1.

Pancreas aberrans

Horistom je urodjena anomalija, koja može da se definiše kao heterotopni ostatak ćelija.
Na primer, mali nodus zrelog i normalno organizovanog tkiva pankreasa može se naći u
submukozi želuca, duodenuma ili jejunuma. U ovom heterotopnom ostatku mogu se naći
Langerhansova ostrvca i egzokrine žlezde.

Na isečku želuca, odmah ispod mukoze uočavaju se dilatirani duktusi pankreasa kao i
manja ili veća područja sastavljena od acinusa pankreasa.

2. Aspiratio meconialis

Prilikom produženog porođaja, može da dođe do prevremenog aktiviranja disajnog centra

ploda i do aspiracije amnionske tečnosti (plodove vode) u respiratorne puteve i parenhim
pluća. Amnionska tečnost sadrži mekonijum, deskvamovane epitelne ćelije, lanugo dlačice
itd.

Preparat predstavlja isečak pluća novorođenčeta, što se i vidi po nezreloj hrskavici. Pluća
su uglavnom bezvazdušna. Alveole su kolabirale. U proširenim alveolama može da se uoči
amnionska tečnost. Mekonijum (1. stolica) se vidi kao zelenosmeđa masa.

3. Pericarditis fibrinosa

Pericarditis predstavlja zapaljenje perikarada. Fibrinozni perikarditis može da nastane kao

posledica zračenja grudnog koša, u sklopu uremije, sistemskog lupusa, trauma i u slučaju
infarkta miokadra u tzv. Dresslerovom sindromu (nastaje nekoliko nedelja nakon IM i
najverovatnije je autoimunog porekla).

Na preparatu se vidi edematozni perikard iznad koga se uočavaju naslage fibrinoznog

eksudata ružičaste boje. Prisustvo brojnih novoformiranih krvnih sudova u fibrinoznom
eksudatu ukazuje na njegovu organizaciju. Inače eksudat može da se resorbuje ili da se
organizuje.

4. Emphyesma pulmonis

Emfizem predstavlja ireverzibilno i abnormalno uvećanje disajnih prostora distalno od

terminalne bronhiole, praćeno destrukcijom njihovih zidova, bez prisustva naglašene
fibroze. Na osnovu anatomije lobulusa emfizem je podeljen na 4 tipa:

a) Centroacinusni emfizem koji zahvata centralne delove acinusa, i to najčešće u

gornjim lobusima i vrhovima pluća. Sreće se kod neumerenih pušača, hroničnog
bronhitisa i kopača uglja.
b) Panacinusni emfizem zahvata ceo acinus i obično je lokalizovan u donjim
delovima i na bazi pluća. Kod deficijencije antiproteaze alfa-1 antitripsina.
 c) Paraseptalni emfizem zahvata distalne delove acinusa. Izraženiji je uz pleuru, duž
vezivno tkivnih septi, oko fibroze i ožiljaka. Tipičan nalaz su pojave bula. Bule
predstavljaju dilatirane respiratorne prostore.*
d) Iregularni emfizem zahvata acinuse iregularno. Sreće se oko ožiljaka nakon
zalečenja zapaljenskih procesa u plućima.

U patogenezi emfizema važna su 2 mehanizma:

1. neravnoteža između proteaza i antiproteaza

2. neravnoteža ismeđu oksidanasa i antioksidanasa

Inflamatorne ćelije su izvor proteaza i slobodnih radikala, i njihovim udruženim dejstvom

dolazi do oštećenja tkiva i inaktivacije antiproteaze - alfa 1 antitripsina.

Mikroskopski vidi se istanjenje i destrukcija alveolarnih septi sa spajanjem susednih

alveola i stvaranjem bula. Takodje se smanjuje i broj alveolarnih kapilara. Kod obolelih
osoba se javlja dispneja sa gubitkom telesne težine. Tipičan je bačvasti grudni koš,
izraženo produžen ekspirijum, cijanoza a kod pridruženog bronhitisa i kašalj sa
iskašljavanjem.

