Suzanne Enoch

NAJBOLJE
OD OBA SVETA
 Naslov originala

The Best Of Both Worlds

Suzanne Enoch

Prevod i obrada BALKANBOOKS

Doživotni ljubitelj knjiga, Suzanne Enoch je počela da piše knjige čim je naučila da
ih čita. Rođena je i odrasla u južnoj Californiji, živi na samo par milja od Diznilenda
sa svojom Star Wars kolekcijom figurica i psima, Katie i Emmom, oba nazvana
po heroinama iz njenih knjiga.
Najprodavaniji autor USA Today trenutno radi na još jednoj
divljoj, poročnoj heroini svog novog romana.
Suzanne voli da bude u kontaktu sa svojim čitaocima, i možete je
kontaktirati preko emaila suzie@suzanneenoch.com ili posetiti njen website
www.suzanneenoch.com
 Za mog teču, Beal Whitlocka,
Čiji će mi smeh nedostajati.

I za moju tetku, Kathleen,

Kojoj šaljem pregršt zagrljaja i poljubaca
... ali dosta o lošoj sudbini ledi Neeley. Koliko god bilo teško
za poverovati postoje i druge ličnosti vredne našeg
interesovanja… pre svih, najplavlje oči Londona, lord
Matson.

Iako nije rođen kao prvi nosilac grofovske titule

(njegov stariji brat je tragično preminuo prošle godine), lord
Matson je bez problema poneo titulu najvećeg Gradskog
zavodnika. Od kako je stigao u London na početku sezone,
svakog dana ga viđaju sa drugom damom pod rukom.

A noću, sa ženama koje se nikako ne mogu smatrati

časnim!

DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,

31. Maj 1816.

„Ali nismo pozvani.“ Charlotte Birling progovori.

Njena majka, koja je bila udobno smeštena
iza pisaćeg stola, podigne pogled sa najnovije
Whistledown kolumne. „To nije ni malo bitno jer u
svakom slučaju ne bi ni išli. I hvala Bogu na tome.
Zamisli da stojimo tamo, družimo se sa ostalima a
onda se Easterly samo pojavi. Nezamislivo.“
„Sophia ne mora da zamišlja. Ona je
pozvana.“ Charlotte baci pogled na sat. Skoro je
deset. Sa ubrzanim radom srca, spustila je na
stranu svoj vez. Morala je nekako da dođe do
prozora a da njena majka to ne primeti.
„Da. Jadna Sophia.“ Baronesa Birling
progovori. „Dvanaest godina je pokušavala da
zaboravi tog čoveka i baš kada je počela da se
oporavlja, ponovo se pojavio. Tvoja rođaka se
sigurno oseća tako poniženo.“
Charlotte nije bila tako sigurna ali svejedno
je napravila zvuk kojim je dala do znanja da se slaže
sa tim. Kazaljka na satu se pomerila još jedan
minut unapred. Šta ako sat kasni? Nije to uzela u
obzir. I šta ako se on pojavi ranije? Nije mogla da se
zaustavi pa je skočila na noge.
„Čaj, mama?“ Izletelo joj je sa usana dok se
saplitala preko mačke. Beethoven se pomerio sa
puta ali tek nakon što je šapicama dohvatio porub
njene haljine.
„Hm? Ne, hvala ti draga.“
„Pa, ja bih volela čaj.“
Bacila je pogled kroz prozor dok je sipala čaj
u jednu šoljicu. Ulica ispred Birling Hause-a je bila
potpuno mirna, po ovom hladnom vremenu po
kome bi neko mogao reći da zima još uvek traje, nije
se pomeralo baš ništa, nije bilo ni prolaznika a ni
kočija. Ni jedna živa duša nije išla prema Hyde
Parku. Iznad zvuka koje je stvaralo pero njene
majke dok je još uvek pisala za svojim stolom,
začuo se još jedan otkucaj sata. Charlotte uzme
jedan gutljaj čaja, jedva primećujući da je previše
vruć i da nije stavila ni zrno šećera u njega.
A onda, zaboravila je i da diše. Praćen
zveckanjem kopita, crni konj se pojavio iza krivine,
pravo iz High Street-a. Ceo svet, sat, zvuk kopita,
otkucaji njenog srca sve je naglo usporilo dok je
usmeravala pogled prema čoveku na konju.
Vlasi kose boje bogatog ćilibara lagano su
se pomerale na vetru. Tamno plavi šešir mu je
zaklanjao oči ali znala je da su tamno plave, kao
jezero na oblačnom danu. Njegova jakna se slagala
sa bojom njegovog šešira, dok su uske jahaće
pantalone i perfektno polirane Hessian čizme jasno
govorile da je u pitanju džentlmen.
Usne su mu formirale pravu liniju, nisu bile
potpuno stegnute ali pokazivale su da je u dubokim
mislima zbog čega je odmah poželela da zna o čemu
razmišlja.
„...lotte? Charlotte? U šta si se zaboga tako
zagledala?“
Skočila je i udaljila se od prozora ali već je
bilo kasno. Njena majka ju je pogurala na stranu i
nagnula se napred kako bi i sama provirila kroz
prozor.
 „Ništa mama.“ Charlotte odgovori,
uzimajući još jedan gutljaj čaja i borila se da odmah
ne ispljune tu gorku tečnost. „Samo sam mislila...“
„Lord Matson.“ Baronesa progovori,
posezajući prema zavesama i brzo ih navlačeći sve
dok nisu bile čvrsto jedna do druge. „Gledala si u
lorda Matsona. Za Boga milog, Charlotte, šta da je
podigao pogled i video te?“
Uzdahnula je. Već pet dana je gledala u
njega svaki put kada bi prošao i ni jednom do sada
nije pogledao u njenom pravcu. Xavier, Grof
Matson. On nije znao čak ni da ona postoji. „Imam
pravo da gledam kroz svoj prozor, mama.“
Odgovorila je posmatrajući kako veliki, crni konj i
njegov jahač nestaju iza zelenih draperija. „Da me
video kako gledam kroz prozor, pretpostavio bi da
posmatram naše lepe ruže, što sam zapravo i
radila.“
„Ah. Znači uvek se zacrveniš čim vidiš ruže,
ha?“ Baronesa Birling se ponovo vrati na svoje
mesto za pisaćim stolom. „Izbaci tog razvratnika iz
glave. Večeras je bal kod Hargreavesovih, i moraš
da se spremiš.“
„Tek je deset sati ujutru mama.“ Charlotte
je odmah protestvovala. „Navlačenje haljine i
nameštanje moje kose ne traje deset sati. Jedva da
mi je potrebno i dva sata za sve to.“
„Ne mislim na fizičke pripreme. Mislila sam
na mentalne. Ne zaboravi, plesaćeš sa lordom
Herbertom.“
 „Oh Bože. Jedina priprema koja mi je
potrebna za to je dremka.“
Nije ni shvatila da su te reči zapravo izašle
iz njenih usta dok baronesa nije ponovo skočila na
noge. „Očigledno si zaboravila, kćeri moja, na sve
muke koje je tvoj otac imao dok nije pronašao lorda
Herberta Beerlya i uverio se da je on ozbiljan i u
potrazi za ženom.“
„Mama, nisam...“
„Ako ti je potrebno da odremaš kako bi se
adekvatno ponašala, onda idi odmah u svoju sobi i
spavaj.“ Mršteći se, baronesa ponovo zgrabi
Društveni Bilten Whistledown. „I pazi kako koristiš
taj svoj jezik, da i ti ne bi završila u ovoj kolumni.“
„Ja nikada ništa nisam uradila i ne vidim
kako bi tako nešto bilo moguće.“
„Ha. Sophia je pogrešila samo u tome što se
udala za Easterlya, pre dvanaest godina. I čak i
nakon što ga nije videla svo to vreme, i čak i ako je
živela potpuno mirnim i društveno prihvatljivim,
dostojanstvenim životom svo to vreme, njeno ime se
ponovo povezuje sa skandalom. Šta god da ti misliš
o lordu Herbertu, on sasvim sigurno neće izazvati
nikakav skandal. Teško da možeš reći istu stvar za
tog muškarca u kojeg si gledala. Lord Matson je u
gradu kraće od tri sedmice i već se našao na
stranicama Whistledowna.“
„Ja nisam gle...“ Charlotte zatvori usta pre
nego što je završila misao. Sa devetnaest godina već
je znala sve korake i zaokrete koje je njena majka
pravila kada joj je držala bukvicu. Ako bi se sada
umešala to bi samo pogoršalo stvari. „Biću u mojoj
sobi onda, idem da odremam.“ Kruto je rekla i izašla
iz salona.
Osim toga, ako će iskreno, ona jeste gledala
u lorda Matsona. Samo nije videla kakva je šteta
time napravljena. Grof je jako zgodan i to što ga
posmatra kroz prozor ili što prođe pored njega kada
ide prema stolu sa osveženjima najbliže je što će mu
ikada biti. Zgodni i neoženjeni ratni heroji sasvim
sigurno nisu bili na Birlingovoj listi društveno
prihvatljivih. Pakao, kada bi joj samo namignuo,
njeni bi roditelji smatrali da je to bio potpuni
skandal.
Nije da je želela ili očekivala da se uda za
njega, niti bilo šta slično. Čak i bez opsednutosti
njenih roditelja prihvatljivim ponašanjem, ugledom
i pristojnošću, znala je da ne sme čak ni da se nada.
Zgodni, zabavni muškarci su bili dobri za ples i flert
ali udati se za muškarca koji bi uvek bio u potrazi
za novim trofejem – to joj je delovalo kao prečica do
potpune mizerije.
Ali on i nije flertovao sa njom niti je pozvao
na ples. Charlotte uzdahne kada je stigla do svoje
sobe, praćena Beethovenovim malenim šapicama.
To se nikada neće desiti. Znala je da bi njeni
roditelji odbili svakog muškarca koji ima čak i
najmanju mrlju na svom imenu, ali takođe je znala
da je i vrlo mala verovatnoća da bi nju jedan takav
muškarac ikada i primetio.
 Uzimajući u obzir da je ustala iz kreveta pre
nepuna dva sata, dremanje joj i nije bilo tako
privlačno, ali Beethoven se već sklupčao na njenom
jastuku i lagano hrkao. Izvukla je knjigu koju je
počela da čita i smestila se u udobnu fotelju pored
prozora. Obično bi širom otvorila prozor, ali pošto
je sunce tako odlučno odbijalo da se pojavi a sa
neba se ponovo spuštala hladna kišica, povukla je
štrikani prekrivač i prebacila ga preko nogu.
Ovako se pripremala za susret sa lordom
Harbertom Beetlyem – pretvarala se da je na nekom
drugom mestu. U njenim omiljenim pričama
princeze i vitezovi su na kraju uvek bili zajedno, čak
su i treći sinovi manje značajnih aristokrata bili ili
veliki heroji ili jako zli. Ni za jednu osobu u tim
izmišljenim pričama nije mogla reći da je dosadna
ili glupa.
Charlotte podigne pogled i zagleda se u
obris svog lica na kišom isprskanom staklu. Pakao,
šta ako to opisuje i nju, takođe? Da li je ona
dosadna? Da li je zato njen otac izabrao lorda
Herberta kao savršenog partnera za nju?
Sužavajući oči, pokušala je iskreno da sagleda
samu sebe.
Nije bila neka velika lepotica, naravno, čak
i kada ne bi uzela u obzir sporadične komentare koji
su ismevali njenu visinu i očigledno mali obim
grudi, videla je sebe sasvim dovoljan broj puta u
ogledalu, kako bi i sama mogla da zaključi to.
Sviđao joj se njen osmeh a i njena smeđa kosa sa
samo blagim naglaskom crvene. Oči su joj bile
jednostavno smeđe, ali imala je oba oka i bila su
simetrično raspoređena na njenom licu u odnosu
na njen pravilan nos, ako ništa drugo. Ne, nije to
bilo zbog njenog izgleda. Jednostavno se uvek
osećala kao patka među prelepim labudovima.
Zato je uživala da posmatra Xaviera, lorda
Matsona dok je išao prema Gentleman Jacksonu na
još jednu rundu pića. A ako ćemo pošteno, ona nije
bila jedina koja je volela da ga posmatra. Bar nije
bila od onih koje su pisale njegovo ime zajedno sa
njihovim i uokvirivale ih u srca, a videla je da to
neke devojke zapravo i rade. Znala je bolje od toga.
Ali bilo je tako lepo sanjariti, s vremena na vreme.

***
Kada je sat otkucao devet sati uveče, Xavier, Grof
Matson, skinuo je svoj natopljeni kaput i predao ga
tako mokrog jednom od Hargreavsovih sluga.
Zauzeo je svoje mesto u redu plemića koji su čekali
da budu predstavljeni pre nego što uđu u glavnu
balsku dvoranu, pozdravljajući topao vazduh koji je
donosio i jak miris parfema ali čak ni on nije bio
dovoljan da pokrije blago ustajao miris.
Pretpostavio je da će se brzo naviknuti na njega.
Naterao se da skrati udahe zbog čega je poželeo da
strgne kravatu i izleti na hladan, noćni zrak.
Još uvek ga je iznenađivalo to što se čak i
ovako okružen gomilom, još uvek osećao tako...
izolovanim. Više mu se dopadala mirnija partija
karata u nekom klubu ili čak i veče provedeno u
pozorištu, gde je bar imao nešto na šta bi se mogao
fokusirati osim na, traču sklonu, masu ljudi koja se
većinom i uglavnom fokusirala na njega.
Da, tek je stigao u grad, i da, poseduje
veliku imovinu. Ali za Boga milog, proveo je
poslednju godinu u Farleyu, na porodičnom
imanju, njegovom imanju, u Devonu, i nakon punih
dvanaest meseci sređivanja papirologije i nošenja
crnine, zašto je bilo koga bilo briga ako je uživao u
nekoliko klađenja ili u čaši porta? Ili u jednoj ili dve
dame? Ili da li je bio pratnja neke mlade udovice
sumnjive reputacije, ali dobro opremljene: bujnim
poprsjem, zavodljivim osmehom i prelepim dugim
nogama?
Mesta kao što je bio bal kod Hargreavesovih
su međutim bila jedna od onih gde su se društveno
prihvatljive mlade dame, spremne za udaju
pojavljivale i trudile da se pokažu u najboljem
svetlu, a večeras i on sam je bio u lovu na jednu
takvu. Zato je predao batleru svoju pozivnicu i
ušetao u glavnu prostoriju čim je njegov ulazak
najavljen.
„Matson.“ Još jedan glas se začuo sa
njegove leve strane i Xavier se okrene prema
Vikontu Hallorenu koji ga je odmah uhvatio za ruku
i žustro je protresao. „Došao si zbog predstave?
Izgleda da su svi ovde došli samo zbog toga.“
„Predstave?“ Xavier ponovi, mada je imao
jasnu predstavu šta je to o čemu Halloren govori.
Očigledno svi čitaju Whistledown.
 „Onaj debakl o Neeleynoj narukvici. Izgleda
da su svi osumnjičeni tu.“
Xavier nije mnogo mario o nestaloj
narukvici, ali bar je taj vražji kolumnista našao
drugu temu za pisanje, osim njega. Klimnuo je
glavom. „Izgleda kao da se ceo London pojavio ovde
večeras.“
„Ha. Jednostavno moraš biti viđen na
Hargreavesovom velikom balu, zar ti to nisam
rekao. A takođe sam ti rekao da je ovo odlično mesto
za početak lova na mlade devojke spremne za
udaju. Ovde je sasvim sigurno življe nego kod
Almack’sa.“ Vikont se nagne malo bliže. „Jedan
savet. Nemoj piti sherry. Najbolje je što pre preći na
porto.“
„Zahvaljujem.“ Kada je video da je Halloren
spreman da deklamuje sve o prednostima i
nedostacima pojedinih alkoholnih pića, Xavier se
izvinio i udaljio.
Nikada ranije nije bio na Velikom balu kod
Hargreavesa, ali delovalo mu je da i nije baš
preterano ukrašeno, zapravo moglo bi se reći da je
dekoracija bila nepostojeća, a takođe nisi morao biti
veliki matematičar da primetiš da broj stolica nije
bio dovoljan ni za pola prisutnih gostiju. Očigledno
je sve to bilo i očekivano jer većina je izbegavala piće
i hranu i jednostavno stajala u grupama pričajući o
tome ko bi mogao biti kradljivac sada čuvene
narukvice Ledi Neeley. Očigledno je upao u samo
leglo tračarenja ali bio je zahvalan što on nije bio
tema razgovora, nego ta narukvica. Nije razumeo
sve to, bila je to samo narukvica za Boga milog.
„Oh majko, samo zato što je Ledi Neeley
odlučila da optuži lorda Easterlya ne znači da i mi
moramo da se pridružimo njenim optužbama.“
Ženski glas je doplovio do njega.
„Tiho Charlotte. Ona je samo rekla ono što
već i svi ostali misle.“
„Ne svi,“ isti glas se ponovo javi, „za Boga
milog, to je samo glupa narukvica. Teško da je sam
njen nestanak gori od uništavanja nečije
reputacije.“
Xavier okrene glavu prema tom glasu. Bilo
je nemoguće reći kojoj devojci je pripadao taj glas
jer ih je bilo više od stotinu, različitih godina,
veličina i u haljinama različitih boja ali sve su one
činile jedan zanosan oblak ženskog šarma. Mada,
on nije bio jedini koji je bio zainteresovan. Grupa se
malo pomerila i raširila kako bi visoki, tamnokosi
džentlmen – lord Roxbury, prošao. Bar je mislio da
se dobro sećao i da je to lord Roxbury.
Uhvatio je jednu damu za ruku, naklonio se
i rekao nešto zbog čega se zacrvenela, a onda se
pomerio do sledeće, visoke, vitke dame sa tamnom
kosom.
„Dobro veče, Miss Charlotte.“ Roxbury
progovori, ljubeći joj ruku.
„I vama lorde Roxbury.“ Nasmešila se
baronu.
 To je bio glas koji mu je privukao pažnju,
maločas. Osmeh koji je uputila baronu je bio malo
nakrivljen, sasvim sigurno nije bio jedan od onih
savršenih, uvežbanih ispred ogledala. Mrva
iskrenosti u moru lažnog humora i poniznosti.
Charlotte. Uzdišući nestrpljivo, Xavier je sačekao da
se Roxbury pomeri i nastavi svojim putem kako bi
iskoristio svoju priliku i približio joj se pre nego što
se granice tog ženskog društva ponovo zatvore.
„Charlotte, rekla sam ti da ne ohrabruješ
takve razvratnike.“ Starija žena pored nje prosikće.
Uhvatila je ruku mlade dame i protrljala je krajem
svog šala.
„Nije ostavio svoj znak na meni mama.“
Charlotte odgovori, a njene smeđe oči su bile pune
nestašluka. „I svima je poljubio ruke, za Boga
milog.“
„To je njegova greška, ali ti ne moraš da ga
ohrabruješ. Samo budi zahvalna što lord Herbert
nije video da poklanjaš pažnju drugom
džentlmenu.“
„Kao da bi on ma...“ Podigla je pogled i njene
smeđe oči su uhvatile Xavierov pogled. Sva boja joj
je nestala sa lica a sa usnica joj je pobeglo jedno
malo ’o’ pre nego što je ućutala.
Nešto ga je steglo duboko u grudima i
nateralo da napravi još jedan korak unapred.
Prilično čudno, ali taj osećaj mu ni najmanje nije
bio neprijatan. „Dobro veče.“ Progovorio je.
 „Dobro... zdravo.“ Uzvratila je ljubazno.
„Lorde Matsone.“
„Plašim se da ste u prednosti,“ tiho je rekao,
primećujući da se njena majka ukočila, veoma
uspešno imitirajući krutu dasku, „vi znate moje
ime, ali ja ne znam vaše.“
„Charlotte.“ Izrekla je zbunjeno a onda je
duboko udahnula i ispravila ramena. „Charlotte
Birling. Moj lorde, ovo je moja majka, baronesa Ledi
Birling.“
Ime mu nije bilo ni najmanje poznato, ali to
i nije bilo čudno jer je stigao u London pre samo par
sedmica.
„Moja damo.“ Rekao je i posegnuo prema
ruci starije žene.
„Moj… moj lorde.“
Pustio ju je pre nego što se ta očigledna
ukočenost potpuno proširi njenim telom i ponovo se
okrenuo Charlotti. „Gospođice Charlotte.“ Rekao je,
uzeo joj ruku i ponovio isto ono što je i Roxbury
radio kada joj se obratio. Osetio je toplotu njenih
prstiju kroz tanku čipku rukavica, a uprkos njenoj
početnoj zbunjenosti, i njeni prsti i njen pogled su
ostali mirni. Nije pokazivao ni najmanju želju da je
pusti.
„Iznenađena sam što vas vidim ovde
večeras.“ Sa jednim skrivenim pogledom u pravcu
njene majke, izvukla je prste iz njegove ruke.
„A zašto, ako smem da pitam?“
 Osmeh se ponovo pojavio na njenim
usnama. „Topla limunada, razvodnjena pića, bajati
kolači i jedva podnošljiva muzika, bez mogućnosti
za ples.“
Xavier podigne jednu obrvu. „Deluje kao da
niko od nas ne bi trebao da bude ovde.“ I sam je
bacio jedan pogled prema njenoj sada potpuno
bledoj majci, pre nego što se malo nagnuo prema
njoj. „U čemu je onda privlačnost?“ Upitao je tihim
glasom. Osim ove neočekivano privlačne mlade
dame, naravno.
„Tračevi, i morbidna radoznalost.“ Odmah
je odgovorila.
„Čuo sam tračeve, ali molim vas da mi
objasnite ostalo, ako biste bili ljubazni.“
„Oh, jednostavno je. Ledi Hargreaves je bar
sto godina stara i ima sedamnaest ili osamnaest
unučadi i praunučadi. Odbija da izabere
naslednika pa svi dolaze da vide ko bi mogao biti
njen miljenik.“
Shvatajući da je upravo osetio nešto što
zaista nije očekivao da će osetiti tokom cele ove
večeri, da zapravo uživa u ovom razgovoru, Xavier
se nasmeje. „I ko je trenutno na prvom mestu u tom
nadmetanju?“
„Pa, veče je tek počelo...“
„Charlotte, zar nisi baš htela da me otpratiš
do stola sa osveženjima.“ Baronesa se ubaci,
nameštajući se između njih dvoje.
 Xavier trepne. Potpuno je zaboravio na sve
ostale oko njih a to što je izbrisao sve zvukove i lica
oko sebe i zaboravio na sopstveno ponašanje je bilo
prilično neobično. Fokusiranje pažnje na samo
jednu devojku je bio dobar put za stvaranje još
tračeva ili još gore, za zarobljavanje – a on je bio na
samom početku svog lova da bi mogao da dozvoli da
se tako nešto desi. „Želim vam prijatno veče, onda.“
„Bilo mi je zadovoljstvo upoznati vas, moj
lo...“
„Oh, eno tvoga oca.“ Ledi Birling ponovo
upadne hvatajući ćerku za ruku.
Pogledao je za njima na trenutak dok su
hodale kroz gomilu. Ona je znala ko je on, što i nije
bilo tako iznenađujuće uzimajući u obzir pažnju
koju mu je ta Whistledownova kolumna
posvećivala, ali smetalo mu je to što je proveo skoro
mesec dana u Londonu a ovo je prvi put da mu je
ona zapala za oko. Sasvim sigurno nije bila klasična
lepotica, ali definitvno je pripadala lepšoj polovini
sveta. A kao dodatak, njen osmeh i njen pogled su
bili tako… ispunjavajući.
„Ah tu ste Xavier.“ Ženski glas doplovi do
njega i jedna tanka ruka se omota oko njegove.
„Ledi Ibsen.“ Uzvratio je, prikupljajući svoje
odlutale misli.
„Mm. Prošle noći sam za vas bila Jeanette.“
Uzdahnula je pritiskajući grudi uz njegovu ruku.
„To je bilo u malo privatnijem ambijentu.“
 „Ah, vidim. A ove večeri ste zauzeti sa nečim
drugim. Pa, i ja ću morati da bacim oko. Imam par
zanimljivih mladih dama koje bi želela da vam
predstavim. Haj’te sa mnom.“
Pogledao je u njeno ovalno lice i tamne oči
koje su otkrivale njeno špansko poreklo. „Mlade
dame kojima neće smetati ako njihov muž nastavi
da se viđa sa određenom ženom upitne reputacije,
pretpostavljam?“
Nasmejala se taman dovoljno da ukaže na
određeni nivo zavodljivosti. „Naravno.“
Uz uzdah, pokazao joj je da ga povede. Dok
su se mešali u gomilu, nije mogao da se još jednom
ne okrene i preko ramena pogleda u visoku devojku
sa toplim prstima i iskrenim osmehom.
I konačno, još malo važnih vesti, lord Herbert Beetly je viđen
ranije ove sedmice kako kupuje braon šešir koji se slaže sa
njegovim braon odelom i braon pantalonama, koje se, sasvim
sigurno, slažu sa njegovim braon očima.

To poteže novo pitanje – Kada bi lord Herbert ušao

u restoran, da li bi naručio braon čokoladnu tortu? Autor ovog
teksta nekako nije sklon da poveruje u to. Mada, dobro
pečeni krompir (toliko da bude skoro pa braon) mi deluje kao
verovatniji izbor.

DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,

31. MAJ 1818.

„Čovek bi pomislio da je greška koju je načinila

tvoja rođaka sa lordom Easterlyem dovoljna lekcija
za tebe Charlotte. Charlotte?“
Charlotte podigne pogled sa tanjira na
kojem je još uvek stajao njen tost premazan
marmeladom, i shvati da zapravo nije čula ni jednu
reč od onoga što joj je otac govorio. „Da, oče.“
Svejedno je odgovorila potvrdno, odlučujući da je to
sigurniji odgovor.
„Pa, očigledno da nije tako. Tvoja majka mi
je rekla da ne samo da si razgovarala sa lordom
Matsonom, nego si i podsticala taj razgovor.“
„Samo sam bila ljubazna.“ Odgovorila je
dajući sve od sebe da ostane fokusirana na ovaj
razgovor kako ne bi ponovo skliznula u dnevno
sanjarenje o Xavieru Matsonu.
„Postoji tačka u kojoj ljubaznost mora da
ustupi mesto odgovornosti.“ Baron istakne.
„Zahvaljujući lošoj odluci tvoje rođake, ova porodica
je još jednom u nezavidnom položaju. Još jedan
skandal bi mogao...“
„Oče, Sophia se udala za Easterlya pre
dvanaest godina. Ja sam tada imala sedam za Boga
milog. A i teško mi je da vidim šta je toliko
skandalozno u celoj toj stvari.“
Lord Birling se namršti. „Kao što si i rekla,
imala si sedam godina. Nisi bila svesna pometnje
koja je nastala kada je Easterly jednostavno
napustio Englesku i ostavio Sophiu. Ja jesam. I
niko u ovom domaćinstvu nikada više neće
prouzrokovati nikakvu pometnju. Da li je to jasno?“
„Da, jasno je. Savršeno jasno. I ne brini oče.
Sigurna sam da lord Matson nikada više neće ni
poželeti da razgovara sa mnom.“ Naročito ne nakon
što je njena majka skoro pa postala histerična čim
je spustila pogled na njega. Charlotte uzdahne. Prvo
se desilo čudo, pogledao je u nju, razgovarao sa
njom, a onda se sve srušilo – ako ikada ponovo i
pomisli na nju to će biti samo da se zahvali Bogu
što je pobegao na vreme.
„Drago mi je što lord Herbert još uvek nije
stigao i nije bio svedok tvog razgovora sa drugim
muškarcem.“ Baronesa doda sa drugog kraja stola.
Ovog puta Charlotte je bila ta koja se
namrštila. „Znači sada mi nije dozvoljeno ni da
razgovaram sa nekim?“
„Znaš vrlo dobro na šta sam mislila. Nismo
okrutni prema tebi moja draga, i nadam se da
shvataš to. Dajemo sve od sebe kako bi ti obezbedili
najbolju moguću budućnost, i mislim da nije ni
malo neracionalno da se nadamo i očekujemo da ti
nećeš uraditi ništa kako bi upropastila ono što
radimo, a što je u tvom najboljem interesu.“
Mrzela je kada su njeni roditelji u pravu –
naročito kada je njena najbolja moguća prilika bila
tako nisko, na nivou samog lorda Herberta Beetlya.
„Naravno.“ Odgovorila je, posežući kako bi spustila
ruku na majčinu. „Samo, deluje mi da u mom
životu nema puno uzbuđenja, a kada jednom dođe
u tako zgodnom pakovanju onda mi je jako teško
da to ignorišem.“
„Hm.“ Njen otac se kratko nasmeje.
„Pokušaj.“
„Hoću, naravno.“
 A onda, kao da je nastavak te priče, tog
jutra, samo strpljivo čekao u hodniku na svoj red,
vrata se otvore i batler se pojavi, objavljujući.
„Moj lorde, moja ledi, gospođice Charlotte,
lord Herbert Beetly.“
Charlotte uvuče vazduh i podigne se na
noge zajedno sa njenim roditeljima koji su požurili
da pozdrave gosta. „Moj lorde.“ Progovorila je
uzvraćajući uobičajen pozdrav i želeći, na samo
jedan maleni sekund, da bez obzira na obećanje
koje je upravo dala da će ignorisati uzbuđenje, neko
zgodan i očaravajući kao lord Roxbury ili lord
Matson stoji pred njom.
To što je Herbert toliko dosadan i tup nije
njegova krivica, bar je tako pretpostavljala. Cela
njegova porodica je patila od nedostatka humora i
mašte. Kada je završio sa pozdravljanjem njenih
roditelja i približio joj se, morala je da primeti da
kad bi izgledao malo prijatnije – kad bi se malo bolje
obukao. I da mu je pogled samo malkice… življi, čak
bi mogao da se smatra i zgodnim.
„Gospođice Charlotte,“ rekao je, naginjući
se u pozdrav iznad njenih lepljivih prstića
umazanih marmeladom, „vaša pratnja za današnju
kupovinu je stigla.“
Takođe je imao naviku da ističe očigledne
stvari.
„Vidim. Ako bi mogli da mi date jedan
momenat da se spremim, vrlo brzo ćemo krenuti.“
 „Biće mi zadovoljstvo.“
Dok je žurila prema svojoj sobi kako bi
uzela rukavice i šeširić, čula je kako njen otac pita
Herberta da li je već doručkovao. Naravno da jeste,
ovog jutra on se već obrijao, obukao, jeo i izabrao
savršeno odgovarajuću kočiju za njihov izlazak jer,
pa, to je ono što mora da se uradi pre nego što odeš
po nekoga.
„Oh budi mirna Charlotte.“ Rekla je sama
sebi dok je uzimala svoje stvari i vraćala se u
prizemlje. „Tvoj život je potpuno običan i ni malo
zanimljiv.“
U pratnji njene služavke, Alice, ona i
Herbert su se odvezli njegovom kočijom do Bond
Streeta. Više bi volela da su bili u otvorenoj kočiji
kako bi mogla da posmatra svoje okruženje ali
pošto je slaba kiša još uvek padala, zatvorena kočija
je imala više smisla.
„Nadam se da vam ne smeta što sam došao
po vas u zatvorenoj kočiji,“ Herbert progovori, „ali
zbog ove kiše, nisam smatrao da bi otvorena kočija
bila prikladna.“
Dragi Bože, sada čak isto i razmišljaju.
Boreći se sa naletom panike, Charlotte natera usne
da se razvuku u osmeh i požuri prema vratima
kočije čim su stali ispred prve radnje. Ona zaista
jeste dosadna kao Herbert. Da li su njeni prijatelji
koji su uvek imali neku zanimljivu priču da podele
sa drugima, mada je verovala da je većina njih bila
izmišljena, mislili o njoj isto ono što je ona mislila o
Herbertu?
Pokušavajući da otera svoju sopstvenu
glupost, nije na vreme videla lutku za izlaganje
odeće i nekako je uspela da naleti na nju. Pre nego
što je uspela da je uhvati, teška metalna stvar se
zaljuljala i pala u ruke najbližeg kupca. „Oh! Tako
mi je žao! Nisam gledala gde… lorde Matson.“
Uz podizanje jednog ugla njegovih usana,
grof je lagano, skoro bez napora, ponovo uspravio
lutku. „Charlotte Birling.“
Njegove plave oči pregledale su je od glave
do pete, pa je odmah požalila što nije obukla nešto
drugo umesto ove haljine koja ju je pokrivala od
glave do pete, uprkos hladnom vremenu. Za Boga
milog, izgledala je kao neka stara usedelica.
„Izvinjavam se moj lorde.“
„To ste već uradili. Šta...“
„Charlotte,“ Herbertov glas, čvrst i povišen,
doplovio je iza njenih leđa, „zašto ste zaboga ušli
ovde? Ovo je tako neprilično.“
Odvajajući pogled od zgodnog muškarca
koji je stajao pred njom, obučenog u sivo-crnu
kombinaciju, pogledala je oko sebe i namrštila se.
Prokletstvo. Koliko god da je žurila da pobegne od
sopstvenih misli, mogla je da izabere neko bolje
mesto od muške krojačke radnje. „Dovraga.“
Promrmljala je.
 „Pokušavate li da pobegnete od ovog
čoveka?“ Grof tiho promrmlja, blago naginjući glavu
dok je pažljivo posmatrao njeno lice.
„Ne, samo od sebe.“ Odgovorila je i
zacrvenela se. Šta dovraga nije u redu sa mnom? Da
kaže tako nešto nekome ko joj nije ni malo blizak,
nekome ko je samo zgodni stranac, nije ni malo
ličilo na nju.
Nešto je zasijalo u njegovim očima ali
nestalo je pre nego što je uspela i da se zapita šta
bi to moglo biti. Na njeno iznenađenje, izvukao je
kutijicu za posetnice iz svog džepa i ugurao je među
njene prste.
„Ne,“ nastavio je razgovor normalnim
tonom, „ne bi ni primetio da nedostaje sve dok ne
bih stigao do kuće. Hvala vam, Gospođice
Charlotte. Pripadala je mom ocu, znate. A da sam
je izgubio na ovoj kiši, bila bi potpuno uništena.“
Ispružio je ruku a ona mu je odmah
spustila kutijicu na dlan. „Drago mi je što sam
uspela da vam je vratim moj lorde.“ Ljubazno je
uzvratila trudeći se da joj glas bude miran kada je
htela da zapeva od sreće jer to je bila najljubaznija
stvar koju je iko ikada uradio za nju. „Ako ćete me
izviniti, onda.“ Charlotte je imala nameru da se
okrene na levu stranu, ali pošto je Herbert još uvek
stajao iza nje, jedini način na koji je mogla da ode
je da ponovo obori lutku. Pokazujući na muškarca
koji joj se praktično zalepio za ramena, sakrila je
svoju frustraciju osmehom. „Lorde Matson, mogu li
da vam predstavim lorda Herberta Beetlya?
Herberte, ovo je Xavier, lord Matson.“
Na sreću, Herbert se pomerio pored nje i
pružio ruku u pozdrav. „Moj lorde.“
Matson mu je uzvratio pozdrav. „Beetly.“
Jedan od zaposlenih u radnji se pojavio
pored njih. „Da li ste sigurni da ne želite ništa više
moj lorde?“ Upitao je, spuštajući umotani predmet
na pult ispred sebe.
Grofova pažnja je još uvek bila usmerena na
Herberta. „Ne hvala. Poslaćete mi račun?“
„Naravno moj lorde.“ Radnik je konačno
pogledao u pravcu Charlotte. „Mogu li da vam
pomognem?“ Upitao je uspevajući da deluje i
poslovno i nesigurno u isto vreme.
Hm. Možda to nije nameravala ali ako je
želela mogla je da uđe u mušku radnju. Šta da je
tražila poklon za oca ili nešto slično? Ipak, ako
Herbert prenese njenim roditeljima da je ponovo
razgovarala sa lordom Matsonom, biće u dovoljno
velikom problemu da joj ne treba još nešto da
dodatno zakomplikuje stvari. „Ne hvala vam.“
Odgovorila je. „Upravo odlazimo.“
Matson uzme paket sa pulta i smesti ga
ispod ruke. „Kao i ja.“ Progovorio je i rukom
pokazao Charlotte i Herbertu da ga slede.
Dragi Bože. Napola se nadajući da se grof
ponudio da im se pridruži u kupovini, Charlotte se
pomeri pod najbližu nadstrešnicu. Stvari su se
definitivno drastično promenile u poslednja
dvadeset i četiri časa. Nakon što ga je skoro oborila
sa onom lutkom, njeno srce je počelo toliko jako da
udara da je bila sigurna da su svi oko nje mogli da
ga čuju.
Nakon prošle noći njene misli su prelazile
sa nestašluka koji je sijao u Matsonovim očima na
njegovu smirenu, samouverenu pojavu koja je
jasno govorila da ga nije ni najmanje briga o tome
šta drugi misle ili govore. Od kako je napunila
sedam godina i od kada je njena porodica odlučila
da je Sophia donela odluku koja ih je sve
osramotila, želela je da može da bude tako smirena
i bezbrižna po pitanju mišljenja drugih ljudi.
„Hvala vam još jednom gospođice
Charlotte.“ Grof progovori. Uzimajući njenu ruku,
stegao je njene prste svojima pre nego što ih je
ponovo oslobodio. „Beetly.“
„Matson.“
Gledala je kako grof odlazi niz ulicu sve dok
nije nestao u jednoj od radnji. Jedan momenat
kasnije shvatila je da lord Herbert još uvek stoji
napola izložen kiši koja mu se slivala niz šešir dok
je gledao u nju. Charlotte pročisti grlo. „Treba mi
par srebrnih traka za kosu.“ Progovorila je i krenula
da pređe ulicu i ne gledajući da li je on prati.

Xavier je stajao pored izloga, gledajući

Charlotte Birling kako ulazi u radnju sa šeširima,
praćena služavkom i pratiocem. Znači devojče sa
lepim očima ipak ima udvarača. Prošle noći je
pomislio da je njena majka izmislila jednog kako bi
je odvukla od njega.
Svidelo mu se da drži njene prste u svojoj
ruci, celog dana prisećao se osećaja topline koji je
ostavila za sobom. To što ju je ponovo dodirnuo je
najbolja prokleta stvar koju je uradio cele protekle
sedmice.
I ranije je bio fizički privučen od strane neke
ženi, tako da mu taj osećaj nije bio stran. Čudna
stvar u njegovom interesovanju prema gospođici
Charlotte Birling je ta što je bio opsednut njenim
usnama. Čim je prvi put video njen iskren osmeh
poželeo je da ljubi njene mekane usne i da govori i
radi stvari zbog kojih bi se ponovo pojavio taj njen
prelepi osmeh.
Sve ovo bi trebalo da ga zabavlja, ali dok je
gledao lorda Herberta Beetlya kako je prati, nije bio
ni malo zabavljen. Navikao je da procenjuje
karakter neprijatelja i navodnih prijatelja u
otkucaju srca, i delovao mu je kao neko ko se jako
trudi da ostane tih i skroman.
Iz razloga koje bi samo nekoliko ljudi moglo
da shvati, mogao je da saoseća sa njim.
Još jedan par žena žurno je prošao pored
izloga, njihove haljine su lelujale na laganom vetru.
Ledi Mary Winter i njena majka ledi Winter. Mlađa
Ledi Winter je bila na njegovom spisku
potencijalnih žena, mada istini za volju proveo je
više vremena dodavajući imena i precrtavajući ih sa
te liste nego što je zaista ozbiljno razmatrao nekoga
za tu ulogu. Znao je da je brak imao smisla sada
kada je postao Grof Matson, i da svakom grofu
trebaju naslednici. Ako je njegova sopstvena
porodica neki primer, njemu će trebati dva. Onda
kada prvi naslednik umre od upale pluća, drugi
može da napusti svoju karijeru u vojsci i požuri
kući i zauzme mesto svoga brata mada je to nešto
što nikada u životu nije planirao da uradi.
„Gospodine? Da li mogu da vam
pomognem?“
Xavier se trgne i odvoji pogled od izloga
kako bi ga usmerio prema radniku koji ga je
posmatrao sa druge strane drvenog pulta. Pošto je
već koristio njegovu radnju kao osmatračnicu,
pretpostavio je da bi trebao nešta i da plati čoveku.
Približio se i pokazao prema čajnim keksićima.
„Daćete mi tuce ovih.“ Rekao je ostavljajući par
novčića na pultu.
„U redu gospodine.“
Nakon što je platio upotrebu prozora, vratio
se svom osmatranju dok je čekao da mu zapakuje
kolačiće. Charlotte i njena pratnja su još uvek bili
u malenoj radnji, Beetly je bez sumnje spremno
davao savršene modne savete a Charlotte je
ljubazno ignorisala svaki od njih. Zabavljalo ga je to
što je već toliko dobro poznavao njen karakter da je
mogao da predvidi tok tog razgovora. Pitao se šta je
izabrala i da li će to imati na sebi kada izađe iz
radnje.
 Sada kada su njegove misli otišle u tom
pravcu nije mogao da prestane da zamišlja boje
šešira ili traka za kosu koje je možda kupila. U
svojoj glavi mogao je da je vidi kako ih skida a sjaj
u njenim smeđim očima dok bi ga gledala bi bio isti
kao kada bi je gledao kako skida deo po deo svoje
odeće otkrivajući svoju toplu i nežnu kožu na slaboj
svetlosti sveća. Mogao je da čuje meke uzdahe i
jecaje zadovoljstva dok bi je učio par stvari koje ta
visoka, pristojna devojka koja misli da je lord
Herbert njena najbolja prilika, sigurno ne zna.
Xavier proguta. Isuse. Pokupio je keksiće
koje je upravo kupio i ponovo izašao na kišu. Na
uglu, manja grupa džeparoša stajala je zbijeno uz
zid a njihov uobičajeni entuzijazam koji je pratio
pustošenje tuđih džepova je bio ispran hladnom
kišom. Kratko je zazviždao kako bi im privukao
pažnju pre nego što im je dobacio kesicu sa
slatkišima.
Očigledno je morao da ode kući i još jednom
razmotri svoje planove za ženidbu, ali ovog puta
malo ozbiljnije. To što mu se dopadao jedan
devojčurak sa apsurdno visokim moralnim
standardima koja se nikako nije uklapala u kalup
njegovog uobičajenog ukusa je jedna stvar, ali sve
ovo mu je jako brzo počinjalo da liči na opsesiju. A
to je bilo izuzetno opasno.

***
„Mislio sam da smo ovde kako bi ste uzeli trake za
kosu.“ Herbert progovori dok su mu se na licu
pojavljivale bore od mrštenja.
Charlotte podigne pogled sa niza ogrlica
koje je gledala u uglu radnje. „I jesmo. Samo
razgledam. Da li vam se neka od ovih ogrlica
dopada?“
Njeni prsti su se uporno vraćali na lepo
izrađen srebrni lančić sa priveskom u obliku suze
u čijoj se sredini nalazio smaragd okružen nežnim
čipkastim okvirom od tankih srebrnih niti. Nije bio
skup, samo jedan šiling, i lančić je bio previše dug
da bi odgovarao uz bilo koju njenu haljinu, ali
svideo joj se.
„To je bezvredno.“ Lord Herbert uzvrati. „I
malo previše nakinđureno, zar ne mislite? Ne vidim,
za šta bi ste mogli da ga iskoristite?“
„Mm,“ ženski glas se začuje sa dovratka, „i
treba da bude tako nakinđureno.“
Charlotte se pomeri malo iza postolja za
šešire kako bi videla ko se to uključio u njihov
razgovor. Tamne oči su odudarale od beline njenog
lica, koje je davalo utisak kao da je izrađeno od
porcelana. „Ledi Ibsen.“ Progovorila je, odjednom se
uspravljajući.
To što je razgovarala sa lordom Matsonom
dva puta u dva dana je sasvim dovoljno da je uvali
u nevolju. Razgovor sa Jeanette Alvin, Ledi Ibsen,
će je verovatno strpati u njenu sobi u kojoj će
morati da ostane bar sedam dana. Mlada žena
pokojnog Markiza od Ibsena je nekada bila visoko
respektabilna, Charlotte je bila sigurna u to, ali od
kako je njen muž umro postala je poznata po tome
što odlazi na sve zabave i pravi društvo brojnim
džentlmenima, i to koliko onim neoženjenim toliko
i onim oženjenim. Njen poslednji trofej, ako je
verovati glasinama, je bio ni manje ni više nego sâm
lord Matson.
„Gospođice Charlotte.“ Markiza progovori
otresajući kapi kiše sa svog šala. Herbertovo lice je
pocrvenelo onog momenta kada se Jeanette pojavila
ispred njih. „Moja damo.“ Ispljunuo je povlačeći
svoju kravatu.
Znači čak ni pravi džentlmeni nisu mogli da
ostanu imuni na pojavu Ladi Ibsen. Hm. Herbert se
nikada nije zacrveneo zbog nje. Nije pomagalo ni to
što je u par navrata i sama Charlotte poželela da
ima markizinu reputaciju – a i njenu popularnost
kod zgodnih, mladih muškaraca.
„Zašto treba da bude tako nakinđuren?“
Upitala je, uglavnom zato što je mislila upravo
suprotno od toga. Ladi Ibsen baci pogled prema
ogrlicama i podigne jednu koristeći samo jedan od
svojih dugih, tankih prstiju.
„Kako bi privukao nečiji pogled.“ Rekla je
podižući lažni rubin kako bi uhvatio svetlo i
prelomio ga šaljući maleni odsjaj crvene boje.
„To bi mogao i pravi kamen.“ Charlotte
uzvrati.
 „Ah, da, ali ni približno ne može da bude
ovako svetlucavo.“ Otkopčala je lančić i jednom
rukom ga namestila sebi oko vrata dok je drugom
pratila njegovu dužinu i nežno prstima prešla preko
priveska udobno smeštenog baš između njenih
grudi. „Takođe je i baš prave dužine.“
„Oh Bože.“ Lord Herbert šapne i na
momenat, Charlotte je pomislila da bi mogao da se
onesvesti.
Tiho se smejući, Ledi Ibsen je vratila ogrlicu
na policu. „Vidite kako je efektno.“ Promrmljala je i
lagano udarila privezak čime se rubin zanjihao i
nastavio da hvata svetlost i prelama je.
Charlotte nije uspela da se zaustavi pa se
nasmešila. „Vidim.“
Vratila se biranju traka za kosu dok je Ledi
Ibsen kupila iznenađujuće lep plavi šešir i odmah
zatim izašla iz radnje. Herbert je svo vreme pravio
male cokćuće zvukove neodobravanja, ali ni jedne
sekunde nije pomerio pogled sa markizinog malog,
zgodnog tela.
Uz uzdah, odnela je svoje trake do pulta.
Kada se Herbert okrenuo prema izlogu kako bi
pogledom pratio Jeanette dok je odlazila, Charlotte
brzo zgrabi ogrlicu sa smaragdom. Podignutom
obrvom je pokazala prodavcu da želi i nju da kupi
zajedno sa trakama, pa je odmah spustila u džep.
Klimajući, prodavac je spakovao trake u
malenu kutiju i dao ih njoj u ruke. „Osam šilinga,
moja ledi.“ Rekao je zabavljenim glasom.
 Charlotte plati i preda kutijicu Alice. Kada
su izašli iz radnje Herbert se još jednom okrenuo
prema izlogu i namrštio se.
„Rekao bi da više ne bi trebali da kupujete
u toj radnji. Osam šilinga za par traka za kosu je
skandalozno visoka cena.“
Vratili su se u njegovu kočiju i Charlotte
nije mogla da zaustavi svoj pogled koji je stalno
tražio bilo kakav znak lorda Matsona.
„Skandalozna.“ Ponovila je nežno, dok se prstima
igrala sa ogrlicom sigurno sakrivenom u njenom
džepu.
Najnoviji tračevi nam govore da bi izuzetno prefrigani lord
Matson mogao biti u potrazi za ženom, ali teško je poverovati
u takva šaputanja.

Nakon svega, koji bi to muškarac koji zaista želi da

se oženi, pitao Ledi Ibsen za savet?

DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,

3. JUN 1816.

Vikont Halloren je kasnio. Xavier je treći put

proverio vreme na svom satu a onda se vratio
najnovijem izdanju The London Timesa koje je
bezuspešno čitao proteklih četrdeset minuta.
Pola sata nakon što je sat otkucao podne,
White’s club je bio prepun. U takvim okolnostima
bilo je sasvim razumljivo što glavni konobar nije bio
zadovoljan tim što je samo jedna osoba zauzimala
ceo sto a pri tome i odbijala da naruči ručak,
umesto toga ispijajući jednu čašu porta.
 Međutim, Xavier nije bio raspoložen da bilo
kome udovoljava i nije imao nameru da se povuče
sve dok ne razgovara sa Williamom Fordom, lordom
Hallorenom. On i William su bili u nekom dalekom
srodstvu, i mada je vikonta sreo samo jednom pre
nego što se vratio u London, njegovo prijateljstvo sa
njim mu je sada bilo vredan izvor informacija –
naročito zato što je prokleta Whistledown kolumna
bila opsednuta narukvicom Ledi Neeley, i
poklanjala je vrlo malo prostora za paradu mladih
devojaka koje su došle da prisustvuju sezoni ove
godine i da pronađu muža.
A on je morao da pronađe mladu. Brzo. Ovaj
lov bez ikakvog reda i smisla ga je lagano izluđivao.
Naročito zato što je poslednje dve večeri sanjao
visoku, tamnokosu devojku sa fascinantnim
smeđim očima i, kako se pokazalo u njegovim
snovima, iznenađujuće sposobnim usnama.
„Matson.“
Konačno. Podigao je pogled sa novina i
pokazao svom rođaku da sedne. „Halloren. Drago
mi je što si konačno odlučio da mi se pridružiš.“
„Malo je falilo da ne stignem. Sa ovom
prokletom maglom i kišom niko ne može nigde da
prošeta. Kunem se da nikada ranije nisam video
toliku kolonu kočija.“
„Znači ovo nije uobičajeno stanje?“
„Dragi Bože, ne. Kada si poslednji put bio u
Londonu?“
 Zapravo je morao da se zamisli nad tim
pitanjem. „Pre šest godina, ili bar mislim da je tako.
Pre nego što sam otišao za Španiju.“
„Šest godina u vojsci. Nije ni čudo što si
toliko odlučan da pronađeš mladu, sada kada si se
vratio.“
„Pet godina u vojsci,“ Xavier ga ispravi,
„jednu godinu sam proveo na imanju pokušavajući
da shvatim kako se upravlja ogromnim imanjem.“
Halloren klimne glavom, dok mu se u očima
videlo saosećanje. „Poznavao sam tvog brata.
Mislim da mi Anthony nikada nije dozvolio da
platim obrok.“
Hm. Ako je to bio neki nagoveštaj on će ga i
prihvatiti. On je bio taj koji je pozvao vikonta kako
bi došao do nekih informacija, u svakom slučaju.
Tako da bi mogao i da nahrani čoveka.
Naručili su hranu i Xavier se postarao da
Halloren dobije i čašu porta. Palo mu je na pamet,
kada je razmišljao o tome ovog jutra, da je malo
čudno to što mu treba savetnik kada je u pitanju
njegova lista mogućih žena, ali vikont mu je ipak
bio najbolji izvor informacija.
„Zašto si ti još uvek neoženjen?“ Upitao je
odlučivši da ako se uspostavi da je to previše
intimno pitanje ili ako odgovor bude previše
nezadovoljavajući, jednostavno će preći na neku
drugu temu.
 Halloren se namršti. „Nisam se oženio jer
nisam bogat i zato, pa, pogledaj me. Visok sam kao
hrast. Bojim se da previše plašim mlade dame.“
Xavier se nasmeje. „Ali si svejedno tražio
onu pravu, zar ne.“
„Naravno. Moja jedina nada je da oženim
neku sa većim mirazom.“ Podigao je čašu i popio
polovinu tečnosti iz nje. „Za razliku od tebe, ti
srećno kopile.“
Xavier podigne svoju čašu. „I nije to neka
sreća,“ odgovorio mu je, „ili bar nije dobra sreća.
Radije bi imao svog brata nego ovu titulu i novac.“
„Mislio sam na tvoju groznu reputaciju,
zapravo. Nije baš da si bio usamljen od kako si
stigao u London.“
Da, očigledno su svi znali za njega i Ledi
Ibsen, opet zahvaljujući prokletoj tračarskoj
kolumni. „Muškarac radi ono što mora.“ Odgovorio
je. „Ali to me dovodi do onoga zbog čega sam te i
pozvao. Upoznao sam… par mladih dama, i mislio
sam da bi mogao da mi daš svoje mišljenje o njima
kako bi i ja mogao da formiram svoje sopstveno.“
Halloren se zasmeje privlačeći pažnju
muškaraca koju se sedeli za stolovima oko njih.
„Oh, tako bi voleo da sâm pišem kolumnu.“
Šmrknuo je. „Ti pitaš mene za savet kada su u
pitanju žene.“
„Ne za savet.“ Xavier se usprotivi, mršteći
se. „Za mišljenje. Ti znaš mnogo više o njihovim
porodicama od mene, i želim da uradim ovo kako
treba.“
Da uradi sve kako treba. To je rečenica koja
ga je progonila od momenta kada je prošao kroz
vrata Farleya i shvatio da je on upravo postao
njegova odgovornost – kuća, zemlja, zakupci, usevi,
kao i titula i njena budućnost.
„U redu, u redu. Koja dama je prva na
spisku?“
Ime koje mu se prvo pojavilo u mislima nije
bilo ono sa spiska pa je jako stegao vilicu. Za Boga
milog. „Melinda Edwards“ Rekao je umesto njenog
imena.
„Ah, ona je pravi dragulj zar ne?“ Vikont
uzdahne. „Jedva da je i jednom pogledala u mene.
Porodica joj je dovoljno dobra, deda joj je Vojvoda
od Kenfelda, znaš. Njegov brat je malo slab na brze
konje, ali ništa što ne bi mogao sebi i da priušti,
kladio bi se u to. Ha ha. Da kladio bi se.“
„Veoma zabavno. Šta je sa gospođicom
Rachel Bakery?“
„Bacio si pogled na najlepše, ha?“
„Samo pokušavam da sagledam sve
mogućnosti.“
„Pa, ta je bacila oko na lorda Foxtona.“
Halloren ga pogleda na momenat. „Ali ti bi
verovatno mogao da je ubediš da se predomisli.“
 Nastavili su tako narednih dvadesetak
minuta, i bez i jednog izuzetka, očigledno je izabrao
grupu dobro odgojenih, prelepih, ljubaznih
devojaka, a svaka od njih bi volela ili bi lako mogla
biti nagovorena da zauzme mesto nove Grofice
Matson. Ali još uvek je želeo da pita za Charlotte
Birling. Nije to bilo ništa ozbiljno naravno, samo
obična radoznalost, pa kako bi onda moglo da
škodi? Ona je takođe bila devojka za udaju, i pored
svih ostalih o kojima su razgovarali jedva da će se i
primetiti da je dodao još jednu. Xavier uzme gutljaj
svog porta, udahne i konačno izgovori. „Charlotte
Birling?“
„Ko?“
„Birling. Charlotte Birling. Ćerka lorda i
Ledi Birling.“
„Oh, da, da, da. Visoka devojka, nije neka
pričalica.“ Halloren podigne obrvu. „Stvarno
Matsone?“
Xavier slegne ramenima trudeći se da
deluje nezainteresovano i kao da se malo i
dosađuje. „Samo sam radoznao.“
„Pa, nemoj ni da se trudiš. Ona je prva
rođaka Ledi Sophije Throckmorton. Znaš, ona što
se udala za Easterlya pre dvanaest godina. On je
uradio nešto nepojmljivo – ne sećam se tačno šta –
i napustio zemlju. Užasan skandal.“ Vikont se
nagne unapred. „A Birlingsovi neće dozvoliti da se
tako nešto desi njihovoj ćerci. Verovatno im je drago
što nije neka velika lepotica, jer tako neće privući ni
jednog razvratnika. Udaće je za nekog sigurnog i
dosadnog tupoglavca pre nego što uspe da trepne.
Bilo šta samo da izbegnu skandal. Sa tim novim
skandalom oko narukvice u kojem se ponovo
spominje Easterly, bez sumnje su u velikoj
strepnji.“ Ponovo se zasmejao. „Tako da nije baš
verovatno da bi ti dozvolili ni da joj se približiš.“
„Izvini?“
„Hajde sada čoveče. Svi znaju da si naterao
Ledi Ibsen da se smeši. A to nije lako.“
Sa podignutom obrvom, Xavier se fokusirao
na svoj tanjir. Nije bio raspoložen da komentariše,
bez obzira o čijim privatnim pitanjima se radilo.
Osim toga, par stvari o Charlotte Birling su
odjednom dobile smisao. Nije ni čudo što je njena
majka onako prebledela kada joj je prišao.
Trebalo je da mu lakne. Mada se nije slagao
sa Hallorenom što se tiče njenog izgleda, ona
sasvim sigurno nije spadala u grupu žena kakve je
inače preferirao, malo punije i bujnije. A sa svom
tom opsednutošću njenih roditelja tim starim
skandalom, nije ni čudo što su ostali muškarci
samo bacili jedan pogled na nju, zaključili da i nije
neka velika lepotica i jednostavno odlučili da nije
vredna tolike muke. Ali nije mu laknulo. Ni
najmanje. Njena lepota je bila malo sakrivena ispod
površine ali on je video. A na neki način, sama ta
činjenica da mu nije bila lako dostupna učinila ju
je još poželjnijom. Da, želeo ju je, želeo je da
dodiruje njenu toplu kožu, želeo je da otkrije kakva
bi bila kada bi sva ta zabrinutost oko ugleda i onoga
šta dolikuje nestala – zajedno sa njenom
konzervativnom haljinom i odgovarajućim
šeširićem, i previše zategnutom, urednom frizurom.
„Znači uspeo si da suziš listu na par njih?“
Halloren je nastavio razgovor.
Xavier se naglo izvukao iz misli. „Da.“
„Dobar izbor, moram reći.“ Njegov rođak se
složi. „Biće ti teško da doneseš odluku.“
„Bez sumnje.“ Osim što je on sam, izgleda,
smanjio listu na samo jedno ime – i nije imao
nikakvu ideju kako da je osvoji.
Uzimajući još jedan veliki gutljaj porta
mahnuo je konobaru da im ponovo napuni čaše.
Imao je veliku potrebu da se veoma, veoma napije.
Isuse. Sve ovo je bilo tako smešno ali nekako njemu
nije bilo do smejanja.

