Dragan Popadić:
P S I H O L O G I J A G R U P A – odabrane teme
decembar, 2018.
SADRŽAJ
SOCIJALNA KATEGORIZACIJA ................................ 1
Određivanje kategorija i granica između njih ….. 2
Vrste socijalnih kategorija …............................... 3
Pol i rod ................................................................ 5
Rasa ...................................................................... 8
Etničke grupe ...................................................... 10
Nacija .................................................................. 12
Nacionalizam ....................................................... 13
Stereotipi, predrasude i diskriminacija ................ 14
Međugrupni odnosi i stereotipi ............................ 16
Etnocentrizam ...................................................... 18
OPAŽANJE GRUPA ................................................. 20
Socijalno-identitetski pristup ............................... 21
Paradigma minimalne grupe ................................ 21
Teorija socijalnog identiteta ................................. 23
Odgovori na negativan socijalni identitet…….…24
Teorija samo-kategorizacije ................................ 25
GRUPE – POJAM I VRSTE ……………………….. 27
Nestruktuirane grupe ……………………………28
Publika …..……………………………………...28
Gomila ili masa ….……………………………..29
Objašnjenja transformacijom ličnosti …….…. 29
Objašnjenja javljanjem grupnih normi ….…... 30
Objašnjenje socijalnim identitetom ……….… 31
Socijalni pokreti ..………………………………31
SOCIJALNI UTICAJ ……………………..…….… 32
Istraživanja konformizma posle Aša ………..… 32
Uticaj manjine na većinu ………………………. 33
Socijalno zabušavanje ………………………… 34
„Moždana oluja“ ……………………………… 36
KONFLIKTI ............................................................ 38
Šta je konflikt? ..................................................... 38
Šta nije konflikt? .................................................. 38
Struktura konflikta ............................................... 39
Konfliktna situacija ………………….………… 39
Podela konflikata prema akterima …………….. 39
Diskontinuitet pojedinac-grupa ……………..…. 40
Podela konflikata prema sadržaju … ………….. 41
Teorija igara kao pristup proučavanju konflikata 43
Konfliktna situacija kao oblik međuzavisnosti .... 44
Konfliktni stavovi ................................................ 48
Ponašanja u konfliktu ........................................... 49
Nalazi iz eksperimenata po modelu teorije igara . 49
Nezavisne akcije ……………………….………. 51
Nasilne akcije ……………………….…………. 51
Nenasilne akcije ……………………… ………. 52
Pregovaranje …………………………………… 54
Strateški izbori u konfliktima ........................... 55
Teorija dvostruke brige ..................................... 55
Broj pitanja o kojima se pregovara ……….….. 61
Dinamika konflikta .............................................. 62
Ekalacija konflikta ............................................ 62
De-eskalacija konflikta ..................................... 63
Funkcije konflikta ................................................ 65
Koalicije ............................................................... 66
Teorije o formiranju koalicija ........................... 67
Učešće treće strane ………………….………… 69
Posredovanje ………………………………… 71
REDUKOVANJE MEĐUGRUPNOG NEPRIJATELJSTVA 72
Međugrupni konflikti interesa …………………. 72
Međugrupno takmičenje i teorija realističkog
konflikta ........................................................ 72
Međugrupna dominacija i eksploatacija …… 74
Međugrupno traženje žrtvenog jarca ………. 75
Hipoteza kontakta .......................................... 76
Pristup iz ugla teorije socijalnog identiteta ......... 77
Zaključna razmatranja ......................................... 88
REFERENCE .......................................................... 81
1
2
 SOCIJALNA KATEGORIZACIJA

Kategorizacija spada u bazične kognitivne procese. Sastoji se u svrstavanju objekata i

događaja u smisaone celine koje zovemo kategorije ili koncepti. Korist od kategorizacije je
očigledna - ona uprošćava haotičnost okruženja, omogućava lakše snalaženje, kao i transfer znanja,
jer, svrstavajući predmet u neku kategoriju, mi tom predmetu automatski pridajemo one osobine
koje pridajemo toj kategoriji.
Kategorizacija je ujedinjujuća, u smislu da u istu grupu svrstava predmete sa istim
osobinama, ali je u isto vreme i razjedinjujuća, jer se formiranjem jedne kategorije predmeti/pojave
automatski dele na one koji kategoriji pripadaju i one koji joj ne pripadaju
Kategorizacija ima i druge posledice. O posledicama kategorizacije fizičkih objekata govori
jedan Tajfelov eksperiment (Tajfel & Wilkes, 1963). Subjekima je prikazivano osam linija, jedna po
jedna, a zadatak je bio da se proceni njihova dužina. Jednoj grupi linije su prikazivane bez oznaka, a
drugoj grupi tako što su četiri kraće linije označavane slovom A a četiri duže linije slovom B. U
drugom slučaju, kada su linije svojim oznakama kategorisane u kratke i dugačke, subjekti su
potcenjivali dužine linija označenih kao kratke a precenjivali dužinu linija označenih kao dugačke.
U ovom i sličnim eksperimentima utvrđeno je da kategorizacija ima za posledicu pojavu
koja se naziva kategorijalna diferencijacija. Ova pojava se sastoji iz dva procesa, a to su:
1. unutargrupna homogenizacija (asimilacija) - tendencija da se članovi unutar grupe posmatraju
sličnijim nego što jesu.
2. međugrupna akcentuacija - tendencija da se razlike između grupa preuveličavaju.
Ova dva fenomena zajedno predstavljaju izraz principa meta-kontrasta koji deluje
prilikom kategorizacije. Princip meta-kontrasta znači da se kategorizacija odvija tako da
maksimalizuje međugrupne razlike u odnosu na unutargrupne razlike (naziv meta-kontrast se koristi
zato što se govori o kontrastu između dva kontrasta, o razlici između razlika). Na taj način, razlike
između kategorija se brže i lakše uočavaju.
Socijalna kategorizacija je naziv za proces kategorizacije u socijalnom svetu. Socijalna
kategorizacija je svrstavanje objekata i pojava iz socijalnog okruženja, pre svega ljudi, u kategorije.
Kao i kategorizacija fizičkih objekata, i socijalna kategorizacija se odvija spontano i
automatski, kao što pokazuje sledeći eksperiment. Tejlor i sar. (Taylor, Fiske, Etcoff i Ruderman,
1978) su ispitanicima davali da slušaju diskusiju između više učesnika a zatim je, za njih
neočekivano jer nisu očekivali takav zadatak, od njih zatraženo da se prisete ko je šta tokom
diskusije rekao. Pokazuje se da su ispitanici pamtili da je neka žena (a ne muškarac) rekla to-i-to ali
se nisu sećali koja. Takođe, greške unutar kategorije bile su značajno češće od grešaka između
kategorija: iskaze nekog muškarca bi pre stavljali u usta drugog muškarca nego žene. Sve to govori
da su ispitanici još dok su pratili diskusiju spontano kategorisali učesnike diskusije na muškarce i
žene.
Ipak, u svakodnevnom životu, ljudima je retko kad prepušteno da socijalne kategorije sami
spontano prave. Društvo nameće svojim članovima brojne kategorije, klasifikacije i podele koje
deca već od malih nogu treba da usvoje. Ona treba da nauče da se ljudi dele po polu, uzrastu, rasi,
naciji, klasi, zanimanju..., kasnije ih čeka da usvoje suptilnije razlike po veri, etničkoj i regionalnoj
pripadnosti, političkom opedeljenju i mnoge druge. Ne samo što treba da usvoje te kategorizacije,

1
već treba da znaju gdeje njima u svakoj od tih kategorizacija mesto i koje osobine pripadnici
kategorija imaju.
Socijalna kategorizacija je takođe razjedinjujuća, s jednim bitnim dodatkom: ne samo da
usvajanjem neke kategorije ljude delimo na one koji joj pripadaju i one koji joj ne pripadaju, već
ćemo se i mi sami naći unutar ili izvan date kategorije. Prilikom socijalne kategorizacije takođe se
javlja kategorijalna diferencijacija. Sastavni deo podučavanja da postojimo Mi i Oni nije samo u
tome kakvi smo Mi već u čemu se to Oni razlikuju od Nas. Slika o vlastitoj grupi stiče se
upoređivanjem sa drugim grupama, pri čemu to upoređivanje neretko prerasta u kontrastiranje.
Uočena je jedna specifičnost socijalne kategorizacije u odnosu na kategorizaciju uopšte.
Naime, prilikom kategorijalne diferencijacije socijalnih kategorija konstatovana je tzv. relativna
homogenizacija - da se tuđa grupa više homogenizuje nego vlastita. Izuzetak se javlja ako je
vlastita grupa značajno manja od tuđe. Moguće je više uzroka relativne homogenizacije. Između
ostalog, pripadnici tuđe grupe su manje poznati pa objektivno ni ne zapažamo tolike razlike među
članovima tuđe grupe kolike zapažamo među pripadnicima vlastite grupe.
Primer relativne homogenizacije koja se javlja već na perceptivnom nivou je teškoća s kojom
razlikujemo pripadnike grupa koje su po izgledu drugačije od naše. Čini nam se da su svi Kinezi, ili svi
Japanci, slični kao jaje jajetu, za razliku od nas. A izgleda da važi i obrnuto. Anropolog Morton Frid
(Fried) prepričavao je kako je, dok je boravio u Kini, u isto vrema sa njim bio i jedan misionar, po svemu
različit od njega, za glavu viši i znatno mršaviji, drugačije boje kose. Puno puta se dešavalo da poštar
zaustavi Frida i uruči mu hrpu pisama namenjenih misionaru, i kada je Frid jednom upitao poštara kako
to da tako često greši, ovaj mu je pogruženo rekao:"Vi stranci ste mi svi isti". (Alland, 2002, str. 43)