Na isečku pluća zapažaju se jako prošireni alveolarni prostor. Alveolarne septe su istanjene
i iskidane. Broj kapilara alveolarnih septi je redukova. DIfuzno na preparatu prisutni su
tačkasti i mrljasti depoziti antrakotičnog pigmenta crne boje.

5. Plasmocytoma

Plazmoitom predstavlja terminalno diferentovan B-ćelijski tumor. Karakteriše se

neoplastičnom plazmaćelijskom infiltracijom koste srži i ređe mekih tkiva. Plazmocitom se
manifestuje pojavom izolovanih masa građenih od plazma ćelija u kostima ili mekom
tkivu. Mijelom se javlja kod starijih.

Karakteriše se litičkim promenama u kostima, patološkim frakturama, hiperkalcijemijom,

renalnom insuficijencijom i primarnom amilodozom. Prezentuje se u 3 kliničke forme:

a) multipli mijelom - multifokalna bolest kostne srži

b) solitarni mijelom - pojedinačna destruktivna lezija retko se javlja a obično
progredira u multipli mijeom
c) ekstramedularni plazmacitomi - lokalizovani plazmaćelijski tumori mekih tkiva,
retki i obično ne progrediraju u multipli mijelom. Obično se javljaju u gornjem
respiratornom sistemu ( nazofarinks, larinks i sinusi)

U slezini zahvata po pravilu crvenu pulpu. prisutni su agregati neoplastičnih plazma ćelija sa
ekscentričnim jedrom i oskudnom citoplazmom. Može da se vidi i po neka bi- ili multinuklearna
plazma ćelija.
6. Lymphoma HODGKIN

Limfomi su malinge neoplazme ćelija poreklom od limfoidnog tkiva, odnosno limfocita i

histiocita kao i njihovih prekursora i derivata.

Hočkinova bolest je maligni poremećaj (vrsta limfoma) koji najčešće prvo zahvata limfne
noduse. Histopatološki se Hočkinova bolest dokazuje prisustvom različitih ćelijskih tipova:

a) klasična Rid-Šternberg-ova ćelija - velika ćelija, binuklearna a jedra

su postavljena kao slika i lik u ogledalu. citoplazma je svetlo ružičasta
a nukleolusi su prominentni. Jedro sa jedarcima ima izgled sovinih
očiju.
b) varijante RŠĆ
 lakunarna ćelija
 pleomorfna RŠĆ - ćelija srednje obilne citoplazme sa više
jedara ili je jedro multilobularno, dok su nukleolusi
prominentni)
 mononuklearna ćelija sa krupnim nukleolusom, oskudne
eozinofilne citoplazme.
c) normalni limfociti
d) spektar inflamatornih ćelija (eozinofili, plazmociti i histiociti)

Fibroza može biti odustna ili izrazita. Na osnovu predominacije pojedinih ćelijskih
elemenata izdvajaju se 4 podtipa bolesti:

 limfocitna predominacija
 mešovita celularanost
 limfocitna deplecija
 nodularna skleroza

Lakunarna ćelija koja je oskudne svetle citoplazme koja se pri

fiksaciji redukuje, pa deluje kao da jedro stoji u lakuni - praznom
prostoru

Obično se klinički manifesruju u obliku ubezbolnih uvećanih limfnih nodusa. Ishod bolesti
je uglavnom velo dobar uz primenu agresivne radioterapije i hemioterapije.

Preparat je isečak limfne žlezde čija je kapsula zadebljana, a građa narušena. Vrsta
Hočkinove bolesti je mešovita celularnost prema depleciji limfocita i sa malo fibroze.
7. Lymphoma non Hodgkin

Najčešće nastaju u limfnim žlezdama ili ređe u limfoidnom tkivu parenhimnih organa. Sve
varijante mogu potencijalno da se šire u druge limfne žlezde ili u različite organe, posebno
u jetru, slezinu i kostnu srž. Mogu da nastanu od T- Ly, B- LY i histiocita, a po građi se
izdvajaju nodularna i difuzna forma. U oba slučajeva normalna građa limfnih nodusa je
narušena. Nodularna forma ima bolju prognozu.

