олимпијаде одржавале, били су пуни
многобројних светишта, где се стицаху поклоници из свих грчких, па
и завађених племена, где су поједине, грчке, распарчане државе имале
своје ризнице, архиве.
Идеал једног бољег, вишег, лепшег, срећнијег народа, и човечан-
ства, то је била мистерија и жудња олимпијских светковина.
Тај конгрес хеленских народа имао је и дубоког дипломатског,
скоро би рекли козмополитског, значаја.
Не само на играма у Олимпији, него и на играма у Делфима и на
Истму, зачетак је неколиких, великих, политичких и духовних промена.
Хелада је време хронолошки означавала олимпијадама. За време
игара владали су закони општег примирја.
Кад је Теодосије II наредио рушење олимпијских храмова 426. п.
Хр. он је знао да тиме руши стуб антике којем није више било места,
при појави хришћанства.
При обнови обичаја Олимпијских игара у наше доба, 1896. год. у
Атини, изгледало је да ће оне имати у првом реду значај само за атле-
те. Трке Луиса, Базилакоса, затим у Паризу 1900. год. Рајмера, Бенета,
Ортона, затим у Сен-Луису Лајтбодија, доцније незаборавног Бујина
и Колемајнена, бацање кугле и кладива англосаксонских џинова, све
је то у Лондону, и Штокхолму, држало игре у знаку атлетских рекорда.
Све нових рекорда које је најпосле до фантастичних размера проши-
376
рила мала Финска, бакарни Јапан и гигантска Америка.
Туристички успех Олимпијада био је већ у Лондону и Штокхол-
му видан. У Амстердаму и Лос-Анџелосу још виднији. Масе које су
се стицале у античкој Олимпији свакако су биле мање него ове које
посећују Олимпијаде у наше доба.
0 туристичком значају који ће имати Олимпијада у Берлину, није
нужно трошити речи, кад се узму у обзир: олакшице које посетиоцима
даје Немачка, туристичка лепота њене земље, чуда њене индустрије
и технике, железнице, авијације, значај њених научних и уметнич-
ких институција, интерес уопште који је за себе Немачка, последњих
година побудила. Већ самим тим, кад се узме у обзир још и то, да ће се
тим поводом штампа целог света њоме бавити, јасно је да ће Немачка,
њен проблем, политички и духовни, Европу и цео свет јако занимати.
У спортском погледу, још више, берлинска Олимпијада, значиће
многе промене.
Немачка је прва спорт истински проширила у масе. Спремање за
Олимпијаду врши се у масама систематски. Рађају се не само рекорди,
нови спортови, него сасвим нови методи вежбања и нови погледи на
спорт. Јачању мишића, спортској заједници, дају се нови, спартански
појмови, целом спорту дубок значај и нов смисао.
Али онај највиши значај Олимпијада, тек ће се у Берлину, први
пут, грандиозно испољити.
На античкој Олимпијади могао је учествовати само Грк, остали су
били искључени као „варвари”. На модерним Олимпијадама уз белу
расу, бори се и црна и жута и бакарна. Космополитски значај тога не
треба тумачити. Античка Олимпијада припадала је, ипак, само једном
народу. Модерна свим народима и расама на свету.
Немачка, међутим, очигледно ради и на обнови дубоке мистерије
Олимпијаде, на духовном значају Олимпијских игара. Колико је важно
да то ради баш Немачка, не треба доказивати.
Идеја мира, поштовања међу нацијама, која као звоно одјекује
над свим припремама за Олимпијаду у Берлину, сада у овим судбоно-
сним данима, идеја мира, која се провлачи кроз све програме немачке
Олимпијаде, олимпијских свечаности, кроз целу духовну страну овог
спортског, интернационалног конгреса, даје овој Олимпијади ширу
вредност него што је иједна до сада имала.
Нови смисао народа, нације, човека заједнице, појединца, пример
прегарања, рада, обнове, пример поноса, поуздања у себе и узвишене
идеале непролазности жртве и подвига, уз пример једне грандиозне
земље, чине да је берлинска Олимпијада и са духовног гледишта
јединствена.
Немачка која је прва прегла да ископа Олимпију, свето место
античких игара, која је не тражећи за себе ниједну скулптуру из
ископина које је год. 1875. са буџетом од 800.000 марака почела, која
је преданим радом својих најчувенијих архитеката и археолога, вас-
377
крсла Пајонову Нике и Праксителовог Хермеса, заслужила је заиста
да буде домаћин који ће дочекати цвет човечанства, који ће доћи у
Берлин са свих страна глобуса.
378
ХИТЛЕР ЈЕ ДИГАО РУКУ
379
Ниједна глава међу њима није обична, коштуњава лица, оштри про-
фили. Међу њима нема старих људи.
Док Хитлер Говори, и док дворана бучи, они седе мирно. Они
већ знају шта се збива. Пред њима на клупи одштампани твор и
меморандум Канцелара. Док Хитлер Говори заповедник Рајхсвера
Генерал БломберГ, не скида са њеш ока. Реакција мисли којима пра-
ти Говор своГа шефа нарочито је фина на њеГовом сухоњавом лицу.
Министар иностраних послова барон Нојраш седи непомичан, у
цивилу, са осмехом. Гебелс’ прати речи вођереч по реч. Нико није 19 20
занимљивија појава него Шахт”* са својом необично високом крагном,
својим скромним оделом, прекрштеним цеваницама, и јевтиним ципе-
380
лама. А ипак, једна реч тога човека вреди милијарде. Најсимпатичнији
утисак оставља заменик вође Рудолф Хес. Он је најлепши и најмлађи
међу њима. Његово лице је африканске лепоте и има сасвим чудне очи.
Он је сасвим тих и изгубљен у своје мисли, али кад бих био Немац,
ја бих у њега, имао у тешким тренуцима, највише хуманог поверења.
Високо, на председничком месту, без икаква видна узбуђења и у
овом историјском тренутку, крупни, спокојни Геринг. Послужитељ му
доноси пошту. Он отвара коверат, баца га у кош, чита акт и потписује,
као да је на летовању. Потпуно спокојан. Покаткад само одушеви се и
клима одобравајући главом.
Дворана код најважнијих ставова изјаве устаје као један човек и
пље-
ска, пружа руку. Никад јој вођ није био милији него данас. Најгласније
су овације када Хитлер говори о својој чежњи да се приближи Францу-
ској, да сарађује с њом. Када Хитлер спомиње како су срдачно дочекани
француски спортисти на Олимпијади1 цела дворана устаје и пљеска
Француској. Али у тренутку када објављује да немачке трупе маршују
у своје старе гарнизоне на Рајну, оркан од поздрава прелази дворану.
И што ће нарочито код нас бити занимљиво, исто тако радо примили
су посланици објаву да се Рајхстаг распушта и да се расписују избори.
Како је Хитлер говорио о Европи, о томе идући пут. Али ко ће
описати утисак, који су оставили кад смо изишли из Рајхстага, апарати
из којих се чуло како немачке трупе силазе на Рајну, апарати из којих
се чуло клицање народа у Келну, Штутгарту, Диселдорфу, Мајнцу.
Док ово пишем хиљаде са буктињама пролазе под балконом вође
немачког народа и канцелара Рајха. А Берлин одјекује од старе песме:
„Вахт ам Рајн”1.
381
У НЕМАЧКОЈ ЈЕ ПОЧЕЛА
ИЗБОРНА АГИТАЦИЈА
382
НОВИ НЕМАЧКИ
ЧЕТВОРОГОДИШЊИ ПЛАН
383
немачка наука и индустрија заиста бити у стању да, у најкраћем вре-
мену, фабрички снабдева Немачку потребним сировинама произве-
деним на вештачки начин.
Пред немачком јавношћу поставља се сад питање: како ће се тај
нови четворогодишњи план извести?
Националсоцијалистичка партија и цео немачки народ свесни
су тешкоћа које им предстоје при исхрани Немачке. Али је лаж да у
Немачкој људи гладују. Немачка данас већ може да задовољи потребе
своје исхране до 80-85 одсто домаћим производима. Не треба забо-
равити да је године 1927. тај проценат био само 65. Притом, не треба
заборавити ни то, да је од тада становништво Немачке порасло за2 2
милиона, а осим тога да су се на пијаци, као купци, појавили и оних
6 милиона незапослених који су нашли посла у новој индустрији и
организацијама, а који су пре били у апсолутној немогућности да се
на пијаци појаве као купци.
Ипак, мада је Немачка постигла огромни успех у исхрани дома-
ћим производима, присиљена је и данас да набавља намирнице у
иностранству за око милијарду и по марака. У сваком случају, и кад
се смањи та сума, набавка намирница у иностранству постала је једна
од најтежих брига владе у Немачкој. Срећа је што је Немачка, скоро,
у свим крајевима имала одличну жетву. Своје потребе у хлебу, у бра-
шну, већ је подмирила за ову годину са 100%. Атмосферске прилике
су криве што квалитет није тако добар као прошле године.
Вара се, међутим, онај ко мисли да ће немачки народ због тога бити
незадовољан ове зиме. Немачки народ препатио је много, после рата,
и као ниједан други постао тврд и готов на жртве, ако му се објасни да
те жртве мора привремено поднети. И потреба у исхрани кромпиром
задовољена је до 100%. Жетва кромпира била је ове године нарочи-
то добра. Треба само знати, да се све то не употребљава за исхрану
људи, него да је добар дио приноса потребан за стоку. Немачка данас
производи 90-94% своје потребе у поврћу и месу. Мање добро стоји
производња јаја и воћа и то се највише осећа.
Вицеви и шале због несташице јаја праве се на све стране у Немач-
кој. Задовољство је ове године нарочито велико, јер је због кишовитог
времена, сенокос и жетва других крма за исхрану стоке боља за 20%
него прошле године. Због прошлогодишње суше много је стоке клано
и зато се, почетком јесени, била појавила несташица у месу. Инострана
штампа направила је око тога много ларме. Међутим, Немачка данас
има 26 милиона свиња. Толико их никада до сада није имала. Ипак,
пошто је исхрана месом у Немачкој до 66% свињетина и пошто треба
плаћати девизе за сточну храну која се још увек једним делом увози,
још увек се не осећа обиље меса и масти. Своју потребу масти Немачка
код своје куће може да подмири само до 50%. Принцип је међутим у
Немачкој да се троше на увоз само оне девизе које се добијају извозом.
Хитлер није лично преузео вођство за остварење другог четво-
384
рогодишњег плана. То је схватљиво. Али он је нашао човека коме
се може веровати да ће учинити све и по сваку цену, да се тај план
оствари. То је Геринг. Канцелар Рајха има исувише задатака, а да би
могао да се посвети једном специјалном задатку. Сасвим друкчије
него Мусолини, Хитлер пушта своје сараднике да самостално раде,
а он остаје у тишини, посматра и размишља. Кад устреба, као при
прослави Гебелсовој и 10-годишњици освајања Берлина, онда се он
појављује пред масу. Тада се показује сав, без помпе и параде, и има
неизмеран успех.
За спровођење свога плана који је, уосталом, план свих Немаца,
стручњака, привредника, а који није неки парадоксни или својеглави
план, Хитлер је изабрао Геринга. Он га је ставио између себе и пла-
на, са пуном силом, влашћу и одговорношћу. То је, уосталом, прави
немачки начин и народ га разуме.
Питање је сада како замишља Геринг спровођење тога плана и
кога је изабрао за сараднике? Али о томе ћемо у другом чланку писати.
Време, 8. XI 1936.
385
ГЕРИНГ И ЊЕГОВИ САРАДНИЦИ
ЗА СПРОВОТ)ЕЊЕ НОВОГ НЕМАЧКОГ
ЧЕТВОРОГОДИШЊЕГ ПЛАНА
386
шешире. То су они који никада нису јелијаја, а који сада, кад је неста-
шица јаја, траже за ручак само јаја ”
Геринг је драконским мерама запретио нарочито онима који ће
покушати да искористе коњунктуру на пијаци животних намирница,
и те његове претње примила је партија, и цела Немачка са великим
задовољством.
387
људи који су се већ и сами истакли. Има међу њима чак и стручњака
који немају партијских заслуга, али који су доказали да умеју да раде.
Рад надлештава за спровођење плана поделио је Геринг на сле-
деће групе:
1. производња немачких сировина,
2. расподела сировина,
3. употреба радне снаге,
4. пољопривредна производња, уколико је у вези са четворо-
годишњим планом,
5. одређивање цена,
6. девизе.
Прва група има да ради на повећању производње немачких инду-
стријских сировина, на истраживању нових индустријских сировина,
на производњи минералних уља.
388
Пољопривредом уколико је у вези са четворогодишњим планом,
управљаће државни секретар Херберт Баке, који се сада налази у Швед-
ској, где држи [предавања]10 о новом систему у немачкој пољопривреди.
Над скакањем цена има да бди шеф партије из Бреславе Јозеф
Вагнер. Тај човек је познат по свом немилосрдном раду у области Рура
и у Шлезији. Јозеф Вагнер има 37 година, син је сиромашног рудара,
тешко је рањен у рату и један од најстаријих чланова партије, цењен
са свога поштења.
Питање девиза добио јеу руке [...]и Ерих Нојман. Нема сумње да
он спрема нове уредбе и нове законе на девизном тржишту. То је човек
блиставе каријере. Са 36 година, већ године 1928. он је био истакнути
стручњак у пруском министарству трговине.
Главни заступник Герингов у целокупном раду је државни секре-
тар Паул Кернер. Он је ушао у рат 1914. са 20 година. Тек је после рата
завршио студије и [,..]12
То су први потези и сарадници Герингови при почетку извођења
новог плана. Питање Је сад које су тешкоће које Геринга чекају?
Време, 9. XI 1936.
389
КАКВЕ ТЕШКОЋЕ ОЧЕКУЈУ Г. ГЕРИНГА?
390
Ратна индустрија која неће прекинути свој рад имаће неоспор-
но тешкоћа око набавке сировина из иностранства због несташице
девиза. Огромни капитали има да се уложе у дизаље нових фабрика
за вештачку производњу сировина. Да ли ће се то исплатити?
Последњих година постигнути су у многим крајевима Немачке
велики резултати у рудницима, иако је то непознато у иностран-
ству. Рудници у Саксонској дају много веће количине сребра, цинка,
бизмута и кобалта него што су давали пре неколико година. Според-
ни производи код угља добијају се сада у двоструким количинама у
поређењу са ранијим резултатима. Повећана је и производња олова,
никла и сребра. Немачка је донедавна увозила око 60% за своје потре-
бе сребра, што ће се међутим изменити. Нарочита пажња обраћена
је добијању сировина.
Геринг нема никаквих илузија. Његови сарадници нису партијски
фанатици него стручњаци. Он сматра да се Немачка налази на полазној
тачки у погледу снабдевања сопственим производима. Сигурно је да
ће се он умешати и у пољопривреду. Због болести министра пољо-
привреде, г. Геринг има данас власт и над овом граном производње.
Познато је да је сељак најконзервативнији у погледу примања
привредних новина. Претпоставља се да ће служба рада, која је до
сада играла толику улогу у подизању морала омладине, постати врло
важан фактор у пољопривреди. Рачуна се да ће она не само духовно
него и привредно препородити немачка села.
391
питање које сада Немачка решава за цео свет, а које гласи: капитали-
зам или социјализам?
Може се рећи да националсоцијализам обухвата данас цео народ
и у привредном погледу. Нема више повлашћених сталежа. Не дају
се више милиони за велике поседнике у Источној Пруској'. Понеки
сељак тужи се да није имао користи од службе рада, тврдећи да је
та служба помогла само великим поседима, али сада је та служба
почела да стиже на мале поседе и у најзабаченијим крајевима. Наци-
оналсоцијалисте не мисле на капитал који је потребан за тако велика
привредна предузећа и толике масе радника. Они верују да рад сам
по себи ствара вредности и просперитет.
Једна од најугледнијих националсоцијалистичких ревија пише
ових дана овако о проблемима који се постављају генералу Герингу:
„Посматрајући са привредног и политичког становишта, ми живимо
још увек, наоружани до зуба, на острвима на којима је све мање мирног
рада. Ниједан човек и ниједан народ не може трајно тако живети. Цела
земља мора бити стављена на расположење свима људима и мора се
осигурати измена добара која су потребна за живот, ако човек жели
да и даље живи на садашњем нивоу цивилизације. Да и не говоримо
о развитку ка вишем степену човечанства.
Не дође ли до тога, онда ће једног дана пушке опет саме од себе
планути и високи полет људског духа ступиће опет у службу разара-
ња и смрти. Ниједна држава не може тражити од друге државе да јој
помогне да размена добара што боље функционише, ако своју соп-
ствену земљу не сачува од спекуланата.”
392
НАЈЧУДНИЈИ СПОМЕНИК
ПАЛИМА У РАТУ1
393
Војни стручњаци који воде пропаганду против Немачке, доказују
да ће у првом тренутку будућег рата, ако до њега дође, немачка војска
муњевито напасти Данску. Немци одлучно демантују ове фантазмаго-
рије. Међутим, војни стручњаци који пишу против Немачке, веле, да
ће моторизоване Немачке трупе још пре објаве рата упасти у Јитланд, а
друге дивизије искрцаће се на Финену. Авијација ће немачка као гром
ударати на Копенхаген. За 48 сати све ће бити свршено.
Немачка, веле ти војни стручњаци, и кад би хтела, не може се тог
напада на Данску одрећи. Њој требају огромне резерве данске пољо-
привреде, данско сточарство, дански мореузи, нарочито у једном рату
са Совјетима. Њен први задатак, неумитно, мора бити да себи осигура
данску стоку, маст, мазиво за машине, жито.
Човек се пита шта на то веле Данци? Данци просто не верују у
могућност скорог рата. Они сматрају да је прошли рат био тако гро-
зан, тако нечовечан, тако ужасан, да крај све вике и граје у Европи,
ниједна држава у Европи не сме ући у рат. Народ који би изазвао рат,
веле Данци, био би гори од најгорег криминалног типа.
394
Данска је, веле, исувише мала. Свако њено наоружање изгледа-
ло би као да изазива. Најпосле, постоји и такво мишљење, да Данска
није ништа изгубила. Био би бачен новац да се Данска упустила у луду
утакмицу у наоружању, одмах после рата. Рат, и ако би дошао, још није
близу. Данском влада социјалдемократска странка, а она није хтела
да баца милионе на наоружање и да спушта ниво надница и живота.
Тек сада, кад се збиља чини да је Друштво народа празна илузија,
почеће и Скандинавија да се оружа. И пошто је богата, пошто има
одличну индустрију, и ратну индустрију, добре војничке традиције,
кад затреба биће спремна.
395
Данска није у светском рату учествовала. Тачно, али је било, у немач-
кој војсци, и у француској, па и другде, понеког Данца. И, кад већ није
могла да све те младе људе, кости њихове, пренесе и сахрани у данско}
земљи, Данска је хтела да дигне споменик бар њиховим именима.
Споменик је рад вајара Ахел Поулсена. Мати која плаче над сином
војником, борци који гину и који падају једно другом у загрљај, на дан
примирја, израђени су у модерним рељефима, са античким ремини-
сценцијама. Цео мраморни круг испуњен је именима Данаца који су
пали код Ремса, у Аргонима, у Галицији, на морима. Свега само 172
живота, али као неки симбол, расути на свим бојним пољима.
У први мах, кад се човек сети милиона француских гробова,
милиона изгинулих Немаца, на бол њихових матера, овај споменик
због то неколико људи изгледа парадоксалан. Али кад се загледа у
душу данског народа који се грози рата, овај споменик добија други
смисао. Ти Данци су као симбол трагике свих изгинулих Европљана.
396
БОЖИЋНА ЗВОНА ИЗМЕ^У БЕРЛИНА,
ЛОНДОНА И ПАРИЗА
* Немачке трупе ушле су 7. марта 1936. године у Рајнску област без сагласности
друтих држава, а насупрот одредбама уговора у Версају и Локарну.
397
Париски Попилер тражио је контролу не само против Немачке
него и против Италије у Шпанији. Најгоре је било да је „Авас” јављао
да је француска влада готова да сама окрене други крај у Шпанији,
ако не престане да се тамо гомила немачка војска. То је значило да
ће, усред европског „мира”, да дође до француско-немачког фронта
с оне стране Пиринеја. Матен је јављао да је г. Идн" честитао Божић
немачком амбасадору у Лондону, који је полазио да проведе празнике
у Немачкој, са једном лекцијом која је била врло оштра.
На сам Бадњи-дан, та канонада, са вестима, уступила је место
божићним песмама, на рачун Берлина. Лондон је демантовао вести
о француском демаршу и јављао да је француска влада, напротив,
готова да учини све, само да 6и у крвавој арени Шпаније дошло до
светског примирја. Тајмс је јављао да би Немачка могла доћи до коло-
нија ако би пристала да буде добар члан друштва европских народа.
Француска не пристаје ни на какву жртву, ако је тражење колонија
само један нови препад нациста, али је готова да помогне, ако Немачка
пристане на мирно решење свих европских проблема. Место претњи,
Немачка треба да да доказа своје добре воље. Да пристане на смањење
и контролу наоружања. У том случају, ако на то пристане и Енглеска,
Француска ће бити готова на један озбиљан низ уступака. Пре него што
се, међутим, Немачкој ма шта да, Немачка мора повести нову поли-
тику у Шпанији која мора бити конструктивна. Француски министар
спољних послова дао је на знање, дипломатским путем, Немачкој да
ће, ако се Немачка интервенција у Шпанији не анулира, и Француска
приступити једном низу нових мера. У Шпанији се мора обуставити
немачка инвазија.
398
ти харфу мира у концерту великих сила. Према писању швајцарске
штампе иницијатива, овога пута потиче из Париза. Париз не жели
да и овога пута сачека немачка изненађења. Уосталом, говорила је
швајцарска штампа, Француској је и лакше да уступи нешто од свог
колонијалног царства, јер нема опозицију и муке са доминионима.
Укратко речено, овај Божић био је у знаку поклона Немачкој, под
условом, како се Тајмс најбоље изразио, да се „обавеже да неће употре-
бити, убудуће, рат као средство својих спољнополитичких аргумената”.
Ако се постави питање како је све ово изгледало и како изгледа
из Берлина, онда питање у ствари треба поделити на три дела. Прво,
шта се заправо између Берлина, Лондона и Париза, дешава? Друго, да
ли је Немачка збиља гладна и очајна? Треће, каква је немачка спољна
политика?
399
да је провео празнике на сталним конференцијама. Страну штампу
у Берлину узбудила је вест да је, пре неки дан, примио све немачке
војне изасланике из разних држава. Међутим, онај ко познаје техни-
ку изненађења које је Немачка у последње време приредила, могао је
спокојно да проведе празнике, ма шта писало у страним новинама.
Кад се нешто догађа Хитлер Берлин не напушта, а ни канцеларија вон
Рибентропа*", у Берлину, није тако мирна.
400
Крај свега и овде онај мали круг људи који о томе може и воли
да расправља пита се шта је, у ствари, било у Лондону, између Едена
и фон Рибентропа?
Страни новинари мисле да је тежиште ситуације, овога пута, не
у Берлину, него у Паризу и Лондону. Тамо је почела офанзива. Одатле
су бачене у свет и вести сензација. Кампању је повела француска и
енглеска штампа. Овде се не верује ни у писање Дејли Телеграфа да је
иницијатива потекла за разговоре од стране Рибентропа. На званич-
ним местима чак тврде да је између енглеског министра иностраних
послова и немачког амбасадора било, при божићном растанку, само
обичних разговора који су обухватили само питања актуелна. Пред
празнике, у новинарским круговима у Берлину, у питању преговора у
Шпанији, није изгледала ствар јако повољна. На надлежним местима
немачким истицало се да Лондон треба да утиче на Француску, пре
свега.
401
реч о Шпанији, свуда влада. Најзначајнија ствар у тим причама, ако
је истинита, била би да су у недељу, дакле на дан празника, францу-
ски и енглески амбасадор предали ноту својих влада. Кад се узме у
обзир енергија енглеског посланика г. Фипса, која је позната, онда ова
вест добија нарочитог значаја. Говори се да је ноту примио начелник
правног оделења, јер ни министра, ни шефа протокола, због празника,
није било. Ствар добија тим веће димензије, јер Немачка ни до данас
није дала одговоре на познату листу питања г. Идна, као што ћути и
не одговара ни на ноту Форењ Офиса од пре три недеље дана. Само,
нажалост, на надлежним местима ова се сензација демантује.
402
Совјетима остала иста и да је Немачка једина једнострано се одре-
кла Версаљског уговора. Против говора Гебелса и Геринга о потреби
колонија протестовао је изгледа енглески посланик у Берлину. Затим
је дошао чланак у Дејли ТелеГрафу сер Остен Чемберлена, посета пољ-
ског министра иностраних послова у Лондону и, Италија.
403
ДА ЛИ МОЖЕ У НЕМАЧКОЈ
ДА ДОТЈЕ ДО ЕКСПЛОЗИЈЕ
ЗБОГ НЕДОСТАТКА НАМИРНИЦА?
404
репарације у милијардама. Док је на једној страни плаћала, на другој
је зајмила. Милијардама. После тога немачка индустрија се утростру-
чила. Немачка је издала милијарде, на наоружање, у девизама. Затим
се испомагала унутарњим зајмовима. Око ње, цела Европа је девалви-
рала. Али како се све то радило, то је знао само тај цивил са пертлама.
403
је у индустријским областима и пренасељености Немачке. Али се
вара онај ко мисли да ће због тога Хитлер и партија бити принуђени
да попуштају.
Немачка је, више него икоја држава, насељена индустријским
радницима. Неки део Немачке не види сунца, ни хлеба, него живи
од маргарина, конзерви и бајатог кромпира. Довољно је да само
један точак стане у машинерији снабдевања тих безбројних вароши
и фабрика, црних од угља, па да почне немачка трагедија. Трагедија
коју тај радни народ преживљава већ 15 година.
Али се вара онај ко мисли да је то питање могло да измени спољну
политику Немачке и да је присили да слуша.
Да би се наоружала, вели страна штампа, Немачка је много сма-
њила стандард живота свога становништва. Међутим, нигде се данас
у Европи не води толико бриге, око исхране становништва, као у
Немачкој. Нико у Немачкој није умро од глади и маса једе, пије и
весели се по свима варошима и свим ресторанима. Треба видети
једну суботу, или недељу и у најсиромашнијим крајевима Минхе-
на, Хамбурга, Келна, Диселдорфа. Сва је маса по кафанама и сва је
задригла. Осим тога, није баш тако извесно, да политичко гледиште
зависи од стомака. Највише беспослице има и сада у Бреслави, која
је варош најсиромашнија. Келн је сасвим сигурно најбоље храњен и
најбогатији међу немачким варошима, што се тиче нижих слојева.
Па ипак, по боји својих политичких убеђења, ове две вароши стоје у
обрнутом односу нацизма.
Шта је онда узрок да се око Немачке сада опет диже толика узбуна
и да је Шахтова реч да долази експлозија, у Лондону и Паризу тако
озбиљно узета?
428
Европи, једног генерала. Живот за Немца то је вечита робија у поро-
дицама. Робија која се рачуна у пфенизима. То осећање да се узалуд
диринчи, да никад боље бити неће, да се никад ништа нема, баш у
нижим класама ствара уверење: нека иде доврага Европа.
Ништа није узалудније него Немцима доказивати да им не требају
колоније и да колоније нису решење проблема. Немачки народ верује
да ће му у колонијама бити спаса. Немачки народ види да их има и
мала Белгија, и Холандија и Португалија, да их само Немачка нема.
То јест да их је имала, али да их је Европа узела. Ништа није опасни-
је него Немцима тумачити да морају да трпе, јер су побеђени у рату.
Да је Немачку победио један народ, онда би то имало смисла. Али у
Немачкој нико, ни социјалиста, неће да призна да је икада постојала
та победа. Немачка је победила против целог света, па је тек после
изгубила рат против целог света, али није побеђена. Тако говоре у
Немачкој и озбиљни људи и деца.
Ако се дакле, кажу у Немачкој, пропагандом, патњом, немашти-
ном, сасвим свеједно како, седамдесет милиона људи доведу до уве-
рења да попуштање1 овој немаштини, овој сиротињи, овим патњама,
овим понижењима, овом ужасу, никада неће бити краја, зар онда није
схватљиво да их је лако довести у стање, и да ће и сами доћи у стање
експлозивности?
428
да говори као др Шахт. Његове изјаве звуче као музика сфера, а кат-
кад као експлозија. У оно што није његов посао др Шахт се не меша.
И др Гебелс води спољну политику. Он је у Грчкој одиграо значајну
улогу, као што их има Геринг у својим лововима у Пољској. Гебелс је
главни противник Коминтерна. Страна штампа се у почетку смејала
тој политици, али је смех полако напушта. Политика против Комин-
терна дала је Немачкој драгоцене савезе не само у Европи, него и на
другим континентима и даће ихјош. То је политика великог престижа
и омогућава Немачкој известан утицај у свим државама.
Од онога дана, од када се и у спољној политици врши подела на
фашисте и црвене, оваква политика је неизбежна, логична и актуел-
на. Хитлер и данашњи режим у Немачкој немају шта да очекују од
социјалистичких држава, или демократија. Немачка мора водити
рачуна о томе да Скандинавија на пример све више иде улево. Једна
црвена Пољска, Аустрија, или Белгија не 6и за Немачку остале без
тежих последица.
Наивно је било очекивати и неку нову политику Мусолинија,
поред свега притиска финансијских кругова који желе да се вежу са
Америком и западним демократијама. Те демократије гледају на фаши-
зам кроз наочаре италијанских емиграната. Италија ће, уколико буде
била фашистичка, увек остати неповерљива према социјалистичким
земљама. Да је признала Совјете, то је стара и прошла историја.
Непрестана кампања против немачког и италијанског режима
уродила је плодом који се можда није очекивао. Читав низ европских
држава жели да остане неутралан у страховитом сукобу који се спре-
ма. Ситуација је за Немачку све повољнија. Није Португалија једина
у табору фашиста. Неколико држава Јужне Америке, очигледно су
на страни Рајха. Није случајна ни појава Јапана на страни Немачке
и треба велика доза наивности или марксизма, па веровати да је то
само пролазна појава.
Спољна политика почиње да зависи од идеологија и већ је отпо-
чела подела на црне и црвене, што је Геринг уосталом гласно рекао,
да чује Европа, из Рима.
Страна штампа може бити спокојна. Ако му, после пута Герин-
говог, устреба опет фон Рибентроп, Хитлер ће га употребити. А кад
ствар коју припрема буде сазрела даће је у руке фон Нојрата. Да би јој
званични министар спољних послова дао форму и израза.
Уосталом, и Нојрат има једног нарочитог чиновника који је чувен
у немачком министарству спољних послова. Тај зна напамет неколико
хиљада нота. Он завршава са свима заврзламама дипломатског стила.
Кад би извесна штампа, кад је реч о Немачкој, могла да буде
објективна, ма само на неколико минута, она би морала да призна да
се прави смешна.
О Божићу је дигла ларму са вестима да Немачкој прети глад, да
се Париз спрема на уступке колонија, најпосле да Немачка искрцава
трупе на обалама Марока. После је све те сензације, мирне душе^
демантовала.
Сада 30. јануара навршава се четврта година од доласка на власт
Адолфа Хитлера. Страна штампа очекује сензационалне догађаје, тога
дана, из Берлина. Неки листови јављају да ће Хитлер дати оставку
и задржати само чин председника Републике. Хитлера ће заменити
Геринг. Геринг ће постати Хитлер. Хитлер ће поклонити 30. јануара
једну колонију Немцима. Ангола је већ купљена, посредством др 1Пах-
та, од Португалије. Други листови јављају да ће 30. јануара Хитлер
покупити све злато и наките од народа у сврху једног новог препада.
Не зна се још само да ли ће извршити удар у шпанском питању, према
балтичким државама, или према Совјетима (пошто је главна играчка
тих листова, Аустрија, сад неактуелна).
Оно што је сигурно, то је, да је Хитлер год. 1933. тражио од немач-
ког народа рок од четири године. И да сад мирне душе може да полаже
рачуна. Изгледа дакле да ће 30. јануара бити свечан сазив Рајхстага.
Ако то буде неће проћи без догађаја.
Занимљиво је како се то у Берлину једноставно збива. Дан раније
тапетари и радници појаве се у опери Крол где се одржавају седнице.
Балустраде се украсују хризантемама. Електричним апаратима чисти
се прашина. То је сигуран знак да се у политици нешто спрема.
Пола сата пре Хитлеровог говора на клупи министара лежи
формулар новог корака. Пре тога ништа се не може дознати ни од
Гебелса, ни од Геринга, ни од увек насмејаног барона Нојрата, ни од
увек намргођеног Шахта. Марта 7. на неколико минута пре отварања
Рајхстага није ништа знало ни неколико страних посланика. Узалуд би
питали и фон Рибентропа. А најмање брбља онај скромни начелник
у министарству који све лепо стилизира.
Немачка, од доласка Хитлера на власт, у спољној политици, држи
иницијативу у рукама. Њена спољна политика никада није била боља.
Али демократски дух извесних европских кругова никако не може
да призна једном човеку из народа који је самоук и који је, ради хле-
6а, морао неко време да ради занат молера, да је достојан наследник
Бизмарка.
Немачка спољна политика остварила је, међутим, без оклевања,
две тачке које су јој биле главне. Потпуно се ослободила обавеза Вер-
саљског уговора и стекла је углед велике силе која се не само
фантастично оружа, него која није ни усамљена.
Немачка је сачекала развитак догађаја у Абисинији* и 7. марта
послала војску на Рајну. Док се светска штампа бавила говором
428
белгијског краља Леополда, она је у тишини укинула интернацио-
налну пловидбу на својим рекама. Страна штампа је ових дана дигла
узбуну око Марока. Немачка је за то време затворила канал код Кила.
То значи да је њена флота господар Балтичког мора. То мења и ситу-
ацију у поларним крајевима, на обалама Норвешке, где се појавила
Совјетска Русија. Али што је најлепше то је била последња клаузула
Версаљског уговора. Остаје још обавеза да Немачка почне репарације
опет да плаћа. Нек дигне прст ко још верује да ће Немачка да плаћа.
Шта ће бити 30. јануара, то се у Берлину још не зна. Страна штам-
па интересантно нагађа. Бити пророк није лако, али ми мислимо да
ће овога пута у Рајхстагу бити на дневном реду унутрашња питања.
Немачка се све више централизира. Хитлер брише и последње тра-
гове федерације.
Занимљиво је да су власти, обзиром на свечаност 30. јануара,
хтеле да забране карневалска весеља. Хитлер је међутим наредио да
се карневал одржава. Немачка ће тог дана да игра, и пије, и пева, по
улицама Минхена и Келна, као никада.
428
народа, издаја његових општих интереса, по новом законику кажњава
се најтежим казнама. Ипак, овде треба додати да се у новом закони-
ку овај део односи само на Немце, на Немце по раси, и да се не може
применити на друге.
У новом законику воља за злочином кажњава се више него успех
злочина. По новом законику не пита се толико да ли је неко успео
да убије, него да ли је имао вољу да убија. Ако није успео, а хтео је
да убије, нови законик га нимало не извињава. Нови законик много
пита за побуде злочинца. Нарочито су тешке казне ако се докаже да
је злочинац имао свест и био свестан да ради против закона. Казне
се изричу, по новом законику, „У име народа”.3
Неколико интересантних пасуса новог законика одмах падају у
очи. Онај ко са злом намером проћерда породично имање, ко нанесе
штету имању супруга или деце и наследника, кажњава се затвором до
2 године. До сада су се кажњавала само дела неморала која су на деци
извршена. По новом законику кажњавају се неморална дела и онда
када се пред децом и наочиглед деце врше. Кажњава се и то строго
и дело које може да вређа, да шкоди, да убија душу у детету и да му
душевно нанесе зла. Према новом законику, већина немачког народа
има само једно благо а то је његова радна снага. Закони пре, ту, рад-
ну снагу нису заштићивали параграфима. Сада појам заштите рада
провлачи се кроз добар део новог законика. Ко некоме злонамерно
одузме могућност зараде, ко ради на неспоразуму између послодаваца
и намештеника, тешко се кажњава.
У основи нови законик примио је појам који постоји у немачком
народу а то је да сваки преступ заслужује казну и не сме остати нека-
жњен. Главна идеја у новом законику је да се сачува немачки народ
од негативних снага које се јављају у његовом оквиру. Нови законик
сматра да много зависи од примене закона а нарочито од судија.
Према томе од судија се сада захтева да одговарају немачком идеалу
браниоца морала и немачких појмова о моралу.
Тешко се кажњавају увреде брака и материнства. По новом закони-
ку озбиљно се кажњава и браколомство. Раније немачки закони нису
строго кажњавали хомосексуалност и та перверсија била је толико
раширена, да је за време бившега режима хтела да се оснује једна
партија хомосексуалаца која је поставила услов да гласа за владине
кандидате, ако укину и последњи параграф којим се хомосексуалност
кажњава. Нови законик у Немачкој предвиђа врло тешке казне не само
за перверзије међу мушкарцима, него и за перверсију жена са женама.
Онај ко јавно позива на одстрањење могућности оплођења, онај ко
рекламира помоћна средства за побачај, кажњава се по новом закони-
ку не само затвором, него у тежим случајевима и тамницом. Побачај
дозвољава нови закон само у случају сигурне опасности смрти труд-
не жене у случају порођаја. Одредбе које дозвољавају побачај тако су
строге, да практично у Немачкој не може бити говора о некажњавању
побачаја. Тешке су казне и против онога ко трудну жену, радницу
или намештенику, натерује на тежак рад или на превелики напор без
обзира на њено материнство. Најмања казна за ове преступе почиње
са 3 месеца затвора. Нарочито се нови законик труди да сачува децу
од искоришћавања за незаконити рад, слепчарење итд.
Нови законик кажњава тамницом, уколико је могућно дости-
ћи га, и оног немачког држављанина, који у иностранству ради на
отуђивању Немаца и немачких мањина од њиховог народа. Напади
против шефова државе, партије итд. строго се кажњавају, а страхо-
вите су казне за оне који хоће трговачки да искористе конјунктуру и
несташицу животних намирница, сировина итд.
Нови законик је донет, како се каже: „у одбрану народа и његовог
државног живота.”
Већ пре него што је нови законик објављен, у Немачкој је уведе-
на у судовима нова администрација и нов темпо рада. Један „макро”
који је убио пре два месеца једног шофера таксија да би се дочепао
његовог новчаника погубљен је прекјуче. Немачком суду требало је
свега 27 дана, када га је полиција пронашла, да га не само саслуша, него
да прибави непобитне доказе, спроведе суђење и усековање главе на
пању, секиром џелата. Маси која је била импресионирана несрећом
сиротог шофера и која у оваквим случајевима нема милости, јако се
допада брзина оваквог поступка.
Према новом законику, ипак, најстрожије се брани држава и
идеологија данашњег режима. Велеиздајник, према новом закону,
није само онај који организује побуну, него и онај који ради против
националсоцијалистичког покрета у немачком народу. Ко покушава
да пољуља темеље расне политике, политике да се сељак привеже
за земљу, ко ради против камарадерије међу радништвом, ко жели
повратак систему бивших партија итд. тешко се кажњава.
Нови законик у ствари повратак је на говор Хитлера који је одр-
жао 30. јануара у Рајхстагу. Хитлер је онда рекао: „Задатак је правосуђа
да помогне одржавање и осигуравање народа од оних елемената који
се као асоцијални труде да се извуку из заједничких дужности или
који раде против општих интереса. Изнад појединаца и ствари стоји
одсада у немачком законодавству народ.”
428
РЕФОРМА НЕМАЧКЕ ШТАМПЕ
428
Подмладак пролази кроз школе и курсеве који су истина у партијским
рукама, али и стручно одлично организовани и модерни. Технички,
радио-апаратима, машинама које су у исти мах машине за писање и
телеграф итд., немачке редакције стоје данас неупоредиво1 на вишем
ступњу развитка него редакције у добром делу нашег и других кон-
тинената. Могло би се рећи да у немачким редакцијама влада неки
дух и метод који личи на методе генералштабних официра, али мора
се признати да у немачким редакцијама влада и нека генералштабна
радиност, вредноћа, амбиција и, што је главно, спрема.
Људи у немачкој штампи навикли су се да свет гледају кроз идео-
логију нацизма и то им не пада тешко јер су фанатици свога партијског
програма. Али оно што изненађује то је амбиција и широкогрудост
којом се труде да схвате стране проблеме, којом организују своје
дописнике и сараднике у Француској, Енглеској, Америци, Кини, итд.
Јако се варају они који представљају немачког новинара као један
калуп. Ја сам уверен да немачки дописник данас, био у Италији, у Кини,
или у некој малој државици, није горе обавештен од енглеског новина-
ра. А нови режим и дисциплина научили су га да се клони рекламних
наслова и сензација по сваку цену. Нема сумње, немачка штампа, кад је
у питању Совјетска Русија, и интернационални комунизам, има наро-
чито гледиште и тон. Али то не смета немачкој штампи да она данас,
сасвим сигурно, има најбоље обавештене дописнике у Москви и да је
апсолутно тачно и објективно извештавала о целој каријери Блума као
председника владе Народног фронта. Недавно, дописник берлинског
Дац објавио је уводни чланак о ситуацији Стаљина. Англосаксонски
новинари, и други, ових дана, у приватном разговору, морали су да
признају да је то био о ситуацији у Русији, не само један од најбољих,
него и најобјективнијих чланака.
Министарство пропаганде и партија, диригују нема сумње немач-
ким редакцијама. Као свуда, и у Немачкој, кад су људи у питању, мора
да дође до патетичних, па и комичних сукоба. Тако се прича, ових
дана, у новинарским круговима једна пикантерија у чијем се центру
налази чувена играчица П. Из централе она је упућена, са помпом
и парадом, у провинцију да игра. Али су партијске редакције у про-
винцији биле боље обавештене и неки обешењак пронашао је да јој је
баба била Јеврејка. Пре неколико година то би била трагедија, данас
је то трагикомедија. Време лечи све ране, али време полако мења и
ситуације. Пре се у немачким редакцијама осећала само чврста рука
која је штампом управљала, данас се у немачким редакцијама осећа и
то да су се нови људи испрсили и да, полако, немачка штампа добија
интересе који нису само партијски, него су интереси које заступа свака
добра и жива штампа која хоће да буде интересантна.
Нови људи у редакцијама проговорили су ових дана кроз уста
директора Савеза немачке штампе капетана инвалида Вилхелма Вајса”
који се показао као одличан организатор редакције главног партиј-
ског органа. Занимљиво је, укратко, видети шта је та главна личност
партијске штампе у Немачкој рекла, пред једним великим скупом про-
фесионалних новинара. Занимљиво је то за штампу иностранства, јер
је очигледно да је у Немачкој у штампи настала једна нова ситуација.
Вајс је, схватљиво, полемисао са онима који тврде да је ниво немач-
ке штампе пао. Он је, с правом, износио примере нових и великих,
модерних инвестиција, новог замаха, на чисто информативној бази,
појединих листова, велико интересовање публике и велики политички
значај који немачка штампа данас има.
Интересантно је, међутим, да се Вајс оборио против свега што је
способно да шкоди новинарској иницијативи. Имамо исувише пресе-
шефова у Немачкој, узвикнуо је, и та изјава јако је запажена. Програм
рада који Вајс поставља, може да прими свака модерна штампа. Са
оштрим сарказмом обележио је шеф немачких новинарских органи-
зација оне којима треба пола дана док дозволе и дотерају говор неког
партијског великана како да се штампа. „Данас ако неки новинар, на
неком конгресу капетана трговачког бродовља, спомене само мирис
алкохола, лист добија одмах акт којим се протестује и лист овакву
исправку мора да штампа. Тешко редакцији која заборави да спомене
неког партијског великана на паради ватрогасаца! Тешко редактору
ако објави неку малу шалу из неке бање, одмах има да рачуна са пар-
тијским притиском и протестом који спрема бањска управа.” Међутим,
према темпераментном говору капетана Вајса, ове муке новинара још
нису ништа. Опасније је што им за сваку мању критику долази прет-
ња! Овде се ради, вели Вајс, о целокупној немачкој штампи. Партија
је извршила избор људи којима је немачку штампу поверила. Сад има
да им покаже и знаке свога поверења. Немачкој штампи није више
потребна педагогија. Немачке редакције и новинари имају осећање
части и свест о задатку и дужностима свога сталежа. Држава има свој
428
значај, вели Вајс, а свој значај има и партија. Али
националсоцијалистичкој држави не може бити свеједно какву оцену и
какву вредностима штампа у очима читалачких маса.
Несумњиво је да је у Немачкој настала једна нова ситуација за
штампу и да ће немачка штампа ускоро показати да је једна епоха
завршена и да настаје једна нова.
428
како то свештенство схвата.
Занимљиво је да је било случајева да су противници данашњеГ
режима облачили свештеничко одело и постајали протестантски
свештеници само да би моГли да Говоре у цркви и из цркве.
У ствари, ова борба једног дела протестантског свештенства није
борба против г. Хитлера. МоЈло би серећи даје то борба против оних
фанатика који су Хитлерово попрсје почели да стављају на пиједе-
стал и по црквама. Међутим, ове фанатике раздраживало је то даје
баш један део протестантскоГ свештенства нашао се да иГра улоГу
критичара, заштитника Јевреја и противника све силовитијеГдржав-
НОГ апарата. Националсоцијалисте држе данас цео државни апарат у
Немачкој чврсто у својим рукама. Они су апсолутно сигурни у масама,
а чиновништво и војска сасвим је њихова. Само оно иностранство које
је необавештено, и само она штампа која је тенденциозна, може веро-
вати да би ова борба једног дела протестантског свештенства могла да
има по режим у Немачкој ма каквих последица. Ипак ова борба људи
за слободу мишљења, ма колико била парадоксална, служи на част
Немцима, народу који није само, како се то по Европи пише, народ
полицајаца и војника, него и народ мислилаца и песника.
Националсоцијалисте у Немачкој нису задовољни само тиме
што имају за себе, војску, масе, државу, чиновништво. Они хоће и
душу Немца да задобију и преобразе. Као што зрак светлости иде кад
падне у собу и у последње мрачне кутове, фанатици партије траже
и духовну власт над децом, школском омладином, сваким човеком и
у сваком крају Немачке.
Свет, као свет, иде у цркву да слуша црквене говорнике који
говоре друкчије него партијски говорници. Хитлер је давно могао да
смрви те говорнике, али то није нужно. Понеки међу њима ужива у
партији чак и извесно поштовање. Треба се сетити да је један међу
тим протестантским свештеницима бивши командант подморнице
којом је командовао славно за време рата. Партија у Немачкој не жели
да угуши сваку опозицију. Напротив она жели да има опозицију, ако
је та опозиција идеолошки поштена и национална.
Све неприлике режима састоје се у ствари у муци са вишим
свештенством лутеранске цркве и амбициозним бискупима. Режим
жели да Цркву одели од сваке политике и сваке критике догађаја.
Идеал партије да се појам нације подигне до мистичне висине, и да
се васпитању деце да сасвим други правац, збунио је протестантско
свештенство које је пре имало много више гласа и утицаја у политици.
Националсоцијалисте подигле су до мистичне висине старе германске
традиције, за које попови имају само презриво мишљење да су паганске.
Националсоцијалисте прослављају празнике партијским састанцима,
сасвим социјалистичких тенденција. Место у цркву члан партије одлази
недељом у партију. То је навело фанатичне протестантске попове да
означе нацизам као идеологију безбожника и да националсоцијалисте
упореде, по методи, са бољшевицима.
У великом напону снаге да се Немачка што више ојача, националсо-
цијалисте су школу, општину, цео живот обухватили својим партијским
манифестацијама. Не треба заборавити да су они не само фанатичне 2
националисте него и социјалисте. Смешно је да је иностранство које
тобоже тражи социјални напредак, на страни назадњака.
Протестантска црква, међутим, после избора, нема сумње опет ће
постати апарат који ће сарађивати са националсоцијалистима. Мањи-
на, па и цео протестантски клир, нема сложно гледиште на ситуацију
и дошло је до цепања мишљења. Борба се сузила на борбу око школе
и омладине, дакле на питање у којем је режим нарочито осетљив и
неумитан, а држава у Немачкој, као свака држава, је вештија и јача.
У одсудном тренутку, кад је министар вера хтео да употреби силу,
Хитлер је, сасвим изненада, из својих брда, учинио један потез као
добар играч шаха. Он је наредио слободне изборе у протестантским
црквеним општинама. Отада ситуација се за протестантску цркву само
погоршава. Маса се дезинтересовала због тврдоглавости једног дела
свештенства. Протестантски листови изазвали су забране. Забрањен
је Реформирте Кирхенцајтунг1 и протестантски фанатици сами ће себе
довести у ситуацију да играју улогу државног непријатеља. Нацио-
налсоцијалисте никада неће дозволити да протестантски пастори
васпитају немачку омладину, и то другчије, и са другим идејама, него
што их уче предводници чета Хитлерјугенда22 23.
До избора, међутим, фанатици протестантски још ће покушати
неколико пута да подигну глас против апсолутне силе партије и државе.
Јануара 30, у својој придици, Мартин Нимелер24 рекао је о ситуацији
протестантске цркве ово: „Црква лежи у ланцима и оно што Црква
1
Ке/огтгеПе КпскепгеНип^ - Реформисане црквене новине. (прим. прир.)
23 Хитлерјугенд је била омладинска организација Националсоцијалистичке
партије у Немачкој. Основана је 1926, али се њени корени могу наћи у првим
данима партије. Чланство је обухватало дечаке старости између 14 и 18 година.
Поред ове, постојала је организација за дечаке старе између 10 и 14 година, као
и посебна организација за девојчице. Од 1933. до 1945. године ХЈ је била једина
легална омладинска организација у Немачкој. Од 1936. године чланство у ХЈ
постало је обавезно за сву „аријевску” децу. До Другог светског рата чланство
је бројало око 8 милиона.
24 Мартин Нимелер (1892-1984) био је немачки протестантски теолог и
свештеник. Ступио је 1910. године у морнарицу, током Првог светског рата
био подморничар. По завршетку рата демобилисан, затим уписао теологију
и постао свештеник у Берлину. Огорчени противник нациста и један од вођа
протестантског отпора нацизму. Жестоко протестовао због оснивања „Немач-
ких хришћана”. Током аудијенције код Хитлера 1934. године сукобио се са
њиме, и због тога био праћен од Гестапоа. Напокон, 1937. године ухапшен је и
интерниран у Заксенхаузен. Упркос протестима и подршци из иностранства,
428
каже остаје између њених зидова. Апостолски позив који Црква има
не може више да врши. Али цео свет одјекује ипак опет од еванђеља.
Христос није везан. Он живи и он је тај који изазива узнемирење у
свету које се не може никаквим мерама у одбрану јавног реда и мира
угушити. Христос се брине о томе да се чује његова наука, ма шта се
чинило са његовим свештеницима.” Овако патетични узвици, онда
када држава решава питање беспослице, исхране итд. немачких маса,
сасвим разумљиво не доприносе смирењу духова.
Интересантно је да је ситуација потршана нарочито расним
теоријама о Христуза кога опет неки партијски фанатици почињу да
тврде да није био Јеврејин. У цркви апостола Матеје, у Берлин-Штегли-
цу, постављена је недавно слика у стаклету на прозору црквеном која
приказује дечака Христа јасно као нордијског типа који се супротста-
вља јеврејским типовима свештенства у храму. Кажу да је у Бремену,
у издавачкој кући, „X. М. Хаушилд”3 објављено једно ново еванђеље
Јованово у немачком преводу које је очигледно антисемитско. Веле
да је цео превод дотеран тако да се Мојсије не спомиње, да се Галилеја
приказује као земља која је расно супротна Јеврејима и Јудеји. Христос
и Самарићани неће да имају никакве везе са Јеврејима итд. О овом
еванђељу писао је и лондонски Тајмс.
Међутим, Јасно је да овакви разлози не би требали да буду довољ-
ни за једну борбу између Цркве чија је социјална улога платонска и
државе која има да храни и нађе посла милионима људи.
Великом тактичком умешношћу партија је победила Цркву у
питању школа. Родитељи сами траже удаљавање поповских часова и
предикација из средње школе. Немачка школа у противности са тако-
званом „Бекентнисшуле”11 привукла је већину ученика. 95% родитеља
под утицајем партије изразило се у Баварској за нову школу која слу-
жи националсоцијалистичким идејама и националсоцијалистичком
васпитању. Законом о „Хитлерјугенд” који сад обухвата целокупну
немачку омладину, деца су очигледно изгубљена за пастора у оном
смислу у којем би протестантски пастори хтели. Министар Гебелс успео
је у акцији која води очигледно победи партије над клиром у питању
васпитања омладине и школа. Омладина ће добити васпитање пре-
ма идеалима у партији, онако како их националсоцијализам заступа.
Избори ће несумњиво донети победу партије, а не клира. Читав низ
немачких вароши отпочео је зидање Хитлерјугенд-домова. У јануару
ове године у Берлину одржано је 500 састанака родитеља и све су те
до краја рата је био у интернацији. Током интернације у Дахауу приближио се
католичким клерицима који су тамо били заточени. По окончању рата наставио
је службу, био челник екуменског покрета, противник поновног наоружавања
Немачке и пропагатор пацифизма.
11 „Векепп1ш8бсћи1е” - „Исповедна школа” (прим. прир.)
конференције одобриле идеје које партија има у питању како да се
немачко дете школује и васпита.
У фебруару „Дер Дојче Бунд фир кристлих евангелише Ерциунг
ин Хаус унд Шуле”ш учинио је последњи, донкихотски покушај да
Црква буде јача од државе. По кућама су се разносиле брошуре са
насловом „Евангелички родитељи пазите! Ради се о судбини еванге-
личке школе”. У тој брошури звони се на узбуну да ће немачка деца
заборавити песме Лутерове јер данас певају друге (Хитлерове). Према
тим брошурама данашња школа није хришћанска и у Немачкој шири
се вера која верује у нешто друго, али не у Христа!
Нови избори у црквеним општинама протестантске цркве доне-
ће нема сумње већину за националсоцијалисте. Хитлер се показао не
само благ, него и врло тактичан у овој борби између државе и Цркве.