Određivanje kategorija i granica između njih

U nauci, ljudi nastoje da kategorije odrede pomoću njihovih definišućih svojstava, tj. da ih
definišu karakteristikama koje su nužne i dovoljne da bi neki objekat pripadao datoj kategoriji, i
koje predstavljaju srž neke kategorije. Primeri takvih klasifikacija su klasifikacije u geometriji, ili
klasifikacija živih bića. Tako, kvadrat definišemo kao četvorougao iz klase paralelograma čiji su svi
uglovi pravi a sve stranice iste dužine. U biologiji, sva živa bića grupišemo najpre u domene a zatim
u sve uže kategorije: u carstva, tipove, klase, redove, familije, rodove i vrste, a ova klasifikacija se
zasniva na preciznoj taksonomiji.
U svakodnevnom životu, međutim, pokazalo se da se ljudi retko drže te prakse. Princip
kategorisanja je često nejasan. Pravimo, na primer, razliku između voća i povrća, ali teško da bismo
mogli da je precizno definišemo ako bi neko to od nas tražio. Za nas je voće plod neke biljke koji je
sladak i ukusan i jedemo ga bez posebnog spremanja, a povrće je nešto što se sprema za ručak i nije
tako ukusno kao voće. Jabuke, kruške, lubenice, sve je to voće, a povrće su biljke kao što su kupus,
krompir, paradajz. Botaničar bi osporio čak i ove naše primere koji nama izgledaju očiglednim.
Paradajz je, ispravio bi nas on, voće a lubenica povrće, a mi bismo veovatno slegli ramenima i rekli
da sve zavisi da li ste kuvar ili botaničar.
Umesto preciznih definicija, u ovoj i sličnim klasifikacijama rukovodimo se prototipovima,
tipičnim predstavnicima jedne kategorije. Drugim rečima, znamo kako izgleda tipičan predstavnik
grupe, i što je veća sličnost nekog objekta sa prototipom to se sa većom sigurnošću i spremnije taj
objekat svrtstava u kategoriju koju dati prototip reprezentuje. Kako se smanjuje nečija sličnost sa
prototipom smanjuje se i naša sigurnost da taj neko pripada kategoriji koju prototip reprezentuje.
Pripadnost grupi se, na taj način, u praksi pokazuje kao stvar stepena, a grupe dobijaju
neodređene granice. Ako tipična ptica izgleda kao vrabac, za ptice slične vrapcu bez razmišljanja
2
ćemo se složiti da su stvarno ptice. Ali, ako vidimo hoacina kako se pomoću kandži na krilima
penje uz drvo, ili noja koji trči jer ne može da leti, ili pingvina koji se gega, ili slepog miša kako
leti, bićemo u dilemi da li su ovo životinje koje liče na ptice, ili ptice koje ne liče na tipične ptice.
Ako smo u dilemi da li je pingvin ptica ili ne, zaključićemo da je najbolje da pogledamo neku
naučnu knjigu jer u nauci mora da postoje precizne definicije svih kategorija o kojima se u nauci
govori. Kada i utvrdimo da pingvin jeste ptica, prokomentarisaćemo da, po nama, to ipak nije prava
ptica.
U oblasti socijalnih kategorizacija, neodređenost kategorija i granica između njih je još veća.
Ako treba da kažemo koje osobe nazivamo babama u smislu rodbinske veze, tu bismo princip
kategorisanja lako naveli: babe su osobe ženskog pola koje imaju dete koje, opet, ima svoje dete.
Ali, za koju osobu kažemo da je baba po godinama, ili, drugim rečima, starica? Tu već nije jasno
koliko godina treba da ima i kako da izgleda osoba za koju bismo rekli da je stara. Pokazalo bi se da
bi ljudi na ta pitanja davali veoma različite odgovore, i verovatno bismo utvrdili da su ljudima
„stare osobe“ svi oni koji su desetak godina stariji od njih. Bez obzira na to što se uzrasne kategorije
toliko često koriste, ne bismo našli na konsenzus kada bismo pitali ljude oko sebe koje su granice
tih kategorija, a u traganju za odgovorom ne bi nam pomogle ni stručne knjige ni zakoni (sem što
bismo našli da su deca svi mlađi od 18 godina – određenje koje se verovatno ne poklapa sasvim sa
našom upotrebom reči „dete“).
Obično smo svesni da za socijalne kategorije koje pravimo u svakodnevnom životu nemamo
jasne kriterijume i da se u kategorizaciji služimo prototipovima, ali verujemo da nekakvi objektivni
kriterijumi postoje samo što ih mi ne znamo. Nekad bismo bili u pravu, ali znatno češće bismo
videli da formalne definicije i granice socijalnih kategorije ne postoje. Recimo, suočeni sa
činjenicom da ljudi širom planete imaju sve nijanse boje kože, od ekstremno svetle do ekstremno
tamne, ne bismo znali da odredimo koga tačno svrstati u crnce a koga ne, ali bismo verovali da neka
takva definicija negde postoji – i bili bismo u zabludi. Isto tako, za nekog Srboljuba Jovanovića,
pravoslavca rođenog u Srbiji, čiji su roditelji takođe prvoslavci rođeni u Srbiji, i koji govori srpski,
slavi slavu i piše ćirilicom, rekli bismo da je Srbin jer u potpunosti odgovara prototipu nekoga ko je
„pravi Srbin“. Ne bismo, međutim znali, koje od svih navedenih Srboljubovih karakeristika su
nužne i dovoljne da bi on bio Srbin. Da li je dovoljno da mu jedan roditelj bude Srbin? Da li je
neophodno da bude pravoslavac? Mada ne bismo znali šta bi trebalo da bude definicija nekog
Srbina, možda bismo verovali da ta definicija negde postoji i da se može pouzdano utvrditi ko jeste
a ko nije Srbin – i opet bismo bili u zabludi.

Vrste socijalnih kategorija

Ljudi razlikuju socijalne kategorije ne samo po kriterijumima podele ("Ljudi se razlikuju po

polu, uzrastu, zanimanju, bračnom stanju...") već i po gledanju na to kakva je priroda ovog
kriterijuma, kako i zašto je nastao. S obzirom na ovo gledanje, razlikuju se, s jedne strane,
esencijalistička određenja, a s druge strane konstruktivistička određenja. Oznake esencijalizam i
konstruktivizam su ternini kojima najčešće teoretičari označavaju teorijska shvatanja svoja i svojih
kolega, ali se njima mogu opisati i gledišta laika koji svoja laička shvatanja nikad ne bi tako nazvali
jer za te termine nisu ni čuli.
Esencijalizam označava uverenje da je socijalna kategorija nastala na osnovu neke trajne,
prirodne, dubinske, nepromenljive čovekove osobine koja ga čini onakvim kakav je. Poreklo ove
osobine se po pravilu vidi u biologiji ("To im je u krvi", "To nam je u genima"), u tom smislu je ta
osobina prirodna.
3
 Konstruktivizam označava uverenje da su postojanje neke kategorije, kriterijumi na kojima
se ta kategorizacija zasniva i nečija pripadnost toj kategoriji rezultat društvene prakse koja je mogla
da ima i sasvim drugačije posledice, i sa čijom promenom se lako može promeniti i sama
kategorizacija i pripadnost kategorijama.
Primer esencijalističkog gledišta je gledanje na polne razlike. Veruje se1 da je neko je
muškarac ili žena na osnovu svoje prirodne, nepromenjive biološke osobine koja uzrokuje čitav niz
daljih osobina po kojima se pripadnici jednog pola razlikuju od pripadnika drugog pola. Postoji
„nešto“, neka „suština“ čije (ne)posedovanje određuje da li je neko muško ili žensko. Obrazovani
ljudi će reći da je ta biološka karakteristika posedovanje odn. neposedovanje Y hromozoma. Manje
obrazovani će reći da ne znaju koja je to tačno karakteristika, ali da ona svakako postoji. U svakom
slučaju, onaj ko esencijalizuje neku socijalne kategorije ne mora da tačno zna po kojoj to
esencijalnoj (popravilu biološkoj) karakteristici se kategorije razlikuju niti mora imati ideju kako ta
karakteristika proizvodi dalje razlike među kategorijama; dovoljno je njegovo uverenje da neka
takva karakteristika zasigurno postoji.
Primer konstruktivističkog gledišta može biti gledanje na partijsku pripadnost. Članstvo u
političkoj partiji može biti vrlo značajno, ali se ono ne vidi kao neka suštinska, nepromenjiva
čovekova osobina: naprotiv, isti čovek može koliko god puta želi prelaziti iz jedne partije u drugu, a
može da ne bude član nijedne partije, sve je to stvar njegove aktuelne motivacije. Čak i ako bi neko
i tvrdio da iza partijskog opredeljenja stoji neka trajna crta karaktera ili temperamenta, time njegovo
gledanje na partijsku pripadnost ne bi postalo esencijalističko, već bi eventualno esencijalističko
bilo razlikovanje ljudi po toj crti karaktera ili temperamenta. Uz to, o partijskoj pripadnosti se može
govoriti samo u društvima u kojima postoji ovakav način političkog organizovanja, pri čemu u
potpunosti od društveno-istorijskog konteksta zavisi koje partije će postojati.
Oko nekih kategorija postoje suprotstavljena esencijalistička i konstruktivistička shvatanja.
Na primer, neki ljudi smatraju da je homoseksualnost genetski uslovljena, i da je privlačnost koju
homoseksualne osobe osečanju prema pripadnicima istog pola podjednako prirodna, nepromenjiva i
biološki zasnovana kao privlačnost koju heteroseksualne osobe osećaju prema suprotnom polu.
Drugi ljudi, opet smatraju da od učenja i iskustava zavisi da li će se kod osobe razviti privlačnost
prema pripadnicima istog ili suprotnog pola.
Čisto esencijalističko i čisto konstruktivističko gledište bili bi polovi na kontinuumu na
kojem postoji niz prelaznih stupnjeva. Na primer, podela ljudi prema krvnoj grupi bi bila
esencijalistička utoliko što se zasniva na nepromenjivoj biološkoj karakteristici, ali bi nedostajalo
uverenje da se radi o karakteristici koja je bitna za pojedinca jer čini da bude onakav kakav je – u
stvari, ne vidi se da krvna grupa ima bilo koju značajnu posledicu van situacije primanja ili davanja
krvi. Veruje se, takođe, da su za neke karakteristike (inteligencija, duševne bolesti i sl.) odgovorni i
biologija i učenje, i nasleđe i sredina, ali postoji neslaganje oko relativnog udela ovih faktora.
Haslam i saradnici (Haslam, Rotshchild & Ernst, 2000) tražili su od svojih ispitanika da
40 kategorija procene na pet dimenzija koje su povezane sa esencijalizovanjem: koliko je
kategorija prirodna, stabilna, sa jasnim granicama, sa nepropusnim granicama i sa
nepromenjivim osobinama. Esencijalizam kategorija je varirao duž kontinuuma. Kao
najesencijalnije kategorije su procenjene pol, etnicitet, rasa i hendikepiranost, a sa najmanjim
skorom na esencijalizmu su bile kategorije na osnovu interesovanja, političkih stavova,
izgleda i klase. Između ova dva pola bile su kategorije kao što su uzrast, seksualna
orijentacija, religija, zanimanje, inteligencija, ličnost, regionalna pripadnost, psihijatrijski
poremećaj.