***
„Oh molim te hajde sa mnom.“ Melinda Edwards je
nagovarala sledećeg jutra i bukvalno je vukla
Charlotte prema izlaznim vratima. „Ne pada kiša, i
prosto ću poludeti ako konačno ne udahnem malo
svežeg vazduha.“
Mada se i ona osećala isto tako, Charlotte je
oklevala. Majka joj je dozvolila da poseti Melindu,
ali bila je prilično jasna kada je rekla da može da
ostane samo na ranom ručku i onda odmah mora
da se vrati kući. Bilo je poznato da gospođica
Edwards prima mnogobrojne posete od strane
brojnih džentlmena, pa je odmah zabranila
Charlotte da bude prisutna i narušava sjaj svoje
prijateljice a najgore od svega je to što je mogla
sresti nekoga sumnjive reputacije.
Ipak, niko nije mogao doći u posetu Melindi
ako ona nije kod kuće. A takođe još uvek nisu ni
jele. „U redu.“ Složila se. „Samo kratka šetnja.“
„Da, da. Samo par ulica.“
Ledi Edwards je podigla pogled sa pisma
koje je pisala. „Povedi Anabel sa sobom i nemoj
ostajati dugo napolju. Ako se prehladiš moraćeš
ostati u kući cele sedmice.“
„Da, mama.“
Jednom kada im se Melindina služavka
pridružila, krenule su oštrim tempom niz White
Horse Street prema Knightsbridgeu. Kiša nije
padala kada su izašle ali delovalo je kao da bi
svakog momenta mogla da se predomisli i ponovo
počne. Ipak, bilo je lepo izaći napolje i šetati bez
kišobrana i bez potrebe da se uništi još jedan šešir.
Melinda omota ruku oko Charlottine.
„Nikada nećeš pretpostaviti ko je juče došao da me
poseti.“
„Molim te reci mi.“ Charlotte odgovori sa
osmehom. „Znaš da volim da slušam sve o tvojim
romantičnim osvajanjima.“
„Pa, on se baš i ne može ubrojiti u njih. Bar
ne još, u svakom slučaju. Mada, delovao je prilično
zainteresovano i čak mi je doneo i ruže.“ Njene
tanke obrve se malo spuste. „Takođe mi je delovao
malo… opijeno, mada možda i grešim.“
„Oh za Boga milog, reci mi!“
„Xavier, lord Matson. Možeš li da veruješ?
Ima najlepše oči, zar ne misliš?“
„Da, ima.“ Charlotte tiho odgovori dok joj se
srce raspadalo. Ali kada je Melinda pogledala u nju,
uspela je da se malo nasmeje. On nije bio za nju, u
svakom slučaju. Svi su to znali. Ne sa tom njegovom
sumnjivom reputacijom a njenom smešno čistom i
neukaljanom. To što je razgovarao sa njom dva puta
ne znači baš ništa. „Kako uzbudljivo! Da li je
razgovarao sa tvojim ocem?“
„Oh, previše je rano za to guskice. Ali jeste
me pitao sve o tome šta me interesuje, i sa kime se
družim – a kada sam mu spomenula tvoje ime,
rekao je da ste se upoznali! Ti užasni stvore! Zašto
mi nisi rekla?“
Na jedan kratak momenat, Charlotte nije
mogla da se seti kako da govori čak ni kako da diše,
a skoro da je zaboravila i kako da hoda. Spomenuo
ju je. Sećao se nje. Lagani trnci su joj se spustili niz
kičmu. Grof Matson je izgovorio njeno ime, dosadna
ili ne, suđena lordu Herbertu Beetlyu ili ne, i
priznao je da su se upoznali.
Shvatila je da Melinda još uvek gleda u nju.
„Oh, praktično je naleteo na mene na balu kod
Hargreavesa.“ Uspela je da progovori. „Ne bih rekla
da smo baš puno razgovarali – pa, mislim da je
samo bio ljubazan.“
„U redu, opraštam ti moja draga. I mislila
sam da je tako nešto u pitanju. Kada sam mu rekla
da si praktično verena za lorda Herberta, rekao je –
’Da, deluju prilično privrženo jedno drugom’.“
Pa, to je sve razjasnilo. Lord Matson uopšte
nije obratio pažnju na nju ako je nakon njihova dva
susreta mogao da kaže da deluje privržena
Herbertu. Jedva da je mogla da toleriše tog čoveka,
za Boga milog. I mada nije ništa ni očekivala, ipak
je bolelo. Sigurno ima i gorih stvari od rušenja
snova, pomislila je. Sada se čak više nije mogla ni
pretvarati da je tajno privučen njom i da...
„Dobro jutro gospođice Edwards, gospođice
Charlotte.“ Na zvuk tog niskog, dubokog glasa,
Charlotte je tako naglo trgla glavom i okrenula se
da je skoro oborila samu sebe. „Lorde Matsone.“
Zacvilela je kada je videla njegovog veličanstvenog
crnog konja iza njih. Naravno. Skoro je deset sati.
Krenuo je u klub.
Mnogo staloženija od nje, Melinda se
nasmešila i ljubazno uzvratila pozdrav. „Kakvo
prijatno iznenađenje moj lorde! Nisam očekivala da
vas vidim ovog jutra.“
Charlotte se ukoči i namršti. Melinda je bila
užasan lažov. Apsolutno je očekivala da vidi grofa,
što znači da je bilo više devojaka koje su ga
špijunirale svakog jutra kada je prolazio do
Gentlman Jackson’s-a.
 „Da, krenuo sam na jedan sastanak.“
Odgovorio je. „Ali pošto idemo u istom smeru, mogu
li da vam pravim društvo na kratko?“
„Naravno moj lorde.“
Čim je sjahao sa konja, Melinda se odvojila
od Charlottine ruke praveći mesto za grofa, između
njih dve. Oh, Bože. Majka će je ubiti. Tri puta je
razgovarala sa Xavierom Matsonom i to za kraće od
sedam dana. Osim što im se nije pridružio kako bi
razgovarao sa njom, naravno. Zainteresovan je za
Melindu. I Charlotte nije mogla da ga krivi za to.
Njena prijateljica je bila vitka, mala i plava, sa
sjajnim zelenim očima i savršeno graciozna. I po
prvi put od kako se druže, Charlotte je mrzela.
Mada je znala da nije bio tu zbog nje, da im
se nije pridružio kako bi razgovarao sa njom nego
sa Melindom, dah joj je zastao u grlu dok je pružao
uzde svog konja njihovoj služavci a onda galantno
ponudio jednu ruku njoj a drugu njenoj prijateljici.
Već dva puta je dodirnuo njenu ruku ali ovog puta
su bili bliže jedno drugom nego ikada ranije. Čak i
kroz svoj debeli kaput, Charlotte je mogla da oseti
njegovu toplinu kako se probija kroz sve slojeve
njene garderobe i upija u njenu kožu. Lord Matson
je prilično visok, ali i ona je. Vrh njene glave je
dosezao do njegove brade, što je apsolutno savršena
kombinacija za valcer, pomislila je. Mišići njegove
ruke su se blago pomerali ispod njenog dlana zbog
čega je poželela da ga prevuče sve do njegovih
ramena.
 Kada se okrenuo kako bi nastavio razgovor
sa Melindom, Charlotte nije mogla da odoli pa se
privukla još malo prema njemu kako bi mogla da
oseti njegov miris. Sapun za brijanje i miris kože,
iznenađujuće opijajuća kombinacija.
Plave oči su se okrenule prema njoj kao da
je primetio šta radi. „A šta to vas dve radite ovde,
ovog jutra?“
„Šetamo.“ Melinda je odgovorila pre nego
što je ona uspela.
„Vidim. Ali ipak ste prilično rizikovale,
izlazeći po ovakvom vremenu.“
„Nismo od šećera, moj lorde.“ Charlotte
promrmlja, pokušavajući da se uključi u razgovor.
„Ili bar ja nisam.“
Zasmejao se. „Ne, vi ste izgleda stvoreni od
mešavine par finih začina.“ Njegov pogled se
zadržao na njenom jedan trenutak pre nego što se
ponovo okrenuo Melindi. „A vi, gospođice Edwards?
Koji su vaši sastojci?“
„Oh, sigurno sam od šećera jer sam sasvim
ubeđena da bi se istopila na kiši. Nisam tako čvrsta
kao Charlotte.“
„Ne brini Melinda.“ Charlotte odgovori,
želeći da nastavi ovaj razgovor o začinima radije
nego da brine o tome što je zbog Melindinog
komentara delovala kao farmerski vo. „Pozajmiću ti
moj kišobran.“ Dobacila je jedan pogled prema
Matsonu. „A koji su vaši sastojci moj lorde?“
 „Charlotte!“
„To je fer pitanje, gospođice Edwards.“ Grof
nastavi sa laganim osmehom na usnama.
„Pretpostavljam da bi to zavisilo od toga koga pitate.
Moj brat je imao običaj da kaže da sam napuhana
vreća vrelog vazduha.“
Melinda ga je podarila jednim od svojih
šarmantih osmeha. „Oh, sasvim sigurno niste.“
„Ja lično volim da verujem da sam
sastavljen od krvi, mesa i kostiju, ali pretpostavljam
da to ne zvuči ni malo zanimljivo.“
„Zvuči istinito.“ Charlotte odgovori držeći
lice okrenuto od njih da ne bi videli kako joj se
obrazi crvene. Da, njena majka će je sasvim sigurno
poslati u manastir ali ovo je tako vredno toga.
Nikada nije ni pomislila da bi mogla ovako da se šali
sa lordom Matsonom, a još manje da bi mogla
otkriti njegov odličan smisao za humor i tihu
inteligenciju koja je prevazilazila njegovu
raskalašnu reputaciju.
Stali su kada su došli do Brick Streeta.
„Obećale smo mojoj majci da ćemo se brzo vratiti
kući.“ Melinda progovori a sjaj u njenim očima je
sasvim jasno pokazivao kako želi da se on ponudi
da ih otprati nazad.
„A lord Matson ima sastanak.“ Charlotte
istakne, neuspevajući da potpuno izbaci iritiranost
iz svog glasa. To što joj je ovako blizu i što obraća
pažnju na nekoga drugog, bilo joj je apsolutno
nepodnošljivo. Zapitala se šta će raditi ako on oženi
Melindu. Bilo je to baš glupo jer nije imala nikakva
prava nad njim, ali nije bila sigurna da bi mogla
ostati prijateljica sa Melindom kada bi znala ko je
njen muž.
„To je istina. Pretpostavljam moje dame, da
ćete biti u pozorištu, sutra uveče?“
„Oh da.“ Melinda uzdahne.
Odvojio se od njih i ponovo se vratio svom
konju a onda lagano uzjahao istržući svoje atletsko
telo zbog čega je Charlotte tiho uzdahnula.
Dodirnuo je šešir pozdravljajući ih. „Onda ćemo se
možda videti tamo.“ Rekao je. Na jedan kratak
momenat njegov pogled se stopio sa njenim.
Sekund kasnije, pokrenuo je konja i nestao niz
ulicu.
„Mislim da bi mogla pasti u nesvest.“
Melinda zacvrkuće, grleći sama sebe.
Charlotte odvoji pogled od ulice niz koju je
otišao. „Ne budi blesava, ulica je skroz mokra.“
„Oh, Charlotte, samo sam romantična.“
gospođica Edwards je ponovo uhvati za ruku.
„Hajdemo sada. Odjednom sam užasno gladna. A
ti?“
„Da.“ Charlotte automatski odgovori mada
je ručak bio poslednja stvar koje bi se sada setila.
Ne, sada mora da pronađe način da nagovori
roditelje da idu u pozorište sutra uveče. Xavier
Matson će možda uskoro da pripada nekoj drugoj,
ali ona bar može da ga gleda.
 ***
„Mislila sam da ćeš ostati nakon večere.“ Jeanette,
Ledi Ibsen se igrala sa plamenom sveće, provlačeći
prste kroz njega. Njen sluga je izašao iz salona za
ručavanje pre dvadeset minuta i Xavier je znao da
ga više neće ni videti do kraja večeri. Jeanette je
izuzetno dobro istrenirala svoju poslugu.
„Večera je bila zaista božanstvena, kao i
obično.“ Xavier uzvrati spuštajući salvetu na sto.
„Ali moram u pozorište večeras. Rekao sam ti da ne
mogu ostati duže.“
Uzdahnula je. „Da, znam. Ali žena uvek
može da se nada.“ Naginjući se preko stola lagano
je liznula ivicu njegovog uha. „Ja sam mnogo bolja
od Hamleta, Xavier.“
„Ne sumnjam. Večeras je na repertoaru
komad Kako ti se dopada, međutim, ti bi teško
mogla da se smatraš komedijom.“
„Da, ali mogli bi da je igramo kako god ti se
dopada, celu noć.“ Uzvratila je približavajući se
kako bi uvukla svoje nemirne prste u njegovu kosu.
Bilo koje druge večeri od kako je stigao u
London, ne bi morala toliko da se trudi da bi ga
nagovorila. Večeras, međutim, osećanje kojeg je bio
najviše svestan je bilo blaga iznerviranost. Morao je
da bude na drugom mestu. „Veoma bih to voleo,
uveravam te,“ odgovorio je, oslobađajući se njenih
ruku onoliko nežno koliko je mogao, „ali očekuju
me.“
 Uspravila se a taj pokret je pokazao neke
sasvim fine stvari u prednjem delu gde je njena
haljina bila nisko rezana. „Ko je ona?“
Xavier odgurne stolicu i ustane. „Izvini?“
„Oh, nisam ljubomorna.“ Odgovorila je,
graciozno se podižući na noge. „Mada sam
iznenađena. Mislila sam da tražimo devojku koja bi
bila spremna da ti bude žena i koja bi imala
određeno razumevanje za naš odnos. Ko god da je
ona, sasvim sigurno je privukla tvoju pažnju. I tvoju
zainteresovanost.“
Mršteći se, počeo je da se povlači. „Sve što
sam rekao je da me očekuju. Delim ložu sa
Hallorenom.“
„Znači nisi pronašao ni jednu ženu koja bi
privukla tvoju pažnju. Neku zbog koje žuriš u
pozorište večeras kako bi je video.“
„Ne.“
„Hm. Možda i ja dođem. Volim
Shakespeara.“
Psujući u sebi, slegnuo je ramenima. Bilo
mu je dovoljno teško da sakrije svoju opsednutost i
bez Jeanette koja ga uhodi po ćoškovima. „Kako
želiš draga.“
„Uvek tako i radim, dragi.“ Ispružila je ruku
i on se naklonio. „Već imam jednu ideju, ali neću ti
upropastiti provod.“
„Jeanette, d...“
 „Rekla sam ti, nisam ljubomorna. Previše
mi se dopadaš da bih ti poželela bilo šta loše.“
Nasmešila se. „Ali biću ovde ako se dogodi da možda
nisi… prihvatljiv za njene roditelje. Ipak si zaradio
određenu reputaciju i očekivano je da imaš visoke
standarde. I oštro oko.“
Da, imao je određenu reputaciju, mada je
većina toga bila čista glupost. Jeanette je tvrdila da
nije ljubomorna a zbog načina na koji je živela svoj
život, verovao joj je. „Hipotetički, kako bi džentlmen
upitne reputacije mogao da osvoji roditelje pristojne
devojke?“
Ledi Ibsen provuče ruku kroz njegovu dok
joj je proračunatost sijala u očima. „Hm. Kako bi
mogli da postignemo da izgledaš više prihvatljivo?“
Xavier je šmrknuo i odvojio se od nje.
„Nisam toliko loš.“ Rekao je i krenuo prema
hodniku. „Snaći ću se.“
Da, imao je par ljubavnica od kako je stigao
u London, i provodio je vreme kockajući i gubeći
malo veću sumu novca i pijući malo previše, ali
nikada nije ni tvrdio da je svetac, za Boga milog.
Nakon cele godine koju je proveo praktično zatvoren
u Devonu, pokušavajući da se izbori sa svim
finansijskim zavrzlamama ostalim iza nekoga ko
nije očekivao da će umreti sa trideset i dve godine,
trebalo mu je malo distrakcije i opuštanja.
„Možda ako ih podsetiš da si ratni heroj.“
Jeanette predloži dok je uzimao šešir i rukavice.
„Oh, ili možda ako ih uveriš da si odlučan u nameri
da ostaviš svoj skandalozni način života iza sebe.
Mada, iskreno, ne verujem da bi poverovali da je
njihova ćerka sposobna da te odvoji od svih tvojih
sklonosti.“
„Onda sigurno misliš na pogrešnu ženu.“
Odgovorio je, pokazujući njenom batleru da otvori
vrata. „Samo obećaj da se nećeš mešati.“
Spustila je ruku na grudi. „Ja? Možda ako
mi se ne dopadne. Ali obećavam. Neću se mešati.“
Xavier navuče kaput i izađe napolje. Ni
jedna od devojaka sa njegove liste ne bi mogla da
pronađe ni jednu zamerku njegovom izgledu.
Njegova razumna polovina mu je govorila da
jednostavno izabere neku od njih i nastavi sa
planom dobijanja naslednika i nastavljanja svog
porodičnog stabla.
Razum je međutim potpuno nestajao čim bi
ugledao Charlotte Birling. Sama njena prisutnost
ga je potpuno opijala. Ali nije to bila čista fizička
privlačnost koju bi mogao da zadovolji sa njom ili
nekom drugom. Voleo je da bude u njenom društvu,
od kako su se upoznali proveo je mnogo vremena
razmišljajući o tome kako se usamljeno osećao od
momenta kada je saznao da je njegov brat Anthony
mrtav, i kako bi to osećanje potpuno nestajalo kada
bi razgovarao sa Charlotte.
Pre nego što sve ovo ode dalje, morao je da
provede duže od dva minuta u razgovoru sa njom, i
morao je da sazna da li bi ona mogla biti
zainteresovana za nekoga koga prati tako loša
reputacija, najvećeg gradskog razvratnika.
Pošto nema nikakvih novih vesti u slučaju nestale narukvice,
Vaš autor će se ponovo vratiti na omiljenu osobu ove
kolumne: Grofa Matsona.

Ranija šaputanja da je možda spreman da se

skrasi i stane pred oltar postala su još jača početkom ove
sedmice. Potvrđeno je da je posetio gospođicu Melindu
Edwards u ponedeljak, a onda je viđen kako šeta sa istom
tom damom (i neidentifikovanom pratnjom), juče u White
Streetu. Delovalo je kao da se radi o slučajnom susretu, ali
kao što vi dragi čitaoci već znate, ni jedan susret neoženjenog
muškarca i neudate žene, nikada nije slučajan.

DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,

5. Jun 1816.

„Zar nisi rekla da je ova predstava rasprodata

nedeljama unapred?“ Ledi Birling upita, sedeći
pored Charlotte u njihovoj, novo-iznajmljenoj loži.
„I bila je.“ Charlotte brzo potvrdi, nadajući
se da niko iz obližnjih loža neće čuti njihov razgovor
i uključiti se kako bi negirao to. „Verovatno su
mnogi otkazali zbog vremena.“
 Njen otac skine kaput i prebaci ga preko
stolice. „Voleo bi da je i nas zadržalo kod kuće.“
Progunđao je, sedajući pored svoje žene.
„Ali ti voliš pozorište oče.“
„Uobičajeno, da. Međutim sada kada je
Easterly u gradu, voleo bi da se ne izlažemo previše
pogledima.“
Ako se još malo bude skrivala od pogleda,
potpuno će nestati. „Sophia deluje kao da ne mari
previše što se vratio.“
„Verujem da Sophia želi da poništi taj brak.“
Baronesa progovori tihim glasom, gledajući oko
sebe isto kao što je i njen muž uradio. „Još sa tom
optužbom od strane Ledi Neeley, ko bi mogao da je
krivi?“
Teško se uzdržavajući da ne progovori
Charlotte je ipak uspela da ostane tiha, pa je
podigla program predstave kako bi mogla da viri
preko njega i baci pogled na lože sa druge strane
pozorišta. Mogla bi da brani lorda Easterlya i
Sophiu sve dok joj ne nestane daha, ali njeni
roditelji su očigledno već doneli odluku po tom
pitanju.
Da bude iskrena, jedva da se i sećala lorda
Easterlya, u svakom slučaju, osim što je znala da je
prilično visok i da ima jako prijatan glas.
Melinda i njena porodica su bili smešteni u
loži par mesta bliže pozornici. Brzo joj mahnuvši,
Melinda se vratila posmatranju gomile, baš onako
kako je i Charlotte to radila. Obe su naravno tražile
istog muškarca – a Melinda je bar imala razloga za
to. Ako lord Matson pobedi vreme i ipak se pojavi
ovde, biće to zato što želi da vidi gospođicu
Edwards.
„Charlotte.“ Njena majka tiho progovori,
dodirujući je po ruci. „Deluješ tako tužno. Da li si
dobro?“
Odmah se sabrala. „Da, jesam. Samo sam
mislila o Sophiji.“
„Nadam se da će tvoja rođaka uspeti da
ostavi sve ove neprijatnosti iza sebe. Sasvim
sigurno je to uspela ranije, kada ju je Easterly
napustio.“
Charlotte nije bila tako sigurna da je Sophia
ostavila bilo šta iza sebe, ali njena rođaka je postala
stručnjak u ubeđivanju svih ostalih da je to zaista
tako. Ponekad, Charlotte je želela da može da
izgleda tako smireno i elegantno. Nikada nije imala
mnogo sreće sa tim, ali bar je imala malu prednost
u tome što je bila praktično nevidljiva.
Čak su se i njeni roditelji ponekad ponašali
kao da je nevidljiva, mada ne tako često sada kada
je odrasla dovoljno da bude predstavljena društvu i
potencijalnom mužu. Njena starija sestra, Helen,
udala se do kraja svoje prve sezone, ali ona je bila
sva srećna i zabavna i imala je krupne smeđe oči i
talenat za sviranje i igranje.
Ali na kraju, sve to je ostavilo Charlotte sa
lordom Herbertom. Pokušala je da se prilagodi
nedostatku bilo kakve živosti u njemu, ali nije
uspela. Njeni roditelji su želeli da se uda, ona je
želela da se uda. Mada, u njenim snovima, udala bi
se za nekoga ko bi je smatrao interesantnom i
zabavnom – nekoga kome bi bar mogla da kaže
nešto zabavno čemu bi se on zapravo smejao. U
očima njenih roditelja, ona i Herbert su bili savršen
par jer, pa, kako bi mogla da očekuje bilo šta bolje?
„Šteta je što nismo pozvali lorda Herberta
da nam se pridruži.“ Njena majka progovori, sedeći
pozadi pored zavesa. „Da li on voli pozorište?“
„Iskreno, ne znam.“ Charlotte šapne
odgovor. Mada, nije verovala da voli jer da bi uživao
u pozorištu moraš imati bar malo mašte a nije
verovala da on poseduje i najmanju mrvicu.
Još jednom je pogledala oko sebe dok je
predstava već počinjala i odmah spazila lorda
Matsona. Sedeo je u senci zadnjih redova lože lorda
Hallorena, u kojoj je, pored njega, sedelo i par
preterano obučenih žena. Žene iz polusveta, kako bi
ih njena majka nazivala. Nagla se unapred kako bi
malo bolje videla. Delovao je kao da potpuno
ignoriše sve ostale lože, potpuno se fokusirajući na
pozornicu.
„Charlotte, prestani da špijuniraš ljude.“
Njena majka promrmlja.
„Svi ostali to rade.“
„Ti nisi kao ostali.“
 Charlotte je presedela ceo prvi i drugi deo
predstave veoma svesna činjenice da grof sedi
negde iza njenih leđa. Pitala se da li da traži dozvolu
da poseti Melindinu ložu jer i lord Matson će sasvim
sigurno biti tamo. Oh, očigledno je potpuno
poludela.
Kada se zavesa zatvorila, pridružila se
aplauzu. Sada će svi izaći iz svojih loža da se
izmešaju sa drugima i tračare i da budu viđeni, a
ona i njeni roditelji će sedeti tačno tamo gde su i bili
kako niko ne bi mogao ni da pomisli da su išta
drugo osim veoma pristojni.
„Charlotte, hoćeš li reći slugi da mi donese
čašu Madiere?“ Njena majka upita. „Ovo vreme će
me dokrajčiti.“
Trepćući, Charlotte ustane. „Naravno, biću
odmah iza zavese.“
Njena majka se nasmeši. „Ne očekujem da
ćeš pobeći. Verujemo ti, draga. Samo želimo da
donosiš malo bolje odluke.“
Nisu trebali ni najmanje da se brinu zbog
njenih dela, njene misli su bile te koje su bile
dovoljan razlog za zabrinutost. Klimajući glavom,
prošla je pored stolice svoga oca i provukla se kroz
teške crne zavese. Hodnik je bio pun ljudi, svetla i
galame pa se naslonila na zid na momenat, kako bi
se pribrala.
„Uživate u predstavi?“ Muški tih glas se
začuje negde iza nje.
 Odmah ga je prepoznala i dok je lagana
drhtavica prolazila kroz njeno telo okrenula se
prema lordu Matsonu i susrela njegov plavi pogled.
„Da. A vi?“
Nasmešio se. „Jedva da bilo šta mogu da
čujem. Halloren je izgleda uspeo da pozove sve
operske pevačice Londona da mu se pridruže u
loži.“
„One su veoma… raznobojne.“ Promrmljala
je.
Osmeh mu se povećao. „Gledali ste u
mene.“
Prokletstvo. „Pa, ja… vidite, ja… rekli ste da
ćete biti ovde večeras.“
„Jesam.“
Oh, mogla bi da gleda u njega čitavu
večnost. Na laganoj svetlosti sveća njegova kosa je
dobijala boju zlata, dok se blago kovrdžala i
zaklanjala mu jedno oko. Shvatajući da se zagledala
u njega, Charlotte pročisti grlo. „Verujem da je i
Melinda Edwards ovde, takođe. Pronaći ćete je u
onom pravcu.“ Pokazala je rukom prema jednom
kraju hodnika.
„Znam gde je ona.“ Odgovorio je. „Mogu li
da vam postavim jedno pitanje?“
„Naravno.“
Po prvi put tokom njihovog kratkog
poznanstva delovao je nesigurno. Charlotte je
saosećala sa njim. Potpuno ga je razumela jer čim
bi ga ugledala čak i u daljini odmah je postajala
nesigurna. Kada su zapravo razgovarali, međutim,
osećala se… svesno ali smireno, kao da je njihov
razgovor najprirodnija stvar na svetu.
„Herbert Beetly,“ Grof je nastavio još tišim
glasom, „da li ste vereni?“
Zacrvenela se. „Ne. Bar ne još uvek.“
„Znači očekujete da će vas zaprositi.“ Glas
mu je bio malo stegnut, ali nije ni malo sumnjala
da razmišlja o sopstvenoj prosidbi Melinde.
Charlotte natera sebe da se nasmeši.
„Najverovatnije. On mi je bio jedini udvarač tokom
protekle godine.“
Matson se namršti. „Vaš jedini udvarač?“
Ponovio je. „Zašto je to tako?“
„Zašto...“ Još više se zacrvenela, ali uspela
je da mahne najbližem slugi. Mora da uradi ono što
joj je majka rekla i da se vrati u ložu pre nego što
njeni roditelji krenu da je potraže. „Nema potrebe
da budete tako zli, moj lorde.“ Tužno je odgovorila.
Nežno je uhvatio njenu ruku ali ipak
dovoljno čvrsto da se osigura da će ostati na tom
mestu gde je stajala. „Samo sam želeo da vam
postavim pitanje. Da li je u pitanju porodični
dogovor? Da li ste obećani jedno drugom od rođenja
ili tako nešto?“
„Ne. Ne budite smešni.“ Nije delovao kao da
je zeza, zapravo delovao je prilično ozbiljno. Pa,
postavio joj je pitanje a ona nikada nije bila neko ko
bi izbegavao istinu ma koliko ona bila bolna. „Ja…
pa ja nisam tip žene oko koje bi se muškarci
utrkivali.“ Charlotte slegne ramenima. „Moj otac i
Herbert su poznanici, i pošto niko nije iskazao
nikakav interes za mene, postigli su međusobni
dogovor.“
„Znači Beetly ne poseduje vaše srce.“
Nastavio je još uvek držeći njenu ruku.
Njeno blesavo srce je poskočilo zbog
ozbiljnosti u njegovim očima. „Ne, on ne poseduje
moje srce. Ali sve to ima smisla.“
Na njeno iznenađenje, prišao joj je malo
bliže. „Kako to ima smisla?“
„Moj lorde, zar ne bi trebali da razgovarate
sa gospođicom Edwards?“ Charlotte upita, pitajući
se da li može da oseti njen pomahnitali puls pod
prstima.
„Razgovaram sa vama Charlotte. Kako to
udaja za najtupljeg muškaraca u Londonu za vas
ima smisla?“
„Mi smo jako slični.“ Nikada nije naglas
priznala koliko je obična i dosadna. Sve do sada,
očigledno.
„Za Boga milog, ko vam je rekao tako
nešto?“ Prasnuo je malo podižući glas. Jedno ili
dvoje najbližih ljudi se okrenulo da pogleda u njih.
Charlotte je poželela da je od kamena kako
bi prestala da se crveni i kako bi mogla da se sruši
na pod i nestane. „Imam ogledalo moj lorde,“
odgovorila je ukočeno, „a i uši. Sada, ako bi ste me
izvinili, moram da naručim nešto.“
Uspravio se i pogledao oko sebe kao da se
tek sada setio da stoje u hodniku prepunom ljudi.
„Hoćete li biti kod kuće sutra ujutru?“
„Zašto?“
„Jer imam nameru da vam dođem u posetu.
Hoćete li biti kod kuće?“
Prebledela je. „Vi… zašto?“
Zabavljenost je zasijala u njegovim očima.
„Da ili ne?“
„Pretpostavljam… da. Ali moji roditelji...“
„Prepustite to meni.“ Skliznuo je rukom niz
njenu kako bi je uhvatio za prste. Ne skidajući
pogled sa njenog lica, podigao je njenu ruku i
lagano usnama prešao preko njenih prstiju. „Do
sutra.“
Hiljadu pitanja se vrzmalo po njenoj glavi ali
nije uspela da smisli ni jedno zbog kojeg ne bi
zvučala kao kompletan idiot. Ali ipak... „Ne
razumem.“ Šapnula je.
Grof se nasmešio. „Imate tako lepe oči.“
Šapnuo je nazad pre nego što je nestao u gužvi.
Morala je da sedne. Ceo svet se upravo
zatresao i zaplesao u sasvim drugom ritmu. Xavier,
Grof Matson, želi da poseti nju. Nju.
 Ako je ovim nameravao samo da je zeza
onda je to najokrutnija stvar za koju je ikada čula.
Sa reputacijom razvratnika ili ne, nije joj delovao
tako okrutno. Za ovih par susreta koje su imali do
sada, sasvim sigurno nije pomislila tako nešto za
njega. A ako je dobra u nečemu onda je to
procenjivanje ljudi. Kada vas niko ne primećuje
veoma je lako proučavati ljude.
Charlotte se usredsredila na disanje dok je
pomerala zavese i vraćala se na svoje mesto u loži.
Sada kada je malo bolje razmislila o tome, juče kada
je pratio nju i Melindu, većinu vremena je proveo
razgovarajući sa njom. Bila je to samo razmena
učtivih rečenica, ljubaznosti, mada – možda je samo
ona tako mislila. Oh Bože, oh Bože, oh Bože.
„Draga?“ Glas njene majke ju je naterao da
poskoči. „Crvena si kao cvekla. Šta se desilo?“
Dovraga. „Ja, tražila sam sluge ali nisam
uspela da privučem njihovu pažnju.“ Uspela je da
progura reči kroz grlo, želeći da pobegne na neko
mirno mesto kako bi sabrala misli.
„Žao mi je moja draga.“ Baronesa odgovori.
„Nisam želela da ti stvaram neprilike, ali tvoj otac i
ja smo mislili da smo možda previše strogi. Moraš
biti svesna koliko je naš položaj sada osetljiv.“
„Svesna sam toga.“ Charlotte uzvrati. Ali
možda njeni roditelji uopšte nisu bili strogi – da su
je zadržali u loži ne bi uspela da razgovara sa
lordom Matsonom i on ne bi uspeo da je obavesti
kako planira da joj dođe u posetu.
 Sa druge strane, nije se sećala da je ikada
ranije bila toliko uzbuđena i nervozna i... puna
nade. Koji god da je njegov razlog, ako dođe kod nje
sutra ima svaku nameru da bude spremna i da se
vidi sa njim. Charlottine usne se razvuku u maleni
osmeh. Rekao je da ima lepe oči. Čak i ako ovo bude
trajalo samo jedno veče, osećala se tako lepo. Bilo
je to tako čudno osećanje koje bi samo ogledalo ili
nepojavljivanje lorda Matsona sutra moglo da
uništi. Ali večeras, ona nije imala nikakvu nameru
da gleda u ogledalo.