Нема сумње да ће ова група протестантских фанатика остати у мањи-
ни и да ће између Цркве и државе после избора доћи до трајног мира.
Са гледишта сентименталности, међутим, ова борба протестантских
кругова остаје једно од најинтересантнијих поглавља историје наших
дана. Много је значајнији и шири ток борбе коју националсоцијали-
зам има око конкордата.
Али о томе у другом чланку.
111„Бег Оеи1$сће Вшк! 1иг сћтШсћ еуап§ећ$сће ЕггЈећип§ ш Наиз игкЈ 5сћи1е”
- „Немачки савез хришћанског евангелистичког васпитања у кући и школи”
(прим. прир.)
428
КОНКОРДАТ СА НЕМАЧКОМ
428
да се заоштри око душа, око васпитања деце, око школа и ових дана
дошао је до врхунца.
428
борби и у низ парадокса, компликација и контрадикција. Може се
замислити у какву ситуацију доводи Ватикан ова борба, обзиром на
пријатељство Рима и Берлина, обзиром на Шпанију, обзиром уопште
на ситуацију у свету.
Време, 9. IV 1937.
места у настави, а потом и забрана језуитског реда. Током 1873. и 1874. влада
је вршила надзор и над верским школама, а права свештеника и бискупа била
су драстично смањена. Овакав жестоки притисак није довео до слабљења про-
тивника, већ је, напротив, странка Центра на изборима 1874. године остварила
запажен успех. Бизмарк је, свестан штетности даљег сукоба, од 1875. почео са
попуштањем према цркви, што је пацификовало њен отпор.
428
НЕМАЧКО ГЛЕДИШТЕ
О НЕУТРАЛНОСТИ БЕЛГИЈЕ
428
да истакне своју иницијативу при тој промени политике. Белгија је
увидела опасност која јој прети ако постане оруђе политике француске
хегемоније. Увидела је опасност да буде увучена у сукобе великих сила.
Сем тога, увидела је опасност која јој прети од реакције фламанског
дела становништва, због сувишних симпатија валонског дела станов-
ништва према Француској. Али и валонски део становништва жели
више самосталности у спољној политици Белгије. Овај корак Белгије,
према немачком гледишту, значи сигнал и опомену и за остале државе,
које су везане у систему пактова са Француском. Француска припре-
ма, према немачком гледишту, под заставом колективне безбедности,
ситуацију која се лако може завршити катастрофом.3
Корак који је учинио белгијски краљ, према немачком гледишту,
логичан је. Члан 31 Версаљског уговора укинуо је неутралност Белгије.
По том члану Белгија је очекивала да се њен положај понова регулише,
али је то изостало. Белгија је постала члан Друштва народа и склопила
је једну војну конвенцију са Француском. Белгија је потписала Локарн-
ски пакт као партнер Француске. Белгија је утврдила своју источну
границу, а западну оставила незаштићену. То је јасно показивало куда
Белгија мисли да иде. Међутим, фламански део становништва почео
је да се опире оваквој политици. Фламански посланици у белгијском
парламенту 20. фебруара 1936. отпочеше кампању против овакве
политике. Председник белгијске владе ван Зеланд покушавао је да их
умири. Он је изјавио да не постоји војни блок са Француском, него
само измена мисли између генералштабова. Али и католичка партија
у парламенту, и снажни покрет „Рекс”"' који има много присталица
баш у валонском делу становништва, тражили су да се Белгија врати
политици неутралности.
Корак Хитлеров 7. марта 1936."" отворио је очи белгијском јав-
ном мњењу. Белгија је увидела опасност у којој се налази, између
опречних великих сила. Приликом већања локарнских сила већ се
приметило да ван Зеланд говори тоном, који се разликовао од тона
којим је говорио француски делегат. Ускоро, ван Зеланд отпутовао
*** Рексистички покрет (СћтШб Кех) основао је млади белгијски католик
Леон Дегрел (1906-1994) 1935. године. Идеологија покрета је била снажно
католичка, ауторитарна и корпоративистичка. Његови чланови прибегавали
су понекад и физичком насиљу. На изборима 1936. године освојили су нешто
испод 12% гласова. Сам покрет од почетка није био чисто фашистички, али се
током свог постојања почео приближавати италијанском моделу. Паралелно
са фашизацијом текло је и осипање чланства, те је покрет на изборима 1939.
године претрпео жесток пораз.
**** Немачке трупе ушле су 7. марта 1936. у Рајнску област без одобрења дру-
гих сила и насупрот одредбама уговора у Версају и Локарну, по ком је Рајнска
област била демилитаризована зона.
је у Варшаву и приметиле су се интересантне дипломатске везе са
Пољском. Према немачком гледишту, нема сумње да су обе државе
претресале ситуацију, која је настала пактом Француске и Совјета. Нови
избори 24. маја 1936. ојачали су Фламанце, а у парламенат уђоше и
рексисте. Јула 20. нови министар спољних послова Спак изјаснио се за
политику неутралитета. Према немачком гледишту, то је била заслуга
немачке политике. Против министра спољних послова Спака одмах је
отпочела жестока кампања франкофилских листова, али је, ускоро,
полузванично, изјављено да Белгија жели гарантовање својих граница,
ако дође до новог Локарнског пакта, али да она не пристаје да гарантује
ничије границе. Према немачком гледишту, овај белгијски корак за
Француску значи гром из ведра неба.4 Према немачком гледишту,
француска штампа открила је одмах о чему се ради. Француска штампа
истицала је да ће сад Француска морати да зида још 200 километара
утврђења. Нова ситуација за Француску, према француској штампи,
нарочито је у ваздуху тешка. Француска је одмах затим ступила у додир
са енглеским министарством иностраних послова. Према немачком
гледишту, Француска је искористила енглески страх од напада из
ваздуха.
Према немачком гледишту, Белгија је остала и даље коректна. До
склапања једног новог пакта на Западу Белгија ће се држати Локарнског
уговора. Белгија се није одрекла ни обавеза по члану 16 Друштва
народа*****. Али баш на основу тога параграфа она чини извесна
ограничења. У свом говору, белгијски краљ позивао се на пример
Холандије и Швајцарске. Холандија пристаје на привредне санкције
против нападача, али задржава себи право одлуке, кад је реч о санкцијама
војне природе. Према немачком гледишту, Немачка је задовољна
самим тим да је Белгија почела опет да води самостално своју спољну
политику. Поред Пољске, Холандије, према немачком гледишту, и
Белгија прилази оној самосталној политици коју воде скандинавске
државе. Према немачком гледишту, треба запазити посету шведског
краља у Бриселу и путовање шведског министра спољних послова
Сандлера у Брисел и Хаг.
***** Чла.и 16 Лиге народа прописује да уколико иједан члан Лиге народа објави рат у
супротности са члановима 12,13 или 15, сматраће се да је он објавио
рат свим члановима Лиге народа, који ће одмах прекинути све трговинске или
финансијске односе, забраниће било какве односе између својих грађана и
грађана државе која је прекршила одредбе, и такође ће спречавати било какве
финансијске, трговинске или личне односе између грађана земље која је пре-
кршила одредбе и грађана било које друге земље (независно да ли је та земља
чланица Лиге народа). Дужност је Савета у овом случају да утврди снагу вој-
ске, флоте и авијације коју чланице Лиге треба да употребе да 6и се одбраниле
одредбе Лиге. Чланови Лиге се такође обавезују да ће се међусобно економски
и финансијски помагати како би се ублажиле последице горенаведених мера и
да ће предузети одговарајуће кораке да би се осигурао пролаз кроз своју територију
428
војсци било које чланице лиге која учествује у одбрани одредаба Лиге.
Немачка је 12. марта предала нови меморандум немачке владе
енглеском посланику у Берлину. У коминикеју о новом меморандуму
истицало се да је овај корак подузет у споразуму са Италијом. Према
изјавама надлежниху Берлину немачко гледиште о новом Локарнском
пакту није се променило. Принципијелни циљ нових уговора, према
немачком гледишту, мора бити стварање сигурности али за све пот-
писнике новог Локарнског пакта. Основа новог уговора треба да буде
одрицање од рата између Француске и Немачке, са гарантијом Енглеске
и Италије против нападача. Све што није у вези са овим основним
циљем треба, према немачком гледишту, изоставити. Дакле и питање
пакта са Совјетима, против којег ипак нема више оног жестоког отпо-
ра у Немачкој као прошлог пролећа. Немачка не жели да се упушта
у компликоване и шематичне конструкције, које се раде у Женеви и
жели практично решење западних проблема између ње и Француске.
Немачка је спремна да гарантује белгијске границе у једном новом
пакту. Она ће потписати свакако све што је решено у Лондону, при-
ликом посете белгијског краља, ових дана. Не треба заборавити да је
немачки привредни однос према Белгији и Луксембургу врло добар.
Трговачки односи Немачке са Белгијом и њеним колонијама већ неко-
лико година су одлични. Страна штампа поклања овим односима
исувише мало пажње. Међутим, генерални директор спољне тргови-
не у белгијском министарству спољних послова Макс Суетенс, ових
дана, указао је врло добро на значај тих односа, и то у једном чланку
који је изишао у Дојчер Фолксвирту 27 . Белгијске лиферације износе
80% немачког извоза. Немачка нарочито подвлачи колика је разлика,
у држању према њој, после рата, између Чехословачке и Белгије, две
еминентне пријатељице Француске. Немачка сматра да је она данас
велика сила и да се о томе мора водити рачуна. Према немачком гле-
дишту, ни по унутрашњој структури Белгија није онаква каква је била
године 1920, после рата, када је у Француској гледала своју „велику
мајку”. Према немачком гледишту, природно је да земља, која је толико
пута била ратиште, жели пре свега мир. Дуел између ван Зеланда и
Дегрела који ће се одиграти сад у Белгији 11. априла, према немачком
гледишту, јасно показује да је против бивше белгијске спољне поли-
тике велика опозиција и да већина белгијског становништва тражи
да Белгија у својој спољној политици од сада води рачуна пре свега
о својим интересима.5
Француска штампа и левичарска штампа у целом свету, оптужује
и сумњичи Немачку. Немачка, вели та штампа, хоће мир на Западу,
али само зато да 6и припремала рат на Истоку. Кад се ствари посма-
трају из Берлина, онда ова теза изгледа најблаже речено претерана и
тенденциозна. Према Пољској, Немачка је већ доказала, да не жели
428
ЛУДЕНДОРФ ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА
428
Када је реч о бици код Таненберга Лудендорф, веле, одговара
оном анекдотом која се прича и о Жофру'". Када су Жофра питали да
ли је он победио на Марни и ко је добио битку на Марни, француски
чича веле да је рекао: „Не знам ко је добио битку на Марни. Али да је
битка на Марни изгубљена знам сигурно ко би био крив.” Лудендорф
се страховито љути кад се пише да је он исто то рекао за битку код
Таненберга. Лудендорф мрзи анегдоте. Он мрзи и лажи које се проносе
у историји светског рата. Он назива у једном свом памфлету историју
рата девојчуром, управо још гором речју. (Бнпе Кпе§5§е$сНЈсћ1е УОГ
Лет Сепсћ! Лез Мећкпе^ез)1. У сваком случају Лудендорф има високо
мишљење о руској војсци.
*** Жозеф Жофр (1852-1931) био је француски војсковођа. Као младић учс-
ствовао је у француско-пруском рату 1871. године. Након тога ангажовао сеу
бројним француским колонијалним ратовима. На почетку Првог светског раха
био је командант француских армија Севера и Североистока. Главни је иници-
јатор француске победе на Марни и заустављања немачког пробоја. Почетми*
децембра 1915. године постао је командант целокупне француске војске, али
је након огромних губитака наредне године смењен. Постао је маршал 1916, н
члан Француске академије 1918. године.
1 Курва историја рата пред судом светскоГ рата (прим. прир.)
да Лудендорф после рата нема мира. Да он, заједно са својом женом
издаје листове, брошуре да је пре неки дан отворио велику књижару
у Берлину, на Фридрихштрасе.
Лудендорф не може да спава кад помисли да је Немачка изгубила
рат, јер народ није могао душевно да издржи! Тај душевни слом, то је
оно о чему Лудендорф дан и ноћ мисли, пише, говори и сања. Његов
рад после рата, то је као један фантастични роман о једном великом
војсковођи, који не може да нађе мира.
После рата Лудендорф је доживео страховите нападе, клевете,
увреде. Оно што је страшно то је како он на све то одговара без пре-
станка. Он се бори и дању и ноћу, пише и полемише. Тешко ономе ко се
са Лудендорфом упусти у полемику. Његовим полемикама нема краја.
Пре неки дан Лудендорф је напунио 72. годину живота. После рата
он, са својом женом, живи као усамљеник. Нови људи и нов режим
високо су дигли опет углед војске и војника. Многи су добили титуле
и части. Лудендорф није добио титулу маршала.
Када се појавио Хитлер, Лудендорф је од почетка пристао уз његов
покрет. Године 1923. у Минхену'"' Лудендорф је стајао у киши куршу-
ма који су покосили националисте. Он је стојао крај Геринга, који је
изрешетан куршумима полиције и војника и кога су кришом пренели
у Аустрију. Лудендорф, као и Хитлер, остао је случајно неповређен.
Доцније тај исти Лудендорф почео је и против Хитлера да поле-
мише. Није хтео ни да чује о некој маршалској титули. А само необа-
вештени могу поверовати да ће он добити неки виши чин у данашњој
немачкој војсци. Његово измирење са Хитлером одјекнуло је пре неки
дан сензационално у светској штампи. Међутим, једини разлог да је
до тога дошло је Хитлерово сажалење.
428
измирење са Хитлером објавио нарочитим коминикејом. Сад, вели,
могу слободно да поведем рат против оних мрачних сила, које су криве
за несрећу Немачке и које ће и убудуће бити узрок ако Немачка клоне
у рату. То су, по Лудендорфу, пре свега, слободни зидари, хришћански
попови и хришћанство. Лудендорфова нова вера и његов рат против
хришћанства свакако су једна од најинтересантнијих појава нашег
бурног времена.
428
Јевреја, слободних зидара и попова, читају са иронијом, него се ту
види и много искреног и сиромашног света. Треба помислити коли-
ко немачких војника са поштовањем мисли на тог великог генерала!
Давно су се заборавиле страхоте рата, али је свима у успомени слава.
Претерују они који сматрају да је Лудендорфов верски покрет коми-
чан и безначајан, као и они који мисле да Лудендорф може са својих
50 до 70.000 читалаца да заљуља немачку цркву. Лудендорфов рат
против мрачних сила, које не знају за националне и државне границе,
интересантан је. Нема сумње, међутим, да ће сваки прснути у смех
кад чује, да Лудендорфа љути, што је Ротари-клуб у Мукдену добио
председника кога је делегирао Далај Лама.
428
КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАО
ЏИНОВСКИ ВАЗДУШНИ БРОД „ХИНДЕНБУРГ”
428
при пристајању, на 20 метара над земљом, код јарбола.
Пролазили смо ходницима, међу кабинама и салонима, и отишли
смо и у челични труп брода. Тек ту је брод право чудо. Посада спа-
ва међу челичним жицама, изнад тропских предела и океана. Какви
чудни морнари модерног човечанства!
Кад се изиђе код мотора, седи се као на облаку и гледа са неба.
На једном таквом месту извршио је оправку брода у опасности млади
Кнут Екенер пре неколико година.
Путници као у неком фантастичном роману, највише времена
проводе код салонских прозора. Одатле се виде на путу последњи
ртови Европе, Африке и обала Америке која се приближава. Дивни,
тропски предели, безмерне пучине, а после у даљини излазак сунца
и американска обала.
У броду „Хинденбург” све је било једноставно, просто и лепо,
крај све раскоши. За онога који је био у њему, грозна је помисао не
само да је постао гробница толиких изгорелих људи, него и да уоп-
ште, крај свег напретка технике, не може да се избегне ова тамна
смрт која вреба и у најлепшим делима људског ума. Сећам се како су
се цаклила електрична стакла, вентилатори, и челичне мреже брода.
„Хинденбург” је толико пута, тачно по возном реду, прошао пределе
са топлотом од 60 Целзијуса и са хладноћом од 30 Целзијуса, тропске
кише, мећаве код Њуфаундленда, па је морао да пропадне у приста-
ништу, кад га је додирнула земља.
428
ХИТЛЕР КАО ЦЕНТРАЛИСТ
Свет упире очи у Немачку и пита се шта ради она, пре свега,
у Италији? Шпанија, крај свег напора левичара у светској штампи,
полако престаје да буде сензација. Што не значи да кроз који дан опет
и не може то бити. Ипак, Италија је сада у центру пажње и око оног
тајанственог воза, који је отишао у Италију и вратио се из Италије
испредале су се многе бајке. Геринг је морао да излази на перон и да
даје часну реч да у возу није Хитлер. У Берлину осећају да постају
центар пажње која је опасна.
Свет је, међутим, скоро сасвим превидео за то време један рад
Хитлеров, који се врши у тишини. Његов рад на централизацији и на
брисању свега што је из прошлости преостало као сепаратизам, па
макар и само као сенка сепаратизма.
Кроз историју, све до наших дана, Немачка је била класична земља
партикуларизма и сепаратизма. Још пре неколико година закони у
Берлину, нису били закони ако их није потписало министарство у
Минхену. Поједине државице имале су чак и своја посланства у Бер-
лину, а поједине државице имају и данас своје „владе”. Кроз историју,
као црвену нит, провлачи се немачка крв која је проливена у братоу-
билачким ратовима, за рачун туђина.
Још пре неколико година извесне велике силе сасвим су озбиљ-
но помишљале да воде политику на бази отцепљења неких немачких
делова, Баварске или покрајина на Рајни итд.Трагедија је била у томе
да је међу присталицама такве политике, чак и међу иницијаторима
такве политике било и Немаца.
428
амблемима и традицијама прошлости.
* Крафт дурх фројде (Снага кроз радост) била је немачка нацистичка органи-
зација за провођење слободног времена, настала 1933. године у оквиру Немач-
ког радничког фронта. Циљ је био да кроз понуду и организацију различитих
забавних, културних и спортских активности националсоцијалисти придобију
још присталица међу немачким становништвом. Активности које је она орга-
низовала обухватале су концерте, позоришне представе, спортске игре, излете,
путовања, и др. Оне су биле у складу са националсоцијалистичком идеологи-
јом, али их је забавни карактер чинио веома популарним у немачком народу.
16. априла створио је једно министарство вера за целу државу. А 15.
септембра подигао је своју заставу са кукастим крстом као једину
државну заставу за цео Рајх.
428
НЕМАЧКА СЕ ПОВЛАЧИ
ИЗ КОНТРОЛЕ ШПАНСКИХ ОБАЛА
Време, 2. VI 1937.
428
СИТУАЦИЈА ЈЕ ЈОШ ВРЛО ОЗБИЉНА1
Време, 2. VI 1937.
КАТОЛИЧКИ КЛИР
ПРЕД ДРЖАВНИМ ТУЖИОЦЕМ
428
у Француској, да оне широке масе које очекују спас од комунизма, не
треба пустити саме. Отуда, један талас везе између католичке цркве
и левичарских организација. Припрема се потоп и католичка црква
спасава што може да спасава.
428
над оним што доноси немачка штампа, а што је само мали део оног,
што је црква крила. Ови процеси биће једна велика победа нациста
и Гебелс то добро зна.
Чак и да црква има право, она је примила борбу на једном терену
где мора изгубити. Црква, која из иностранства води борбу против
Немачке, постаје издајничка, а виши клир који упада, са целом својом
штампом у тактичку грешку забашуривања ових кривица, пада јако
ниско и у очима немачких католика. Чак и да је низ ових процеса само
једна демонска реклама доктора Гебелса против конкордата, остаће
један од најтежих удара, који је католичка црква претрпела.
Међутим, државни тужилац ради и даље и судска акта бришу и
последњу наду да можда није баш све тако, тако грозно, тако ужасно...
Време, 3. VI 1937.
НЕМАЧКА И СОВЈЕТСКА РУСИЈА
428
ти да ускоро може доћи до сарадње између Берлина и Совјета. Само
онај ко не зна основе режима у Немачкој, апсолутну изједначеност
мишљења код немачких нациста кад је реч о Совјетима, може помисли-
ти да би могло доћи до сарадње нациста и Коминтерна или званичне
Москве. Само онај, ко не познаје Хитлера, може мислити да би могло
доћи ускоро до сарадње између Стаљина и њега.
О сарадњи са комунизмом може се говорити само мртвом Хитле-
ру, живом то нико не би се усудио да спомене. Претпоставимо и да се
јави неки поборник московске оријентације у немачком генералштабу,
зар би тај смео данас и да гукне? Кад би тако нешто предложио Блом-
берг Хитлеру, не 6и изишао из његовог кабинета. Треба бити луд па
претпоставити, да 6и данашња немачка војска могла сарађивати са
Црвеном армијом. Питање сарадње армија, међутим, основа је данас
сваког међународног зближења.
Немачка је, заиста, пре доласка на власт нациста, била у интимним
дипломатским, трговачким и војничким односима са Совјетима. То
се у Берлину не крије. И данас у Берлину има одличних познавалаца
руских прилика и ситуације код Совјета. Само, то не значи да они могу
вршити ма какав притисак на Хитлера. Што се тиче Шахта, он доиста
познаје изворе руског извоза и увоза и жели да побољша трговачке
односе са Совјетима који су сада рђави до зла бога. Тако мисле, и то
желе и многи други познаваоци ствари међу немачким привредници-
ма, али то не значи да они могу учинити да се политички курс према
Совјетима мења. До те промене може доћи само падом Коминтерна
у Москви и консолидацијом европских прилика.
Можда је националсоцијалистичка партија умешала своје прсте,
што би било схватљиво, у махинације троцкиста. Можда има немачких
кругова, што је разумљиво, који имају у Русији своје људе, своје везе
и своје тенденције. Све то међутим не постоји у оном обиму, како то
тврди страна штампа. Немачка данас стоји према Совјетима на поло-
жају посматрача. Њена штампа, ма колико при томе имала тешкоћа,
врло је добро о Москви обавештена. Дописници немачких листова
јављају из Москве сваку појаву добро и одмах. Немачка штампа, кад
је реч о Москви, не пати од самообмана.
Исто тако добро обавештена је о Русији и немачка индустрија.
Мислим да не треба ни рећи да је без сумње добра обавештеност и
немачког генералштаба.
428
жели да направи аксиом своје спољне политике. Страна штампа сма-
тра, да је то једна велика лудост. Немачка рачуна да ће тим правцем у
целом свету задобити много веза, симпатија и савезника. Видећемо
ко боље рачуна.
Време, 4. VI 1937.
ПОСЛЕ ГОВОРА Г. ЧЕМБЕРЛЕНА
У НЕМАЧКОЈ ЈЕ НАСТАЛО СМИРЕЊЕ
428
влада уверење, да је говор Чемберлена једна сасвим нова и значајна
етапа на споразуму или бар припремању споразума између великих
сила. У свима министарствима рад је потпуно нормалан и нема нека-
квог знака узнемирења.1
428
бнлом, пошао на излет. Он је био у цивилу, насмејан, и публика га
је
успут поздрављала.
Време, 4. VII 1937.
„НЕМА НИ ГОВОРА О РАТУ”
ЈАВЉА БЕРЛИН
466
Хитлер је данас по подне, заједно са својом околином, аутомо-
билом, пошао на излет. Он је био у цивилу, насмејан, и публика га је
успут поздрављала.
467
БЕРЛИН
МАЈСТОР ДИПЛОМАТСКЕ ИГРЕ
226
ких догађаја. Ма шта решио одбор за немешање у петак у Лондону,
Берлин има одговор на сваки случај. Тај одговор ће опет изненадити.
У сваком случају, Немачка2 се неће везивати са питањем доброво-
љаца, јер број немачких добровоњаца у Шпанији,3 МНОГО је мањи, не1о
што семисли и тај број, када буде објавњен, јако ће свет изненадити. 4
Говори се да се припрема рат у Шпанији са отровним гасовима.
У Барселони две велике фабрике раде са отровним гасовима. Једна
фабрика зове се „Мио Шпањола де Колоруте и експлозивом”, а дру-
га „Индустриас и манифактурас”. Отровни гас, који ће употребити
црвена страна припрема се и у разним другим фабрикама у Картаге-
ни, у Малгроту, у Сан Татур де Ноа. Он се производи и у фабрици за
хемијске производе у Картагени. Немци имају читав низ доказа, да
се у неколико шпанских фабрика дуж Приморја, у близини Мурсије
и Валенсије, израђују отровни гасови.
225
ИЗЈАВА Г. ХИТЛЕРА
ДОПИСНИКУ ВРЕМЕНА
226
говори. После тога г. Хитлер је говорио да Немачка мирно гледа у
будућност, пошто она не жели ни од кога да одузме ма шта, а Немачка
нема да се боји да ће јој неко други нешто одузети.
- Раније, каже г. Хитлер, није био тај случај и Немачка није имала
ту стурност коју данас има.
У вези са првим питањем, други енглески новинар поставио је г.
Хитлеру питање зашто се Немачка тако наоружава.
На ово питање г. Хитлер је одговорио да би Немачка, када би била
празан простор без војске, била врло погодна да изазове туђ апетит.
Међутим како је Немачка сада врло добро испуњена војском, то не
даје могућности да се било код кога појави тај апетит.
225
један од оних људи којијош увек верују да ће разборитост и памет
победити, али Европа се неможе смирити све дотле док Немачка не
добије своје колоније.
Енглески новинари су затим упитали г. Хитлера да ли ће Немач-
ка тада саградити поморске базе у својим колонијама, на шта им је
Фирер одговорио да ће Немачка из чисто трговинских и економских
разлога изградити те поморске базе, али да неће специјално ради њих
одржавати велику војску пошто то не вреди за колоније.
После тога г. Хитлер је додао да Немачка сада има велике планове
и када би и у другим земљама били такви велики подухвати било би
врло повољно за међународни положај.
226
БЕРЛИН ОЧЕКУЈЕ МУСОЛИНИЈА
225
На дочек Мусолинијев несумњиво је утрошено много новаца.
Апарат за декорацију, као и полицијски апарат, који је мобилисан, огро-
ман је, већ по пространству који обухвата. Програм дочека, видљиво,
подељен је у три чина. Минхен, дочек од стране партије, са манифе-
стацијама над костурницом палих нациста. Маневри немачке војске
који су већи него икада. Са замрачењем Берлина које је трајало три
дана и које је било не само језиво, него и једна увертира у свечаности
Мусолинијевог дочека, која се не заборавља. Она је узбудила четири и
по милиона Берлинаца и они осећају да се нешто судбоносно догађа.
Трећи чин дочека одиграће се у Берлину. Ту је политички део
састанка. У олимпијском стадиону говориће Хитлер и Мусолини.
Слушаће их несумњиво1 свих 100.000 људи који могу стати у ову
ванредну грађевину, од камена. Слушаће их несумњиво и свих 110
милиона становника колико данас обухватају Немачка и Италија.
Али ће их чути и Европа. Питање је само шта ће имати да чује, крик
рата или објаву мира?
Највећи утисак на мене чини при овом догађају светског значаја,
да је око самог догађаја постигнута апсолутна тишина. Нико не зна
шта се спрема.
У дипломатским круговима, у Берлину, нико није узнемирен, или
се бар нико не показује узнемирен. Мисли се да ће Хитлер и Мусоли-
ни у својим говорима, још једном потврдити да желе споразумевање
у свим актуелним питањима и да желе мир... Не треба заборавити да
су обојица два тешка рањеника из светског рата.
226
Хитлер утицати на Мусолинија да заједно крену, још више, против
комунизма? Хоће ли у разговору бити много речи о Аустрији? Или је
Аустрија једно питање о којем више, између Хитлера и Мусолинија,
није потребно да се разговара?
Све су то нагађања, која су сада у ваздуху Берлина. У Немачкој
се налази више од сто италијанских новинара, у Берлину, из целога
света, неколико стотина. Шта ће бити, ако се о свему што Хитлер и
Мусолини буду разговарали не буде сазнало ништа? Ако се буду тресле
горе, а коминике разговора буде садржавао само једног малог миша?
Хитлер је већ од јуче ујутру у Минхену, да дочека госта. То је био
нарочити гест од његове стране. У Минхену и на Оберсалцбергу, где
Хитлер има кућу, све је удешено тако да Мусолини и Хитлер могу бити
у најужем кругу и разговарати.
225
ПРИПРЕМЕ ЗА ДОЧЕК У БЕРЛИНУ
476
Енглеска не сумња ни у мирољубивост г. Хитлера ни у мирољубивост
г. Мусолинија.
Очекује се да ће гг. Мусолини и Хитлер говорити сутра у Олим-
пијском стадиону и потврдити пред целим светом да не желе сукоб
ни због Шпаније ни због Средоземног мора.
225
ДОЛАЗАК У БЕРЛИН
478
усправно на прозору свога специјалног воза. Када је Мусолини изишао
два шефа народа срдачно су се руковали. Затим је г. Хитлер предста-
вио своје министре г. Мусолинију.
Пред станицом уз френетично викање народа које је надма-
шило клицање Италијана: „Дуче! Дуче!” Мусолини је обишао поча-
сни батаљон на чијем је левом крилу стајала једна чета морнара и
ваздухопловаца.
225
У СВОМ ГОВОРУ У БЕРЛИНУ Г. МУСОЛИНИ КАЖЕ:
„РЕЗУЛТАТ МОГА И Г. ХИТЛЕРОВОГ САСТАНКА
БИЋЕ - МИР”
226
често путаучињена према Италији. Ако би националсоцијалистичка
Немачка и фашистичка Италија бол>е биле познате, мнош непри-
јатељи би постали пријатељи и многа спорна питања би изгубила
своју оправданост.1
225
Тако смо учинили и у Шпанији јер су пале хињаде фашистичких
добровоњаца, за спас европске културе, једне културе, која можејош
постати препород живота, ако се одрече лажних бојова у Женеви и
Москви и прихвати водеће снаге наше револуције.
На крају своГа Говора Г. Мусолини је побијао мишњење, да фаши-
зам води пропаганди ван својих Граница за своје идеје. Ми верујемо да
наше идеје имају саме по себи довоњно снаГе да би свуда победили и
убеђени смода ће сутрашња Европа бити фашистичка. Не силом наше
пропаГанде неГо лоГичном силом доГађаја. Пре 20 Година ваш Фирерје
довикнуо народним масама: „Немачка, пробуди се!” Тоје постао рат-
ни усклик целоГ немачкоГ народа. Немачка се пробудила. Не знам, да
ли ће се и када Европа пробудити. Какоје то већ на котресу у Нир-
нберГу наГлашено, још увек постоје тајне и добро познате силе, које
раде на томе да се један грађански рат претвори у светски пожар.
Важноје, да су наша два народа -једна оГромна маса од 115 милиона
њуди, - чврсто уједињени у неразоривој одлучности. Ова данашња
манифестација пружа доказ о томе.
226
милион људи, а да се на путевима који воде из Берлина налазејош два
милиона људи који су дошли да присуствују овом историјско значај-
ном тренутку.
Берлин5 и цела Немачка обузети су најдубљом радошћу што могу
да поздраве Дучеа. У истом тренутку преко 100 милиона у Немачкој и
Италији окупљено је око звучника да слушају говоре Фирера и Дучеа,
сједињених једном истом жељом, истим осећајима, срећни што су
уједињени у овако значајном дану.
Ја сам срећан и поносан што могу бити тумач свих и што имам
част да поздравим Дучеа Италије на тлу престонице Немачке и што
могу да му пожелим добродошлицу. У име милиона Немаца, уједи-
њених у срећи, захваљујем из дубине срца Дучеу што нас је посетио.
Немачка варош Берлин, цела Немачка поздрављају великог Дучеа
и његов народ, поздрављају пријатеље Немачке, поздрављају држав-
ника творца судбине једног народа, поздрављају одважног и свесног
великог човека.
Данашњи данједанје од најсрећнијихдотђаја у нашем животу’.’
Завршавајући свој уводни говор, г. др Гебелс је рекао:
„Велика манифестација маса на Мајском пољу отворена је!
Узима реч Вођа Рајха!”
225
усрднија жеља да се нашим народима обезбеди мир, мир који неће
бити плод кукавичлука који се одриче свет и свачеГа, већ производ
свесноГ и смишњеноГ рада, пуноГ правилноГ схватања одГоворности,
на обезбеђењу суштине наших народности, душевних, физичких и
културних вредности.
Међутим, радећи тако, мислимо да уједно радимо и на циљевима
који су шири од интереса наша два народа, да радимо и у интересу све-
колике Европе. Ако смо данас у стању да овде приредимо овакву мани-
фестацију, морамо утолико више бити у стању да проценимо велике
промене које су настале од времена која се сад већ налазе далеко иза нас.
Нема народа који би могао бити жељнији мира него што је немачки
народ. Али уједно нема народа који је у већој мери искусио страшне
последице слабости и претераног, неоправданог поверења.
Јер иза нас Гледамо 15 Година коликоје протекло одрата додоласка
на власт националсоцијалиста, Гледамо раздобње којеје било непре-
кидан низ угњетавања, уцена, непризнавањаравноправности и, услед
свеГа тога, раздобље неисказивих душевних и материјалних невоља.
Идеали либерализма и демократије нисумоГли спасти немачку нацију
од најстрашниј[их]7 насиља која се моГу замислити у историји.
Стога је националсоцијализам морао да истакне друкчији и кори-
снији идеал, да би нашем народу поново извојевали општа човечанска
права, права која су му једну и по деценију ускраћивали.”
226
нашла раме уз раме два самопоуздана национална режима и да чвр-
сто остају један уз други, и то у исто доба у коме идеје демократско-
марксистичке интернационале на све стране исказују само мржњу и
разједињавање.
Сваки покушај да се заједница каква је ова заједница наша два
народа разбије тим методима изигравања једног против другог, сум-
њичења и подметања неистинитих циљева, безусловно ће се скрхати
о чврсту решеност оних сто петнаест милиона душа што у овом часу
учествују у нашој манифестацији чврсте заједнице. А нарочито ће се
скрхати о одлучну вољу ова два човека што се, ево, налазе пред вама
и говоре вам!” (Бурно и дуготрајно клицање).
После говора вође Рајха, државног канцелара г. Адолфа Хитле-
ра музика је одсвирала италијански краљевски марш и фашистичку
химну „Ђовинецу.
Затим г. др Гебелс свечаним гласом објављује:
„Сад говори Дуче!”
Ове речи изазвале се неописиво клицање.
225
Данас по подне у четири часа Мусолини је био у ловачком дворцу
Шорфхајде генерала Геринга. Тамо је требала да се одржи важна поли-
тичка конференција али није данас одржана. Место те конференције
приређен је свечан пријем код гђе Геринг. Пред много званица гене-
рал Геринг предао је Мусолинију значку немачког ваздухопловства,
у брилијантима.
У 4.30 часова по подне, Мусолини се вратио из дворца Шорфхајде,
у Берлин, и налази се док ово јављам у канцеларији код Хитлера. Пред
канцеларијом стоји једна група фотографа и чека. Али ни ти фотогра-
фи нису обични новинарски репортери из белог света, него војници
Хитлеровог црног корпуса, специјалисте за фотографије.
Берлин је данас под утиском Мусолинијеве и Хитлерове здравице,
које су биле не само срдачне него и мирољубиве. Слободно се може
рећи, да то цела Немачка и цео немачки народ одобрава.
Мусолини је успео својим лицем, својим покретима, да фасцинира
Берлинце. Али цео овај свет који трчи да га види, не би трчао за њим
да је дошао да Немачку увуче у грозоте рата. Свет на улицама стоји и
чека да чује вечерас, са радија, говор Мусолинија. Ако и тај говор буде
мирољубив, ова ће посета код Берлинаца остати најлепша успомена.
После неколико дана које је Берлин провео у потпуном мраку,
због вежби ради одбране из ваздуха, Берлинци јуре опијени радошћу
по улицама, осветљеним у част Мусолинија.
226
ПИТАЊЕ НЕМАЧКИХ КОЛОНИЈА
225
наукаучинила много за белог колонијалца. Институт тропских болести
и разни серуми против тропских болести, то се не да порећи, служе
на част Немцима као колонијалцима. Немачки лекар најбоља је про-
паганда за Немачку у Африци, у Азији, уопште у тропима.
Мусолинијев говор од јуче, којим се тражи место за Немачку у
Африци, несумњиво је последица његове посете у Немачкој, а можда
и посете фон Рибентропа код Мусолинија. Швајцарска штампа јавља
да ће Немачка ускоро успоставити Министарство колонија. Вест је
преурањена, али карактеристична. Изјава генерала фон Епа у Сток-
холму, дискусија која се у овом питању води у Тајмсу, већ неколико
недеља, показују да је ово питање пред европском јавношћу актуелно.
Улица Вилхелмштрасе, у којој се ово питање припрема и реша-
ва, утонула је у потпуно ћутање ових лепих јесењих дана у Берлину.
Барокни дворац председника републике, у којем је становао освајач
Абисиније, опустео је и засут је црвеним и жутим лишћем које пада
на ронделе око водоскока. Тихо је и енглеско посланство, једна зграда
у стилу неокласицизма из XVIII века.
Међутим све је то само привремена тишина. Нема сумње да је данас
питање колонија оно које највише занима људе који раде у немачком
министарству иностраних послова, у једној столетној згради, фриде-
рицијанског стила, са два стара фењера испред врата.
Француска је у питању колонија скоро интрансигентна. У Енгле-
ској ово питање већ дискутује неколико виђених политичара, па је
то симптоматично иако та дискусија има још многе горке пилуле
за Немце. Берлин са своје стране дуго је био под утиском Еденовог
говора о колонијама.
Иностранство могло би се рећи, сматрало је до сада питање коло-
нија као питање набавке сировина. Актуелно је то да Берлин на то
питање гледа сада сасвим друкчије. Берлин поставља питање колонија
као питање повратка својине, као питање части и права, а тек после
као питање економско, и сировина.
У иностранству дошло се дотле да се у Немачкој признаје право на
сировине, на оно што Енглези изражавају са изразом „1гее ассе$51о 1ће
га\у таГепаћ”31, то би значило за Немачку: слободан прилаз у земље где
има сировина. Актуелно је то да данас Немачка тражи више. У ствари,
она тражи све. Тражи своје бивше колоније. Све своје бивше колоније.
За Немачку која је усталасана, повратак колонија питање је народ-
не части. Колоније су јој одузете као кривцу за рат и као недостојној
колонијалног мандата. Немци сматрају да имају права на ревизију
процеса и туже за одузимање немачке својине. За Немачку данас
повратак колонија изгледа као питање опстанка, толико је одлична
била у овом питању пропаганда режима.
У полемици са Немцима бивши државни секретар колонија у
226
Енглеској, побијао је аргументе Немачке на тај начин што је утврдио
да је читав увоз Немаца из њихових колонија, године 1913, био свега
пола процента немачког увоза сировина. Немци данас одговарају на
ове разлоге из прошлости, да би, према оваквим разлозима и крава
која је сад добила награду била без вредности само зато што није
давала млека, док је била теле.
Кад је реч о колонијама, Немци не гледају у прошлост, нити на
привремени значај колонија, него на својину немачког народа која ће
му увек бити корисна. Немци очекују велики прираст становништва у
колонијама и сматрају да њихова вредност тиме расте. Они верују да
расте и вредност руда које се крију под земљом у колонијама. Верују
нарочито да расте вредност дрвета које је све скупље јер га на земљи
мало има. Немци сматрају на пример да у Камеруну имају огроман
резервоар дрвета и мисле на сировине које се израђују у Немачкој из
дрвета. Пре неколико година, хектар земље испод Килиманџара, где
се производи кафа, имао је цену од РМ 500 до 600. Данас Немци имају
визију једне Африке која ће убудуће бити све скупља и у којој се крију
огромна богатства. Један велики народ сматра да је искључен из те
Африке као из неког изгубљеног раја.
Иностранство је погрешило када је питање колонија везало са
питањем немачке кривице за светски рат. То је разлог који се у Немач-
кој прима са највећом индигнацијом. На њега је увек највећа реакција.
Писац ових редова имао је прилике да о питању колонија раз-
говара са немачким послаником у Лондону г. фон Рибентропом. Из
разговора са њим добио је утисак да Немачка у овом питању чека
али да га не скида са дневног реда. Није тачно да је фон Рибентроп
фанатик овог питања. Напротив он сматра да са Енглеском, и јавним
мњењем у Енглеској, треба имати стрпљења.
Писац ових редова, имао је прилике, недавно, да о колонијама
разговара и са немачким канцеларом г. Хитлером. Г. Хитлер у питању
колонија има дефинитивна решења и сматра га као главно питање
немачке политике. Он одбија и помисао да 6и се ово питање могло
решити куповањем сировина. Он вели да за то нема новаца и да неће
имати новаца. Друго би питање било када би у бившим немачким
колонијама циркулисала немачка валута. Кад му се постави питање
да ли ће Немачка војнички утврдити колоније, г. Хитлер врло мир-
но одговара. Прво, вели, да Немачка ни пре није имала утврђења и
флотне базе у колонијама. Она нема ни флоту која је за то потребна.
Најпосле, вели, не исплаћује се имати колоније за чије издржавање
мора да се држи огромна флота и војска. На питање какву вредност
представљају колоније када су Немци пре увозили из колонија само
неколико процената свог увоза, г. Хитлер одговара да то неколико
процената значи у пракси исхрану неколико милиона Немаца. Уоста-
лом кад колоније немају никакве вредности, онда је тек право да их
врате Немцима.
225
На питање шта ће Немачкој колоније када спрема аутаркију са
четворогодишњим планом, г. Хитлер демантује аутаркију у том сми-
слу. Сировине му требају баш за остварење четворогодишњег плана.
Али најенергичније говори г. Хитлер онда када каже да се овде ради
о неправди према Немцима. Европа је одузела Немачкој колоније
које имају и мале државе као Холандија, Белгија, Португал. Само их
један народ од 70 милиона који се гуши на својој стешњеној терито-
рији, не сме да има? Најенергичније г. Хитлер говори о овом питању
када га поставља као питање повратка оног што је било немачко и
што је немачко и сада. Он не тражи ништа туђе, него тражи повратак
свога. Он поставља то питање као питање хлеба, рада и части. И на
крају вели, као што су решена остала питања немачка, биће решено
и питање колонија. Овако или онако. „Со одер со.” При томе су му
очи чудног сјаја.
Време, 2. XI 1937.
226
ЗАЛАЗАК ДР ШАХТА
Неко време, Ганди је, у Индији, био врло актуелан. Онје био постао
симбол. Један карикатуриста нацртао је тада индијског политичког
лидера, кога су енглеске власти неколико пута хапсиле и неколико пута
пуштале, у једном сандуку, по оној изреци: „Сад 1 ме видиш, сад ме не
видиш.” Нешто слично догађа се сада и са др2 Шахтом.
Месецима већ, управо годинама, страна штампа јавља, с дана у
дан, да др Шахт подноси оставку. Канцелар Хитлер га отпушта, кажу,
затим, да га враћа. Др Шахт, веле, поднео је оставку и није више мини-
стар привреде. Др Шахт, веле, остаје гувернер Рајхсбанке. Др Шахт,
веле, за сада, остаје и министар привреде. Његово питање се одлаже.
Др Хјалмар Шахт, једна необично интересантна личност познат
је не само у Немачкој, него и, по многобројним карикатурама, у целом
свету. У групи шефова данашњег немачког режима, међу униформама
и шлемовима, у сјају и сили, овај човек увек пада у очи. Он је увек у
цивилу. Са својим изношеним оделом. Са својом, тврдом, демодираном,
високом, уштирканом крагном. Са својим препотопским цвикером.
Са својим ципелама изнад чланака, из којих виси пертла.
Последњи пут др Шахт представљао је немачку владу при освећењу
великог моста у Данској. За време посете Мусолинијеве у Берлину, он
се појавио, код воза, тек при одласку Дучеа. Сви мисле да је већ месец
дана у оставци.
225
Шахт је преузет из једног прошлог доба, то се, у иностранству, стално
превиђа. Шахт је у канцелару Хитлеру имао искреног протектора. Г.
Хитлер не воли прекиде, не воли патетичне промене на положајима.
Шахт је неколико пута подносио оставку, писао меморандуме, поле-
мисао са партијом, полемисао чак и на адресу Хитлера. Г. Хитлер је,
неколико пута, удовољио његовим захтевима. Последњи пут, кад је
Шахт сматрао да је националсоцијалистичка пропаганда сувише скупа
и да партија троши много девиза. Г. Хитлер му је тада, да га брани од
партијских корифеја, дао генерала Геринга.
226
миста, који не могу даље од капиталистичког система. Подлога мар-
ке, према Хитлеру није златна резерва, него немачка радна снага. Г.
Розенберг, идеолог партије, на првом свом пријему ове сезоне, у хотелу
Адлон, показао је страним посланицима да партијску спољну политику
мора да дође да слуша целокупно немачко министарство иностраних
послова. По Розенбергу, Немачка сада излази из економског Средњег
века, а тај Средњи век то је свет, како рече, берзе и банака, концерна
и трустова. Свет др Шахта.
Време, 5. XI 1937.
1
Железара Хермана Герима (прим. прир.)
225
МЕЂУНАРОДНА ЛОВАЧКА ИЗЛОЖБА
У БЕРЛИНУ
32 Током Првог светског рата биле су две битке код Мазурских језера. Прва
битка код Мазурских језера догодила се између 7. и 14. септембра 1914. године.
Након победе код Таненберга немачка војска је наставила свој продор у Источ-
ну Пруску. Руска војска је поражена и потиснута, изгубивши, према извори-
ма, око 100.000 људи. Са друге стране, немачки су губици износили око 9000
људи. Друга битка код Мазурских језера одиграла се између 7. и 21. фебруара
1915. године. Немачка команда је одлучила да предухитри руску офанзиву и да
нападом уништи руску 10. армију. Након маневрисања, део руске војске нала-
зио се у окружењу у Аугустовским шумама. По окончању операције, Немци
су, према сопственим подацима, заробили око 92.000 војника, запленили 295
топова и 170 митраљеза.
226
је снага 1.000 Вата. Зграда обухвата простор од 10.000 квадратних
метара. У њој посетилац застаје очаран самом архитектуром и кад
оде из ње дуто је не заборавља.
225
концентрисали ловачке трофеје из целога света који представљају све
саме рекорде. Шведска је донела једног свог великог сликара звериња
и ловачке ствари међу којима има један ловачки рог из прастарих вре-
мена. Мала Данска дала је један од најукуснијих павиљона. Она има
дивљачи само у неколико резервата, али насред дворане стоји велики
бели медвед са Гренланда и ту брже закуца срце свих ловаца. Пољски
павиљон најпунији је дивљачи. Пољска је данас Елдорадо ловаца. Пун
је дивљачи и румунски павиљон. Те две државе имају велики престиж
на овој изложби, међу ловцима. Мали бугарски павиљон добро је
уређен. Занимљиво је да се по сликама соколских, ловачких органи-
зација у Бугарској види да тамо има немачких утицаја. Аустрија је на
овој изложби добила толико простора да гледалац има утисак да је у
питању једна врло велика држава. Као и Француска, и Аустрија изло-
жила је много лепих, уметничких предмета, из ловачких двораца, из
прошлих времена. Нарочито је лепа колекција аустријских гоблена са
предметом из лова. Интересантно је да су Аустријанци изложили и
фотографски материјал о лововима Франца Јосифа, разних Ерцхерцога,
цара Виљема И. Међу овим павиљонима огроман успех код штампе и
публике има павиљон, управо неколико великих дворана где излаже
Мађарска. Ако је Пољска успела богатством дивљачи да буде прва,
Мађарска успева на други начин. У сликама и фрескама она приказује
целу историју својих крајева у знаку лова. Цео витешки живот Мађа-
ра из песама обновљен је на овој изложби у знаку лова. Ванредни су
успеси диораме које су направили овде Мађари. Мађарска пустара,
са својим птицама селицама и зверињем види се овде као нека дивна
биоскопска слика, у бојама. Мађарски павиљон најбоља је пропаганда
на овој изложби, иако, уствари, данашња Мађарска не заузима високо
место међу ловачким земљама.
226
једна дебела књига, него у самој дворани. Има само малих натписа у
величини посетница. Међутим ту смо пропустили једну могућност
пропаганде и интересовања за нашу земљу и њену прошлост. Мађари
су, из своје историје, направили грандиозну поему у част лова на овој
изложби. Из наше прошлости, из наших народних песама, који су
пуни лова и ловаца, нема овде ни трага као ни о нашим соколовима.
Лов са соколовима који, колико нам је познато још живи у Босни и
Старој Србији, у нашем павиљону више је споменут, него истакнут,
као и оруђе за замке наших ловаца из јужних крајева које је привукло
пажњу посетилаца.
На изложби су истакнути ловачки трофеји Блаженопочившег
Краља Александра, Краљице Марије и Кнеза Намесника.
Насред дворане стоји једна мала врло укусна скулптура. Портре
Њ. В. Краља Петра II.
Добро је уређен и врло информативан наш део у каталогу изло-
жбе. У каталогу ловаца и дивљачи, са местима лова, наведени су ловци
поименце као и подаци о1 дивљачи. Ту срећемо многа и драга имена,
међу њима се истиче бивши енглески посланик у Београду г. Хендер-
сон. Али има и имена разних ера и вера.
Време, 8. XI 1937.
225
ПОСЕТА ЛОРДА ХАЛИФАКСА РАЈХУ
НЕЋЕ ОСЛАБИТИ ОСОВИНЕ БЕРЛИН-РИМ1
И ЛОНДОН-ПАРИЗ2
226
ДОЛАЗАК ЛОРДА ХАЛИФАКСА У БЕРЛИН
225
во, тај део енглеске штампе опомињао је лорда Халифакса да се добро
чува у Берлину и да Немцима каже, шта има да каже, што оштрије.
Лорд Халден, вели тај део енглеске штампе, крив је што је Немачка
тако лако ушла у рат 1914. Да је он тада у Берлину мало припретио,
Немачка би се предомислила.
Међутим, не може се повући паралела између данашње ситуације,
у којој се налазе Енглеска и Немачка и оне, каква је била године 1914.
Путовање у Берлин лорда Халифакса нема преседана ни у ранијим
посетама сер Џона Сајмона, ни министра Идна. Посета лорда Хали-
факса значи један нов покушај споразума између Енглеске и Немачке,
почетак Једног новог одсека политике енглеске владе, према интен-
цијама г. Чемберлена. Г. Чемберлен Је онаЈ, коЈи се решио за Један
нов тон према НемачкоЈ и Један нов начин преговора са Немачком.
Немачка штампа писала Је врло симпатично о г. Чемберлену и имала
Је право. Са г. Чемберленом почиње Један нов дипломатски рад, коЈи
се разликуЈе од раниЈег.
Лорд Халифакс, незванични изасланик код г. Хитлера, апсолутно
је погодна личност за преговоре у данашњој НемачкоЈ. Лорд Хали-
факс Је Један од оних енглеских државника, коЈи ниЈе формалиста и
код кога се дубока култура меша са дубоком религиозношћу. Његов
отац Је био Један од стубова такозване оксфордске цркве у Енглеској.
Лорд Халифакс је наЈвеће успехе у своЈоЈ кариЈери имао у ИндиЈи. Као
поткраљ он је водио преговоре са ГандиЈем и успео онда, када иза леђа
ниЈе имао Јединствено јавно мнење у ЕнглескоЈ, па чак ни Јединстве-
но гледиште енглеске владе. Као човек човеку он Је пришао Махатми
Гандију и успео Је да стекне његово поверење. Ако Је нови енглески
посланик у Берлину, Сер Невил Хендерсон, способан да као човек
буде близак г. Герингу, лорд Халифакс Је свакако погодна личност да
разговара са г. Хитлером, коЈи Је дубоко религиозан и мистик. Нема
сумње, да ће лорд Халифакс, коЈи живи у ЕнглескоЈ добар део године
међу сељацима и са сељацима, коЈи је и недавно држао проповед у
цркви и коЈи се сматра необично искреним и једноставним човеком,
наћи много више додирних тачака са г. Хитлером, него неки углађени
и празни дипломата, пун цинизма, који своје мишљење о људима и
народима стиче поред коктела и у атмосфери барова.
Један део француске штампе сматра да разговори између лорда
Халифакса и г. Хитлера не могу имати нарочитог значаја. Г. Чемберлен
је истакао, веле, незванични карактер ових разговора. Лорд Халифакс
истина уме да зида мостове, али он нема право решавања у пословима!
Из Берлина, ствари изгледају сасвим другчије. Немачка, посетом
лорда Халифакса, само добија. Док се разговори са Италијом затежу,
разговори са Немачком, изузев питање колонија, чешће се завршавају
добрим резултатима. Јавно мнење у Енглеској, нема сумње, много је
више наклоњено Немачкој, него Италији. Ситуација, на дипломат-
ском пољу, у последње време, за Немачку се поправила. Немачка је
226
остварила троугао: Токио - Берлин - Рим и нико не сумња, да је база
тог троугла у Немачкој. Енглеска се последњих дана јако интересује за
генерала Франка, а изгледа и да одустаје од идеје, да Немачку искључи
из тројног, западног пакта.
Године 1914. Енглеска је била свау психози једног напада од стране
Немачке, који је очекивала. Берлин сада подвлачи, да нема озбиљног
човека у Лондону, који данас мисли да се немачка инвазија припре-
ма. Када је лорд Халден долазио у Берлин, Немачка није пристајала у
односу ратних морнарица ни на формулу 16:101. Данас она коректно
испуњава уговор о ратним морнарицама који јој дозвољава тек јед-
ну трећину тонаже енглеске морнарице. Светски рекорд најновијег
немачког авиона добро је запажен у Енглеској. Посета шефа немачког
ратног ваздухопловства у Лондону била је добро примљена. Берлин
вероватно сада неће правити тешкоће, ако 6и лорд Халифакс повео
разговоре о ограничењу војног ваздухопловства.
Један део енглеског јавног мнења, и друштва, све чешће разми-
шља о потреби, да бела раса задржи на свету своје позиције. Г. Хитлер
несумњиво има добре позиције у Токију, али и у Кини. Лорд Халифакс
може и на тој теми, у Берлину, наћи за Енглеску много схватања. Оно
што Берлин са индигнацијом одбија, то је закулисна игра против
Рима и Токија. Гроф Рајшах, један млади партијски човек, у билтену
националсоцијалистичке партијске кореспонденције, одговорио је у
том смислу, ономад, необично брутално једном делу енглеске штампе.