1
Pošto se bavimo opažanjem kategorija, nije tema da li je ovakvo verovanje ispravno ili ne.

4
 Nemaju sve socijalne kategorije podjednak značaj ni u životu ni u društvenim naukama.
Izabraćemo i ukratko prikazati nekoliko socijalnih kategorizacija koje spadaju među najznačajnije:
pol/rod, rasu, etničku zajednicu i naciju. Nastojaćemo da objasnimo otkuda potiče njihova važnost,
kao i da ukažemo na spornost u određenju čak i onih kategorija koje izgledaju krajnje jednostavne,
očigledne i nesporne.

Pol i rod

Podela na muški i ženski pol zasniva se na biološkim karakteristikama koje se odnose na

seksualnu reprodukciju. Muškarci i žene razlikuju se po vidljivim seksualnim karakteristikama ali i
po fiziološkim i anatomskim karakteristikama koje nisu uočljive, kao što su razlike u hormonima i
hromozomima (sve žene imaju polne hromozome XX a svi muškarci XY). Nema ljudske zajednice
koja podelu na dva pola ne uočava ne samo kod ljudi već kod živog sveta uopšte. Na muški i ženski
pol se gleda kao na prirodne, binarne i nepromenljive kategorije. Nepromenljivost se može dovesti
u pitanje u vreme kada u svetu hiljadu ljudi godišnje promeni pol (medijski je najpoznatiji slučaj
režisera filma „Matriks“, braće Lorensa i Endrjua Vakovskih, koji su obojica kasnije promenili pol i
postali sestre Vakovski - Lana i Lili). Međutim, pošto su takve transformacije izuzetno retke i
pritom se ne mogu promeniti sve polne karakteristike, možemo pol i dalje tretirati kao
nepromenjivu prirodnu kategoriju.
Postavlja se pitanje u čemu se sve pripadnici muškog i ženskog pola razlikuju, koje su sve
polne karakteristike direktna posledica bioloških razlika. Radi se najpre o fiziološkim i anatomskim
razlikama, ali one nisu sve direktno uočljive. Za mnoge druge fizičke i psihološke karakteristike
koje se vezuju za pol jasno je da nisu obavezne definišuće karakteristike jednog pola već da se,
eventualno, znatno češće javljaju kod jednog pola nego kod drugog, da su, karakteristične a ne
definišuće osobine. Tako, muškarci su snažniji, imaju drugačiji način hoda, dublji glas. Nisu svi
muškarci viši i snažniji od svih žena, ali generalno je velika većina muškaraca viša i snažnija od
velike većine žena. Kada kažemo da su muškarci snažniji od žena snagu nećemo smatrati
definišućom razlikom već ćemo podrazumevati da je velika većina muškaraca snažnija od velike
većine žena, kao i da ta razlika proističe iz razlika u konstituciji između muškaraca i žena,. Na
fizičku snagu očigledno utiču neki polno specifični faktori, ali i niz faktora, bioloških ili socijalnih,
koji nemaju veze sa polnim karakteristikama.
Možemo uočiti da postoje mnoge druge razlike između većine muškaraca i većine žena.
Štaviše, u svakodnevnoj interakciji pogađamo ko je muško a ko žensko upravo po takvim
karakteristikama a ne po sastavu hromozoma ili vidljivosti primarnih polnih karakteristika.
Razlikujemo ih po frizuri, načinu oblačenja, boji glasa, načinu hodanja, imenu itd. Ako bismo
članove jednog društva pitali po kojim osobinama se razlikuju muškarci i žene (a takvih istraživanja
ima mnogo), mogli bismo napraviti spisak osobina koje se u jednom društvu smatraju tipično
muškim i one koje se smatraju tipično ženskim. Ovi spiskovi osobina koje se u jednoj kulturi vezuju
za muški i ženski pol označavaju se kao polni stereotipi (ovde reč stereotipi koristimo u
neutralnom značenju, ne baveći se time u kojoj meri je opis tačan odn. netačan).
Uloge i osobine koje se u društvu pripisuju različitim polovima su i deskriptivne i
preskriptivne: pravi muškarci, smatra se, i treba da su dominantni, prave žene i treba da su osećajne
itd.
Razlike između muškaraca i žena pronalaze se ne samo u fizičkim karakteristikama već i u
crtama ličnosti, izgledu, ponašanju, sposobnostima, interesovanjima, moralnim kvalitetima… Da li