Preparat je isečak limne žlezde čija je je građa kompletno narušena (difuzna forma). Radi
se o centrocitičnom limfomu porekla B-limfocita niskog stepena maligniteta.

8. Epulis gigantocellulare

Epulis ne predstavlja pravi tumor već se radi o proliferativnoj reakciji gingive na lokalno
oštećenje. Pokriven je neoštećenom gingivom, mada su ponegde prisutne ulceracije.
Građen je od mnogobrojnih ćelija tipa stranog tela koje su odvojene fibrovaskularnom
stromom. Lezije se lako odstranjuju. Značajne su zbog diferencijacije od džinovskog
tumora maksile i mandibule.

Na preparatu se vidi pločastoslojevit epitel gingive sa izraženom hiperkeratozom i

papilomatozom. U dubljim partijama nalazi se umnoženo, celularno i acelularno vezivno
tkivo sa prisustvom mnogobrojnih džinovskih multinuklearnih ćelija „osteoklast like tipa.
Vide se i brojni krvni sudovi tipa kapilar sa perivaskularnom fibrozom i sklerozom.

9. Adenoma pleomorphum

Zbog šarenolikosti histološke slike označava se i kao mešoviti tumor pljuvačne žlezde.
Radi se o benignom tumoru (postoji i maligna alternativa). Češće se javlja u parotidnoj
negoj u svim ostalim pljuvačnim žlezdama.

Mešoviti tumori sadrže najmanje 2 tipa tumorskih ćelija a sve ćelije potiču iz istog
germinativnog sloja. Histogenetsku osnovu čine mioepitelne ćelije ovalnog ili okruglog
oblika, eozinofilne (svetle) citoplazme i malih okruglih jedara.

Tumorske ćelije grade trake, tubulusne strukture ili pokazuju solidan rast. U tumoru su
prisutna područja koja podsećaju na sluzno vezivno tkivo, gde su u sluznoj osnovi
utopljene zvezdaste ćelije, kao i područja hijelinizovanog kondenzovanog matriksa sa
ćelijama koje liče na hondrocite.
10. Ulcus ventriculi chronicum

Hronični želudačni ulkus je defekt sluzokože želudca koji se širi ispod lamine muskularis
mukoze, u submukozu i dublje slojeve zida želuca. Javlja se kod starijih osoba, posle 55.
godine. Najčešće je lokalizovan na maloj krivini u prelaznoj zoni antrum-korpus. Muškarci
češće oboljevaju, odnos je 4 prema 1.

Glavne komplikacije su:

 perforacija zida praćena difuznim ili lokalizovanim peritonitisom,
 penetracija u okolne organe i
 hemoragija koja se manifestuje melenom ili hematemezom,
 stenoza pilorusa i
 maligna transformacija u 1% slučajeva.

Na preparatu se u jednom delu uočava defekt zida, u kome se morfološki jasno razlikuju
4 Aškanazijeve zone:
a) eksudativni sloj (čine je deskvamovane ćelije, sluz i leukocitni detritus).
Tokom obrade peparata ova zona biva uklonjena.
b) fibrinoidna nekroza u vidu bedema, ružičaste boje i homogenog izgleda
c) mlado granulaciono tkivo sa brojnim krvnim sudovima tipa kapilara,između
kojih su leukociti makrofagi i fibroblasti.
d) ožiljak (cikatriks) zrelo ožiljno tkivo gde dominiraju fibroblasti, fibrociti,
histiociti i mnogobrojna kolagena vlakna.

U okolini ulkusa, u sluzokoži želuca je prisutan hronični atrofični gastritis, sa znacima

intestinalne metaplazije.