Берлину је стало до тога, да подвуче, да није Берлин тај коме су ови
разговори потребни.
У последње време, у Берлину, били су јако охладнели према
Лондону. Посета лорда Халифакса може донети велику промену. У
немачком јавном мнењу било се зацарило мишљење, да је Енглеска
та, која Немачкој на сваком кораку смета. Г. Идн је, својом журбом,
да доведе ствари до једног тројног пакта, на Западу, без Немачке, јако
огорчио немачку дипломатију.
Има још један, узрок, који је раније сметао, много, стишавању изме-
ђу Берлина и Лондона. Енглеска штампа, као и енглески политичари,
слабо су се устезали да кажу своје мишљење о немачком режиму и
то са једном супериорношћу, која није била увек само демократска.
Изгледа, да г. Чемберлен враћа Енглеску старом принципу, да треба
да води своју политику према својим интересима, а да се не меша у
ствари идеолошке и у режиме других земаља! Изгледа, да и енглеско
јавно мнење узима хладније идеје демократских фронтова, не зато
што је у његовим очима пропала демократија, него што се доказало,
да демократије у понеким земљама не виде даље од носа, да обаве-
штавају лажно и да живе од обмана и самообмана. Оно како се пре
писало и говорило о нацизму и нацистима у Енглеској, била је кари-
катура. И држање понеког енглеског дипломате према Немачкој било
је каткад сувише театрално. Берлин је научио да сачека и он је дочекао
225
г. Чемберлена...
Мало се зна, и мало се запажа, у иностранству, да Немачка има
у својој борби против Коминтерна, у енглеској влади, једног истоми-
шљеника, да не кажемо савезника. То је министар унутрашњих дела
сер Самуел Хор. Он је био у Русији, он је, са енглеским послаником у
Петрограду, Бјукананом, видео бољшевичку револуцију. Он има своје
мишљење и о Коминтерну.
Ипак, ако се постави питање: где ће бити најтежа тачка у разгово-
рима Хитлер - лорд Халифакс, свакако је у питању Совјета. У послед-
ње време, Немачка несумњиво ради на томе, да изолира Совјете. Она
ради на томе да се Совјети искључе из дипломатских разговора. Да
ли ће Енглеска пристати на то, или бар чинити уступке у том правцу,
то ће бити црна тачка ове посете, рекао ми је један од млађих страних
посланика у Берлину, али обично врло добро обавештен.
226
ЗАЧЕТАК
БРИТАНСКО-НЕМАЧКЕ СИМПАТИЈЕ
225
л>ону. Прве овације од стране Немаца, посетилаца изложбе, који су
необично и срдачно поздравили лорда Халифакса, очигледно су му
биле пријатне.
Лорд Халифакс је у Индији оставио дубок утисак, када је гађао
на тигрове, држећи пушку само у једној руци. У нашем павиљону се
онако висок и сух сагињао да види ловачке рељефе, из доба богуми-
ла, који су симболични и религиозни а који су нарочито привукли
његову пажњу.
Факат је, да је лорд Халифакс имао дужи разговор са немачким
министром иностраних послова, бароном фон Нојратом. Оно што се
тек сада сазнаје, то је, да је немачки министар иностраних послова,
барон фон Нојрат, позвао на ручак лорда Халифакса и да је на том
ручку присуствовао и енглески посланик у Берлину. Ручак и разговор
су све, што се новинарима признаје, а они су протекли у најбољем
расположењу и вођени су у срдачном тону.
Политички троугао Чемберлен - Халифакс - Хендерсон изгледа,
да је боље оценио и предвидео ситуацију у Берлину, него они који су
били противници овога путовања лорда Халифакса.
226
ЛОРДА ХАЛИФАКСА ПРАТИЋЕ НА ПУТУ
У МИНХЕН БАРОН ФОН НОЈРАТ
225
ЛУДЕНДОРФ НА САМРТИ
226
Г. ДЕЛБОС СЕ ВРАЋА У ПАРИЗ ПРЕКО НЕМАЧКЕ
225
ИЗМЕТ)У КИНЕ И ЈАПАНА
226
који је био отео Кини. Немачка се није задовољила само тиме да се
придружи, него је баш она тај ултиматум предала. Од тада, дабогме,
времена су се променила.
Немачка је, после рата, поново отворила себи у Кини врата. Кина
цени немачка бродарска друштва, немачке извознике из Хамбурга и
Бремена. Шангај је био центар немачких трговаца и банкара. Сваки дан
рата у Кини значи за Немачку пуно губитака. Кина је ценила немач-
ку науку, индустрију, војску. Кинеска војска, као и државни апарат
кинеских финансија, умногоме су резултат рада немачких стручњака.
Неко време Кина је била јако под утицајем немачког генералштаба и
покојног фон Секта.
Берлин је и данас пун кинеских студената и индустријалаца. Рад
кинеских институција, веза са кинеским банкарима и сад је жива. А
није истина да немачка штампа не сме да говори повољно о Кинезима.
Напротив! Постало је јасно, да није лако окупирати Кину и сломити
кинески народ. У догађајима који су се одиграли, у октобру, у Кини,
има једна опомена, коју Јапан треба да чује. Јапан треба да се клони
сувише далеко постављених циљева. Рат у Кини све више оптерећује
јапански народ и јапанску привреду.” Отпор који је Кина дала није
био предвиђен од стране Јапана. Не може се упоредити рат у Кини и
Абисинији. Овако пише, од речи до речи, немачка штампа.
225
Јапан тражи просто да се на источној половини Азије призна његова
хегемонија.
*** Пакт девет сила је пакт између осам поморских сила (САД, Велика Бри-
танија, Француска, Холандија, Италија, Белгија, Португалија, Јапан) са једне и
Кине, са друге стране. Уговором је гарантован интегритет Кине и једнак приступ
(Политика отворених врата) свим силама потписницама кинеским лукама и
ресурсима. Уговор је обесмишљен јапанским нападом на Кину 1931. године.
Немачка постаје у тишини арбитар између Кине и Јапана. Немачка
несумњиво има утицаја на Коумитанг"”1. Она у Кини заступа своје
јаке економске интересе. Несумњиво ће тражити и компензација.
Њој није потребан повратак Чингтауа, ни полинезијских острва, од
Јапана. Тамо нема сировина.
Да Немачка данас стоји боље у Токију од свих других великих
226
сила, то не доказују само последње промене у јапанском министар-
ству иностраних послова, прослава пакта против Коминтерна, изјаве
јапанског министра председника, говор Микада, бављење у Берлину
шефа Кинеског одсека јапанског генералштаба, мисија шефа јапанског
челичног труста, који је у осталом бивши адмирал, него пре свега стал-
на дипломатска активност, која је у знаку посредовања између Кине
и Јапана. У сваком случају, свака акција европских великих сила на
Далеком истоку зависи данас од добре воље Берлина. Ова комбина-
ција Хитлерова једна је од његових најбољих синтеза у последње доба.
225
зофија и јако врлетна рачуница.
226
КОНЦЕНТРАЦИЈА ВЛАСТИ У РАЈХУ
225
Између војске и Г. Хитлера, сада не постоји више ни министар војни,
ни Министарство војно. Г. Хитлер директно држи у рукама војску.
Шеф врховне команде Генерал Г. Кајтел потчињен јелично Г. Хитлеру.1
Значај ових промена у томе је, да са Генералом Г. Фричом, бившим
Главним командантом војске, одлази читав ред Генерала, који нису
могли, најблаже речено, да изједначе у својим Гледиштима и у својим
срцима, националсоцијализам и војску. Наместо њих долазе људи,
који у немачкој војсци и националсоцијалистичкој војсци, Гледајуједно
исто. Нарочито велике промене извршене су у ваздухопловству. Са
четвртим фебруаром, они који су очекивали, да ће немачка војска и
националсоцијалистичка партија остати дверазличите ствари, Губе
и последњу наду. У ноћи између 4. и 5. фебруара Г. Хитлер је коначно
стопио партију и официрски кор. Немачка војска добија тиме нову
ударну снаГу.
Цела ова криза, изазвана женидбом министра војног, свршена
је једном огромном променом. И овом приликом се потврђује оно
старо „шерше ла фам”'.3
Исто тако, неочекивано су извршене и промене у Министарству
иностраних послова. Одлази барон фон Нојрат, који је, још колико
јуче, разаслао позивнице за пријем дипломатског кора 10. и 12. фебру-
ара. Одлази али остаје саветник г. Хитлера, који га много цени. Долази
амбасадор у Лондону, фон Рибентроп који је творац пакта између
Немачке, Италије и Јапана против Москве. Рибентроп је, и што се
тиче Шпаније, имао одређено гледиште.
За министром војним, фелдмаршалом г. Бломбергом, засузиће
англо-саксонска штампа, јер је он важио као поштовалац Енгле-
ске империје и Америке, у војним питањима. За Рибентропом неће
зажалити лондонска штампа, која му јеувек правила непријатности.
Рибентропа ће несумњиво јако поздравити Италија и Јапан. У ствари
је вођење спољне политике сада преузео сасвим у своје руке г. Хитлер.
Он има као помоћно средство државни тајни савет. Немачка хоће
да у одсудном тренутку има моГућност одлучивања и када се тиче
споњнополитичких питања и када се тиче војске.
У сваком случају, промене које ће настати на местима немачких
амбасадора у Лондону, Риму, Токију и Бечу, значејош ужу сарадњу Бер-
лина и Рима са Токијому спољној политици. Садаје текјасно, зашто
су изостале свечаности и сазив РајхстаГа, приликом петоГодишњице
ХитлеровоГ ступања на власт. Рајхстаг је сазван за 20. фебруар и Евро-
па ће имати прилике да чује глас Берлина, јасно и одлучно тога дана.
226
са досгојанством. Са својим досадашњим сарадницима Вођ се растао
на веома леп начин, упућујући писма захвалности нације маршалу
Бломбергу, г. фон Нојрату и другима, задржавајући међу њима баро-
на Нојрата, као првог свог доглавника у спољним пословима. Форма
промене била је беспрекорна.
225
У ХИТЛЕРОВОЈ РУЦИ
226
људи преостали са бившим идејама. Они су били одлични војници,
али милитаристе из бившег времена. Да су они остали, несумњиво
би зјапила провалија између новог доба, које је настало у Немачкој
и бивших појмова. За посматрача је фантастично занимљиво, да је
криза избила око једне жене, око женидбе фелдмаршала Бломберга.
За читаоца ништа боље не може објаснити промене, које су се
догодиле у Берлину, него ова промена маршала. Отишао је маршал
Бломберг, а дошао маршал Геринг. Отишао је маршал, који се као
шездесетогодишњак жени са девојком, која је млађа од његове ћерке
из првог брака, и долази човек који је као капетан бранио са својим
ескадрилама границу до последњег часа и пао на почетку Хитлеро-
вог покрета сав изрешетан куршумима испод партијских застава.
Завршетак каријере Бломбергове и почетак каријере човека, чији ће
морал и утицај на немачку војску сад бити симболичан, говори сам
по себи о променама. У једном свом роману Анатол Франс поста-
вио је парадоксну тезу. Њему се чинио Наполеон III1 симпатичнији
и хуманији од Наполеона I. У паду Бломберга има нечег неизмерно
хуманог. Стари маршал, коме је одмах по венчању умрла мајка, напу-
шта војску и одлази са једном младом женом, о којој, пакосни Берлин,
много прича, на свадбени пут у Италију. Његово место, као први по
рангу међу свим официрима, заузима човек чија је личност у Немачкој
легендарна и који је тип политичког војника и ипак великог војника.
Геринг - творац немачког ратног ваздухопловства!
Нема сумње да је ова криза око женидбе маршала Бломберга, био
највећи потрес у немачкој војсци последњих година, али оно у чему се
страна штампа јако вара, то је да је та криза била опасна. Генерали и
официри који су отишли нису ни за један тренут давали неки отпор,
који је могао постати завера. Немачка војска има да захвали Хитле-
ру што уопште постоји. Може се рећи, да је цео официрски кор био
против Бломбергове женидбе и његово смењивање било је у духу тог
мишљења. Тај Хитлеров потез није непопуларан. Фрич и други чувени
војници, који сада одлазе, нису више млади, него у годинама када се
даје место млађима, можда са иронијом, али без роптања. Хитлер им
је, пре неколико година, отворио широко поље рада. Они су извршили
своју дужност. Сада настаје ново доба.
Симболично, нова немачка војска, оличена је у њеном новом
официру, највишег ранга. Геринг је шеф привредног плана, ратне
индустрије, у исти мах фанатик партијског рада. Генерали Кајтел,
Браухич, а нарочито Рајхенау2, официри су сасвим новог типа. Као
што су касарне данас у Немачкој, нове не само по својој архитекту-
ри, него и по намештају соба, програму рада и васпитања. Као што се
данашња немачка војска по својој ванредној, једноставно) униформи
разликује од раније немачке војске, тако је и партијска организација
националсоцијалиста у немачкој војсци не само нова, него и потпуна.
Немачка војска, то се превиђа, није заклета ни на устав, ни на неку
225
другу форму, него лично и изричито на личност Адолфа Хитлера.
Чак и да левичарски листови имају право и да је постојала криза,
треба рећи да Хитлер већ одавна има моћ, да скрши сваку опозицију,
па ма откуда она дошла. Он је могао, да је хтео, ову „кризу” да реши
и трупама СС формација. Он је могао довести за министра војног
шефа полиције Химлера'. Да то није потребно у Немачкој, да се све
одиграва часно и између четири ока, у томе је најбољи доказ колико
је Хитлерова моћ данас стабилна.
Смешно је питање, које поставља страна штампа, да ли ова про-
мена значи, да Немачка жели да што пре буде спремна? Свака војска
спрема се за рат.
Немачка поставља, и постављаће, извесне захтеве против Комин-
терна, за заштиту немачких мањина, нарочито Судетских Немаца, за
Аустрију, за колоније. Кад буде била спремна, она ће тражити решење
тих питања, као што их тражи свака велика сила. То је све и са тиме
има сваки да рачуна.
Али је сасвим нетачно сматрати, да је онај део командног елемента,
који је сад сишао са позорнице у Берлину, био залога мира. Напро-
тив, уколико је за ових последњих година Немачка била уздржљива
и мирољубива, несумњиво је то заслуга Хитлера и људи из његове
најближе околине. Пред њима стоји план једне нове Немачке и они
су ту Немачку освојили стопу по стопу. Сада је мењају према својим
партијским идеалима, комад по комад. Они не желе да стану на пола
пута. Њима треба мира и времена. Није идеал нациста један рат, него
је њихов идеал једна нова Немачка и један нов немачки народ! Оно
што иностранство превиђа то је, да Хитлер значи револуцију и да
револуција не познаје компромиса! Не жели револуција рат, него до
* Хајнрих Химлер (1900-1945) био је немачки политичар и једна од водећих
личности Трећег рајха. Након матуре био је добровољац у Првом светском
рату, али јенакон рата отпуштен из војске. Од 1919. до 1922. студирао је пољо-
привреду у Минхену. Учествовао је у Пивском пучу 1923. године. Постао је
заповедник СС-а 1929. године. Допринео је организацији, идеолошком усмера-
вању и ширењу СС одреда. Учествовао је у Ноћи дугих ножева 1934, односно
у обрачуну са СА одредима. На чело Гестапоа дошао 1936. Са отпочињањем
Другог светског рата био је задужен за трансформисање СС јединица и ства-
рање Вафен-СС одреда. Био је један од кључних људи за управљање окупира-
ним источним областима. Рат на Истоку је за X. Химлера поред војне имао и
идеолошку димензију борбе против словенског и јеврејског становништва као
„ниже расе”. Пут за остварење идеолошких и стратешких замисли и заузимање
„животног простора” на Истоку водио је стварању концентрационих логора и
масовним убиствима милиона људи. Химлер је био и један од концептуалних
твораца „коначног решења” јеврејског питања. Постао је министар унутрашњих
послова 1943. године. Извршио је самоубиство 22. маја 1945.
рата доводе алијансе, које желе да угуше револуције. Иако није крвава,
у Немачкој још траје револуција националиста. Они мењају привреду,
226
као што мењају, школу, цркву, индустрију, архитектуру. Они стварају
и војску, којој тешко да има данас равне. Да ли та војска значи рат?
Она то значи као и свака друга, ни мање, ни више. Није рат идеал,
који се данас у Берлину поставља, него партијски програм, који има
да се спроведе до краја. Мир, споља, и унутрашњи мир у Немачкој,
ни за један дан није био у питању приликом последњих догађаја. Све
што се десило само је једна нова етапа у спровођењу националсоци-
јалистичког програма у Немачкој. И, јер је Немачка сада гигантски
велика, и ти догађаји изгледају огромних размера.
225
ДА ЛИ ЋЕ СЕ МЕЊАТИ
СПОЉНА ПОЛИТИКА НЕМАЧКЕ
226
око њет, кадаје ситуација тешка. Хитлер нема ништа против да,
у таквим приликама, дође до оштрих дискусија али, на крају, њетва
је последња и он решава. Кад он реши сви ћуте. Тако је било у ноћи,
кадаје решио да немачка војска умаршира у рајнске области и када је
о томе вођена душ и мучна дискусија. Такоје билојош неколико пута.
Сада је Хитлер установио тајни државни савет, који ће реша-
вати и о спољнополитичким питањима. У ствари, тај савет није
ништа ново. Са тим људима Хитлер је и пре мењао мисли кадјехтео
дарешава. Герит, Хес, Гебелс, Нојрат, Рибентроп, били су и пре конзул-
товани. Новоједајеу тајсаветушло и три генерала: Кајтел, Браухич
и адмирал Редер. (То најбоље показује колико се страна штампа вара,
када пише даје партија ломила војску).
Несумњиво је досадашњи министар иностраних послова барон
фон Нојрат имао утицаја на Хитлера, у спољнополитичким питањима.
Барон фон Нојрат дипломата је од каријере. Он истина није био члан
партије, али је његова прошлост била чиста. Као капетан он се добро
тукао у рату, као посланик, он је добро радио у Лондону и Риму. Нојрат
није био никад човек који се намеће. Он је богат човек и за њега пен-
зија 6и била олакшица. Напунио је 65 година. Тај Шваба, из Тирингије,
један је од најлепших и најздравијих стараца Берлина. Невероватно
је миран и нема догађаја, који би га могао извести из такта, Нојрат је
познат по томе да, како људи мисле, не ради ништа. Не чита акта. Али
размишља. Од првог дана, када је почео да ради са Хитлером, он је имао
само мудрих и срећних потеза. Безброј је ситница које је Нојрат учинио
на своју руку, а које су га показале као великог мајстора дипломатских
заврзлама. Он је искрен, али уме да буде и опако паметан. Кад је Делбос
путовао за Варшаву, у једном непријатном тренутку, Нојрат је изишао
да га поздрави на станицу у Берлину и тим кораком расположио целу
Француску. Кад је кампања немачке штампе против Чехословачке била
на врхунцу, Нојрат је примио чехословачког посланика у Берлину и
урнисао га у том тренутку.
Ванредног здравља, оптимист, стрпљив, познавалац предратне
Европе, предратне Енглеске и предратне Италије, Нојрат је немачке
захтеве заступао мирољубиво. Може ли се очекивати да ће Рибентроп
те исте захтеве заступати жучно и претећи?
Хитлер се годинама ослањао на Рибентропау спољнополитичким
питањима. Последњих Јодина Хитлер је спољнополитичка питања
радио директно са Рибентропом. Рибентроп мује био изванредни
амбасадор. Рибентропје створио осовину Берлин-Рим, потписао пакт
против Коминтерна, изабрао Јапан између Кине и Јапана. Однос између
Нојрата и Рибентропа код Хитлера мото би се формулисати овако.
Нојратје Хитлеру био сенат, а Рибентроп конвенат. Рибентроп је
везан за Хитлера личним пријатељством. Коњички официр за време
рата, Рибентроп се излато витешки. Он једошао кућидауђеурат из
иностранства, са МНОГО мука. Ботт, у вези са индустријом шампањца,
225
онјеу својој кући направио партијски дому којем је Хитлер за време своје
борбе налазиоувек одмора и помоћи. Рибентроп је најлепши човекмеђу
националсоцијалистима. Он има 1лаву етлеског научника. Он јеједан
од најаиаријих чланова партије, и онје тај који се први пут појавиоу
униформи СС трупа међу дипломатама у дипломатскојуниформи и он
је тај, којије ентеско! крања поздравио хитлеровским поздравом. Тих,
ванредно начитан, замшиљен, Рибентроп изгледа страсна природа, која
страсно жели да својој отаџбини помотеу међународним питањима.
Његовимдоласком највишедобија Ешлеска. Рибентропје имао прилике
да годинама студира ешлеску спољну политику. Хитлер је увек желео
проетлеску политику и не треба заборавити, да ту политику жели и
немачки Генералштаб. Рибентроп ће несумњиво унети у Вилхелмштрасе
националсоцијалистичка Гледишта. Он ће несумњиво Говорити одлуч-
није, не1о Нојрат. Уосталом, онје већ познат са неколико међународних
конференција иу том поГледу не доноси ништа ново. У питању Шпаније
онје показао какомисли и како Говори. Са Рибентропом цело немачко
министарство иностраних послова биће униформисано у униформу
партије. Од сада свет ће имати да рачуна с тим.
Читалац може поставити питање: какве ће промене Рибентроп
донети у држању Немачке према Аустрији, Москви и шпанском пита-
њу? Данас би било рано, да се о том праве прогнозе. Треба сачекати
кога ће Рибентроп поставити на место Папена, да ли ће Папена уопште
употребити, да ли је фон Хасел отишао из Рима по жељи Мусолинија
и нарочито: кога ће Рибентроп послати као посланика у Токио? До
20. фебруара свакако ће бити јасно шта доноси Рибентроп и које ће
му тенденције Хитлер наредити да заступа. Занимљиво остаје, даје
Хитлер и овоГа пута задржао критичаре иакоје довео нове људе. Над
Рибентропом остаје Нојрат, поред Терита, Генерали војске. Хитлер
воли те ситуације, Где они који заступају партију има да слушају
критику оних, који нисуу партији, Где они који имају елана, мора да
дискутују са онима, који су конзервативни, Где они који су нови, мора
да се помуче са онима, који су стари. Има нечег ванредно аустријског
у томе како Хитлер прави државне савете.
Писац овихредова седеоје са Рибентропом у аутомобилу, прили-
ком последњеГ партијскоГ комреса у НирнберГу. Маса је поздрављала
Хитлера, Гериша, Хеса. Један једини Глас узвикнуо је изненада „Хајл
Рибентроп!”. Са својим осмехом емлескоГ лорда, Рибентроп се обра-
тио писцу овихредака: „Ето видите, каткада се деси, - даи сиромах
дипломат добије мало пљеска.” Сиромах дипломат, данасје немачки
министар иностраних послова. Уданашњој Европи тоје положај, који
семирноможе поставити поред положаја Делбоса, Идна, Ђана. Ста-
ри Шваба из Тиритије дуГо му је стојао у вратима. Сада, кад је ушао
на велику позорницу међународних сукоба, Рибентроп има да покаже
шта зна. Треба веровати у њеГову високу културу, у њеГов племенити
лик, у њеГове ванредне очи. Тај човек постурно није онакав као што Га
226
приказују непријатељи ХитлеровоГрежима и Немачке.
Време, 12. II 1938.
У НЕМАЧКОЈ ВЛАДА МИР
225
женидбе, остало је уверење да је разлог неповерења парламента према њему
било његово германофилско опредељење.
Исто тако су нетачне и фантастичне су вести, да се I. Хитлер
враћа у Берлин, јер су избили немири. Канцелар Хитлер сваке Године
даје свечани ручак за дипломацију 14. фебруара и зато мора да се вра-
ти из Берхтесшдена. Канцелар Хитлер отвара 18. фебруара велику
интернационалну изложбу аутомобила у Берлину.
У сваком случају, седница Рајхстат која ће бити 20. фебруара,
може да се очекује са великом пажњом. Спремају се несумњиво значај-
не спољнополитичке изјаве и према мојим информацијама, можда ће
доћи и до уставних промена на врховима државе.
Нетачне су вести да се припрема даље пензионисање у војсци.
Никаквог даљег пензионисања неће бити. Даље промене у чиновни-
штву очекују се још само у Министарству иностраних послова.
Потврђује се вест, да се немачки посланик у Бечу, фон Папен,
вратио у Беч на своју дужност са новим, нарочитим задатком, који
му је поверио Канцелар Хитлер.
226
ПАПАЊИНОВА САНТА1
225
имају слојеве угља, погодне заливе за бродове, за „научне” станице, итд.
Који је главни сан Русије тамо горе у поларним крајевима? Писац
ових редова видео је њене трговачке бродове. Више него напад на
норвешке обале, сан Русије је да отвори пут трговачким бродовима од
Архангелска до Владивостока, кроз ледене санте, дуж обала Сибира.
То је данас најактуелнији проблем Русије у поларним крајевима, као и
ваздухопловна конкуренција Немачкој, преко Пола, веза са Канадом
и Америком. Зато су погинули прекјуче ваздухопловци совјетског
ваздушног брода, зато пропадају и Папањин и његови другови, зато
је неСтао и Левањевски у бескрајној тишини поларне ноћи и полар-
ног леда.
226
и да им баце свеже хране, воћа, зелени, меса.
Да ли ће их спасти?
225
И посета аустријског канцелара г. Хитлеру, изазваће, свакако, сен-
зационалне вести. Међутим, у Берлину је посета г. Шушнига' код г.
Хитлера примљена врло мирно.1
На надлежним местима у Берлину потврђују вест, даје до посе-
те I. др Шушнта, код I Хитлера, дошло иницијативом са немачке
стране. Али то је тачно само са формалноГ Гледишта. У ствари, до
посете I. др Шушнта у Берхтеаадену дошлоје по потреби аустријског
канцелара и у корист аустријскоГ канцелара. Технички, ову посету
ортнизовао је у последњем тренутку, кад је већ био смењен, I фон
Папен. Ово је један од последњих успеха I фон Папена у Бечу, успех
политике концилијантности према Бечу.2
Г. фон Папен ће остати још неко време крај I др Шушнта, али
ће после добити неко ново место. Последње информације тасе: Токио.
Већ од дужеГ времена у Берлину сматрају, да је ситуација I др
Шушнта поГоршана и да се I др Шушнт налазиу опасности, да Гајед-
на клика притесни. Неке европске државе имају своје Генералске, друге
пуковничке Групе, - Беч има своју Групу бискупа, на челу са кардиналом
Иницером. Међутим, није кардинал Иницер онај који притискује I др
Шушнта, неГо I Шмиц, председник општине.
У сваком случају I др Шушнтје после 4. фебруара желео и сам да
разтвара са Рајхом. Берлин није биоувек одушевљен I. др Шушнтом,
нарочито не њетвим плановима, који не личе на Вођин. Ипак, у Бер-
лину се сматра, даје I др Шушнт добар Немац и да, на крају крајева,
води политику у корист немачкоЈ народа.
Посету код I. Хитлера треба сматрати као жељу Берлина, да
Г. др Шушнту сада помоше. Г. др Шушнт је ипак далеко бољи, нет
остали у Бечу.
226
подсекретар г. Шмит", затим фон Рибентроп и фон Папен.
Шеф аустријског Пресбироа, пуковник г. Адам, дао је у Бечу после
подне, у 3 часа, страним новинарима изјаву, да је посета г. др Шушнига
обичан акт куртоазије и да је г. др Шушниг већ на путу за Аустрију.
Ваш дописник може да тврди, да г. Адам није знао, да се г. др Шушниг
утом тренуткујош налазио код г. Хитлера, сакојим су разговори тра-
јали до 6 часова увече. Дакле, цео данје трајала куртоазија.
О разГоворима и. Шушнш-Хитлер у Берлину се, разуме се, засада
не дају никаква обавештења. Можда ће пре проговорити у Бечу. У
Берлину није дат ни коминике. Г. Хитлер ће о тим разтворима оба-
вестити свет, тек на седници Рајхсташ 20. фебруара.
Страна штампа преноси многе и фантастичне вести о овоме
састанку, али у ствари, сензација нема. У круговима аустријских
националсоцијалиста у Берлину зна се, да г. др Шушниг није успео
да добије оно, што је тражио, а то је - обустављање националсоција-
листичког рада у Аустрији.
С друге стране, све вести о неком упаду трупа из Немачке у
Аустрију, који се тобоже спрема, не одговарају истини.
Берлин, то се може слободно тврдити, без бојазни да ће се деман-
товати, не жели компликације у аустријском питању. То не жели ни
националистичка партија, ни Генералштаб, ни Министарство ино-
страних послова, ни сам канцелар I Хитлер. Треба овде навести једну
изреку канцелара Хитлера:
„Ниједан немачки војник, док сам ја жив, неће крочити на тле
Аустрије као освајач. Ми нећемо поновити 1866. годину'".”
225
Састанак између П. Хитлера и др Шушнша, створио је боље
односе између Беча и Берлина. Толико признају сви они који су били
у Берхтесгадену, као и то, да ће ово и будућност потврдити.
Пруске (са којом је у савезу био део немачких држава: Одленбург, Мекленбург-
Шверин, Мекленбург-Штерлиц и Брауншвајг), уз коју је била и Краљевина
Италија. Суштински, сукоб је представљао израз борбе између Аустрије и
Пруске око питања немачког уједињења, око првенства у немачком свету, као
и о концепцији уједињења (велико решење које је подразумевало укључивање
Аустрије и њено вођство и малонемачка концепција којаје обухватала немачке
државе без Аустрије на челу са Пруском). Након битке код Садове 1866. године
у којој је победу однела Пруска, уследио је Прашки мир. Овим краткотрајним
ратом Пруска је дефинитивно стекла водећи положај у немачком свету.
226
НОВИ АУСТРИЈСКИ МИНИСТАР
УНУТРАШЊИХ ДЕЛА Г. САЈС-ИНКВАРТ34
КОД Г. ХИТЛЕРА
225
још се не зна, али приватно дознајем, да тражи стан, То 6и значило,
да г. Сајс Инкварт, као официјелна личност преузима мисију, да води
националсоцијалистички покрет у Аустрији, и да ће одсада бити шеф,
који има да управља политичком акцијом партије, која сада ступа у
легалну теренску борбу.
У Берлину се проносе међу страним новинарима фантастичне
вести, о резултату разговора Хитлер - Шушниг - Сајс Инкварт, које
ће тобоже, г. Хитлер објавити светској јавности 20. фебруара, а који
ће деловати као бомба.
Према нашим обавештењима, све те вести о некој реконструк-
цији владе у Бечу, о ултиматуму, о царинској унији, која се тобоже
опет припрема, неистините су. Оно што изгледа, да ће г. Хитлер рећи
у Рајхстагу, 20. фебруара, што се тиче Аустрије, то је ово: шта имају
две немачке државе у међусобним односима, то се само њих тиче и
никоГа више.
Тоје теза коју заступа канцелар I. Хитлер, кратко ијасно. Пар-
тијски као и остали круГови сада подвлаче, даје Г. Хитлерова заслуГа,
што све ово пролази без крви. Даје дошло до НПГЛОГ и илеГалноГ прео-
крета у Аустрији, националсоцијалисти, који су хапшени, тучени и
злостављани, свакако би се осветили својим противницима. Овако
се све свршило уједној великој радости, која није помућена ничим, а
која Европи може да служи за пример.
Ваш дописник се интересовао за концентрацију трупа, која је,
тобоже, била ових дана на аустријској граници. Све фантастичне
вести са тим у вези, могу се демантовати.
Брдска бригада алпијских ловаца, заиста је имала локалне маневре
у Баварској, а не на аустријској граници. У Баварској је једино и могу-
ће одржати такве маневре, а и схватљиво је, да се морају одржавати
зими. Ти маневри нису били ни најмања тајна и не могу се довести у
везу са последњим догађајима у Аустрији. Напротив, изгледа, да су
прогањања и хапшења националсоцијалиста у Аустрији, у последње
време само убрзали повлачење барона фон Нојрата и долазак фон
Рибентропа, на положај министра иностраних послова. У партији је
било велико незадовољство са радом фон Папена и фон Нојрата, и
жеља је била општа, да Рибентроп регулише аустријско питање. Ово је
несумњиво утицало на држање г. Шушнига и на његов одлазак у Бер-
хтесгаден. Не треба заборавити, да данас нема политичкоГ питања
на коме је канцелар Г. Хитлер тако болно осетљив и срцем и душом.
Он је, као што је познато, родом из Аустрије, и уједињење те земље са
конзервативније и религиозније средине. Једна од најјединственијих особина
аустријског националсоцијализма било је постојање католичких интелектуалаца
у оквиру покрета, који су настојали да помире нацизам са католичанством и
226
партикуларним аустријским идентитетом.
Немачком у једну нову државу, у Трећи Рајх, његов је сан и циљ живота.
Данашње весео и ведар Берлин, који то уједињење спроводи мирно,
са супрематијом партијском, са политичким престижом, најбољи је
доказ, да Немачка данас нимало мање, него друге велике силе, води
рачуна о опасности, сваког насилног корака и о потреби стрпљења и
мира, при решавању спорних међународних питања.
225
Г. САЈС ИНКВАРТ ОТПУТОВАО ИЗ БЕРЛИНА КАО
ЧОВЕК КОЈИ ИМА ПУНО ПОВЕРЕЊЕ Г. ХИТЛЕРА
226
Г. Хитлер се спрема, према приватним информацијама, да 20.
фебруара у свом говору, који ће преносити све аустријске радио-стани-
це, упути заносне речи на адресу Немаца у Аустрији, али неће дирати
у суверенитет државе и формалне границе, које деле исти народ, исте
културе, језика и расе. Може се очекивати, да ће канцелар I. Хитлер
врло оштро одтворити онима, који су желели да се неко трећи умеша
у аустријско питање.
Емигрантски кругови у Берлину, као и шефови националеоција-
листичке партије, задовољни су развојем прилика. Г. др Бекстер, један
од шефова некадашњег националног пуча у Бечу”, гледа на ствари
које се догађају, врло оптимистички. Националсоцијалисти били су
до сада у Аустрији грађани другог ранга. Они сада ступају у први ранг.
У Берлину се очекује данас и долазак I Ринтелена.
Сасвим су депласиране вести, да су француски и етлески посла-
ници у Берлину уложили протест кодминистра иностраних послова,
фон Рибентропа, поводом дотђаја у Аустрији. Они, који те вести
јављају, тврде свесну неистину. Ваш дописник може потврдити, да
је француски посланик у Берлину, г. Франсоа Понсе изјавио лично
француским дописницима, да је он код фон Рибентропа био, да се
упозна са новим министром иностраних послова и да се информише.
Он је том приликом категорички демантовао све вести да је у ма ком
облику уложио протест код фон Рибентропа.
За необавештене треба додати, да се Берлин данас налази у сасвим
другој ситуацији него што је била недавно ситуација у Букурешту, и
да би протести, од стране Француза или Енглеза, у Берлину изазвали
праву буру негодовања, које није у интересу западних сила. На такве
протесте, фон Рибентроп би несумњиво дао врло оштар одговор.
Обавештени кругови у Берлину смешкају се само на вести, које
је ширила швајцарска штампа, да је енглески посланик учествовао у
таквом протесту код фон Рибентропа и да је био необавештен о дога-
ђајима. Потпуно непознавање ствари показују и оне вести извесног
дела штампе, које веле, да у Аустрији има да дође до отпора, против
нове оријентације према Немачкој, од секретара за војску, генерала
Хилгерта и његове околине. У Берлину, у аустријским круговима, који
су добро обавештени, влада сасвим друго мишљење о оријентацији
аустријске војске.
225
судетских Немаца'". Ради се на једном плану, да се Хајнлајнова странка
припреми за улазак у владу.
Канцелар г. Хитлер отворио је данас у подне, у присуству целокуп-
ног дипломатског кора, изложбу аутомобила. Моторизација Немачке
напредује гигантским корацима. Г. Хитлер је у 3 часа по подне, седећи
крај шофера напустио изложбене зграде, бурно поздрављен од масе
света. Као и на пријему дипломатског кора, г. Хитлер је изгледао врло
миран, али врло ведар. Вечерас почиње да диктира свој говор за неде-
љу, који још није у целости утврђен.
226
ДАНАС ГОВОРИ Г. ХИТЛЕР
225
говора, само су комбинације.
У Берлину је већ неколико дана право пролеће, и оно што је ваш
дописник несумњиво утврдио, то је, да канцелар г. Хитлер изгледа
необично расположен и да ради на своме говору врло ведар. Свет ће
сутра имати прилике да се увери, колико су неистините и претеране
вести, да је г. Хитлер изгубио глас, и да му је болесно грло.
226
држава. Биће речено јасно, да она има да буде националсоцијалистичка.
Оштро ће се осудити мешање трећег у аустријско питање. Г. Хитлер ће
отворено изјавити своју жељу, да се аустријско питање реши легалним
уласком националсоцијалиста у политичке партије Патриотског фрон-
та. Он ће подвући пријатељство с Италијом и заједнички интерес са
њом у шпанском питању, образложиће рђаву политику великих сила у
шпанском питању. Каже се, да ће упутити оштре речи на рачун Совјета
и њихове спољне политике у Букурешту, као и на рачун мешања вели-
ких сила у унутрашња питања Румуније.
Господину Розенбергу биће поверено неколико политичких путо-
вања у иностранство и један специјални задатак у борби против
спољних непријатеља Немачке, а нарочито бољшевизма. Каже се да
ће г. Розенберг добити нарочити положај и организацију у ту сврху.
Чујемо, да ће г. Хитлер врло топло говорити о посети коју је у
Немачкој учинио наш председник владе и министар иностраних дела
г. др Милан Стојадиновић". Овај пасус се очекује са великим инте-
ресовањем у Берлину.
225
у питању колонија већ воде разговори са Лондоном, а ни Париз више
није онако упоран у негацији тога питања. Дознајемо да један од врло
виђених немачких новинара спрема дуже путовање и серију великих
чланака из бивших немачких колонија, које сада стоје под мандатом
Француске, а да му француско посланство не само није правило тешко-
ће, него да су та путовања у Паризу одобрена и прихваћена.
Према томе, Берлин очекује више разумевања у колонијалном
питању и почетак преговора са Паризом и Лондоном. Упорно се у
партијским круговима одржавају вести, да и у Чехословачкој постоји
са аграрцима група парламентара, која је спремна, да отпочне рад и
разговоре једне нове политике према Судетским Немцима и око ула-
ска г. Хенлајна у владу.
Рајхстаг ће сутра имати свој велики дан. Било је вести да ће бити
сутра распуштен, али дефинитивно о том питању још се решава.
Ноћас посланици немачког Рајхстага имају састанак. После поноћи
дознаће се прве вести о томе, шта нам доноси сутрашњи дан.
Једно је сигурно, свет ће још једном стећи уверење да је Немачка
консолидована и да њена политика логички и неумитно иде ка укида-
њу последњих трагова Версајског уговора, као и да Немачка заузима
једно ново место међу великим силама у Европи, али не као опасност
по Европу већ као консолидована и велика отаџбина Немаца, који
заносно осећају да су васкрсли после једне епохе, која је била мрачна
и тешка, и да то има да захвале Вођи и канцелару г. Хитлеру.
226
ХИТЛЕРОВА АУСТРИЈА
541
Кад један шеф владе иде шефу једне дру1е државе у посету, пре
него што изврши реконструкцију кабинета и кад један министар
унутрашњих поспова иде шефу једне друГе државе, може серећи ради
инструкција, ондаје то по нашем мишљењу, јасно и доста. Преста-
ла је да постоји једна бивша Аустрија и рађа се једна нова држава
немачкоГ народа. Бивша Аустрија сад је заиста покојна. Цвеће ће за
сваГда увенути и на Гробници ХабсбурГа...2
Извесни страни листови инсистирају на томе, да је Аустрија била
присиљена да попушта. Кажу, био је ултиматум Аустрији. Свакако не
као онај, који је пре 23 године дала Аустрија. Истиче се, да је Хитлер
вршио притисак на Шушнига и генерале. Говори се и о моторизова-
ним одредима, као што се пре шапутало о нацистичким легијама. На
све то се смеју у Берлину, на надлежним местима.
Нису то средства, којима се може скрхати Шушнигова душа.
Једна мањина, легитимиста и католика, несумњиво ће наставити
борбу против Шушнига и прогласити га за издајника. Међутим, јасно
је, Шушниг није без разлога, и нужде, напустио да брани Аустрију,
Инцера и Хабзбурга. Сањар, плаховит и страстан, упоран, Шушниг
не би био напустио старо, да није присиљен нечим новим. Али то
није била претња упадом, већ динамика националсоцијализма, која
је опет као талас јака и данас опет један од главних фактора европске
политике иако је још увек слабо позната. Та динамика је факт, који је
променио држање Шушнига.
Један бивши вицеканцелар аустријски, који живи у емиграцији,
у Берлину, формулисао је догађаје, прекјуче, овако: Аустрија постаје
један велики Данциг немачког народа. Ову слику данас налазимо у
енглеским листовима и она је врло тачна дијагноза.
Сајц-Инкварт само је министар унутрашњих послова, али је
добио и ново министарство јавне безбедности. У Аустрији, сада то је
велика разлика. Сајц-Инкварт преговара данас у Берлину, и још се не
зна о резултатима тих преговора. Оно што је важно у његовој посети
Берлину, то је, да је Аустрија признала онога, који данас судбином
немачког народа управља. Зна се ко је то.
Што се тиче идеалне стране овог питања, смешно је да Европа
заборавља оно, што је некада толико глорификовала. Право народа, да
се определи куда хоће. Право поцепаних делова једног истог народа,
да се сједине. Скоро сви народи, у бившој Аустрији глорификовали су
ово право. Зар се може то забранити једино Немцима? Нема сумње,
у детаљима, аустријско питање још крије извесних тешкоћа и стаће
много папира и мастила. Крви не, истичу у Хитлеровој околини, и то
је његова заслуга. Може доћи можда и до реакције католичких пар-
тија и легитимиста. Али ваш дописник исто тако лако замишља да
доживи и то да г. Гвидо Шмит постане канцелар на место Шушнига, а
да Шушниг посети Берлин у тријумфу и у својству аустријског пред-
седника. Хитлеру, у аустријском питању, није потребна сила. Сад ће
226
Аустрија сва да се хитлеризира: чиновништво, општине, полиција, па
и војска. У сваком случају она ће постати фанатично немачка. Данас
из затвора излазе хиљаде људи у своја села. Индустрија очекује чудо
од плана Геринга.
Није ни при узимању власти у Берлину ишло све силом. Напро-
тив, легална форма се очувала. Хитлер, у аустријском питању иде у
етапама. У првој влади његовој, и у Берлину, било је свега 3 нациста.
Можда је једна мањина у Аустрији сада разочарана. Већина, кад
не би било строгих наређења из Берлина, свакако би вечерас у врху
планина ватре палила. Немачка, Хитлер, за све Немце данас значе пре
свега једну грозницу надања и дивљења. Политика се не састоји увек
из реалности и рачуна. Него и из заноса. Берлин, вечерас, на крају
једног сунчаног и пролећног дана, мирно се скупља око новинских
киоска. Биланс клиринга, аустријског извоза, стање у којем се нала-
зи индустрија, није натерала у Берхтесгаден Шушнига. Натерала га
је једна олуја, коју свет још не зна довољно, јер о њој не извештава
тачно страна штампа. Та штампа је крива што се не зна право стање
ствари у Немачкој и што се још увек превиђа3 динамика националсо-
цијализма. Да страна штампа, а богами и дипломатија, није жмурила,
него да је очи отварала, данас ово што се догађа не би било сензација.
Орган немачког министарства иностраних посповаДипломатска
Кореспонденција обележила је посету Шушнига код Хитлера, за време
галаме стране штампе, овим скромним речима: „посета Шушнигова
није била без резултата”.
Писац ових редова мисли, да ће, кроз неки дан, после седнице
Рајхстага од 20. фебруара, та реченица бити још актуелнија.
225
Г. ХИТЛЕР О ОБНОВИ НЕМАЧКЕ
544
чути Говор, који очекују милиони Европљана, а неки од њих - МОГЛО би
се рећи -ис а стрепњом!
У првој клупи испред владе седи I. фон Папен, досадашњи немачки
посланику Аустрији. Он ће са великим интересовањем пратити сва-
куреч I. Хитлера о Аустрији, и МНОГО ће пљескати оном делу Говора,
који сеје односио на Аустрију.
Увек насмејан пролази кроз Групу министара и посланика, I. др
Гебелс. Нови министар иностраних послова, Г. фон Рибентроп, у уни-
форми партијских јуришних трупа, задржава се код појединих обла-
сних шефова партија, нарочито Галмајстера, из Есена. Рибентроп
је, као и увек, миран и скроман.
Најпосле, два минута предједан сат, чују се фанфаре и поздрав-
на вика. Крозредове посланика, долази Вођа и канцелар, Г. Хитлер, са
њеГовим заступником. Шеф и њихова пратња. Маршал Г. Герит није
ушао преко позорнице, неГо је дошао са Г. Хитлером.
Канцелар Г. Хитлер заузима прво место, у левој клупи министа-
ра, и учтиво пропушта поред себе Г. Хеса и министра унутрашњих
послова, Г. Фрика, који има Главу сенатора античкоГ Рима.
У потпуној тишини устаје председник РајхстаГа, Г. Герит, у
обичној партијској униформи, и објављује, да отвара седницу и одмах
даје реч Г. Хитлеру.
Г. Хитлер, у простој партијској униформи, одлази за Говорницу.
Минутима траје пљескање и вика, којима Ја поздрављају.
У своме говору, који је почео тихо, да би завршио гласом као
оркан, г. Хитлер је дао опширан преглед успеха петогодишње владе
националсоцијалистичке партије у Немачкој.
Тај део говора, трајао је скоро два сата и био је необично лепо и
патетично састављен и примљен. Г. Хитлер је споменуо патње и пони-
жења која је за последњих 15 година Немачка отрпела од демократија
у свету, и истакао, да је он 1933. Године спасао Немачку, онда, када
су сви већ били на томе послу доказали своју немоћ. Подвукао је, да
је Немачка извршила своју обнову без крви и указао на крвави биланс
таквих промена, баш у такозваним „демократским државама”. Тај
пасус њеГовоГ Говора био је нарочито топло поздрављен.3
Г. Хитлер је сву заслугу, што је Немачка извојевала толику побе-
ду без крви, приписао разборитости и добром карактеру немачког
народа. Свој рад за последњих пет година упоредио је радом4 обичног
радника, који тешко живи и има много брига.
Статистичким подацима које је скоро сат бацао у свет да сви чују,
г. Хитлер је указао на огроман напредак Немачке на индустријском
терену, у поморском бродарству, на моторизацији земље, у чему у
Немачкој учествује 21 милион људи, и на васпитању омладине, која има
15.000 пилота. Тај део свога говора, који је био поздрављен, г. Хитлер
Је завршио признањем немачкоЈ жени, коЈа Је за ових пет година дала
225
Немачкој нових 1.160.000 живота.
Добар део I. ХитлеровоГ твора заузелаје полемика против стране
штампе, која својим писањем и интртама против Немачке, доводи
у опасност светски мир. Уз бурно одобравање посланика, I. Хитлерје
објавио, да ће од сада националсоцијалистичка Немачка одговарати
без поштеде на ту кампању. Врло оштроје I Хитлер, напао стра-
ну штампу збоГ њеноГ писања о променама у немачкој војсци. Он је
истакао отворено, да у Немачкојданас заповеда он, ид ас в и имају да
слушају, алије врло лепо Говорио о пензионисаном маршалу БломберГу
и Генералобрсту, Фричу.
Г. Хитлер је употребио један нови тон опомене иностранству,
Говорећи о немачкој војсци. Ако иностранство сумњау једнодушност
немачке војске и националсоцијалистичке партије, и ако на основу
тоЈа буде покушало да изазива Немачку, онда се једноГа дана може
доГодити да на то добије одГовор, али одГовор у Гвожђу и челику и то
муњевитом брзином.
Овај пасус Говора Г. Хитлера показује коликоје напредовало нао-
ружање Немачке, којеје Г. Хитлер истакао као најбољу Гаранцију за
одбрану Немачке и мира у Европи.
Дубоки утисак је оставио г. Хитлеров говор оним делом, у коме је
признао велике економске тешкоће, у којима се Немачка налази. Још
никада у његовом говору није било толико горчине, када је говорио
о тражењу немачких колонија као сада.
226
Паризом већ воде преговори и која спадају у ресор г. фон Рибентропа,
који је тек неколико дана министар иностраних послова Рајха. Оштро
је алудирао г. Хитлер на питање Судетских6 Немаца и показао је, да
ће Немачка у томе правцу активизирати своју политику.
Са неколико топлих речи, I Хитлер поменуо је пријатељске
односе са Пољском, Мађарском и Јутславијом, не задржавајући се на
тим проблемима.
Говорећи о односу Рајха и Аустрије Хитлер истиче да се у овим
односима не требају тражити сензације. Аустрија има исто право
самоопределења као и остали народи. Немачка је нашла пут ка изми-
рењу са Аустријом уговором од 11. јула. Логична је последица била да
се тај уговор изгради тако, да националсоцијалисти у Аустрији дођу
до истих права у границама постојећих закона, која имају и остали
грађани Аустрије.7
Врло топло поздравивши сарадњу са Мусолинијем и Аустријом,
г. Хитлер је изазвао велику пажњу својом изјавом, даје већ дао наре-
ђење, да се појача наоружање и спремање немачке војске.
- Немачка жели мир, рекаоје I. Хитлер у томе пасусу своГа гово-
ра - али ако не буде успела у тим својим настојањима, кривица неће
бити до ње.
Иако је највећи део Говора I. Хитлера био посвећен петоГоди-
шњем прегледу рада и успеха националсоцијалистичке партије и
обнове Немачке, иакоје збо1 то!а онај део њетвог Говора који Говори о
спољнополитичким питањима био МНОГО краћи и неодређенији, Говор
канцелара I. Хитлера оставиоје на све присутнедубокутисак, наро-
чито тим изјавама, да Немачка не жели да трпи кампању против
ње, и да ова времена, у којима живимо, сматра таквим, даје пре свеГа
потребнајака војска коју Немачка спрема и већ има.
Време, 21. II 1938.
225
СПОРАЗУМ О ШПАНИЈИ И АБИСИНИЈИ
БИЋЕ БРЗО СКЛОПЉЕН -
ВЕРУЈЕ СЕ У БЕРЛИНУ
226
посланик у Москви гроф Шуленбург иде у Токио, док се апсолутно
демантују гласови као да је фон Папен предвиђен за немачког посла-
ника при Ватикану.
Велики говор аустријског канцелара г. др Шушнига узнемирио је
у Немачкој само емигрантске кругове.
Иначе Берлин је примио тај говор сасвим мирно. У Берлину, на
званичном месту, не тумаче тај говор онако како га тумачи страна
штампа у другим европским државама.
Док се тај говор сматра у Швајцарској, у Лондону, у Паризу и у
Прагу као гест за слободу и самосталност Аустрије, обавештени пар-
тијски кругови у Берлину сматрају да је говор аустријског канцелара
диктиран према потребама аустријске унутарње политике. Берлинје
донео кроз целокупну немачку штампу говор I. др Шушнта без ијед-
не речи коментара. Оно што у Шушнтовом Говору Берлин потпуно
одобрава то су њеГове споњнополитичке изјаве.
Ова субота и недеља у Берлину биће изгледа, у знаку проучава-
ња ситуације. ГГ. Хитлер и фон Рибентроп налазе се у Берхтесгадену.
Несумњиво је ове недеље Немачка у ставу очекивања првих резултата
дипломатских преговора који се воде иза кулиса.
225
ФОН РИБЕНТРОП1
ЈУЧЕ И ДАНАС
226
у Лондону и посланик у Риму и Лондону, он је стекао врло добар
глас.
Нојрат није био националсоцијалист, али га је Хитлер ценио. Барон
фон Нојрат није био никад човек који се намеће. Он је богат човек и
пошто је напунио 65 година, заслужио је одмор. По племену, Нојрат
је из швапског племена, из Тирингије, један од најлепших и најздра-
вијих стараца у Берлину. Невероватно је миран и нема догађаја који
би га могао извести из такта. Нојрат је био познат по томе да, како се
шапутало, не ради ништа. Не чита акта. Али је Нојрат размишљао и
умео да размишља. Од првог дана своје сарадње са Хитлером, Нојрат је
имао само мудрих и срећних потеза. Безброј ситуација показале су га
као великог мајстора дипломатских заврзлама. Био је врло искрен, али
је умео да буде и опако паметан. Прошле године 7. марта, и генерали
гледали су са скепсом на питање уласка немачке војске у области на
Рајни. Нојрат је био за. Тада га је Хитлер нарочито заволео. Добио је
висок чин у партијским јуришним трупама СС. Кад је Делбос путовао
за Варшаву, у тренутку многих непријатности са Француском, Ној-
рат је узео шешир и изишао неочекивано на железничку станицу, да
поздрави Делбоса. То је одјекнуло. Када је кампања немачке штампе
због Судетских Немаца у Чехословачкој била најжешћа, чехословачки
посланик у Берлину отишао је да протестује код Нојрата. Нојрат му је,
привидно попустљив, направио страшну ситуацију. Стари господин
умео је да буде врло опак и врло паметан, кад су то интереси Немач-
ке захтевали.
Ванредног здравља, оптимист, стрпљив, добар познавалац пред-
ратне Европе, предратне Енглеске и Италије, Нојрат је немачке захтеве
заступао мирољубиво. Треба ли очекивати да ће Рибентроп узети
други тон и правац?
Хитлер, кад припрема нов потез у спољној политици, не решава
сам и није то ни пре чинио. У тешким тренуцима он консултује не
само свога министра иностраних послова него и једну групу људи,
који су му блиски. То су Ламерс, Геринг, Хес, Гебелс и војници. Нојрат
и Рибентроп и пре су припадали тој групи. Сада је Хитлер из те групе
саставио „Тајни државни савет”5 који ће консултовати у спољнопо-
литичким питањима. Само је оној групи још додао врховне коман-
данте војске, генерала Кеитела и Браухича и адмирала Редера. Имена
и факта сама говоре.