5
ćemo sve ove razlike protumačiti polnim razlikama, tj. razlikama koje nastaju usled razlika u
biološkim karakteristikama?
Ovde dolazimo do važnog razlikovanja pola i roda. Za mnoge od tih faktičkih razlika
između muškaraca i žena lako ćemo utvrditi da ih diktiraju društvene norme. One su izraženije u
jednom društvu nego u drugom, izraženije u jednom istorijskom periodu nego u drugom, a u nekim
društvima i istorijskim periodima uopšte ni ne postoje. U našoj sredini, muškarci nose samo
pantalone a žene nose i suknje i haljine i pantalone. Žene imaju većinom dužu kosu od muškaraca.
Postoje muška i ženska imena. Ne samo da su ove razlike arbitrarne, već se može lako utvrditi kako
se menjaju od društva do društva, od vremena do vremena. Za karakteristike koje proističu iz
položaja i uloga koji su u određenom društvu propisuju jednom i drugom polu kažemo da definišu
rod a ne pol, i o razlikama u tim karakteristikama govorimo kao o rodnim razlikama a ne polnim
razlikama. Muškarac može da ima bradu i brkove a žena ne zato što pripadaju različitim polovima.
Muškarac ne može da nosi haljinu niti da se zove Jelena a žena može zato što pripadaju različitim
rodovima. Drugim rečima, društvo prepoznaje biološku različitost i, polazeći od te različitosti,
uspostavlja socijalnu različitost. Društvo propisuje kakav izgled, koje psihičke karakteristike i koje
socijalne uloge će se smatrati normalnim, poželjnim, čak obaveznim, za pripadnike jednog pola, a
koje karakteristike će biti zabranjene ili smatrane nenormalnim.
Rodne karakteristike na kojima većina tradicionalnih društava insistira u definisanju polova
više nego na bilo kojim drugim karakteristikama tiču se seksualne orijentacije i seksualnog
identiteta. Smatra se da svaki pol prirodno oseća seksualnu privlačnost prema pripadnicima
suprotnog pola. Odstupanja od heteroseksualne orijentacije, a koja su evidentna (neko je
homoseksualan, neko biseksualan, neko aseksualan) u takvim društvima se vide kao izraz patologije
i/ili moralne iskvarenosti. Takođe, podrazumeva se da će svaka osoba kod sebe prepoznavati
osobine vlastitog pola/roda i identifikovati se sa njim; transseksualnost – identifikacija sa drugim
rodom – smatra se izrazom patologije ili moralne iskvarenosti.
Podela prema polu poklapa se sa podelom prema rodu, pa može izgledati da se radi samo o
zameni terminologije. Međutim, u jednom slučaju želimo da istaknemo da smo ljude podelili prema
njihovim biološkim karakteristikama, a u drugom slučaju da smo ih podelili prema ulogama koje im
je društvo odredilo i naučilo ih. Rodne razlike su, dakle, kulturne tvorevine. One u okviru
određenog društva nastaju između pripadnika muškog i ženskog pola zato što ih društvo uči
drugačijim ulogama, postavlja im različite norme i razvija različite osobine ličnosti, a ne nužno zato
što ih diktira biologija. Rodne razlike govore šta će se u jednom društvu smatrati ženstvenim a šta
muževnim, koje žene će se smatrati muškobanjastim a koji muškarci feminiziranim. U tom smislu,
rodne stereotipije bi mogle biti koncepcije (bilo tačne bilo pogrešne) o tome koje razlike između
polova postoje unutar jedne određene kulture ne podrazumevajući da su te razlike rezultat biologije.
Postoje različite preporuke kada upotrebljavati termin pol a kada rod. Čini nam se da je,
kada delimo ljude na muškarce i žene, najprimerenije reći da ih razlikujemo po polu, pa da je stoga i
najprimerenije pitati ih kojeg su pola a ne kojeg su roda. S druge strane, kada se bavimo razlikama u
osobinama muškaraca i žena (sem ako se ne radi o biološkim razlikama) primerenije je te razlike
nazvati rodnim razlikama, jer time ne tvrdimo da su te razlike kulturno nepromenjive i zasnovane
na biologiji.
Ako se vratimo na problem porekla rodnih razlika, postavlja se pitanje zašto bi društvo
drugačije oblikovalo pripadnike jednog i drugog pola? Pristalice esencijalisičkog gledanja smatraju
da iza takve prakse jednostavno stoji priznavanje značaja bioloških razlika. Biološke razlike između
polova proizvode i brojne psihološke razlike, koje nisu tog tipa da su svi muškarci drugačiji od svih
žena već takve da se, poput fizičke snage, po njima većina muškaraca razlikuje od većine žena.
6
Društva prepoznaju te razlike i dodeljuju muškarcima i ženama uloge koje su više u skladu sa
njihovim prirodnim karakteristikama. Po ovom shvatanju, polna hijerarhija koja postoji u društvu
rezultat je toga što su se, tokom evolucije, kod muškaraca i žena zaista razvile drugačije osobine;
muškarci i žene su neravnopravni naprosto zato što su muškarci superiorniji.
Prema pristalicama konstruktivističkog gledanja, kultura je ta koja ima moć da, procesima
socijalizacije koji se unutar određene kulture razvijaju, oblikuje osobine pripadnika muškog i
ženskog pola i pridaje im različite socijalne uloge. Postoje, ili su postojale, ili, ako nisu postojale, ne
vidi se zašto ne bi mogle postojati, kulture u kojima su žene ratnice, ili je homoseksualnost
uobičajena, ili jedino žene imaju iskustva božanskog, ili gde se veruje da su žene superiornija bića
itd. Biološke polne razlike između novorođenih, nesocijalizovanih jedinki nebitne su kad se uporede
sa svemoći kulture u oblikovanju ljudskih jedinki i njihovih uverenja.
Zastupnika ekstremno esencijalističkog i ekstremno konkstruktivističkog pristupa ima
znatno manje od umerenijih koji smatraju da i biološki i socijalni faktori imaju značajnu ulogu u
oblikovanju rodnih karakeristika, i čije gledište možemo nazvati biosocijalnim pristupom (Wood
& Eagly, 2010). Prema ovom gledištu, postoje maskuline i feminine osobine koje nastaju iz
bioloških razlika, ali njihov broj je daleko manji nego što to izgleda, i stepen razlike manji nego što
se čini. Podela uloga koja je uslovljena konsitucionalnim razlikama među polovima vodila je,
međutim, ka razlikama u društvenoj moći, i dodeljivanju polovima uloga koje odražavaju pre
razlike u moći nego u razlike u konstituconalnim osobinama. U društvu se, dalje, razvijala slika o
polnim razlikama koja je trebalo da objasni postojeće razlike, da ih opravda smatrajući ih prirodnim
i izvodeći ih iz biologije, a uz to se u procesu socijalizacije oblikuju osobine muškaraca i žena koje
treba da odgovaraju ulogama koje ih u društvu očekuju.
Za razliku od tradicionalističkih društava, u savremenim razvijenim društvima u svim
oblastima života brišu se striktne podele na muške i ženske uloge. Ako je tako, smatra psiholog
Sandra Bem, onda i podela na maskuline i feminine osobine, koja onemogućava muškarce i žene da
se razviju u potpuna ljudska bića, gubi svoj smisao i nanosi štetu i pojedincima i društvu. U
savremenim društvima može se očekivati da sve više ljudi dopušta sebi da razvija osobine koje
smatra vrednim bez obzira da li se pripisuju muškarcima ili ženama. Za integraciju i muških i
ženskih rodnih karakteristika koristi se termin androginost. Androginost označava da su kod osobe
i maskuline i feminine osobine natprosečno izražene. Sandra Bem je konstruisala i instrument za
utvrđivanje rodne tipiziranosti (Bem, 1977). Instrument se sastoji od spiska poželjnih muških i
poželjnih ženskih osobina (uz koje su i neutralne osobine stavljene kao fileri), a ispitanik treba da
na sedmostepenoj skali označi koliko ga svaka od osobina dobro opisuje. Izračunavaju se dva skora
– izraženost muških i izraženost ženskih osobina, i zavisno od toga da li su ovi skorovi ispod ili
iznad medijane dobijene za grupu, ispitanik se svrstava u jedan od četiri tipa (Tabela 1): feminin,
maskulin, neizdiferenciran i androgin.

izraženost muških osobina

ispod Mdn iznad Mdn
izraženost iznad Mdn FEMININOST ANDROGINOST
ženskih
osobina ispod Mdn NEIZDIFERENCIRANOST MASKULINOST
Tabela 1: Kategorije rodne tipiziranosti

7
 Prema Sandri Bem, androgine osobe su fleksibilnije, sa širim interesovanjima i boljim
pokazateljima mentalnog zdravlja nego rodno tipizirane ili neizdiferencirane osobe, a neka
istraživanja pokazuju i da se ljudima više sviđaju osobe koje su androgine nego one koje su izrazito
rodno tipizirane (npr. Green & Kenrick, 1994).
U svakom slučaju, izgleda da što je u nekom društvu veća zakonska ravnopravnost polova,
to su i razlike među polovima u njemu manje izražene. Suprotno od pojednostavljenih prikaza u
knjigama tipa „Muškarci su sa Marsa a žene su sa Venere“, daleko od toga da među ljudima postoji
konsenzus koje su maskuline a koje feminine osobine, a razlike među polovima se ne
prenaglašavaju. Po pravilu, smatra se da su kod muškog pola izraženije instrumentalne osobine
(agresivnost, nezavisnost, asertivnost i sl.), a kod ženskog pola ekspresivne osobine (empaija,
toplina, pomaganje, emocionalnost). Neke od tipičnih muških osobina su: snažan, snalažljiv, hrabar,
ponaša se zaštitnički, sposoban da vodi, dok su neke od tipičnih ženskih osobina: osećajna,
sentimentalna, nežna, ljubazna, romantična, voli decu.
I naučna istraživanja govore o iznenađujuće malom broju polnih razlika. Veliki broj meta-
analiza istraživanja koja su mahom rađena u SAD i razvijenim zemljama pokazuju da su skoro sve
razlike, pa i takve koje se smatraju neupitnim (razlike u matematičkoj sposobnosti, verbalnim
veštinama, samopoštovanju, realcionoj agresivnosti, efikasnosti u rukovođenju), nepostojeće ili
trivijalno male. Umerene ili značajne razlike su nađene su u 3D menalnom rotiranju, traganju za
uzbuđenjima, interesovanju za stvari odn. za ljude, fizičkoj agresivnosti, nekim seksualnim
ponašanjima i stavovima (Hyde, 2014).