11. Ulcus bulbi duodeni chronicum

Duodenalni ulkus je defekt u zidu duodenuma, koji u većini slučajeva nastaje zbog
pojačane sekrecije želudačne kiseline i pepsina. Faktori odgovorni za nastanak
dudodenalnog ulkusa su: hronični antralni gastritis povezan sa infekcijom bakterijom
Helicobater pylori, nesteroidni antiinflamatorni lekovi, pušenje, alkohol, hronične
bubrežne bolesti,..

Menadžerska bolest uglavnom se javlja kod osoba između 35 i 45 godina života. Najčešće
je lokalizovan na prednjem i zadnjem zidu početnog dela dudodenuma. Muškarci češće
oboljevaju, odnos 4 prema 1.

Glavne komplikacije su perforacija, krvarenje, penetracija i opstrukcija, dok maligna

alteracija nije poznata.

Na preparatu se u jednom delu uočava defekt zida, u kome se morfološki jasno razlikuju
4 Aškanazijeve zone: eksudativni sloj, fibrinoidna nekroza, mlado granulaciono tkivo i
ožiljak (cikatriks).
12. Adenocarcinoma colonis

Po histološkoj građi karcinom kolona je najčešće adenokarcinom.

Na isečku zida creva, na jednom kraju preparata idući od lumena creva ka serozi, u mukozi,
submukozi i delimično u mišićnom sloju vide se žlezde različitog oblika i veličine obložene
atipičnim epitelom.

Iste takve žlezde uočavaju se u perikoličnom masnom tkivu i u limfnom nodusu koji se
nalazi u perikoličnom masnom tkivu. Radi se o adenokarcinomu koji je infiltrisao čitav zid
creva, masno tkivo i dao metastaze u regionalnom limfnom nodusu (Dukes C2 - čitav zid i
nodus, preživljavanje 25%). U sluzokoži kolona, u okolini tumora vidi se displazija epitela
teškog stepena.

13. Hepatitis chronica activa cum cirrhosis hepatis

Hronični aktivni hepatitis je kontinuirano, progesivno zapaljenje sa degeneracijom i

nekrozom hepatica i fibrozom parenhima. Najvažniji morfološki znak je nekroza pojedinih
hepatocita laminae limitans (sloj hepatocita oko portnog prostora). Oko nekrotičnih
hepatocita zapaža se zapaljenski infiltrata sastavljen od limfocita, tako da lamina limitans
ima „nagrižen“ izgled (pice mal nekroza) ili nekroza parče po parče. CItoplazma okolnih
hepatocita je uvećana, balonizovana i šupljikava. Prisutni su i pseudolobulusi okruženi
umnoženim kolagenim vlaknima i fibrocitima bez centralne vene ili je ona na periferiji.

*Pice mal nekroza - zapaljenje iz portnih prostora u parenhim. HBV i HCV prelaze u
hronični pa u cirozu pa u kancer.
Hronični perzistentni: zapaljenje u portnim prostorima
Hronični aktivni: širi se u parenhim oko nekrotičnih hepatocita.
14. Cirrhosis hepatis

Ciroza je hronična, progresivna bolest jetre koja se odlikuje proliferacijom veziva na

mestu stradalih hepatocita uz istovremenu regenerativnu aktivnost u kojoj nastaju
pseudolobulusi čime osnovna arhitektonika organa biva značajno izmenjena, a krvni
protok teško oštećen. Najčešće nastaje nakon aktivne infekcije hepatitisom B i C ili
alkoholne bolesti.

U patogenezi se prepliću nekroza hepatocita, nodluarna regenracija, zapaljenje i fibroza.

Kolagena vlakna tip I i III se normalno nalaze u portnom prostoru, Glissonovoj kapsuli i oko
centralne venule, dok se u cirozi kolagena vlakna nalaze u DIss-ovim prostorima. Izvor
kolagena u ovom procesu su Ito ćelije smeštene u Diss-ovom prostoru. One su aktivirane
kiseoničkim radikalima, faktorima rasta i citokinima (IL-1, TNF), koje stvaraju oštećeni
hepatociti i stimulisane Kupferove ćelije. Transformirajući faktor beta je najpotentniji
stimulus Ito ćelija, koje između ostalog i same stvaraju citokine, ubrzavajući proces
fibrogeneze.