***
Charlotte nije mogla a da ne pogleda u ogledalo
sledećeg jutra kada se oblačila. Takođe nije mogla
da ne primeti rumenilo na svojim obrazima i sjaj u
očima. „Možda se neće ni pojaviti.“ Podsetila je
samu sebe. „Verovatno i neće.“
Iza nje, Alice prekine ono što je radila,
držeći u rukama još ukosnica sa namerom da joj
dodatno učvrsti frizuru. „Izvinite, gospođice
Charlotte?“
„Ništa, samo razgovaram sama sa sobom.“
„Ako smem da kažem izgledate malo
uznemireno od jutros. Da kažem gospođi Rutledge
da vam napravi čaj od mente?“
Alice sigurno nije jedina koja je primetila
njeno čudno ponašanje, jer od kako je sinoć imala
onaj mali razgovor u hodniku pozorišta, plutala je
između panike i euforije. Možda ako bi priznala da
se malo prehladila to bi svima pomoglo da otklone
sumnje bar dok se lord Matson ne pojavi. Ako se
lord Matson pojavi. „Volela bi jedan čaj. Popiću ga
uz doručak.“
Njena služavka odmah izađe iz sobe. Uz
uzdah, Charlotte izvuče ukrasnu traku iz kose i
prebaci je preko stola. Kada bi samo mogla da
razumno sagleda stvari, shvatila bi da nije ni bitno
da li će doći danas da je poseti ili ne. Njeni roditelji
nikada neće dozvoliti da ga vidi. Misliće da sigurno
ima neke skrivene motive, jer naravno da niko ne bi
pomislio kako je samo navratio da je vidi.
Iza prozorskog stakla, mutnog od sitne kiše
koja je i sada padala, doleteo je zvuk kočije koja se
zaustavljala ispred njihove kuće. Srce joj se
pretvorilo u ludu skakutavu loptu. Nije se šalio sa
njom.
Tako jako je želela da otrči do prozora i
pogleda. „Ne Charlotte,“ čvrsto je naredila sama
sebi, „izgledaćeš kao blesavo kuče.“
I zato, umesto toga, završila je sa
nameštanjem svoje kose što je bilo prilično teško
bez Alice. Ostala joj je još samo jedna ukosnica
kada se naglo ukočila.
Zašto je toliko zaluđena Xavierom
Matsonom? Da, zgodan je i tako samouveren i
atletski građen, ali šta je još znala o njemu osim
toga? Njegov raspored: išao je na boks svaki dan u
deset sati kada nije imao obaveze u Parlamentu,
voleo je da ruča kod White’s-a ili u Boodle’s-u,
popodne voli da jaše u Hyde Parku, ako to vreme
dozvoljava. Osim toga, bio je potpuni stranac za
nju. A to je delimično bilo ono što joj se sviđalo kod
njega. Mogao bi biti zgodan i romantičan i
misteriozan, i nedostižan.
Ali sada je bio ispred njenih vrata.
Alice naglo uleti u sobu. „Izvinjavam se
gospođice Charlotte, ali imate posetioca.“ Prišla joj
je još bliže i to na vrhovima prstiju. „To je jedan
gospodin.“
„Oh,“ Charlotte odgovori ne komentarišući
ništa više. „Pomozi mi da završim sa nameštanjem
kose, hoćeš li?“
„Odmah gospođice.“ Alice brzo popravi ono
što je Charlotte radila. „Zar niste radoznali ko je u
pitanju?“
Uupss. Zaboravila je, svi misle da ona ne
zna ko je u pitanju. „Naravno da jesam Alice. Gde
ga je Boscoe smestio?“ Upitala je mada je
pretpostavila da ga je batler uveo u jutarnji salon,
uobičajeno mesto gde su gosti zamoljeni da
sačekaju da ih prime. Ne da je ikada imala i jednog
muškog posetioca, izuzev Herberta.
„On je u kancelariji vašeg oca. Lord Birling
nije izgledao ni malo zadovoljno. Ne znam zašto jer
vaš posetilac je veoma... prijatan za gledanje, ali ne
bi to trebala ni da komentarišem.“
 Ne bi, ali Charlotte je bila zahvalna na bilo
kakvoj informaciji. Morala je da požuri, ako ubrzo
ne siđe dole njen otac bi mogao da isprati lorda
Matsona pre nego što ona uspe čak i da ga vidi.
Konačno, dok je Alice još uvek išla za njom
i popravljala zadnji deo njene frizure, Charlotte je
sletela niz stepenice. Batler je stajao na svom
uobičajenom mestu u hodniku, ali čak ni ozbiljni
Boscoe nije mogao u potpunosti da sakrije
radoznalost zbog njihovog posetioca.
„Boscoe? Alice mi je rekla da imam
posetioca.“ Praktično vibrirajući od nervoze, nije
mogla da odoli pa je bacila pogled prema zatvorenim
vratima radne sobe njenog oca.
„Da, gospođice Charlotte. Vaš otac je rekao
da sačekate u jutarnjem salonu sa vašom majkom.“
Sve dok nije izgovorio tri poslednje reči,
Charlotte je bila puna nade. Njena majka će sasvim
sigurno imati neka pitanja za nju a ona nije imala
pojma kako da joj odgovori. „Hvala.“ Ipak se
zahvalila prolazeći kroz poluotvorena vrata.
„Jesi li planirala ovo?“ Baronesa je odmah
zahtevala da zna, ne čekajući ni da sedne pre nego
što je izgovorila pitanje.
„Da imam posetioca?“ Charlotte upita,
prisećajući se da ona ne bi trebala da zna ko je iza
zatvorenih vrata radne sobe, zajedno sa njenim
ocem.
„Da ti lord Matson dođe u posetu.“
 Hvala Bogu ali to što je čula njegovo ime
tako naglas izgovoreno, dovoljno ju je potreslo da
nije ni morala da glumi reakciju. „N-ne. Kako bi
mogla da planiram nešto tako?“
„Nemam nikakvu ideju, ali gledala si u
njega kroz prozor pre par dana i prišao ti je na balu
kod Hargreavesovih.“
„Mama, savršeno jasno si mi rekla da treba
da se fokusiram na lorda Herberta jer mi ni jedan
drugi džentlmen nije došao ni u jednu posetu
tokom cele protekle godine. Zašto misliš da bi sada
mogla da isplaniram nešto ovako?“
„Ali zašto je ovde?“ Njena majka je nastavila
da insistira.
„Ovde je kako bi posetio Charlotte.“ Njen
otac se pojavi u dovratku. Lice mu je bilo stegnuto
i izražavalo je očigledno neslaganje. „Želi da joj bude
pratilac.“
Baronesa se opusti u stolici od šoka. „Šta?
Charlotte?“
Kroz zvonjavu u ušima Charlotte je
postavila isto to pitanje u svojim mislima. Mada, i
pored toga, reakcija njene majke je bolela. Da, bila
je tiha i povučena i ni malo živa i lepa kao Helen, ali
jako je bolelo to što su njeni roditelji mislili da je
zaista... nisko, da je Herbert zaista njena najbolja
prilika.
„Da, Charlotte. Zato molim te saberi se
Vivian, da bi mogao da ga uvedem.“
 „Ali...“
„Ne mogu da ga izbacim napolje kada je
došao da traži moju dozvolu da poseti našu ćerku.“
Baron je prekine tihim glasom. „I to sa priličnim
uvažavanjem.“ Usmerio je svoj pogled prema
Charlotte. „Ne ohrabruj ga. Njegova reputacija je
već dovoljno poznata, a tvoja bi mogla biti
uništena.“
„Da oče.“
Lord Birling izađe samo da bi se vratio jedan
momenat kasnije sa lordom Matsonom pored sebe.
Grof je izgledao raspoloženo kao da je svo vreme
sedeo za stolom i zabavljao se uz partiju karata, a
Charlotte je mogla samo da mu zavidi na tolikoj
staloženosti. Naravno, počinjala je da shvata da je
lord Matson očigledno potpuno lud. Nije mogla da
smisli ni jedno drugo objašnjenje zbog kog bi
poželeo da dođe kod njih kući i to da bi video... nju.
Čim ju je pronašao svojim pogledom,
nasmešio se. „Dobro jutro gospođice Charlotte, Ledi
Birling.“
„Moj lorde.“ Baronesa mu ljubazno uzvrati
pozdrav. „Šta vas dovodi ovamo?“
„Kao što sam rekao lordu Birlingu, čini mi
se da sam napravio loš početak ovde u Londonu, ne
poznajem mnogo ljudi i izgleda da sam se našao u
lošem društvu. Ljubazne reči vaše ćerke i njena
pristojnost, privukli su moju pažnju.“
 Charlotte trepne. Dragi Bože, zvučao je
skoro... krotko. Da nije tog sjaja u njegovim plavim
očima, pomislila bi da je neki tupi brat lorda
Herberta ušetao u njen salon. Brat kojem očigledno
savršeno funkcionišu i razum i smisao za humor.
„Zato sam,“ nastavio je, „imao smelosti da
pitam lorda Birlinga za dozvolu da posetim
gospođicu Charlotte. Pomislio sam da bi mogli da
se provozamo mojim fijakerom, s obzirom da ima
zatvoren krov, što će nas zaštititi od kiše.“
Fijaker! Nikada u svom životu se nije vozila
u tako sportskom vozilu. Charlotte je za malo
zapljeskala rukama pre nego što je uspela da se
zaustavi pa je umesto toga zaplela prste iza leđa.
„A šta je sa pratnjom?“ Njena majka je
upitala. Njena reakcija je bila mnogo više
rezervisana nego ona kod njene ćerke.
„Moj čovek, Willis, je i sada sa konjima. On
će nam praviti društvo. Jahaće na jednom od
konja.“
Baronesa se namršti. „Još jedan muškarac?
Ne mislim...“
„Već sam dao svoj pristanak.“ Njen otac
preseče dalji razgovor. „Za danas. Kao što sam
rekao moj lorde, mora biti kući do podne.“
Matson podigne jednu obrvu. „Biće.“
Pogleda još uvek zalepljenog na Charlotte, ispružio
je jednu ruku prema njoj. „Hoćemo li?“
 Bila je dobra stvar to što je njen otac dao
dozvolu jer nije imala nikakvu nameru da propusti
priliku da se vozi u sportskim lakim kočijama sa
lordom Matsonom, bez obzira na posledice.
Klimnula je pokušavajući da malo ublaži ogroman
osmeh koji je imala na licu. „Kako želite, moj lorde.“
Uspela je da izgovori smirenim glasom.
Alice se pojavila sa toplim kaputom i
Charlotte se brzo uvukla u njega. Oba roditelja su
je ispratila do vrata kao strvinari koji stražare nad
svežom lešinom, pa se nije usudila da prihvati
grofovu ruku nego je dozvolila svom ocu da joj
pomogne da se smesti na visoko sedište sportski
kočija. Lord Matson je prebacio topli prekrivač
preko njenog krila i lagano je ušuškao pred strogim
pogledom njenih roditelja, a već sledećeg minuta
krenuli su niz ulicu.
Charlotte ispusti dah koji je zadržavala,
praveći tako mali oblak pare. „Zaista ste došli.“
„Naravno da jesam. Rekao sam vam da
hoću.“ Pogledao je. „Zašto im dozvoljavate da
pričaju o vama na taj način?“
„Koji način?“
„Vaša majka se ponašala kao da ne može da
zamisli razlog zbog kog bi zapravo došao da vas
posetim, a vaš otac kao da je mislio da imam
nameru da vas odvedem negde sa samo jednom
ciljem na umu, da vas ostavim i osramotim.“
 „Oh Bože,“ promrljala je, „to je samo... pa,
vidite oni su samo zabrinuti oko toga šta priliči a
št...“
„Nije to u pitanju.“
Zadržala je pogled na ulici ispred njih. „Ne
znam šta želite da vam kažem moj lorde? Da ne
razumeju zašto bi neko sa vašim atraktivnim
fizičkim izgledom i značajnim primanjima i
reputacijom, bio zainteresovan za njihovu ćerku? Ni
ja sama to ne razumem.“
Podigao je obrvu. „Zašto? Šta to vama fali?“
Charlotte se zacrvenela. Nije nikako mogla
to da spreči. „Kako to mislite, šta mi fali? Ne bi
trebali da mi postavljate takva pitanja.“
„Samo pokušavam da shvatim zašto ne bi
trebao da budem viđen u vašem društvu.“
Premestio je uzde iz desne u levu ruku i okrenuo se
više prema njoj. „Da li škiljite?“
„Ne moj lorde. Pa, osim ako je sunce veoma
jako.“
„Znači da danas nema problema. Mucate?“
„Uglavnom ne.“
„Nedostaje vam prst, na ruci ili nozi?“
Uprkos svim njenim naporima, osmeh joj se
pojavio na licu. „Jutros nisam imala tih problema.“
„Imate li veštačke zube?“
„Ne moj lorde.“
 „Dva uha, ravnomerno uravnotežena jedno
sa drugim, jedan...“
„Oh, prestanite da se šalite sa mnom.“
„Ne šalim se. Tražim šta je to što vam fali.
Sigurno postoji nešto zbog čega su bili tako
nervozni da vas puste sa mnom. Jedan nos,“
nastavio je, „blago podignut na vrhu, jedna usta, sa
prelepom donjom i gornjom usnom, dva oka koja
ste nosili i juče kad smo razgovarali.“ Pogledom je
preleteo preko cele njene figure. „Ne postoji ništa na
vama što je pogrešno zar ne?“
„Za Boga milog moj lorde. Ovo je previše.“
Pobunila se, ni sama ne znajući da li da se oseća
zbunjeno ili zabavljeno. „Gledate samo u jedan deo
problema, ako smem da kažem.“
„Onda sigurno nosite periku. Ćelavi ste zar
ne?“
Konačno se zasmejala. Nije mogla da se
zaustavi. „Ne moj lorde. To je moja kosa, čvrsto
povezana sa mojom glavom.“ Uzdahnula je pre nego
što je uspeo da nastavi da je ispituje o njenim
trepavicama ili grudima ili ko zna čemu još. „Ja
nisam lepa niti sam puna života, a vi ste prilično
zgodni i bogati, možete da birate koju god ženu
želite u celom Londonu. To je ono što oni ne
razumeju. A iskreno, ni ja.“
„Nisi lepa.“ Ponovio je, lagano se ponovo
okrećući prema napred baš na vreme da ih uvede u
Bond Street. Jednim trzajem zgloba usmerio je
konje prema jednoj strani ulice, sklanjajući ih u
stranu pre nego što ih je zaustavio. Kada se ponovo
okrenuo prema njoj, oči su mu sijale. „Da više
nikada to niste rekli,“ progovorio je tihim, odlučnim
glasom, „da li je to jasno?“
Charlotte proguta čvor nesigurnosti koji joj
se formirao u grlu zbog čvrstine u njegovim očima.
„Nema smisla negirati to. Ako lažem sebe i ne
priznajem ono što je istina, samo ću ispasti
smešna.“
„Jedino smešno što se može dovesti u vezu
sa vama je ta izjava. Vi...“ Zaustavio se i stegao
prste u pesnicu koju je spustio na svoje koleno. „Na
balu kod Hargreavesovih,“ počeo je ponovo tišim
glasom, „imali ste veći razlog od većine da širite
tračeve – ili da bar prihvatite ono što su drugi pričali
– o lordu Easterlyu i njegovom učešću u još jednom
skandalu. Ali vi ste ga branili pred vašom majkom
jer je to bilo ispravno.“
Jedan dugi momenat je gledala u njega
pokušavajući da se seti tog razgovora i koliko toga
je zapravo mogao čuti. „To je bio privatni razgovor.“
Konačno je rekla.
„To nema veze. Svidelo mi se ono što ste
rekli, da optužba jedne osobe nije dovoljan razlog
da se uništi reputacija jednog čoveka. Razgovarao
sam sa još par mladih devojaka to veče, i ni jedna
nije rekla ništa drugo osim onoga što je bilo
najpopularnija teorija te večeri. Ne verujem ni da im
je palo na pamet da kažu nešto drugačije.“
 „Možda su to govorile jer su i verovale da je
kriv.“ Ponudila je, osećajući kako joj srce ubrzava.
Ona je takav idiot, upravo joj je rekao da joj se divi.
„Da sam rekao da je nebo purpurno crveno
i zeleno one bi se složile sa mnom.“ Naslonio se na
naslon sedišta ne prestajući da gleda u nju. „A da li
bi ste vi?“
„Ako bi nebo zaista bilo te boje, onda bi se
složila.“
Nakon jednog momenta, blago je zavrteo
glavom. „Kiša je prestala. Šta kažete da idemo u
kupovinu?“
„Vi... to je veoma lepo od vas moj lorde, ali
ne bi bilo od pomoći ni meni ni vama kada bi nas
videli zajedno.“ Uprkos relativno pustim ulicama
neko bi ih sigurno video, a onda bi šaputanja počela
i ljudi bi počeli da se pitaju šta nije u redu sa njim,
kada je u njenom društvu.
„Meni bi mnogo pomoglo. Willis, preuzmi
konje.“
Sluga u livreji je poterao svog konja prema
onim koji su bili upregnuti u lake, sportske kočije i
uhvatio uzde. Čim je to uradio, Matson je nežno
prstima uhvatio za bradu i okrenuo je prema sebi.
Pre nego što je uspela da uzdahne ili čak i da
pomisli da to uradi, spustio je svoje tople usne na
njene. Trajalo je možda samo par sekundi, par brzih
otkucaja srca, ali taj momenat se za nju rastegao u
nedogled, taj nežni, topli osećaj njegovih usana na
njenim. Charlotte zatvori oči pokušavajući da
sačuva to sećanje duboko u sebi.
„Već se osećam bolje.“ Promrmljao je.
„Otvori oči Charlotte.“
Uradila je kako joj je rekao, očekujući da će
ga videti kako joj se smeje u lice. Umesto toga,
nežan osmeh koji mu se pojavio na usnama naterao
ju je da poželi da mu se baci u zagrljaj i otera
dođavola sva pravila ponašanja. „Moj lorde, ovo
je...“
„Ovo je početak.“ Završio je rečenicu
umesto nje. „I zovi me Xavier.“
Pažnja Vašeg autora je usmerena na lorda Matsona, koga
se, dragi čitaoci, svi sećamo, jer je već bio tema pisanja o
nekim dođi-do-oltara aktivnostima, i koji je skorije
posvećivao veliku pažnju određenoj mladoj dami.

Vaš autor će sa posebnim zadovoljstvom otkriti ime

mlade dame koja je u pitanju (o da, znam tačno o kome se
radi) osim što je vest toliko zapanjujuća, tako potpuno i
krajnje neočekivana, da se Vaš autor boji da nije istinita.

Naročito zato što su, po svemu sudeći, pokušaji

lorda Matsona da se udvara ovoj mladoj dami čvrsto
odbijeni.

Nebesa, je li pri zdravom razumu?

DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,

10 Jun 1816

Charlotte Birling je bila na ivici pobune. Prošlog

četvrtka lord Matson – Xavier – svratio je do nje pre
podneva, baš kao što je obećao. Ta dva sata su bila
najdivnija u njenom životu. Nije očekivala da će
njegov interes potrajati, ali je nameravala da uživa
u tome sve dok bude mogla.
A onda su ga njeni roditelji ispratili, i ona
ga više nije videla. Ne, to nije bila potpuna istina;
tri puta ga je videla kroz kišom zamagljen prozor, i
jednom je čula njegov glas u prizemlju kada je tražio
prijem, ali što se tiče razgovora, ništa, kao da je
jedno od njih bilo na Mesecu.
Čak i nakon samo tri slučajna sastanka i
jednog jutarnjeg ni-po-čemu-značajnog čavrljanja,
nedostajao joj je. Uvek se osećala ugodno i sigurno
u društvu muškaraca, najviše jer nije očekivala da
će joj laskati ili flertovati s njom, i činilo se da cene
taj njen nedostatak potrebe za sujetom. Sa
Xavierom, međutim, bilo je drugačije. Osećala se
ugodno, s njim je bilo lako razgovarati, ali
definitivno se nije osećala sigurno s njim. Nijedan
muškarac je nikada nije gledao kao što je on to
činio, a drhtavice su joj i dalje u talasima prolazile
niz kičmu kad god bi pomislila na njega – što je bilo
praktično svake sekunde prošle sedmice.
Od nje se, naravno, teško moglo očekivati
da ga izbaci iz uma, jer je dolazio svakodnevno u
poslednja četiri dana. Nije se obeshrabrio ni nakon
uzastopnog odbijanja, laž za lažima njenog oca ili
njene majke, i još uvek je dolazio. Nikad ga nije čula
da podiže glas, ali brz pogled koji je uočila, dok je
juče ulazio u kočiju, govorio je da je neraspoložen,
ukočena ramena i pesnica kojom je tresnuo u
prozorski okvir kočije, su bili siguran pokazatelj.
 „Hoće li doći i ovog popodneva?“ Baronesa
je stajala na vratima njene spavaće sobe, sa izrazom
slabo prikrivenog nezadovoljstva na licu, koji je
imala od četvrtka.
„Molim?“ Upita Charlotte, brzo vrativši
svoju smaragdnu ogrlicu u fioku.
„Ne pretvaraj se da ne znaš o čemu pričam,
Charlotte. Tvoj otac te je zamolio da ga ne
ohrabruješ.“
„I nisam. Bila sam potpuno ja, mama. I
veruj mi, čini mi se isto tako čudnim kao i tebi, da
pokazuje da mu se sviđam.“
„Ljudi počinju da pričaju. Uključujući i
Lady Whistledown“
Charlotte je udahnula. „Herbert je bio u
novinama.“
„Samo toliko da bi se naglasio njegov
savršen karakter. A kada već govorimo o lordu
Herbertu, on je prisustvovao Wivens zabavi. Da li si
ga uopšte primetili?“
„Plesala sam s njim“, odgovorila je
Charlottea, preskačući detalj da je provela više
vremena u potrazi za lordom Matsonom, i tek kad
je digla ruke od potrage, dala je Herbertu priliku da
zapleše sa njom.
„Pa, mogu samo da se nadam da je Matson
dovoljno džentlmena da shvati da smo dovoljno
trpeli njegove dolaske i da više ne želimo da ga
vidimo ovde.“
 Charlotte je uskratila majci bilo kakav
komentar. Međutim, nakon Xavierove ljutite
reakcije na njihovo odbijanje, ona to nije mislila.
„Da li bi bilo tako strašno kad bih imala dva
čoveka koji bi mi se udvarali? Mislila sam da vam
je cilj da me vidite srećno udatu. Posebno što je lord
Herbert bio jedini zainteresovan – do sada.“
Baronesa je stala. „Nije... to nije... Lord
Matson nije vredan toga, Charlotte. Nemamo
razloga da verujemo da je on iskren u svojoj
takozvanoj potrazi za tobom i da se promenio.“
„Ali šta ako mi se dopada?“ upita ona tišim
glasom, boreći se sa naglim porivom da zaplače.
„Moraš imati realnija očekivanja, draga
moja. Sada se razvedri. Imam dobar predosećaj da
će nas lord Herbert posetiti danas popodne. Izrazio
je zanimanje da isproba moj novi klavir.“
„Oh velike li radosti.“
„Ne znam više šta se dešava u tvojoj glavi,
Charlotte. Samo što nije stigao i obuci se u nešto
prikladno.“
Njena majka je zatvorila vrata. Nešto
prikladno. Prema mišljenju njenih roditelja, to bi
bila velika vreća. Odsutno, Charlotte se ponovo
poigravala sa smaragdnom ogrlicom. Nosila ju je
jednom u privatnom razgovoru i morala je priznati
da je Ledi Ibsen bila u pravu. Zbog ogrlice se osećala
potpuno skandalozno. Pitala se da li je Ledi Ibsen
imala slične tričarije za lorda Matsona – i posećuje
li još udovicu.
„Kakve to veze ima?“ uzdahnula je. „Sigurno
ga ne zabavlja da dođe ovde.“
U tom trenutku kroz prozor joj se probila
sunčeva svjetlost. Osmehujući se, ustala je da
otvori staklo i nagne se napolje. Sunčevi zraci i
toplina nakon dva meseca hladnoće i četiri užasna
kišovita dana izgledali su veličanstveno. Zatvorila je
oči, uživajući u sjaju.
„Charlotte?“
Odjednom je otvorila oči i spustila pogled.
Lord Matson stoji kraj kočije, gledajući naviše u
prozor.
„Dobar dan“, šapnula je i pocrvenela.
„Sada jeste. Možeš li urediti da se sretnemo
negde?“ reče on, jedva čujnim glasom.
Nebesa. Sada se osećala kao Julija. „Gde?“
Na trenutak se zamislio, a onda mu se lice
ozarilo. „Lep dan za šetnju u Hyde Parku, zar ne?“
Da, bio je, ako bi uspela da ubedi lorda
Herberta da odgodi recital. Samo koliko bi imala
problema ako bi njeni roditelji saznali. Nije htela ni
da misli o tome. Danas popodne, muškarac koji joj
oduzima dah osmehom, želi je videti. I ona je jako
želela da ga vidi. „Pokušaću“, uzvrati ona.
„Čekaću.“
 Vratio se u svoju kočiju i rekao svom vozaču
gde da ode. Kad je nestao iza ugla kuće, duboko je
udahnula i izašla iz spavaće sobe. Stvarno je
trebala iskoristiti priliku da mu kaže da prekine sa
ugovaranjem sastanaka – ali nije mogla očekivati
da će imati još jednu šansu za život o kome je dosad
samo maštala.
Da kažem da se Xavier osećao frustriranim
bila bi zataškavanje veka. Obukao je svoju
najkonzervativniju odeću, izgledao je kao na
sahranu da je krenuo, svoju. Pozivao je Charlotte
svaki dan skoro čitavu sedmicu, i samo je jednom
uspeo da je vidi. Očigledno, nakon što ih je isprva
uhvatio nespremne, njeni roditelji su se
pregrupisali, za njega – ili to, ili je Charlotte imala
najaktivniji društveni kalendar u Engleskoj. Čak i
nakon što bi je video na prozoru: samo što je izašla,
čaj s prijateljima, otišla do biblioteke, poseta
bolesnoj tetki – sve je izgovore čuo. Tako da, koliko
god da je bio uspešan u borbi sa Bonaparteovim
najboljim vojnicima, za vreme rata, morao je odati
počast veštini Lorda i Ledi Birling u manevrima.
Da je to bila jednostavna požuda ili običan
flert, ne bi mu bilo stalo; uprkos svojoj reputaciji,
imao je dovoljno samokontrole da se odvrati od žene
ako je nevolja počela da prevazilazi nagradu. Ovo je,
međutim, mnogo ozbiljnije. Nakon dva sata
razgovora sa Charlotte, otišao je kući i pocepao
svoju listu potencijalnih udavača. Bilo je, dakle,
vreme da ozbiljno krene u akciju.
 ***
I tako je zaustavio kočiju na rubu Hyde Parka, gde
će moći videti nekoga tko dolazi iz pravca Birling
Housea. Koga bi mogla povesti sa sobom, nije imao
pojma, ali mu nije bilo svejedno. Želeo je da je
ponovo vidi. Hteo je da je drži, da je poljubi, da joj
u očima ugleda bljesak strasti i uzbuđenja zbog
njegovog dodira.
Čekao je u hladu stabla bresta dok je park
bio prepun ljudi oko njega. Očigledno je da su
danas svi iskoristili lepo vreme da bi izašli. Dobro
je. Tako bi Charlottein dolazak manje bio sumnjiv
njenim roditeljima.
Pitao se šta bi mu njegov brat rekao da ga
sad vidi kako u zasedi čeka nevestu. Verovatno bi
se prvo nasmejao što uopšte ima listu za
potencijalnu nevestu, i što smatra da bi ga dobra
ženidba učinila velikim gospodinom i
zemljoposednikom, i da će tako rešiti sve probleme
koji su ga pratili nakon vojne karijere i da se
verovatno nikad neće skrasiti nigde.
Ali Anthonyu bi se svidela Charlotte. Xavier
je to instinktivno znao. Njegov brat je uvek imao
dobro oko da proceni nečiji karakter.
Pomerio se, tražeći bolji pogled kroz drveće.
Sto mu gromova, ako je roditelji ne puste, ukrašće
je ako bude trebalo. Međutim, kad je već počeo da
kroji plan, ona se pojavila. Njezina sluškinja je išla
pozadi a ona sa rukom na ramenu u pratnji
Herberta Beetlyja.
 „Kopile“, promrmlja Xavier, iako je bio više
ljut na njene roditelje. Udati Charlotte za Beetlya bi
bila poput uparivanja leptira i stonoge. Uprkos sveg
jada, on se malo osmehnuo. Beetly stonoga.
Sada mora smisliti plan kako da je odvoji od
stonoge jer ako je danas popodne ne bude poljubio,
načisto će prsnuti.
Krenuli su jednom stazom a on ih je pratio
sakriven iza šiblja. Herbert je nastavio da smara o
nekoj vrsti alergijske reakcije koju je imao na travu.
Nakon što se Xavier skoro zakačio i obesio o nisku
granu, počeo je razmišljati da istu stvar uradi
stonogi…
Srećom po Herberta, upravo je stigla jedna
kočija. „To je Ledi Neeley i njen pratilac“,
prokomentarisao je Beetly, izvijajući se kako bi ih
držao u vidokrugu. „Čuo sam da je tražila da
zatvore Esterlya u Bow Street, zbog krađe
narukvice.“
„Gluposti“, odvrati Charlotte, povukavši
ruku.
Xavier se primakao iza sluškinje i prislonio
joj ruku na usta, rekao joj je da ništa ne progovara.
Prišao je s njom odmah iza para i stavio je Alisinu
ruku Beetlynu na rame i u sledećem pokretu
zgrabio Charlotte i povukao je sa sobom u grmlje.
Charlotte je posrnula, a on ju je uhvatio i
prigrabio k sebi prije nego što je mogla pasti. „Ššš“,
disao je, udaljavajući se s njom od pratnje. Kada su
stigli na mali proplanak i dobili malo privatnosti,
zaustavio se. Bila je bez daha, njen bonet joj je pao
na ramena, a ona se smejala iz čistog zadovoljstva.
Bože, bila je predivna.
„Ovo je nešto najgo....“
Xavier ju je uzeo za ramena i nagnuo se nad
njom ljubeći je. Ona se isprva ukočila pod njegovim
stiskom, a zatim se opustila u njegovim rukama,
uzvrativši mu sočnim dubokim poljupcem koji ga je
uzbudio. „To je pravi pozdrav“, promrmlja on, i
ponovo je poljubi.
„Ne, to je neprikladan pozdrav“, ispravila ga
je, sa prstima ukopanim u njegove naborane
rukave.
Bilo bi tako lako uništiti je, položiti u travu
i učiniti je svojom. Strpljenje, govorio je sam sebi,
oslobađajući je iz zagrljaja nevoljko. Bila je s
pravom i veoma zabrinuta zbog svog izgleda, i nije
je želeo dodatno uplašiti. Nije u pitanju bilo jedno
popodnevno zadovoljstvo već je trebalo biti čitav
životni vek.
„Lorde... Xavieru... Ja nisam... ne igram
ovakve igre dobro“, posrnula je, a pogled joj je još
uvek bio uperen u njegova usta. „Ako je to, ovo –
igra, mislim – želim da mi kažeš.“
Ponekad su muškarci bili takve budale.
Skoro da je i sâm nekada bio, gledajući lica i
popularnost i nijanse kose, kao da je to bilo važno.
 „To nije igra, Charlotte“, rekao je tiho. „Ali
ako vam se ne dopadam, ili ako ste srce poklonili
nekom drugom, molim vas da mi to kažete…“
Uzdahnuvši, zavukla je prste u njegove
revere, i naslanjajući se na njegovo telo ponovo ga
poljubila. Pa, to je bio odgovor na pitanje. Klizio joj
je rukama oko struka, držeći je uz sebe.
„Hajde da maksimalno iskoristimo naše
bekstvo, hoćemo li?“ promrmljao je, usmerivši
pažnju na njezin vrat.
Ona frknu. „Bila sam bolje čuvana nego
sam kralj, zar ne?“
On se zasmeja. „Ne brini, možeš reći
Beetlyu da si odlutala i mislila da je odmah iza
tebe.“
„Vrlo ste opaki.“
„Kada moram biti.“
Charlotte se malo odmaknula, gledajući ga
pravo u tople smeđe oči. „Imam nekoliko pitanja za
tebe, Xavier.“
Srce mu je malo poskočilo. „Onda ih pitaj.“
„Udvarate li se Melindi Edwards? Zato što je
ona moja prijateljica, i ne želim da se nađem usred
nečega što bi je moglo povrediti.“
Znao je da može da izmisli nešto, i zaobiđe
istinu, ali je verovatno to imalo značaja za nju.
Osim toga, bilo je nešto tako... iskreno u vezi sa
njom da nije mogao da je slaže. „Posavetovao sam
se s mojim prijateljem“, rekao je polako, „jer nisam
bio dugo u Londonu i hteo sam znati koja bi mi
dama najbolje odgovarala.“
„Kako da ti odgovara?“ ponovila je.
Xavier se malo osmehnuo. „Ne voliš igre, zar
ne?“
„Ne, ne volim.“ Uzdahnula je. „Zvuči
smešno, i stvarno nisam tako delikatna, ali desilo
se nekoliko puta da sam bila na nekoj zabavi, i da
muškarac počinje da obraća pažnju na mene samo
kako bi njegov prijatelj mogao da razgovara s
Melindom. Ne volim služiti za odvraćanje pažnje.“
Dodirnuo joj je obraz, prstom prošao po
njenoj glatkoj koži. „Ne, ti ne služiš za odvraćanje
pažnje“, ispravi je. „I deluješ vrlo osvežavajuće. I ne
igram se igara. Došao sam da nađem ženu. Da,
Melinda Edwards je prvobitno bila na toj listi. Više
nije.“
Boja je nestala iz obraza. „Ali...“
„Bio sam u vojsci, znate“, prekinuo ju je, ne
želeći da je čuje kako kaže nešto smešno, kao da o
njoj ne može razmišljati ozbiljno, „i ja sam imao
prilično dobru karijeru. Počeo sam kao poručnik, a
nakon dve godine unapređen sam do majora. Bio
sam veoma zadovoljan svojim životom. Engleska
uvek negde vodi rat.“
„Šta se onda dogodilo?“
„Moj stariji brat, Anthony, preminuo je
prošle godine. Pozvan sam kući i stigao sam samo
za njegovu sahranu. Neka vrsta gripa.“ Pročistio je
grlo, pitajući se da li treba čuti kako ga je ispunila
ljutnja što ga je ostavio njegov najbliži prijatelj i da
praznina nije nestala – i kako se još uvek oseća
usamljeno. „Anthony se nije oženio i nije imao
naslednike, što mi je donelo titulu.“ Prisilio se na
smeh. „U poređenju sa grofovskom titulom, rat je
bio lak.“
„Zašto ja?“
„Zašto ti?“ ponovio je, dodirnuvši je
nesvesno. „Vi ste branili svog rođaka od svoje
majke.“
„Ali...“
„Ne samo protiv javnog mnjenja, i ne zato
što ste znali da li je on nevin ili kriv, već zato što
ništa nije dokazano. To, draga moja, iziskuje veliki
karakter.“
„Znači dopao ti se moj karakter.“
„Charlotte, da li ti se sviđa što moraš da se
ponašaš na taj način? Da li uživaš u svom vremenu
provedenom s lordom Herbertom? Da li očekuješ da
ćeš biti savršeno sretna kad kažeš ’da’, kada – a
mislim da hoće – te pita da se udaš za njega?“
Lice joj je bilo tužno. „Naravno da ne volim
ništa od toga. Ne volim da se moje ponašanje
ispituje od strane mojih roditelja kao rezultat
navodnog skandala koji nije imao nikakve veze sa
mnom i koji se desio kada sam imala sedam godina.
Ko bi voleo takvu stvar?“
 „Nemam pojma. Ali znam da nikada nisam
očekivao da će mi doskorašnji život biti uskraćen, i
da bih bio savršeno srećan da sam učestvovao u
bici kod Waterlooa i Anthony da mi je još živ i da
nosi sav teret i odgovornost. Nedostajala bi mi samo
jedna stvar.“
„A koja bi to bila stvar?“
„Ti.“
Charlotte ga pogleda. Gledala ga je iz
daljine, zamišljajući kakve je hrabre stvari učinio u
ratu, diveći se samopouzdanju i lakoći razgovora sa
njom i sa drugim ljudima. Nikada nije mislila da bi
mogao biti nesretan, ili usamljen, ili posebno, da će
ikada u traženju žene, gledati u njenom pravcu. Ali
on je pogledao, i očigledno ih je video kao srodne
duše, dvoje ljudi koji nisu bili sasvim zadovoljni s
mestom gde su se našli i pokušavaju da to promene
najbolje. Najčudnija od svega je bilo, da je i ona to
videla na taj način.
O moj… „Moram da idem“, izletela je i
krenula u pravcu koji je bio suprotan od Herberta.
Za trenutak ju je uhvatio. „Nisam mislio da
vas uznemirim“, reče on svojim tihim glasom.
„Nisam uzrujana. Razmišljam.“
„Razmišljate, je li to dobro ili loše?“
Neočekivano se nasmejala. „To pokušavam
da...“
 Neko je udario u nju, i pre nego što je uspela
da uzdahne, ležala je ispružena na tlu, dok joj je
nos bio nekoliko centimetara od...
„Charlotte!“ njena prijateljica Tillie Howard
dahnu. „Tako mi je žao!“
Sedela je, zahvalna što je otkrila da joj se
suknja nije zadigla iznad struka. Toliko o njenom
dostojanstvu. „Šta si radila?“ upita ona,
nameštajući bonet na glavu.
„U stvari, trčala sam“, promrmljala je Tillie,
postiđeno. „Nemoj reći mojoj majci.“
„Ne nameravam.“ Kako je park bio prepun,
neko drugi je morao da je vidi. „Ako misliš da neće
čuti za ovo...“
„Znam, znam“, reče Tillie, uzdišući. „Nadam
se da će to pripisati trenutnom ludilu izazvanog
suncem.“
„Ili možda zaslepljenost od sunca?“ Xavier
je prišao, pomažući Charlotte da stane na noge.
Mislila je da se šali, ali on nije bio taj koji je srušen
na zemlju.
Ipak, njena majka bi danas dobila
apopleksiju zbog njenog ponašanja, pa ko je bila
ona koja bi nekoga sudila ili bilo šta? „Ledi
Mathilda, ovo je Earl Matson.“
„Drago mi je da...“ Tillie se povukla dok je
visoki, tamnokosi muškarac stajao pored nje.
„Tillie, jesi li dobro?“ pitao je.
 Ledi Mathilda je potvrdila i on ju je pomogao
da se uspravi na noge, ali Charlotteina pažnja je
bila na Xavieru. Malo se ukočio dok se drugi
džentlmen pojavljivao, i odmah je koraknuo bliže
njoj, uhvativši je za ruku. Kroz nju je prošlo
uzbuđenje. Da li je on to bio ljubomoran? I to u
njeno ime?
Tillie ju je upoznala sa Peter Thompsonom,
ali pre nego što je uspela predstaviti Xaviera,
Gospodin Thompson ju je prekinuo.
„Matsone“, reče on, klimnuvši glavom.
„Vi se već poznajete?“ Pitala je Tillie, pre
nego što je Charlotte uspela isto pitati.
„Iz vojske“, odgovorio je Xavier.
„Oh!“ Uzviknula je Tillie, dok su joj crvene
kovrče odskakale. „Jeste li poznavali mog brata?
Harry Howarda?“
Izraz u Xavierovim očima promenio se na
trenutak. Charlotte ga nije mogla pročitati, ali nešto
u tom mramornom izrazu lica, nateralo je da mu
malo stisne prste.
„Bio je dobar momak“, odgovorio je nakon
nekoliko trenutaka. „Svi smo ga mnogo voleli.“
„Da“, složila se Mathilda, „svima je Harry
bio drag. On je bio tako poseban.“
Grof je klimnuo glavom. „Jako mi je žao
zbog vašeg gubitka.“
 „Kao i svima nama. Zahvaljujem vam na
ljubaznim rečima.“
Charlotte je gledala gospodina Thompsona,
a zatim pogledala malo dublje. Gledao je Xaviera na
isti način kao što ga je grof gledao kad je nju
podizao, kao dva pastuha od kojih svaki štiti kobilu
od rivala.
O dragi…. „Jeste li bili u istom puku?“ upita
ona, pokušavajući da im skrene misli.
„Da, bili smo“, odvratio je Xavier, „mada je
Thompson imao sreće da ostane u akciji.“
„Niste bili u Waterloou?“ Upita Tillie.
„Ne. Bio sam pozvana kući iz porodičnih
razloga.“
„Tako mi je žao“, promrmlja Tillie.
Odjednom je Charlotte poželjela da joj
prijateljica nije izgledala tako atraktivno, s grudima
koje su se uzdizale u nebesa i obraze blistave i bele.
Tako. „Kad već govorimo o Waterloou“, upala je, „da
li nameravate da odete na rekonstrukciju bitke
sledeće nedelje? Lord Matson se upravo žalio da je
propustio svu zabavu.“
„Charlotte“, promrmlja Xavier, suviše tiho
da bi drugi čuli.
„Teško bih to nazvao zabavom“, promrmlja
gospodin Thompson.
„Tačno“, dodala je Tillie u sa naglašenom
osetljivošću u glasu. Očigledno je i ona želela biti
negde drugde. „Prinnyjeva rekonstrukcija! Potpuno
bih zaboravila na to. To je u Vauxhallu, zar ne?“
„Sedam dana od danas“, reče Charlotte,
klimnuvši glavom, i počne misliti da je samo trebala
držati usta zatvorena, kao što joj je majka stalno
govorila. „Na godišnjicu Waterlooa. Čuo sam da je
Prinny izvan sebe od uzbuđenja. Mora da će biti i
vatromet.“
Piter nije izgledao strašno uzbuđen zbog
toga. „Zato što želimo da ovo bude tačan prikaz
rata.“
„Ili je Prinnyjeva ideja onda ispravna“,
dodao je grof.
„Možda to treba oponašati puškaranje“,
reče Tillie čvrsto. „Hoćete li ići, gospodine
Thompson? Rado bih cenila vašu pratnju.“
Charlotte se pomaknula nelagodno.
Očigledno je tema bio još osetljiviji nego što je
mislila. Otvorila je usta da promeni temu dok su
Tillie i Peter nastavili raspravljati o tome da li treba
da prisustvuju ili ne, ali Xavier ju je povukao za
ruku. Kada je pogledala u njega, on je blago
odmahnula glavom, pogledavši na Tillie
iznenađujuće saosećajno. „Ostavite se toga“,
promrmljao je, gledajući Charlotte.
„Ali...“
„Naravno“, govorio je gospodin Thompson
Tillie, iako su mu se usne stisnule.
 „Hvala“, odgovori Mathilda cerekom. „Vrlo
je ljubazno od vas, pogotovo zato što...“
Zbog izraza nelagode njene prijateljice,
Charlotte se stresla. „Pa, moramo da idemo“, reče
ona, „pre nego…“
„Morali smo već krenuti“, završio je Xavier
glatko.
„Strašno mi je žao zbog trčanja“, reče
Mathilda, posegnuvši da stisne Charlotteinu
slobodnu ruku.
Nasmešena, Charlotte je uzvratila stisak.
Ipak su i dalje bili prijatelji. „Ne misli više o tome.
Pretvaraj se da sam bila cilj, a onda si ti stigla prva.“
„Odlična ideja. Trebala sam i sama to da
pomislim.“
Kada ju je Xavier povukao unatrag,
Charlotte nije protestvovala. Herbert joj je
verovatno već do sada obišao čitav park, a svaki
nered koji je izazvao bila bi njena greška.
„Imate zanimljive prijatelje“, rekao je nakon
nekoliko trenutaka, vodeći je u gušće grmlje.
„I ti.“
„Ne bih baš nazvao Thompsona
prijateljem.“
Kad je shvatila da je uspeo ponovo pronaći
proplanak zaštićen od svih ostalih prolaznika u
parku, ona je oslobodila ruku. „Moram se vratiti
Herbertu.“
 „Znam.“ Smanjio je razdaljinu između njih
jednim dugim korakom. „I nadam se da znate, da je
delom istina ono na šta su upozoravali tvoji
roditelji, da mene prati zaslužena... živopisna
reputacija.“
Srce joj se ubrzalo. Počela je da pronalazi
nove nivoe smelosti od njihovog prvog susreta gde
je ona sasvim sama. „Oh, jesi li?“
Posegnuvši za njom, uhvatio je oba ramena
i privio je uz sebe. Dok su njegove usne pronalazile
njezine, Charlotte je osećala kako se vrelina razliva
od njenih usana do nožnih prstiju, s toplim,
neočekivanim, trncima između njezinih bedara.
Mislio je to što je govorio. Bio je ozbiljan u svom
traženju. Kako je to bilo čudesno, mali, logičan deo
njenog uma i dalje je želeo da zna zašto. Zašto ona?
Zašto ne netko lep i utegnut i nežan poput Melinde?
Zašto…
Ruke su mu se spuštale niz njene ruke,
dodirujući joj spoljašnjost grudi, a palčevi su joj
milovali po bradavicama prekrivenim muslinom, s
dovoljno sigurnosti da shvati da je to učinio
namerno, i da je ljubljenje samo početak onoga što
je želeo i hteo.
„Xavier“, dahtala je, priljubivši se uz njega.
„Šššš.“
„Charlotte!“
Zastala je, dok joj je strašću zamagljenom
mozgu trebao trenutak da shvati da Herbertov glas
nije bio iza nje, već je bio dovoljno daleko da nije
mogao ništa videti.
„Još, Xavier“, promrmljala je, ne mogavši se
odupreti potrazi za njegovim usnama za posljednji
grub poljubac.
„Morate prekinuti s Herbertom“, reče grof,
glas mu je bio čvrst.
„A koje bih mu objašnjenje ponudila?“ upita
ona, istovremeno oduševljena i frustrirana. „Već
sam spomenula svoje nezadovoljstvo njime kod
mojih roditelja. Kao odgovor, moj otac je prihvatio
njegov poziv da me on otprati do Vauxhalla.“
„Videćemo o tome“, odgovorio je Xavier.
„Ovo skrivanje će biti za neko vreme dovoljno, ali
moje strpljenje ima ograničenja, Charlotte.“
Obuhvatio joj je lice rukama. „A lord Herbert vas
neće otpratiti do Vauxhalla. Ja ću biti taj. Možete
se kladiti u to.“
To bi samo pogoršalo stvari, i za sada, bar
jednom u životu, Charlotte nije marila.
Dok se Herbert približavao, Xavier je nestao
u senci. Rekla mu je izgovor koji joj je predložio, da
je odlutala i iznenadila se kad je videla da ga nema.
Kao čovek bez mašte, poverovao je u priču. A Alisin
zabavljen izraz lica je govorio da ona ništa neće reći.
Xavier je rekao da njegovo strpljenje neće
potrajati i mogla se samo zapitati šta će se tada
dogoditi. Ipak, jedna stvar je bila sigurna. Iduće
srede će ići u Vauxhall.
Vrlo dobro, tajna je otkrivena. Objekat obožavanja lorda
Matsona nije niko drugi do ledi Charlotte Birling, čije ime,
Vaš autor mora priznati, nikada prije nije ukrasilo stranice
ove kolumne.

Par o kome govorimo, je juče viđen ruku pod ruku u

Hyde Parku, i mora se priznati izgledali su sasvim pristojno.

DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,

12. Jun 1816.

Charlotte je pevušila dok se gledala u ogledalu.