Страна штампа уби се сад са питањем да ли Нојрат остаје и даље
утицајан или је пао. Страна штампа када овако поставља питања,
показује само да не познаје Берлин и околину Хитлера. Несумњиво
ће Нојрат у важнијим тренуцима имати да каже своју реч. Несум-
њиво, међутим, спољну политику Хитлер ради са фон Рибентропом.
Пало је у очи да је смењивање Нојрата дошло тако изненада да ни он
то није знао. Морао је, накнадно, да отказује пријеме. Пало је у очи и
то да га Хитлер, уз комплименте Бломбергу и Фричу, у свом говору
551'
20. фебруара није ни споменуо. Све то не значи ништа. У Берлину,
ова група људи око Хитлера прима и добија задатке чисто рациона-
листички и нема сентименталности ни при доласку, ни при одласку.
Сада је на реду фон Рибентроп, то је све.
Хитлерује Рибентроп, век неколико тдина, изванредни амбасадор.
Рибентроп и њеГов биро изГрадили су осовину Берлин-Рим, потписали
пакт против Москве, изабрали Јапан а не Кину. Сликовито мото би
серећи, даје Нојрат Јоворио као сенатор, адау души Рибентроповој
ври као у Конвенту. Рибентроп је везан за Хитлера личним прија-
тењством иједанје од најстаријих чланова партије. У ње1овој кући,
пре доласка на власт, Хитлерје често становао и припремао акције.
Рибентропје бошт из детињства и студираојеу Француској и Енше-
ској читав низ Година. За времерата он се вратио по својој воњи кући
и као коњички официр тукао се добро. Није се штедео. Онје зет врло
боГатоГ фабриканта шампања и имаједну од најлепших библиотека у
Немачкој. Рибентроп је најлепша Глава, међу националсоцијалистима.
Он има Јлаву енглескоГ научника, са изванредним профилом. Ванредно
тих, замишњен, он се понаша врло скромно. Он је партијску унифор-
му обукао и на емпеском двору и поздравио партијским поздравом и
етлескоГ Краља. Рибентропјеједан од највреднијих њуди у Хитлеровој
околини. Животје за ње!а стално читање и онје одлично обавештен
и о детањима. Познаје Запад, али писац ових редова зна да познаје
и питање мањина. Из његовоI бироа датоје наређење да мањина у
Румунији нема да прави авантуристичку политику, неГо да има да
сарађује са владом. Рибентропје нашао времена да студира и питање
немачких мањина у нашој земњи. Онје страсна природа, која страсно
жели добро своје земње, али се варају они који мисле, да је романтик.
ЊеГовим доласком не Губи Етлеска, већ напротив добија. Рибентроп
је Годинама студирао емлеску споњну политику и добро је познаје.
Рибентроп воли француски народ и Париз. Хитлер је увек желео
проемлеску политику и њу жели и Рибентроп. Не треба заборавити
да такву политику одобравају у Берлину и војници. Несумњиво, са
Рибентропому Вињемштрасе, у министарство, улазе и његови људи.
Он ће задржати ипак и свој засебан биро, са неколико млађих њуди који
су се истакли. Писац овихредова очекује од те млађе Групе енерГичан
тон, али сматра даје сасвим поГрешно мислити, да су то фанатици,
док су тобоже њуди Нојратови били мироњубиви. Рибентропова Гру-
па су Европејци, истина, не декаденти, неГо од оне сорте, којује Пол
Моран, француски писац, карактерисао као снажну и издржљиву расу.
Рибентроп ће несумњиво Говорити одлучније, неГо Нојрат,6
Било би рано, пре неГо што Рибентроп сам проГовори, писати о
њеГовом Гледишту у питању Шпаније, колонија, Кине, боњшевизма
итд. Треба сачекати и то, коГа ће Рибентроп послати у Беч, наместо
Папена. КоГа у Рим, наместо Хасела.
Писац овихредоваразГоварао је са новим министром иностраних
226
послова, последњи пут у НирнберГу. Пало мујеу очи, како Рибентроп
мирно и стрпљиво мисли у питању колонија. Сматраоје, да са Енме-
ском треба имати стрпљења. У питању немачких мањина правиоје
комплименте нашој влади. Утисакје био да се разШара са човеком
васпитања и метода као у етлеских ГеоГрафа. Само мује лице избо-
рано бртама и страшћу човека, коГа мори жудња. Та жудња је једна
велика Немачка, светска сила.
Време, 3. III 1938.
225
У БЕРЛИНУ СЕ СА ПЕСИМИЗМОМ ОЦЕЊУЈЕ
САДАЊА УНУТРАШЊА СИТУАЦИЈА РУСИЈЕ
226
ТИШИНА ПРЕД ОЛУЈУ?
225
Геринг је у свом говору, приликом прославе годишњице успоста-
вљања немачке ратне ваздухопловне флоте говорио јасно и одређено:
- Немачка очекује, да ће разговори између Рима и Лондона, који
су сада ујеку и разГовори фон Рибентропа и Чемберлена, који се при-
премају, успешно се и завршити.
Берлин сматра, да и Париз и Лондон морају увидети сада, да
Москва није партнер, који може дати гарантије у преговорима у пак-
ту једног трајног европског мира. Али, ако разговори Рибентропови
у Лондону не буду имали успеха, ни ово\а пута, несумњиво да треба
очекивати једну утакмицу у наоружању између великих сила, какву
свет још није видео.
У тој утакмици, Немачка стоји много боље, него што страна
штампа обично мисли. Немачко наоружање у ваздуху чини изблиза
дубок утисак. Још више треба ценити немачко припремање на инду-
стријском пољу и на добијању индустријских сировина. Тим поводом
ваш дописник сматра, да треба да спомене једну изјаву др Шахта, коју
је дао на једном приватном ручку. Др Шахт је рекао:
- Иностранство оцењује МНОГО Горе финансијску ситуацију Немач-
ке, неГо штоје онау ствари. Немачкаје финансијски мноГојача, неГо
што се мисли.
Време, 4. III 1938.
226
ЈАГОДА ТВРДИ ДА ЈЕ МАКСИМ ГОРКИ
ОТРОВАН ПО НАРЕДБИ СТАЉИНА
225
Према приватним информацијама немачких новинара, који се
још налазе у Москви, вели се, да је врло тешко распознавати, при-
ликом овог суђења, шта је истина а шта је припремљено. Није јасно
кад говоре оптужени онако, како им је наређено у згради ГПУ, а када
говоре, међутим, кад им истина лежи на срцу.
Несумњиве контрадикције у исказима оптужених доказују, да је
ово суђење удешено и да су кривци натерани од стране ГПУ, да приме
на себе злочине које нису учинили и кривице, које су им напаковане.
Али је несумњиво да неки међу њима сматрају, да им је ово последњи
пут да могу подићи свој глас против Стаљина и да је ово последњи
пут да могу извикати истину о ситуацији у Русији, да је чује цео свет.
Крешћински’” и Бухарин”", њих двоје нарочито, несумњиво да
су искористили ово суђење да кажу много више, него што је држав-
ни тужилац можда тражио, и много више, него што је ГПУ од њих
захтевала. Њих двоје се труде, да покажу контрадикције приликом
испитивања сведока, да би дискредитовали суђење у Москви. С дру-
ге стране, Бухарин и Крешћински употребљавају судску дворану као
трибину, откуда нападају Стаљина, и приказују у најцрњим бојама
данашњу ситуацију Совјетске Русије.
226
ГЕНЕРАЛ БЛИХЕР И МАРШАЛ ВОРОШИЛОВ
ПОД ПРИСМОТРОМ?
225
СУЂЕЊЕ У МОСКВИ
НИЈЕ ВИШЕ ЈАВНО
226
У СВОЈОЈ ПРОКЛАМАЦИЈИ Г. ХИТЛЕР
ЈЕ НАГОВЕСТИО СКОРИ ПЛЕБИСЦИТ У АУСТРИЈИ
225
имати прилике да се увери за КОГП Гласа немачки народ у Аустрији.
Министар пропаганде нарочито је полагао на то да страни нови-
нари демантују вести које су се шириле у иностранству о писму које
је упутио аустријски канцелар Сајс-Инкварт г. Хитлеру. Напротив,
министар пропаГанде Г. др Гебелс изјављује даје то писмо аутентично.
Исто тако се демантује да су немачке трупе већ синоћ прешле
аустријску Границу. Министар Г. др Гебелс тражиоје од стране штам-
пе да изјави да је истина да су немачке трупе јутрос у 5.30 часова
прешле аустријску Границу.
Исто тако се демантује вест, даје Немачка силом утицала на Г.
Шушнта некаквим ултиматумом. Ултиматума уопште нијебило.1
Берлин се налази у потпуном миру. Према приватним информа-
цијама вашеГ дописника Берлин8 Гледа на ствар оптимистички. Са
стране Чехословачке до сада нема никаквереакције. Лондон се дезин-
тересовао. Римје потпуно уз Берлин а у Паризу до сада уопште није
учињен никакав корак против Немачке.
Лаибкорпус'9 телесна гарда г. Хитлера, већ је укрцана у воз за
Беч. Фирер се налази на путу за Минхен и свакако ће се појавити у
Аустрији одмах после преласка немачких трупа.
226
НЕМАЧКЕ ТРУПЕ У ЛИНЦУ,
САЛЦБУРГУ И ИНСБРУКУ
225
Страни новинари у Берлину добили су приватне информације да
су емлески и француски посланици покушали дауложе протест тобоже
због спречавања Аустрије да слободно манифестује своју вољу, али
је овај протест енертчно одбијен од стране Немачке као неумесан.
Немачко Министарство иностраних послова ставилоје нарасполо-
жење француском и етлеском посланику извесне податке из којих се
види даје наступ немачке војскеу Аустрију уследио у леГалној форми,
на основу изричитоГ тражења аустријске владе и новоГ аустријског
канцелара Г. Сајс Инкварта.
Берлин је уверен да ће нови плебисцит у Аустрији, који ће се орга-
низовати ускоро и у строгој, легалној форми, дати огромну већину
гласова за г. Хитлера и Немачку.
Италија је стално обавештавана из Берлина о догађајима и са те
стране Берлин је досада примио само изразе симпатија и одобравања.
Дефинитивну вољу Немачке да се сједини са Аустријом објави-
ће сутра у великој државној Опери за време свога говора о жртвама
немачког народа и палима у светском рату фелд-маршал Геринг кога
је Хитлер оставио у Берлину као свог заступника за време његовог
боравка у Аустрији. У томе говору Геринг ће подвући да се завршава
једна велика епоха у историји немачког народа и да се дефинитив-
но ствара једна нова Немачка која обухвата уједињење две државе,
Аустрије и великоГ немачкоГ Рајха.
Мадаје Немачка изГубиларат, она представља данас државу са 70
милиона Немаца, државу која обухвата срце Европе од СеверноГ мора
до Бренера. У будућности Европе то значи једну сасвим нову епоху.
У Берлинујеучинио дубокутисак проГлас, којије дала чехословачка
влада, да сматра да је улазак немачких трупа леГалан, јер је уследио
на молбу аустријске владе.
Време, 13. III 1938.
226
САМО НЕМАЧКИ НАРОД МОЖЕ ОДЛУЧИВАТИ
О СВОЈОЈ СУДБИНИ - КАЖЕ Г. ГЕРИНГ
225
маршује према Бечу и њихов шеф г. Химлер - у Линцу. Његово место
заузео је данас у великој ложи његов верни маршал Геринг. Г. Геринг
је данас био необично озбиљан, у својој плавој ваздухопловној уни-
форми и своме плавом огртачу, са маршалском палицом у руци. Он
је изгледао као симбол овога дана. Поред г. Геринга, заузела је своје
место немачка влада и врховни командант војске, генерал г. Браухич
и адмирал г. др Редер.
Прва тачка са програмом је била увертира из Вагнерове опере
Сумрак боша. Свечана, торжествена музика, била је као поручена за
овај блистави скуп. Затим су се зачули тешки кораци Геринга, који је
отишао на позорницу, на којој су у декоративном зеленилу биле сме-
штене старе заставе немачких пукова из светског рата.
226
ПЛЕБИСЦИТ У АУСТРИЈИ
БИЋЕ НОВ ТРИЈУМФ Г. ХИТЛЕРА
225
Да су Фридрих Велики и Бизмарк могли да се дигну из гроба и
виде шта ради народ по улицама Берлина, они би се можда мање зачу-
дили, шта је добивено Аустријом, него штауради Хитлер, од Пруса и
Берлинаца. Овакве манифестације поновиће се несумњиво и сутра
увече, када се Хитлер буде одвезао на седницу Рајхстага. Хитлер је и
досада био свемогућ у Немачкој, али после догађаја у Аустрији, он је
постао непогрешив у психолошкој оцени целе јавности и широких
маса. Занимљиво је, да је за све време остао потпуно по страни прави
аранжер догађаја иза кулиса, фон Папен.
Што се тиче Шушнига, о њему се овде шапуће, да своју собу ника-
ко не напушта.
226
званични Берлин и новинарски кругови смеју карикатури Пјера', где
Зита каже, да ће се сада Отон морати задовољити својом докторском
титулом. Само овде се мисли да је то карикатура из неких францу-
ских новина. У дипломатским круговима много се коментарише,
да је Мађарска јуче, као прва држава признала де јуре ново стање у
Аустрији. У тим круговима сада нагађају ко ће бити други.
ДоГађајиу Москви порушти су концепције и наде неких европских
држава, које су хтеле да задрже Немачку, на њеном путу остварења
немачкоГ спољнопопитичкоГ програма. Са хаосом у Москви настао је
и хаосујавном мнењу европском, међу политичарима и у штампи.
Све што је Хитлер предузео, испунило се; све што су присталице
спољне политике Совјета пророковале, показало се као лаж и обма-
на. Последица је, спољнополитички пораз, не само неких либералних
држава, не1о и целокупне левице у Европи, на свима линијама. То је
тачка која се види на завршетку једне епохе, којаје почела Хитле-
ровим отказом појединих параграфа ВерсаљскоГ уховора и која је,
дохађајима у Аустрији завршена, што ипак незначи да није настала
једна нова етапа.
Време, 18. III 1938.
225
РАЈХСТАГ ЈЕ РАСПУШТЕН
А ИЗБОРИ ЗА ПАРЛАМЕНТ ВЕЛИКОГ РАЈХА
РАСПИСАНИ СУ ЗА 10. АПРИЛ
226
БАЛКАН ПРЕМА ОЦЕНИ
НЕМАЧКОГ НОВИНАРА ЕГОНА ХАЈМАНА
225
тенденције да даје научно дело, он је ипак, без научног апарата, ство-
рио једну књигу коју ће морати употребити многи у иностранству,
који буду научно студирали3 политичке догађаје последњих година у
Југославији, Румунији, Бугарској, Грчкој, Турској и Албанији. Г. Хај-
ман је радио свој посао са толико добре, немачке објективности, са
толико озбиљним загледањем у дипломатска акта и факта, да се у овој
књизи у ствари, на новинарски начин, лак и драматичан, ипак дају
строго тачни извори и историјат свих политичких пактова и њихових
припрема уколико се тичу наше земље и држава Балканског пакта.
Схватљиво је да г. Хајмана интересује, као Немца, рад францу-
ске дипломатије на задобијању утицаја у нашој земљи и балканским
државама, у првом реду. Нигде, када проучава и приказује дипло-
матску делатност Француске од дана примирја све до политике коју
је инаугурисао др Милан Стојадиновић, писац не прелази границе
објективне критике и то у врло коректном стилу и речнику. У приказу
овог Немца, француска политика према нашој земљи и балканским
државама, изгледа врло логична иако се писац не устручава да пока-
же њене грешке. Ни трага од неког тектонског4 фанатизма при опису
делатности француске дипломатије која се на Балкану бори против
утицаја Немачке. Напротив, многи Француз могао би ову књигу про-
учити са коришћу у својим студијама.
Један добар део овог дела показује покушај версаљских потпи-
сника да заокруже Немачку, да јој онемогуће политичко продирање
на Дунав и још више на Балкан. Интересантно је да у томе г. Хајман
много јаче процењује напор Италије, него Француске. Рад италијанске
дипломатије да отклони Аншлус приказан је у овом делу без улепша-
вања. Скоро исто толико колико је приказан и рад италијанске дипло-
матије на заокружавању Југославије и на њеном слабљењу на свим
фронтовима. Г. Хајман очигледно нарочито је добро упознат са овом
политичком епохом, њеним појавама и интри[...]5 [,..]6 била опасна по
мир, тешка за ситуацију наше земље, али која је, Богу хвала, прошла.
Борбу великих сила приказује г. Хајман исто тако добро и на
терену Румуније, Бугарске и Грчке. Интересантно је колико високо
цени писац политички значај обнове Турске коју уопште сматра,
више него други, снажним фактором са којим треба рачунати када
је реч о Балкану.
Југославија има у овој књизи такорећи почасно место. Одлично је
приказана њена прошлост наше политичке тенденције још од времена
Кнеза Милоша и Михаила, одлично је приказана и наша тенденција
у најновије доба, да водимо политику без утицаја из иностранства и
без обзира на те утицаје, само према животним интересима нашега
народа и према интересима наше земље. Није нам познато да би игде
у иностранству данас било озбиљног дела у којем би се тако јасно
странац могао упознати на пример са историјатом односа између
Југославије и Бугарске и радом на стварању југословенско-бугарског
пакта'. Политичка студија балканских држава, а донекле и политике
Мале Антанте, не може се више замислити без обзира на ову са вели-
226
ком вредноћом и солидношћу састављеном књигом. Али оно што са
нашег гледишта ову књигу чини још бољом, то је истицање од стране
овог странца духовних вредности Балкана и балканског човека, са
његовим огромним отпором иако је пасиван, са његовом чистотом
етике и са његовом хуманошћу крај све виолентности. У доба Ранкеа,
немачка наука показала је једно дубље него површно интересовање
за Балкан и специјално нашу земљу, изгледа да то исто показује сада
опет једна група немачких научника и политичких радника и да њима
припада и г. Хајман у нај6ол>ем смислу.
Ако би се имало шта приговорити овом делу, могло би се рећи
једино да је можда обухватило исувише велики комплекс политичких
питања тако да читалац, странац, мора остати мало збуњен. Све је то
још прилично „шпанска ствар” за већину читалаца у иностранству,
јер Европа и велике силе, као и њихова јавност, тек има да упознају
виталност балканских држава, свакако због непознавања прилика
донекле и на своју штету. Можда би боље било убудуће да овај одлични
познавалац балканске политике великих сила, као и развоја ствари
у појединим балканским државама, обухвати мање оквире за своје
студије? У иностранству је потребно да се увиди, да су ствари које се
дешавају данас на територији Балкана и у односима балканских држава
између себе и према великим силама, довољно важне и судбоносне за
Европу, тако да треба концентрисати пажњу на њих специјално и у
етапама. У сваком случају г. Хајман је позван да и даље тумачи поли-
тичку ситуацију наше земље, а исто тако и Бугарске и Турске поред
оних 100 милиона људи који читају на немачком.
Немачка је данас исувише заинтересована и економски, и политич-
ки на Југоистоку Европе, њена је политичка идеологија тако искључи-
ва, да с правом треба приметити са колико објективности ипак њени
новинари успевају да раде, када се реше на једно овако обухватно и
значајно тумачење Балкана. Треба се надати да овај комплименат не
* Југословенско-бугарски пакт о вечном пријатељству потписанје 24. јануара
1937. године у Београду. Југословенско-бугарско зближавање почело је 1936.
године, подстакавши расправе о прикључењу Бугарске Балканском пакту,
потписаном између Румуније, Грчке, Турске и Југославије 1934. године. Како
приступање пакту за Бугарску није било прихватљиво, током 1936. године
настављена је југословенско-бугарска сарадња, посете, сусрети, манифестације и
различити изрази пријатељства. Од октобра су се повели преговори о склапању
пакта о пријатељству, а Југославија је истовремено отпочела дипломатске
активности у циљу придобијања сагласности чланица Балканског пакта за
споразум Београда и Софије. Пошто Је сагласност добијена, у јануару 1937.
пописан је „Пакт о вечном пријатељству између Југославије и Бугарске”, који
је имао само два, веома уопштена члана.
буде применљив само на г. Егона Хајмана, него и многе друге новинаре
и публицисте, који се данас баве проучавањем Балкана.
225
IV
КЊИГА 35
(ШПАНИЈА, 1937)
„БИЛБАО ЈЕ ИСТАКАО БЕЛЕ ЗАСТАВЕ.. ”
577
„БИЛБАО ЈЕ ИСТАКАО БЕЛЕ ЗАСТАВЕ.. ”
577
БИЛБАО ОПКОЉЕН
Билбаоје опкољен
Нема изгледа да би се град могао спасти од пада, утолико више
што је географски положај Билбаоа сасвим друкчији него положај
Мадрида.
Генерал Франко одлучио је да поштеди овај лепи град северне
Шпаније од бомбардовања.2
Трупе генерала Давиле освојиле су цео низ утврђења пред Билба-
ом. Прва линија налази се сада код самог гробља овог града.
Баски држе само још неке мање висове и сви су изгледи да ће у
овом случају успети план да град буде освојен заокруживањем а без
бомбардовања.
Националистичке трупе заузеле су град Лемону, у коме се налази
фабрика пушчаних метака. Сва постројења пала су у руке национа-
листа у потпуно исправном стању са великим количинама израђене
муниције.
Франкови ратни бродови крстаре пред улазом у пристаниште
Билбао, тако да је сада онемогућен сваки саобраћај морским путем.
Густе колоне избеглица крећу се непрекидно путем који води из
Билбаоа за Сантандер. Националистички авиони, који су на овом фрон-
ту у огромној надмоћности, стално бомбардују колоне у повлачењу.
578
ЛА ГРАНХА
291
Већ првог дана нађено је у шуми код Ла Гранхе 500 лешева. Код
Балсаина подигнуто је гробље које је веће од оног у Сеговији. Прого-
ворио сам неколико речи са овим људима. Сви су добри католици. Као
што су се борили, тако и сада испуњавају овај тежак задатак тражећи у
грмљу и у шуми лешеве, често под артиљеријском ватром. Непрестано
налазе нове рањенике и нове лешеве. Све шумско подручје око дворца
постаће једно велико гробље.
290
препуно ручних граната, на слами спавају они који већ пет дана нису
ока склопили.
291
ИЗА ГЕНЕРАЛА ФРАНКА
СТОЈИ ХИЛ РОБЛЕС
290
Франка. У Севиљи, побио је генерал Кеипо де Љано од 8.000 радника
рудокопа Рио Тинто, 6.000. Према овој скали ја мислим, да се посту-
пило и на другим местима. Ипак, истине ради, ваља истаћи, да сам
ја лично слушао у околини генерала Франка и од његових официра
у Саламанци, да је несрећа што је генерал Франко сувише благ. „Он
не стреља довољноГ.Ј
Друго питање, које ми се исто тако често поставља јесте ово: да
ли је дошло до реакције католичке цркве у Шпанији? На ово питање
могу одговорити, да је, према мојој оцени, у Саламанци, и у околини
генерала Франка, католичка црква најјачи потенцијал и да је цела
будућност Шпаније, коју припрема генерал Франко, у знаку једне
јаке католичке реакције.
У страхотама, које су се догодиле у Шпанији, сасвим је природно,
да је дошло до једне верске реакције на ужасан терор, којим су марк-
систи ударили на католичку цркву. У сваком селу црква је постала
симбол око кога се скупља, и мора скупљати, сваки ко неће да га обе-
леже као „црвеног”. У војсци, код трупа на бојишту, служба божија,
симбол крста итд. нарочито се истичу. Служба божија служи се после
сваке битке и сваке победе. Рањеници примају св. причест пре него
што склопе очи заувек. Онолико исто колико је генерал Франко узди-
гао војску до симбола, онолико исто уздигла се до симбола Шпаније,
понова, и католичка црква. Цркве су препуне, црквене проповеди
одржавају се по неколико пута на дан. Када су илуминације за неку
победу дижу се огромни крстови (Корасон де Хесу) 41, који су украше-
ни електричним сијалицама. После заузећа Билбаоа видео сам такав
крст висок 25 метара.
Генерал Франко потиче из породице, која је била дубоко одана
цркви. Његов отац, а нарочито његова мајка, познати су по томе у
његовом родном месту, луци Ел Ферол. Његов генералштаб, његово
Министарство пропаганде, са чијим сам људима говорио, сматрају
сви да у будућој Шпанији треба пре свега осигурати једну значај-
ну улогу цркви. Свештеници раде у фотографском одсеку врховне
команде, они врше цензуру и то врше је и после цензуре војничке.
Моје извештаје цензурисао је капетан Агилера, који је био додељен
за тај посао мени из врховне команде северне војске у Виторији.
Капетан Агилера цензурисао ми је сваку страну, сваку реч коју сам
јављао, одузимао ми је сваки филм, који му се није допадао. На сваком
папирчету морао сам да имам штамбиљ „цензура милитар”. Мислио
сам да је тиме све свршено. Али сам се преварио. На главној пошти,
у Виторији, и после те цензуре, вршена је још једна цензура. Вршио
ју је један каноник. Он ми је са осмехом тумачио, да је то потребно.
291
Мислим да овај пример, који наводим међу многима које бих могао
навести, сам по себи доста казује.
Свет није довољно обавештен о католичкој реакцији, која се спре-
ма у Шпанији. Врло је погрешно мислити, да је та реакција диктирана
из Ватикана. Не треба заборавити да Ватикан, крај свих напора које
је генерал Франко у том правцу вршио, још није признао генерала
Франка. Напротив, Ватикан је и сада у легалним дипломатским одно-
сима са владом у Валенцији.
Врло је погрешно сматрати да су извесне несимпатичне, црте
католичке цркве у Шпанији, општа црта цркве. Оне су много више
нешто специфично шпанско. Шпански краљеви никада се нису слагали
у схватању правог католицизма са Ватиканом кроз историју, мада су
били првоборци цркве. Инквизиција, фанатизам, страхоте које су се
догађале у Шпанији и пре, као и специфична уметност у шпанским
црквама, нису били црте опште католичке цркве, него нешто карак-
теристично шпанско. Противници цркве придавали су све грехе
шпанске цркве на рачун општег католицизма и Ватикана. Међутим
и феудализам шпанске цркве, њена огромна имања, која није хтела да
уступи никаквој аграрној реформи, њене школе кроз којеје морао да
пролази шпански народ, који је у огромном броју остао аналфабет, све
је то нешто специфично шпанско што се другде не налази, или бар ни
близу у толикој мери. Ниједна енциклика Ватикана, која је тражила
социјалне реформе никада није прочитана у шпанској цркви.
Нигде у Европи није долазило, никад, до таквих експлозија мржње
нижих сталежа против цркве као у Шпанији. Узрок је томе не у като-
лицизму, него у шпанском католицизму.
Док траје рат, који води генерал Франко, све више постају тиши
они, који су тражили национализам, али и социјализам, једне нове
Шпаније. Такве, све чешће, гута помрчина. На терену унутрашње
политике све се више оцртава опет фигура шефа бивше парламен-
тарне католичке партије, који је и за време републике у парламенту
имао већину. Не само она посланства, која су акредитована у Сала-
манци, него и најближи људи из околине генерала Франка признају
да будућност у Шпанији припада Хил Роблесу.
Овај професор политичке економије на универзитету у Саламан-
ци, адвокат иначе у Мадриду и посланик у парламенту, има сада 39
година. Он се налази у близини генерала Франка, иако је невидљив и
често на путу, у иностранству.
Хил Роблес је доказао да је одличан политичар и да уме своју
идеологију да наметне, федерацијом или интригама, и другим парти-
јама, које стоје надесно. Хил Роблес је велики мајстор парламентар-
них коалиција. Овога пута он покушава да помоћу војске која ратује
дође до једног концентрисања свих конзервативних снага у Шпанији.
Он је још за време републике, доказао да уме да окупи не само вој-
ничке и црквене кругове, него и поседнике земље и индустријалце.
290
Хил Роблес умео је да нађе и пароле за широке масе. Син диктатора
Примо де Ривере, Дон Антонио, који је основао националну, али и
синдикалистичку партију Шпанске Фаланге, сматрао је Хил Роблеса
за свога највећег противника, за највећег противника нових тенден-
ција уопште. У једноме се слажу националисте и синдикалисте са Хил
Роблесом. Ни он неће да чује о либерализму. Он је за ауторитативни
режим цркве и војске, како је то покушано у Аустрији.
Хил Роблес је дао генералу Франку његову одлично организовану
обавештајну службу, чије су мреже, и данас, у Мадриду, Барселони и
Валенсији, врло густе. Хил Роблес је после погибије генерала Санхур-
ха, много учинио за генерала Франка на дипломатском пољу, својим
везама у иностранству, нарочито у Лисабону. Данас је он, нема сум-
ње, најважнији чинилац на страни генерала Франка, јер је већ опет
организовао своју партију и своје масе, а њих он има и на територији,
коју држи влада у Валенсији". Са великом вештином, док траје рат,
Хил Роблес концентрише, како он то зове, све партије, које постоје
на страни генерала Франка, и монархисте, и фалангу, и Карлисте, а
све то ради скоро невидљиво. Целокупна штампа на страни генера-
ла Франка, сви листови који излазе на територији коју има генерал
Франко, у рукама су Хил Роблеса.
Неки очајни патриоти, које сам упознао у Саламанци, тешили су
ме, уз тешко шпанско црно вино, да можда ипак све још није изгу-
бљено. Генерал Франко формално има сву власт у руци. Он је сада
шеф свих шпанских политичких партија, које је насилно ујединио.
Његово лице, увек насмешено, са финим и леденим цртама још нико
није одгонетнуо. Можда ће доћи дан, када ће то увидети и Хил Роблес.
Што се мене тиче, ја нисам могао да се утешим таквим илузија-
ма. Ако се посматрају факта, онда је јасно, да у рату генерала Франка
има само један победник, који је сигуран и који је фаворит, а то је Хил
Роблес и његова католичка партија.
291
V
КЊИГА 35
(ИТАЛИЈА, 1938-1939)
НА ОСОВИНИ
613
По питању Судетских Немаца, ових дана, изостао је обрт итали-
јанске политике, који је француска штампа, у себи, прижељкивала.
Римски лист Ил Тевере чини баш Француску одговорним за затегну-
тости између Прага и Берлина, а и остали листови, на адресу левице
у Француској, писали су у тону, који је био врло оштар. Француска у
Риму никада није имала гору штампу, него сада. За француску поли-
тику, у италијанској штампи, ових дана, није било ни речи добра, чак
ни у католичким листовима. Није само настао прекид у преговорима
између италијанског министарства иностраних послова и францу-
ског отправника послова, него је и атмосфера за Француску у Риму
опет врло рђава. Изгледа, кад се ствари гледају из Рима, да француска
дипломатија није више уопште мајстор да у Италији нађе ослонца. Две
латинске сестре далеко су од загрљаја и пољупца, мада је од последњег
протекло много времена...
Оно што италијанску штампу, и италијански свет, данас зани-
ма, то је Шпанија, а не Чехословачка. Било би, дабогме, претерано
рећи да Италија проблеме у Средњој Европи заборавља. Италијанска
штампа их је, и ових дана, пратила и добро запажала. Али Италијаје
данас душом сва на реци Ебру, и далеко је мање интересује оно што
носи Влтава.
Између Француске и Италије стоји данас шпанско питање, као
барикада. Италији је у интересу мир на чешкој граници, али је сен-
тименталност очекивати, да би она учинила и један корак у Средњој
Европи, који би значио ма и најмањи успех француских дипломата.
Нису се испуниле наде, да ће Италија постати нервозна због
динамичке политике, коју Берлин води у питању немачких мањина.
Режим у Италији постоји већ дут низ година. Он је чврст и зато су
му гестови, у спољној политици, без журбе, али и без попуштања.
У једном редакцијском чланку часописа Критика Фашиста,
чији је директор сам 'ђусепе Ботај, подвучена је јако та разлика, коју
Италија сматра да треба приметити између држања француске владе
према њој и г. Чемберлена. Италија је психолошки на страни оних,
који су изгубили у Версаљу и то је кључ за њено срце, који Француска
стално заборавља.
У једном чланку, који је потписала сама редакција поменутог
часописа, а који се бави питањем каква ће бити политика Италије
после Аншлуса, подвлачи се, понова, тенденција: да се са Немачком
иде до краја, иако је Италија, како се вели, кад је пристала на ту ствар,
на Аншлус, „нешто и жртвовала”! Француска дакле може наћи своју
латинску сестру само на обалама Ебра, а узалуд је тражи сентимен-
тално на обалама реке, која је чешка.
Нигде нема у Риму још никаквог знака, да ће се испунити наде
оних, који су мислили, да ће бар неке жице на италијанској мандолини
зазујати у складу са француским мелодијама.
610
Значило би, међутим, варати се, кад би се мислило, да у Риму, и
у италијанској штампи, има ма какве злурадости на рачун Чеха, или
уопште нас Словена.
Римска штампа дала је видно место говору Бенеша. Торински лист
Ла Стампа, у недељу, кад је ситуација била најгора, указао је на то, да
би Берлин, кад би хтео да окупи све Немце из Чехословачке, морао
да освоји целу ту државу, мисао која се торинском листу, очигледно,
чини апсурдна. Исти лист врло објективно пише о томе, како би се
према немачким аспирацијама држале Пољска и Румунија. Најмање
сматра да би Немачка своје мањине пребацила радо у једну понова
увеличану Мађарску, која би била надувана.
Штавише, о ситуацији у којој се налазе Чеси, већ давно нисам
читао тако објективне извепггаје као што су ових дана биле репор-
таже из Прага чувеног италијанског новинара Итало Цингарелија.
Цингарели подвлачи са каквом једнодушношћу и решеношћу Чеси
гледају у будућност. Цингарели демантује одлучно, да је аутономашка
акција Хенлајна и Словака у Чехословачкој, паралелна, или чак исто-
ветна. Оно што тај чувени италијански новинар пише о Словацима и
Пољацима и њиховим захтевима, толико је објективно и ласкаво за
нас Словене, да би чинило част и да је од неког словенског новинара.
Извесна штампа трудила се да Рим прикаже у улози обичног
сателита. Међутим, Рим гледа своје интересе и налази се у знаку јед-
ног великог напона снаге. Његово гледање на ствари је објективно2.
613
ИТАЛИЈА У ШПАНИЈИ
610
и немачког амбасадора и амбасадора Јапана. Ако победи Франко,
блок ауторитативних држава, са Шпанијом, већ се оцртава. У сваком
случају, наивност је очекивати, да Италија измени своју политику у
шпанском питању.
Међутим, тек кад се ствари гледају из Рима, у непосредној близини
Талијана и Шпанаца, види се колико је политика Италије у Шпанији
оправдана и већег потеза. Једна велика католичка Шпанија била је у
пропадању почетком нашег века. Шпански, варошки пролатаријат и
са њим скоро цело сељаштво било је у знаку Бакуњина. Чак и за време
диктатуре Примо де Ривере, знало се да има неколико стотина хиља-
да „легалних” анархиста. Анархична је била и интелектуална инте-
лигенција. Постојао је и проблем опште шпанске лености и нерада.
Ситуација за Шпанију изгледала је безизлазна.
Француска у Шпанији никад није била нарочито омиљена. Онај ко
познаје Шпанију, зна колика је мржњау народу још од времена
Наполеонових ратова. Истина, париска масонерија успела је за једну
годину дана да обори краља. Шпанска Република била је њена
експозитура, али масонерија није успела да направи покрете у шпанским
масама.
У чему је величина Мусолинијевог, шпанског потеза? У томе, да је
заталасао цео један учмао, латински свет, од Пиринеја до Анда. Италија
буди огромне, давно успаване, нагоне у шпанским хиспанизираним
масама. Оно што није успела масонерија, успело је у знаку фашизма.
На дан прославе шпанског дана, Мусолини је извршио овогодишњу
рекрутацију фашистичких омладинских организација. По Италији
се, у дисциплини, кретало преко 260.000 „Балила” и „синова вучица”.
Више од 250.000 фашистичких девојчица. Више од 260.000
Авангардиста. Скоро исто толико подмлатка борбених организација.
Пушку је примило у недељу у Италији 318.153 дечака.' Међу овим
масама, буржоазију можда представља око 50.000 студената и око 20.000
студенткиња. Критика левичара може рећи да је то буржоазија. Али шта
ће рећи на то да у овим масама има око 80.000 деце радника и преко
младих сељака? Да ли се полицијским мерама, или неким чаробним
штапићем, може покренути да ведро маршира и пева око младих радница
и преко 150.000 младих жена са села? Оно што те масе покреће није
полиција, не1о онај Мусолини којије био и који ће остати социјалиста.
Међутим, оно на чему Италија ради у Шпанији, то је слично овоме.
И тамо је већ војска и католички свет у знаку фашизма. А кад се
војска и католицизам у Шпанији бројно изразе значе и сами бројеве у
масама. И тамо томе треба додати велики покрет фашизираних жена
и, што је најважније, младог света.
Несумњиво је шпанска политика Рима заснована на реалним
интересима, али величина Мусолинијевог потеза у томе је, да носи у
себи снагу једног великог латинског сна. Мусолини је запазио, да је
за Италију, у будућим политичким концепцијама, Шпанија она, која
613
јој може бити сестра.
Шпанија је била заспала. У њој, чак и левица, једва ако је дотерала
каткад до два-три атентата и универзитетских нереда.
За Мусолинија, међутим, данас, таласа се старо романско друштво,
снагом морских таласа. Мењају се Латини, латинска жена, шпанске
вароши, млад свет се ставља у покрет, мењају се људи душевно, у
масама.
Италију су оптуживали да жели територије у Шпанији. Међутим,
онај ко познаје Шпанију, Саламанку, и атмосферу у војсци Франка,
зна, да је то провидна интрига. Напротив, Шпанија је увек била охола
и ретко кад захвална.
Несумњиво, Италија ће заступати своје интересе у Шпанији и у
новој етапи примирителног одбора, чији се глас надалеко прочуо. Оно
што је велико, кад се ствари гледају из Рима, то је елан којим Италија
шаље своје синове у смрт и обнова, којој присуствујемо, једног давно
потонулог шпанског и италијанског света.
Време, 2. VI 1938.
610
МУСОЛИНИЈЕВ ПРЕДГОВОР
613
Међутим, социјална тенденција Мусолинија не само да не слаби,
него је у знаку да се иде до крајњих граница. Запажено је недавно једно
предавање г. А. Паволинија, председника синдикалне конфедерације
фашиста интелектуалаца. Запажено је ових дана, и писање Мусоли-
нијевог часописа СгегагсШа. То писање Тетр$ овако је формулисао:
Италија ће једног дана бити нација сасвим пролетеризована. Можда
је ова формула претерана, али није политички нетачна.
Зна се, да је маршал Бломберг био запрепашћен демократским
односом између талијанског војника и официра, а чувени писац Шо,
формулисао је ствар овако: марксизам се остварује данас једино у
фашистичким државама. Он је исмевао, јуче, у илузији коју Енглези
имају о демократским слободама. Према његовом мишљењу, над њима
влада очајна плутократија.
Нарочита је разлика, по нашем мишљењу, у ситуацији омладине
сада. Италијанска, сва је у знаку брисања класа. У западним демо-
кратијама млад човек са очајањем мора гледати у будућност. Све је
у знаку новца. Новац вреди више од физичког здравља и памети, и
талента, и морала.
Но било како било, у питању демократије, има нешто у писању
извесне штампе, што треба да нас још више занима. То је потпуно
криво и олако оцењивање политичке снаге и моћи данашњег Рима.
Данас је већ и врапцима јасно, да извесна штампа, ако се и назива-
ла демократска, није била добро обавештена. Годинама, она је своје
читаоце о ситуацији Хитлера рђаво обавештавала. Писац ових редова
сад посматра како се та иста штампа упорно труди, да о Италији буде
рђаво обавештена.
У име демократије, сасвим симплицистички, та штампа је прижељ-
кивала, једну нову битку код Адуе. Она је пронашла, да је хотентотска,
феудална Абисинија, интерес демократија. Она је жудно очекивала
да гомиле Абисинаца, познатих по кожним болестима, покољу тали-
јанску омладину, јер је тобоже противник демократија. Рођена у ери
фашизма, узгред буди речено, од матера које данас у Европи несум-
њиво највише рађају.
Та штампа, пошто је годинама предсказивала катастрофу фашизма,
тачно осамнаест година, спала је сад сасвим ниско у својим кампања-
ма. Ових дана, она је са уживањем трубила, да г. Мусолини очекује
кризу да у Италији, ове године, неће бити хлеба. Извесна демократија
очекује, дакле, пад Мусолинија још само на питању макарона.
Да је у питању само марксистичка штампа, ова појава међународ-
ног журнализма, не би требала да нас занима. Међутим, у питању је
либерална штампа западних демократија, на коју се наше јавно мњење
често ослања. У последње време, о фашизму, и ситуацији у Италији,
могу се прочитати, каткад, објективни чланци чак и у Известијама.
Али у једном делу француске штампе никада.
Поводом прославе битке на Пијави, од пре двадесет година, та
610
штампа је нашла за сходно да Италији набије на нос све грешке за које
није крива. Читав низ листова, пошто су обавестили свет да Мусоли-
ни нема хлеба, говорили су данима о Италијанима, као војницима, са
омаловажавањем. Оеиуге је писао да су Французи и Италијани увек
непријатељи у миру, а пријатељи, кад избије рат. Јер, вели, Французи
мора да у рату дођу Италијанима у помоћ, а Италијани то после не
могу никако да им опросте.
Пошто су трубили да ће због Мусолинија, Италија бити гладна,
да се лира срозава, да се режим љуља, ти листови очигледно мисле да
одвоје Италију од Немачке оваквим комплиментима? Они се бацају,
због Мусолинија као идеолога, блатом на она непрегледна гробља
талијанских војника који су пали, а пали су, то се не може спорити,
и за западну демократију, на једном од најтежих, европских бојишта.
Апелујући стално на своју латинску сестру, спомињући Стрезу, Бре-
нер, чешко питање и Шпанију, та штампа очигледно мисли, да ће оча-
рати талијанско јавно мњење ако Италију вређа. Ти листови стално
доказују да је Италија отаџбина Мацинија, ТЈобертија, Гарибалдија,
али пљују на њу.
Да је такво гледање на талијанске ствари, поводом предговора г.
Мусолинија, најблаже речено необјективно, а сасвим сигурно штетно
по добре суседске односе, то не треба, мислим, нарочито тумачити.
613
ВОЈНИ КОЕФИЦИЈЕНАТ ИТАЛИЈЕ
Италију је, после рата, највише болело то, што су њени бивши
савезници врло неповољно говорили о њеној војсци. Када је Версаљ-
ским миром извршена расподела задобијених територија, Италија је,
релативно, рђаво прошла. Када су потом још почели да је омаловажа-
вају, нарочито њену војску, онда је огорчење Италијана, схватљиво,
још порасло. Овај психолошки моменат не треба потцењивати. То је
фактор који се осећа годинама у италијанској политици. У последње
време то је довело до оштре полемике са француском штампом, поле-
мике, која је, ових дана, прешла све границе.
Када је о том реч. Италијани дају врло добре разлоге у своју корист.
Пре свега, они подвлаче, да је о њиховој војсци немачка стручна војна
литература, као и аустријска, дала врло ласкаво мишљење. Талијани
истичу, да је аустријска војна литература после рата оценила, врло
високо, италијанске непрекидне офанзиве на Карсту. Исто тако,
немачки писци оценили су високо учешће талијанских дивизија на
француском бојишту. У сваком случају, кажу Талијани, противник је
без омаловажавања говорио о храбрости талијанског војника.
Када полемика дође до примера из историје Талијани нарочито
износе изјаве Наполеона о талијанском војнику. Не да се спорити да
је велика армада Наполеонова имала велике контингенте састављене
од Италијана који су се нарочито при офанзиви на Русију одлично
држали.
Према нашем мишљењу, не само да је ружно, него је и глупо, сум-
њати у храброст читаве једне војске. Сви народи, у извесним момен-
тима, дају пример херојства, а сви народи, у извесним моментима,
дају пример панике. Свакако, да данас нико неће сумњати у високи
морал српске војске за време балканских ратова и светског рата, мада
је та иста војска забележила Ђунис и Сливницу. Тако би и Талијани
могли да износе још довољно примера своје војничке вредности из
доба ренесанса, а нарочито из доба Кримског рата и ратова против
Аустрије. Талијански народ, такорећи у цивилу, при побунама против
аустријских гарнизона у доба револуције XIX века и у доба Гарибал-
дија, показао је често високе примере родољубља и херојства. Онај
ко се борио, за време светског рата на Карсту или Доберду, говориће
сигурно са поштовањем о противнику, који је једанаест пута јуришао
610
у смрт, под врло тешким, војничким условима. Ако је код тога про-
тивника било момената кризе, томе свакако није узрок недостатак
војничке храбрости, него сасвим друго.
У сваком случају, данас се већина војних стручњака слаже у
мишљењу, да је Италија, после рата, извршила један нечувен напор
да увећа војни коефицијенат своје моћи. Празан је разговор о хра-
брости овога или онога војника, када постоје факта. Талијанска војна
авијација држи већину светских рекорда. То се не може постићи без
човека и машине велике вредности. Талијанска авијација доказала је
своју велику вредност, уосталом, групним лету1 у Абисинији и Шпа-
нији. Врло рђаву услугу своме народу чини она штампа, која потцењује
војничку вредност Италије у овом моменту.
При посетама, нарочито немачких војних стручњака, Италија је
исти степен развитка показала и у другим техничким оруђима своје
војске. У моторизованим јединицама, у одељењима тенкова и тешких
митраљеза. За време Хитлерове посете, Италија је извела војне вежбе
којима би се свака војска поносила.
Огроман напор извршила је Италија и при своме наоружању ратне
морнарице. Писац ових редова имао је прилике, недавно, у Венецији, да
види ту лаку флоту изванредног изгледа, нарочито у флотили тешких
и лаких подморница. Држање посаде, изглед морнаричке академије,
улазак и одлазак из потпуног плићака лагуна, све је то одавало један
нов дух и ред који влада у том оружју Италије, које још није рекло
своју последњу реч. У сваком случају, зна се, да је оцена енглеских
стручњака о талијанској флоти, ласкава.
Један нов дух влада у талијанској војсци и тај дух има непресушне
резервоаре у талијанској омладини. Та омладина потпуно је спора-
зумна у једном програму владе и Мусолинија, а то је да Италија добије
место међу великим силама, какво је некада имала међу народима на
пољу културе, науке, уметности. Заиста, Италија је сада у знаку мача.
Абисински рат није био ни лако ни мало предузеће. Превиђа се,
међутим, да је све ишло као на концу. Покренуте су огромне масе, па
ипак је све ишло тачно на минуте на оном афричком терену. Исхра-
на читавих чета и дивизија вршена је из ваздуха, као и снабдевање
муницијом и водом. Моторизоване јединице извршиле су ванредне
задатке. Свега неколико стотина болесних било је у том рату. Умрли
од маларије не достижу ни број од две стотине. Све то значи, да је
талијанска војска огроман апарат и да је способна не само да замисли,
него и да спроведе и припреми.
У данашњој италијанској војсци никло је неколико нових теори-
ја, за којима остале војске, тако рећи, каскају. У последњем реферату
генерала Папианија, државног подсекретара министарства војске,
који се тек вратио из Немачке, задатак талијанске војске постављен
је овако: један брзи рат, нападни рат, који не треба да траје дуго. То
је заиста логична формула која можда крије велика изненађења за
613
многе, који су са ниподаштавањем говорили о талијанском војнику.
Несумњиво, да ситуација Италије, која није богата и која има
безмерну обалу, није лака. Прираст становништва, дух омладине,
организованост милиција и војних формација партије, омогућује
ипак Италији, много више можда него другима да, у датом тренутку,
уђе у један рат са војним коефицијентом који ће се, и те како, морати
узети у обзир.
У Либији, у присуству Краља и Цара, одржани су недавно маневри
талијанске војске које иностранство, изгледа, није оценило довољно.
На терену скоро потпуно пустињском и брдовитом, извршени су
муњевити покрети моторизованих дивизија. Оне су прелазиле днев-
но огромне дистанције. Либијска војска показала је да 6и, у датом
тренутку, могла да се појави на терену Африке, где се заиста не оче-
кује. Вода, муниција, резерве опет су успешно дотурани ескадрилама
аероплана. Ваздухопловство је успело да у позадини непријатеља
атерира неколико батаљона снабдевених тешким оруђем, а у исти
мах, у позадини непријатеља да створи и аеродроме бомбардера. Сви
маневри ове војске показали су одличне резултате код људства што се
тиче издржљивости и елана. Треба знати, да италијански официрски
кор данас има огромне амбиције. За њега се збиља не може рећи да у
светском рату није показао високе појмове вршења своје дужности.
Ако су хиљаде и хиљаде техничара и механичара у Либији пока-
зале једну нову слику рата, и то при температури од 40 до 50 гради,
иностранство би требало да примети и једну нову реформу ита-
лијанске војске, са тим у вези. Ваздушна ескадрила - формирана је
недавно у италијанској војсци од неколико дивизија аероплана. Она
је самостална и представља увек спремну организацију од неколико
стотина апарата. Маневри на Сицилији показали су, да та италијанска
војска у ваздуху може да крене са брзином од преко 400 километара
на сат, са 1000 килограма бомби, на једном рејону који обухвата 2000
километара. Она зависи само од главне команде.
Нећемо се преварити, ако и коефицијенат војне моћи на мору не
рачунамо само према броју јединица. Коефицијенат снаге и на мору
зависи од географског положаја, и од политичке егзалтираности. Изме-
ђу Сицилије, Сардиније и Либије, такорећи у затвореним базенима,
талијанска флота, данашња италијанска дати2 сасвим друге резултате,
него што их је дала за време светског рата.
Италија је у доба ренесанса и барока била земља која је високо
цењена у Европи. Она је имала и друге епохе, када је била отаџбина
науке, доцније позоришта, музике, па да и то не заборавимо доброг
јела и доброг пића.
Данас је Италија жељна да буде цењена као велика сила. Она је
милитаризована и стоји у знаку мача. Тражи своје место под сунцем.
Нама се чини врло наивно рачунати на њену војничку слабост, на
основу прича које нису тачне и не морају бити тачне. Треба ценити
610
факта и резултате, а они говоре да је Италија данас на високом ступњу
наоружања и да је њен војнички коефицијенат у сваком случају много
већи него што то мисли једна извесна штампа на Западу.
613
ИТАЛИЈАНСКИ РАСИЗАМ
602
Кад се ствари посматрају из Рима, мора се рећи да у Италији ниг-
де не видимо неке предзнаке погрома. Ни код надлежних, још мање
у народу, не примећује се нека анимозност према Јеврејима. Бар не
према својим Јеврејима.
С друге стране мора се признати да је код Јевреја настала паника.
Несрећни људи плачу, не знају куда би и обузима их и бес очаја. Тра-
гедија је њихова у томе што се питају, као и у другим земљама, да ли
треба да трпе и чекају или је боље да и они пређу у офанзиву? Увучени
су у сукобе који су интернационални, јер су интернационална раса и
због својих веза, а интереси су им локални.
Из Милана многи би хтели у Југославију. У Риму се говори да
највеће фирме, Коен и Таљакоцо, већ обустављају сваку набавку робе
и сва инвестирања. Шапуће се да ће бити отпуштени сви Јевреји на
положајима. Помиње се чувени директор електричног друштва, један
адмирал, па и висока партијска личност г. Финција, носиоца најви-
шег ратног одликовања. Паника је и међу страним новинарима због
протеривања г. Клајнлерера и г. Кремоне. Паника је и у иностранству
међу италијанским држављанима Јеврејима. У октобру, веле, изврши-
ће се измена фашистичких, чланских карата. Јевреји у Риму мисле да
после тога, нажалост, у партији неће бити више ниједног Јеврејина.
Да би се ствари виделе јасније, треба сачекати даљи развитак
догађаја. Јевреји несумњиво претерују у својим визијама страхота
које1 их очекују. Али као што наш народ вели: кога су змије уједале,
тај се и гуштера боји.
Никакве сличности, бар за сада, што се тиче антисемитизма овде
и у Берлину нема.
Могло би се чак рећи да је расистичка декларација дошла у знаку
дефанзиве. Треба знати да, у последње време, италијанска емиграција,
политички врло активни, антифашистички центри, у Паризу, Њујорку,
Амстердаму и Лондону, за које фашизам тврди да су јеврејски, воде
врло оштру офанзиву против Италије. Фашизам није заборавио каква
је била Италија у рукама Лукатија' и сад дуг просто враћа.
Много је, много тежа ствар, што је на расистичку декларацију,
одмах, одговорила црква. Као да је тако што, после посете г. Хитлера
у Риму, једва чекала.
613
И ту је офанзива дошла од стране противника фашизма. Већ
неколико дана Пије Једанаести не пропушта ниједну аудијенцију да
не укаже на расизам као бедну појаву, јадну појаву, кад се упореди са
универзалним хуманизмом католицизма. Последњи говор Светог Оца,
пред питомцима католичке пропаганде, право је ремек-дело поле-
мичара. Раса је, просто речено, више одлика коња и паса, оно што је
велико, вели Пије Једанаести, то је човек, као једна виша, заједничка
врста, оно што је велико није раса, него људска душа, човечанство као
заједница свих раса. Што је најлепше, као ванредни латинац, Папа
је тукао фашисте Тацитом кад је реч о раси Италика. И завршио је
претњом, споменув једну француску, стару изреку: „СЈш тап§е <1и
Раре еп теигГ.”42
Мусолинијев одговор на све то већ се спрема.
Кад се ствари посматрају из Рима, овај најновији сукоб расиста и
универзалиста наводи збиља на мисао да се на карти Европе неће дати
избећи обрачун између два света. Као засебан и страшан свет постоји
већ Русија. Ексклузивни левичари и католици запалили су Шпанију
и претворили је у згариште. Антисемитизам потреса мађарска села,
док ово пишем. Један велики расист спушта руку на земље где год има
Немаца. Ово лето не изгледа дакле нимало у знаку стишавања духова.