U uznapredovaloj fibrozi ona će nepravilno septirati tkivo i formirati pseudolobuluse -

grupe hepatocita bez centralnih vena. Zbog gubitka fenestri endotelnih kapilara remeti se
i protok proteina između hepatocita i plazme.
 Mehanizmi kojim ciroza terminalno ugrožava pacijenta su u vezi:

a) progresivnog oštećenja f-je jetre

b) komplikacije portne hipertenzije
c) nastanka hepatocelularnog karcinoma

Parenhimski nodulusi su okruglasti delovi parenhima jednog ili više lobulusa jetre
okruženi vezivnim septama. U vezivno tkivnim septama zapaža se hroničan zapaljenski
infiltrat. Pojedini hepatociti su masno promenjeni.

Histohemijskom metodom Trichrom Masson vizualizuje se kolageno vezivno tkivo unutar

vezivnih septi i boji se plavo, dok se hepatociti unutar okurglih parenhimskih nodulusa
prebojavaju bledo ljubičasto a njihova jedra crveno.

15. Cystis echinococcus

Ehinokokoza ili hidatidna bolest nastaje kao posledica infekcije parazitom psećom
pantljičarom. Jetra je često zahvaćena bolešću u formi jedne ili više infekcioznih cista koje
stvaraju efekat mase. Postoji rizik od diseminacije bolesti ukoliko se sadržaj ciste oslobodi
akcidentalno ili u toku hirurške intervencije.

Preparat predstavlja ehinokoknu cistu čiji se zid sastoji iz spoljašnjeg debljeg laminarnog
hitinskog sloja (boji se bledo ružičasto) i tanjeg germinativnog sloj, iz kojeg nastaju ciste
kćeri (sekundarne ciste) - skoleksi . U skoleksu se vide sisaljke i kukice parazita poređane
u nizu.

16. Pyelonephritis chronica

Pyelonephritis chronica je oboljenje bubrega koje se karakteriše intersticijalnim

zapaljenjem, oživljavanjem bubrežnog parenhima i makroskopski vidljivim ožiljavanjem i
deformacijom pielokaliksnog sistema.

Na isečku bubrega se uočava fibroza, proširenje i infiltracija intersticijuma limfocitima,

plazmocitima i neutrofilima. Zbog fibroze intersticijuma i kompresije bubrežnih tubula,
nastaje atrofija pojedinih tubula i dilatacija tubula proksimalno od mesta kompresije.

Dilatirani tubuli su obloženi atrofičnim epitelom i sadrže koloidne cilindre, tj. homogen,
eozinofilan, staklast materijal zbog čega podseća na tkivo štitaste žlezde pa se ova pojava
naziva tiroidizacija bubrega. Na glomerulu su prisutne promene u smislu fokalne
glomeruloskleroze.

Pojedini glomeruli su kompletno sklerozirani i pretvoreni u hijaline kuglice. Zbog arterijske

hipertenzije prisutna je i ateriolohijalinoza.

Najveći ožiljicu su lokalizovani u predelu polova. Najčešći uzrok insuficijencije bubrega.

17. Adenomyosis

Endometrioza se definiše kao prisustvo endometrijalnih žlezda i strome u lokalizacijama

izvan endometrijuma. Uvek sadrži funkcionalan endometrijum koji podleže cikličnom
krvarenju. Deli se na unutrašnju endometriozu (adenomyosis) koja podrazumeva
prisustvo endometrijuma u miometrijumu i spoljašljnu (endometriosis eksterna) prisustvo
endometrijuma van miometrijuma (jajnici, jajovodi, cerviks, vulva, postoperativni ožiljci ,
itd).

Histološka dijagnoza zasniva se na pronalaženjeu 2 od 3 karakteristične strukture:

endometrijalnih žlezda, strome ili pigmenta hemosiderina.
Poreklo rasutih lezija objašnjavaju 3 teorije: regurgitaciona, metaplastična i teorija
vaskularne ili limfatičke diseminacije.