Rasa

Rasa je jedna od najvažnijih kategorija po kojoj se ljudi svrstavaju, čiju važnost su ljudi koji
žive u društvu koje, poput našeg, nije rasno mešovito, spremni da previđaju.
Rase su skupine ljudi koje se prepoznaju po sklopu karakterističnih telesnih karakteristika
(pre svega po boji kože, a uz to i po obliku glave, visini, obliku kose).
Rasizam, kao ideologija koja razlikovanje ljudi po rasama smatra veoma važnim, tvrdi još
nešto: da se te razlike zasnivaju na biološkim razlikama (krvnim, genetskim), da su te biološke
razlike uzrok i intelektualnih, moralnih i ličnosnih razlika, i da te razlike čine neke rase superiornim
u odnosu na druge.
Dok je razlikovanje po polu izgleda univarzalna praksa u ljudskim društvima, nastojanja da
se ljudi klasifikuju po svojim fizičkim karakteristikama i da se svrstaju u rase je relativno nova.
Razvijene teorije koje imaju naučni status javljaju se tek u 18. veku. Krajem 18. veka Johan
Blumenbah (Blumenbach) je klasifikovao ljude prema boji kože na pet rasa: belu, žutu, mrku, crnu i
crvenu rasu, ne praveći hijerarhiju među njima (negde se učenje o rasama koje, poput
Blumenbahovog, ne sadrži ideju o superiornosti i inferiornosti rasa, naziva rasializam, a rasizmom
se onda nazivaju samo gledišta koja jedne rase uzdižu a druge unižavaju). Ova podela je postala
popularna i dalje se transformisala asimilujući u sebe različita laička i pseudonačna tumačenja
razlika među ljudima. Još važnije, oblikovala se u skladu sa dominantnim političkim i ideološkim
interesima u periodu kolinizacije i susretanja navodno superiornih belih Evropljana sa manje
razvijenim kulturama.
Rasizam u savremenoj formi počinje da se razvija od sredine 19. veka. I ranije tokom
istorije uobičajene su bile podele na superiorne i inferiorne grupe, ali su takvo vrednovanje retko
kad zasnivalo na nepromenjivim biološkim karakteristikama. Tek su kolonijalna osvajanja i
porobljavanje drugih naroda dovela do popularisanja ideologija koje su društvene nejednakosti
8
opravdavale biološkim razlikama. Artur de Gobino (Gobineau) razvija teoriju po kojoj je bela
arijevska rasa superiornija od ostalih, a kasnije je i unutar bele rase takođe napravljena hijerarhijska
podela na nordijsku, alpsku i mediteransku rasnu grupu. Čemberlen (Chemberlain) unutar Arijevaca
pravi podelu na superiornu nordijsku rasu čiji najbolji predstavnici su Nemci i na manje kvalitetne
nearijevce kao što su Sloveni.
Pozivanje na biologiju pokazalo se kao idealno sredstvo za dokazivanje vlastite
superiornosti i pravdanje nehumanog postupanja prema drugim i drugačijim grupama. Fenotipske
razlike između etničkih grupa podižu se na nivo oštre podele da bi se razlika između Nas i Njih
prikazala kao prirodna i nepromenljiva. Ako pogledamo koje to fenotipske razlike služe za
prepoznavanje rasa, videćemo da su to upravo one varijacije koje su postale upadljive tokom
evropskih kolonijalnih osvajanja. Franc Fanon (Fanon, 1967) ovaj društveni proces kojim se
konstruiše kategorija rase kao prividno biološka kategorija naziva rasijalizovanjem (racialisation).
Posmatrano iz ove perspektive, rasizam je na neki način izmislio rase i nastavlja da ih izmišlja.
U rasizmu dominiraju dve međusobno isprepletane teme: o sukobima između rasa, i o
čistoći rase. Pripadnici „naše” rase su u stalnom sukobu sa drugima rasama, sukobu koji se na
planetarnom nivou odvija od postanka ljudskih društava, i koji je važniji od drugih sitnijih podela i
sukoba. Za pobedu i opstanak „naše” rase važno je da postoji izražena rasna svest njenih članova,
svest o važnosti te borbe i vlastitoj superiornosti. Uz, to potrebno je održavati čistoću vlastite rase,
jer se rasa najlakše kvari mešanjem sa drugim rasama. Degeneraciji vodi mešanje sa intelektualno i
moralno inferiornim rasama. Kao rezltat ovakvog diskursa o rasama, u SAD su sve do 1967. bili na
snazi zakoni koji zabranjuju brakove između rasa. Ruku pod ruku sa rasizmom išla je eugenika,
pokret za poboljšanje ljudske vrste tako što će se inferiorne grupe sprečavati da imaju decu.
Za sve koji insistiraju na rasnim podelama javlja se jedan praktičan problem: koje rase
postoje i kako odrediti ko kojoj rasi pripada? Podela na rase nije binarna kao kod pola, ali broj rasa
je krajnje neodređen, kao i način njihovog razlikovanja. Ljudi najčešće prave razliku, prema boji
kože, na tri rase – belu, crnu i žutu, razlike u boji kože među ljudima su tolik kontinuirane da o
smmislenosti ovakve podele ne v4redi trošiti reči. Kategorije rasa koje se nude knjigama ili u
popisima stanovništva tamo gde je rasna podela institucionalizovana toliko su promenjive tokom
vremena i arbitrarne da govore pre svega o socijalnoj i političkoj prirodi ovakve klasifikacije.
Kako zadržati ideju o rasama kao prirodnim kategorijama sa jasnim i nepropusnim
granicama ako je svaka fenotipska karakteristika (boja kože, oblik nosa, inteligencija…) na kojoj se
klasifikacija rasa zasniva stvar stepena? Zar prosta činjenica da ljudi među svojim precima tokom
hiljada godina razvoja ljudske vrste mogu i moraju imati pripadnike različitih rasa ne ruši ideju o
rasama kao čistim tipovima? Ako je jedan detetov roditelj bele a drugi crne rase, koje je rase to
dete, a koje rase je dete tog deteta ako su njegovom drugom roditelju roditelji, recimo, žute i crvene
rase?
Rešenje ovog problema prepušteno je pravnicima a ne naučnicima. Tako, u Hitlerovoj
Nemačkoj klasifikovanje rasa je propisano Nirnberškim zakonom donetim 1935. godine:
"Čistokrvni" Nemci su bili oni kojima su bar 7 od 8 predaka (pradede i prababe) bili Nemci. Ako su
među precima treće generacije imali dva do četiri Jevreja, bili su „mešana rasa“. Ako su od pet
predaka treće generacije njih petoro ili više bili Jevreji, onda su i oni Jevreji.
U SAD je, sve do kraja 60-tih godina, važilo „pravilo jedne kapljice”: osoba koja ima makar
jednog pretka koji nije belac ni sama nije belac.
Naučni rasizam i eugenika bili su u SAD na vrhuncu 20-tih godina XX veka. Tadašnja
psihologija je igrala zapaženu ulogu u održavanju „naučnog rasizma” jer su mnogi psiholozi
prihvatali rasističke i eugeničke ideje i učestvovali u njihovom dokazivanju i propagiranju.
9
 U nauci je već 30-tih godina tipološki koncept rase odbačen. Fizičke karakteristike koje idu
zajedno pokazale su se kao kontinuirano raspoređene i zavisne od različitih gena, i nepovezane sa
drugom fizičkim karakteristikama s kojima su navodno išle zajedno.
Svejedno, podela na rase je preživela i većina ljudi veruje da su rase naučni koncepti koji
počivaju na preciznoj i objektivnoj klasifikaciji. Laici, dakle, imaju esencijalističko viđenje rasa,
dok u savremenoj nauci dominira konstruktivističko viđenje. Rasa se smatra veoma važnom
socijalnom ali ne i biološkom kategorijom. Drugim rečima, kaže se da je rasa široko korišćena
kategorija društvene i političke prakse bez obzira što je izgubila naučni legitimitet.
Istraživanja pokazuju da u rasno mešovitim društvima deca veoma rano, nekad i pre treće
godine, razlikuju ljude po kriterijumu rase, i da se to razlikovawe ranije javqa kod pripadnika
podređene grupe (Horowitz, 1936). Brzo potom to razlikovanje biva praćeno usvajanjem rasnih
stereotipa i različitim preferencijama. U društvima u kojima su deca izložena rasističkoj ideologiji
ona veoma rano prihvataju slike koje im se nude o vlastitoj i tuđoj rasi. To su, između ostalih,
pokazala klasična istraživanja bračnog para Klark (Clark & Clark, 1947). Postupak koji su oni
smislili za ispitivanje jednostavan je i kasnije često primenjivan. Deci bi pokazali dve lutke različite
boje, i onda bi pitali decu koja lutka je dobra a koja loša, na koju bi voleli da liče, na koju zaista liče
itd. Preferenciju prema beloj lutki pokazivala su i belačka i crnačka deca.

Etničke grupe

Sociolog Emil Dirkem predviđao je da će u modernim društvima pripadnost etničkim

grupama sve više gubiti na značaju. U modernim vremenima i sa razvojem društva lojalnost
etničkoj grupi preobražavaće se u odanost državi a zatim u lojalnost čovečanstvu. Karl Marks je
takođe verovao da će se važnost etničkih grupa sve više smanjivati. Pošto će postati jasno da etnički
sukobi služe da prikriju klasni sukob, doći će, smatrao je on, do istorijske prevage klasnog identiteta
nad etničkim idenitetom.
Stanje u savremenom svetu demantovalo je ovakva predviđanja. Putinja i Stref-Fenar
(1995/1997, str. 23-4) sumiraju da su posle Drugog svetskog rata pa do 70-tih godina etnički sukobi
širom planete izazvali smrt preko 20 miliona ljudi, da su tokom 80-tih godina 80% sukoba bili
etnički sukobi, da je skoro polovina država u svetu zahvaćena etničkim konfliktima. Raspad SSSR,
ratovi koji su pratili raspad Jugoslavije, sukob u Ruandi između Hutua i Tutsa, dodatno su potvrdili
da važnost etničkih podela ne samo da ne slabi već kao da nikad nije bila veća.
Šta su etničke grupe? Odgovarajući na ovo pitanje srećemo se sa brojnim jezičkim i
konceptualnim problemima. Najpre, postoji jezička konfuzija i u okviru istog jezika a pogotovu kod
traženja sličnosti i razlika u značenjima reči u različitim jezicima ili njihovim prevođenjima. Koriste
se reči sa drugačijim i vremenski promenjivim značenjima. Takođe, postoji konfuzija između
laičkih i analitičkih pojmova. Da problem bude veći, čak su i analitički koncepti, koje koriste
naučnici i koji bi trebalo da unesu red, „suštinski sporni“.
Nejasna značenja izgledaju kao slabost, ali ih to čini izuzetno korisnim za političku i
ideološku (zlo)uporebu.
U starogrčkom jeziku reč ethnos je po značenju bila bliska reči „narod“. Koristila se da
označi „one druge”, varvarske ili grčke narode koji nisu organizovani u polise. I latinski izraz
ethnicus se u 14. veku koristi da označi pagane, drugorazredne narode, naspram hrišćana. U
angloameričkoj tradiciji je zadržana takva upotreba pa su etničke grupe (ethnics) etničke manjine,
ima ih N-1 jer se većinska grupa tako ne označava. Tako je u SAD pred II svetski rat ta reč