Осовина Берлин-Рим несумњиво је активизирала политику Ватикана.
Изгледа да она група кардинала која води спољну политику, сматра
да је дошао час офанзиве против фашизма. Да ли ће се преварити,
имаћемо прилике још једном видети, ових дана.
Било би, ипак, јако симплицистички, овај нови сукоб два Рима
тумачити само интригама Берлина или радом и изјавама француских
католика. Оно што се у иностранству мање зна то је да фашизам жели
да ликвидира унутра последње остатке католичких опозиционара,
последња острва „дон струцизма”." 43 Недавна полемика провинциј-
ских листова у Бергаму, открила је право лице противника фашизма
којих још има. Једно крило партије с правом сматра да је куцнуо час
пречишћавања и тих, последњих рачуна. У арени италијанског поли-
тичког живота још једном се, као авети, појављују сенке Лукатија и
610
Дон Струца.
То су несумњиво детаљи и преко њих ће лако прећи Италија. Оно
што остаје као целинато је једна узнемирена Европа. Писац овихредо-
ва пео се ових дана на Везув, до кратера. Док се, за време ове летње
врућине, многи уљуљкују надама, он има утисак да и после силаска
са Везува данас свуда шета по вулканима.
613
ИТАЛИЈА И ЊИХОВА ЛОРДСТВА
606
Приликом свог боравка у Риму, г. Имреди је могао да се увери да Италија
у том правцу има своје гледиште које заступа. Потпредседник
мађарске мањинске странке у Чехословачкој потрудио се био, због
тога, тих дана, инкогнито, лично, до Рима.
У самој Мађарској, Италија нимало није мање активна него раније.
Она игра улогу саветодавца у спољној политици, а има и своју улогу
у новом, мађарском наоружању. Унутрашњу ситуацију у Мађарској,
Италија посматра са гледишта својих, а не туђих, на пример немачких
интереса. Под утицајем италијанским, у Мађарској изгледа да ће
доћи до једног новог социјалног курса у раду владе. У Мађарској се
врши сада, или бар жели да изврши, ликвидирање либерализма. Влада
посматра са задовољством како се ломе последњи остаци демократских
партија. Фашистички утицај у том правцу, међутим, није нимало
слеп, ни прост. У Риму се врло добро запажа потреба да се ликвидира
и феудална структура мађарског државног и политичког живота.
И према Румунији, италијанска ректификација односа сада је
актуелна. Сарадња Италије са нашом земљом већ је позната. Према
томе, све би се могло рећи пре, него да је Италија из Средње Европе
истиснута.
Извесна, страна штампа стално покреће питање колико је Италија
са аншлусом изгубила? Али неће да види да је тиме нешто и добила.
Док немачка спољна политика мора да вуче за собом тегове мањинских
питања, кроз целу Европу, од Мемела до Црнога мора, Италија
у Средњој Европи и на Балкану нигде нема проблем мањина. Италија
може да води политику према Пољацима, Словацима, Мађарима,
Румунима и нама, чисто на бази реалних интереса и без икаквих других
примеса. За њу је Средња Европа као шаховска табла.
На том терену, државе и народи управљаће се према Италији,
према оцени њене снаге, али предуслов за њу, симпатија за њу, после
аншлуса, постоји. Дешавају се случајеви да италијански часописи, као
недавно Имперо у Аргентини, заступају апсурдну политику освајања
римских провинција. Али је друго литература, а друго пракса. У
Средњој Европи, чак и у антифашистичким круговима, тешко да би
ко поверовао да Италија мисли у том правцу да постане агресивна.
Италија је на Снежнику стала.
Ма колико да је свет данас у знаку сукоба идеологија, за фаши-
стичку спољну политику, на поменутом терену, не може се рећи да је
доктринарна. Рим несумњиво уздиже символ римског царства, али
спољна политика практично није му нимало мистична, ни археоло-
шка. Та политика је чисто италијанска и конзеквентно се надовезује
на недавну прошлост Италијана. Могло би се рећи да наставља, према
Средњој Европи, политику Криспија, Кавура, па чак и Сонина.
Несумњиво, у другом правцу, Средоземног мора, италијанска
политика иде више стопама римских императора. И ту, међутим, тре-
ба разликовати далеки символ од ближих, историјских разлога. Ни у
613
Абисинију г. Мусолинија није вукла успомена на Цезара, или Антонија,
већ потреба да се освети Адуа. Ако није било потребно тући Абисинију
Хаиле Селасија, било је сигурно потребно тући Абисинију Менелика.
Познато је колико још узбуђује Италијане судбина Туниса. Вара
се, међутим, сваки ко мисли да њих тамо вуче Сципион и Картага. Они
у Тунису желе концесије за грађење железница и пече их још сасвим
свежа рана. Финеса спољне политике г. Мусолиниј а и јесте у томе да он
добро зна докле иде декорација која је свакој великој сили потребна,
и где почиње прави, животни интерес његовог народа.
Ако се дакле данас, привидно, Италија дезинтересује за мисију
лорда Рансимена у Прагу”, онда то није зато што она у Средњој
Европи мисли да напусти нешто, или да другом препушта. Италија
просто сматра да данас њихова лордства, поред Прага, не би требало
да забораве да постоји и Барцелона.
У Риму се сматра да интервенција ове врсте почиње опасно да
личи на бога Јануса. Јер док се у Прагу не желе компликације, ни дола-
зак народног фронта, и очигледно не жели ни Русија, дотле њихова
лордства нису тако активна кад је у питању Шпанија.
Италија је, некада, као хипнотисана била фиксирана за иреденту, и
Трст. Она је била готова да све метне на коцку само зато што је
Аустрија људе вешала. Италија је једном изишла на Бренер и тада јој
је пљескала сва западна, демократска штампа.
Данас, Италија није више тако романтична и не жели да се веже
детаљима. Не жели да игра споредну улогу у барокном Прагу, поред
племенитог лорда. Она сматра да су њени интереси у западном басену
Средоземног мора. Италија је очекивала, и очекује, да њихова лордства
тамо покажу шта знају. То је разлог зашто мисија лорда Рансимена, у
Прагу, нема одјека у Риму. Према оној старој, латинској пословици:
Нјс Кћо<1и51, №с 8а11а.44
610
МУСОЛИНИЈЕВ МОМЕНАТ
613
Европа пала је шака г. Хитлеру, а г. Мусолини, који је већ био заљуљан,
дигнут је опет на пиједестал.”
Западна демократија хтела је прво да прећути, уопште, улогу г.
Мусолинија која је јасна данас целом свету. Кад су је, међутим, гг.
Даладје и Чемберлен почели истицати, западна демократија повела
је један напад, који је несумњиво само људска беда.
Док француска влада упућује захвалност г. Мусолинију, док једно
за другим иду признање италијанске Империје, од стране Француске
и Енглеске, говорници демократије стављају питање пиједестала.
Што се тиче пиједестала, данас не може бити више нормалног
човека, нарочито ако зна Италију, па да не призна огромне успехе г.
Мусолинија при препороду Италије, не само војничком и политичком,
него и економском и, што је више, моралном. Г. Мусолини има свој
пиједестал до неба у италијанским масама, нарочито млађима. Треба
бити луд па рећи да се тај пиједестал икада досад љуљао. По повратку
из Минхена, Дучеа је дочекала таква светина каква не дочекује данас
нигде ниједног човека. И та светина, да се разумемо, није крвожедно
урлала, него је хумана. Италијански народ захвалан је г. Мусолинију
за мир. Маса му је пружала руке звала га, миловала.
Цар и Краљ дошао је на станицу у Фиренцу да поздрави шефа
своје владе. Све док воз није пошао, Он је разговарао са г. Мусолини-
јем и стојао под његовим прозором.
А што се тиче Средње Европе, треба бити заиста крајњи лабуриста
или демократа, што значи увек не видети даље од носа, па превидети
да је данас Рим центар дипломатске акције не само великих сила, него
и Варшаве, Пеште, па као што избор новог чехословачког министра
иностраних послова показује, можда већ и Прага.
Г. Мусолини има свој велики моменат, као што га је имао за време
санкција и Абисинског рата. Без обзира на политичке концепције које
деле демократе од фашиста, човек који је стојао сам самцит у Риму, у
бесаним ноћима, са војскама разбацаним у разним деловима Африке,
против кога се вршио притисак из 52 државе, а он није попустио, него
је спровео своју мисао, био је свакако велики човек, велики човек за
свакога. Има једна величина која је већа од војничке и диктаторске,
то је величина мозга и морала. Г. Мусолини није изневерио Италију
у најтежим тренуцима, у њега ни за тренутак нису сумњали они који
су били послати далеко. Да демократија величину морала често нема,
то је, ових дана, и те како доказала.
Међутим, више још него када је стварао, против воље свих, сво-
ју Империју, г. Мусолини сада, када ствара европски мир, заслужио
је да му и демократски парламентарци на западу признају да има
бескрајну прецизност рада свога мозга и срца. Човек који је имао
за собом само Италију која је дуго била слаба, оцртава данас свој
профил на карти Европе не само оштрицом мача. Много више још
једном величином која је чисто латинска и ведра. Али чак и кад би га
610
скинули с пиједестала, чак и кад би га свели на пола, на трећину, на
четвртину његовог значаја, још увек 6и од шега остало доста да своме
народу вреди једног новог Кавура и Гарибалдија. Њима Европа није
ускратила своје дивљење. Била би смешна кад 6и то хтела данашњем
италијанском државнику сада.
Писац ових редова годинама је, са иронијом, борио се код нас
против левичара. Не зато што су левичари, него што је данашња демо-
кратија једна карикатура и горе још: конфузија.
Са родама које нам се враћају, са севера, вратио нам се у Рим и
енглески амбасадор лорд Перт. Његова је велика заслуга да се између
Енглеске и Италије већ воде преговори на линији, не само Шпани-
је, него свих спорних питања. Француска влада не само да се јавно
захвалила г. Мусолинију који је ових дана открио у Риму ванредну
реконструкцију Августовог доба, олтар мира, него му шаље и новог
амбасадора. Престиж Италије у Средњој Европи већи је него икада.
Пре него што је пошао у своју несрећну земљу, нови чехословачки
министар иностраних послова, који је досад био посланик у Риму,
био је сат и више код г. Мусолинија. Ако левица у енглеском парла-
менту и француској комори нема ништа паметније да каже против г.
Мусолинија, него оно што је рекла, онда је у сваком случају и најблаже
речено у контрадикцији са очигледним фактима.
Зато ваш дописник из Рима сматра да треба ових дана, у неколико
чланака, рећи не само да је снага Италије у порасту, него и колика је
била интелектуална концепција г. Мусолинија, за време кризе, која је
Европу, последњих дана, потресла. Да се то зна неће бити без користи
и у нашим приликама.
Време, 9. X 1938.
613
ИТАЛИЈА КАО ВЕЛИКА СИЛА
612
Карактеристично је да је против колонијалне политике једног
врло плодног и релативно сиромашног народа, који је Америци дао
неколико стотина хиљада скромних и одличних радника, мајстора
грађења путева, највише интригирала највећа демократија. Она, која
г. Мусолинија стално сматра само за диктатора, а заборавља увек да
је син социјалисте и ковача.
Оно што је демократска штампа писала о Абисинији било је увек
глорификација, а да је код Адуе зверски преклана италијанска омла-
дина прошлог столећа и да такво што ниједан народ не заборавља, за
то није никад показивала схватања.
Империја коју је у Минхену представљао г. Мусолини далеко
је моралније створена него оне друге две, много веће, и под тежим
околностима. Британија је у Минхену признала да је грешила када је
против г. Мусолинија дигла 52 државе у ери санкција. Победа г. Мусо-
линија, међутим, потпуно је ментална. Он је био одлично информисан,
преко свога лондонског амбасадора, али снагу да издржи то рвање са
Енглеском дала му је његова моћ контемплација. Не треба заборавити
да су симпатије, чак и поштовање, према Енглезима, били традици-
онални осећај у италијанском народу и код италијанских политича-
ра. Као и сентименталност према Италији, код Енглеза. Чак и данас
још, после многих горких пилула, просечни Италијан, нарочито у
пристаништима дуж обале која је врло дугачка, жели измирење са
Енглеском и енглеску оријентацију. У Риму се, несумњиво, ради на
читавом једном програму сатисфакције и сарадње између Италије и
Енглеске. Али је г. Мусолини био први који је осетио г. Чемберлена
кад је овај заменио Болдвина. Е Чемберлен, својим изненадним гесто-
вима, и писмима, очарао је г. Мусолинија. Перцепција италијанског
премијера је врло дубока као и његова италијанска разборитост. Г.
Мусолини није ни мистик, ни хистерик, он је осетио од почетка да
је овај Енглез од оних чудних Енглеза који знају да праве не само рат
него и у миру велика дела. Има много личнога у садашњим односима
између Британије и Рима. Психолошка подлога била је велика већ и
приликом абисинског споразума, она је сада када се ради о Шпанији
још већа. Конзервативна партија енглеског парламента променила је
мишљење о снази фашизма.
Г Мусолини има два лица. Једно је од гвожђа, а друго са сјајним,
дубоким, црним очима. Он је Енглезима доказао да може да измени
морнаричку карту Средоземног мора и да створи једну лаку флоту,
лаку као шапа леопарда. Данас је признат примат Италије у врсти
медитеранејских подморница и бомбардера. Енглески и француски
стручњаци признали су велики број и одличан квалитет овог ита-
лијанског оружја. И то је разлог што је остала у толикој мањини она
ратничка група енглеских конзервативаца.
Г. Мусолини је Енглезима, осетљивим у Египту и арапском све-
ту, доказао да има не само одличну пропаганду, него и одличне,
613
моторизоване, самосталне армије у својим колонијама. Острво Пан-
телерија на којем се сада завршавају базе и утврђења, затворило је
пролаз из једног базена у други базен Средоземног мора, или га је
бар јако отежало. Г. Мусолини пресекао је Средоземно море, у два
затворена базена. Ако не дође до споразума са Енглеском, Италија би,
не само поред г. Хитлера, него и са Јапаном, могла заиста да постане
једна леопардска шапа која се спушта као сенка на карту Британског
Царства. У том случају, Европа ће дуго чекати док дође до мира.
Па који су то услови, пита можда нас читалац под којима ће Енгле-
ска опет добити старо место у срцима Италијана?
Услова има читав низ, политичких и економских, и они су сад
већ месецима предмет преговора између лорда Перта и грофа Чана.
Први је услов свакако решење шпанског питања, према концепцији
г. Мусолинија.
Трајна страна овог проблема, међутим, остаје питање да ли ће
моћи енглеска јавност да скине демократске наочари кроз које је до
сада посматрала фашизам и Мусолинијеву Италију? Да призна да
је Италија у напону репопулације и да је њена колонијална полити-
ка оправдана. У Средоземном мору, Енглеска би требала да призна
Италији економски и војнички положај какав је у прошлости имала
Венеција. Једном речју британски лав треба да престане да гледа на
Италију као на неког сиромашног младића кога треба плашити само
зато што нема фрака. Италија је васкрсла и италијански народ не
може бити крив само зато што је млад и пун живота. Под условом
коренитог мењања јавног мишљења у Енглеској није немогућа чак
ни енглеско-италијанска антанта, после Минхена. Разуме се, не без
Хитлера. Ако не дође, међутим, до овакве преоријентације енглеског
јавног мнења, у Италији се врло добро зна, да су сви преговори само
привременог и закулисног значаја.
Још интересантније изгледају, из Рима, односи Француске и Ита-
лије, после Минхена. Када се међутим постави то питање, потребан
је засебан чланак да би се видело како изгледају ствари, из Рима, у
правцу Париза.
610
ФРАНЦУСКА И ИТАЛИЈА1
615
зближење између Париза и Рима. Тако је било за време плебисцита
у Сару, приликом запоседања Рајне, у аустријском питању и, најпо-
сле, и кад је дошло на ред питање Чехословачке. Француска левица и
демократска штампа могу са поносом рећи, да су успешно саботирали
рад француске дипломатије кад год је она увидела да и њени путеви
воде у Рим.
Чувена француска логика превидела је да немачки војни струч-
њаци никад нису исмевали италијанску војску. Италија је у светском
рату дала пола милиона палих и сразмерно томе број рањених. Најма-
ње што је могла очекивати било је, да је не вређају, у том болу, њени
бивши савезници.
О садашњој италијанској војсци, немачки стручњаци пишу још
лепше. Шта пише француски генерал Де Куниак то наш читалац може
наћи у француском листу Шок, јуче. Није укусно за понављање.
Немачки војни стручњаци, као и велики немачки генералштаб,
док Французи исмевају, са највећим задовољством сарађују са новом
и модерном, италијанском војском. Не само у Шпанији, него и на
Додеканезу и у колонијама. Ради се о једној великој, будућој улози
италијанске војске. Можда ће, једног дана, француска штампа увидети
да је грешила, али ће тада бити доцкан.
Несумњиво је, приликом последње кризе, пре минхенског састанка,
ситуација у Шпанији, у Мароку итд. и за Француску била деликатна.
Могло 6и се очекивати да бар сада француска штампа припази на
оно што каже. Е па лепо, писац ових редова може да каже мишљење
једног француског, високог, војног лица, из тих дана. Француска ће
сама давати отпор Немачкој најмање годину дана, док стигну енглеске
армије. А Италија? Италија не значи ништа. Неки су чак додавали и
то, да ће Француска напасти Немачку преко италијанског територија.
Овако, перјаничко, схватање односа снага може бити знак елана, али у
сваком случају и брзоплетог процењивања ситуације. Лакомисленост
у оцени италијанске војне снаге, исмевање италијанске храбрости
и италијанског војника, основна је грешка и разлог за рђаве односе
између Париза и Рима. Ово треба фиксирати, јер неће бити могуће
лако избрисати из сећања италијанског народа. Психолошки, ово је
основни факт у предвечерје преговора између француске владе и
италијанског фашизма.
Исто тако основне грешке чини Француска, нарочито њена штам-
па, у питању држања према фашизму, као режиму Рима. Занимљиво
је да Париз не зна да се брат никад тако добро не туче као кад има за
противника брата, па да је у том погледу слична једна другој и латинска
сестра. Исто тако да не може бити зближења између Париза и Рима,
све док се говори на идеолошкој шаховској табли антифашизма. Идео-
логије данас јаче су и од интереса. Тим више што Француска и Италија
немају више много заједничких интереса. Такво је бар гледиште Рима.
649
Париз је у сваком случају центар за саботажу фашизма, центар
и антифашистичке емиграције из Рима. Тамо се спремају памфлети
против г. Мусолинија, тамо се припрема кампања кад год Италија има
успеха. Последњи акорд ове кампање био је упадљиво видан. Дошло
је чак и до прекида туризма. И то у тренутку кад је Француској више
него икад добро дошао знак „пацифизма” г. Мусолинија.
Париз не спори рђаве односе у војничком погледу, у дипломатском
погледу, између фашизма и француских партија, па и на економском
пољу. Париз зна да нема за себе ни г. Мусолинија, ни фашистичке
шефове, ни фашистичку партију, ни омладинске, ни сеоске, ни рад-
ничке организације. Све што још има то су неколико интелектуалаца,
професора и, без шале, школску децу француских приватних
института.
„Италијански народ не може да се изрази. Иначе, он би отворено
рекао да је против Немаца!” Ово се детињасто понавља из Париза. Ми,
из Рима, и попгго смо прошли Италију, знамо колико је то наивна
илу-
зија. Уз Францускује, говоре Французи као деца, италијанска жена.
У ствари, у појединим варошима, у Пијемонту и Ломбардији,
заиста још имаљуди који сентиментално преврћу успомене на Фран-
цуску. Али млађег човека, испод 40 година, таквог скоро и нема. Сви
су они уверени да је данас једна једина држава у Европи велика, и да
треба ићи са њом, ато је Немачка. За Немачкује и целокупна штампа.
Пропала аристократија, која сад кријумчари валуту, бивши читаоци
Питигрилија' и рушевине италијанске левице то су последњи оста-
ци франкофила у Италији које треба свећом тражити. Италијански
народ заиста не мрзи Француску, и симпатију за Француску путник
може наћи и у ширим слојевима, али у политици, или, за случај рата,
г. Мусолини нимало не претерује кад вели, да је Италија већ изабрала.
Француска штампа је пронашла да је италијанска мобилизација
изостала, због франкофилства италијанских маса! Ми који ствари
гледамо на лицу места и који волимо Француску као што је она нас
волела, са језивим запрепашћењем посматрамо ту илузију којом
се читав један народ опија. Мобилизација алпијских трупа брдске
‘ Дино Сегре (1893-1975), познатији под именом Питигрили, био је италијански
писац. У својим делима изругивао се традиционалној моралности описујући
секс, дроге и живот на друштвеној маргини. Популарност је достигао својим
романом Кокаин (1921), у којем је описивао живот међу париским наркома-
нима, коцкарима и проституткама. Католичка црква ставила је ову књигу на
листу забрањених књига, али је Питигрили достигао велику међународну
популарност и бројна издања. У Краљевини СХС објављена су му многа дела:
Кокаин (Загреб, 1923), Појас Невиности (Београд, 1924), У меденом месецу
(Београд, 1925). Иако постоје индиције да је тајно сарађивао са фашистичким
режимом, увођењем антисемитских мера 1938, као полу-Јеврејин стављен је
на листу непријатеља и интерниран. Након пада Мусолинија, и немачке оку-
650
пације 1943. године, побегао у Швајцарску.
артилерије, и специјалиста, на француској граници била је у Италији
и те како спроведена. У том правцу илузије Париза скупо може једном
стати француски народ. У свом агитационом путовању по Ломбар-
дији које је трајало више дана, г. Мусолини јасно је прецизирао свој
одговор и своју опомену на адресу својих противника, како је од речи
до речи рекао, на другој страни Алпа. Што Италија није мобилисала,
као друге државе, за то има сто других узрока, а главни је разлог што
је г. Мусолини имао свој програм, што је био врло добро обавештен,
и што је његова контемплација ствари, сјајна.
Италији која је сва милитаризована није требала мобилизација.
Она је хтела мир и знала је да ће мир да се сачува. Она је тачно рачу-
нала. Погрешке у рачуну Париза очигледно су биле катастрофалне.
То је осетила наша, братска Чехословачка. Али када се сада париска
штампа хвали да Италија није мобилисала због неодољиве симпати-
је, коју италијански народ према Паризу осећа, онда је то колосална
комедија. За нас који ствари посматрамо из Рима, несхватљива.
Италијански народ живи у миру већ 20 година. Али у том миру
он је добио три рата. Далеко је од истине тврдити да италијански
народ мрзи Француску. Али тврдити да ће Италија зачас окренути
леђа Немачкој и пасти у загрљај будућег француског амбасадора кри-
минална је будалаштина.
Италија је дала, рекли смо, пола милиона мртвих, као савезни-
ца Француске. Скоро у свакој италијанској породици био је по један
рањеник који је ратовао против Немаца. То је био заиста капитал за
Француску, земљу капитала, али га је она проиграла. Ми који ствари
посматрамо из Рима и којима није у интересу да се односи погоршају
између Париза и Рима, дужни смо да кажемо нашим читаоцима, јер
је истина.
Пред почетак преговора са новим француским амбасадором, чији
је долазак изгледа опет одложен, перспективе за те преговоре нису
ружичасте. Париз није искористио велики моменат г. Мусолинија. Какве
су перспективе за преговоре заиста, то ћемо показати у последњем
чланку нашем, посвећеном последицама минхенског састанка, сутра.
649
Нађетиз 1е§а1ит. Имамо амбасадора. Француска је, најпосле,
поставила новог амбасадора у Риму. Његове акредитиве гласе на
краља Италије и цара Етиопије. Тиме Француска признаје дефини-
тивно Абисинију Италији. Практично она је то давно признала. Није
ништа добила тиме што је оволико чекала да то и формално призна,
а временом ће се видети да је тиме много изгубила. Сад се поставља
питање: какве су перспективе у Риму за француског амбасадора, како
стоје ствари, између Париза и Рима?
Међу Француском и Италијом још има читав низ споредних
питања која су нерешена. Дошло је дотле да је чак и граница била
затворена и да је туристички саобраћај био прекинут. Италија иде
даље на путу ка аутархији'. Несумњиво, постоји потреба једног новог
трговачког уговора између Француске и Италије. Нерешена су и нека
финансијска питања. Треба да се реше и нека питања транзита. Наро-
чито је важна талијанска жеља да индијска пошта из Енглеске, која
је, пре рата, ишла преко Бриндизија, а сад иде преко Марсеља, опет
иде преко талијанских железница. Има још многих, ситнијих, нере-
шених питања, али на оваквим питањима, несумњиво, лако ће доћи
до споразума између Париза и Рима.
Постоје, међутим, велике политичке линије и велика политичка
питања између Париза и Рима, на којима ми, који гледамо ствари из
Рима, очекујемо не само тешкоће за споразум, него можда и потпуну
немогућност споразума. Путеви Француске и Италије су се разишли
* Аутархија је економска доктрина самодовољности коју су спроводиле фаши-
стичка Италија и нацистичка Немачка. У корену јој леже експанзионистичке
и ратне жеље оба режима, али и услови после Велике депресије, када су многе
државе примениле протекционистичке мере. Зачетак аутархије може се наћи
у Мусолинијевом говору 1926. године, када је објавио да ће бранити вредност
лире до „последње капи крви”. Међутим, економска самодовољност се показа-
ла немогућом у земљи која није богата природним сировинама и Италија се у
тренутку избијања Другог светског рата нашла у озбиљној несташици енерге-
ната, војних материјала и сировина. У Немачкој је по доласку нациста на власт
учињен сличан покушај. Међутим, кадаје избио рат аутархија није играла тако
важну улогу јер ј е Немачка жестоко експлоатисала ресурсе окупираних земаља.
и Француска апсолутно не показује умешност да те путеве још једном
приближи. Данас, када се легат Француске налази ап1е роПаз 45, тали-
јанска штампа указује прстом на француску Народну скупштину чији
добар део вехементно захтева да се иде против Италије и фашизма.
Међутим, у наше доба, догађају се и чуда.
Већ приликом преговора за мир у Версаљу Француска и Итали-
ја су се разишле. За време доласка на власт г. Мусолинија, Париз је
показао да политички не предвиђа ништа.
Међутим, мада је сваке године све више губила на терену, Фран-
650
цуска је, као неко размажено дете, или лепа жена, стално очекивала
да Италија, у Средњој Европи, врши улогу која је дотле била њена.
Париз није могао да замисли да ће доћи до аншлуса, уз пристанак
Рима. Чак и у чехословачком питању, Париз је стално очекивао да
ће васкрснути она Италија, која је сматрала да мачем у руци треба да
се супротстави инвазији Германа. Колико се у Француској данас не
познају ствари, види се по томе да један део француске штампе сасвим
озбиљно пише о тобожњим демонстрацијама масе у Милану, против
Немачке, пре неколико дана!
Француска теза је ова: као савезник г. Хитлера, Италија није доби-
ла ништа. Немачка је добила Аустрију и Чешку, то јест њене немачке
делове. Оваква политика мораће г. Мусолинија да ликвидира.
Ово резоновање, у први мах не изгледа без основа. Али је то рачун
без крчмара. Оно што је Немачка добила помоћу Италије, само је једна
етапа политике са г. Хитлером. Француска ће се изненадити кад буде
видела која треба да буде друга етапа ове политике, где има г. Хитлер
да указује помоћ, а Италија да добија. Основна ситуација за Италију,
у Средњој Европи, за време Локарна, била је то, да је Италија пома-
гала политику Француске у Средњој Европи и да је играла споредну
улогу која је била исто тако „некорисна”. Данас, уз г. Хитлера она има
препондерантан утицај у Варшави и Будимпешти, а да је француски
утицај опао, боље рећи пропао, на целој територији Средње Европе,
то се не може спорити. Ићи са Француском, кажу у Риму, значило је
ићи са једном државом која с дана у дан губи од свога престижа, која
је осим тога идеолошки далеко од Рима и отворени и тајни противник
фашизма. Ићи са Немачком, значи за Италију бити члан, равнопра-
ван члан једног блока заиста великих сила. Француска је дипломатски
тучена на свим линијама у Средњој Европи и изгледа комично кад не
види то, него види да је Италија губила. То значи видети трн у туђем
оку, а не видети у своме балван.
Акредитовање новог амбасадора у Риму, могло би бити дога-
ђај који уопште побољшава ситуацију између Париза и Рима, али и
осталих великих сила. То није моменат од малог значаја. Када Париз
признаје талијанског краља за цара Етиопије, то показује од колике
користи за једну земљу може бити, и данас, династија. Енглеска дина-
стија несумњиво умногоме је осигурала посед индијског царства. И
Француска има огромно колонијално царство, али његов континуитет
није тако чврст. Недостаје јој престиж који монархија и сада још даје
у међународним односима. И Италија би имала сигурно више тешко-
ћа око акредитовања освајања Абисиније да г. Мусолини није тако
мајсторски повезао за своју политику интерес талијанске династије.
Оно што је учињено са Чехословачком, свакако не би било тако лако
могуће, да је Чехословачка била монархија. Династија једне земље још
увек је главни гарант интегритета и престижа. Нападајући фашизам,
Француска чак ни о овом моменту у својој политици према Италији
649
није имала јасног појма.
Француској сад предстоји не само пут у Рим, него и Каносу. Дуг
пут поправљања односа. Она је изгубила много времена и, што се мора
понова подвући, њен међународни престиж опао је уопште.
Дуго, врло дуго и без реалне потребе, Француска је у Риму држала
само отправника послова. У преговорима које је са Италијом води-
ла, она је тиме саму себе хендикепирала. Што је још горе, она је свог
отправника послова неколико пута слала у преговоре, а после дезаву-
исала. Ми не живимо више у доба старих Турака и султана, или нам
се бар тако чини, али је јасно да се са једном великом силом не могу
свршавати послови, кад јој се намеће преговарач нижег ранга. Фран-
цуска ми личи на Волтеровог Карла XII, чија је ситуација зависила
од Турака, а који је водио преговоре са Високом Портом, тако да је
морала да виче од беса.
Психолошки, што већа помпа за новог амбасадора била је збиља
потребна. Али је много више потребно да Француска поправи оно
што је њена штампа покварила пишући онако о храбрости Талијана
и италијанског војника. Исто је тако потребно да Париз не игра више
шампиона антифашизма. У тој игри заиста није имао успеха. Париз
треба да затвори и своју централу талијанских емиграната, као што
се шатор вашарски затвара кад га напусти публика.
Француска треба дефинитивно да се махне илузије да постоји нека
њена Италија, неки талијански народ који је франкофил и тобоже не
може да дође до израза. Ова илузија француских влада и опозиционих
странака скупо је стајала Француску. Италија која иде уз г. Хитлера
потпуно је видна. Лепо је осведочити се да ту политику одобрава и
династија, и војска, и милиција, и партија, и фашизирано сељаштво,
и фашизирано радништво и омладина. Француска је апсурдна кад све
то сматра неким блефом и верује да постоји једна друга Италија која
је франкофилска. На некој високој школи политичких наука овакву
самообману француских левичарских партија требало би предавати
као типичан пример једног идеолошког лудила.
Ипак, све ове ствари су само декор. Психолошке тешкоће које ће
у Риму срести нови амбасадор. Много су важније оне реалне линије
талијанске политике које се укрштавају са француским интересима.
Најактуелнији проблем који лежи између Париза и Рима, несум-
њиво је: Шпанија. Г. Мусолини је рекао, да је то као барикада и да се на
њој Италија налази са једне стране, а Француска на другој. Италија не
може трпети једну марксистичку републику у западном делу Средо-
земног мора. Марксистичка Барцелона и марксистички Мадрид, они
су то доказали, били би не само експозитура француских антифаши-
ста, него и Москве. За Италију шпанско питање представља реалну
опасност и питање смрти и живота. Шпанија у рукама Москве била
би почетак једног страховитог рата на Средоземном мору. Не може
се тражити од Италије да отвореним очима допусти да се то спрема.
650
Француски левичари створили су од Шпаније идеолошко пита-
ње. Питање тобоже савести човечанства. У Шпанији, тобоже, има да
се решава питање слободе, слободе човека, слободе човечанства. У
ствари, ове тираде имају мало реалног, политичког основа.
Зло је у томе што се Француска, из чисто стратегијских, дакле
озбиљних разлога, идентификовала са паником својих марксиста.
Она сматра, и званично, да је Шпанија за њу стратегијски важна као
и Швајцарска. Француска тек иде да види шта је изгубила у Чехо-
словачкој, али ова бојазан од једне фашистичке Шпаније, ако ништа
друго, свакако је преурањена. Енглеска ту бојазан не дели и не осећа.
Према схватању француске левице, победа генерала Франка
значи да Француска губи сигурну границу на Пиринејима, да се пре-
кидају везе са француским територијама у Африци, откуда се Фран-
цуска снабдева војском и материјалијама, у случају рата. Фашистичка
Шпанија значи трећег, смртног непријатеља на граници. Према томе,
по схватању ове левице, пропаст Француске била би сигурна. Очи-
гледно је да овакво схватање нимало није онолико реално као што је
талијанско. Најбољи знак да победа Франкова још не значи овакву
опасност за западне демократије, јесте да ову бојазан не дели Енгле-
ска. Несумњиво би потпуна победа у Шпанији појачала национални
понос Шпанаца. Створила би се и једна јака шпанска војска и флота.
Док је писац ових редова посматрао ствари из Саламанке и освојеног
Билбаоа, штампа генерала Франка писала је да и Шпанија треба да
створи империју. Ипак, друго је стварност, а друго литература. Москва
је стварност, а у опасности од Франка много је литературе. У сваком
случају, на овом питању има да се крха мајсторија новог француског
амбасадора у Риму.
Међутим, у вези са шпанским питањем, ми предвиђамо да ће
се појавити, временом, и друга питања. Питање колонијалне силе
Италије која је у Либији створила колонију за пример и која ради
са великим замахом и у Сомалији и у Абисинији. Египат се налази
између њих, а Тунис у суседству. Појавиће се питање: где ће добити
колоније Немачка? У Француској већ сада виде баук и боје се да би
Италија могла да пресече трансахарске везе, да заљуља француско
колонијално царство из шпанског Марока и да ће г. Хитлер тражити
да му се врати и источноафриканска колонија и Камерун итд. Постоји
дакле између Париза и Рима и питање расподеле колонија. Са Чимбо-
расом, између Париза и Рима, подиже се као огромна сенка: Африка.
Француска левица види нерешена питања, између Париза и Рима,
и у Сирији, и у арапском свету. Париз се боји да се не појави и питање
Џибутија. Париз дакле види, кад замисли гг. Мусолинија и Хитлера,
једног крај другога, читаву визију тешкоћа, ратова, освајања, сукоба.
Очигледно са оваквим предиспозицијама не може бити ни речи о
неком лаком задатку новог француског амбасадора. Свет треба да се
теши тиме, да фашистички Рим гледа на ове фантазмагорије, са много
649
талијанске веселости. Фашистичко министарство иностраних послова
ради пуном паром на решавању питања са Енглеском. Јер верује да
је Енглеска реална. Париз у Риму сматра се већ као једна ствар дру-
гог степена и то показује најбоље колико је Француска у престижу,
последњих година, изгубила.
Ако међутим нови амбасадор не дође у Рим са предиспозиција-
ма према Италији, које има левица у француској Скупштини, може
лако доћи до споразума у шпанском питању између Париза и Рима.
Са тим у вези решила би се и питања економска и многа друга. Али
ако нови амбасадор дође са магловитим визијама, да Италију треба
отцепити од Немачке, да повлачење добровољаца из Шпаније значи
капитулацију г. Мусолинија итд. онда од неког споразума неће бити
ништа. У сваком случају прогноза, кад се ствари посматрају из Рима,
мора бити прилично песимистичка. Рим је један нови Рим, а у њега
долази један амбасадор са декором из доба Лујева и из једног Париза
који нема снагу, али има алире Робеспјерових одбора. Дакле састаће
се два света, један који се рађа и један чија су најбоља времена прошла.
650
ИТАЛИЈА И АЗИЈА
649
Може се, у демократским земљама, мислити како се хоће о раду
фашистичке странке. У Азији, фашистичка партија створила је, несум-
њиво, много нових и корисних веза за себе.
За Италију, до сада, овај став био је олакшан тиме што је, у исти
мах, био ударац против Сједињених Држава које су отворено анти-
фашистичке и против Француске која је, у својим индокинским коло-
нијама, у последње време нарочито невралгична.
Томе треба додати и један нов моменат. Везу између антифаши-
зма и антисемитизма. Јеврејски елеменат у Америци чинио је основ-
ну снагу америчког напада на фашизам, а јеврејске банке из Париза
држе у рукама, још увек, неколико кинеских, стратегијски важних,
железничких пруга.
Међутим, у последње време, програм италијанско-јапанске сарад-
ње све више, прелази са овог интелектуалног поља, на економски
програм. У Риму се ради на јачем контакту италијанске и јапанске
индустрије. Путовања експерата амо и тамо су учестала. Читава струк-
тура пловидбе италијанских паробродарских концерна носе печат
једног плана за зближење са Јапаном. Статистика промета великих
италијанских лука, на Средоземном мору, показује да Јапан намерава
да преко Италије све више пенетрира економски у Европи. Међутим,
овај јапански план слаже се, донекле, и са грандиозним планом који је
израдио г. Мусолини и који предвиђа претварање италијанских лука у
слободна пристаништа. Оне треба да послуже увозу и магазинирању
главних продуката из Јужне Америке, Африке и Јапана, што ће рећи
и Кореје, Манџукоа и Кине.
У сваком случају, ових дана, далеко више од трговачких прего-
вора са Москвом, Рим стоји у знаку економског зближења са Токиом.
Трговачке везе њихове у порасту су. И то на штету антифашистичких
држава. То није нимало безначајна промена на карти континената која
се, у последње време, и иначе мења. Овакву економску политику олак-
шава и то, што Италија није била нарочито заинтересована у Кини.
Велике силе са својим концесијама, нису пуштале у Кину, народ који
се појавио последњи. Сад им се то свети. Највише је изгубила овим
новим правцем италијанске економске политике Совјетска Русија. Још
пре неколико година, Русија је, у Италији, и преко Италије, пласирала
велики проценат свога извоза. Русија је, на пример преко Италије,
вршила демпинг дрвета. Што се тиче пак италијанске трговачке мор-
нарице у Црном мору она је тамо увек имала добрих традиција. Од
свега тога остала је само једна сенка.
Није то тако давно било када су совјетски делегати свечано доче-
кивани у Риму и шетали се пијацом Светог Марка у Венецији. Још пре
неколико година, фашизам, боље рећи једна група фашистичких еко-
номских шефова, сматрала је да не треба мешати трговачке интересе
земље и идеологију. Овог лета још Русија се надала обустави кампање,
за уступке у извозу, али та идилична времена, изгледа, заувек су про-
650
шла. Совјетска дипломатија показала се, и у Риму, потпуно неспособна.
Економска сарадња Рима и Токија значи тежак ударац за совјет-
ску привреду која је и иначе у хроничној кризи.
Несумњиво, ни италијанска финансијска ситуација, као ни финан-
сијска ситуација других великих сила, данас није јако ружичаста. У
антанти са Јапаном, међутим, италијанска ратна индустрија несумњиво
може наћи нова средства. Било би јако наивно од стране фашизма када
би олако оценио перспективе за комунизам у Азији, али је исто тако
наивно од западних демократија кад оцењују као врло тешку ситуа-
цију италијанске индустрије и финансијске и социјалне снаге Јапана.
Капацитет италијанског наоружања ни сада није мали. Г. Мусолини
налази увек кад треба за то финансијска средства. У једној стратешкој
сарадњи са Јапаном италијански ратни коефицијенат још више расте.
Да наведемо само један пример. Изгледа, да Јапан није одустао од
изградње бродова са артиљеријом већег калибра од 40 сантиметара.
Ако и Италија изгради свој програм таквих супердреднота, а такав
програм постоји, онда се поморска ситуација, и у Европи, и у Азији
знатно мења. Западне демократије, у потцењивању Италије, довољно
су се бламирале у последње време. Док трају трговачки преговори са
безначајном, совјетском, трговачком делегацијом, нама се, у Риму, чини
да је много интересантнији овај нови моменат у односима Рима и Токија
за будућност човечанства. Могло би се десити да и демократска оцена
финансијске и индустријске моћи Рима и Токија испадне бламажа.
Талијанска стратешка концепција, пре рата, била се, такорећи,
затворила у Јадран. Фашизам је те концепције преместио на оба базена
Средоземног мора. Италијанска морнарица, у вези са утврђењима и
базама на острвима Додеканеза, на Сицилији, Сардинији и острви-
ма око њих, затим у Либији, са јаким ваздухопловством, несумњиво
може играти велику улогу, ако се повеже у трокут са концепцијама
Берлина и Токија. Кад се узму у обзир позиције и базе италијанских
колониЈа на Црвеном мору и у Индијском океану, и добре везе које
Италија има у арапском свету, онда је јасно да Јапан не рачуна рђаво,
кад рачуна са италијанским пријатељством.
Према последњем говору г. Мусолинија бившим ратницима,
хоризонт се у Европи разведрава. Питање је међутим да ли мутни
облаци не иду онамо где је Азија. Вара се онај ко мисли да фашизам
није готов да ризикује онда када је у питању идеологија. Г. Мусолини
сматра да се његова идеја шири по целом глобусу. Он је у добу када
је Цезар био грозничаво жељан великих напора и тешких задатака.
Афирмирати Италију у Азији свакако није мали задатак. Гроф Ћано,
италијански министар иностраних послова, испекао је свој занат,
као генерални конзул Италије у Кини. Рим је о Азији увек био добро
обавештен. То је наследио још у Средњем Веку од папа. Пре неки дан,
писац ових редова посматрао је како две врло лепе јединице италијанске
ратне морнарице одлазе у Азију из напуљског пристаништа. Рим је
649
несумњиво сад у знаку смирења и преговора, али би било погрешно
сматрати да ће Италија изостати из оних великих догађаја и промена
које нам припрема Азија.
Наш читалац је био навикао да Италију замишља стално на
Јадрану и још није навикао ни да је замишља као велику силу која је
окренута лицем ка Средоземном мору. Међутим, Италија већ одлази
и даље. Њена сенка пада преко два континента и у њен програм већ
улазе Африка, и можда и Азија.
650
ФРАНЦУСКА У РИМУ
649
штампе у спољној политици, у Паризу се веровало да је довољно хте-
ти, па да се Италија опет врати у загрљај своје сестре. Ми који ствари
посматрамо на лицу места, нажалост, не видимо да је тај оптимизам
Париза оправдан. Укратко, у предвечерје потписа лорда Перта и грофа
Чана, наше информације гласе да је, у Риму, Француска такорећи остала
усамљена и да су наде Париза да ће све ићи добро помало претеране.
Француска штампа јавља да је дочек новог француског амбасадо-
ра био врло срдачан. Хоће да каже да је Рим врло срдачно дочекао г.
Франсоа Понсеа. Ми који ствари посматрамо на лицу места, нажалост,
не можемо да кажемо да је то сасвим тачно. Тачно је да је француска
колонија дочекала свог амбасадора радосно и срдачно, тачно је да
дипломатски свет са великим интересом очекује новог амбасадора
коме је начињена вешоса реклама, али Рим до данас уопште није
обра-
тио неку нарочиту пажњу на представника Француске који је
дошао.
Италијанско становиште гласи овако: док г. Понсе не преда акреди-
тиве које гласе на цара, за2 Рим он је само једна приватна личност и
Рим има друга посла.
Нова Италија има и нове појмове куртоазије и нове појмове о
дипломатама. Несумњиво, немачка штампа начинила је, схватљиво,
велику рекламу француском амбасадору, при одласку из Берлина. Г.
Франсоа Понсе важи као човек који је био не само коректан, него и
расположен, према немачком режиму и то ће му несумњиво олакша-
ти рад у Риму.
Француски амбасадор је бивши професор, по струци герма-
нист. Доцније, он се истакао као експерт у француским комисијама у
Немачкој. Г. Франсоа Понсе важио је као одличан познавалац немачке
економије. Кад је постао амбасадор у Берлину, истакао се нарочито
својом духовитошћу и шармом. У Риму се високо цени да је г. Понсе
био добар официр у рату и да је отац петоро деце. Рим се радује да
је добио француског амбасадора који је показао не само схватање за
нацизам, него и симпатију за националсоцијалисте. Рим се радује да
је добио француског амбасадора који је уживао лично пријатељство
г. Хитлера, г. Геринга, г. Гебелса, али то је за сада и све.
У новинарским круговима истиче се да је бивши, француски
амбасадор у Берлину, лично, свакако врло добро изабран за Рим. То
је човек скоро филмске лепоте, један од најелегантнијих дипломата
француских, а при томе ратник, и то добар ратник, и човек који своје
симпатије никад није крио. Само, истичу римски новинари, ако је г.
Понсе, у цилиндру какав се носи на тркама у Аскоту, седео годинама
поред г. фон Папена, то ипак изгледа да је било корисније по г. Папе-
на, него г. Понсеа. Страни новинари - као и дописници француских
левичарских листова - сматрају да је г. Понсе добро изабран у овом
тренутку, за Рим, али да је у Берлину оставио за собом велику празнину.
650
Немачка, тешко да ће наћи још једном једног француског амбасадора
који би, годинама, могао да покаже толико такта.
Међутим, оно у чему се француска штампа највише вара, нијс
питање личности новог амбасадора. Понављамо, у Риму, дошло је
доба за нов тип дипломата. Италија, то је данас фашистичка партија.
У њој за успех није више довољно оно што је некад било довољно за
једног амбасадора. Крај свих својих, личних шанса, оно што фран-
цуска штампа не види у Риму, то је тешка ситуација која француског
амбасадора очекује, без обзира на његову личност.
Несумњиво, долазак новог амбасадора и признање царства много
ће поправити односе између Париза и Рима. Мало доцкан, али пуном
паром, француска штампа и сама ради на томе. И у Италији, у Риму,
пријатељи Француске одахнули су душом. Полако, у целој земљи,
пријатељи Француске дићи ће опет главу. Ипак, будућност зависи
од тога како ће се Париз показати на стварним питањима која стоје
нерешена између Италије и Француске. Јуче, једна јединица француске
ратне морнарице учинила је посету острву Родос. Официри и морнари
били су дочекани лепо од Италијана и обишли су острво као другари.
Сутра, француски амбасадор треба да се спреми да изиђе пред цара
и творца Империје. Већ давно није се чуо тако срдачан тон између
Француза и Италијана, као сад између тих морнара. Хоће ли, међутим,
француски амбасадор моћи да да више? Хоће ли они односи које је
био створио Лавал47 моћи да се створе и сада под Даладјеом? Или ће
морати да се чека на Фландена, за чијег човека г. Понсе, то нека буде
речено међу нама, важи.
У предвечерје потписа лорда Перта и грофа Чана, полузванично,
Рим је објавио да то још не значи и да ће доћи до сличног потписа са
г. Понсеом. Полузванично, Рим је формулисао ствари овако: односи
Енглеске према Немачкој и Италији су једна ствар, а односи између
Француске, Немачке и Италије су сасвим друга ствар. Рим, поручује се
данас полузванично, Паризу, преболео је санкције, али их Француској
није заборавио. Рим, поручује се данас, полузванично, Паризу, жели
споразум са Француском, али сматра да је немогућ онда када Францу-
ска, као ових дана, доводи до очајања националисте у Шпанији, својом
помоћи Барцелони. Г. Понсе не може имати никаквог успеха дотле
док су италијански интереси у западном базену Средоземног мора у
опасности. За дочек г. Понсеу отворена је граница између Италије и
Француске. То ће, несумњиво, имати повољног утицаја на туризам.
649
Али за дочек г. Понсеа Италија је отворила и једно ново питање. Она
покреће питање отварања Суеског канала.
После Абисинског рата, италијанска морнарица је најчешћи
клијент у Суеском каналу где се, за пролаз бродова, много плаћа и то
плаћа у злату. Италија сматра да је питање акционара Суеског канала
политичко питање између ње и западних демократија, а не приватна
и не трговачка ствар. Италија ће разговарати са г. Понсеом и о судби-
ни оног малог дела француске Абисиније, који се зове Џибути и који
држи у рукама једину железницу од мора до Адис- Абебе. Ако Италиј а
умртви ту железницу, биће и Џибути осуђен на смрт. Г. Понсе дакле,
одмах у почетку, имаће да сања колонијална питања и у Риму.
Има још читав низ италијанских захтева, који су припремљени
гвозденом логиком и неумитном искреношћу фашистичког режима
у спољнополитичким питањима. Све то очекује г. Франсоа Понсеа
лепо откуцано на машини, док кројачи припремају његову тоалету
за пријем код цара и г. Мусолинија.
Бити злурадо расположен према Француској, најмање би било у
интересу нас Југословена. Међутим, треба да се навикнемо и ми да
ствари посматрамо без илузија, па било то из Лондона, Париза, из
Берлина, или из Рима. Француска данас преживљава тешке часове
и из Рима, боље него из самог Париза, види се колико је изгубила.
Њен нови министар финансија, јуче, открио је сву провалију која је
чека. Укратко речено, изгледа да ће г. Франсоа Понсе имати великих,
великих тешкоћа. Његова ситуација не може се, ни изблиза, упоре-
дити са ситуацијом лорда Перта који сутра излази са нојевим перјем
на глави пред Палату Киђи, док по енглеској трави, у црном огртачу,
шета Хаиле Селасије, размишљајући о демократијама.
650
ПОТПИС ДВЕЈУ ИМПЕРИЈА
649
престижа. Као што је познато, ранг амбасадора и посланика одређује
се према датуму предаје акредитива. Да је лорд Перт ишао цару и да
су његова писма сматрана као нове акредитиве, стари господин био
би данас ко зна који у рангу. Лорд Перт је акредитован на италијан-
ском двору 14. новембра 1933. Он је доајен дипломатског кора у Риму.
(Да је сад дошло до измена, на његово место, дошао би био господин
Хусејин Радџип Бајдур, амбасадор Турске). Није без интереса, данас,
у датом тренутку, за Италију, питање доајена дипломатског кора. Да
те ситнице нису без значаја, то се видело, годинама, у Берлину. Прво
је био доајен нунције Ватикана, затим француски амбасадор, г.
Понсе.
За режим то није било ситница. Јучерашњи дан у Риму значи и
једину
победу протокола. Лорд Перт, чије се име сад спомиње широм
целог
света, остаје дакле доајен дипломата у Риму.
„Нунц ест бибендум”49 - писао 6и Хорације у оваквом тренутку,
у старом Риму. Европом се шири уздах олакшања. Јучерашњи дан,
у фрази која се у нашем веку тако често употребљава, значи велики
допринос миру. Ни у дипломатији, ништа није вечно, и ко зна шта
ћемо још доживети у Риму, али за данас сви смо уверени, да Италија
и Енглеска иду у сусрет, сад опет, једном дужем пријатељству. Нити
је г. Мусолини, нити је г. Чемберлен, човек који брзоплето ставља свој
потпис на оваква документа.
Има један наук из овога што смо јуче гледали у Риму, а то је, да
добра спољна политика још увек може да се води без унутрашњих
обавеза. Лорд Перт је био, као сер Ерик Драмонд, генерални секретар
и свакако и присталица Друштва народа. Ипак, у Риму, он је имао нај-
више успеха. Ни Енглеска није потписала ова документа само зато што
је њена влада сад састављена од класичних конзервативаца, него, зато
пре свега, што су ова документа у сфери њених интереса.
Француска, то можемо тврдити сигурно из Рима, могла је, пре
неколико месеци још, да потпише са успехом оваква документа. Место
тога француска штампа, и при аншлусу, и при чешкој кризи, па и сад
при одређивању мађарских граница, место да је гледала своја посла,
дизала је дреку да пуца осовина. Демократска штампа, сваки пут, поно-
ва, ингениозно открива шта би желела. Прво, да усами г. Мусолинија,
а после, да га смота. Мисли ли та западна демократија да ће на овај
духовити начин превазићи г. Мусолинија?
Покојни, велики демократ, Бријан, имао је обичај да каже, да се
француска демократија свршава на Рајни. Оно што лежи иза тога то је
спољна политика. Ту неумитну истину заборавили су у Паризу и зато
и у Риму имају тешкоћа.
650
Што се тиче Енглеске, она цела очигледно стоји у знаку радости да
се бивше пријатељство са Италијом обнавља. И овде, међутим, из Рима,
мора да се стави једна коректура. Оно бивше пријатељство, између
Италијана који свирају у мандолину, и Енглеза који се искрцавају са
лулом у устима, заувек је прошло. Пријатељство фашистичке Италије
сасвим се друкчије добија. У руци фашистичког Италијана не игра више
мандолина. Нити је Италија више класична земља античких руина.
Данас, из енглеске штампе, види се да свега један глас не одобрава
оно што се свршило јуче овде у Риму. То је глас антифашистичког Њус
Кроникпа. Ове новине кажу да између Италије и Енглеске, као камен
спотицања остаје и даље: Шпанија. И да ће то питање покваритм опет
оно што је јуче потписано и што је требало 7 месеци, да ступи наапф
Ми овде, из Рима, сматрамо да обавештења поштованог левичрк
из Лондона нису баш богзна каква. Несумњиво је, о Шпанији, измк>
ђу Италије и Енглеске дошло до споразума. Гледишта на ствари, ш
шпанске ствари, су иста. Сем тога, ми који смо седели у Саламанки,
сматрамо да нећемо играти улогу рђавог пророка, ако устврдимо да
је Енглеска умешала своје прсте, и то са успехом, и у посао генерала
Франка. Енглеско пријатељство није више за генерала Франка ствар
индиферентна. Ми смо о томе били обавештени још прошлог лета у
Саламанки. После овог потписа, ако се други не потруде да ствари тера-
ју до апсурда италијанска и енглеска дипломатија несумњиво ће наћи
решење шпанског проблема. То чујемо и од франкистичких дипломата.
Јучерашњи потписи и у Средоземном мору значе мир. Не значе
само, како се пише, статус кво. Значе признање нове војничке ситуа-
ције коју је створила Италија. Свих оних модерних утврђења која су
расута по острвима Сардиније, око Сицилије и Додеканеза. Свих оних
појачаних аеропланских база које су јако увеличале цифру италијанског
војног коефицијента. Такорећи предоминантан положај италијанске
ратне снаге и у источном базену Средоземног мора, за који италијанска
штампа пише да тамо Француска нема више шта да тражи.