Sinoć, jedva da je pojela nešto za večeru, i jedva da
je spavala, ali se sasvim dobro osećala... bila je
puna energije, kao da joj je struja tekla venama. Uz
to, postala je svesna alarmantnog osećaja da ništa
ne može krenuti naopako. Što je upravo bilo
upozorenje da sve može očas posla i vrlo brzo
krenuti naopako.
Barem su joj roditelji dozvolili da završi
jutarnji toalet i dođe na doručak u blaženom
neznanju pre nego što će se ustremiti na nju.
 „Dobro jutro“, reče ona, ulazeći u malu
sobu za doručak i duboko udišući miris sveže
pečenog hleba.
„Dobro jutro“, odgovorila je njena majka,
podigavši pogled čitajući najnoviju kolumnu
Whistledown. „Sačekaj dok ovo ne čuješ.“
„Ne zanima me šta drugi rade ili govore.“
Charlotte je izabrala breskvu i debelu krišku hleba
sa stola. „Nije me ni briga da li će danas kiša ponovo
padati.“
Njen otac je spustio London Times da je
pogleda. „A koji je razlog za ovu novu, bezbrižnu
Charlotte?“
Nešto u njegovu glasu privuklo je njenu
pažnju, ali se pretvarala da ne primećuje.
Promenila se u proteklih nekoliko dana; nije mogla
očekivati da će se i oni promeniti. Ali oni bi to
morali, jer joj je potrebno da se promene ako je
uopšte želela imati neku budućnost sa Lordom
Matsonom. A nameravala je. „Smejaćete mi se.“
„Nećemo se smejati“, odvratila je njena
majka. Ne govori ništa više, mali razborit glas u
njenoj glavi počeo je da cvrkuće. Jutros, ipak, onaj
jači glas, onaj koji je želeo da peva i igra valcer preko
sobe, je nadvladao. „Osećam se kao da sam bila
gusenica, a sada sam leptir.“
Zauzela je svoje mesto za stolom, i to je bio
trenutak kada je primetila da ni baron ni baronesa
nisu komentarisali njenu metaforu. Kad je podigla
oči, oni su zurili jedno u drugo. Nešto se dogodilo.
„Šta nije u redu?“ upitala.
Majka joj je polako gurnula novine sa trač-
rubrikom ispred nje. „Možda misliš da si leptir“,
reče ona tiho, „ali ovo bi značilo da si postala
neobuzdana, i da je tvoje ponašanje...“
„… i da se tvoje ponašanje ne tiče ikoga
drugog“, završio je njen otac. „Mislim da se svi
možemo složiti da si u zabludi.“
Progutavši knedlu, Charlotte je pogledala
kolumnu Whistledown. O, ne. „Ja …“
„Pažljivo razmisli pre nego što ćeš nas
slagati“, prekinuo je baron. „Ti i Herbert ste nam
već ispričali priču o tome kako ste se juče vas dvoje
razdvojili u parku. Matsonovo ime se još nije
pojavilo u toj priči.“
Na trenutak je Charlotte zatvorila oči. Opet
je u trenu postala gusenica. I sada joj nikada neće
biti dopušteno da izađe iz čaure. Ikada. Osim ako
sama ne nađe izlaz. „Sviđa mi se lord Matson“, reče
ona tiho. „Mislim da bi se svideo i vama, samo ako
biste mu dali šansu.“
„Nismo mu mi stvorili reputaciju, Charlotte.
On je to učinio sam. I mora se suočiti sa
posledicama toga – sam“.
„Šta je sa mojom reputacijom?“
protestovala je. „Odlučili ste kad sam imala sedam
godina da bi svaki dah koji sam udahnula mogao
da me upropasti, pa nisam imala priliku ništa da
uradim. Da, ja sam u Lady Whistledownu.“
„To ostaje tek da se vidi. Da li si nameravala
da ga vidiš u parku, ili je to bila nesrećna
slučajnost?“ Njena majka je vratila novine.
Nesumnjivo, to bi ušlo u kutiju kako bi ih izvukla
svaki put kada bi htela na nešto ukazati.
Charlotte je podigla bradu. „Bilo je
namerno.“
„Charlotte!“
Uspravila se na noge. „Nisam lepa ili
živahna, mama. Veruj mi, svesna sam toga. I kad
sam s lordom Herbertom, osećam se jednostavno, i
obično, i zanemareno. Ali kad me Xavier pogleda i
razgovara sa mnom, osjećam se… privlačno. Ne
očekujte od mene da to zanemarujem. On je dobar
čovek, pokušava da zauzme mesto u društvu iako
nije očekivao da će to morati da čini. “
„Znači, on ti govori laskave laži i sada si
spremna da mu dozvoliš da koristi naše dobro ime
da bi poboljšao svoj položaj.“
„Tata, to nije...“
„Nije to tako? Možeš li se setiti još jednog
razloga zašto bi ti se on mogao udvarati?“
To je bilo to. U njihovim očima, ona je zaista
bila obična. Zašto bi neko tako zgodan i bogat kao
što je Xavier Matson želeo da se druži sa njom, osim
ako za njega ne postoji kakva opipljiva korist? „Oh“,
reče ona tiho, slomljenog glasa.
 „Edwarde, nema razloga za tim.“ Na
Charlotteino iznenađenje, njena majka je ustala i
stavila joj ruku preko ramena. „Ne želimo da te
povredimo, ali moraš uzeti u obzir da nisu svi
dobronamerni i iskreni kao ti.“
„I dok god živiš pod našim krovom, tvoje
ponašanje se odražava i na nas i našu reputaciju.“
Baronovu usta se stegnu.
„Imaću to na umu, tata. Mogu li sada da
idem u svoju spavaću sobu?“
„Lord Herbert će te odvesti na ručak. Do
tada, možeš, predlažem da se povučeš i da razmisliš
o posledicama svojih postupaka.“
Dok je Charlotte odlazila gore, pitala se
koliko će dugo Xavier ostati zainteresiran za nju
ako joj roditelji nikada ne dopuste da se ponovo vide
i sastanu. U njemu je našla srodnu dušu, ali dok je
njena još bila sputana, njegova je bila sasvim
slobodna.
Njegovi postupci nisu se odnosili ni na koga
osim na njega samog, a pošto je bio muškarac i
bogat, većinu pogrešaka što je učinio biće oprošteno
i zanemareno. Što se tiče njenih vlastitih
postupaka, njen otac je bio u pravu. Živela je pod
njihovim krovom, nosila njihovo ime, predstavljala
ih u društvu. I sve to se ticalo i nje.
Ono što joj je smetalo bilo je to što se
standardi ponašanja koja se očekuju od svake
primerne žene u Londonu ne odnose na nju. Ili još
bolje rečeno, tiču je se ali trostruko više. I nije imala
lepotu koja bi izazivala strahopoštovanje niti se
usuđivala da ruši stroge društvene norme oko nje.
Činilo se da Xavier nije primećivao njene
mane, ali je znala da je frustriran njenom
situacijom. A Melinda Edwards, Rachel Bakely,
Ladi Portia Hollings i pola tuceta drugih mladih
dama bili su spremne da mu zarobe pogled – dok
ona bude sedela na krevetu, gunđajući o svojoj
sudbini i samoći.
„Charlotte?“ Kucanje njene majke tiho se
začulo na zatvorenim vratima.
„Uđi.“
Baronesa je ušla u sobu, zatvorila vrata za
sobom, a onda je prošla da sedne za Charlottein
toaletni stočić. Nije izgledala ljutito, ali Charlotte je
ionako samo ćutala. Ona sigurno nije htela da
izazove još jedan sukob.
„Juče sam dobila pismo od Helen“, rekla je
njena majka.
„Dobro. Kako su ona i Fenton i deca?“
„Svi su dobro. Nada se da će doći u grad
sledećeg meseca, iako neće moći da ostanu dugo.“
„Bilo bi lepo da je ponovo vidim.“
Ladi Birling je klimnula glavom. „Bila joj je
dvanaesta godina kada je Sophia prekinula sa
Easterlyem, znaš.“
„Da, sećam se.“
 „Ali pošto su ona i Fenton bili obećani jedno
drugom od njenog drugog rođendana, nismo bili
zabrinuti zbog skandala koji bi naneo štetu njenoj
budućnosti u društvu.“
„A ja nikome nisam obećana.“
„Ne, nisi.“ Barunica joj je zagladila suknje.
„Nismo hteli da se osećaš kao gusenica.
Samo smo hteli da preduzmemo sve potrebne
korake da bismo se uverili da se možeš dobro
udati.“
Charlotte se zabavljala bogatim vezom na
krevetu. „Razumem to. Ali nadam se da me
poznaješ dovoljno dobro da shvatiš da bih radije da
se ne udam nego da se udam za nekoga koga ne
volim.“
„Misliš na Herberta.“
„Pretpostavljam da je dobar“, nastavila je
Charlotte, tražeći nešto što bi se moglo smatrati
komplimentom.
„I uredan. I ja razumem da smatrate da smo
dobar par. Ja... jednostavno se ne slažem s tim.“
„Koliko te ozbiljno želi lord Matson?“
Podigla je pogled. Njena majka je zurila u
nju u odrazu ogledala. „Nisam potpuno sigurna“,
polako je odgovorila. „Ali znam da me on ne koristi
da bi se uspeo društvenim statusom. Nebesa, neko
sa takvim izgledom i bogatstvom mogao je mnogo
bolje od mene da nađe.“
 „Ne govori tako.“
„Zašto ne? Ti uvek tako govoriš.“
„Charlotte, pokušavam da budem
saosećajna. Molim te da me ne vređaš.“
To ju je iznenadilo. „Saosećajna? Na koji
način?“ Spustila je noge sa kreveta. „Misliš da bi
mogla da dozvoliš Xavieru da me pozove?“
„Ta situacija se nije promenila, kćeri.
Mislim da bih mogla razgovarati s tvojim ocem o
obeshrabrivanju Lorda Herberta. Ako zaista radije
želiš da budeš sama, nego da se udaš za njega. “
„Zaista to želim“, žestoko reče Charlotte.
„Ti razumeš da možda nećeš imati još jednu
priliku da se udaš. Svaku godinu koju ostaneš
sama, tvoje šanse će se za još malo smanjiti. I ne
polaži previše nade u lorda Matsona, koji god da mu
je interes sa tobom, on uvek ima druge izbore. Ti
ne.“
„Mama, nemoj misliti da nisam razmišljala
o svemu što si govorila, svakog dana u proteklih
godinu dana. Znam ko sam, i znam da ne
oduzimam dah mladićima. A Herbert me nikada
neće videti drugačije.“ Ako se ikad udam, nadam se
da će to biti za gospodina koji, ako me ne vidi kao
lepu, barem me neće videti kao glupu.“
Baronesa je ustala. „A kako te lord Matson
vidi? Ili nemaš ni pojma o tome?“
 Charlotte se nasmešila. „Kaže da imam
dobre oči.“
„Razgovaraću sa tvojim ocem.“ Ledi Birling
je otišla do vrata i otvorila ih. „Ako se slaže, lord
Matson će vas posetiti ovde. Nećeš nigde s njim ići,
i on te neće pratiti nigde u javnosti. Sve dok se ova
zbrka sa Sophiom ne stiša i nestane. Je li jasno?“
Srce joj je tako brzo zakucalo da je
Charlotte na trenutak pomislila da će se onesvestiti.
„Potpuno jasno“, odgovorila je, trudeći se da
se ne zacereka. Barem će opet videti Xaviera.

***
Do vremena kada je Xavier obavljao svoj
svakodnevni dolazak u Birring Houseu, ponovo mu
se u glavi rodio plan otmice.
Prošlo je dvadeset četiri sata otkako je
razgovarao sa Charlotteom, i osjećao se napeto kao
struna. Do sada je odustao od pokušaja da shvati
šta je to što ga privlači kod nje, ali više nije mogao
bez nje koliko ne bi mogao bez disanja. Anthony se
verovatno sada dobro zabavljao na njegov račun.
Zalupao je zvekirom na vratima. Vrata su se
otvorila, podigao je buket crvenih ruža, i posetnicu
spreman da ih preda batleru kao što je do sada
radio kad je bio odbijen. Umesto toga, uslužno,
sluga se povukao.
 „Ako ste u poseti, izvolite u sobu za prijem,
lorde.“
Na trenutak je Xavier pomislio da je
pokucao na pogrešna vrata. Oporavivši se, pratio je
starog batlera u malu, udobnu dnevnu sobu i
gledao kako se vrata zatvaraju. Možda je Lord
Birling nameravao da ga zaključa ovde – ali nije čuo
okretanje ključa. Čvrsto je stegao cveće i prošetao
prema kaminu i natrag. Baron bi ga mogao ponovo
najuriti, ali on bi se vratio. I nastavio bi se vraćati
sve dok mu Charlotte ne bi rekla da ode.
Vrata su se ponovo otvorila. Dok je spoznaja
doprela do njegovog mozga, Charlotte je ušla u
prijemnu sobu. Bio je na pola puta pre nego što je
shvatio da je njena sobarica ušla iza nje. Proklinjući
tiho, Xavier se potrudio da se smiri. Ona je ovde;
nije ga bilo briga hoće li doći i u pratnji cirkuskih
izvođača.
„Dobar dan, moj lorde“, reče ona naklonivši
se.
Nagnuvši glavu, prišao je smirenim
korakom i pružio joj buket. „Dobar dan. Ja...
verujem da ste dobro?“
„Da, hvala. Želite li da sednete?“ Spustila je
lice prema ružinim laticama, pogledavši ga od ispod
tamnih trepavica. „I hvala vam za buket“, nastavila
je, predavši ih svojoj sluškinji, koja se povukla
prema vratima dodavši ih slugi.
Sedela je na kauču. Želeo je da sedne pored
nje i uzme njenu ruku, ali šta god da je to bilo, činilo
se da treba da se ponašaju pristojno, pa je uzeo
stolicu nasuprot njoj. „Veoma ste ljubazni.“
„Mogu li vas ponuditi čajem?“
Xavier se malo pomerio napred. „Šta se,
dođavola, dešava?“
Usne su joj se trznule. „Dozvoljeno vam je
da me posećujete.“
Njegovo srce je zaigralo. „Dozvoljeno mi je?
Onda šta...“
„Ali postoje pravila.“
„Pravila“, ponovio je, smirivši se. „Koja
pravila?“
„Ne mogu da napustim kuću u vašem
društvu, a vi nećete biti viđeni kako me pratite u
javnosti.“
„Smem li da plešem sa vama u javnosti?“
„Ne.“
„Onda pretpostavljam da ni ljubljenje ne
dolazi u obzir.“
Obrazi su joj porumeneli. „Da, tako je.“
„Otkud ta promena? Nije da se žalim,
naravno.“ U stvari, imao je nekoliko zamerki, ali
pošto su sada izgledi da mogu razgovarati, on je
pretpostavio da bi na ostatak mogao kratko da
sačeka. Vrlo kratko vreme.
„Pisali su o nama, u Whistledownu.“
 Klimnuo je. „Video sam, prokleta žena – ko
god da je. Šta si rekla svojim roditeljima?“
„Da sam otišla u park da se sretnemo.“
Xavier je podigao obrvu. Nešto se očigledno
promenilo na bolje, i ako bi morao da pogađa, rekao
bi da je to imalo veze sa privlačnom mladom ženom
koja je sedela preko puta njega. „Jednostavno si im
rekla?“
„Da.“ Spustila je glas. „Malo su me
naljutili.“
„Čini se da je to dobro ispalo po nas.“
„Jednim delom, u svakom slučaju.“
„A lord Herbert?“
Charlotte se na trenutak namrštila. „On još
ništa ne zna.“
Činilo se da je taj sporazum manje koristan
nego što je isprva mislio. „Znači, ja se ne smatram
ozbiljnim udvaračem. A kada se najavi vaša
veridba, ja jednostavno odem?“
„Xavijere, oni znaju da ne želim da se udam
za Herberta, ali moj otac insistira da vaše namere
možda nisu sasvim... iskrene, i da moje šanse za
brak u međuvremenu ne bi trebalo da budu
uništene.“
Nakon što ju je jednom i zauvek osvojio,
Xavier je nameravao malo popričati s Lordom
Birlingom o podcenjivanju vrednosti sopstvene
kćeri. Međutim, pre nego što bi za to uspeo da
dobije priliku, očigledno bi trebalo da dobije priliku
da bar pleše sa njom pred drugim ljudima,
prokletstvo.
„To je mnogo pravila“, nastavila je,
pogledavši ga, a onda opet na drugu stranu. „Na
kraju krajeva, postoje i druge žene...“
„Mogu da prihvatim pravila“, reče on oštro.
„Mogu čak i tolerisati prokletog Herberta. Ali ja sam
iskren u svojim namerama, i nateraću tvog oca da
to shvati.“
„Ti si ozbiljan?“
„Naravno da jesam.“ Malo je popustio i
nasmešio se. „Na kraju krajeva, mnogo sam naučio
o strategiji u vojsci. Ne vodim borbu ako ne
očekujem da ću pobediti.“
„I sve to zato što sam branila lorda
Easterlya?“
Osmeh mu je zatitrao na usnama. „To mi je
okrenulo glavu u tvom pravcu. Moje uši, oči i usta
pobrinuli su se za ostalo.“ Kao i njegovo srce, i nije
želeo da je dodatno uplaši svojim izjavama, koliko
ga privlači. Dođavola, ako ga čuje kako naglas to
izgovara šlog će je strefiti. Xavier Razuzdani, pada
na tihu, suzdržanu, duhovitu, inteligentnu ženu.
Usne su joj se stisnule, pogledala je svoju
sluškinju. „Priznajem da sam osetila dejstvo vaših
poljubaca, moj lorde“, reče ona tihim glasom.
To što je bio tako blizu nje a nije je mogao
ni dodirnuti, ubijalo ga je. „Niste još osetili pravo
dejstvo poljubaca, Charlotte“, promrmljao je. „A vi
izazivate moje strpljenje sa ovim glupostima koje bi
trebalo prestati.“
Trenutak je zurila u njega. „Potpuno ste
ozbiljne vaše namere, zar ne?“
„U vezi vas? Da, jesu.“ Znao je šta traži, i
znao je šta znači odgovor. Na njegovo iznenađenje,
ipak ga to nije ni najmanje uznemirilo. Umesto
toga, osetio se... ispunjeno. I zadovoljno. Samo još
ako bi mogao da shvati šta je prokleto potrebno da
se njeni roditelji ubede i da ozbiljno shvate njegove
namere i udvaranje.
„Izvinjavam se ako mi se čini neverovatnim,
Xaviere“, nastavila je polako, „ali moj otac je morao
da ide i nađe lorda Herberta kad su odlučili da se
trebam udati. Niko mi nikada nije udvarao. Ja...“
„Do sada“, prekinuo ju je.
Charlotte je na trenutak pogledala svoje
ruke, a zatim podigavši pogled, zagledala se u
njegove oči. Uvek ga je gledala u oči, shvatio je. To
mu se svidelo kod nje – pored svih ostalih stvari
koje je otkrivao kako bi razumeo njenu narav.
„Moja starija sestra, Helen“, reče ona nakon
nekoliko trenutaka razmišljanja, „je očaravajuća.
Imala je udvarače koji su se praktično penjali na
prozore da bi joj udvarali. I, iako neizmerno volim
Helenu, moram reći da sam primetila neke stvari
kod nje – mrzela je čitanje, nije mogla da priča o bilo
čemu drugom osim o ogovaranju i modi, ne bi išla
u pozorište, osim ako bi imala pratioca sa kojim je
želela da je svi vide sa njim – znala je kako da bude
popularna i voljena, i ništa drugo je nije
interesovalo. “
„To je uobičajena među mladim damama“,
odvratio je, razmišljajući kako je poznavao desetine
mladih dama kao što je njena sestra, a ni jednu kao
što je Charlotte.
„Ali ne za mene“, uzvratila je, kao da čita
njegove misli. „Nijedna od stvari koje su je
interesovale, mene ne zanima. I mislim da to što
sam sebi zacrtala da ne igram te igre, razlog zašto
nikada nisam imala društvo ni jednog džentlmena.
Ja sam svesna realnosti. Nisam uzbudljiva, ni
očaravajuća. Ne želim da budem očaravajuća. I ja...
samo želim da budem sigurna da niste se namerili
na mene, samo zato što je sumnja mojih roditelja u
vaše motive učinila to nekakvim izazovom za vas.“
Polako se nasmešio, ne mogavši odoleti,
dodirnuo je prstom po njenom obrazu. „Vi ste moj
izazov. I molim vas, nemojte me kriviti jer vas je pun
brod glupih ljudi jednom pogledao i proglasio vas
nezanimljivim. Ja sam vas pogledao dvaput, i video
sam šta ste vi zaista.“
Boja joj je razlila niz obraze. „I šta bi to
bilo?“
„Moja!“
„Xavier…“

***
Baron i baronesa su ušli u sobu dovoljno brzo da
su verovatno bili svedoci da je miluje. Prokletstvo.
Prevrtljivci i špijuni. Nije mogao zamisliti lošiju
kombinaciju.
„Dobar dan, lorde Matson.“
Ustao je i naklonio se. „Lord i ledi Birling.
Hvala vam što ste mi dozvolili da razgovaram sa
Charlotte.“
„Ostajemo uvereni u vaše namere“, rekao je
otac, „ali Charlotte se neće otrezniti bez dokaza o
vašem prolaznom interesovanju.“
Na njegove se reči ukočila. Barem je sada
bila načisto koliko je nisko mišljenje njenih roditelja
o ćerkinoj poželjnosti – i u najmanju ruku to joj je
nerviralo. „Lord Matson zna sve o pravilima“, rekla
je čvrsto, „i on je pristao da ih se pridržava.“
Ne, nije. „Bojim se da ćete biti razočarani,
moj lorde“, odgovorio je Xavijer, pitajući se šta bi
oni uradili da iznese svoju ponudu sada i na licu
mesta. Međutim, on ne bi smeo – nije mogao –
riskirati.
Kad bi ga odbili, kao što je bio prilično
siguran da bi učinili, on bi bio stavljen u poziciju da
im se direktno suprotstavi. Iako ga to ne bi puno
pogodilo, Charlotte bi.
„Charlotte je praktično verena za lorda
Herberta Beetlya“, dodala je njena majka.
„Vi ste to jasno izrazili, gospođo. Uz svo
poštovanje, ona nije bila ni pitana za zaruke, niti je
prihvatila ikakvu ponudu te vrste. Stoga joj je na
raspolaganju da bira udvarača.“
Baron je samo trepnuo. „Istina,
pretpostavljam, ali ako ste i iskreni u namerama,
svejedno ste zakasnili za trku. Imam poverenje u
lorda Herberta i njegov besprekoran karakter.
Mnogo sam manje siguran u vas.“
„Nećeš imati sumnje u trenutku kad sve
bude gotovo.“ Pritisnuo bi ga jače, ali Charlotteino
lice je postajalo sve bleđe, i praktično se tresla od
napetosti trenutka. Xavier je uhvati za ruku i ovlaš
je dodirnu usnama preko zglobova prstiju. „Imam
nekoliko poslova da obavim. Pozvaću te sutra,
Charlotte.“
„Xavier.“
Mogao je da oseti njen puls ispod prstiju,
jak i ubrzan. To ga je ohrabrilo, uprkos očiglednom
neodobravanju njenih roditelja koji su umanjivali
njegove nade. Dok je prolazio pored Birlingsa i
izlazio kroz ulazna vrata, u sebi je dao zavet.
Oženiće Charlotte Birlings. I od tada, ko god bude
rekao neljubaznu reč za nju, njemu će morati da
odgovara.
Lord Matson nastavlja da se suočava sa preprekama u
osvajanju gospođice Birling.

Ali da li je to gospođica Birling koja se opire, ili

roditelji mlade dame?

S obzirom na dobru sliku i priliku lorda Matsona,

može se samo zaključiti da su stariji Birlingsi dokazali da su
anti-romantični. Gospođica Birling je napravljena od krutog
materijala, možemo biti sigurni u to, ali sigurno ne toliko
krutog.

DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,

14. Jun1816

„Mislila sam da smo se dogovorili.“ Charlotte je

hodala napred-nazad ispred majčinog pisaćeg stola.
„Lordu Matsonu je trebalo dozvoliti da me pozove.“
„Charlotte“, odgovorila je Ladi Birling,
ostavivši na stranu olovku, „dozvoljeno mu je.“
„Zašto ga onda nisam videla?“
 „Lord Matson je očigledno čovek sa brojnim
poslovnim i društvenim obavezama. Rekla sam ti da
smo sumnjali u dubinu njegove posvećenosti. I
bolje da to sada otkriješ, pre nego što počnu da
kruže tračevi da te je zaveo a onda se umorio od
tebe i ostavio te. “
Ta joj je pomisao s vremena na vreme
padala na pamet, pogotovo noću, dok je budna
ležala u krevetu, ali na svetlosti dana njena
sklonost ka pozitivnosti je odbacivala loše misli.
„Kako se može umoriti od mene ako se ne
vidimo?“
„Možda se zato i ne viđate.“ Njena majka se
očigledno prisilno smeškala. „Nego, zar danas ne
ideš na ručak sa Melindom Edwards? Ne bi trebalo
da kasnite.“
Charlotte je prikrila iznenadno mrštenje.
Proteklih nekoliko dana bila je zastrašujuće
popularna. To je pripisivala njenom spominjanju u
Whistledownu, prijatelji, poznanici, njena majka,
svi su najednom dobili potrebu za njenim
prisustvom na ručkovima, kupovini ili šetnji
između kišnih dana.
Sada je naglo počela da se pita da li njeni
roditelji pokušavaju da je drže izvan kuće, tako da
je Xavier nije mogao posetiti. Dobio je dozvolu da je
posećuje, ali niko nije spomenuo činjenicu da mora
biti kod kuće da bi ga videla. Pakao. „Melinda je
jutros otkazala ručak uz izvinjenje“, lagala je.
„Verujem da ima kijavicu.“
 „Ovo je grozno vreme.“ Ladi Birling se
složila. „Ne želimo da se zaraziš nekom boleštinom.
Zašto ne odeš gore i odmoriš se? “
Kratak predah, da bi se smislila nova
strategija, se činio kao dobra ideja. „Da, mama.“