10
korišćena kao eufemizam za Jevreje, Italijane, Slovene i ostale „drugorazredne narode“ u odnosu na
britanske starosedeoce.
U društvenim naukama, jedno od prihvaćenih određenja etničkih grupa je ono koje je
formulisao sociolog Maks Veber (Weber). Po njemu, etničke grupe su „one grupe ljudi koje na
osnovu sličnosti u spoljnjem izgledu ili u običajima, ili i u jednom i u drugom, ili na osnovu sećanja
na kolonizaciju i seobu, gaje subjektivnu veru u zajedničko poreklo, tako da vera postaje značajna
za propagiranje formiranja zajednica“ (Veber, 1922/1976, str. 329). Osnovna definišuća
karakteristika je, dakle, verovanje u zajedničko poreklo, i to tako što iz verovanja nastaje grupa a ne
tako da grupa stvara verovanje. Etničke grupe su grupe koje se opažaju kao «natporodice» jedne
fiktivne loze.
Razrađeniju definiciju, koja takođe kao suštinsku odrednicu uzima verovanje u zajedničko
poreklo, daje Antoni Smit (Smith, 1991/2010). Po njemu, etničke grupe odlikuju:
(1) kolektivno vlastito ime;
(2) mit o zajedničkim precima;
(3) zajednička istorijska sećanja;
(4) jedan ili više diferencirajućih elemenata zajedničke kulture;
(5) povezanost s određenom „domovinom“;
(6) osećanje solidarnosti kod značajnih delova populacije.

U ovom određenju se verovanje u zajedničko poreklo, u to da se pripadnici etničke grupe

regrutuju rođenjem, eksplicitno proglašava mitom, stav koji je odomaćen u savremenim društvenim
naukama, jer se pokazuje kako princip zajedničkog porekla velikim delom počiva na fikciji koja se
naknadno stvara i oblikuje u navodno očiglednu i neospornu činjenicu.
Kada se mladi antropolog Mišel Moerman poduhvatio zadatka da proučava
etničku grupu Lue iz jugoistočne Azije, suočio se sa neočekivanim problemom - da ne
može da odgovori na naizgled najjednostavnije pitanje: koga on to proučava?
Ispitujući šta je to po čemu se Lue razlikuju od drugih etničkih grupa, nije mogao da
pronađe nijednu karakteristiku koja bi važila za sve Lue, ili koja bi važila samo za Lue
a ne i za neke van ove etničke grupe. Na kraju je mogao jedino da konstatuje da je
neko Lue „zato što veruje da je Lue, zato što sebe zove tako i zato što se ponaša tako
da može da potvrdi svoju pripadnost grupi Lue.“ (Moerman, 1965).

Pripadnici etničkih grupa, dakle, dele između sebe esencijalističko gledanje na etnicitet, po
kojem su pripadnici iste etničke grupe u krvnom srodstvu, a sve druge zajedničke karakteristike
proizlaze iz te rođačke sličnosti i zajedničkog života u zajedničkoj kulturi. Po takvom gledištu, neko
ne može tek tako da promeni etničku grupu kojoj pripada, u nju se ulazi rođenjem; odbacivanjem
jezika i običaja vlastite etničke grupe neko se može odroditi od nje, kao što se može odroditi od
svoje porodice, ali faktički ostaje član (mada loš član) svoje etničke grupe. Međusobno se
pripadnici etničke grupe prepoznaju po karakteristikama kao što su jezik, izgled, običaji.
Esencijalističko gledište imaju i neki teoretičari etniciteta. Ovo gledište se naziva i
primordijalizam, čime se ukazuje na verovanje da etničke grupe postoje odvajkada i da se njima
pripada od samog rođenja. Zastupnici socijalno biološkog pristupa smatraju da etnička grupa zaista
jeste proširena porodica za koju smo vezani i da snažni sentimenti vezani za nju imaju svoju
biološku ukorenjenost i evolucioni smisao.
U obimnom reginalnom istraživanju rađenom u Srbiji, Kosovu, Bosni i Hercegovini i
Makedoniji, pokazalo se da većina građana prihvata primordijalističko shvatanje etničke grupe –
najviše u Srbiji (80%) a najmanje u BiH (62%) (Žeželj i Pratto, 2017, str. 169-170).

11
 Većina naučnika, s druge strane, viđenje etničke grupe kao „natporodice“ vidi kao mit, što
znači da među njima dominira konstruktivističko gledanje na etnicitet. Ako su u davnoj prošlosti i
postojale zajednice koje su bile genetski kompaktne tj. bile proširene porodice, duga istorija
migracija i ukrštanja dovela je do nepobitne biološke činjenice da je, sem u retkim slučajevima,
genetska sličnost unutar etničkih grupa veoma mala. Po njima, etničke grupe su grupe koje se
međusobno razlikuju po kulturnim osobenostima. Etničke grupe su oblikovane načinom života,
kulturom, i predstavljaju grupu ljudi koji dele slične kulturne osobenosti. Kulturne osobenosti su
brojne, međusobno labavo povezane, promenjive, razlike među njima su stvar kontinuuma, tako da
je podela na etničke grupe arbitrarna i nedovoljna da ukaže na raznolikost i promenjivost kultura.
Istorija pokazuje da političke elite mnogo više nego naučnici imaju moć da nametnu određeno
viđenje etniciteta i daju mu manji ili veći značaj, vodeći se pre svega svojim interesima.
Za zastupnike shvatanja o etničkim grupama kao natporodicama pitanje koje etničke grupe
postoje i kako odrediti ko kojoj etničkoj grupi pripada pokazuje se još teže nego slično pitanje za
zagovornike podele na rase. Priča o, recimo, Srbima i Hrvatima može izgledati kao priča o oštro
razgraničenim i homogenim grupama, sve dok se ne postavi pitanje kako utvrditi ko je Srbin a ko
Hrvat, kojoj etničkoj grupi pripada dete iz mešovitog braka itd.

Nacija

I kod pojašnjavanja šta je to nacija suočavamo se najpre sa jezičkim problemom. U nekim

jezicima kao što su engleski ili francuski, reč „nacija“ se koristi da označi ljude koji pripadaju istoj
državi. Nacija je u tom smislu ime za političku zajednicu ili pripadnike te političke zajednice. U tom
smislu, kada se kaže da su Amerikanci nacija misli se jednostavno na to da je Amerika država i da
su Amerikanci njeni državljani.
U našem jeziku, međutim, reč „nacija“ se nekad koristi i u tom značenju, ali znatno češće u
značenju naroda, etničke grupe. U tom smislu, kaže se da je Jugoslavija bila multinacionalna država
jer su u njoj živeli različiti narodi: Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Muslimani, Crnogorci.
Termin „narodnost“ i nacionalna manjina“ koristio se za narode čiji matični delovi su u drugoj
državi. Kada su se ispitivali međunacionalni odnosi, ispitivali su se odnosi među etničkim grupama
u tadašnjoj Jugoslaviji. Otuda, domaća socijalnopsihološka istraživanja o nacionalizmu, nacionalnoj
vezanosti i nacionalnom identitetu (npr. Rot i Havelka, 1973) treba razumeti kao istraživanja koja se
bave etničkim odnosima.
„Nacije“ kao političke zajednice (države) i „nacije“ kao narodi (etničke grupe) se ne
poklapaju, jer je jedna nacija-država po pravilu sastavljana od pripadnika više različitih nacija-
etničkih grupa. Na primer, među članicama Ujedinjenih Nacija, a ima ih skoro dvesta, tek svaka
deseta je homogena nacija, dok sve ostale imaju većinsku i manjinske etničke grupe.
Reč „nacija“ ima koren u latinskoj reči nascere = roditi se, i ima isto značenje kao i grčka
reč ethnos, dakle značenje naroda, ljudi koji su se narodili na jednoj teritoriji. Rimljani su reč natio
koristili da označe druge strane narode i varvare. Znatno kasnije, od 17. veka, nacija se koristi kao
oznaka neke političke zajednice.
Kakva je veza između naroda i nacije, tj. etničke grupe i nacije? Odgovor nije jednoznačan.
U okviru marksizma, koji je ostavio svoj pečat na upotrebu tih termina među stručnjacima,
političarima i običnim svetom u našoj sredini, pravac razvoja ljudskih zajednica vodio je njihovom
usložnjavanju tokom kojeg se rod, pleme, etnička grupa, narod i nacija pokazuju kao različiti
stupnjevi razvoja. U tom smislu, nacija je nov kvalitet etničke zajednice, koja, u određenom

12
istorijskom momentu, prerasta u naciju. Narod koji se, u želji da ima svoju državu, politički
organizuje, prerasta u naciju.
Maks Veber razliku između etničke grupe i nacije vidi u tome što među pripadnicima nacije,
sem verovanja u zajedničko poreklo, postoji i strast povezana sa zahtevima za političkom moći.
Neki autori, opet, (npr. Lewis, 1985), smatraju da ne treba praviti razliku između etničkih
grupa i nacija, pošto je, po njima, očigledno u pitanju razlika u veličini a ne u strukturi ili funkciji.