Италијански генерал Тјакомо Карбони, објавио је ових дана низ
чланака о новој немачкој флоти. Према његовој оцени, држећи се односа
1/3 према тонажи енглеске флоте, немачка флота ипак је успела, већ за
време последње кризе, да своју подморничку флоту скоро изједначи.
Јуче је кроз Коринтски канал прошло 14 италијанских подморница.
Све су оне из доба Абисинског рата, дакле хипермодерне, и, кад се
узме у обзир војни трокут Берлин-Рим-Токио, само један делић једне
велике фашистичке светске војне снаге.
Тражећи пријатељство Италије, Енглеска дакле ништа не губи,
што није неизбежно, а можда опет много добија. Као и на мору, и на
суву, италијанске, моторизоване снаге, са јаким ваздухопловством, у
Либији, у Абисинији и Сомалији, створиле су трокут око енглеских
интереса у Палестини, Египту, Арабији и на Индијском океану.
Каже се да је Италија изгубила позиције у Централној Европи.
649
То је сва мудрост извесне левичарске штампе, већ неколико месеци.
У сваком случају Италија је добила нове позиције на Средоземном
мору и на афричком континенту. Она улази у ред светских сила. Све
то за неколико година од оних дана, када је г. Мусолини говорио са
оног „кљуна државног брода”.
Статус кво у Либији, не значи никакав губитак за Италију.
Потписи
од јуче предвиђају, у ствари, једну италијанско-енглеску антанту у нао-
ружању. За Египат то значи стабилност развитка, за Енглеску решења
палестинског питања, иако Италија не мора Арапе оставити на милост
и немилост демократских политичара. Енглеска добија, овим
потписи-
ма, мир у Јемену, у Трансјорданији, на обалама Индијског океана,
где
је најосетљивији. Енглеска добија сасвим другу ситуацију у Судану и
у Кенији. Решила је и питање наводњавања Египта и изворишта
Нила.
И што је најбоље, престаје и италијанска пропаганда у арапском
свету
која се била показала ефикасна.
На читавом једном огромном пространству десно и лево од
пута
у Индију настаје мир, трговина, инвестирање капитала, довођење
радничких маса, модернизирање колонија. Несумњиво, постоји већ
и италијанско-енглески споразум о Суеском каналу.
У тренутку кад је бура над јадним Јеврејима, у Немачкој, изазва-
ла јак пад немачког престижа у целом англосаксонском свету, дакле
на већем делу глобуса, италијанска дипломатија, сама својом снагом,
огромно је поправила ситуацију Италије према Великој БританиЈи.
У интересу фашизма је овај споразум и несумњиво је да је од стране
Италије искрен. У Риму се данас већ шапуће о трговачким прегово-
рима, о одласку грофа Волпија у Лондон.
Женева је, како се један енглески лист јуче изразио, дуго вукла за
нос Велику Британију. Чемберлен је отворио серију потписа у знаку
чисто британских интереса. Г Мусолини може бити задовољан јуче-
рашњим даном. Чак и у дуету на осовини, ови потписи, високо дижу
његов тенор који се, то ваљда признају данас између четири ока и
господа левичари добро чује у Европи.
Док је Берлин циљ огромног бомбардмана преко штампе и дипло-
матије, Рим је у знаку сунца, и сада, при крају новембра. Рим има много
духа. До сада је био обичај, да се хвале чувене римске „отобрате”, лепи
октобарски дани. Пошто сунце сија и даље, Јуче сам чуо како један
човек из народа хвали римски новембар, „новембре романо”. Јавно
мнење ускоро ће поверовати да г. Мусолини има уговор и са Богом.
Што се тиче наше земље, и ми можемо да поставимо себи питање,
650
да ли смо добро водили своју спољну политику, поводом ових потписа.
И код нас Енглеска ужива велики углед. И код нас је било људи који су
говорили: зар је паметно да због пријатељства са Италијом изгубимо
наклоност Енглеске?
Сад и они могу бити мирни. Нисмо изгубили пријатељство Ита-
лије, ни Енглеске. Имамо од јуче обоје, у то смо уверени, јер је то и у
њиховом интересу.
649
Према томе то није само етнички него и политички проблем.
Очување данашњег мира на границама појединих држава фор-
мулисано је у старој латинској реченици: 57 расет,рага БеИит2}
Али, ако се неко оружа за своју одбрану, а нема ко да носи то оруж-
је, онда је исто као и да је без одбране. Италијански државници
су то добро видели, и поред онога што природа даје Италијани-
ма, држава се стара да и са своје стране омогући прираст свога
становништва. Недавно је италијанска влада издала закон да се
сви државни чиновници морају оженити ако желе да напредују у
каријери.3 Исто тако је смањен и број женског особља у државним
надлештвима. То ће бити свакако једна корисна мера, али њени
резултати неће бити ни издалека онакви какве је дала једна кори-
сна друта акција на том пољу.
650
Тако изгледају статистике. Но треба видети како је организова-
но то у граду и на селу. Често пута, ујутро, када чиновници полазе
у канцеларије а радници у фабрике, могу се видети велики варошки
аутобуси пуни деце. Фашистичка странка не жели да деца радника
и малих чиновника, док су њихови родитељи на послу, седе сама код
куће, без надзора а врло често и под нехигијенским условима. Одво-
ди их у нарочита забавишта, где остају преко целога дана и увече се
враћају родитељима, насмејани и здрави. У забавиштима она има-
ју прилике да уче, да се играју, и да заиста буду задовољни својим
животом, који је умногом различит од онога код куће. Ту се учи по
најмодернијој примењеној настави. Деца добијају три оброка здраве
хране и у забави брзо пролази дан. Предвече долази аутобус да их
поново одведе кућама.
Тако је преко године. Но за време лета најотменије италијанске
плаже, препуне су те исте деце, која под шаторима на обали мора,
каквог језера горње Италије, или у брдима, проводе распуст.
Исто такво старање се показује и за дефектну и болешљиву децу.
За њих су подигнути санаторијуми дуж целе Италије. Пружена им је
сва нега да би се опоравили, или да би заборавили оно што им при-
рода није дала.
649
САСТАНАК У РИМУ
И ВЕЛИКА ЧЕТВОРИЦА
650
ма судбину Европе и њихови састанци изазивају огромно интересо-
вање свуда. И нехотице, треба се запитати: какав ли ће суд о њима
дати историја?
Приликом версаљске расподеле, земаља, народа и колонија, Вил-
зон је грмео из Америке. Русија није била питана. И сада има неке
сличности у ситуацији око зеленог стола европских политичара.
Сличност увеличава и то да су, и сада, велика четворица решена да
раде између себе и као што се може видети, и у Паризу, и у Лондону,
без парламента. Тај моменат, да је потребно радити учетворо, у четири
ока, као класична дипломатија, најбоље показује колико је опасност
једног општег судара у Европи близу.
Треба, што више, запазити и то, да смо одмакли, нагоре, и од
Минхена. Температура је толика да Европа више нема ни форму ква-
драта коју је г. Мусолини предлагао раније и која је ипак једна чврста
форма. Место пакта учетворо, имамо сад укрштавање осовина, што
значи да смо близу низбрдице и да се нађемо сви испод точка. Који
је, уосталом, прастари симбол света.
Они који су преживели годину 1914. сећаће се како нико није
веровао да је катастрофа близу. Рат је био постао ствар тако ретка.
Сад је случај обрнут. Извесна летаргија је наступила, јер је опасност
тако честа.
Према једној старој легенди, Папа је, пре много столећа, на пијаци
у Риму, где су се продавали робови, први пут видео високе, мирне,
питоме људе који су себе називали Англима.
- Не Англи, узвикнуо је Папа, него анђели.
Било како било, у сваком случају, треба да се зна, да је данас г.
Чемберлен последњи анђео мира. То треба рећи, кад се пише из Рима.
Енглески премијер дошао је у Италију возом, после чаја у Пари-
зу. И добро је учинио да је путовао тако као у доба Жил Верна. Да је
долетео, по овој зими, изнад облака, са својим црним кишобраном,
и са лордом Халифаксом, нас би у Риму била обузела језа. Слика би
несумњиво била алармантна. Ипак, срдачни осмех овог великог стар-
ца, ни у Риму, не крије мање бриге, него што их је имао у Годесбергу
и у Минхену. Коминикеи који ће доћи и њихов мирни тон не треба
никог да варају. Г. Чемберлена очекују у Риму тешкоће које неће бити
ништа мање од оних које су га чекале код г. Хитлера. Г. Чемберлен је
увео у свет међународне политике форму игре бриџа. Тај бриџ, уче-
творо, бриџ оштроумља, ломљења воље и кидања нерава, претвара се
полако у опасну форму једног француског кадрила. До сада су одржани
састанци: Чемберлен - Хитлер - Даладје - Рибентроп - Даладје - Чем-
берлен и Чемберлен - Мусолини. Чујемо да ће доћи до новог састанка
Даладје - Чемберлен и Мусолини-Хитлер. Али шта долази потом?
Варају се они који сматрају да је ово редовни састанак двојице
потписника пријатељског пакта. Још више они који сматрају, да ће се у
Риму г. Чемберлен појавити у пози арбитра. Иза свечаног програма и
649
много цвећа, Италија спрема дискусију читавог низа својих медитера-
нејских захтева и колонијалних проблема који су у ствари и немачки
проблеми. У Риму се не мисли лако попуштати, ни у шпанском питању,
ни у питању Суеца, ни у питању железнице и лука француског Џибу-
тија, ни у питању Туниса. Италија ће отворено тражити, иза застава
и банкета, и демилитаризацију Корзике.
Према томе, ми сматрамо да се варају они који очекују да ће римски
састанак бити такорећи на две столице. Ствар енглеско-италијанска.
Према нашим информацијама, поред два партнера, стојаће и сенке г.
Даладјеа и г. Хитлера. Рим је, у ствари, увод у велику поделу Европе
и Африке, са или без рата. Италија има програм својих захтева и од
њих не одступа. Ни пред опасношћу рата.
Ипак, г. Мусолини пружа Енглеској, и конзервативцима, још
једном прилику за велики и популарни, политички успех. Јер ни
италијански ризик није мали и јер ни фашизам није доктринаран у
спољној политици, него је готов на компромисе са демократијама,
под условом, да Италија добија.
Вечерас почиње дискусија спорних питања, али нико овде не
крије да ће то ићи са многим тешкоћама. Ако кишобран послужи и
овога пута г. Чемберлена онда ће се несумњиво, у Италији, обновити
мит који је Велика Британија вековима овде имала.
За сада у Риму почиње киша. Како ће се г. Чемберлен снаћи са
својим кишобраном овде, то ћемо испричати за наше читаоце, уколико
се буде знало, сутра и прексутра.
Док ово пишемо, сав Је Рим у заставама и Енглези, у Риму, иду
да заузму места на засебним трибинама које им је љубазно подигла
римска општина да би видели свог великог старца. Ми остали нисмо
нимало ружичасто расположени и нама ситуација мира у свету не
изгледа нимало ружичаста.
650
Г. МУСОЛИНИ И Г. ЧЕМБЕРЛЕН
КАО ПРИЈАТЕЉИ
649
Први његов корак води у Двор. Други дан је велики ручак у Двору. Г.
Чемберлен и г. Халифакс, мада су протестанти, иду у аудијенцију и
код Папе. Штавише и енглески амбасадор код Свете Столице прави
велику вечеру. Повуците паралелу са боравком г. Хитлера. Очигледно,
г. Чемберлен, поред фашизма, тражи да појача и позиције мирољу-
бивих и антифашистичких снага. Чак, уз британску химну свираће
се само „Марча Реале”51.1
Нама се овакво схватање ствари чини тенденциозно, романтич-
но и погрешно.
Пре доласка г. Чемберлена, појачале су се вести финансијске
сарадње Рима са Лондоном. Уочи доласка г. Чемберлена, г. Мусо-
лини конферисао је са грофом Волпи од Мизурате. Први корак г.
Чемберлена, после ове скроз реалистичке припреме, водио је право
г. Мусолинију. Прве разговоре са г. Мусолинијем, који, узгред буди
речено, са Енглезима говори енглески, са Французима француски, са
Немцима немачки, и то добро, г. Чемберлен је имао у 6 сати. Сат и по,
после доласка у Рим. Ова журба да приђе човеку, ова важност која
даје личности г. Мусолинија, запажена је као карактеристична црта
програма његовог боравка, бар међу онима који догађаје прате објек-
тивно. Очигледно, г. Чемберлен добро зна у чијој руци лежи кључ рата
и мира, на Средоземном мору, и ко може да превагне у ситуацијама и
другде, у Европи. Премијер једне парламентарне државе има поверење
према премијеру једног тоталитарног режима.
Што г. Чемберлен иде и код Онога који држи у рукама кључеве
светог Петра, то значи само да односи између Велике Британије и Свете
Столице, од времена Хенрика VIII до данас, никада нису били бољи.
Што се тиче монархистичког момента, фашизам у Италији и
сам је сав у том знаку. Веридба принцезе Марије Савојске, састанак
фашистичке скупштине, рођендан Царице Јелене, да поменемо само
последње догађаје, све су то били поводи да се то, што више, истакне.
Г. Мусолини који је, најблаже речено, и сам заслужан да је италијан-
ско краљевство постало царство, монархист је и као идеолог и то
подвлачи. Да је Италија била република, последњих година, она би
несумњиво имала много више тешкоћа и у својој међународној ситу-
ацији. Што је имала династију, то јој је помогло у многим ситуацијама
и помоћи ће јој и убудуће. Тешки дани кад су биле санкције против
Италије показали су да су слабе рачунџије они који деле монархију и
фашизам, у Италији. Ко вређа фашизам у Италији, вређа и монархију
и обратно. Да је монархистички моменат подвучен, приликом посете
г. Чемберлена, то је природно за свакога ко познаје Велику Британију,
њену дипломатију и јавно мнење. Према нашем мишљењу, тријумф
г. Мусолинија је баш то да се синоћ, међу страним дописницима,
650
шапутало о посети коју ће измењати енглески и италијански монарси.
Такве посете, и у енглеској политици, увек много значе.
Напротив, ако 6и, после првог дана овог програма, требало нешто
нарочито коментарисати, било би то, та срдачност односа, која очи-
гледно постоји између фашизма и британских делегата. Рим је, на
станици, дочекао г. Чемберлена, са свим својим цвећем које има и
зими. Утисак који се видео на г. Чемберлену, пред бескрајним редо-
вима италијанских, омладинских организација, под оружјем, био је
видно дубок. Дочек г. Чемберлена био је мање грандиозан, него онај
који је приређен г. Хитлеру, али није био мање срдачан. Масе које су
навикле да скандирају име Мусолинијево, викале су искрено, слог по
слог, име овог старца, апостола мира и преговора. Један француски
колега, са уздахом, упозорио ме је да име г. Чемберлена, како га Итали-
јани изговарају, звучи као „жемберлин” што значи: „Волим2 Берлин.”
Пало је после у очи да је г. Мусолини, и на станици, у униформи,
као диктатор, био врло срдачан, али увече да је обукао фрак и био
још срдачнији. Био је необично раздраган, после првих разговора.
Његова и г. Чемберлена здравица деловале су, најпосле, на дипломате
и новинаре у Риму, као сензација. Нико није очекивао да су Велика
Британија и Италија већ толико близу. Г. Мусолини се изразио сав за
мир, за пријатељство са Енглеском и лично за Чемберлена, па је чак
отворено наговестио дужу сарадњу од сада између Италије и Велике
Британије. Г. Чемберлен је истакао да се осећа дужник г. Мусолинија
и потребу „праведног мира” и методе преговора, што су чисто ита-
лијанске формуле.
Поред г. Чемберлена и г. Мусолинија, кад су разговарали, налазио
се, скоро увек, само гроф Чано. Шта су г. Мусолини и г. Чемберлен
први дан дискутовали и свршили, нико не зна. Новинари засада само
нагађају. Ваш дописник, из сигурног извора, тврди да ниједан табак
хартије није извађен, да разговори јуче нису текли ни по каквом
написаном реду, него без реда и потпуно интимно. Круже вести о
сензационалном споразуму на питању Шпаније и решења јеврејског
питања, али се не могу контролисати. Било би преурањено тврдити
да ма ко зна, сем г. Мусолинија, г. Чемберлена, и грофа Чано шта је
додирнуто и шта је свршено.
Оно што је већ јасно, то је да је овај састанак боље припремљен,
него што се мислило. Лорд Перт и гроф Гранди свршили су један
велики посао, још пре састанка. Изгледа да су Велика Британија и
Италија у стању да спасу европски мир и да су ближе једна другој,
него што се мислило.
649
ПОСЛЕ ЧЕМБЕРЛЕНОВЕ ПОСЕТЕ
650
Александар Кадоган и шеф медитеранејског одсека, г. Ингрем, диску-
товали су, са чиновницима италијанског Министарства иностраних
послова, читав низ експозеа. Кажу да посао око дефинитивних каЈМН
та на сомалијској и кенијској граници иде добро, али, чује се, да СЈ
у египатском посланству помало узнемирени. Они помало зебу и од
програма насељавања 100.000 италијанских насељеника у Либији.
Енглеска ово питање посматра равнодушно, без икаквог немира.
Можда чак са симпатијом.
Посланик Ирака био је, изгледа консултован и у питању економ-
ских односа и у питању пропаганде међу Арапима. У палестинском
питању Ирак је изгледа нова звезда на небу. Тако исто се шапуће да
су Енглези у сиријском1 питању прихватили италијанске разлоге и да
сматрају да је Француска тамо близу да изгуби партију. Италијани су
задовољни јер су сва спорна питања у Црвеном мору, са Енглеском,
решена. Не сумњају да ће, а пре а после решити питање луке и желе-
знице Џибутија и да ће Енглезе ту имати на својој страни.
Према свом споразуму са Италијом, од 16. априла, Енглези су
измењали и војничке експозеје са Италијанима. Схватљиво, о томе
се најмање зна. Према једном енглеском извору, у Енглеској се инте-
ресују највише за немачку сарадњу на Додеканезу и италијанским
флотним базама. Према Италији самој, изгледа, поверење је много
веће. Исто тако Египат интересује рекрутације урођеника, нарочито
Муслимана, јер Италијани у томе имају много успеха. Дислокација
лаких италијанских морнаричких снага, дуж абисинске обале није
изазвала нарочиту пажњу, ни негодовање Енглеза.
Занимљиво је да су у Риму успели да умире Енглезе и у питању
Балеара. Кажу, да је енглеска делегација отпутовала са пуним пове-
рењем према Италији, у том питању. Оно што је важно, Енглези сад
знају да г. Мусолини не намерава повући италијанске дивизије из
Шпаније све до краја рата. Истина и Енглези су рекли да дотле неће
признати Франка, као ратујућу страну. Чујемо, да Енглези сматрају
да Италијани и у суеском питању имају право. Италијани воде у том
питању финансијску операцију и нису учинили ниједан војнички гест
тамо, који би могао да се тумачи као претња.
После дужег времена, један радостан дан, у Риму, имали су и
Јевреји. Шапуће се да је г. Мусолини обећао и г. Чемберлену своју
интервенцију у корист Јевреја у целом комплексу јеврејског питања.
То је, уосталом, тражио од њега и американски посланик, са којим је
разговарао пун сат. Идеја, међутим, да се у Абисинији створи једна
јеврејска земља, сматра се овде, у јеврејским круговима, као прилично
небулозна. Италијани су нудили, у ту сврху, изгледа, Харар, али траже
да и Енглези и Французи, нешто допринесу. Не само у новцу, него и
по комадић од своје Сомалије. Ово тражење нове земље за несрећне
Јевреје, изгледа, остаће само мртво слово на хартији.
Енглези су задовољни, тако чујемо, да су Италијани коректно
649
престали са пропагандом међу Арапима. И у Палестини и у Арабији.
Изгледа да су прсти италијанске и немачке дипломатије почели да мрсе
конце и у Ираку, па чак и на двору шаха Ризе Пехлевија, у Техерану.
На том терену, према нашим информацијама, Енглеска је спремна да
напусти полако француске интересе и да брани само своје.
Показало се да ће Италија играти улогу и у трокуту са Токијом.
Уочи доласка г. Чемберлена г. Мусолини разговарао је са јапанским
амбасадором пун сат. Енглези су задовољни са информацијама које
имају о том разговору.
Закључак би био, да је посета г. Чемберлена пала у тренутку
велике
затегнутости. Говорило се очи у очи и рекло се све. Кажу да је г. Мусо-
лини, одмах од почетка, рекао све што има на срцу. Под данашњим
приликама које владају између Француске и Италије, то је било све,
што је било могуће. Ситуација г. Чемберлена у Риму није била
тешка,
али врло деликатна.
Победом у Абисинији, Италија је прекрижила пут Каиро-Кап и
Каиро-Индија. То још не би била велика несрећа, да иза ње није сенка
г. Хитлера. Само старе Енглескиње верују још да је у Абисинији
пора-
жено Друштво народа. Форињ Офис зна ко је тамо изгубио битку.
Г. Чемберлен је потписао аранжман са Италијом, пре него што је
решено шпанско питање. Можда је тиме спасао мир. Он је пристао
да споразум од 16. априла ступи на снагу пре него што су из Шпаније
повучене италијанске дивизије. Можда је тиме психички упропастио
Француску. Долазећи у посету тек јануара, он се нашао у небраном
грожђу. Посету у Риму био је уговорио као посету измирења са Ита-
лијом, али није могао знати да ће се до те мере покварити италијански
односи са Француском. Зар је могао сад да одложи посету у Риму?
Ми имамо импресију, ипак, као и многи други, да оптимизам г.
Чемберлена донекле попушта. На крају посете у Риму, његови обра-
зи били су прилично свели. После његовог говора на банкету стране
штампе у Лондону, он је полако добио тон и гледишта г. Рузвелта. У
Риму, после своје аудијенције код Светог Оца Папе и после разгово-
ра са кардиналом г. Пачелијем и монсењером Пизардо имао је неки
суморан поглед.
Несумњиво је да је г. Чемберлен имао један велики адут у рукама:
нов трговински уговор са Италијом. Међутим, при оваквој затегнуто-
сти са Француском, он изгледа није могао да игра на ту карту. Енглези
су нам тумачили да је г. Чемберлен окорели присталица заштитних
царина и да је све у томе, али нама се ова његова уздржљивост на еко-
номском терену чини као разлог за приличан и политички песимизам.
Према нашем утиску на крају, догађаји у Шпанији, као једна
хронична фаталност, опет су покварили све. На Мањзанаресу, код
650
Мадрида, стоје, на барикади, два света. И ко зна нећемо ли, на крају,
сви на ту барикаду, хтели не хтели. Једино чему можемо да се надамо
то је да се шпанско питање реши, ових дана, у крви. Г. Чемберлен и
лорд Халифакс стигли су у том питању скоро тамо где је стојао и г. Идн!
Ако падне Барцелона, ових дана, то ће несумњиво изазвати
страшан шок у француском мнењу. Питање повлачења добровољаца,
међутим, под данашњим околностима, тешко је поставити. И не треба
заборавити да тамо има и немачких авијатичара, тенкиста,
контраавионске артилерије, сумарениста и других специјалиста. Обе
стране не могу попустити. А г. Чемберлен, и да хоће, не би могао мењати
гледиште у шпанском питању пре него што обавести парламенат у
Лондону.
Идемо, дакле, тамо где смо и пре годину дана били. Шпанско
питање. О томе, у нашем последњем чланку, поводом посете у Риму.
649
ГРОФ ЋАНО
650
читав низ великих успеха, све у знаку новог вулканског младалачког
динамизма.
За нашу земљу ова нова епоха односа са Италијом, чију инострану
политику води овај млади борац, зет Дучеов, има и сама значај једног
симбола. И наша се земља подмлађује и ми смо одбацили читав низ
старих предрасуда и појмова.
И наша је земља млада. Логично је да и њена инострана политика
не буде застарела.
Гроф Ћано спада својим темпераментом, политичком културом
и карактером у први ред наших нових пријатеља. Он долази к нама
после великих успеха, које је имала Италија. Одобрити његову поли-
тику, то је за нашу земљу тим лакше, што његова политика иде ства-
рању равнотеже у Европи, и што је сасвим у знаку схватања наших
интереса и потреба. Давно пре рата италијански народ показивао је
много симпатија за наше националне идеале и жеље. У моменту анек-
сије Босне и аустријског ултиматума, италијанска политика много нас
је потпомагала. За време рата, то се било помало заборавило, Италија
је била наш савезник. Фашистичка империја сада, у својој спољној
политици, према нама је потпуно пријатељска.
Италија је данас једна велика континентална сила, али да опет
има елан једног младог вулкана, то је несумњиво умногоме заслуга
генерације његових вршњака и грофа Ћана.
649
БАРИКАДА НА МАНЗАНАРЕСУ
650
Француска контраакција, кад се ствари посматрају из Рима, мно-
го је деликатнија, него што се мисли. За цело време рата Италија је
држала у рукама веће балеарско острво, Мајорку, али није дирала у
мање острво које лежи на пушкомет, у Минорку. Та Минорка може
ових дана да постане камен спотицања у раду трију морнарица које
сада играју као неки опасни балет на таласима мора у том делу средо-
земног базена. У Риму се предвиђају, за идуће дане, обрачуни између
шпанских морнарица, а опасност је у томе да француски војни кругови
отворено траже од француске владе узимање „гаранција”.
На Пиринејима, Француска организује сада једну војничку зону.
У Бургос је отпутовао хитно, сенатор и академик Леон Берар, изасла-
ник француске владе. У Риму се сматра да он путује у циљу притиска.
За њим путује читава једна група француских парламентараца, са
деснице, под вођством једног бискупа. Просто народно речено, нај-
после и Француска окреће кабаницу, откуд ветар дува. Међутим, кад
се ствари посматрају из Рима, ова активност у дванаестом часу може
ситуацију само да погорша.
Несумњиво отпочиње и последњи чин овог шпанског, грађанског
рата који није ни први, ни последњи. У ужем смислу, шпанско пита-
ње решиће се ускоро падом Мадрида и централне области шпанских
марксиста, оног трокута који чине Гвадарама, Картагена, Валенција.
Треба бити луд, па веровати још у неки други исход овог војничког
разрачунавања. Међутим, кад се ствари посматрају из Рима, сигурно
је да то не значи решење шпанског питања и у једном ширем смислу.
Последњи чин ове шпанске драме биће можда кратак, али може
бити и дуг, као у драмама Лопе де1 Вега’. Тешко је веровати да ће репу-
бликанска војска и Мадрид, кад је досад нису добили, добити сада
неку ефикасну помоћ иностранства. Напротив, према информацијама
које се могу добити у Риму, ситуација републиканског остатка бив-
ше Шапније има да се, ових дана, јако погорша. Морнарица генерала
Франка оспособљена је за ширу акцију и има да каже своју реч већ
сутра. Републиканска флота која нема довољно официра, није ни до
сада била нарочито активна. Националистичка морнарица припрема
блокаду која ће потпуно одсећи републикански трокут од света. Оста-
је дакле да се судбина ванредне и несрећне Шпаније, у једном ужем
смислу, реши братоубилачким ратом код Мадрида. На обалама реке,
боље рећи потока, Манзанареса, који протиче кроз Мадрид.
649
Очи целог света ових идућих дана, треба да буду упрте у ту тан-
ку линију плићака Манзанареса, изнад чијих се обала, на 80 метара,
издиже Мадрид, где има да падне војничка одлука. Манзанарес, са
којим су шпански песници терали шегу, јер је плитак и, лети, скоро
без воде, добио је значај једног Рубикона. Поделио је свет у два табора.
Мало је требало, пре две године, па да легионари генерала Франка
уђу у Мадрид, преко Манзанареса, у једном налету који је херојски
почео у Севиљи и изненада. На 11 мостова који воде преко Манза-
нареса, задржала их је прва интернационална бригада. Дуж тих 11
мостова и сада су најкрвавији положаји и ровови који се протежу до
краљевске палате и универзитетског насеља. Две шпанске војске, два
крвава брата, већ скоро две године, стоје ту, прса у прса.
Поставља се питање докле ће моћи да држи ту барикаду и уопште
тај републикански трокут генерал Миаха и да ли то има смисла?
Може ли тучена страна да се нада да ће доћи до неких већих промена
у европској ситуацији, промена које би могле да измене и ситуацију у
Шпанији? Да генерал Миаха нема више моћи за једну офанзиву про-
тив националних армија то се видело већ ових дана. Његова сломљена
офанзива у Естремадури била је прилично млака и кратка, мада је
у исто време Барцелона већ издисала. Није искључено, међутим, да
ће и Мадрид, у дефанзиви, дати један од оних лудачких отпора који
су типично шпанска црта. Отпор би код Мадрида могао трајати још
неколико недеља и неколико месеци. Кад се ствари посматрају из
Рима, ми мислимо да је то довољно време да дође до катастрофе, и у
једном ширем смислу, због шпанског питања, ако у Паризу не дође
до попуштања.
Занимљиво је да у близини тих барикада на Манзанаресу стоји
споменик најфантастичнијег шпанског идеалисте, Дон Кихота, за
којим јаше симбол Шпанца, реалисте, Санчо Панса. Који ће од њих
преовладати у тим двема крвавим, братоубилачким војскама, - међу
језивим, фантастичним шпанским политичарима? Који ће између
ова два симбола преовладати и у ширем смислу, у сукобу фашиста и
марксиста целог света?
Оно што је сигурно, и што је опасно, данас на тој барикади на
Манзанаресу не стоји више само шпански народ, него и Италија и
Француска. Манзанарес и његови ровови постали су она барикада о
којој је г. Мусолини говорио у свом говору у Т»енови. Манзанарес ће
ових дана у том смислу постати најактуелнија линија у Европи. На
тој барикади решиће се, идућих дана, не само питање Шпаније, него
и фашиста и марксиста и сукоб европских, великих сила. Под каквим
условима, о томе у наредном броју.
Време, 7. II 1939.
650
ЛЕПИ ДАНИ У АРАНХУЕЗУ
649
цију. Ко зна шта ће бити од њиховог програма социјалних реформи,
национализирања радништва, од њихових социјалних институција
и њиховог програма пуне аграрне реформе?
Према једном, врло симплицистичком, мишљењу, одмах после
победе, у Шпанији ће се увести фашистички режим. Према нашем
мишљењу то није ни тако лако, ни тако сигурно. Тешкоће за фран-
кисте отпочеће тек тада. Генералисим, за сада, као прави војник,
забранио је сваку политичку акцију и дискусију. Према његовом
мишљењу, потребно је прво оружјем освојити целу Шпанију. Сасвим
је неизвесно дакле шта долази после, да ли парламентарна Шпанија,
са монархијом и амнестијом, или република, са програмом фаланге,
или уставна монархија, или католичка монархија, са генералисимом,
као фашистичким диктатором.
650
ваздухопловство. Морнарица, јача него што се мисли. Нове, значај-
не зоне утврђења. Све то, према геополитичкој ситуацији Шпаније,
тражи оријентацију према фашистичким силама. Нико, међутим, не
може данас рећи, да ли је баш тако сигурно да Шпанија, у идућем рату
који се спрема, неће имати нових, својих можда и себичних, можда и
циничних, концепција. У сваком случају, ако после победе франкиста
буде протекло неколико година до идућег рата, у Шпанији би могло
доћи до промена, у спољнополитичким тежњама. То могу потврдити,
већ данас, сви посматрачи онога што се у Шпанији догађа.
649
политици, пре 30 година, Италија је морала да слуша, кад Енглеска
диктира. И стратешки, и тактички, подморничко оружје и ратно
ваздухопловство, последњих година, изменило је ситуацију у којој се
налази Италија. Она је данас много јача са својим стратешким троку-
тима: Додеканез, Либија, Сицилија, и: Острво Пантелерија, Балеари,
Сардинија. За Италију која је жељна места под сунцем на афричким
обалама и да дише на своме дому, био је категорички императив рат
у Шпанији.
Противно користи коју је имала Немачка, Италија је из Шпаније,
за ове две године увезла врло мало. Сем острва Мајорке, она нигде
није извршила окупацију. За Мајорку, зли језици веле, да га је купила,
легално, са тапијом свих винограда, плажа, кућа. Италија у Шпанији
нема великих индустријских објеката. Интервенција је ипак била врло
скупа. Зли језици веле 9 милијарди лира. Кроз Шпанију је прошло
око 80.000 добровољаца, а број мртвих и рањених иде на хиљаде. Не
треба очекивати, дакле, да ће се Италија дезинтересирати у Шпанији, ни
после победе генерала Франка. Није истина да у Риму треба
хватати добровољце за Шпанију. Истина је да италијанска омладина
хрли у Шпанију по својој вољи и будућа Шпанија не да се замислити
без уских веза са фашизмом.
650
Каталонији. Узалудно је демантовати оно што је јасно, а то је да је само
Италија омогућила генералу Франку успехе које је постигао. Кад буде
ушао у Мадрид и кад буде почео организовати нову Шпанију, то ипак
не значи да се за Италију неће појавити читав комплекс тежих питања.
Улазак у Мадрид несумњиво ће бити велики дан фашизма, али треба
познавати Шпанију па знати шта значи то кад се каже „шпанске ствари”.
Оне су исто тако чувене, као кад се каже „шпанска села”.
Време, 9. II 1939.
649
НАПОМЕНЕ И ВАРИЈАНТЕ
ИЗВОРНИЦИ
Време, дневни лист, Београд
Идеје, недељни лист, Београд
Политика, дневни лист, Београд
Дан, дневни лист, Нови Сад
Правда, дневни лист, Београд
Јединство, дневни лист, Нови Сад
Банатски Гласник, дневни лист, Велики Бечкерек
Аллншах Јадранска Стража, годишњак, Београд
Годишњак југословенаип ваздухопловства, годишњак, Београд
Наиш Крила, месечни илустровани часопис за авијацију, Београд
НАПОМЕНЕ
677
двеју верзија овог текста у двама издањима Времена (више о томе у Напомени
о издањима и у напоменама за овај чланак). Политичка тема определила нас
је да поново представимо и текст „Пре анексије”, већ штампан у другој књи-
зи критичког издања Путописа (приредио 1995. године Никола Бертолино).
Такође, чланци „До Скопља, кроз ваздух”, „Надземаљска Србија” и „За част и
напредак наше авијатике” критички су обрађени у првој књизи Путописа, из
1995. године, али смо њиховим поновним представљањем желели да их ближе
повежемо са тематски сродним текстовима Црњанског у часопису Наша Кри-
ла, као и да преко аеронатичког хоризонта осветлимо распростирање инте-
гралне политичке мисли Црњанског. Иако је већ приређен у другој књизи
критичког издања Есеја и чланака, у овом издању представили смо и чланак
„Црногорска критика”, јер смо сматрали да је у хоризонту чланака Црњан-
ског штампаних у листу Идеје важан и тон разумевања односа између кате-
горија југословенског и српског. Чланке „Наш Загреб”, „Најчуднији споменик
палима у рату” и „Папањинова санта”, раније представљене у другој књизи
критичког издања Путописа, поново смо приредили, јер илуструју начин на
који је Црњански разумео феномен ренегатства у Хрватској, како је тумачио
садејство политичких и књижевних фигура у поимању данског пацифизма,
те и начин на који је осветлио политички карактер немачких, британских и
руских експедиција на Северни пол. Трима раније необрађеним чланцима о
Шпанији придружили смо и текст „Ла Гранха”, који се већ налази у склопу
друге књиге критичког издања Путописа. У чланку „Ла Гранха” укрштају се
непосредни утисци о борбама на мадридском фронту и трагови културнои-
сторијске дубине простора који Црњански опсервира, али је не мање драго-
цен увид, истакнут редакцијском назнаком уз чланак, о цензури новинских
извештаја који се из Франкове Шпаније упућују у друге земље, па дакле и о
цензури новинских извештаја Милоша Црњанског (о чему Црњански казује
и у чланку „Иза генерала Франка стоји Хил Роблес”). Премда ово нисуједини
у ранијим критичким издањима приређени текстови у којима препознајемо
политички карактер - понајбољи су пример серије чланака Црњанског под
насловом Живот и политика уморне Војводине, За нашу сиромашну и забо-
рављену Босну и нарочито У Шпанији 1937., објављене у другој књизи Путо-
писа, из 1995. године - настојали смо да у овом издању уз први пут приређене
чланке назначимо, у виду дискретнијег избора раније штампаних текстова, и
то како је чланака који исказују политичко становиште Милоша Црњанског
много више. Једно тотално издање политичких чланака Црњанског не само да
би било би много опсежније од ове књиге него би потпуно разрушило успо-
стављену структуру у другим томовима критичког издања. Између тога да
изоставимо све чланке који се појављују у претходним критичким издањи-
ма и тога да их све поновимо, определили смо се - принуђени досадашњим
томовима - да поновимо минималан број чланака за које мислимо да битно
допуњују основну линију овог издања. Прецизне податке о критичким изда-
њима у којима се раније већ приређивани текстови налазе приказали смо у
напоменама за сваки од речених чланака посебно.
Наиомена о правопису и о неким шехничким решењима
У погледу критеријума савременог правописа политички чланци Мило-
678
ша Црњанског показују разнолика и учестала одступања. При писању вели-
ког и малог слова захтевима савремене норме прилагођавали смо облике
Црњанског у случајевима употребе властитих именица, назива историјских
догађаја, географских појмова. Због разноликости примера, али пре свега
због уважавања карактера одређеног начина писања за самог Црњанског,
нисмо прилагођавали облике као што су: Трећи Рајх, Совјетска Русија, Сред-
њи век. Титуле Црњански пише различито, па ни ту нисмо уједначавали писа-
ње великог и малог слова. Упечатљив је пример употребе лексеме фон, коју
Црњански највећма пише почетним малим словом (али не увек) и онда када
савремени правопис предвиђа да, као део имена, она почне великим словом:
фон Рибентроп. Ово одступање мотивисано је контекстуалним условом: лек-
сему фон Црњански препознаје као политичку одредбу, а не као део имена.
Следствено овом одступању, нисмо уједначавали ни примере употребе обли-
ка де, ван и сл.
У погледу правописног захтева о спојеном и одвојеном писању речи, у
овом издању доследно смо спојено писали учестале везнике иако и мада (у
основном тексту и ако и ма да). Доследно смо савременом правису прилаго-
ђавали и спојено писали и следеће облике: у Главном > утавном; у опште >
уопште;де факто >дефакто; далеко извиђачки > далекоизвиђачки; издалека
> издалека; три пут > трипут; два пут > двапут; ниједан > ниједан; иједан
> иједан; на десно > надесно; у около > уоколо; ујутру > ујутру; свеједно > све-
једно; у велико > увелико; запамти ће > запамтиће; ће мо > ћемо; у вис > увис;
за час > зачас; у лево > улево; на ниже > наниже; на лево > налево; на више >
навише; за тим > затим; и сувише > исувише; у вече > увече; после ратна >
послератна; контра авионске > контраавионске; западно европски > запад-
ноевропски; више недељни > вишенедељни; а камо ли > а камоли; не ретко >
неретко; на жалост > нажалост; за сад > засад; не пршушени > непршушени;
за увек > заувек; од увек > одувек; државо творни > државотворни; на боље >
набоље; средње вековни > средњевековни; у јесен > ујесен; не окрњене > неокр-
њене; на овамо > наовамо; тако зване > такозване; од сто > одсто; из ближе >
изближе; у толико > утолико; национал цоцијалистички, национал - соција-
листички и национал-социјалистички (са и безј) > националсоцијалистички;
на сред > насред; за то > зато; на памет > напамет; буба шваба > бубашваба;
у назад > уназад; на изглед > наизтед; за бо\а > забога; на дугачко > надутчко;
недај боже > недајбоже; ма да > мада; по мало > помало; прво борци > првобор-
ци; средње европске > средњеевропске; од прилике > отприлике; што шта >
штошта; спољно политички > спољнополитички; по неГде > понеГде; ни мало
> нимало; на више > навише; у вис > увис; из далека > издалека; из близа >
изблиза; ни мало > нимало; про етлеска > проетлеска; сутра дан > сутрадан;
од вајкада > одвајкада итд. Раздвојено смо писали следеће облике: подамном
> пода мном; надамном > нада мном; самном > са мном; стопетнаест > сто
петнаест; деветстопетнаеста > деветсто петнаеста; дали > да ли; непо-
знавати > не познавати; јели > је ли; неможе > не може; ујесен > ујесен и сл.
Неретко смо, према семантичкој потреби, облике кадЈод и којод преобража-
вали у кад !од и ко !од.
677
није било: тамо амо > тамо-амо\ мање ваше > мање-више; радио станица
и радиостаница > радио-станица; радио пренос > радио-пренос; два три >
два-три; ентеско италијанске > ентеско-италијанске; рак рана > рак-рана;
верско просветни > верско-просветни; наврат на нос > наврат-нанос; !рчко
католичке > !рчко-католичке итд. У неколиким примерима писање са црти-
цом у основном тексту заменили смо у приређеном тексту спојеним писа-
њем: споњно-политички > споњнополитички; шесто-часовни > шесточасов-
ни; полу-лопта > полулопта.
Премда су форме писања у основном тексту веома разнолике, нисмо
уједначавали ни писање облика аеро-клуб (у чланцима Црњанског налазимо
варијације: аеро-клуб, Аеро-Клуб, Аеро Клуб, Аероклуб, Аеро-клуб, аероклуб),
јер смо у овој ствари настојали да поштујемо основни текст, желећи да прика-
жемо савременом читаоцу оновремене модулације нормативних конценција
и верујући да ова одступања од савременог правописа не условљавају разуме-
вање текста. Нисмо интервенисали приликом одвојеног писања имена, нпр.
Микел-Анђело.
Сугласник ј у Политичким чланцима доследно смо писали тамо где га
савремени правопис предвиђа, пре свега у међувокалном положају: матери-
ални > материјални; педерастиа > педерастија; социални > социјални; сана-
ториум > санаторијум; пиаци > пијаци; коефициенат > коефицијенат;реон >
рејон; пиедестал > пиједестал; каита > кајита; жириа > жирија; ориентациа
> оријентација; нианса > нијанса; криумчарити > кријумчарити; специално
> специјално; радиус > радијус; пиаристичка > пијаристичка; марциалан >
марцијалан; воинством> војинством; триумфални > тријумфални; патри-
архални > патријархални; издаица > издајица итд. Сугласник ј писали смо и
испред суфикса -ски у речима у којима је сугласник ј део основе: аустриски
> аустријски; партиски > партијски; бежаниско > бежанијско; олимписком >
олимпијском; индустриском > индустријском итд. Сугласник ј изостављали
смо тамо где савремени правопис предвиђа да га не треба писати: авијон >
авион; минуцијозни > минуциозни; милијон > милион итд. Од уједначавања
одступали смо приликом писања властитих именица у којима бисмо инкор-
порирањем сугласника ј мењали основу речи (Лиеж, Трианон, Марианске,
Пиемонта итд.).
У овом издању уважили смо лексичке варијанте несумњиво и несумњи-
во, а унутар одређених варијација нисмо мењали ни (нехотичне?) ијекавске
облике, па се јављају лексеме део и дио, изашао и изишао. У односу броја и
именице у чланцима Црњанског приметно је одсуство конгруенције, што у
приређеном издању нисмо исправљали.
Једначење сугласника по звучности у овом критичком издању извршено
је где год је то било нужно: подпис > потпис; футбал > фудбал; одпуштене >
отпуштене; кадкад > каткад; потсетио > подсетио; потсећала > подсећала;
отштампан > одштампан; подпомошутим > потпомотутим; футбалско
> фудбалско; отсео > одсео; отсек > одсек; сусетске > суседске; отсечени >
одсечени; отсекли > одсекли; отсад > одсад; претставка > представка; прет-
ставништво > представништво; претсказују > предсказују; сказка > скаска;
потсвести > подсвести; отселио > одселио; отсуство > одсуство; отсудном
> одсудном; сретства > средства; претставник > представник; претседник
678
> председник; потсвесних > подсвесних; претсобље > предстобље и сл. Ипак,
у неким ситуацијама одступали смо од прилагођавања савременом правопи-
су, ради очувања стилског тона Црњанског (Хабзбур! и Хабсбурп анекдота и
анегдота, Дресден, хералдизким итд.). У вези са губљењем сугласника, у овом
критичком издању облике попут почетци, остатци, летци, битци, метци,
податци, тренутци и сл. доследно смо усагласили са савременом нормом, па
смо писали почеци, остаци, леци, бици, меци, подаци, тренуци итд. Где год
то није задирало у стилско решење Црњанског, извршили смо и једначење
сугласника по месту творбе: расчуле > рашчуле; одбранбени > одбрамбени и
сл. Према закону вршења сибиларизације, облик мењшевики променили смо
у мењшевици, облик колевки у колевци, али облик тачци писали смо, како
савремени правопис налаже, као тачки.
У тексту Црњанског много је неуједначености у писању страних имена
(облици Ћано, Чано, Идн, Еден итд.), имена страних градова (Лос Анџелос,
Валенција), институција (Форињ офис), али ова одступања нисмо уједначава-
ли. Оно што, као назив институције, часописа, или као име особе и слично,
Црњански изворно није транскрибовао, задржали смо у изворном облику,
дајући у тим случајевима првенство моделу решења потврђеном у литера-
тури Црњанског, у којој се целисходно јављају нетранскрибоване лексеме.
Познајући њихову вредност нпр. у романескном опусу, сматрали смо да их не
треба ревидирати ни у нефикционалним, политичким текстовима.
Имајући на уму специфичну употребу запета у књижевном опусу Мило-
ша Црњанског, у овом критичком издању позиција запете није мењана, чак
и онда када су огрешења о нормативну пунктуацију очита (нпр. одсуство
запете приликом набрајања или писања односних реченица, а писање зале-
те на месту где савремени правопис изискује њено уклањање итд.). Понекад
се највероватнијим чини да су неки од примера нестандардне употребе или
нестандардног изостављања запета израз уредничког решења или пак грешке
приликом штампања. С друге страну, тачку смо писали свуда где је по савре-
меном правопису предвиђена (особито иза године, редног броја итд.), а изо-
стављали смо је на позицијама где је савремени правопис искључу)е (СССР,
римски бројеви, скраћеница др, ако је неки други интерпункцијски знак
одмах после тачке итд.). Писање скраћеница итд., т)., тзв., нпр., и. доследно
смо уједначили (у чланцима Црњанског бројни су примери писања ит.д., т.
ј., т. зв., н. пр., Г. Г. и сл.). Вишецифрене бројеве (посебно оне са четири цифре
или са више цифара) Милош Црњански пише неуједначено, а у овом издању
задржали смо изворно стање у свим оним позицијама које савремени право-
пис дозвољава. Где је било неопходно, ради прецизирања смисла исказа или
неког дела исказа, додавали смо знак дужине (нпр. да да).
Курзивним словима доследно смо писали називе часописа, књига, раз-
личитих публикација. Приликом писања назива установа и објеката нисмо
битније мењали решења Црњанског, јер и савремени правопис дозвољава
неколика решења. Управни говор Црњански обележава разнолико, најчешће
писањем наводника или писањем црте. Интервенисали смо у писању навод-
ника приликом обележавања разлике између управног и неуправног говора
само онда када је Црњански делимично, непотпуно то учинио (нпр. отпочео
цитат знаком навода, али потом није, знаком извода, обележио границу изме-
677
ђу управног говора и његовог прекида ауторским говором). Уколико је уну-
тар наводницима означених цитата било додатне употребе наводника, њих
смо доследно замењивали полунаводницима.
У основном тексту чланака Црњанског неретки су примери истицања
одређених сегмената текста (речи, реченица, пасуса) болдираним словима.
Ове текстуалне деонице доследно смо трансформисали у деонице отиснуте
курзивним словима, сем када се у једном чланку истовремено употребљавају
болдирана и курзивна слова - тада смо преносили стање из основног текста.
У листу Идеје значајан број чланака у целини је штампан болдираним слови-
ма. Ипак, како смо то препознали као начин да се чланак Црњанског (нерет-
ко штампан на првој страници Идеја) само истакне у односу на неки други,
суседни текст, а не да се истакне неки део унутар текста његовог чланка (као
што је често случај у чланцима из листа Време), задржавали смо доследно
писање у нормалу.
Угледајући се на решења у неким пређашњим критичким издањима тек-
стова Црњанског, међунаслове из основног текста доследно смо изоставља-
ли у приређеном тексту, услед недоумице да ли их је постављао аутор или
редакција, али смо их у напоменама пописали и указали на позиције које су
у основном тексту заузимали, а у приређеном тексту на месту међунаслова
оставили смо размак. У неким чланцима Милоша Црњанског између одређе-
них делова основног текста начињени су размаци, унутар којих су штампар-
ски отиснути знакови попут звездице, три звездице или велике црне тачке.
Ове знакове смо у критичком издању, ради прегледности текста, доследно
изоставили, али смо, следећи изворни начин презентације текста, оставили
размак између пасуса на оним местима где су се речени знакови у основном
тексту налазили.
Исправили смо словне грешке. Очигледне грешке нисмо бележили, већ
само неке специфичне, тада често уз коментар у напоменама о односу форме
из основног текста и решења у приређеном тексту.
Наиомена о издањима
Изворни текст чланака Милоша Црњанског објављених у дневном листу
Време утврђивали смо према примерцима Времена у Народној библиотеци
Србије и у Библиотеци Матице српске, а делимично и према примерцима у
Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду. На врху прве
стране примерака Времена у Народној библиотеци Србије уочљива је, почев
од ускршњег броја од 11. априла 1936. године, ознака „београдско издање”, док
је на врху прве странице примерака у Библиотеци Матице српске та ознака,
у исто време, доследно одсутна, па смо ове примерке, када је било нужно да
се разлика осветли, обележавали као „издање за целу земљу”. У тексту „Ново
Време”, који је редакција овог листа објавила на првој страници Времена 11.
априла 1936. године казано је о неопходности борбе против цензуре, а у вези
са тим и о прилици „потпуног преуређења Времена"'. У овом тексту ништа не
пише о дистрибуцији листа, али пише о стављању својих снага у „најоданију
службу Краљевском Дому и Југославији”.
678
У највећем броју случајева текст чланака Милоша Црњанског истоветан
је у оба издања истог броја Времена, али у неколико чланака разлика изеђу
текста у једном и текста у другом издању Времена постоји. Можда су те разли-
ке настале приликом штампања, али каткад су веома изражене, јер један текст
може имати неколико реченица више од текста истог чланка у примерку Вре-
мена другог издања, али истог броја, за исти дан. У примерцима Времена до
1936. године разлика међу издањима скоро је неприметна, јер при врху прве
странице „београдског издања” није било никакве ознаке, али има примера
(што у напоменама и показујемо) да се текстови Црњанског у примерку Вре-
мена у Народној библиотеци Србије и Времена у Библиотеци Матице српске
и пре 1936. године у неким појединостима разликују. Чланке у примерцима
до 1936. године у којима је могуће уочити неку текстуалну разлику нисмо
означавали по дистинкцији „београдско издање” и „издање за целу земљу”,
већ као „Време - примерак Народне библиотеке Србије” и „Време - приме-
рак Библиотеке Матице српске”. Ознака београдског издања Времена од 1938.
године мења се, јер се на месту ознаке, у врху десног угла насловне странице,
уместо синтагме „београдско издање” налази неколико звездица (четири или
пет).
Текстове је углавном могуће прегледати у оба издања и упоредити их,
али ипак не све текстове, јер у фонду Библиотеке Матице српске нема свих
бројева Времена у којима се налазе чланци Црњанског што смо их у овом
издању представили. С друге стране, неколико бројева нисмо пронашли у
Народној библиотеци Србије, па смо чланке Црњанског обрадили према бро-
јевима у фонду Библиотеке Матице српске. Разлику у статусу текста истог
677
Два „издања” истог чланка посматрали смо тада као варијанте. Нисмо моглм
да утврдимо јесу ли те разлике израз ауторове интервенције, или су настајале
у процесу саме штампе (у различитим штампаријама?), а посебну потешкоћу
за дефинисање ових разлика представља чињеница да су посреди текстови
у истом броју Времена, дакле у броју штампаном за исти дан. Када разлике
нисмо уочили, у напоменама нисмо посебно означавали текст чланка Црњан-
ског у „београдском издању” Времена и текст истог тог чланка у неозначеном
издању Времена. Делимично зато што се у бројевима Времена до 1936. године
ова издања ни формално не разликују (нема ознаке издања при врху страни-
це), а делимично зато да не бисмо, дуплим писањем исте референце (предоча-
вајући тада, као различиту, само ознаку подручја којем је намењено издање)
оптеретили текст напомена.
И у вези са једним чланком објављеним у Политици 1927. године
(„Мађарски детектив, па православни прота”) уочили смо неколико разли-
ка између текста у примерку овог дневног листа који се налази у Народној
библиотеци Србије и примерка у Библиотеци Матице српске. При томе, на
самом листу нема ознаке која би упућивала да је реч о „београдском” или о
неком другом издању. У погледу чланака Милоша Црњанског у Политици
поступили смо у овом издању као и у погледу његових чланака у листу Време.
Часлав Николић
678
осветле историјски контекст појединог чланка и да олакшају непосредно чита-
лачко разумевање. Бирани су они догађаји и личности за које је процењено да су
или мање познати или од непосредног значаја за разумевање текста. Личности
и догађаји по правилу су објашњавани када би се појавили први пут. Подаци
о домаћој штампи писани су на основу адекватне литературе, док су подаци о
страним часописима и новинама изостављени, јер детаљнији приказ стране
штампе и објашњења о њима прате наредну књигу сабраних дела Дипломатски
списи Милоша Црњанског.
•Нашалија Димић
Растко Ломпар
677
I
ВАСПИТАЊЕ И РЕВОЛУЦИЈЕ
Стр. 7
Васпитање и револуције. - Јединство, Нови Сад, 12. јул 1919, 66, стр. 2.
Ћирилица. Потпис: Милош Црњански.
НАШИ МАЂАРИ
Стр. 11
Наши Мађари. - Политика, Београд, 23. мај 1923, XIX, 5416, стр. 1. Ћири-
лица. Потпис: М. Црњански.