Nije bila sigurna da li da se ljuti zbog

smišljenih mahinacija njenih roditelja ili da se
raduje što je Xavier nije izbegavao. Charlotte se
popela na sprat u svoju spavaću sobu i sela u svoju
stolicu za čitanje. Beethoven je skočio u njeno krilo,
ali kad je video njen turoban izraz lica, premestio se
na prozorsku dasku. Znači, tako su njeni roditelji
smislili da se reše Xaviera. Dajmo im dozvolu, nju
učinimo nedostupnom, a onda pritisnuti Herberta
da je bez odlaganja zaprosi.
Nešto je lupilo u prozor. Beethoven je skočio
dole i zavukao se ispod kreveta, dok je Charlotte
odmahivala glavom. Držeći se za okvir prozora,
posut laticama cveća i polena po kosi i ramenima,
bio je to Xavier.
„Pusti me unutra, Charlotte, pre nego što
slomim vrat“, promrmljao je, glasom prigušenim
kroz staklo.
Uzdahnuvši, otvorila je prozor i uhvatila ga
za lakat kako bi mu pomogla da se provuče kroz
njega. „Za ime sveta…“
Skotrljao se na pod i povukao ju je preko
sebe i poljubio jako i strasno. Charlotte se
prepustila u njegov zagrljaj. Njena majka bi to
mogla nazvati fantazijom, ali se njoj činilo
poprilično stvarno. Bilo je tako opojno da se jedva
suzdržavala s obzirom koliko ga dugo nije videla.
„Zdravo“, reče on posle nekoliko trenutaka,
prelazeći palcem preko njene usne.
Trepnula je, pokušavajući da se vrati u
stvarnost. „Šta ti radiš ovde?“
Sad joj je milovao prste, zaustavljajući se na
svakom posebno kao da je nešto neprocenjivo. „Prvo
sam pokucao na prednja vrata“, reče on otežući, „ali
vaš batler je rekao da si imali grip i da te ne bi
trebalo uznemiravati. Nisi bolesna, zar ne?“
To je bila užasna laž, pogotovo reći je
nekome ko je izgubio člana porodice od iste bolesti.
„Ne, nisam bolesna.“ Blago mu je dodirnula
lice.
„To je dobro. Ali zašto me onda izbegavaš?“
„Kako mogu da te izbegavam kada ne
dolaziš?“ uzvratila je.
Zurio je u nju. „Svakog dana sam dolazio.
Ti si uvek bila odsutna. Zato sam se i popeo na
prozor danas.“
Charlotte je udahnula. „Dolazio si svaki
dan?“
„Tako sam ti obećao.“
„Rekli su mi da nisi dolazio. A ja sam bila
poslata u posetu… pa svima. Čak i kod tetke koju
sam jedva poznavala.“ Polako je Xavier klimnuo
glavom. „Čini se da su neki ljudi toliko uvereni da
nismo jedno za drugo, da su stvarnost pokušali
prilagoditi prema svojim uverenjima.“ Nežno joj
prstima dotakne obraz i ponovo je poljubio.
„Ali nije uspelo. Popeo si se uz moju rešetku
za cveće.“ Privio ju je u zagrljaj, Charlotte je pažljivo
očistila nekoliko latica koje su se uplele u njegovu
smeđu kosu.
„I skoro da sam slomio vrat. Ne izgleda
predviđeno da se koriste kao merdevine.“
Nasmešila se. „Ne, ne služi tome.“
„Pa, ako se ova besmislenost nastavi,
sledeći put ću sa sobom poneti alat i napraviti neke
prepravke.“
Charlotte je zamislila tu situaciju; Xavier
preskače preko prozora u njenu spavaću sobu,
ulazi u njen krevet, u gluvo doba noći, dok su njeni
roditelji mislili da su uspešno sprečili njihovo
sastajanje. Topla vlažnost se razlila između njenih
bedara, a ona se stisnu uz njega, obgrlivši ga
rukama oko ramena. „To bi zaista bilo lepo.“
„Predlažem da se tako ne srećemo više“,
reče on, glas mu je bio zategnutiji. „Ja nisam ovde
da bih te poharao. Ne za sada, u svakom slučaju.“
Nije imala pojma šta da odgovori na to.
Zazvučalo je veoma čudno i sigurno je značilo da će
njeni roditelji morati da preduzmu oštrije mere ako
žele da se reše Lorda Matsona. Naravno, prvo bi
morali da saznaju da je počeo da je posećuje na
mala vrata – a ona nije imala nameru da ih o tome
obavesti.
„Dakle, vaši roditelji su mi dali dozvolu da
te posećujem, a onda su se pobrinuli da ne budeš
ovde kako bih mogao da te vidim, sve vreme ti
govoreći da sam izgubio interesovanje za tebe.“
Charlotte je udahnula. „Oni nisu... zli ili
bilo šta takvo, znaš. Oni misle da postajem previše
vezana za tebe, i ne žele da produbljuješ taj osećaj.“
Xavier je podigao obrvu, shvativši da je
savršeno zadovoljan ako bi mogao ovako da sedi na
podu sa njom do kraja dana. Do kraja života. „Oni
greše.“
Uzdahnula je. „Nikada neće priznati tu
činjenicu. Sigurna sam da će me Herbert zaprositi
u Vauxhallu.“
Ljutnja ga je obuzela. „Ne, neće.“ Uspravivši
je malo, dodirnuo joj je obraz, dugo gledajući u
njezine meke smeđe oči. „Udaj se za mene,
Charlotte“, šapnuo je.
Otvorila je slatka usta, a zatim ih ponovo
zatvorila. „Ne mogu. Ne bez njihove dozvole.“
Podsećajući sebe da su dobrota u njenom
srcu i iskrenost neki od razloga zašto mu se
dopadala udahnuo je. „Obavesti me istog trenutka
čim budeš imala njihovu dozvolu.“
„Ali oni neće pristati. Ne žele pristati. Volim
ih, i pored njihove ubeđenosti da sama ne mogu
naći pristojnog muža, ali oni se neće složiti s nečim
što misle da bi moglo obeščastiti porodicu, čak i ako
je sve to plod njihove mašte. Bez obzira koliko ja to
želela.“
To je bilo ono što je želeo da čuje. „Ti bi
pristala čak i ako oni to ne žele.“
Polako je klimnula glavom. „Da.“
„Onda ću se ja pobrinuti za ostalo.“
Sa beznadežnim pogledom, izvukla je
posljednji komadić polena iz njegove jakne. „Znam
da si verovatno navikao da dobiješ ono što želiš, ali
oni neće...“
Prekinuo je njeno raspravljanje drugim
poljupcem. Činilo mu se da je ljubiti je najbolja
stvar u ovom trenutku. Ili druga najbolja stvar,
tačnije. Palo mu je na pamet da bi joj roditelji, ako
bi je obljubio, verovatno bili sretni da je oženi. Ali
nije hteo da pribegne tome – iako bi on zadržao
otvorenu tu opciju. Ništa ga nije sprečavalo da je
ima, ovde, u njenom krevetu. Morao je naći načina
da reši sve ovo, jer je odbijao da je prepusti bilo
kome drugom. A posebno ne prokletom Herbertu
Beetlyu.
Razgovarali su skoro sat vremena pre nego
što je Alisa zagrebala na vratima. Hitro, Charlotte
se uspravila na noge. „Šta je bilo?“
„Ledi Birling želi da vas vidi, gospođice.“
 „Odmah dolazim.“
„Mogao bih se sakriti ispod kreveta“, predložio je
Xavijer, stojeći iza nje.
„Mogao bi, ali na kraju bi umro od gladi.“
Nasmešila se, osećajući da bi mogla da poleti,
uprkos lošim izgledima po njih dvoje. Lord Matson
je zaprosio, za ime Boga.
„Obećaj mi nešto, Charlotte“, reče on tiho,
ponovo je zagrlivši.
„Šta?“
„Obećaj mi da šta god tvoji roditelji ili Beetly
kažu, nećeš popustiti. A ja ću ovo ispraviti.“
Nije mogla da mu pomogne, zato se nagnula
i poljubila ga. Je li bilo moguće da je pored svega
njeno srce uzletelo tako visoko? Čak i kada je znala
da će pad biti bolan? Ipak, uvek je postojala mala
šansa da će zaista uspeti. „Obećavam.“
Provukao se kroz prozor, proklinjući staru i
dotrajalu rešetku dok se spuštao. Charlotte ga je
gledala kako nestaje preko zadnje ograde, pre nego
što se pridružila majci u prizemlju, samo da bi
saznala da ju je, pored svih stvari koje su se
izdešavale, njena rođakinja Sophia pozvala da
prespava kod nje.

***
„Mogu li ići?“ upita ona, gledajući pozivnicu.
Uprkos njihovoj starosnoj razlici, ona je uvek
uživala u ćaskanju sa Sophiom, ali od Easterlyevog
ponovnog pojavljivanja, jedva da ju je se setila.
Majka je uzdahnula. „Tvoj otac i ja
razgovarali smo o njenoj pozivnici od juče. Ne sviđa
mi se, ali ona je rodbina. I nadam se da niko drugi
neće saznati o tome. Ali nećeš pominjati Matsona.
Ta se glupost nikad nije dogodila, što se nas tiče. “
I očigledno je da je njena majka, konačno,
počela da uviđa da će biti potrebne drastičnije
mere, nego li ručak ili odlazak u kupovinu, a sve sa
ciljem da bi se obeshrabrila izvesna gospoda.
Sledeće bi verovatno bila nedelja iznenađenja u
Bathu sa bakom Birling. Pa, bila bi diskretna koliko
god je moguće, ali sa Sophiom se uvek osećala kao
da može da razgovara o bilo čemu. I bila joj je
potrebno da sa nekim priča o Xavieru. „Da, mama.“
Sve vreme dok je pakovala svoje torbe,
pitala se da li će Xavier doći večeras da je ponovo
poseti, a onda će pasti i slomiti vrat kada nikog ne
bude da otvori prozor. Oh, Bože. Zbog te pomisli se
uznemirila i jedino što je mogla da uradi je da se
prepakuje dvanaest puta, i da pojede čitav
poslužavnik peciva koji joj je Alice donela da
prezalogaji nešto.
Napokon se obukla u svoju omiljenu plavu
haljinu sa sličnim šeširom i trakama, i ušla u
porodičnu kočiju čim se zaustavila pred vratima.

***
Kada je stigla do Sophie dvadeset minuta kasnije,
njena je rođaka čekala u foajeu. Ladi Sophia
Throckmorton je uvijek izgledala hladnokrvno,
povijenih ramena i potpuno smireno, i danas joj je
Charlotte zavidela zbog toga. Koliko god da je
Charlotteina situacija sa Xavierom bila delikatna,
Sophia je imala isto toliko briga jer joj se muž
vraćao u London, baš kad se premišljala da li treba
da se uda za drugog muškarca.
Lakej jedva da je uzeo torbe iz kočije kada
je Sophia prišla i zagrlila je. „Tako mi je drago što si
došla!“ uzviknula je. „Strašno mi je potreban dobar,
razuman, ženski razgovor. Jesi li gladna? Naručila
sam laganu večeru da bude poslužena u sedam.“
Sada je Charlotte počela da žali zbog svih
onih peciva. „To je u redu“, odgovorila je. „Upravo
sam popila čaj i ne bih mogla ni zalogaj da uzmem
više.“
„Odlično. Poslužiće je u mojoj sobi.
Radovala sam se tvom dolasku, ali moram ti reći da
postoji pravilo za ovu posetu.“
Charlotte je podigla obrve. „Pravilo?“
Neočekivano, Sophia ju je ponovo zagrlila.
Verovatno je imala potrebu za prijateljicom,
razmišljala je Charlotte, osećajući grižu savesti što
nije češće dolazila.
„Da, pravilo“, nastavi Sophia. „Možemo da
razgovaramo o odeći, šeširima, rukavicama,
narukvicama, nakitu, cipelama, kočijama, konjima,
jajima, hrani svih vrsta, o ženama koje volimo ili ne
volimo, u kom od najnovijih plesova najviše
uživamo, ali nećemo reći ni jednu reč o
muškarcima.“
Prokletstvo. Charlotte se nasmešila. „Mislim
da to mogu da uradim.“
„Savršeno!“ Uhvativši je za ruku, Sophia ju
je odvela do stepenica. „Dođi da vidiš novu haljinu
koju sam upravo kupila. Plava je i sa ruskim
ukrasima, i to je najlepše na njoj. Oh, a imam
bledoružičastu svilenu haljinu sa divnim crvenim
rozetama za koje mislim da bi bila prava stvar za
tebe. “
Zvučalo je divno, ali se Charlotte iznenada
zapitala da li će Xavier ikada videti kako je nosi i
što će misliti. „Za mene? Ne bih mogla…“
„Možeš i hoćeš. Kupila sam je iz ćefa prošlog
meseca, ali mi ne pristaje dobro, čist je šteta da stoji
uzaludno.“
Dok su išle i gledale haljine, lepo su i dugo
čavrljale. Charlotte se pitala kako je to da samo
vidiš haljinu, odlučiš da ti se dopada i jednostavno
je kupiš – bez razmišljanja šta će neko reći i hoće li
se sablažnjavati nad tim. Skočila je kada je kućna
pomoćnica pokucala na vratima da najavi večeru.
Čavrljanje je bilo lepo, ali kad su završili sa
jelom i Sophia je natočila čaj, morala je priznati da
joj ništa od toga nije bilo važno i da bi radije govorila
o lordu Matsonu. Tako je želela da razgovara o
njemu, da vidi da li će Sophia razumeti kako se
oseća i slaže li se da bi bilo vredno da rizikuje skoro
sve, samo da bi bila sa njim.
Njihov razgovor je zamro. Charlotte je
upravo razmišljala da li da prekrši Sophijino pravilo
ili ne kada je njena rođaka zaustila nešto da kaže,
pa se predomislila i zaćutala.
Charlotte je zastala sa šoljicom na pola puta
do usta. „Da?“ rekla je.
„Ništa. Samo sam htela... ma nije bilo
ništa.“
Prokletstvo. Charlotte se vratila da pijucka
čaj. Sada uopšte nije imala nikakvih dilema dok su
se njegove oči boje kobalta i topao, blagi osmeh
pojavljivali pri svakoj njenoj pomisli. Nije bilo fer, da
sumnje njenih roditelja u njenu privlačnost
udvaračima i neopravdan strah od skandala mogu
da joj upropaste jedinu šansu za srećan život.
Pogotovo kada je znala da će, ako bi stvarno želeli
da upoznaju Xaviera, shvatili da uopšte nije
raskalašen – bio je tužan i usamljen, i odlučio je
malo uživati kada je stigao grad. To nije bila njegova
krivica, niti je bila njena. A onda je uspeo da povuče
granice, dok lord Herbert Beetly nikada nije imao
takvih izazova.
Sophijina šoljica zazvecka na tacni. „O
čemu toliko razmišljaš?“
Charlotte je pocrvenela. „Razmišljala sam
o...“ Ne, ne krši pravilo osim ako Sophia to ne uradi
prva. „Ništa stvarno. Samo sam sanjarila.“
 „Tvoji roditelji su opet u pitanju, zar ne?
Pokušavaju da ti nađu priliku za udaju. Zaklinjem
se da ću tresnuti tetku Vivian da će joj zubi
zazvoniti.“
„Oh, ona mi želi dobro, ali...“
„Sve znaju najbolje, ali to ne znači da su i u
pravu. Možda bih trebala razgovarati s tetkom
Vivian i ujakom Edwardom o opasnostima prerane
udaje. Zar oni ne vide moje jadno stanje stvari kao
upozorenje? Žena treba da sačeka do najmanje
dvadeset pet godina da donese takvu odluku?“
Charlotte je trepnula. „Dvadeset pet?“
Želela je da se uda za drugog čoveka a ne za onog
što su ga izabrali njeni roditelji, sad još da čeka do
dvadeset pete godine, njen bi se život pretvorio u
večitu patnju.
„Ili starija.“
„Starije? Od dvadeset pet? Ali to bi bilo još
šest godina! Sigurno – mislim, ako ste sreli pravu
osobu, to jest, ako ste mislili da ste upoznali pravu
osobu, ne bi bilo razloga da čekate.“
Dok je Charlotte pokušavala da ne izgleda
previše patetično, Sophia je pomno gledala u nju.
„Ne, pretpostavljam da ne bi bilo razloga za čekanje
ako si upoznala pravu osobu. Problem je u tome što
nema garancija. Udala sam se zbog ljubavi, znaš.
Ponekad čak ni to nije lako.“ Zastala je. „Možda
bismo trebali ukinuti naše pravilo i iskreno govoriti
o – čoveku, određenom čoveku, samo kažem kao
predlog.“
 „Samo, bez imena“, provali iz Charlotte,
prisećajući se upozorenja svoje majke. „Znate kako
moja majka mrzi da ogovaram.“ Tako je barem
mogla zadržati Xavierov identitet kao tajnu i još
uvek govoriti o njemu – a dobiti iskreno mišljenje i
savet, koje je očajnički trebala.
„Dogovoreno“, izjavila je Sophia.
Charlotte je zgrabila Sophijine ruke, tako
zahvalna da je svakog trenutka mogla da zaplače.
„Kako je lepo biti slobodna da govorim iskreno!“
„Tako je! Verujem da zbog toga muškarci
uspevaju da nas tako izmanipulišu, nas jadne žene;
mi ne govorimo o svojim osećanjima na pošten i
iskren način.“ Sophia je pogledala svoju rođaku.
„Ali ti znaš na šta mislim kad kažem da su
muškarci ponosna, svojeglava bića.“
I veoma arogantna. „Da, da, jesu.“
„Svi oni.“ Sophia je ponovo zastala,
očigledno odmeravajući svoje reči – i svoj savet –
pažljivo. „A tvrdoglavi ljudi su najgori.“
Charlotte je klimnula glavom. „Pogotovo oni
koji odbijaju da slušaju razum, čak i kada bi trebalo
da uvide logiku stvari.“
Sophijin izraz je postao više oduševljen. „U
pravu si!“
„Takođe verujem da neki muškarci uživaju
u izazivanju rakida jednostavno tako da bi mogli da
ponovo ispravljaju stvari. Ili bar misle da mogu.“
 „To je svakako tačno. Takođe mrzim način
na koji neki muškarci oduvek pokušavaju da nas
navedu...“ Sophia trepne, boja joj se razlila. „Žao mi
je. Možda...“
„Ne, u pravu si.“ Njezini obrazi su se
zagrejali, ali to je bila najbolja prilika da može
iskreno razgovarati o Xavieru. „Oni uvek žele da se
ljube. I na najneprikladnijim mestima. I sve što
imate je njihova reč da im to uopšte znači nešto.“
Šta ako je to ipak bila samo zaslepljenost
Xavierom? Šta ako je uspela da odbije Herberta, a
onda joj Xavier okrene leđa nedelju dana kasnije,
nakon što je pobedio?
Njena rođaka je zastala, izraz lica joj se
smračio. „Radije bih slušala užasnu papigu
gospođe Neeley nego bilo kojeg muškarca koga
znam.“
Oh, sada je Charlotte uticala na Sophiu da
se i ona smrkne. „Ili onog majmuna kojeg Liza
Pemberley oduvek nosa sa sobom“, reče ona,
pokušavajući da je oraspoloži. „Čula sam i da
ujeda.“
„Zaista?“
„Nikad to nisam videla, ali bilo bi korisno da
čini to“, uzvratila se Charlotte sa blagim osmehom.
„Mogu da zamislim bar jednu osobu koju bih volela
da ujede majmun.“ Lord Herbert. Onda, ako ništa
drugo, bar bi na trenutak mogao da promeni svoj
uštogljeni izraz lica.
 Sophijine usne su se razvukle. „Bilo bi
prilično zgodno imati treniranog majmuna za
napad.“
„Bolji su od psa, jer niko ne bi to očekivao.“
I možda, da je imala majmuna, ne bi svi mislili da
je tako dosadna i obična. Uzdahnula je. „Usuđujem
se reći da majmuni uopšte ne grizu. Meni su se
uvek činili sasvim pouzdanim stvorenjima.“
„Da, ali nikad se ne zna sa majmunima. Ili
muškarcima.“
„To sam primetila.“ Ona se namršti. „Često
sam mislila da... muškarci... uvek smatraju da
znaju najbolje.“
„Ponos. Oni su naduveni, kao Temza nakon
kiše.“
Nešto je lupilo u prozor. Charlotte ponovo
uzdahne. Divno. Još kiše.
Sophia je pogledala u staklo, a onda se
okrenula. „Takođe mrzim kada određeni ljudi
odbijaju da priznaju kada su pogrešili. Ja...“
Ovog puta su se začula dva udarca. Na
trenutak se Charlotte zapitala da je nije Xavier
našao, ali je brzo odbacila tu misao. Ne bi rizikovao
da joj napravi skandal tako što bi razbio nečiji
prozor. „Da li pada kiša? Šta je to?“
Zvuk se ponovo pojavio. „To nije kiša“,
izjavila je Sophia. „Zvuči više kao budala koja stoji
ispod mog prozora, bacajući kamenje.“
 Nije izgledala toliko uznemireno zbog toga,
ali tada je Sophia bila spremna da se uda čim bi
ona i Easterly postigli dogovor. „Ah, to mora da je
gospodin Riddleton“, reče Charlotte. „On je prilično
zaljubljen u tebe, zar ne?“
„Ne verujem da je on toliko zaljubljen u
mene kao što misliš.“ Pre nego što je Sophia uspela
da objasni, na prozor je zadobovao tuš, koji je
morao da bude čitava šaka bačenog šljunka.
„Bože!“ Charlotte je uzviknula, mršteći se
prema prozoru. Nije bio Xavier; bila je sigurna u to.
A Sophia je izgleda imala tačnu predstavu o
kome se radi. „Izgleda malo preodlučno. Mislim da
koristi veće kamenje.“
Njena rođaka uzdahnu. „Možda bi trebalo
da vidim šta želi, pre nego raz...“
Prozor se razbio. Kamenčina-krivac se
dokotrljala do Sophijinih nožnih prstiju.
„Grom ga…!“ Sophia je zgrabila kamen i
prišla, preko rasutog stakla, do prozora, izgledalo je
kao da želi da kamen vrati počinitelju. „Ne mogu da
verujem Thomase...“ Zastala je, nagnuvši se
napolje.
„Ko je to?“ Upita Charlotte, dok joj je dah
zastao. Nije bio Xavier; ne može biti.
Sophia, međutim, izgleda da tačno zna ko
je to. Nagnuvši se još više kroz prozor, počela je tiho
razgovarati sa vandalom. Charlotte je slušala
trenutak dok nije shvatila da to mora biti Easterly,
glavom i bradom. Tako, ako njena majka sazna ovo,
nikada joj neće više dozvoliti da ode bilo gde u
posetu.
Ali ako je lord Easterly morao da pribegne
razbijanju Sophijinog prozora da bi privukao njenu
pažnju, možda njihove situacije nisu bile toliko
različite. Ako ništa drugo, Sophia odlučuje sama
kada će i koga videti. Charlotte je želela da vidi
Xaviera, htela je da ga poljubi i da on ljubi nju, htela
je stvari o kojima joj je samo nagovestio, i svi su joj
govorili da je to nemoguće. Svi osim Xaviera, ali je
ona mnogo bolje poznavala svoje roditelje nego li što
ih je znao grof.
Popravila je jednu od rozeta na svojoj novoj
svilenoj haljini. Morala je da proba da ubedi barona
i baronesu da im dozvole da se venčaju, ali je
sumnjala u to. Birlingsi su bili dovoljno bogati da
joj nije bilo potrebno da je udaju za novac, i svakako
su smatrali da bi lord Herbert mogao doneti više
poštovanja porodici nego što je Xavier mogao.
Te stvari nisu dovodile u pitanje – i ona je
naprasno shvatila zašto odbija da odustane od
tanke nade. Volela ga je. Volela je Xavier Matsona.
Čim ga je ugledala, zaljubila se, ali otkako su
razgovarali, ona mu se i divila. A sada kada ga je
upoznala, volela ga je.
„Ete ga sad! Šta ti ra’iš, bacaš kamenje na
damin prozor?“
„Oh, hvala vam, pozorniče!“ Sophia je
povikala.
 Charlotte je skočila, uspravivši se na noge.
Pogledala je preko Sophijinog ramena, mogla je
razabrati lorda Easterlya okruženog trojicom
muškaraca u uniformama reda. Neko je bio u
nevolji.
Lord Easterly je zurio u njih, ne izgledajući
baš zadovoljan. „Prevarila si me, ti...“
„Ete ga sad, gospo’n! Ne psu’i pred dame.
Hajd’ sa mnom. U zatvor i’eš ti.“
„Znate li ti ko sam ja?“

***
Charlotte se gušila od hihotanja. Nije smatrala da
će pozornika biti briga ko je on, s obzirom na
ponašanje. Možda su ipak ona i Xavijer bili bolje
sreće od Sophie i Easterly i Riddletona. Barem su
ona i lord Matson želeli samo jednu stvar. Međutim,
njena rođaka je, izgleda, želela da se njen muž, sa
kojim više ne živi, okuje u lance.
Čudna se misao vrzmala po njenoj glavi,
ostavljajući joj osećaj nade. Ona i Matson su želeli
istu stvar. Nameravao je nešto da uradi povodom
toga. Šta je onda ona mogla da uradi?
Lord Herbert Beetly ili grof Matson? Zaista, dame, koga biste
izabrale?

DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,

17. Jun 1816.

Xavier je stajao pred vratima Birling Housea baš

kada se kočija lorda Herberta zaustavila pred
kućom. Na trenutak je Xavier razmišljao da se vrati
kasnije, ali imao je nekoliko poslova koje je trebao
obaviti danas popodne, i morao je stići u Vauxhall
pre Charlotte i njene pratnje. Osim toga, nije imao
nameru da postavi logor u sred neprijateljske
teritorije. Već je sam birao polje za borbu.
Batler je otvorio vrata, dvaput klimnuvši
glavom da bi odao poštovanje obojici muškaraca
kad mu se Herbert pridružio na prednjem tremu.
„Moji lordovi.“
Beetly ga je pogledao. „Nisi dobrodošao
ovde, Matsone.“
 „Možda ne“, uzvratio se Xavier, podigavši
buket ruža i predavši ga batleru pre nego što mu je
iko mogao reći da, naravno, Charlotte nije kod
kuće, ne za njega, „ali moje cveće je lepše od tvojeg.“
„Nisam doneo cveće.“

„Ne, nisi, zar ne?“ Xavier je dodirnuo svoj

šešir u znak pozdrava. „Želim ti ugodan dan.“

***
Mrzio je što ostavlja Beetlya tamo; Charlotte je
obećala da neće učiniti ništa nepromišljeno, ali je
znao da joj, s obzirom na navaljivanje njenih
roditelja i Beetlyjevu osrednjost, ne bi bilo teško da
smetne s uma da je ne samo bolja od toga, već da i
zaslužuje bolje od toga.
Ubijalo ga je svaki put kad bi došao na ta
vrata, znajući da će je roditelji skloniti van dohvata
njegove ruke. Ali on je svejedno dolazio, kako bi bio
siguran da su Birlingsi shvatali da neće odustati.
Ona je već znala; nadao se da će u to i verovati.
Barem je bio načisto da može samo čekati
do večeras. Na osnovu onoga što je bio u stanju da
otkrije, hiljade ljudi će prisustvovati Vauxhallu, a
sve kako bi bili svedoci prikazu bitke kod Waterlooa
povodom godišnjice bitke. Princ George je očigledno
uspeo da potroši hiljade funti na taj događaj, novac
koji je morao da pozajmi i koji verovatno neće
vratiti. Međutim, s obzirom da će tamo videti
Charlotte, Xavier je bio voljan da zažmuri na takvu
ekstravaganciju.
„Lord Matson!“
Xavier je skočio, usporavajući svoj uspon
dok je gledao u pravcu ženskog glasa. „Dobro jutro,
gospođice Bakely“, pozdravio je, nagnuvši šešir.
Prišla mu je, dve njene prijateljice držeći se
za ruke iza nje su se glasno smejuljile. „Dobro jutro.
Idete li večeras u Vauxhall?“
„Planiram, da.“
„To će biti tužno prisećanje, kažu. Sa
vatrometom i bitkom na jezeru!“
„Tako sam čuo.“ Mada nije bio potpuno
siguran kakve je veze bitka na jezeru imala sa
Waterloom.
„Pretpostavljam da i vi nameravate da
prisustvujete?“
„Da, hoću.“
„Možda ćemo se onda tamo videti.“
Očigledno je da je tražila pratnju, ali je on imao
druge planove. Zabavljanje malu površne namiguše
kad je čeznuo za zagrljajem svoje drage Charlotte,
nije mu se činilo kao prijatna perspektiva.
„Moji roditelji su iznajmili kućicu na
istočnoj strani rotunde. Siguran sam da bi voleli da
vas ponovo vide.“
 Hmm. Pojavi li se tamo, kako ga je pozvala
bio je siguran da bi završili sa sveštenikom i
oltarom ispred njih. A čudno je bilo da bi pre
nekoliko nedelja verovatno otišao zajedno sa njom:
bila je na njegovoj listi, i tada ga nije bilo briga koga
će oženiti, sve dok je proces bio bezbolan. Njegova
osećanja su se očigledno promenila. „Pronaći ću je
budem li mogao,“ rekao je.
Charlotte je rekla da joj se svideo i da je
uživala u njegovom društvu. Njen jedini prigovor na
njegovu bračnu ponudu bio je da njeni roditelji ne
bi odobrili. Xavier je odlučio da prihvati takav njen
pristanak – ako bude mogao da natera roditelje da
blagonaklono gledaju na njegovu prošnju. Međutim
taj je problem i dalje postojao. Pokušao je da bude
ljubazan i rezervisan, i nisu ustuknuli ni za
milimetar. Uljudnost i šarm nisu doneli rezultate.
Mogao je pobeći sa Charlotteom, pretpostavljao je,
ali je sumnjao da bi ona drage volje išla tako daleko
suprotstavivši se željama svojih roditelja. Ono što je
jedino znao bilo je da mu je dodirivati je, čuti njen
glas, postalo neophodno kao vazduh.
Psujući u pola glasa, okrenuo je svog konja
na jug. Šta god se bude dogodilo, on je bio spreman
na to; sve dok je to značilo da Charlotte postane
njegova.