Čest uzrok dismenoreje, pelvičnog bola a manifestuje se i kao pelvična masa ispunjena
degenerisanom krvlju (čokoladna cista).
Često je multfokalna - zahvata tkiva male karlice, abdominalni peritoneum, a retko limfne
čvorove, pluća čak srce i skeletne mišiće.

Preparat je isečak miometrijuma. Između snopova glatkomišićnih vlakana miometrijuma

prisutna su ostrvca endometrijuma (žlezde i stroma) normalnog izgleda.

18. Carcinoma PVU - planocellulare non keratodes

Oko 90% invazivnih karcinoma grlića materice su planocelularni karinomi različitog

stepena diferentovanosti. Planocelularni karcinomi cerviksa je na osnovu stepena
diferencijacije tumorskih ćelija podeljen na:

a) dobro diferentovan (tip krupnih ćelija sa orožavanjem)

b) srednje diferentovan (tip krupnih ćelija bez orožavanja)
c) slabo diferentovan (tip sitnih ćelija bez orožavanja)

Faktori rizika za karcinom grlića su rani početak seksualnih odnosa, brojni seksualni
partneri, pušenje cigareta, imunodeficijencija i infekcija visokorizičnim tipovima
papilomavirusa.

Skoro svi karcinomi grlića povezani su sa infekcijom HPV , posebno visorizičnim tipovima
16, 18, 31, itd. Vakcina protiv HPV može da spreči i pojavu karcinoma grlića. Protein E6 i
E7 izazivaju inaktivaciju p53 i Rb čime je omogućena povećana proliferacija ćelija i
supresija apoptoze. U displaziji grlića visokog stepena (CIN II i III) HPV je ugrađen u genom
epitelnim ćelija, usled čega su one citološki izmenjene tako da se uočavaju abnormalnosti
jedarnog hromatina i povišen jedarno - citoplazmatski odnos. Progresija u CIN III i invazivni
kancer ne dešava se u svim slučajevima infekcije HPV-om.

Pap razmaz je veoma efikasan za skrining i rano otkrivanje displazije i karcinoma cerviksa,
zbog čega je incidenca karcinoma grlića materice smanjena.
 U kasnom toku bolesti pojavljuju se udaljene mestastaze uključujući one u paraaortalnim
limfnim nodusima i udaljenim organima, a dolazi i do infiltracije mokraćne bešike i
rektuma.

Preparat je isečak grlića materice u kome se uočavaju tumorske plaže sastavljene od

krupnih atipičnih ćelija bez keratinizacije.

19. Cystis dermoides

Teratom- jeste tumor germinativnih ćelija koji se javlja uglavnom kod mladih žena.
Zreli teratomi su benigne neoplazme; nastaju ektodermalnom diferencijacijom
totipotentnih germinativnih ćelija
-Cistični su, unilateralni i obloženi epidermom koji je praćen kožnim strukturama
(dlake,lojne žlezde) te se naziva i dermoidna cista; unutar zida se mogu naći i žarišta
kalcifikacije sa potpuno ili nepotpuno formiranim zubima

Na prepartu se vidi deo zida dermoidne ciste koji podseća na kožu: vidi se epiderm, derm
i hipoderm i brojne lojne i znojne žlezde (neke cistično dilatirane), kao i folikuli dlaka. U
dubljim delovima vidi se zapaljenski infiltrat sačinjen od limfocita i plazmocita.
20. Residua post abortum

U toku i nakon implantacije blastociste u endometrijum nastaju značajne promene.

Naime, ćelije strome endometrijuma se uvećavaju, dobijaju mnogougaoni oblik, a u
njihovoj citoplazmi nagomilavaju se lipidi i glikogen i te ćelije postaju decidualne ćelije, a
ova promena se naziva decidualna transformacija.