1НАПОМЕНА: На крајевима наслова чланакау Политици из 1923. Године
ПРЕ АНЕКСИЈЕ
Стр. 14
Пре анексије. - Политика, Београд, 2. август 1923, XIX, 5485, стр. 1-2.
Ћирилица. Потпис: М. Црњански.
670
2 ПРЕ АНЕКСИЈЕ. (Политика) > ПРЕ АНЕКСИЈЕ (ПЧ)
3 како (Политика) > никако (ПЧ); НАПОМЕНА: Реч смо коршовали
сматрајући дајеу основном тексту начињена Грешка.
4 НАПОМЕНА: Графема „п”је непотпуно отиснута.
1
НАПОМЕНА: На крајевима наслова чланака у Политици из 1923. Године
уобичајеноје писање тачке: Радшпка влада и Мађарска. Ипак, у овом издању
уједначили смо наслове по величини фонта, па смо уклонили и тачку.
677
До Скопља, кроз ваздух. - Време, Београд, 6. октобар 1925, V, 1364, стр. 3.
Наднаслов: За част и напредак наше авијатике. Поднаслов: Одушевите се за
нашу авијатику. Надземаљска лепота Србије из ваздуха. Ћирилица. Потпис:
М. ЦРЊАНСКИ.
недостаје
како би реченица била разумљивија: са.
4 НАПОМЕНА: Уреченични низ инкорпорирали смо предлоГ који
недостаје
како би реченица била разумљивија: у.
5 НАПОМЕНА: Вероватноје штампарском омашком испуштена Графема
НАДЗЕМАЉСКА СРБИЈА
Стр. 35
678
Црњански.
1НАПОМЕНА: Чланак „Надземаљска Србија” објављенје и у ранијем
критичком издању, у саставу текста „Надземаљска лепота Србије”: Милош
Црњански, Путописи I, Писма из Париза - Љубав у Тоскани - Наша небеса -
Књта о Немачкој - Уземљи тореадора и сунца, приредио Никола Бертолино,
Београд: Задужбина Милоша Црњанског, БИГЗ, Српска књижевна задруга;
Баизаппе: ПА§е сГНотте, 1995, стр. 233-249. У саставу путописа „Надземаљ-
ска лепота Србије” налазе се, уз неке друге путописне чланке, и делови чланка
„Надземаљска Србија”, „До Скопља, кроз ваздух” и „За част и напредак наше
авијатике”, које представљамо иуовом издању. Каоједна већа целина, текст
„Надземаљска лепота Србије” објављен јеу књизи Путописи Милоша Црњан-
СКОГ 1930. Године, дакле неколико Година након што су појединачни чланци били
објављени у дневним листовима. У критичком издању Путописа I Милоша
ЦрњанскоГ, из 1995. Године, као основни текст штампан је путопис из 1930.
Јодине. Приређивач Никола Бертолиноје тај велики текст из 1930. Године пред-
ставио као основни, а појединачне чланке, онако како суу дневним листовима
пет Година раније били штампани, приказао у напоменама. Одступајући од
принципа да као основни текст буде приказана последња верзија објављена за
живота аутора, у овом издању као основни текст чланка „Надземаљска Срби-
ја” обрадили смо, будући даје потпунији, текст њеЈовоГ првобитног издања
као самосталноГ чланка, у дневном листу Време из 1925. Године. У Путописима
из 1930. Године овајје текст, са низом друЈих чланака фраГментарно - већим
својим делом, али не сасвим, већ уз извесна скраћења - инкорпориран у текст
„Надземаљска лепота Србије”, што је подробно представљено у критичком
издању Путописа из 1995. Године.
2 НАПОМЕНА: У основном тексту пише „валона”. Посредије, међутим,
677
част и напредак наше авијатике”, наднаслов „Са Шар планине на БеоГрад”, а
каодва поднаслова исказе „Пут по облацимадо Приштине” и „Поздрав БеоГраду
из авијона”. У овом издању задржали смо насловне одредбе из изворноГ издања.
1НАПОМЕНА: Чланак „За част и напредак наше авијатике” објављен
је и у ранијем критичком издању, у саставу текста „Надземањска лепота
Србије”: Милош Црњански, Путописи I, Писма из Париза - Љубав у Тоава-
ни - Наша небеса - Књта о Немачкој - У земљи тореадора и сунца, приредро
Никола Бертолино, Београд: Задужбина Милоша Црњанског, БИГЗ, Српсп
књижевна задруга; Баихаппе: ГА§е сГНотте, 1995, стр. 233-249. У састаоу
путописа „Надземаљска лепота Србије” налазе се, уз неке друге путописне
чланке, и делови чланка „За част и напредак наше авијатике”, „Надземаљска
Србија” и „До Скопља, кроз ваздух”, које представљамо и у овом издању. Као
једна већа целина, текст „Надземаљска лепота Србије” објављен је у књизи
Путописи Милоша ЦрњанскоГ 1930. Године, дакле неколико Година након што су
појединачни чланци били објављениудневнимлистовима. У критичком издању
Путописа I Милоша ЦрњанскоГ, из 1995. Године, као основни текст штампан
је путопис из 1930. Године. Приређивач Никола Бертолиноје тај велики текст
из 1930. Године представио као основни, а појединачне чланке, онако како суу
дневним листовима пет Година раније били штампани, приказао у напомена-
ма. Одступајући од принципа да као основни текст буде приказана последња
верзија објављена за живота аутора, у овом издању као основни текст чланка
„За част и напредак наше авијатике” обрадили смо, будући даје потпунији,
текст њеГовоГ првобитноГ издања као самосталноГ чланка, у дневном листу
Време из 1925. Године. УПутописима из 1930. Године овајје текст, са низом
друГих чланака фраГментарно - већим својим делом, али не сасвим, већ уз изве-
сна скраћења - инкорпориран у текст „Надземаљска лепота Србије”, штоје
подробно представљено у критичком издању Путописа из 1995. Године.
ОПАСНОСТ ЗА СУШАК
Стр. 42
1
НАПОМЕНА: Ни уједном издању листа Време које смо преГледали није
добро отиснута завршна Графема. Реконструкцијаје извршена према употреби
синтаГме Јрад Сушак” у тексту.
21.) (Време) > 1. (ЛЧ)
Наша прва изложба авијона. - Време, Београд, 18. октобар 1925, V, 1376,
678
стр. 6. Наднаслов: За част и напредак наше авијатике. Поднаслов: Хиљаде
беоГрађана пролазе око апарата. Ћирилица. Потпис: М. ЦР.
1 посао. (Време) > посао.” (ПЧ)
2 НАПОМЕНА: Почетак Говора обележенје отвореним наводницима, али
даље у тексту, ни на крају пасуса ни на крају веће текстуалне целине, нису
писани затворени наводници. Ипак, пишемо их на овом месту сматрајући да
се цитат овде завршава.
Ко је био бискуп Шарић. - Време, Београд, 25. октобар 1925, V, 1383, стр. 4.
Наднаслов: Вампири покојне Аустрије. Поднаслов: Са крстому руци против
Отаџбине? Ћирилица. Потпис: М. ЦРЊАНСКИ.
1 АихГпасш. (Време) > АшГпасш.” (ПЧ)
2 Фоглера и друга (Време) > „Фоглера и друга” (ПЧ); НАПОМЕНА: Верујемо
да сеупућује на штампарију „ФоГлер и др.”
31914. (Време) > 1914). (ПЧ); НАПОМЕНА: ЗаГрадаје нужнајер „оГрађује”
навода, па није моЈуће утврдити 1де почиње цитирани фраГмент. СтоЈа смо
у критичком издању отклонили знак извода.
4 „орлови (Време) > орлови {ПЧ); НАПОМЕНА: Недостају знакови извода,
677
„Недјеле” (Време) > Недјеле (ПЧ); НАПОМЕНА: Иако мисли ш лист
7
извода, оставили смо наводнике само тамо Где извесно обележавају туђ Говор.
9 5. (Време) > 5 (ПЧ)
101924. (Време) > 1925. (ПЧ); НАПОМЕНА: Сматрамо даје на овом месту
Гробља Србијерасуша по свешу. - Време, Београд, 30. јануар 1926, VI, 1478,
стр. 3. Поднаслов: Уређење наших војничких Гробова. Ћирилица. Потпис: М. Цр.
678
УСПОМЕНЕ СА ЛЕТА БЕОГРАД-СКОПЉЕ И НАТРАГ
Стр. 65
Динарски тип авијона. - Наша Крила, март и април 1926, III, 22-23»Сф.
289-299. Ћирилица. Потпис: Милош Црњански.
Премда написан са наизглед спољашњом намером, овај текст нвје
политички чланак, већ прича. Такојује, као „фикцију”, одредио сам Црњанскиу
једној алузијиуроману Код Хиперборејаца, Дела, стр. 307. Будући даје изостапа
из књте Приповедна проза I, у коју суувршћене приче Црњанжл, одлучили смо
677
даје овде прикажемо, јер је тематиком, временом појављивања и часописом
у којем се појавила комплементарна саједним бројем политичких чланака.
Текст Милоша ЦрњанскоГ„Динарски тип авиона” наГрађен је на конкурсу
Аеро-клуба Срба, Хрвата и Словенаца, о чему сведочи уредничка белешка испод
текста:
12
земљи (Наша Крила) > земљи” (ПЧ)
13
вођ”. (Наша Крила) > вођ.” (ПЧ)
14 „плачем (Наша Крила) > „Плачем (ПЧ)
678
30
на (Наша Крила) > „на (774)
31 Саве (Наша Крила) > Саве. (ПЧ)
32„носачи (Наша Крила) > „Носачи (ПЧ)
Дан и ноћ на точку Времена- Време, Београд, 1,2,3. мај 1926, VI, 1568, стр.
17-18. Поднаслов: одМилоша Црњанскоп Ћирилица. Потпис: ЦРЊАНСКИ.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збо1 недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављенје размак између пасуса тамо где су међунаслови стајали. Међунасло-
ви су: Како се неман буди? (изнад пасуса који почиње: Ништа није заморније и
невероватније...), Ноћ када се опрема Време (изнад пасуса који почиње: После
подне почиње...).
1 Времена (Време) > Времена (ПЧ)
2 Пестер Лојд (Време) > Пестер Лојд (ПЧ)
3 Преса (Време) > Преса (ПЧ)
4 Време (Време) > Време (ПЧ)
5 Времену (Време) > Времену (ПЧ)
6 Вечерње Време (Време) > Вечерње Време (ПЧ)
7 Времена (Време) > Времена (ПЧ)
8 НАПОМЕНА: Претпостављамо да се миспи на вријуће олово.
9 40000 (Време) > 40 000 (ПЧ)
ш Времена (Време) > Времена (ПЧ)
11 НАПОМЕНА: Нисмо мењали стање затечено у основном тексту.
12 НАПОМЕНА: На друГом местуу тексту ЦрњанскоЈ пише „Ђани”. Ипах?
у овом издању задржали смо писање имена као у изворном издању.
13 Вечерње Време (Време) > Вечерње Време (ПЧ)
14 НАПОМЕНА: Штампарски отисак ово1 предлот није најјаснији.
15 ВЕЧЕРЊЕ ВРЕМЕ (Време) > ВЕЧЕРЊЕ ВРЕМЕ (ПЧ)
677
16 "ђерма (Време) > ђерма (Г1Ч)
17 Време (Време) > Време (ПЧ)
18 Времена (Време) > Времена (ПЧ)
19 уходи 0 најновијих (Време) > уходи ради најновијих (ПЧ); НАПОМЕНА:
Сматрамо даје Грешком испуштен предлоГ, па Га у приређеном тексту додајемо.
20 минута”. (Време) > минута.” (ПЧ)
21 Време (Време) > Време (ПЧ)
678
Утакмица за Пехар Краља Александра I. - Наша Крила, октобар 1926, III,
29, стр. 394-396. Ћирилица. Потпис; М. Цр.
Нова етапаураду Аеро-Клуба. - Наша Крила, новембар 1926, III, 30, стр.
410-411. Ћирилица. Потпис: М. Цр.
Наше поморско ваздухопловство. - Наша Крила, октобар 1926, III, 29, стр.
396-400. Ћирилица. Потпис: М. Црњански.
677
1 Времена (Време) > Времена (ПЧ)
2 Пестер Лојд (Време) > Пестер Лојд (ПЧ)
3 Преса (Време) > Преса (ПЧ)
4 Време (Време) > Време (ПЧ)
5 Времену (Време) > Времену (ПЧ)
6 Вечерње Време (Време) > Вечерње Време (ПЧ)
7 Времена (Време) > Времена (ПЧ)
8 НАПОМЕНА: Претпостављамо да се мисли на вријуће олово.
9 40000 (Време) > 40 000 (ПЧ)
10 Времена (Време) > Времена (ПЧ)
11НАПОМЕНА: Нисмо мењали стање затеченоу основном тексту.
12 НАПОМЕНА: На друГом месту у тексту Црњанској пише „Ђани”. Ипак,
680
правопису, шако да смо писали црше са белинама између свих чланова, како би
се чланови јасније разликовали.
3III. (Наша Крила) > III (ПЧ)
Нова етапау раду Аеро-Клуба. - Наша Крила, новембар 1926, III, 30, стр.
410-411. Ћирилица. Потпис: М. Цр.
Наше поморско ваздухопловство. - Наша Крила, октобар 1926, III, 29, стр.
396-400. Ћирилица. Потпис: М. Црњансш.
681
3
Херцег-Новога (Наша Крила), Херцег - Новога (Алманах Јадранаж-
Стража) > Херцег Новога (ПЧ)
4 материалном (Наша Крила) > материјалном (Алманах Јадранска Стра-
жа, ПЧ)
5 материала (Наша Крила) > материјала (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
6
„ (Наша Крила) > кг. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
7 „ (Наша Крила) > кг. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
8 „ (Наша Крила) > кг. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
9
XIX (Наша Крила), XIX. (Алманах Јадранска Стража) > XIX (ПЧ)
10 итд. (Наша Крила), и т. д. (Алманах Јадранска Стража) > итд. (ПЧ)
11
НАПОМЕНА: Између овоГ и наредноГ пасуса у текстуу Нашим Крилима
начињен је размак, а унутар размака уписана је звездица. УЈадранској Стражи
размака нема, стога се није нашао ниу текстуу Политичким чланцима.
12 1.) (Наша Крила) > 1. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
13 „Икарус” (Наша Крила) > „Икарус” (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
14 2.) (Наша Крила) > 2. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
15 би, (Наша Крила) > би- (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
16
3.) (Наша Крила) > 3. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
17 материала (Наша Крила) > материјала (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
18
материал (Наша Крила) > материјал (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
19 „Икарус" (Наша Крила) > „Икарус” (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
20 кс. (Наша Крила) > к. с. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
21
15500 (Наша Крила) > 15.500 (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
22 „ (Наша Крила) > кг. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
23 „ (Наша Крила) > кг. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
24
„ (Наша Крила) > кг. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
23
„ (Наша Крила) > кг. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
26 180 (Наша Крила) > 200 (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
27 км/с. (Наша Крила) > км/с (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
28 4.) (Наша Крила) > 4. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
29 тип, (Наша Крила) > тип (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
30
тип;) (Наша Крила) > тип), (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
31
4-500 (Наша Крила) > од 400 до 500 (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
32 с. (Наша Крила) > с., (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
33 5.) (Наша Крила) > 5. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
34
задатци (Наша Крила) > задаци (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
35
6.) (Наша Крила) > 6. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
36 с. (Наша Крила) > с., (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
37
7.) (Наша Крила) > 7. (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
38 ц. м. (Наша Крила) > стм. (Алманах Јадранска Стража) > цм. (ПЧ)
39 цм. (Наша Крила) > стм. (Алманах Јадранска Стража) > цм. (ПЧ)
40 3 (Наша Крила) > Три (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
41 ескадрила (Наша Крила) > ескадриле (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
42
апарата (Наша Крила) > апарата, (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
43 ескадриласа (Наша Крила) > ескадрила са (Алманах Јадранска Стра-
жа, ПЧ)
682
44Уредник „НаишхКрила' (НашаКрила) > Писац овогчланка (Алманах
Јадранска Стража, ПЧ)
45 свакидањег (Наша Крила) > свакидашњег (Алманах Јадранска Стра-
жа, ПЧ)
46 оделења (Наша Крила) > одељења (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
47 г. (Наша Крила), госп. (Алманах Јадранска Стража) > г. (ПЧ)
48 од 800 (Наша Крила) > 800 (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
49 дрхтањем (Наша Крила) > дрхтањем, (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
50 високо (Наша Крила) > високо, (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
51 доле (Наша Крила) > доле, (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
52 0 (Наша Крила) > - (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
53 пуном (Наша Крила) > пухом (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
54 загледах (Наша Крила) > загледан (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
55 леандара (Наша Крила) > леандера (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
56 НАПОМЕНА: Запета би требалода буде писана изаречи „сишли”, али
пошто јеу оба новинска издања овог чланка њена позиција непромењена, иу
овом издању представљамо је према изворном тексту.
57 „а (Наша Крила) > „А (Алманах Јадранска Стража, ПЧ)
0
нашим народним шарама. - Време, Београд, 23-26. април 1927, VII, 1920,
стр. 16. Наднаслов: Милош ЈЈрњански, Растко Петровић и Станислав Краков.
Ћирилица. Потпис: ДР. РАДОВАН КАЗИМИРОВИЋ.
Чланак представља перспективе тројице српских писаца (међу којимаје
и Милош Црњански) поводом моЈућности испитивања народне уметности,
као елемента националне културе.
1
Растко Петровић (Време) > Растко Петровић (ПЧ)
2
Старога веза Јефимије госпође (Време) > Старош веза Јефимије ГОСПО-
ђе (ПЧ)
3 ...Кроз (Време) > „Кроз... (ПЧ)
4
НАПОМЕНА: У свим примерцима ово! броја листа Време неколико
карактера није добро Графички отиснуто. Није извесно да ли се иза речи
„младићски” налази тачка или запета, али у овом издању одредили смо се
према смислу исказа. Реч „Ефимији” писана је малим почетним словом, а
непосредно испред речи налази се тачка: .ефимији. Није стоХа извесно да лије
посреди штампарска Хрешка, па треба да пише: Јефимији. Ипак, у овом издању
уклонили смо тачку испред имена, а име пишемо онако како је штампарски
отиснуто у основном тексту: Ефимији.
5
година... (Време) > година...” (ПЧ)
6 Станислав Краков (Време) > Станислав Краков (ПЧ)
7 Милош Црњански (Време) > Милош Црњански (ПЧ)
8
морамо (Време) > морамо (ПЧ)
683
МАЂАРСКИ ДЕТЕКТИВ, ПА ПРАВОСЛАВНИ ПРОТА
Стр. 122
У ИСТРИ...
Стр. 125
684
овај чланак изван неке нама познате серије, у овом издању уклонили смо број.
2 сви знају да пишу. (Политика) > сви знају да пишу. (ПЧ); НАПОМЕ-
КАКО ЈЕ ПРЕЛОМЉЕНО?
685
18
Миличић (Време) > Миличић (ПЧ)
19 В. Петровић (Време) > В. Петровић (ПЧ)
20 Ујевић (Време) > Ујевић (ПЧ)
21 читати”. (Време) > читати.” (ПЧ)
686
10
НАПОМЕНА: У чланку у Времену није најјасније штампарски оти-
снута, али смо, према контексту, реконструисали реч „неке” (Време) > неке
(Банатски Гласник, ПЧ)
11 НАПОМЕНА: У чланкуу Времену вероватно је учињена штампарска
1
књ. с. (Алманах Јадранска Стража) > к. с. (ПЧ)
2
нола (Алманах Јадранска Стража) > пола (ПЧ); НАПОМЕНА: Претпо-
стављамо дајеу изворном тексту посреди штампарска Грешка.
3 швајцарско - немачке (Алманах Јадранска Стража) > швајцарско-немач-
ке (ПЧ)
4
- (Алманах Јадранска Стража) > - (ПЧ)
687
Мајор Милутин Петровић. - Политика, Београд, 19. новембар 1929,XXVI.
7739, стр. 6. Наднаслов: Пре петнаест Година. Ћирилица. Потпис: М. ЦрњаВЕВ.
СМЕЊИВАЊЕ ГЕНЕРАЦИЈА
Стр. 148
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА
Стр. 150
688
Великалука Сушак. - Време, Београд, 25. мај 1931, XI, 3375, стр. 2. Надна-
слов: Будућност нашеГ Јадрана. Поднаслов: Поводом конференције стручњака.
Ђирилица. Потпис: М. ЦРЊАНСКИ.
16,011.000 (Време) > 6.011.000 (ПЧ)
2 28,439.275 (Време) > 28.439.275 (ПЧ)
3 31,633.685 (Време) > 31.633.685 (ПЧ)
4 Кочевје-сушачка пруга (Време) > Кочевје - сушачка пруга (ПЧ)
5 1,587.674 (Време) > 1.587.674 (ПЧ)
6 Зидани Мост-Загреб (Време) > Зидани Мост - Загреб (ПЧ)
7 1,300.000 (Време) > 1.300.000 (ПЧ)
8 Континенталом (Време) > „Континенталом” (ПЧ)
СВЕТИ САВА
Стр. 155
Свети Сава. - Време, Београд, 27. јануар 1932, XII, 3617, стр. 5. Наднаслов:
Светле сени наше прошлости. Поднаслов: Личност првој народног просвети-
теља, архиепископа, дипломате, и државника, ктитора хиландарскоГ, апо-
стола братства и љубави. Испод поднаслова, а пре слике Светог Саве и пре
самог текста, графички уоквирен, штампан је и уводник за текст:... И посвети
се цркви онда, кад су калуђери, злопатници, обитавали у избама и пећинама,
као птице, када сеутезде, бијени кишом и ветровима, паљени сунцем и знојем,
мрзнући се од зиме и студени, увек предани БоГу и народу... Ђирилица. Потпис:
М. Црњански.
Сава”, један насловљен „Спаљивање моштију Св. Саве” и један „Свети Сава
Станоја Станојевића”- објављени су иуранијем критичком издању: Милош
Црњански, Есеји и чланци II, Историја, полемике, разговори, приредио, са
сарадницима, Живорад Стојковић, Београд: Задужбина Милоша Црњанског;
Баизаппе: ТА§е сГНоште, 1999, стр. 7-113. Међутим, речена четири текста
су из 1934. и 1935. Године, докје чланак који у овом издању представљамо обја-
вљен у листу Време 27. јануара 1932. Године. У чланку „Свети Сава” из 1932.
Године исказано је неколико идеја које је Црњански опсежно развио у великој
студији „Свети Сава”, објављеној 1934. Годинеу Задрузи професорско!друштва.
Ова студијау свом изворном издању имапаје око сто педесет страница, док
чланак „Свети Сава” из 1932. Године има свет два новинска ступца, на једној
страници. Збо! изразите разлике у опсегу и у садржају, нисмо их посматрали
као варијанте, па у овом издању као засебан текст представљамо само чланак
„Свети Сава” из 1932. тдине. У критичком издању Есеја и чланака II напоме-
неуз текстове о Светом Сави - дакле и напоменеу вези са студијом ш 1934.
тдине - неупућују на овај текст из 1932. тдине.
689
Стр. 158
ТраГедија окодрвета. - Време, Београд, 12. мај 1932, XII, 3720, стр. 7. Над-
наслов: Анкета „Времена”: Приморје Говори... Ћирилица. Потпис: М. Црњански.
изворном тексту.
2 прешта (Време) > прошла (ПЧ)
3
сгп. (Време) > сш (ПЧ)
4 сш. (Време) > сш (ПЧ)
Распећа укрцана у бродове. - Време, Београд, 15. мај 1932, XII, 3723, стр.
5. Наднаслов: Анкета „Времена”: Приморје Говори... Поднаслови: Криза нашеГ
бродарства на мору - Тешкоће наших бродарских друштава - Проблеми нашеГ
трГовачкоГ поморства - Жел?е наших морнара, стројара, капетана. Ћирилица.
Потпис: М. Црњански.
1 све то већих (Време) > све већих (ПЧ); НАПОМЕНА: Верујемо дајеуос-
Д. Нисмо стурни на шта или на коГа би ово требало да упути или је можда
тек посреди штампарски случајно отиснут карактер.
3 само делимично (Време) > само делимично (ПЧ)
Рибарство северно! Јадрана. - Време, Београд, 22. мај 1932, XII, 3730, стр.
7. Ћирилица. Потпис: М. Црњански.
1НАПОМЕНА: Вероватноје посреди сповна Грешка, уписаноје „мртвије”,
те смо у овом издању облик речи променили у „мртвија”, сматрајући да се
односи на претходно написануреч „слика”.
2 6,533.736 (Време) > 6.533.736 (ПЧ)
3 НАПОМЕНА: Претходни пасуси издвојени су у основном издању и
690
8 главом. (Време) > главом.” (ПЧ)
9 предвиђен (Време) > предвиђао (ПЧ)
10 влада. (Време) > влада.” (ПЧ) НАПОМЕНА: Завршне наводнике писали
смо на крају текстуалне целине којом се, верујемо, завршава цитат.
11 општинама. (Време) > општинама.” (ПЧ) НАПОМЕНА: Завршне навод-
нике писали смо на крају исказа којим се, верујемо, завршава цитат.
Брте око Дубровника. -Време, Београд, 15. септембар 1932, XII, 3599, стр.
5. Поднаслов: Дошло је такво време, на жалост, да срца место дубровачких
мадртала слушају откуцаје цифара књтовођства и биланса у старом 1раду
Св. Влаха, па стрепе и те како стрепе. Ћирилица. Потпис: М. Цр.
1 НАПОМЕНА: Претходни пасуси издвојени су у основном издању и
одштампани болдираним словима, као уводу текст. У овом издању, предста-
вњамо их у курзиву.
2 НАПОМЕНА: Сви краћи делови чланка (речи, синташе, реченице) који
туристичка агенција.
4
НАПОМЕНА: Прво слово нијејасно отиснуто, у извору подсећа на Гра-
фему Ј”. Ипак, упоређивањем штампарских отисака слова „т" и слова Ј”у
изворном тексту установили смо даје посреди графема „т”, тедаје посреди
реч „таваницама”.
ОСЛОБОЂЕЊЕ СКОПЉА
Стр. 179
Ослобођење Скопља. - Време, Београд, 26. октобар 1932, XII, 3885, стр. 1.
Наднаслов: 26. октобар 1912. Поднаслов: „Улазаку Скопље прснуоје тек небу
691
под облаке, раскошно, као нека светла петарда I армије, високо бачена, што
је обасјала, видно, све наше крајеве, тако да се из свих Јруди оте крик. ” Ћири-
лица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Илузија бр. 1 ХунГура. - Време, Београд, 9. новембар 1932, XII, 3899, стр.
1. Наднаслов: Поводом кампање нашеГ северноГ суседа. Поднаслов: Природне
Јранице УГарске. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Из топа у круну Св. Стефана. - Време, Београд, 15. новембар 1932, XII,
3905, стр. 3. Наднаслов: Поводом мађарскоГ хаџилука у Рим. Поднаслов: Теорија
о мистичној моћи мађарске круне. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
1 НАПОМЕНА: ДруГи део речи није ваљано штампарски отиснут, али
6
теп§ћак (Време) > Мепдћак (ПС)
1 поврати се неће (Време) > повратити неће (ПЧ); НАПОМЕНА: Реч „се”,
Реванш мађарскоГ сељака. - Време, Београд, 17. новембар 1932, XII, 3907,
692
стр. 1. Наднаслов: Поводом триумфалноГ повратка из Рима. Ћирилица. Пот-
пис: М. ЦРЊАНСКИ.
Текстуовом издању приредили смо према примерцима истоГ броја Времена
у Народној библиотеци Србије, Библиотеци Матице српске и Универзитет-
ској библиотеци у БеоГраду. Приметно је да се штампарски отисаку пример-
ку Универзитетске библиотеке разликује од отиска у примерцима друге две
библиотеке. Најчешће су разлике на местима извесних штампарских Грешака
у примерцима Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске, којих
нема у примерку Универзитетске библиотеке. Сматрамо да одступања која
смоуочили нису довољна да бисмоу понечему неистоветне штампарске отиске
једноГ текста у истом броју Времена сматрали варијантама. У напоменама
уз овај текст пописали смо разлике.
693
се реченица прекида: била под те[...]. Реченица се наставља: који се одиграо.
Ипак, у примерку Универзитетске библиотеке у БеоГраду реченицаје регуларно
отиснута. Испуштени део Јласи: [...јшким утиском једног догађаја.
12 НАПОМЕНА: У примерку Времена у Универзитетској библиотеци у
БеоГраду наведенје друкчији везник: што. У овом издању оставили смода пише
каоувећем броју упоређених примерака Времена: који.
МОРЕ, МОРЕ
Стр. 199
Море, море... - Време, Београд, 18. новембар 1932, XII, 3908, стр. 1. Ћири-
лица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
ним словима. Након друје речи налази се шест тачака. У овом издању писали
смо три тачке.
2 НАПОМЕНА: Задржали смо облик „морима”, јер се вероватно мисли
„приступио морима”.
3 око забране Србији да има мора (Време) > око забране Србији да има
мора (ПЧ)
4
изласком Србије на море тек наша заједничка држава рађа (Време) >
изласком Србије на море тек наша заједничка држава рађа (ПЧ)
Гранчица мира на крвавој сабљи. - Време, Београд, 27. новембар 1932, XII,
3917, стр. 1. Поднаслов: Тобоже светла, заједничка, ратничка прошлост нашеГ
народа и Мађара. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Текстуовом издању приредили смо према примерцима истоГ броја Времена
у Народној библиотеци Србије, Библиотеци Матице српске и Универзитет-
ској библиотеци у Београду. Приметно је да се штампарски отисаку пример-
ку Универзитетске библиотеке разликује од отиска у примерцима друГе две
библиотеке. Најчешће суразлике на местима извесних штампарских јрешака
у примерцима Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске, којих
нема у примерку Универзитетске библиотеке. Сматрамо да одступања која
смо уочили нису довољна да бисмо у понечему неистоветне штампарске отиске
једноГ текста у истом броју Времена сматрали варијантама. У напоменама
уз овај текст пописали смо разлике.
1НАПОМЕНА: У примерцима Времена у Народној библиотеци Србије и
Библиотеци Матице српске начињенаје штампарска Грешка: мееу. У примерку
Универзитетске библиотекеу БеоГраду пише реГуларно: међу.
2 НАПОМЕНА: У примерцима Времена у Народној библиотеци Србије и у
694
облику презимена „Дојчин” (Оосгу): Деци.
3 НАПОМЕНА: У примерцима Времена уНародној библиотеци Србије и
Народ на дан уједињења. - Време, Београд, 1. децембар 1932, XII, 3921, стр.
1. У оквиру текста налази се слика испод које пише: Њ. В. Краљ. Ћиршшца.
Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
г
1 Штампарска Грешка: поланских (Време) > полапских (ПЧ); НАПОМЕНЛ&
У наставку се говори о полапским словенским народима, па би и овде вероваврк
није било „полапских”, него „поланских”.
2 то је што (Време) > то што (ПЧ); НАПОМЕНА: Изоставили смо облЖ'*
695
Стр.217
3
зидина”. (Време) > зидина.” (ПЧ)
4
али сиромашнијим (Време) > али прете сиромашнијим (ПЧ); НАПОМЕНА:
На овом местууреченични низ инкорпорирали смореч „прете”,_јер сматрамо
даје грешком изостала.
Крф, пантеон наше ратне славе. - Време, Београд, 7. октобар 1933, XIII,
4222, стр. 1. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
даље у знаковном низу нема знака извода, као обележја краја цитиране син-
таГме или исказа.
8
„Историје, после рата” (Време) > Историје, после рата (ПЧ); НАПО-
МЕНА: ДруГи пут у тексту наслов књте отиснут је са запетом после прве
696
речи: Историје,....
СОКОЛИ
Стр. 227
Соколи. - Време, Београд, 25. фебруар 1934, XIV, 4360, стр. 1. Ћирилица.
Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
ЛЕКАР И ПОРНОГРАФИЈА
Стр. 231
Лекар и порноГрафија. - Време, Београд, 10. март 1934, XIV, 4373, стр. 7.
Наднаслов: Друштвена хроника. Ћирилица. Потпис: М. ЦРЊАНСКИ.
1
- „Говорити (Време) > „Говорити (ПЧ)
2
науке”. (Време) > науке.” (ПЧ)
ОКЛЕВЕТАНИ РАТ
Стр. 233
У овом издању ретстровали смо као варијанте два издања чланка „Окле-
ветанират”, објављеног у истом броју Времена, за истидан, али који сеу при-
мерцима Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српскеразликују у
потеду присуства једноЈ пасуса у тексту у једном примерку, односно одсуства
истоГ пасусау истом тексту у друтм примерку. Издање текста „Оклеветани
рат”у примерку Библиотеке Матице српске представили смо као основно,јер
у њему налазимо један пасус више не1о у издању текста у примерку Народне
библиотеке Србије.
1НАПОМЕНА: Текст „Оклеветанират”објављенје иуранијем критичком
издању: Милош Црњански, Есеји и чланци II, Историја, полемике, разГовори,
приредио, са сарадницима, Живорад Стојковић, Београд: Задужбина Милоша
Црњанског; Баизаппе: ПА§е (ГНотте, 1999, стр. 395-399.
2 НАПОМЕНА: У изворном тексту, и у примерку Времена из Народне
697
пасуса представљају уреднички увод, алије ипак извесније да је, по тону овог
дела текста, посреди увод којије обликовао сам Црњански.
3 јужно-американске (Време - примерак Народне библиотеке Србије, Вре-
Наша жена и зарада. - Време, 27. март 1934, XIV, 4390, стр. 7. Наднаслов:
Друштвени живот. Ћирилица. Потпис: М. ЦР.
1
- Жена (Време) > Жена (ПЧ)
УЧЕШЋЕ СТАРОСРБИЈАНАЦА У СТВАРАЊУ НАШЕ ДРЖАВЕ
Стр. 242
Учешће Старосрбијанаца у стварању наше државе. - Време, Београд, 6.
април 1934, XIV, 4400, стр. 1. Наднаслов: Сећања пред велике националне свет-
ковине у Скопљу. Ћирилица. Потпис: М. ЦРЊАНСКИ.
1
су (Време) > се (ПЧ)
2
НАПОМЕНА: Последњих неколико слова није добро штампарски отисну-
то, у свим примерцима ово1 броја Времена које смо упоредили. Претпостављамо
да пише-. Обилићем. Ипак, услед немогућности дареконструкција буде сасвим
поуздана, у овом издању обележавамо прекид у конституцији речи.
3 НАПОМЕНА: Конструкција би највероватније требало да шаси „богата
У славу бранилаца БеоГрада. - Време, Београд, 29. април 1934, XIV, 4420,
стр. 1. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
1
НАПОМЕНА: Исказјеу основном тексту истакнут болдираним слови-
ма, а у овом издању истакнут је курзивним словима.
2 ,Грчка краљица’ (Време) > „Грчка краљица” (ПЧ)
698
Стр. 249
Добра страна барон Кањиних демарша. - Време, Београд, 16. мај 1934, XIV,
4436, стр. 2. Поднаслов: Поводом оптужба против нас у Женеви. Ћирилица.
Потпис: М. ЦРЊАНСКИ.
НАЦИОНАЛИСТИЧКА АПАТИЈА
Стр. 254
Времена које смо упоредили, али је најизвесније, према смислу суседних речи,
да би требало да пише: има.
2
царства (Време) > царстава (ПЧ)
699
Испод текста Милоша Црњанско1„Г. Луј Барту тријумфално једочекан
од народа у Великом Градишту, Смедереву и од владе и Грађана у БеоГраду”
налази се аутоГрам, испод кот пише:
прво слово речи није у целости штампарски отиснуто, али извесно је, и на
основу контекста, да пише: воде.
700
Текст „Блаженопочивши наш Краљ”на неким местима сличанје тексто-
вима „Бадњак БлаженопочившеГ Краља” (Зреме, 6-9.јануар 1935) и „Контуре
животописа БлаженопочившеГ ВитешкоГ Краља Александра ПрвоГ Ујединитеља ”
(Идеје, 13. октобар 1934). На пример, у тексту „Блаженопочивши наш Краљ”,
објављеному Годишњакујугословенског ваздухопловства, иу тексту „Бадњак
БлаженопочившеГКраља”, објављеному Времену, истоветанје завршни пасус.
Када се текст из Годишњака упореди са текстом „Контуре животописа Бла-
женопочившеГВитешкоГКраља Александра ПрвоГ Ујединитеља”, објављеним
у Идејама, уочава се њихово подударање (као и подударање између текста у
Идејама и текстау Временују последњоЈ трећини завршноГ пасуса ('„[...] коју
је он први носио, до свог последњег даха, као ванредну своју визију, у својим
умним дубоким и тамним очима”). Ипак, шри шексша су највећим својимделом
различити, стога их сматрамо засебним чланцима.
1 XX. (Годишњак јушсловенскоГ ваздухопловства) > XX (ПЧ)
701
књижевника, одржао преко Београдског радиа занимљиво предавање
„О првим борбама око Београда”, које, због особиге интересантности,
доносимо:
702
II
ИДЕЈЕ
Стр.281
НАШ ЗАГРЕБ
Стр. 291
Наш Загреб. - Време, Београд, 27. октобар 1934, XIV, 4598, стр. 2. Подна-
слов: Данашње Идеје доносе овај чланак нашеГ познатог књижевника Г. Милоша
Црњанскои ко1а Време збоЈ њетвтзначаја и узбудњиве исшине којомје испуњен,
преноси. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
703
Ћирилица. Потпис: Мипош Црњански.
704
критичком издању доследно су замењени наводницима „ ”,
ОТРОВНИ ПАУК
Стр. 302
705
Ћирилица. Потпис: М. ЦРЊАНСКИ.
706
вишем степену на по неким марксистичним грудима.
ГОСПОДИН НОВГОРОД
Стр. 314
НАЦИЈА И САБОТАЖА
Стр. 318
ЦРНОГОРСКА КРИТИКА
Стр. 321
707
Стр. 324
Дискусија Шоа и Велса око Стаљина (наслов наставка чланка Велс раз-
Говара са Стаљином). - Идеје, Београд, 16. март 1935,1,18, стр. 4. Наднаслов:
Поводом едиције Нове Европе. Ћирилица. Потпис: М. Цр. Испод потписа
поновно је штампана карикатура објављена у броју 17, испод текста „Велс
разГовара са Стаљином”.
штампарски ред. У извору пише: То су, како правило гласи: „не препири се
ни- рече „основне чињенице” и он их је понављао после као еванђеље. Прет-
постављамо даје Јрешком уметнут део: правило гласи: „не препири се ни,
[...] А исказ безуметања 1паси\ То су, како рече „основне чињенице” и он их је
понављао после као еванђеље. Дужина уметнутоГреда подудара се са дужином
реда у новинском параГрафу. Грешком уметнути фраЈмент напази се на крају
трећеI пасуса текста „Дискусија Шоа и Велса око Стаљина”, који је наста-
вак чланка „Велсразтвара са Стаљином”. А то правило гласи: „не препири се
никад; понови своју тврдњу.”
4
НАПОМЕНА: У изворује вероватно начињена штампарска ГрешкаДер
уместо речи „оступи” претпостављамо да би требалода пишереч „одступи”.
5 НАПОМЕНА: Определили смо се да задржимо болдирана слова зато
што сеу истом пасусу појављује текст у курзиву, па верујемо даје болдирани
фонтрезултат одабира, а не немоЈућности да се одштампају искошена слова.
6 НАПОМЕНА: Иза упитника у извору постоје знакови извода, али нема
708
ознакеуправноГ Говора и поштоје између црта речима потврђено даје текст
пре и после црте туђи, у критичком издању нисмо писали знакове извода иза
знака питања.
7 НАПОМЕНА: Наставак чланка „Велсразтвара са Стаљином” објављен
јеу броју 18 Идеја, од 16. марта 1935. Године, под насповом „Дискусија Шоа и
Велса око Стаљина".
8
НАНОМЕНА: Ред нијеувучен, али представља почетак новоГ пасуса.
9 НАПОМЕНА: Изаречи „увиђа” налази се знак извода, али нисмо стурни
да ли он ту заиста треба да као такав стоји, или пак представља само почет-
ни знак навода. Пошто нисмо пронашли одГоварајући контекст навођења, у
критичком издању 1а не пишемо.
ПОСЛЕДЊА ПРИЛИКА
Стр. 332
709
ОПТИМИЗАМ
Стр. 344
ТРАГЕДИЈА СРПСТВА
Стр. 350
КУЛТУРА
Стр. 356
Култура. - Идеје, Београд, 18. мај 1935,1, 26, стр. 1. Наднаслов: Највећа
опасност културна заосталост. Ћирилица. Потпис: Мидош Црњански.
1 Психологијом социјализма (Идеје) > Психологијом социјализма (ПЧ);
НАПОМЕНА: У извору наслов дела није Јрафички истакнут, а у критичком
издању наслов дела пишемо курзивним словима.
710
ГРАЈА ОКО ЦРНОГОРСКОГ ПЕСНИКА
Стр. 360
Граја око црноЈорско! песника. - Идеје, Београд, 25. мај 1935,1, 27, стр. 6.
Ћирилица. Текст није потписан, али аутор представља писмо Ђока Баровића
упућено уреднику Идеја Милошу Црњанском. Неколико пара:рафа у тексту,
као коментар писма, припада Црњанском.
ТЕЗА И АНТИТЕЗА
Стр. 364
ДО ТОГ МОРАДОЋИ
Стр. 367
До то1 мора доћи. - Идеје, Београд, 15. јун 1935,1, 30, стр. 1. Наднаслов:
ПоГледајмо како ствари стоје са чисто српскоI интереса. Испод наднаслова,
ситнијим словима, записано је: Поводом књте Г. И. Ђукановића, државног
саветника. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
1 НАПОМЕНА: На овом месту примерак Времена који смо користили
Исус и његова сенка донели су I Шопу динара 6.000. - Идеје, Београд, 15.
јун 1935,1,30, стр. 1. Наднаслов је назив редовне рубрике, при дну странице:
Пером у срце. Ћирилица. Потпис: М. Цр.
Исус и његова сенка донели су I. Шопу динара 6.000. - Идеје, Београд, 22.
јун 1935,1, 31, стр. 1. Наднаслов је назив редовне рубрике, при дну странице:
Пером у срце. Ћирилица. Потпис: М. Цр.
6.000” најпре јеу листу Идеје објављен 15.јуна 1935. године. У Идејама
711
од 22. јуна 1935. године чланак је поново штампан на првој страни, али
без првог пасуса из пређашњег броја. На месту тог пасуса постављена
је слика испод које пише: Јан Фан Ајк: Кардинал. На страни 2 у Идејама
од 22. јуна 1935. године налази сеуредничка забелешка: Администрација
„Идеја” обавештава своје претплатнике и продавце да је у немогућности да
им достави 30. број „Идеја” од 15 јуна о. год. јер га је Државно Тужиоштво
у Београду забранило. Иако је из друге штампане верзије овог чланка,
објављене 22.јуна 1935. године, изостао први пасус, док јеусвему другом
текст од 22.јуна једнак тексту од 15. јуна 1935. године, у овом издању
чланак представљамо у првобитном формату, укључујући и први пасус.
Дакле, онако како је чланак био штампан у забрањеном броју Идеја.
2 НАПОМЕНА: Текст „Исус и њеГова сенкадонели су I Шопудинара 6.000”
712
III
ОЛИМПИЈАДА У БЕРЛИНУ
Стр. 375
Олимпијадау Берлину. - Време, Београд, 19. децембар 1935, XV, 5007, стр.
11. Наднаслов: Велики дани спорша. Изнад наднаслова налази се ознака рубри-
ке: СПОРТ. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Хитлерједшао руку. - Време, 12. март 1936, XVI, 5088, стр. 4. Наднаслов:
Историски дани Немачке. Поднаслов: Како је у Рајхстагу свечано отказан
Локарнски утвор. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
У основном Гпексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изоставњени збоЈ недоумице да ли их је стављао аутор или редакција. Ипак,
остављен је размак између пасуса тамо Где су међунаслови стајали. Међуна-
слови су\ Неочекивани сазив Рајхстага (изнад пасуса који почиње: Не само свет
него и Немачка је била изненађена ...), У Рајхстагу 7 марта (изнад пасуса који
почиње: Седница немачког „рајхстага” не држи се ...).
Редакцијска напомена на почетку чланка: Берлин, 11 марта. -
Чланак је представљен само према издању Народне библиотеке Србије.
отисакје на неким местима благо замућен.
1НАПОМЕНА: На овом местуу основном тексту Црњански казује о дочеку
713
Нови немачки четвороГодишњи план. - Време, Београд, 8. новембар 1936,
XVI, 5323, стр. 4. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
Редакцијска напомена на почетку чланка: Нирнберг, новембра. -
Цео чланакје штампан болдираним словима, али т у овом издању, ради
преЈледности, представљамоуједначено! са фонтом осталих чланака.
1
НАПОМЕНА: Није сасвим стурно који бројје штампарски отиснут - 1
или 4. Ипак, према контексту, а особито с обзиром на то да друЈде у чланку
Црњански спомиње број „4”, у овом издању број смореконструисали као: 4.
2
са (Време) > за (ПЧ); НАПОМЕНА: У извору пише: са. Ипак, исправкаје
начињена према смислу исказа, пау овом издању пише: за.
у свим примерцима овоЈ броја Времена које смо упоредили, те је нисмо моЈли
реконструисати.
12
НАПОМЕНА: Реченица се прекида у свим примерцима овт броја Вре-
мена које смо упоредили.
714
КАКВЕ ТЕШКОЂЕ ОЧЕКУЈУ Г. ГЕРИНГА?
Стр. 390
Какве тешкоће очекују I Гериша?. - Време, Београд, 12. новембар 1936,
XV, 5327, стр. 3. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збоГ недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављенјеразмак између пасуса тамо 1де су међунаслови стајали. Међунаслови
су: „Варају се буржуји ако мисле да смо ми чувари њихових дебелих новчани-
ка” (изнад пасуса који почиње: Најтеже муке имаће г. Геринг...), Капитализам
или социјализам (изнад пасуса који почиње: На прагу другог четворогодишњег
плана ...), „Капиталистичка привреда је на самрти а социјалистичка се рађа”
(:изнад пасуса који почиње: Шеф комисије коју је поставио г. Геринг,...).
Чланакје у извору у целини штампан болдираним словима, али 1а у овом
издању уједначавамо са фонтом друтх текстова.
1НАПОМЕНА: У овом издању задржавамо облик писан у основном тексту:
изрођење. Ипак, уколикоје начињена словна Јрешка, моЈућеје да је аутор мислио
и на: извођење.
715
Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
У основном тексту „БеоЈрадског издања" овог броја Времена налазе се
међунаслови, који суу критичком издању изостављени збо1 недоумице да ли их
је стављао аутор или редакција. У издању Времена за целу земљу нема међу-
наслова, што оснажује претпоставку да их је у „БеоГрадском издању”уписала
редакција. Ипак, остављен је размак између пасуса тамо 1де су међунаслови
стајали. Међунаслови су: Тешка зима (изнад пасуса који почиње: Већ 19. о. м.
Тајмс...), Немачка мора показати добру вољу (изнад пасуса који почиње: Пари-
ски Попилер...), Проблем колонија (изнад пасуса који почиње: С друге стране,
...), Миран Божић (изнад пасуса који почиње: Је ли ова божићна узбуна ...),
Божић без тамјана (изнад пасуса који почиње: Празник Христовог рођења...),
Тишина у Берлину (изнад пасуса који почиње: Да проведе Божић...), Немачка
чека нову офанзиву (изнад пасуса који почиње: Овде се сматра ...), Без изне-
нађења (изнад пасуса који почиње: Чему би се дакле,...), Пред споразумом са
Француском (изнад пасуса који почиње: Сада Немачка ...).
Редакцијска напомена на почетку чланка: (Од нашеГ сталноГдописника)
Берлин, 31 децембра. -
716
НАПОМЕНА: Било би појодније да је реч у дативу: попуштању. Ипак,
1
Спољна политика Немачке. - Време, Београд, 27. јануар 1937, XVII, 5400,
стр. 3. Ђирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
Нови немачки закони. - Време, Београд, 16. март 1937, XVII, 5448, стр. 3.
Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
Редакцијска напомена на почетку чланка-. (Од нашеГ стапног дописника)
Берлин, марта. -
1
Националсоциалистичка (Време - издање за целу земљу) > Националсо-
цијалистичка (Време - београдско издање, ПЧ) > Националсоцијалистичка (ПЧ)
2 НАПОМЕНА: У „БеоЈрадском издању" Времена пише: националсоција-
Реформа немачке штампе. - Време, Београд, 21. март 1937, XVII, 5453,
стр. 3. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
Редакцијска напомена на почетку чланка: (Од нашеГ сталноГдописника)
Берлин, 20 марта. -
717
сви делови чланка који су у основном тексту истакнути болдираним словима
у овом издању доследно су истакнути курзивним словима.
2
фанатични (Време) > фанатичне (ПЧ); НАПОМЕНА: Претпоставњамо
да је у основном тексту начињена штампарска Грешка, па смоу овом издању
изменили последње слово у речи, према правилу о котруенцији придева и име-
нице: фанатичне.
3 X. М. Хаушилд (Време) > „X. М. Хаушилд” (ПЧ)
КОНКОРДАТ СА НЕМАЧКОМ
Стр. 425
718
У основном тексту беоГрадскоГ издања овоГ броја Времена налазе се
међунаслови, који су у критичком издању изостављени због недоумице да ли
их је ставњао аутор или редакција. У издању Времена за целу земљу нема
међунаслова, што оснажује претпоставку да их је у беоГрадском издању
уписала редакција. Међунаслови су. Белгијска неутралност значи за Немачку
да је Француска не може напасти (изнад пасуса који почиње: Губитак Белгије
као терена ...), Белгија између великих сила (изнад пасуса који почиње. Корак
Хитлеров 7 марта 1936...), Немачко гледиште о новом Локарнском пакту (изнад
пасуса који почиње: Немачка је 12 марта ...).
'напада’ (ПЧ)
2
„узајамне помоћи” (Време - београдско издање, Време - издање за целу
земљу) > узајамне помоћи’ (ПЧ)
3 0 (Време - београдско издање) > Француска припрема, према немачком
корак за Француску значи гром из ведра неба. (Време - издање за целу земљу, ПЧ)
5 0 (Време - београдско издање) > и да већина белгијског становништва
тражи да Белгија у својој спољној политици од сада води рачуна пре свега о
својим интересима. (Време - издање за целу земљу, ПЧ)
7 20
ЛУДЕНДОРФ ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА
Стр. 437
Молтке (ПЧ)
2 НАПОМЕНА: У основном тексту искази су истакнути болдираним
словима.
Лудендорфова нова релитја. - Време, Београд, 20. април 1937, XVII, 5483,
стр. 3. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збо! недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остаељен је размак између пасуса тамо !де су међунаслови стајали. Међуна-
слови су: Лудендорфова књижара (изнад пасуса који почиње: Већ неколико
дана,...), Шта каже госпођа Матилда Лудендорф? (изнад пасуса који почиње:
Жена Лудендорфовајако јеобразована и,...), Новарелигија (изнад пасуса који
почиње: Лудендорф је после рата...), Милијарде година и хришћанство (изнад
пасуса који почиње: У своме чланку „Милијарде година и хришћанство” ...),
Конкордат ипак једини излаз (изнад пасуса који почиње: Тешко је поверовати...).
Редакцијска напомена на почетку чланка: Берлин, 18 априла. -
1НАПОМЕНА: У издању Времена за целуземљу штампарска Грешка: давн
721
Стр. 445
Какоје изтедао џиновски ваздушни брод „Хинденбур!”. - Време, Београд,
10. мај 1937, XVII, 5500, стр. 3. Наднаслов: После катастрофе у Лекхерсту.
Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збоГ недоумице да ли их је стављао аутор или редакција. Ипак,
остављен је размак између пасуса тамо Где су међунаспови стајали. Међуш-
слови су\ Како је изгледао „Хинденбург” изнутра? (изнад пасуса који почиње:
Аеродром у Франкфурту на Мајни ...), У ваздушном броду (изнад пасуса који
почиње: Школској деци дозвољавају,...), Један пример енглеске флегме {изнад
пасуса који почиње: У „Хинденбургу” чуо сам...).
1 С 2.128 и 1.2.129 (Време) > I. 2.128 и I. 2. 129 (ПЧ)
2
НАПОМЕНА: Иницијали би моши функционисати као међунаслов, али
смо ихуовом издању ипак задржали у саставу текста, јер се на њих надовезује
прва реченица наредноГ пасуса.
Хитлер као централист. - Време, Београд, 22. мај 1937, XVII, 5512, стр.
3. Наднаслов: „Време”у Немачкој. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени због недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављенјеразмак између пасуса тамо где су међунаслови стајали. Међунаслови
су: Побољшање односа између Лондона и Берлина (изнад пасуса који почиње:
Министар војни Бломберг,...), Шпанија и Италија (изнад пасуса који почиње:
Свет упире очи у Немачку ...), Немачка - класична земља партикуларизма и
сепаратизма (изнад пасуса који почиње: Свет је, међутим,...), Г. Хитлер изво-
ди планско уједињење и изједначење целог Рајха (изнад пасуса који почиње:
Хитлер је затекао једну поцепану Немачку,...), Укидање покрајинских власти
(изнад пасуса који почиње: Одмах по доласку на власт,...), Брисање покрајин-
ских граница (изнад пасуса који почиње: Његов покрајински шеф долази,...),
Једна земља - једна застава (изнад пасуса који почиње: Идуће године, исто
тако мирно,...), Вађење последњих покрајинских граничних стубова значило
је уклањање вековне подвојености немачког народа (изнад пасуса који почи-
ње: Систематски рад који иностранство...), Једно срце - једне боје, једне крви,
једног звука... (изнад пасуса који почиње: Хитлер је прошле године ишао...).
Редакцијска напомена на почетку чланка: (Од наше I сталноГдописника)
Берлин, 20 маја. -
722
сповима, а у овом издању истичемо их курзивним словима.