***
Kolima lorda Herberta trebalo je dvadeset minuta
da stigne od granica Vauxhall Gardena do prilaza
na vodeni most. Herbert se naslonio u svom
dubokom kožnom sedištu i očito se dosađivao, a
Charlotte je sedila uz prozor kočije i virila gledajući
u veliku masu okupljenih građana. Lordovi i dame,
trgovci, kurtizane, glumice, trgovci – svi koji su
mogli da priušte ulaznicu od dva šilinga, sjatili su
se sa svih strana na ulazu tiskajući se kako bi ušli
unutra.
„Nikada nisam videla toliko ljudi na jednom
mestu“, uzviknula je, govoreći sebi kako traži da
vidi koliko je njenih prijatelja prisutno, a ne da
utvrdi da li je lord Matson stigao. Rekao je da će
prisustvovati, ali to je bilo pre nekoliko dana. Još
od petka se nije pentrao uz njen prozor, pa iako je
srećom izbegla progonstvo u Bath, njeni roditelji su
se pobrinuli da ne bude kod kuće kad god bi joj
došao u posetu.
„Publika bi bila podnošljivija ako bi
organizatori povećali cenu ulaznice“, komentirao je
Herbert. „Čvrsto držite torbicu, čak i džeparoši
plaćaju kako bi ušli na ovakve svečanosti.“
„Sigurna sam da nemam čega da se plašim
u vašem prisustvu“, rekla je ona. Ako je večeras
zaglavila s njim, možda bi se barem mogla
pretvarati da je galantan i opasan.
„Ne računajte da ću uraditi ikakvu glupost,
samo zato što se ne možete postarati da sačuvate
svoje dragocenosti“, odgovorio je on, silazeći, dok se
kočija zaustavljala i pomagao je i njoj da izađe.
„Mislio sam da vam se ne dopadaju takvi lucidni
ispadi.“
 „Ne znam. Kakav je smisao da imam
pratnju, ako ne nameravate da me odbarnite ako
zatreba?“
„Ja vas pratim; to je moja dužnost. I vaša je
dužnost da se klonite nevolja.“
Charlotte je oslobodila ruku od njega čim je
mogla. „To uopšte ne zvuči galantno.“
Trenutak je zurio u nju. „Možda bih se više
osećao galantnim da ne znam da vi ohrabrujete
Lorda Matsona iza mojih leđa.“
Dakle, Herbert je ipak imao zrno
inteligencije. „Nisam ja ništa uradila iza vaših leđa.“
„Hm. Zatim ćete pokušati da kupite te
glupave ogrlice.“
Ha. Da je samo znao. Nosila je noćas svoju
’glupavu’ smaragdnu ogrlicu u torbici, samo zato da
bi se zbog toga osećala malo senzualno i slobodno.
„Činilo se da se divite onome što je Ladi Ibsen
nosila.“
Boja mu je izbila na obraze. „Glupost. Ali
nisam došao ovamo da se raspravljam s vama.
Hajde da pronađemo naš odeljak i naručimo
večeru. Vatromet bi trebao biti spektakularan.“
„Tako sam čula“, odvrati suvo.
Sa Alisom iza njih, da se ne bi razdvojili od
gomile, probijali su se ka glavnoj čistinu u središtu
vrta. Ako je uopšte bilo moguće, oko rotunde i
paviljona bila je još veća gužva od periferije. Jedina
dobra stvar koju je Charlotte mogla reći o masi ljudi
koja se kretala, je da je barem stvorila malo topline;
veče je bilo prilično hladno.
Nosila je ružičastu haljinu sa rozetama koje
joj je Sophia dala. Naravno, njeni roditelji nisu
odobravali spuštenu kragnu i boje za iscrtavanje
oka, ali morala je priznati da se nikada nije osjećala
tako senzualnom i živom. Sve što joj je bilo potrebno
da bude potpuno savršeno veče je da Xavier bude
pored nje umesto Herberta.
„Obezbedio sam nam prvi odeljak“, nastavi
Herbert, kao da se nisu oko ničega raspravljali.
„Usuđujem se reći da ćemo imati najbolja
sedišta u Gardenu.“
„Kako je to divno“, otpovrnula je. „Malo sam
ogladnela. Hoćemo li zauzeti naša mesta?“
„Naravno.“
Lažni francuski i britanski vojnici su već bili
poređani na suprotnim stranama polja, čekajući
svoj znak da započnu bitku. Bliže rotundi princ
George i vojvoda od Wellingtona su zauzeli mesta,
mada sa publikom oko njih kladila bi se da neće
videti mnogo od borbe.
Do trenutka kada je posluga stigli sa
pladnjevima tankih komada hladne piletine i
šunke, već je bio sumrak. Orkestar u glavnoj
rotundi počeo je da svira, a ona se naslonila da
gleda kako se, uz udarce činela, lampe koje su visila
na drveću duž staze za šetnju, pale istovremeno.
 Charlotte se pridružila aplauzu, još uvijek
tražeći u masi ljudi poznato, zgodno lice. Ništa.
Shvatila je da se čitav njen život osećala ovako,
prihvaćajući osrednjost i uvek bi čekala na nešto –
nekoga – da dođe i sve učini boljim. Možda je došlo
vreme da prestane čekati.
„Pre nego što bitka počne, moram se
osvežiti“, reče ona, ustajući.
„Neko će zauzeti naš odeljak“, požali se
Herbert.
„Ostanite ovde. Alice će me pratiti. Odmah
se vraćam.“
Ubrzo nakon što je izašla iz odeljka, zvuk
trube je zaparao vazduh i najavio početak bitke. Svi
su potrčali prema polju, vičući u znak podrške i
ohrabrenja i tapšali su od uzbuđenja.
„Propustićemo Waterloo, gospođice
Charlotte“, rekla je Alice, gurajući se blizu nje.
Otvorila je usta da odgovori da joj nije stalo,
kada ga je ugledala. Bio je obučen u crnu i sivu.
Xavier je stajao na početku Druidskog puta, u
mraku, zureći u nju. Srce joj je ubrzalo. Došao je.
„Treba mi malo vazduha, Alice“, reče ona.
„Zašto ne sačekaš ovde pored ograde, a ja ću se
vratiti za trenutak.“
„Ne mogu da vas ostavim ovde! Gospodar i
Ladi Birling će me otpustiti!“
 „Nikada neće saznati. Obećavam. I odavde
možete gledati bitku. Biću dobro. Obećavam.“
„Oh, gospođice Charlotte, ovo nije dobra
ideja.“
„To je divna ideja. Čekaj ovde.“
I dalje se osećajući užasno nelagodno, njena
sluškinja klimnu glavom. „Da madam.“
Charlotte je privukla nekoliko znatiželjnih
pogleda dok je prelazila paviljon, ali ih je jedva
primetila. Večeras se nije osećala usamljeno.
Večeras se osećala tako divlje, razuzdano i
slobodno, kao neko ko bi ostavio svog pratioca da
ide hodati mračnom stazom sa zgodnim
grubijanom.
„Izgledaš divno“, reče Xavier tihim glasom
kad mu je prišla.
„Moj rođaka Sophia mi je dala haljinu.“
„Pristaje ti.“
„Osećam se polu gola.“
Oči boje kobalta su kliznule niz njen
ogoljeni vrat i ponovo je pogledao prema njenom
licu. „Nisi ni blizu dovoljno gola“, promrmlja on.
Bože moj. Imao je taj predatorski sjaj u
očima, onaj koji je videla u Hide Parku kada su je
njegovi poljubci praktično proždirali. Charlotte je
progutala. „Drago mi je da si došao.“
 „Želim da prošetaš sa mnom“, reče on,
gledajući je u oči. „Ali želim da te upozorim. Ako mi
se pridružiš, ništa više neće biti isto. Zato biraj
pažljivo, Charlotte. Siguran sam da te Beetly čeka
u svom separeu. On je siguran izbor. Ja nisam.“
„Bezbedna sam ceo svoj život, Xavijere“,
uzvratila je, a onda se nasmejala nervozno dok je
gledala niz put pored njegovog ramena. „Osim
činjenice da je mrak, šta je još tamo tako posebno?“
Usne su mu se zakrivile polaganim,
senzualnim osmehom. „Dođi i saznaj.“
Nisu bili sami duž Druidskog puta. U
nekoliko mrakom ispunjenih udubljenja duž staze,
pored zvuka bitke, mogla je čuti šaputanje i
nepogrešiv zvuk usana koji dodiruju usne. Njena
majka bi doživela šlog ako bi znala da je njena ćerka
posetila jedno od najozloglašenijih mesta za
zaljubljene i još da je bila u društvu grofa Matsona.
Zaobišli su još jednu krivinu, tamu je
osvetljavao samo sporadični vatrometom koji je
predstavljao topovsku vatru. „Jeste li vi sigurni da
želite da propustite rekonstrukciju bitke? Niste bili
tamo kada se odigrala prava bitka, rekli ste.“
„To pripada prošlosti“, uzvratio je, vodeći je
ispod niskog propusta. „Nedavno sam otkrio novu
nadu za budućnost.“
Mislio je na nju. Da joj je srce još malo brže
zakucalo, izletelo bi iz njenih grudi. Tu je trebala i
htela je da bude, a on je bio čovjek s kojim je trebala
i htela je biti. „Koliko daleko idemo?“
 Njegova meki glas joj je izazvao trnce. „Stigli
smo.“ Udaljili su se od puta do malog proplanka,
koji su skrivale krošnje drveća. Ovo je bio njegov
plan.
„Šta ako neko vidi?“
„Preduzeo sam mere predostrožnosti.
Willson?“
„Da, gospodaru.“
Nije se iznenadila kada je videla jednog od
njegovih slugu koji je stajao na rubu staze,
gledajući u smeru iz kojeg su došli. „Koliko dugo
planirate ovo?“ pitala je, nadajući se da joj je glas
zvučao manje nervozno nego što se osećala iznutra.
„Nekoliko dana. Međutim, razmišljao sam o
tome od kada smo se sreli.“ Unutar skloništa je bilo
ćebence, okrenuo se prema njoj i privukao je u
naručje. „Rekao sam vam da sam dobar strateg“,
promrmlja on, nagnuvši lice da je poljubi.
Charlotte je zastenjala, pustila je da joj
njegova meka usta uzburkaju srce. Kako niko nije
mogao da ih vidi, niko nije mogao ni da ih prekine,
mogli su da rade šta god su hteli. Znala je šta želi;
njega. I ona ga je želela, sa snagom i strašću koju
bi pre nekoliko nedelja mislila da ne poseduje. Ipak,
ako njeni roditelji saznaju …
„Je li ovo mudro?“ šapnula je, drhteći dok
su mu se usta polako kretala duž linije vrata.
 „Ne. Ali ne mogu sebi pomoći. Zaboravi sve
izvan ovog mesta, Charlotte. Samo budi sa mnom.
Ako želiš.“
„Da, želim.“ Toliko je želala da bi joj odlazak
doneo samo bol. Setila se ogrlice u torbici i izvukla
je.
„Gospođa Ibsen mi je ovo preporučila“, reče
ona nesigurno.
Uzeo ju je iz ruku. „Jeanette? Kada?“
„Pre nekoliko dana. Herbert je rekao da je
to kinđurenje a ona je rekla da to i jeste poenta.“
Lagani osmeh mu se javio u uglu usana,
Xavier ju je pričvrstio na vrat, a zatim je povukao
prste duž lanca do mesta gde je smaragd ležao
između njenih grudi. „Ne baš“, prošaptao je,
milujući je po leđima. „Šta ako…“
Haljina joj se otvorila, a onda skliznula s
ramena. Zadihana, Charlotte je podigla prednji deo
preko grudi. Šta to radi? Mora da je očigledno
poludela. Ali svaka pomisao na odlazak je nestala
kad je ponovo stao pred nju za još jedan dug,
strastven poljubac. Kao da su se sami dogovorili,
prsti su joj se opustili, a haljina joj je kliznula na
noge.
Iz daljine se čulo vikanja, klicanja i
eksplozije, činilo se da su Waterloo organizatori i
publika dobro zabavljali, ali je sumnjala da se
njihova sreća može porediti sa njenom. Herbert bi
verovatno počeo da se pita gde je ona, osim ako ga
nije odvratila jaka topovska vatra, ali joj nije bilo
stalo. Ne večeras, ne sada. Ne sa Xavierom.
Sve što je stajalo između nje i noćnog
povetarca bila je njena tanka košulja. Očekivala je
da bude hladno, ali dok je stavljao prste ispod
ramena i nežno skidao pamučnu košulju niz ruke,
bila je svesna topline i uzbuđenja. Njegovi poljupci
su postajali sve strastveniji, zahtevniji, a ona ga je
obgrlila oko ramena da ga privuče bliže.
„Xavier,“ promrmljala je, ljubeći mu vrat
dok je on ljubio njen. „Odbijam da budem jedina
gola u ovome.“
On je zastenjao. „Želim te“, dahtao je,
dopuštajući joj da mu skine jaknu sa ramena.
Njegova kravata je bila sledeća, bačena na zemlju
ko svenuo cvet. Svojim blagim dodirima klizio je niz
njena ramena, izlažući njezine grudi, a zatim trbuh
i noge mutnoj mesečini i bljesku vatrometa. Xavier
je kucnuo po smaragdnoj kuglici, koja je sada visila
teška i hladna na njenoj goloj koži. „To je način na
koji ga trebaš uvek nositi.“
Njegovi spretni prsti su joj prešli preko
grudi, a ona ponovo dahne, savijajući se prema
milovanju. „Nebesa.“ Xavier se osmehnuo, vrteći
bradavice između palca i kažiprsta. „Hoćeš li
večeras da zgrešiš, Charlotte?“
„Zato sam ovde.“ Udahnula je još jedan
nesiguran dah. „Ali molim te brže, jer ne želim da
nas neko prekine pre...“ Htela je da kaže pre nego
što je bila zadovoljena, ali to je zvučalo potpuno
bezobzirno i skandalozno.
Povukla mu je košulju iz pantalona i
naslonila ruke na toplu koži njegovih grudi. Glatko
meso, a ipak je mogla da oseti čelik ispod. Mišići su
mu skočili ispod njenog dodira i ona je shvatila da
utiče na njega isto onoliko koliko je i njegov dodir
uticao na nju.
Uz njenu pomoć, skinuo je košulju preko
glave, a onda ih je oboje spustio na prekrivač. Ta ju
je spoznaja još više uzbuđivala jer je znala koliko je
pomno planirao da bude s njom. Htela je da pita šta
će se desiti sutra, nakon što je njegova muška
požuda bude zadovoljena, ali kad ju je okrenuo na
leđa, a zatim joj uzeo levu dojku u usta, nije marila
šta bi se moglo dogoditi sutra.
Osećala se vrelinu i žar iznutra, sve više i
sve jače, čekala je nešto što joj samo on može
pružiti.
Njegovo sisanje se pojačalo, a ona je
isprepletala prste u njegovu riđu kosu, navlačeći ga
jače prema sebi. Tihi zvuci koje je ispuštala, jedva
da su zvučali poput nje, ali ništa od ovoga i nije bilo
kao ona. Svojom slobodnom rukom otkopčao je
pantalone i gurnuo ih dole, a zatim se nagnuo
prema njoj kako bi je ponovo poljubio.
Njegovo uzbuđenje osećala je uz svoje
bedro, veliko i čvrsto, a ona je sve više gorela
iznutra. „Xavier, sada“, zahtevala je, uvijajući se
pod njim.
 Razdvojio joj je kolena i uglavio se među
njezine noge. „Reci da ćeš se udati za mene“,
zatražio je, dok mu je glas podrhtavao.
„Ali ja…“
„Baš me briga šta drugi misle, Charlotte“,
prekinuo ju je, kližući se napred, tako da je mogla
da oseti kako njegova intima pritiska između njenih
nogu. „Reci da ćeš se udati za mene.“
Jedva da je mogla da uobliči misao, a još
manje da izgovori rečenicu. Klimala je glavom. „Da“,
promrmlja ona, uzdižući bokove.
Polako ga je gurnuo napred, prodirući u
nju. Charlotte je uzviknula, ali je prigušio zvuk
vlastitim ustima, ljubeći je. „Ššš. Opusti se, slatko
moje. Samo se opusti.“
Bol se smirio i nastavio je lagano da klizi
duboko ulazeći u nju. Ništa što je ikada osetila ne
može da se uporedi sa ovim – takvo... zadovoljstvo,
a ipak je znala da ima iza toga još. „Xavier.“
Odjednom je počeo da se kreće, njegov spor,
ujednačen ritam se promenio, privlačio ju je sve
čvršće i jače. Uz glasne povike oduševljenja
vatromet je eksplodirao u proslavi prividne pobede.
Ona je zastenjala sa svakim prodorom njegove
muškosti, dok je očima boje kobalta, gotovo crnim
od požude, pažljivo gledao u nju. Vatromet, glasna
vika, vrućina, znoj, težina njegovog toplog,
mišićavog tela ispunjavali su je potpuno, dok u
iznenadnom naletu nije eksplodirala. „Ti pripadaš
meni“, zarežao je, gledajući je kako se oslobađa.
„Moja.“
Nekoliko dugih trenutaka Xavier se nije
pomerao. Ovako pripremljen plan je u početku
izgledao beskrajno glupo i bio je potez očajnika.
Zapravo planirao je sastanak i pripremio skriveni
proplanak za nju. A onda se pojavila ona, tražila ga
je, i plan je uspeo.
Dok mu se disanje i srce usporavalo i pre
nego što je postao pretežak za nju, zabio je lice u
njenu kosu s mirisom lavande. Tu je trebalo da
bude; ne u Waterloou koji je stekao slavu na račun
hiljada života, ne sedeći sam u Farley parku želeći
da Anthony bude tu i da nosi breme titule i imanja,
ne sedeći u zadimljenoj tamnoj krčmi, kladeći se sa
još jednim grešnikom koji ne želi da se vrati svom
praznom domu.
Charlotte mu je unela nešto u život, nešto
što je znao da mu nedostaje, ali nikada nije uspeo
da ga imenuje. U njenoj društvu, sa njom u
naručju, on je osećao... celinu. I neopisivu sreću.

***
Glavni orkestar u paviljonu počeo je da svira
Handelovu Muziku za kraljevski vatromet, a više
raznobojnih raketa počelo je da prska na nebu.
Dugo su bili ovde; Charlotteina pratnja će primetiti
njen nestanak. Problem je, razmišljao je Xavier, bio
u tome što nije želeo da je vrati, čak ni na trenutak.
 „Pretpostavljam da ne bismo mogli da
živimo ovde u Vauxhall Gardenu“, reče ona, čitajući
njegove misli dok je polako prelazila rukama po
njegovim leđima. „Kao Robin Hood i Mariana?“
On se nasmejao dok se nevoljko pomerao sa
nje, sedeći i prolazeći rukom kroz njenu kosu. „To
je primamljivo, ali izgleda malo previše.“
„Pretpostavljam da je tako.“
Malo je zadrhtala i posegnula je da obuče
svoju haljinu.
„Moramo da se vratimo pre nego što se
smrzneš.“
„Biti u Herbertovom društvu ne greje baš
moje srce“, uzvratila je.
Na rubu frustracije u glasu, nagnuo se i
poljubio je, dugo i strasno. „To neće potrajati duže,
do samo još večeras. Dala si mi obećanje.“
Mekane smeđe oči susrele su njegov pogled.
„Bez da sebe potpuno upropastim, ne vidim kako će
moje obećanje ubediti moje roditelje.“ Charlotte je
primakla usne uz njegov vrat. „Verovatno bi bilo
bolje da me nikada nisi ugledao.“
Srce mu je poskočilo. Ponekad ga je mučila
pomisao da je skoro zamalo prošao pogledom preko
nje bez razmišljanja. „Ne. Ti pripadaš meni,
Charlotte. I zbog toga ću biti zauvek zahvalan ledi
Neeley i njenoj nestaloj narukvici.“ Pomogao joj je
sa njenom haljinom, ne mogavši odoleti da joj
poljubi potiljak dok je pričvršćivao zadnje dugme
haljine.
„Oh“, tiho je zastenjela, naklonivši glavu.
To je presudilo. Ne bi mogao da izdrži
rastanak od nje. „Charlotte, šta bi zaista bilo
potrebno da tvoji roditelji zaustave ovaj idiotski
plan sa Herbertom? Nešto manje od ubistva
kopileta, naravno.“
„Ne znam. Nemam ideje nikakve, Xavier.
Oni ne veruju u mene.“
„Ipak, možete ih podstaći“, ustvrdio je,
izvlačeći smaragdnu ogrlicu iz njene haljine i
ponovo je stavljajući na grudi. Bože, kupila je to
zato što je htela da bude zavodljiva, sa njim. I nije
je hteo dopustiti da se vrati na osrednjost. „Što se
mene tiče, već ste se udali za mene.“
„Oh, Xavijere“, uzdahnula je, širom
otvorenih očiju, „opet se čini da postoji ogroman jaz
između činjenica i nade.“
„Premostiću ga, Charlotte. Naći ću način“,
uzvratio je, oblačeći se. „Borim se da pobedim.“
„Ali moji roditelji...“
„Nisam zaljubljen u njih, Charlotte“, reče on
tiho, gledajući kako otkopčava svoju ogrlicu i vraća
je nazad u torbicu. Eto je, slika čednosti. Osim što
je on poznavao bolje. „Ja sam zaljubljen u tebe.“
 „Ti...“ Ona je uzdahnula, dugo ga gledajući.
„Sutra uveče ću biti na Frobisherovu balu, Xavier.
Hoćeš li doći?“
„A šta će se promeniti od sada pa do tada?
Večeras ćemo posetiti tvoje roditelje.“
„Ne. Daj mi još jednu šansu da ih
razuverim.“
„Charlotte…“
„Imaj malo poverenja u mene, Xavier“, reče
ona, tiho se nasmešivši.
Da je samo bilo pitanje poverenja u nju,
pristao bi bez oklevanja. Odlaganje je išlo ukorak s
rizikom, mogao je videti u njenim očima koliko je to
važno za nju; mnogo važnije nego što je verovatno
mogao da razume. „Verujem u tebe, Charlotte. To je
činjenica.“
Zadnjim, dugim poljupcem, uzeo ju je za
ruku i izveo na put. Njegov sluga je pokupio
pokrivače i uklonio sve tragove koji su svedočili da
su ikada bili tamo. Dok su se približavali kraju
staze, sjaj vatrometa i buka gomile se povećavala.
„Gle, zapalili su pagodu“, prokomentarisala
je, naslonivši se na njegovo rame s lakoćom koja ga
je navela da ponovo razmisli o tome da li da je ostavi
prokletom Herbertu čak i na trenutak.
„Barem će malo zagrejati ovo hladno veče.
Charlotte, ja ću ovo srediti večeras, ako želiš.“
 „Znam. Ali učinio si mnogo za mene. Sada
je moj red.“ Nagnula se da mu šapne u uho. „Vidimo
se sutra uveče.“
„Biću tamo.“
Iako je kineska pagoda koja je gorela privukla najviše pažnje
sinoć (i pisac ovog teksta se uplašio, više nego što je to
pokazao), Vaš autor nije mogao a da ne uzme u obzir lorda
Herberta Beetlya, koji je presedeo čitav spektakl sam u svom
separeu, izrazito ljutitog izraza na svom licu.

I na izrazito neuobičajen način, za njega, izrazio

svoje emocije. Lord Herbert je podigao stolicu na kojoj je
sedeo, slomio je o zemlju i udaljio se. Njegov veličanstveni
odlazak bio je narušen samo njegovim nesigurnim hodom,
zbog kojeg je završio ležeći u travi, a zatim, nažalost pogođen
pitom od mesa.

Vašem autoru je rečeno je da je uvredu naneo i testo

bacio neki pijani najamnik.

DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,

19. Jun1816

„Najočiglednije rešenje je da te više ne pustimo da

ideš igde bez jednog od nas kao svog pratioca“, reče
Lord Birling, predajući svoj veliki kaput Frobisheru.
„A izgubiti se u Vauxhallu je moglo postati ozbiljan
problem. Ima džeparoša i prevaranta svuda kraj tih
staza, znaš.“
„I ta kineska pagoda je izgorela do temelja!
Hvala nebesima da nisi bila ni blizu nje“, dodala je
njena majka.
Charlotte je zatvorila oči na trenutak.
Čitavog dana su vrteli istu priču. Bila je direktna
koliko je smela i rekla je da nema nameru da se uda
za lorda Herberta Beetlyja, i da joj je neko drugi
ukrao srce. Njena majka je izgledala kao da je
razumela, ali nijedan od roditelja nije bio u stanju
poverovati da bi neko kao Xavier Matson mogao
izazvati taj osećaj.
Osećala je sve manje simpatija za njihovu
besmislenu paniku i sumnje, znajući koliko je
časna Xavierova namera. Muškarac – pravi
muškarac, što se nje tiče – poželeo ju je, želeo je u
svom životu, onoliko koliko je ona htela biti deo
njegovog.
Pošto je njihova logika očigledno bila u
stanju da se rasteže do beskraja, neophodne su bile
drastičnije mere.
Naravno, te mere su zahtevale Xavierovo
prisustvo – u tom trenutku, ona ga je ugledala.
Stajao je na jednoj strani prepune sobe i zurio u
nju. Izraženo plavetnilo njegove jakne prenelo se na
boju njegovih očiju, i izgledao je kao da je neki
davno zaboravljeni grčki bog došao na Frobisherov
bal kako bi hodao među smrtnicima. Srce joj je
zalupalo. Rekao je da pripada njemu, ali istina je i
obrnuto. Pripadao je i on njoj.
„Charlotte, neću te ponovo upozoriti. Ne
pospešuj nade tog čoveka.“

„Da, mama“, reče ona odsutno, skinuvši šal

i krenu preko dvorane prema njemu. Rekla je da je
sad ona na redu da preduzme akciju, a sada je to
bilo pravo vreme i prilika koja joj se verovatno
srećom ukazala.
Čim je krenula, on joj je prišao. Njeni
roditelji nikada ne bi shvatili da joj nije stalo do
glupih narukvica, ili Sophijinog skandala, ili bilo
koga drugog. Ponašala se kao što je to činila jer je
to bilo ispravno, ne zato što bi njeno loše ponašanje
srušilo Londonsko društvo ili porodicu Birling.
„Zdravo“, reče ona, usporavajući dok su se
susretali u sredini dvorane.
„Dobro veče“, odvratio je, gledajući je od
glave do pete. „Ima li promene?“
„Ni najmanje“, odvratila je.
Kratak bes i frustracija bljesnuli su u
njegovom pogledu. „Onda možda treba da sačekaš
ovde, a tvoji roditelji i ja ćemo popričati.“
Charlotte je odmahnula glavom. „Imam
bolju ideju.“
Podigao je obrvu. „A šta bi to moglo biti?“
 „Volim te“, šapnula je, primakla se korak
bliže, srce joj je tuklo tako snažno da je pomislila
da će joj izleteti iz grudi. Možeš ti to učiniti, rekla je
sebi. Ona je morala to da uradi. Za njega, za njih,
za nju.
„Volim te“, odgovorio je, malo naginjući
glavu, očigledno pokušavajući da proceni šta je
imala na umu.
Duboko udahnuvši, ona se podigla na
vrhove prstiju, oslonivši se na njegova ramena zbog
ravnoteže, i poljubila ga. Svuda oko njih gosti su
uzdahnuli zgranuto i začuli su se glasovi u
zaglušujućoj kakofoniji. Nije joj bilo stalo.
Osetila je njegovu ukočenost od
iznenađenja, a zatim i njegov trenutni odgovor, dok
je produžavao poljubac pre nego što je podigao
glavu i pogledao je sa sjajem u očima. „U tolikoj si
nevolji“, šapnuo je, a onda se nasmešio. „I ovo je
tako briljantno.“
Xavier ju je uzeo za ruku, okrenuvši je
prema roditeljima. „Gospodine i gospođo Birling,
hvala vam što ste nas podstakli da objavimo našu
veridbu“, reče on jakim glasom, gledajući pravo u
njih, „I još jednom hvala što ste mi dali Charlotte.
Ona je...“
Glas mu je malo popustio, a Charlotte ga je
pogledala, stisnuvši mu ruku. „Veoma smo srećni“,
doda ona.
Baronova usta su se otvorila i s vidljivim
naporom ponovo ih je zatvorio. „Da, pa, znali smo
da ne želite čekati da objavite“, prokotrljao je,
prebledevši.
„Niti želimo da čekamo na venčanje“, ubacio
je Xavier, blagim osmehom sa toplim sjajem u
očima. „Bio sam u Canterburyu danas popodne, i
izdejstvovao sam nam posebnu dozvolu. Voleo bih
da mi bude žena do nedelje. Volim Charlotte svim
srcem. Da vas ne voli toliko, mislim da bismo davno
pobegli.“
Njena majka se vratila u život. „Pa, hvala
nebesima da to niste učinili. Ne bih mogla zamisliti
takav skandal.“
Charlotte nije mogla zadržati osmeh. Ona je
pobedila. Da, njeni roditelji – ili barem njen otac –
bili bi ljuti, ali imala je osećaj da bi Xavier mogao
biti tako uverljiv s njima kao što je bio s njom. I
ništa što je neko rekao nije ih moglo sprečiti da
budu zajedno.
„Charlotte“, reče on tiho, dok je gomila
dobronamernika okruživala njih i njene roditelje –
koji su se ubrzo prilagođavali situaciji, „ti si
izvanredna.“
„Ti me činiš takvom“, odgovori ona.
Xavier odmahnu glavom. „Možda sam te
naveo na to da i sama to shvatiš, ali to je sve.
Uzbuđuješ me, i intrigiraš me i ne mogu da
zamislim da sam bilo gde osim sa tobom. “
„Samo budi tih i opet me poljubi“, zahtevala
je, i sa smehom on se pokorio.