Na preparatu dominiraju horionske resice placente obložene trofoblastnim epitelom

(cito- i sincicio- trofoblastom) koje su relativno krupne i slabo vaskularizovane strome što
ukazuje na ranu trudnoću. Na preparatu je prisutna i decidua.

21. Mola hydatinosa

Hidatidna mola je tumor trofoblastnog epitela. Predstavlja voluminoznu masu

edematoznih, ponekad cistično proširenih horionskih resica, koje makroskopski izgledaju
kao grozd. Nabubrele resice su obložene nejednakom količinom normalnog do atipičnog
horionskog epitela. Postoje 2 podtipa: kompletna i parcijalna.

Kod kompletne mole su sve resice edematozne, uz odsustvo krvnih sudova, i postoji
difuzna hiperplazija trofoblasta. Epitelne ćelije imaju diplodan broj hromozoma 46, XX ili
46, XY. Embriogeneza nije moguća, pa elementi trudnoće nikada ne sadrže delove fetusa.

Kod parcijalne mole samo su neke čupice edematozne a trofoblasna proliferacija je

fokalna, retko praćene horiokarcinomom. Epitelne ćelije su triploidne 69, XXY. Rani
embrionalni razvoj je moguć.Sve mole treba da se prate preko određivanja
horiogonadotropina u krvi.
 Preparat je isečak kompletne mole. Zapažaju se cistična degeneracija horionskih resica sa
edemom strome, odsustvo krvnih sudova u stromi resica i manje ili više izražena
hiperplazija trofoblasnog epitela.

22. Ectasio ductalis mammae

Ekstazija (proširenje) kanalića dojke (periduktalni ili plazmaćelijski mastitis) je

nebakterijsko hronično zapaljenje povezano sa zgušnjavanjem i zadržavanjem sekreta
usled gubitka vode u glavnim ekskretornim kanalima. Dilatacija duktusa sa njihovom
rupturom uzrokuje reaktivne promene u okolnom tkivu. Obično se susreće kod žena u V
deceniji koje imaju decu. Najkarakterističnija promena je pojava limfocitnog i
plazmocitnog infiltrata, a ponekad i zapaljenskih granuloma u periduktalnoj stromi.

Dovodi do induracije (otvrdnuća) dojke i do retrakcije kože ili bradavice (imitirajući

promene kod nekih karcinoma).

Na isečku dojke zapažaju se dilatirani ekskretorni duktusi ispunjeni ćelijskim debrijem i

makrofagima. Epitel koji oblaže proširene duktuse može biti razoren. U stromi,
periduktalno prisutan je oskudan limfoplazmocitni zapaljenski infiltrat.

23. Carcinoma mammae ductalis infiltrativum

Duktalni infiltrativni karcinom čini 75% svih karcinoma dojke. On je izrazito čvrste
konzistencije pa se zbog toga naziva i skirozni karcinom.

Preparat je isečak tumora dojke koji se sastoji od guste fibrozne, delom hijalizovane
strome unutar koje su grupe ili trake neoplastičnih ćelija okruglog ili poligonalnog oblika.
Jedra neoplastičnih ćelija su relativno mala i hiperhromna, a broj mitoza je povećan.

24. Fibroxanthogranuloma

Radi se o benignom tumoru vezivno-tkivnog porekla koji je lociran intradermalo. Na

periferiji preparata vidi se deo epiderma u hiperkeratozi. Ispod epiderma se vidi fibrozno
vezivno tkivo koje predstavlja kapsulu tumora. Tumorsko tkivo je građeno uglavnom od
fibrocita i histiocita. Mestimično se uočavaju i pseudoksantomske ćelije (masno
promenjeni makrofagi) kao i džinovske multinuklearne ćelije tipa stranog tela, koje su
poput osteoklasta - kidaju, fagocituju i razgrađuju strane materije, histiološki izgled sa
brojnim jedrima koja su razbacana po citoplazmi.
25. Struma colloides

Koloidna struma predstavlja trajno uvećanje štitaste žlezde zbog apsolutnog ili relativnog
deficita tiroidnih hormona i povećanog nivoa TSH. Javlja se endemski i može da bude
difuzna (simplex) i nodularna ili multinodularna.