Nacionalizam

Kao što je rasizam ideologija koja govori o rasama i njihovoj važnosti i pravi hijerarhiju
rasa, tako je i nacionalizam ideologija koja, najkraće rečeno, ističe važnost nacija. Glavne postavke
ideologije nacionalizma po A. Smitu (1991/2010) su:
 Svet je podeljen na nacije, od kojih svaka ima svoju individualnost, istoriju i sudbinu.
 Nacija je izvor celokupne političke i društvene moći, i lojalnost naciji iznad je svake druge
privrženosti.
 Ljudska bića moraju se poistovetiti s nacijom ukoliko žele slobodu i samoostvarenje.
 Nacije moraju biti slobodne i bezbedne ako se hoće da u svetu vlada mir i pravda.

Pošto „nacija“ ima najmanje dva značenja, onda i „nacionalizam“ ima bar dva značenja:
može označavati ili građanski ili etnički nacionalizam.
Ako se nacija shvata kao politička zajednica (a Smit, držeći se značenja koje postoji u
anglosaksonskim jezicima, tako shvata naciju), onda nacionalizam označava veličanje država i
vezanost za vlastitu državu. Ako onaj ko tako koristi reč nacionalizam želi da označi veličanje
etničke zajednice, koristiće termin etno-nacionalizam ili etnički nacionalizam.
Ako se nacija shvata kao narod, etnička zajednica, kao što je to slučaj u jugoslovenskim
jezicima, onda se pod nacionalizmom misli na veličanje etničkih grupa i vezanost za vlastitu
etničku grupu. U tom slučaju, za ideologiju koja primarni značaj pridaje državi koristio bi se termin
etatizam, ili, za privrženost vlastitoj državi, termin patriotizam.
Nacionalizam se različito definiše i vrednuje i zavisno od toga kakav stav prema
pripadnicima druge nacije se pripisuje nacionalisti. Prema jednom shvatanju, definišuća
karakteristika nacionalizma je ljubav prema vlastitoj naciji, pa samim tim ima pozitivnu konotaciju.
Po tom shvatanju, omalovažavanje druge nacije može ali ne mora da postoji, ono je irelavantno za
određenje nacionalizma. Prema drugima, o nacionalizmu treba govoriti kada uz veličanje vlastite
nacije istovremeno postoji i omalovažavanje drugi nacija, i tada se nacionalizmu pridaje negativna
konotacija (sem od strane nacionalista ovog tipa i to kada govore o vlastitom nacionalizmu). Bez
ove druge komponente trebalo bi, smatraju pristalice ovakve upotrebe, pre govoriti o nacionalnoj
svesti, privrženosti naciji, ili koristiti neki sličan vrednono neutralan termin. Unutar ove grupe, neki
smatraju da je empirijska činjenica da je veličanje vlastite nacije skoro uvek praćeno i
antagonizmom prema tuđim nacijama, te da u realnosti, umesto dobrog i lošeg nacionalizma,
praktično postoji samo loš nacionalizam.
Teoretičare nacionalizma, kako jedan od njih primećuje (Anderson, 1983/1998), iritira
nekoliko paradoksa. Jedan paradoks je objektivna modernost nacija u očima istoričara, i s druge
strane njihova drevnost u očima nacionalista. Drušvene nauke jasno pokazuju da su nacije i
nacionalizmi moderni fenomeni, da bi se čak moglo reći da najpre nastaje nacionalizam koji onda
izmišlja nacije tamo gde one ne postoje (Gelner, 1983/1997, str. 83). I pored toga, dominantno

13
uverenje ljudi je da nacije postoje od vajkada a da je nacionalizam pokret koji nastaje znatno kasnije
i koji budi naciju iz stanja pospanosti.
Drugi paradoks je idejna problematičnost, pa čak i nesuvislost, nacionalizama s jedne strane,
i njihova politička moć s druge strane. Način na koji nacionalizmi tumače drevnost vlastite nacije ili
njenu superiornost, način na koji opisuju karakteristike pripadnika vlastite i tuđih nacija, pokazuje
se kao nevešto konstruisan mit. I pored toga, ovaj mit ima veliku moć da mobiliše ljude.

Stereotipi, predrasude i diskriminacija

Za pripadnike iste kategorije, bilo da se radi o fizičkoj ili socijalnoj kategoriji, smatramo da
imaju neke zajedničke karakteristične osobine. To bi bile one osobine koje su zajedničke svim ili
većini pripadnika te kategorije, i koje su među onima koji ne pripadaju toj kategoriji mnogo ređe
prisutne ili uopšte nisu prisutne. Ove osobine su izuzetno važne jer nam omogućavaju brzo i
pouzdano svrstavanje u kategorije, a pretpostavljamo da postoje zato što su u nekakvoj vezi sa
definišućim karakteristikama kategorije. Tako je, na primer, perje skoro definišuća karakteristika
ptica jer ga imaju sve ptice (sem pingvina) i niko drugi sem ptica. Letenje je takođe karakeristično
za ptice mada neke vrste ptica ne lete a insekti, koji nisu ptice, lete.
Verovanje o osobinama i ponašanju pripadnika određenih grupa ponekad se označava
terminom stereotip. Upravo takva je, na primer, definicija stereotipa koju daju Hiton i von Hipel
(Hilton & Von Hippel, 1996:240). Napomenimo da ima mnogo različitih definicija stereotipa a i
nama će ovo poslužiti samo kao početna definicija koju ćemo modifikovati. Važno je uočiti da iz
početne definicije sledi da i potpuno tačni ali i potpuno pogrešni opisi predstavlaju stereotipe.
Mada u psihologiji postoje brojne definicije koje stereotip određuju na ovaj neutralan način,
u većini definicija stereotipi se ne određuju kao bilo koje verovanje o grupi, već kao posebna vrsta
verovanja – verovanja koja nisu potpuno tačna. Za Aronsona i saradnike (Aronson, Vilson i Akert,
2005/2013, str. 434) stereotip je „generalizacija o grupi ljudi kojom se istovetne osobine pripisuju
gotovo svim članovima grupe, nezavisno od stvarnih varijacija između članova“. Netačnost na koju
ukazuju Aronson i saradnici bila bi neka vrsta preteranog uprošćavanja, nastala kao rezultat
unutargrupne homogenizacije. Međutim, stereotip u smislu izjednačavanja svih pripadnika grupe po
nekoj osobini bio bi izuzetno redak (iskazi tipa "Srbi su gostoljubivi" i "Japanci su vredni" su
skraćene verbalne formulacije iza kojih skoro nikad ne stoji uverenje da su svi Srbi ili svi Japanci
isti po nekoj osobini) a ako bi se stereotipom označilo uprošćavanje raznovrsnosti, onda bi svaki
opis neke grupe nužno bio stereotip.
Prema drugačijem određenju, koje nam se čini bliže svakodnevnoj upotrebi te reči, stereotip
je uopštavanje o karakteristikama neke grupe koje se smatra neopravdanim (Brigham, 1971,
str. 31). U ovom značenju, neko bi iskaz "Crnogorci su lenji" označio kao stereotip ne zato što je to
neki opis Crnogoraca, niti zato što se iskazom tobože hoće da kaže da su svi Crnogorci lenji, već
zato što taj neko smatra da prosto nije tačno da je većina Crnogoraca lenja (ili da se Crnogorci po
toj osobini razlikuju od drugih naroda, ili kakvo god se značenje učita u tu jednostavnu rečenicu).
Drugim rečima, nazvati neko verovanje o nekoj grupi stereotipom znači prokomentarisati ga,
ukazati da je takvo verovanje pogrešno ili preterano uprošćeno.
Prema ovom određenju, niko ne može svoje sopstveno viđenje neke grupe nazvati
stereotipom, jer bi to značilo da zna da opis neke grupe nije tačan a opet misli da je tačan. Jedino
onaj ko se ne slaže sa nekim viđenjem može to viđenje smatrati stereotipom.
Ova definicija, međutim, stvara jedan problem koji ne postoji kod prethodne dve definicije.
Ako se držimo prve definicije, svi ćemo se složiti da je neki opis stereotip prosto zato što je opis.
14
Ako pođemo od druge definicije, svi ćemo se složiti da je svako tvrđenje da svi članovi imaju neku
osobinu stereotip bez obzira da li se slažemo da je to tvrđenje tačno ili ne. Ali, ako pođemo od treće
definicije, ne vidi se kako ćemo se složiti da li je neki opis stereotip ili ne. Neki opis koji ja smatram
u osnovi tačnim (prihvatajući da je nužno uprošćen) neko drugi će nazvati stereotipom jer ga smatra
pogrešnim, a da praktično ne možemo jedan drugome dokazati ko je u pravu.
Postoji još jedna razlika u definicijama stereotipa, ne samo u tome da li su nužno netačni ili
ne. Nekada se stereotipi definišu kao rasprostranjena verovanja o osobinama i ponašanju neke
grupe ljudi. Steretip se u tom značenju odnosi na to šta članovi grupe (većinom) misle a ne šta
pojedinac misli. Slabost takvog određenja je što ostaje nejasno koliko rasprostranjeno uverenje
treba da bude da bi bilo stereotip. Da li treba ga dele svi članovi grupe? Ili većina? Ili bar trećina?
Koji god kriterijum da postavimo, očigledno je da je on arbitraran.
Po drugom shvatanju, stereotip može da ima pojedinac, ne nužno grupa. Neki opis je
stereotipan samo zbog svog sadržaja a ne zbog svoje rasprostranjenosti. Da bi bilo jasno o kojem od
ova dva značenja govorimo, o stereotipu rasprostranjenom u grupi govorićemo kao o socijalnom
stereotipu, a o stereotipu pojedinca kao o personalnom stereotipu.
Različita značenja stereotipa:
Stereotip je netačna slika ("Koristiću termin stereotip samo za generalizacije koje su netačne ili dovode u
zabludu.", Blum, 2004, str. 251.)
Stereotip je slika ("skup osobina pripisanih nekoj socijalnoj grupi", Stephan, 1985, str. 600).
Stereotip je rasprostranjena slika (“skup crta za koje se veliki procenat ljudi slaže da dobro opisuju neku
kategoriju osoba", Vinacke, 1957, str. 230).
Stereotip kao rasprostranjena netačna slika (“verovanje koje je pojednostvljeno, neutemeljno ili bar delom
netačno, a koje je sa značajnom uverenošću prihvaćeno od velikog broja ljudi", Harding et al., 1969, str.
4).