1
НАПОМЕНА: У извору цео чланак ЦрњанскоГ је истакнут болдираним
словима. У овом издању словне карактере чланка, ради претедности, предста-
вљамо у основном изтеду.
0. - Време (издање за целу земљу), Београд, 2. јун 1937. XVII, 5523, стр. 1.
Наднаслов: Рајх прекида односе са Ватиканом. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
723
прилоГа Милоша ЦрњанскоГу периодици" Марије Грујић, у зборнику радова
Милош Црњански: теоријско-естетички приступ књижевном делу (1996),
чланакје наведен под насловом „Рајх прекида односе са Ватиканом”. Одсу-
ство насловноГ исказа „Ситуација је још врло озбињна” из издања Временазв
целу земњу требалоје и у овом издању да означи исправност навођења исказа
„Рајх прекида односе са Ватиканом” као наслова чланка Милоша ЦрњанскоГ.
Међутим, великим словима исписан наслов „Рајх прекида односе са Ватика-
ном” односи се и на текст који претходи чланку ЦрњанскоГ, а чији је садржај
вест британске аГенције Ројтерс, из Лондона, о прекиду односа између Рајха и
Ватикана. Наиме, у случају краткоГ текста који се налази непосредно изнад
чланка ЦрњанскоГ, као Град из којеГ вест долази наведен је Лондон, докза чланак
ЦрњанскоГ и Град из којеГ њеГова вест пристиже постоји засебна редакцијска
најава. При томе, испод наслова „Рајх прекида односе са Ватиканом” налази
се поднаслов који наставња и допуњава насловни исказ и којије образован на
основу агенцијске вести из Лондона: Као разлог наводи одбијање Папе да пружи
извињење за изјаве чикашког кардинала Мунделајна о режиму г. Хитлера. Нео-
длучносту опредењивању који исказ да у овом издању представимо као наслов
чланка ЦрњанскоГ оснажилаје и слична (или заправо иста) темадва текста, о
немачком прекиду дипломатских односа са Ватиканом, те претпоставка даје
иједан идруГи насловни исказ издвојила редакција Времена, на основу садржи-
не вести. Ипак, пошто се између исказа „Рајх прекида односе са Ватиканом”
и краткоГ чланка ЦрњанскоГ налази друГи текст - текст аГенцијске вести
из Лондона - и какоје, сдруГе стране, исказ „Ситуација је још врло озбињна”
фраГмент једнереченице из чланка Црњанског, у овом издању каоредакцијски
наднаслов представњамо исказ „Рајх прекида односе са Ватиканом”, а као
наслов основноЈ текста ЦрњанскоГ исказ којије наведен у беоГрадском издању
Времена: Ситуација је још врло озбиљна.
Редакцијска напомена на почетку чланка: (Од нашеГ сталноГдописника)
Берлин, 1 јуна. (Телефонски извештај). -
724
РАЈХ ПРЕКИДА ОДНОСЕ СА ВАТИКАНОМ
Немачка и совјетска Русија. - Време, Београд, 4. јун 1937, XVII, 5525, стр. 3.
Наднаслов: Нови совјетски посланику Берлину. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
725
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени због недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављенје размак између пасуса тамо где су међунаслови стајали. Међунасло-
ви су: Само мртвом Хитлеру, може се споменути сарадња са Совјетима (изнад
пасуса који почиње: Само онај, ко није познавалац националсоцијализма,...),
У Берлину се не фантазира о Совјетској Русији (изнад пасуса који почиње: Док
страна штампа воли фантастичне вести о Немачкој,...).
Редакцијска напомена на почетку чланка: (Од нашег стално!дописника)
Берлин, 2 јуна. -
Берлин мајстор дипломатске тре. - Време, Београд, 7. јул 1937, XVII, 5556,
стр. 3. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
726
идентична отиска истоГ чланка, удва издања Времена, нисмо решстровали
као варијанте. Ипак, у напоменама смо предочили штампарске Грешке, по
којима се текстуова два издања (минимално) разликује.
Редакцијска напомена на почетку чланка: (Од нашеГ сталногдописника)
Берлин, 6 јула. - (Телефонски извештај). -
1 Штампарска Хрешка: је (Време - издање за целу земљу) > се (Време -
београдско издање, ПЧ)
2
Штампарска Грешка: Немачк (Време - издање за целу земљу) > Немачка
(Време - београдско издање, ПЧ)
3 НАПОМЕНА: У издању Времена за целу земњу цео ред у новинском ступцу
727
3 колонија (Време) > колонија” (ГЈЧ)
4 мора (Време) > „мора (ПЧ)
728
слови су. Царски дочек (изнад пасуса који почиње: Никада ниједан цар није
доживео ...), Г. г. Мусолини и Хитлер разговараће о средњој Европи (изнад
пасуса који почиње: Према мојим информацијама ...).
Редакцијска напомена на почетку чланка: (Од нашеГ сталноЈдописника)
Берлин, 27 септембра. - (Телефонски извештај).
ДОЛАЗАК У БЕРЛИН
Стр. 478
Долазаку Берлин. - Време, Београд, 28. септембар 1937, XVII, 5639, стр.
1 и 3. Наднаслов: Г. Г. Мусолини и Хитлер разГледали сујуче Крупову ливницу
топова у Есену и отпутовали у Берлин. Наслов наставка на трећој страни:
729
Берлин дочекује Дучеа са невероватном помпом и одушевљењем (изнад пасуса
који почиње: Није само пука радозналост била узрок ...). Ћирилица. Потпис:
М. ПУТНИК.
У„БиблиоГрафији ортиналних прилоГа Милоша Црњанско!у периодици”
Марије Грујић, у зборнику радова Милош Црњански: теоријско-естетички при-
ступ књижевном делу (1996), чланакје наведен под насловом: „Г. Г. Мусолини
и Хитлер разтедали сујуче Крупову ливницу топова у Есену и отпутовали у
Берлин". Ипак, то није наслов чланка Милоша Црњанскоц већ наслов заједнич-
ки за неколико краћих текстова на истој страни, непосредно изнад чланка
Црњанско!„Долазаку Берлин”. Ови текстови представљају аГенцијске вести
о активностима Хитлера и Мусолинија у Есену и о њиховом одласку у Берлин.
Међутим, у свом чланку Црњански опсервира само долазак Мусолинија и Хитлера
у Берлин. Зато смо као наслов у овом издању представили: Долазак у Берлин.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збоГ недоумице да ли их је стављао аутор или редакција. Ипак,
остављен је размак између пасуса тамо Где су међунаслови стајали. Међунаслови
су: Долазак г. г. Мусолинија и Хитлера {изнад пасуса који почиње: Железничка
станица Хернштрасе ...), Вожња кроз редове одушевљене масе (изнад пасуса
који почиње: После потпуне тишине при уласку воза ...).
Редакцијска напомена на почетку чланка: (Од нашеЈ сталноГдописника)
Берлин, 27 септембра. (Телефонски извештај). -
Редакцијска напомена испод текста на првој страни: (Наставак на тре-
ћој страни)
Редакцијска напомена на почетку текста на трећој страни: (Наставак
са прве стране)
* Последњи пасус присутан је само у издању Времена (28. септембар 1937) за целу земљу.
редакцијском напоменом - (Од нашеГ сталноГдописника) Берлин, 27
септембра.
- (Телефонски извештај) - а завршава се потписом „М. ПУТНИК”, налази сеу
београдском издању и текст „У својим говорима 11 Хитлер и Мусолини иста-
кли сујаке везе између Италије и Немачке”. Овај чланак није потписан, док су
чланак који му претходи и чланак који следи препознатљиво структурисани
ијасно потписани. Поштоје текст уметнут измеђудва текста потписана
са „М. ПУТНИК”, као и пошто се овим текстом преносе, из Берлина, саморечи
Мусолинија и Хитлера, могућноје даје Црњански суделовао у састављању овох
чланка, који збо1 навођења туђих Говора није потписан. Ипак, немоЈућност да
се ауторство овоГ чланка недвосмислено потврдиуправоуслед одсуства пот-
писа (а текст пре и текст послејесу потписани) одредилаје да се текст „У
730
својим Говорима I. Ј. Хитлер и Мусолини истакли сујаке везе између Италије
и Немачке”у овом издању нађе само у напоменама. У издању Времена за целу
земљу на овом месту овог текста нема.
Одговор г. Мусолиниа
На ову здравицу одговорио је претседник италијанске владе г. Мусо-
лини овим речима:
„Одкако сам ступио на немачку територију осетио сам свуда духовну
атмосферу једног великог пријатељског народа, Немачке у мркој кошу-
љи. Немачке Адолфа Хитлера. У личности вође и канцелара поздрављам
борца, који је немачком народу поново вратио свест о његовој величи-
ни. Поздрављам у његовој личности новог ствараоца нације, са којом је
фашистичка Италија повезана толиким везама духа и рада.
Фашистичка револуција и националсоцијалистичка револуција биле
су стваралачке револуције.
Приликом бављења у Немачкој видео сам и дивио сам се таквим
делима културе и напретка.
Видео сам и дивио сам се животној и стваралачкој интуицији, којом
је обузет немачки народ, његовој дисциплини, снази воље и његовој вери.
Немачко-социјалистичка солидарност је жива и активна солидарност.
Она није резултат политичких разговора или дипломатске вештине, него
израз и резултат сређености и заједничких интереса која је одређена самом
731
природом тих односа. Она није и неће да буде један затворени блок, који
се неповерљиво и са страхом одваја од осталог света. Италија и Немачка
су спремне да сарађују са свима другим народима добре воље.
Оне са своје стране траже поштовање и схватање за своје потребе
и за своје оправдане захтеве. Као једини услов за своје пријатељство оне
траже само то да се не руше основи наше славне европске културе.
Преговори, које сам водио са вашом екселенцијом у току последњих
дана, ојачали су наше пријатељство и обезбедили га против свију покушаја
ремећења и раздора са било које стране.
Кад се будем вратио у Италију, понећу собом сећање на ваше моћ-
не трупе, на манифестације вашег народа, на духовно и техничко дело
обнове, које је немачки народ извршио под својим вођом, сећање на
вашу активност и на пријем који сте ми указали а на кому сам вам дубо-
ко захвалан. Међутим, пре свега понећу собом сигурно уверење о нашем
јаком пријатељству.”
732
јединствену тему. Ипак, како се наслови унутар великоГ текста и међунаслови
унутар појединачних мањих текстова разликују по величини фонта, у овом
издању чланак „У свом Говоруу Берлину Г. Мусолини каже: 'Резултат моГа и Г.
ХитлеровоГ састанка биће - мирпредставићемо тако да остану видни наслови
који омоГућавају да се поједини делови чланка посматрају засебно. Допуштамо
и моГућност друГачијеГрешења односа делова овоЈ чланка.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збоГ недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављенјеразмак између пасуса тамо Где су међунаслови стајали. Међунаслови
су: Дуче говори (изнад пасуса који почиње: - Друтови, моја посета Немачкој...),
„Фашизам и националсоцијализам имају свуда истог непријатеља - трећу
интернационалу” (изнад пасуса који почиње: Нама и вама заједнички су ...),
Препород Немачке - дело једног човека (изнад пасуса који почиње: Препород
Немачке је дело вере ...), Санкције (изнад пасуса који почиње: Г. Мусолини је
затим споменуо...), Једине праве демократије су у Немачкој и Италији (изнад
пасуса који почиње: Г. Мусолини затим говори о форми владавине ...), О уче-
шћу фашистичких добровољаца у Шпанији (изнад пасуса који почиње: Тако
смо учинили и у Шпанији ...), Говор г. др. Гебелса (изнад пасуса који почиње:
Министар Рајха обласни вођа Берлина...), Поздравни говор г. Хитлера (изнад
пасуса који почиње: На те речи опет је настало ураганско клицање...), О држању
Немачке за време санкција (изнад пасуса који почиње: „У оно доба најгорчијих
искушења -...).
Редакцијска напомена на почетку чланка: Берлин, 28 септембра. (Теле-
фонски извештај). -
Редакцијска напомена испод текста на првој страни: (Наставак на тре-
ћој страни)
Редакцијска напомена на почетку текста на трећој страни: (Наставак
са прве стране)
1
НАПОМЕНА: Сви делови текста који суу основном тексту истакнути
болдираним словимауовом издању доследно су истакнути курзивним словима.
2 НАПОМЕНА: У основном чланку све до поГлавља „Почетак свечаности на
733
извршили смо управљајући се потребомда реч будеусклађена са именом након ње.
8 НАПОМЕНА: Пре почетка нове текстуалне деонице налази се редакцијска
ЗАЛАЗАК ДР ШАХТА
Стр. 491
Залазак др. Шахта. - Време, Београд, 5. новембар 1937, XVII, 5677, стр.
3. Наднаслов: Актуелна питања немачке политике. Ћирилица. Потпис: М.
ПУТНИК.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збо1 недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављен је размак између пасуса тамо 1де су међунаслови стајали. Међуна-
слови су: Г. др. Шахт као економист (изнад пасуса који почиње: Међутим, она
спољна слика...), Зашто одлази г. др. Шахт (изнад пасуса који почиње: У чему је
онда и зашто...), Сукоб са присталицама четворогодишњег плана (изнад пасу-
са који почиње: Шахт, то је добро запазила нарочито швајцарска штампа,...),
Геринг побеђује Шахта по питању великог челичног предузећа (изнад пасуса
који почиње: Нема сумње, Немачка има много тешкоћа ...).
Редакцијска напомена на почешку чланка: (Од нашег сшалноГдописника)
Берлин, 3 новембра. -
1
„сад (Време) > „Сад (ПЧ)
:
д-ром (Време) > др (774); НАПОМЕНА: У цепом тексту Црњански
скраћеницу др мења кроз падеже. Ми смо одлучили да доспедно пишемо др, у
складу са важећим правописом.
3
Негтапп Сопп§ б1аћ1\уегке (Време) > Негтапп Оопп$ 81аЊеегке (ПЧ)
4
води (Време) > воли (ПЧ)
5 гуња (Време) > куња (ПЧ)
734
Стр. 494
735
1 Берлин-Рим (Време) > Берлин-Рим (ПЧ)
2 Лондон-Париз (Време) > Лондон-Париз (ПЧ)
3 НАПОМЕНА: Сви делови текста који суу основном тексту истакнути
736
Немачкој Адолфа Хитлера није потребна никаква 'истрагаћ Експеди-
ције треба да се шаљу боље у цунглу сопствене енглеске политике. Ту,
изгледа нам, има више материјала за „истраживачку” делатност. Таква
једна експедиција могла би чак да пронађе извор садашње
замућености
европске политике и несигурности на континенту.””
Лорд Хапифакс у Берлину. - Време, Београд, 19. новембар 1937, XVII, 5691,
стр. 3. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашег сталнох дописника)
Берлин, 17 новембра. -
1 16:10 (Време) > 16: 10 (ПС)
737
Реконструисали смо реч према облику назива места у комеје Хитлер имао кућу,
а потврђеном у друГим чланцима ЦрњанскоГ из овог времена: Оберсалцберг.
ЛУДЕНДОРФ НА САМРТИ
Стр. 506
Између Кине и Јапана. - Време, Београд, 28. децембар 1937, XVII, 5730,
стр. 3. Наднаслов: Актуелна питања немачке спољне политике. Ћирилица.
Потпис: М. ПУТНИК.
738
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени због недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављенјеразмак између пасуса тамо 1де су међунаслови стајали. Међунаслови
су: Кајзер и Кина (изнад пасуса који почиње: Пре рата, немачка царевина,...),
Послератне везе Рајха са Кином (изнад пасуса који почиње: Немачка је, после
рата, ...), Зашто Немачка није учествовала на конференцији у Брислу ( изнад
пасуса који почиње: Бриселску конференцију одбила је Немачка...), Енглеска и
Јапан (изнад пасуса који почиње: Немачко министарство иностраних послова
...), Експанзија Јапана у Кини (изнад пасуса који почиње: Немачка сматра екс-
панзију Јапана ...), Рајх као посредник у сукобу између Кине и Јапана (изнад
пасуса који почиње: Немачка постаје у тишини арбитар...), Енглеска и Америка
у Кини (изнад пасуса који почиње: Место да оптужује ауторитативне режиме,...).
Редакцијскп напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноГ дописника)
Берпин, крајем децембра.
1 НАПОМЕНА: У нашем језику присутан је облик „Куоминтам”. Ипак,
739
размак између пасуса тамо Где су међунаслови стајали. Међунаслови су. За једну
ноћ Вођ је пресекао неизвесност и немир (изнад пасуса који почиње: Национал-
социјалистичка партијајош мањеје хтела...), Значај промене од 4 фебруара
(■изнад пасуса који почиње: Значај ових промена у томеје, ...), Подмлађивање
официрског кора (изнад пасуса који почиње: Као циљ ових промена,...).
једну независну, јаку и мирну Немачку. (Време - издање за целу земљу, ПЧ)
У ХИТЛЕРОВОЈ РУЦИ
Стр. 516
У Хитлеровој руци. - Време, Београд, 10. фебруар 1938, XVIII, 5771, стр.
3. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталног дописника)
Берлин, 8 фебруара. -
1III. (Време) > III (ПЧ)
НАПОМЕНА: У издању Времена за целу земљу пише: Реихенау. У овом
2
740
ДА ЛИ ЋЕ СЕ МЕЊАТИ СПОЉНА ПОЛИТИКА НЕМАЧКЕ
Стр.520
Да ли ће се мењати спољна политика Немачке. - Време, Београд, 12. фебру-
ар 1938, XVIII, 5773, стр. 3. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталног дописника)
Берлин, 11 фебруара. -
У Немачкој влада мир. - Време, Београд, 12. фебруар 1938, XVIII, 5773,
стр. 1 и 3. Наднаслов: Измишљене вести о сукобу СС-трупа и војске. Наслов
наставка на трећој страни: Немачка влада позвала је стране новинаре да отпу-
тују у Источну Пруску и лично сеувере о миру (изнад пасуса који почиње: Исто
тако су нетачне и фантастичне су вести,...). Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збоГ недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављенје размак између пасуса тамо 1де су међунаслови стајали. Међунаслови
су: Берлин је огорчен на држање енглеске штампе (изнад пасуса који почиње:
Берлин је нарочито огорчен...), У Берлину влада ред (изнад пасуса који почиње:
У Берлину влада потпун ред и мир ...), Рајхстаг се састаје 20 фебруара (изнад
пасуса који почиње: У сваком случају, седница Рајхстага ...), У Берлинује сен-
зација промена румунске владе (изнад пасуса који почиње: Док иностранство
лансира алармантне вести о Берлину,...).
На првој страни чланка „УНемачкој владамир”удва издања Бремена при-
суство ираспоред међунаслова нису истоветни. У београдском издању Времена
нема првог међунаслова: Берлин је оГорчен на држање етлеске штампе. Први
међунаслов у овом издању је „У Берлину влада ред” (постављен изнад пасуса
који почиње: Берлин је нарочито огорчен...) и обухвата два пасуса (Берлин је
нарочито огорчен ...; У Берлину влада потлун ред и мир ...), која су у издању
Времена за целу земљу одређена двама посебним међунасловима. У овом издању
у напоменама распоред међунаслова приказали смо према издању Времена за
целуземњу. Први међунасловје „Берлинје огорчен надржање етлеске штампе”
(поставњен изнад пасуса који почиње: Берлин је нарочито огорчен ...), а друш
„У Берлину владаред" (постављен изнад пасуса који почиње: У Берлину влада
потпун ред и мир ...). Распоред међунаслова на трећој страни чланка у оба
издања Времена истоветан је. Такође, као илустрација текста у два издања
Времена, на првој страни чланка, налазе се и различите фотоГрафије: у изда-
њу за целу земњу фотоГрафија „Г Хитлер рукује се са Г. Геритом приликом
производства Г. Герита за маршала”, а у беоГрадском издању фотоГрафија „Г.
Химлер, командант СС-трупа”.
741
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноГ дописника)
Берлин, 11 фебруара. (Телефонски извештај). -
Редакцијска напомена испод текста на првој страни: (Наставак на тре-
ћој страни)
Редакцијска напомена на почетку текста на трећој страни: (Наставак
са прве стране)
1
НАПОМЕНА: У основном тексту први пасус је исписан већим фонтом,
али Га у овом издању уједначавамо са фонтом целоГ текста.
2 НАПОМЕНА: Сви делови чланка који суу основном тексту истакнути
ПАПАЊИНОВА САНТА
Стр. 525
Папањинова санта. - Време, Београд, 14. фебруар 1938, XVIII, 5775, стр.
3. Наднаслов: Борба око СеверноГ Пола. Ћирилица. Потпис: М. ЦРЊАНСКИ.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збо1 недоумице да ли ихје ставњао аутор или редакција. Ипак,
остављен је размак између пасуса тамо 1де су међунаслови стајали. Међуна-
слови су: Руси на Шпицбергену (изнад пасуса који почиње: Последњих година,
у рудницима угља,...), Пловидба дуж обала Сибира (изнад пасуса који почиње:
Истога дана кад је пропао совјетски ваздушни брод ...), Јан Мајен (изнад пасу-
са који почиње: Папањинова санта која је у мају била на Северном Полу,...).
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ СТПЛНОГ дописника)
Берлин, 12 фебруара. -
742
фонтом, али ихуовом издању уједначавамо са фонтом целоГ текста.
1НАПОМЕНА: Сви делови чланка који су у основном тексту истакнути
743
(изнад пасуса који почиње: Сасвим су депласиране вести,...), Припреме за улазак
странке г. Хенлајна у чехословачку владу (изнад пасуса који почиње: Најновију
сензацију у Берлину претставља вест,...), Г. Хитлер и афера г. Бутенка (изнад
пасуса који почиње: Према приватним информацијама вашег дописника,...).
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноГ дописника)
Берлин, 18 фебруара. (Телефонски извештај). -
Редакцијска напомена испод текста на првој страни: (Наставак на тре-
ћој страни)
Редакцијска напомена на почетку текста на трећој страни: (Наставак
са прве стране)
*** Посреди је грешка, јер је уобичајено да напомена испод наслова наставка буде:
(Наставак са прве стране)
ДАНАС ГОВОРИ Г. ХИТЛЕР
Стр. 537
Данас Говори Г. Хитлер. - Време, Београд, 20. фебруар 1938, XVIII, 5781,
стр. 1 и 4. Поднаслов: Док цео свет са нестрпљењем очекује Говор нарадиу, Бер-
пин јемиран. Наслов наставка на четвртој страни: Г. Хитлер Шориће данас о
великој и консолидованој отаџбини Немаца која није опасност за Европу (изнад
пасуса који почиње: Све је у укутрашњости застрто...). Ћирилица. Потпис: М.
ПУТНИК. '
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збо1 недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављен је размак између пасуса тамо Где су међунаслови стајали. Међуна-
слови су: Велике припреме за Фиреров говор (изнад пасуса који почиње: Људи
хоће да употребе суботу,...), Берлинска опера припрема се за г. Хитлеров говор
(изнад пасуса који почиње: Берлин се данас спрема ...), Још је тајна за Берлин
о чему ће говорити г. Хитлер (изнад пасуса који почиње: Док је цела светска
штампа,...), Две сензације Берлина: дуга седница енглеске владе у суботу и
пренос Хитлеровог говора у Чехословачкој (изнад пасуса који почиње: У кру-
говима дипломатским и страних новинара ...), Партија као васпитач народа
(изнад пасуса који почиње: Г. Хитлер уводи засебан немачки орден...), Спољна
политика (изнад пасуса који почиње: У спољној политици г. Хитлер ће ...), Г.
Хитлера право на колоније (изнад пасуса који почиње: Имамо информације,...).
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашег сталног дописника)
Берлин, 19 фебруара. (Телефонски извештај).
Редакцијска напомена испод текста на првој страни: (Наставак на четвр-
тој страни)
Редакцијска напомена на почетку текста на четвртој страни: (Наста-
вак са прве стране)
744
За обраду оаоГ чланка користили смо само бетрадско издање Времена.
У основном тексту неки делови чланка истакнути су болдираним словима,
али збоГ слабијеГ штампарскоГ отиска нисмо стурни који суто депови, па зато
текст у целини приказујемо неискошеним словима.
ХИТЛЕРОВА АУСТРИЈА
Стр. 541
745
слободан плебисцит за десет милиона Немаца ван Рајха (изнад пасуса који
почиње: Г. Хитлер јеупотребио један нови тон...). Ћирилица. Потпис на првој
страни: ПУТНИК. Потпис на крају текста, на трећој страни: М. ПУТНИК.
У тексту се налазе међунаслови, који суу критичком издању изоставље-
ни збох недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак, остављен
је размак између пасуса тамо хде су међунаслови стајали. Међунаслови су: У
опери, пре доласка вође (изнад пасуса који почиње: Црвена дворана Опере,...),
У Рајхстагу, као у свима парламентима... (изнад пасуса који почиње: Атмосфе-
ра јеу Рајхстаху ведра и срдачна,...), Фирер долази (изнад пасуса који почиње:
Најпосле, два минута предједан сат,...), Фирер узима реч (изнад пасуса који
почиње: У своме говору, који је почео тихо,...), „Немачкој је доста обећања,
она тражи натраг своје колоније” (изнад пасуса који почиње: - Немачка неће
конференције, ...), Питање Аустрије (изнад пасуса који почиње: Говорећи о
односу Рајха и Аустрије ...).
У овом издању реГистровали смо као варијанте чланак „Г. Хитлер о обнови
Немачке” објављен у истом броју Времена, за исти дан, али у два издања - у
беоГрадском издању и у издању за целу земњу. Наиме, у тексту „Г. Хитлер о
обнови Немачке”разликује се број међунаслова у два издања Времена, јер их
на трећој страни чланкау беоГрадском издању нема. Текстје и различито
штампарски сложену два издања, па се неки међунаслови не налазе на истом
местуу тексту два издања. Размак између пасуса оставили смо на местима
међунаслова у издању Времена за целу земњу. Важнијеје ипак одступање које се
састоји у томе да текст чланка у издању Времена за целу земњу има неколи-
кореченица више неЈо чланаку беоГрадском издању. Отуда смоуовом издању
текст „Г. Хитлер о обнови Немачке” представили према издању Времена за
целу земњу, у коме је потпунији. Ипак, облике неколиких речи у овом издању
представљамо према текстуу беоГрадском издању Времена.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноГдописника)
Берлин, 20 фебруара. (Телефонски извештај). -
Редакцијска напомена испод текста на првој страни: (Наставак на тре-
ћој страни)
Редакцијска напомена на почетку текста на трећој страни: (Наставак
са прве стране)
окупио (ПЧ)
3 0 (Време - београдско издање) > Тај пасус њеГово! Говора био је нарочито
746
реченице показуједајереч „упртим”Грешком изоставњена из текстау издању
Времена за целу земњу: а делимице са очима упртим у таваницу.
6 Судетских (Време - београдско издање), Судецких (Време - издање за
747
Поштоје облик „Темпс” потврђен у друГим чланцима ЦрњанскоГ из овоГ времена,
варијанту текста у издању Времена за целу земљу одабрали смо као основну.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноГ дописника)
Берлин крајем фебруара 1938 -
1
Рибентроп, (Време - београдско издање), Рибентроп (Време - издање за
целу земљу) > Рибентроп (ПЧ); НАПОМЕНА: У издању Времена за целу земљу
запете нема иза речи „Рибентроп”, докјеу беоГрадском издању на том месту
налазимо. Ову разлику сматрамо нехотичном штампарском омашком, али
текст приређујемо према издању Времена за целу земљу, чији смо облик најчешће,
када су се испоњавале разлике између ових издања, препознавали као коначни.
2 Толико, (Време - београдско издање), Толико (Време - издање за целу
земљу) > Толико (ПЧ); НАПОМЕНА: У издању Времена за целу земљу запете
нема изаречи „Толико”, док јеу беоГрадском издању на том месту налазимо.
Ову разлику сматрамо нехотичном штампарском омашком, али текст
приређујемо према издању Времена за целу земљу, чији смо облик најчешће,
када су се испољавалеразлике између ових издања, препознавали као коначни.
3 „Тан” (Време - београдско издање) > „Темпс” (Време - издање за целу
748
Тишина пред олују?. - Време, Београд, 4. март 1938, XVIII, 5793, стр. 3.
Под-
Немачка нећедозволити уГушивање националсоцијализма у
наслов:
Аустрији.
Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од наше! сталноГ дописника)
Берлин, 3 марта. (Телефонски извештај). -
1 НАПОМЕНА: Сви депови чпанка који суу основном тексту истакнути
болдираним словима у овом издању доследно су истакнути курзивним словима.
2 несумљиво (Време) > несумњиво (ПЧ)
749
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноЈ дописника)
Берлин, 10 марта. - (Телефонски извештај)
1 НАПОМЕНА: Сви делови чланка који сууосновном тексту истакнути
Суђење у Москви није више јавно. - Време, Веоград, 11. март 1938, XVIII,
5800, стр. 3. Поднаслов: Ухапшено је још 11 чиновника Министарства ино-
страних дела. Ћирилица. Потпис: Без лотлмса.
У„БиблиоГрафији оршиналних прилоГа Мипоша ЦрњанскоГу периодици”
Марије Грујић, у зборнику радова Милош Црњански: теоријско-естетички при-
ступ књижевном делу (1996), наведеноједа исказ „Суђење у Москви нијевише
јавно” има статус наслова наставка (на трећој страни Временају чланку
„Генерал Блихер и маршал Ворошилов под присмотром?”. Међутим, редакцијске
напомене на почетку текста (од КОГП, одакле и када пристиже телефонски
извештај) показују да је „Суђење у Москви није више јавно” структурирано
као засебан чланак. Такође, на крају чланка „Генерал Блихер и маршал Воро-
шилов под присмотром?”, на првој страни Времена, нема уобичајене назнаке о
наставку на трећој страни, већ се чланак завршава потписом: М. ПУТНИК.
Издвајање текста „Суђењеу Москви није вишејавно”каозасебноГ чланкарас-
крилоје проблем потврде њеГовоГ ауторства, јер на крају текста на трећој
страни Времена потписа нема. Дакле, потпис се налази само на крају чланка
„Генерал Блихер имаршал Ворошилов под присмотром?”, на првој страни Вре-
мена, и потписом се тај чланак завршава. Иакоје исказ „Суђење у Москви није
вишејавно” забележен у допуни библиоГрафије прилоГа Милоша ЦрњанскоГ у
периодици, којује сачинила Марија Грујић, друГа два разлоГа определила су нас
да у овом издању речени текст представимо као чланак ЦрњанскоГ. Најпреје
то предмет о коме сеучланку саопштава: у чланку „Генерал Блихер и маршал
Ворошилов под присмотром?”Црњански је саопштио како немачки дописници
из Москве очекују и нова суђењау Москви, када ће Групе официра и политичара
бити изведене пред суд, а у чланку „Суђење у Москви није више јавно” аутор
преноси садржај новопристтлих извештаја дописника немачких листова из
Москве о окончању саслушања оптужених РаковскоГ, КрестинскоЈ, Гринка и
Розенхолца и о скором изрицању пресуде. Између текстова постоји предметна
и хронолошка веза. Дакле, у првом „телефонском извештају” немачки допи-
сници након вести о маршалу Блихеру и комесару Ворошилову „очекују и даље
суђењеу Москви”, аудруГом „телефонском извештају" (истоГдана) дописници
немачких листова „јављају данас из Москве, да су завршена саслушања опту-
жених”. Осим сродноГ предмета два новинска извештаја, незанемарљиви су и
уводни подаци о томе ко и одакле упућује новински извештај: аутор текста
је стални дописник Времена из Берлина. Одредба „стални дописник” суГерише
да није посреди аГенцијска вест.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
750
(Од нашеГ сталноГдописника)
Берлин, 10 марта. - (Телефонски извештај)
ни, у овом издању отклонили смо почетне наводнике, јер у основном тексту
није било ни знакова извода.
7
НАПОМЕНА: У основном тексту пасус је исписан већим фонтом, али
Ја у овом издању уједначавамо са фонтом целоЈ текста.
8 Берлина (Време) > Берлин (ПЧ)
751
Немачке трупеуЛинцу, СалцбурЈу и Инсбруку. - Време, Београд,
13. март
1938, XVIII, 5802, стр. 3. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
У основном тексту налази се један међунаслов, који јеу
критичком изда-
њу изостављен збоЈ недоумице да ли Ја је унео аутор или редакција.
Ипак,
остављен је размак између пасуса тамо 1де је међунаслов стајао, Међунаслов
Јласи: Немачке трупе на Бренеру (изнад пасуса који почиње: Према информа-
цијама вашег дописника,...).
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашег сталног дописника)
Берлин, 12 марта. (Телефонски извештај). -
Само немачки народ може одлучивати о својој судбини - каже Ј. Герит. - Вре-
ме, Београд, 14. март 1938, XVIII, 5803, стр. 3. Ћирилица. Потпис: М. ПУТНИК.
У основном тексту налази сеједан међунаслов, којијеу критичком издању
изостављен збо1 недоумице да ли 'шјеунео аутор или редакција. Ипак, оста-
вљенјеразмак између пасуса тамо Гдеје међунаслов уписан. Међунаслов Гласи:
Маршал Геринг говори (изнад пасуса који почиње: У своме јасном и необично
топлом говору,...).
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноЈ дописника)
Берлин, 13 марта. (Телефонски извештај.) -
1НАПОМЕНА: Свиделови чланка који сууосновном тексту истакнути
болдираним словимауовом издању доследно су истакнути курзивним словима.
752
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збоЈ недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављен је размак између пасуса тамо Јде су међунаслови стајали. Међунаслови
су: Триумф Фиреров дејствује (изнад пасуса који почиње: Пропагандни апарат
партије,...), Г. Хитлер - највећи Герман (изнад пасуса који почиње: Дочек вође
био је величанствена гужва,...), О чему ће г. Хитлер говорити сутра у Рајхстагу?
(изнад пасуса који почиње: У дипломатском кору,...).
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноГ дописника)
Берлин, 17 марта. (Телефонски извештај). -
Редакцијска напомена испод текста на првој страни: (Наставак на тре-
ћој страни)
Редакцијска напомена на почетку текста на трећој страни: (Наставак
са прве стране)
крају слоГа речи (клу-пама) чији су друГа два споГа пренесена у нови ред.
753
истоимени текст на првој страни беоГрадско! издања Времена, по свему дру-
ГОМ они се разликују. Текст у београдском издању, који смо представили у овом
издању, има уобичајену напомену за чланке ЦрњанскоГ (Од нашег сталног
дописника), а завршава се на првој страни Времена потписом: М. ПУТНИК.
754
Ни пре ни после потписа нема напомене о наставку на трећој страни. Иако
истоветно насловљен, чланаку издању Времена за целу земљу заправо је сасвим
друт текст, који почиње на првој страни и наставља се на трећој страни
Времена. На првој страни нема напомене о дописнику, нити потписа, а на
крају текста, на трећој страни, на месту потписа пише: (Тел. Комп.). Наслов
наставка Јласи: Говор г. Хитлера у Рајхстагу. У београдском издању Времена,
на трећој страни, такође се налази текст „Говор I Хитлера у Рајхста1у”, али
он ту не представља наставак некоГ текста са прве стране (има напомену
за почетак чланка: Берлин, 18 мартај, а на крају текста, на месту потписа,
исписанаје ознака немачке новинске аЈенције: (ДНБ). СшоЈа смо у овом издању
каоједини текст из овоЈ броја Времена чијије аутор извесно Милош Црњански
представили само онај са прве стране беоЈрадскоГ издања Времена, док текст
„РајхстаЈ је распуштен а избори за парламент великоГ Рајха расписани су за
10. април” из издања Времена за целу земљу, ради моГућности упоређивања,
представљамо у напоменама.
755
топли поздрав Мађарске, изјаву Југославије која је дата у срдачном при-
јатељству и изјаву најискреније неутралности од стране других држава.
Затим је споменуо држање фашистичке Италије и поновио свој телеграм
који је упутио пре неколико дана г. Мусолинију, да неће никада заборавити
његов став. Г. Хитлер је нагласио да Немачка жели само мир и не миспи
ни једном другом кароду да учини какво зло. Али, ни она неће да
трпи
зло ни под каквим околностима. Пре свега, Немачка је решена да своју
част и постојање у сваком времену брани до последњег.
- Нека нико не мисли, узвикнуо је г. Хитлер, да се овде ради
само о
једној фрази! Нека се схвати да један велики народ са осећањем части
не може вечито да трпи непрестано угњетавање велике масе припад-
ника своје сопствене крви и да остане при том пасиван.
Са изразом захвалности према оним аустријским национал-соција-
листима који су дали своје животе за победу идеје, г. Хитлер је завршио
свој говор.
Претседник Рајхстага г. Геринг је затим прочитао указ о распуштању
Рајхстага и у дужем говору изразио је неограничену захвалност и љубав
немачког народа према Хитлеру.
- Никада смртни човек није био толико вољен као ви, мој Вођо, -
завршио је г. Геринг и тиме је седница Рајхстага била завршена.
(Тел. Комп.)
словима.
3 студирала (Време) > студирали (ПЧ)
последњи ред у ступцу није отиснут. Назиру се тек вршци слова, али то не
омогућава да се било који део тог реда реконструише.
756
IV
БИЛБАО ОПКОЉЕН
Стр. 578
Билбао опкољен. - Време, Београд, 17. јун 1937, XVII, 5538, стр. 1. Подна-
слов: Место бомбардовања и фронталноГ напада Генерал Франко хоће да 1рад
освоји заокружавањем. Ћирилица. Потпис: ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка: (Од нашеГ нарочитоЈ дописника)
Виторија, 16 јуна. (Каблограм преко Северне Африке и Солуна).
ЛА ГРАНХА
Стр. 579
Ла Гранха. - Време, Београд, 18. јун 1937, XVII, 5539, стр. 1-3. Надна-
слов: „Време” у Шпанији. Поднаслов: Четврти допис „Времену” из Шпаније.
Наслов наставка на трећој страни: Ловачки дворац шпанских краљева у коме
су постављени митраљези (изнад пасуса који почиње: Непријатељски положај
налази се...). Ћирилица. Потпис: М. ЦРЊАНСКИ. Испод наставка, на трећој
757
страни потпис гласи: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збо! недоумице да ли ихје стављао аутор или редакција. Ипак,
остављен јеразмак између пасуса тамо 1де су међунаслови стајали. Међунаслови
су: Одељења гробара (изнад пасуса који почиње: У тој збрци, на двориштимаи
у кућама,...), Командант Ла Гранхе (изнад пасуса који почиње: Прво се пењемо
на кулу...), У краљевским просторијама (изнад пасуса који почиње: Па ипак у
овим сјајним просторијама...), Водопади Ла Гранхе (изнад пасуса који почиње:
Из ровова у дворишту,...).
Редакцијска напомена на почетку чланка: Саламанка, 12 јуна. -
Редакцијска напомена испод текста на првој страни: (Наставак на тре-
ћој страни)
Редакцијска напомена на почетку текста на трећој страни: (Наставак
са прве стране)
1
НАПОМЕНА: Текст „Ла Гранха” објављен је и у ранијем критичком
издању: Милош Црњански, Путописи 11, Путевима разним, приредио Никола
Бертолино, Београд: Задужбина Милоша Црњанског, БИГЗ, Српска књижевна
задруга; ћаизаппе: КА§е сГНотте, 1995, стр. 305-308.
2 НАПОМЕНА: Претпостављамода испредречи „цео”недостаје предло!
„на”. Ипак, у овом издањутај недостатак нисмо исправили, јер смо настојали
да не мењамо изворни текст уколико је значење исказа јасно.
3
одржати (Време) > одржати” (ПЧ)
4 Доле (Време) > „Доле (ПЧ)
6
Нека (Време) > „Нека (ПЧ)
7 „Пишите (Време) > „Пишите” (ПЧ)
8
да (Време) > „да (ПЧ)
9 3.000.000 (Време) >3.000.000” (ПЧ)
10 а (Време) > „а (ПЧ)
758
к«апсиос в« *тааог ». *шо)ц±вопс -Г
Иза Јенерала Франка стоји Хил Роблес. -Време, Београд, 12. јул 1937, XVII,
5561, стр. 1 и 3. Наднаслов: „Време” у Шпанији. Наслов наставка на трећој
страни: Улош шпанске католичке цркве у Франковој Шпанији (изнад пасуса
који почиње: Генерал Франко потиче из породице,...). Ћирилица. Потпис и на
првој и на трећој страни: М. ЦРЊАНСКИ.
1
НАПОМЕНА: Сви делови чланка који суу основном тексту истакнути
болдираним словимауовом издању доследно су истакнути курзивним словима.
759
V
НА ОСОВИНИ
Стр. 589
На осовини. - Време, Београд, 26. мај 1938, XVIII, 5872, стр. 3. Ћирилица.
Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашег сталноГ дописника)
Рим, 25 маја. -
1 НАПОМЕНА: Сви депови чланка који суу основном тексту истакнути
болдираним словимауовом издању доследно су истакнути курзивним словима.
2 објективно је (Време - београдско издање), је објективно (Време - издање
ИТАЛИЈА У ШПАНИЈИ
Стр. 592
МУСОЛИНИЈЕВ ПРЕДГОВОР
Стр. 595
Мусолинијев предговор. - Време, Београд, 16. јул 1938, XVIII, 5921, стр. 3.
Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеЈ нарочитоГ извештача)
Рим, 13 јула. -
760
НАПОМЕНА: Уреченици као да недостаје краћи облик помоћног 1ла1ола:
1
Војни коефицијенат Италије. - Време, Београд, 18. јул 1938, XVIII, 5923,
стр. 3. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ нарочитоГ извештача)
Рим, 15 јупа. -
1
НАПОМЕНА: Односи у синтаГми су нереГуларни, али смо чланове син-
таГме оставилиу облицима какви суу основном тексту, јер нисмо сшурни да
лијереч о „Групном лету” или о Јрупним летовима”.
2НАПОМЕНА: НереГуларна синтаксичка употреба ГлаГолау инфинитиву,
ИТАЛИЈАНСКИ РАСИЗАМ
Стр. 602
Италија и њихова лордства. - Време, Београд, 16. август 1938, XVIII, 5952,
стр. 3. Наднаслов: „Време”у Италији. Ћирилица. Потпис: М. ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ специјалноГ дописника)
761
Рим, 14 августа. -
1
Ко<1и$ (Време) > Ккос1и$ (ПЧ); НАПОМЕНА: У основном тексту поГреимо
је написано „Кос1и$", а требало би „Ккобив". Претпоставњамо дајеу питању
штампарска Грешка.
2
НАПОМЕНА: Исказ јеу основном тексту истакнут болдираним слови-
ма, а у овом издању истакнут је курзивним словима.
МУСОЛИНИЈЕВ МОМЕНАТ
Стр. 609
Италија као велика сила. - Време, Београд, 10. октобар 1938, XVIII, 6007,
стр. 3. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноГдописника)
Рим, 9 октобар. -
ФРАНЦУСКА И ИТАЛИЈА
Стр. 615
Париз и Рим. - Време ( * * * 53)', Београд, 13. октобар 1938, XVIII, 6010, стр.
3. Наднаслов: „Време’’у Италији. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
53 Од 1936. Године на првој страни свакоГ броја Времена, изнад заЈлавља, на десној стра-
762
Француска и Ишалија. - Време (издање за целу земљу), Београд, 13. окто-
бар 1938, XVIII, 6010, стр. 3. Наднаслов: „Време”у Италији. Ћирилица. Потпис:
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Између Париза и Рима. - Време, Београд, 16. октобар 1938, XVIII, 6013, стр.
4. Наднаслов: „Време”у Италији. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од наше1 стално! дописника)
Рим, 14 октобра. -
ИТАЛИЈА И АЗИЈА
Стр. 624
Италија и Азија. - Време, Београд, 15. новембар 1938, XVIII, 6043, стр. 3.
Наднаслов: „Време”у Италији. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ стално: дописника)
Рим, 11 новембра. -
ФРАНЦУСКА У РИМУ
Стр. 628
Француска у Риму. - Време, Београд, 20. новембар 1938, XVIII, 6048, стр.
3. Наднаслов: „Време”у Италији. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеЈ сталног дописника)
Рим, 16 новембра. -
1НАПОМЕНА: Миспи се на Грофа Ћана, али смо у овом издању задржали
763
ПОТПИС ДВЕЈУ ИМПЕРИЈА
Стр. 632
Потпис двеју Империја. - Време, Београд, 21. новембар 1938, XVIII, 6049,
стр. 3. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашег сталноЈ дописника)
Рим, 17 новембра. -
764
(Од нашег сталног дописника)
Рим, 11 јануара. -
1
сирском (Време) > сиријском (ПЧ)
ГРОФ ЋАНО
Стр. 649
Гроф Ђано. - Време, Београд, 22. јануар 1939, XIX, 6108, стр. 3. Ћирилица.
Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
1
НАПОМЕНА: Задржали смо облик речи, чијеје значење: тресак,
потрес,
земљотрес, трус.
2 НАПОМЕНА: Управо овако пише у основном шексшу, али је овај краћи
БАРИКАДА НА МАНЗАНАРЕСУ
Стр. 651
765
Барикада на Манзанаресу. - Време, Београд, 7. фебруар 1939, XIX, 6124,
стр. 3. Ћирилица. Потпис: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
Редакцијска напомена на почетку чпанка:
Рим, 4 фебруара. -
смоу овом издању, верујући даје посреди штампарска Грешка, начинили измену
и пишемо: де.
Лепи даниу Аранхуезу. - Време, Београд, 9. фебруар 1939, XIX, 6126, стр.
3. Поднаслов: Шта долази после победе Генерала Франка? Ћирилица. Потпис:
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ.
У основном тексту налазе се међунаслови, који су у критичком издању
изостављени збоЈ недоумицеда ли ихје ставњао аутор или редакција. Ипак,
остављен је размак између пасуса тамо Где су међунаслови стајали. Међунасло-
ви су: Фалангисте - носиоци рата (изнад пасуса који почиње: На први поглед,
...), Наговештаји доласка фашистичке монархије (изнад пасуса који почиње: У
Риму, последњихдана,...), Реалистичка улога Немачке (изнад пасуса који почи-
ње: Немачка акција у Шпанији,...), Сан о шпанској империји (изнад пасуса који
почиње: Према једном мишљењу,...).
Редакцијска напомена на почетку чланка:
(Од нашеГ сталноЈдописника)
Рим, 6 фебруара. -
766
САДРЖАЈ
I
КЊИГА 32 (ЈУГОСЛАВИЈА, 1919-1935)
Васпитање и револуције 7
Наши Мађари 11
Преанексије 14
Радничка влада и Мађарска 17
Са владом или опозицијом Мађарске? 20
Срамота Српске цркве у Румунији 23
Кад се Високопречасни разузури 27
До Скопља, кроз ваздух 31
Надземаљска Србија 35
За част и напредак наше авијатике 38
Опасност за Сушак 42
Наша прва изложба авиона 45
Ко је био бискуп Шарић 48
„Не дјела” др Ивана Шарића 53
Питање глагољице и конкордата 58
Гробља Србије расута по свету 63
Успомене са лета Београд-Скопље и натраг 65
Динарски тип авиона 68
771
Дан и ноћ на точку Времена 88
Авијација братске Чехословачке 95
Утакмица за пехар краља Александра I 108
Нова етапа у раду аеро-клуба 111
Наше поморско ваздухопловство 114
О нашим народним шарама 120
Мађарски детектив, па православни прота 122
У Истри... 125
Модерна српска књижевност 128
Акција лорда Ротермира 130
Ускрснути и на страшном месту постојати 133
Наше поморско ваздухопловство 135
Наследник престола на Јадрану 142
Мајор Милутин Петровић 145
Смењивање генерација 148
Велика Британија 150
Велика лука Сушак 152
Свети Сава 155
Трагедија око дрвета 158
Распећа укрцана у бродове 163
Рибарство северног Јадрана 166
Бриге око Дубровника 171
Двадесетогодишњица битке на Куманову 1912-1913. 175
Ослобођење Скопља 179
Илузија бр. 1 Хунгура 181
Из топа у круну Св. Стефана 186
Реванш мађарског сељака 194
772
Море, море... 199
773
Гранчица мира на крвавој сабљи 202
Народ на дан уједињења 210
Ван из средњевековних зидина 217
Крф, пантеон наше ратне славе 220
На изворима пропаганде против мира 223
Соколи 227
Лекар и порнографија 231
Оклеветани рат 233
Наша жена и зарада 238
Учешће Старосрбијанаца у стварању наше државе 242
У славу бранилаца Београда 245
Добра страна барон Кањиних демарша 249
Националистичка апатија 254
Г. Луј Барту тријумфално је дочекан од народа
у Великом Градишту, Смедереву и од владе
и грађана у Београду 258
Бадњак блаженопочившег Краља 264
Блаженопочивши наш Краљ 269
Крв је весело текла за часни и светли образ Београда
септембарских дана деветсто петнаесте... 272
Председник општине у Старом Бечеју
шеф дружине кријумчара дувана 277
II
КЊИГА 33 (ЈУГОСЛАВИЈА, ИДЕЈЕ)
Идеје 281
Контуре животописа Блаженопочившег Витешког
Краља Александра Првог Ујединитеља 284
Нацрт националног скупљања снага 287
774
III
Наш Загреб 291
Еуген 294
Наша хиљадутодишња култура 298
Отровни паук 302
Победа нације над марксизмом 306
Слабост наше одбране од марксизма 310
Господин Новгород 314
Нација и саботажа 318
Црногорска критика 321
Велс разговара са Стаљином 324
Наставак или прекид политике
блаженопочившег Краља? 330
Последња прилика 332
Социјална база нашег национализма 336
Наш салонски комунизам 340
Оптимизам 344
Корпорације са националистичког гледишта 347
Трагедија српства 350
Поводом уводног чланка у прошлом броју Идеја -
„Трагедија српства” 355
Култура 356
Граја око црногорског песника 360
Теза и антитеза 364
До тог мора доћи 367
Исус и његова сенка донели су
г. Шопу динара 6.000 370
775
КЊИГА 34 (НЕМАЧКА, 1935-1938)
776
III
Изјава г. Хитлера дописнику Времена 470
Берлин очекује Мусолинија 473
Припреме за дочек у Берлину 476
Долазак у Берлин 478
У свом говору у Берлину г. Мусолини каже:
„Резултат мога и г. Хитлеровог састанка биће - мир” 480
Питање немачких колонија 487
Залазак др Шахта 491
Међународна ловачка изложба у Берлину 494
Посета лорда Халифакса Рајху неће ослабити
осовине Берлин-Рим и Лондон-Париз 498
Долазак лорда Халифакса у Берлин 499
Лорд халифакс у Берлину 500
Зачетак британско-немачке симпатије 503
Лорда Халифакса пратиће на путу у Минхен
барон фон Нојрат 505
Лудендорф на самрти 506
Г. Делбос се враћа у Париз преко Немачке 507
Између Кине и Јапана 508
Концентрација власти у Рајху 513
У Хитлеровој руци 516
Да ли ће се мењати спољна политика Немачке 520
У Немачкој влада мир 523
Папањинова санта 525
Како гледа Берлин? 528
Нови аустријски министар унутрашњих дела
г. Сајс-Инкварт код г. Хитлера 531
Г. Сајс-Инкварт отпутовао из Берлина
као човек који има пуно поверење г. Хитлера 534
Данас говори г. Хитлер 537
777
Хитлерова Аустрија 541
Г. Хитлер о обнови Немачке 544
Споразум о Шпанији и Абисинији биће
брзо склопљен - верује се у Берлину 548
Фон Рибентроп, јуче и данас 550
У Берлину се са песимизмом оцењује садања
унутрашња ситуација Русије 554
Тишина пред олују? 555
Јагода тврди да је Максим Горки
отрован по наредби Стаљина 557
Генерал Блихер и маршал Ворошилов
под присмотром? 559
Суђење у Москви није више јавно 560
У својој прокламацији г. Хитлер је наговестио
скори плебисцит у Аустрији 561
Немачке трупе у Линцу, Салцбургу и Инсбруку 563
Само немачки народ може одлучивати
о својој судбини - каже г. Геринг 565
Плебисцит у Аустрији биће нов тријумф г. Хитлера 567
Рајхстаг је распуштен а избори за парламент
великог Рајха расписани су за 10. април 570
Балкан према оцени немачког новинара Егона Хајмана 571
IV
КЊИГА 35 (ШПАНИЈА, 1937)
778
V
КЊИГА 35 (ИТАЛИЈА, 1938-1939)
На осовини 589
Италија у Шпанији 592
Мусолинијев предговор 595
Војни коефицијенат Италије 598
Италијански расизам 602
Италија и њихова лордства 606
Мусолинијев моменат 609
Италија као велика сила 612
Француска и Италија 615
Између Париза и Рима 619
Италија и Азија 624
Француска у Риму 628
Потпис двеју Империја 632
Мусолини помаже мајкама да одгаје што више деце 636
Састанак у Риму и велика четворица 639
Г. Мусолини и г. Чемберлен као пријатељи 642
После Чемберленове посете 645
Гроф Ћано 649
Барикада на Манзанаресу 651
Лепи дани у Аранхуезу 654
779
V
политичку доктрину, одбацивши марксизам и пледирајући за
нереволуционарни социјализам, сарадњу са буржоазијом и развијајући тезу
о демократској држави као инструменту социјализма. Најзначајнија књига
1*ујеПлан рада (1934). Од 1939. године био је на челу Белгијске социјалистичке
партије. По окупацији је ступио у колаборацију са Немцима. Побегао је у Швајцарску
1942. године. Осуђен је у одсуству 1945. у Белгији.
ни, исписиеана је посебна ознака београдског издања: БЕОГРАДСКО ИЗДАЊЕ. Ипак, у
другој половини 1938. године, у већини бројева, на том месту налази се неколико звездица,
најчешће пет, а изнад броја у коме је овај текст само четири звездице. Изнад заглавља
броја 6010 Времена, од 13. октобра 1938. Године, на месту ознаке издања пише: * * * *.
Издање Времена за целу земљу изнад заглавља на првој страни нема ознаку издања.
Сматрамо да је ознака у виду звездица само наставак посебног обележавања београдског
издања Времена. Потврду за то налазимо у заглављу Времена од 3. октобра 1938.
године, где пише: БЕОГРАДСКО ИЗДАЊЕ * » * * » .
780