Preparat je nodularna koloidna struma. Uočavaju se dilatirani folikuli štitaste žlezde

ispunjeni koloidom. Folikule oblažu kubične ili aplatirane folikularne ćelije. Prisutno je i
polje sveže hemoragije. Na periferiji preparata se vidi hijalinizovano kolageno vezivno
tkivo sa distrofičnim kalcifikatom u vidu plavoljubičaste mase.

26. Meningoencephalitis acuta purulenta

Purulentni meningitis je gnojno zapaljenje mekih moždanica izazvano piogenim

bakterijama (pneumokoke, meningokoke i H. influenzae). Ukoliko se zapaljenski proces
širi na moždano tkivo govorimo o meningoencefalitisu.
Na preparatu dominiraju meke moždanice. Samo mestimično mogu da se vide ostrvca
moždanog tkiva. U subarahnoidalnom prostoru prisutan je gnojni eksudat sastavljen od
neutrofila i fibrina. Meke moždanice su hiperemične i zamućene. Grupice neutrofilnih
leukocita mogu da se vide i u moždanom tkivu (encephalitis).
Bolesnici imaju groznicu i simptome meningealne iritacije (glavobolja, fotofobija,
poremećaj svesti i ukočen vrat). Komplikacije tromboflebitis vena mekih moždanica.
27. Meningeoma

Meningeomi su primarni tumori moždanih opni. Potiču iz meningoepitelijalnih ćelija

arahnoideje. Nalaze se na spoljašnoj površini mozga ali i u komorama gde nastaju iz
stromalne arahnoidalne ćelije horionskog pleksusa.

Obično su benigni, a retko su maligni. Češće se javljaju kod žena, a česta lokalizacija je
tursko sedlo i foramen magnum. Mogu da se nadju i duž kičmene moždine. Rastu sporo
sem u vreme trudnoće jer imaju progesteronske receptore. Kod meningeoma je otkrivena
delecija dugog kraka 22 hromozoma.

Tumorkse mase su okrugle i čvrste i vrše kompresiju na mozak. Meningeomi su pozitivni

na EMA, dok su drugi tumori mozga negativni.

Postoje više histoloških tipova meningeoma kao što su:

a) meningotelijalni (sincicijalni) - građa u vidu gusto zbijenih grupa
vrtložasto raspoređenih ćelija bez vidljivih ćelijskih membrana
b) fibroblastični - sa izduženim ćelijama i obiljem deponovanog
kolagena između njjih
c) tranziocelularni - nalikuje na sincicijalni i fibroblastični
 d) angioblastični - karakterišu se prisustvom brojnih krvnih sudova
28. Glioblastoma multiforme

Astrocitomi su primarni tumori mozga koji potiču iz astrocita. Prema stepenu

polimorfizma tumorskih ćelija astrociomi su podeljeni na 4 gradusa, pri čemu se najteže
promene sreću kod astrocitoma gradusa IV koji se naziva i glioblstoma multiforme.

Na isečku mozga prisutan je tumor sastavljen od:

a) polimorfnih ćelija - razlikuju se po obliku i veličini (male, vretenaste, džinovske,

multinuklearne)
b) područja nekroze - manja ili veća oko kojih se radijalno i u većem broju nalaze tumorske
ćelije tj. raspoređene su u vidu pseudopalisada.
c) glomerulolika tela - strukture koje podsećaju na glomerule bubrega a nastaju zbog
mikrovaskularne (endotelne) proliferacije
d) sveža hemoragija na periferiji preparata
Najmaligniji i najčešći astrocitni tumor, kao i najčešći primarni tumor mozga uopste. Kod dece je redak.
Lokalizacija – hemisfere velikog mozga
Nastaje de novo – primarni glioblastom
Malignom alteracijom astrocitoma G2 ili G3 – sekundarni glioblastom
Preživljavanje je kratko, nekoliko meseci