Kad pojedinac počinje da članove vlastite i tuđe grupe posmatra kroz stereotipe, nužno
počinje da na taj način posmatra i sebe. Kada je identifikacija sa grupom snažna, pojedinac nastoji
da poveća opaženu sličnost između sebe i ostalih članova grupe, kao i da poveća razliku između
sebe i onih koji su van grupe, tako da slika o sebi počinje da štoviše nalikuje prototipu grupe. Otuda
je jedan od rezultata samo-kategorizacije samo-stereotipiziranje. Ako su Srbi gostoljubiv narod a
Veljko sebe vidi kao tipičnog Srbin, onda on i kao svoju karakteristiku vidi da je gostoljubiviji od
pripadnika drugih naroda.
Ovde treba praviti razliku između dva slična pojma, auto-stereotipa i samo-sereotipa. Auto-
stereotipi bi, za razliku od heterostereotipa, bili slika o vlastitoj grupi, dok su samo-seteotipi slika o
sebi kao članu neke grupe.
Kategorizacija preko procesa stereotipiziranja vodi depersonalizaciji - tendenciji da se ljudi
opažaju ne sa svojim individualnim idiosinkratičnim osobinama već kao prototipovi grupe kojoj
pripadaju (ovaj pojam se očigledno razlikuje od depersonalizacije u kliničkoj psihologiji).
Depersonalizacija nije isto što i deindividuacija, pod kojom se podrazumeva gubljenje identiteta u
uslovima anonimnosti i oslobađanje agresivnih i impulsa. Depersonalizaciju ne treba mešati ni sa
dehumanizacijom. Dehumanizacija označava poricanje ljudskosti drugima, njihovo tretiranje kao da
su niža bića.
Stereotipi su povezani sa stavovima prema pripadnicima druge grupe. Posebno je značajna
veza između stereotipa i predrasuda. I predrasude se definišu na različite načine, a ovde ćemo poći
od određenja da su predrasude neopravdano negativni stavovi prema drugima (dakle, nećemo
sve negativne stavove zvati predrasudama). Veza je obostrana: negativni stereotipi će voditi ka

15
negativnim stavovima, kao što ćemo negativne stavove prema nekoj grupi opravdavati tako što
ćemo joj pridavati negativne sereotipe.
Opažanje pripadnika grupe i stavovi prema pripadnicima grupe povezani su sa ponašanjem
prema njima. Drugim rečima, stereotipi i predrasude povezani su sa diskriminacijom. Kada
govorimo o diskriminaciji u kontekstu predrasuda i stereotipa, onda pod njom podrazumevamo
neopravdano nejednak tretman. Neće svaki nejednak tretman biti proglašen diskriminacijom.
Neko će konkretan nejednak tretman smatrati opravdanim, a neko drugi neopravdanim i tek taj
drugi će ga smatrati diskriminacijom. Pošto se radi o kriterijumima koji su stvar vrednosti, ne može
se dati objektivna definicija sa kojom će se svi složiti šta jeste a šta nije diskriminacija.
Ljudi u velikoj većini smatraju opravdanim da se deca ispod 14 godina ne mogu venčavati,
ili da deca ne mogu da glasaju, ili da više zarađuje onaj koji je više radio, ili da fakultet prima
učenike sa boljim školskim uspehom, pa takve različite tretmane ne nazivaju diskriminacijom. Ali
većina ljudi smatra da nije opravdano da su žene i muškarci različito plaćeni za iste poslove, ili da
žene nemaju pravo glasa, ili da crnci ne mogu da upišu fakultet, ili da bogati ljudi za isti prekršaj
bivaju manje kažnjeni od siromašnih ljudi, pa takvu praksu označavaju kao diskriminaciju.

Međugrupni odnosi i stereotipi

Čitav niz istraživanja bio je posvećen utvrđivanju sadržaja različitih stereotipa, tj. kako
pripadnici jedne grupe vide pripadnike druge grupe. Najčešći postupak za ispitivanje stereotipa je
onaj koji su originalno primenili Kac i Brejli (Katz & Braly, 1933) u ispitivanju etničkih stereotipa.
Procenjivači bi dobili listu od nekoliko grupa koje su predmet stereotipiziranja (retko se ispituje
stereotip prema samo jednoj grupi, jer tek u poređenju sa drugim grupama može da se vidi šta je to
specifično u opaženju konkretne grupe). Kac i Brejli su davali listu od 10 „rasa“, koko su ih oni tada
nazivali: Amerikanci, Englezi, Crnci, Jevreji, Italijani, Nemci, Japanci, Kinezi, Irci, Turci. Uz svaku
grupu dat je identičan spisak različitih, pozitivnih i negativnih, osobina. Kac i Brejli su davali spisak
od 84 osobine, među kojima su, na primer, bile: vredni, inteligentni, lukavi, praznoverni,
tradicionalni, lojalni porodici, pošteni, duhoviti, svirepi, muzikalni, koristoljubivi itd. Od ispitanika-
procenjivača je traženo da za svaku grupu zaokruže one osobine koje smatraju tipičnim za
pripadnike te grupe. Uz to, Kac i Brejli su dodatno tražili od ispitanika da izaberu pet najtipičnijih
osobina svake grupe. Osobine koje je jedan procenjivač zaokružio predstavljale su njegov
personalni stereotip o pripadnicima opisivane grupe. One osobine koje je grupa procenjivača
najčešće zaokružila uz pripadnike jednog naroda (ili neke druge grupe) sačinjavale su grupni
stereotip o datom narodu.
Stereotipi koje su članovi jedne grupe ispoljili prema članovima druge grupe ne služe da se
na jednostavan i brz način dobije približna slika o tome kakvi su stvarno pripadnici druge grupe. U
stvari, pitanje tačnosti stereotipa se skoro nikad ne postavlja, i nije to ono što zanima istraživače.
Polazi se od pretpostavke da su sve velike grupe toliko heterogene da je svaki njihov opis preko
izvesnog broja osobina nužno pogrešan barem u smislu da je preterano uprošćen. Sem toga, ako se i
utvrdi da je prosečan pripadnik jedne grupe po nekoj osobini zaista različit od prosečnog pripadnika
druge grupe, unutargrupne razlike su toliko puta veće u odnosu na međugrupnu razliku da
međugrupna razlika postaje praktično irelevantna. Opisi koje jedna grupa daje o drugoj lako se
menjaju i tokom kratkog perioda vremena, a opisi koje različite grupe daju o istoj grupi mogu biti
dijametralno suprotni. Stereotipi istraživačima ne služe da zaključe kakve su različite grupe, već da
utvrde kakvi su odnosi među grupama.

16
 Kao zgodna ilustracija može da nam posluži istraživanje koje je sociolog Srećko Mihailović
sproveo 1997. godine na Kosovu (Mihailović, 1998), u kojem su ispitanici bili i Srbi i Albanci.
Njihov zadatak je bio da, birajući po najviše tri osobine sa spiska od 20 ponuđenih osobina, opišu
pripadnike vlastite grupe a zatim pripadnike one druge grupe. Spisak od 5 najčešće biranih osobina
koje su činile autostereotip i heterostereotip ovih grupa dat je u donjoj tabeli (tabela 2).

... o Albancima: ... o Srbima:

Albanci ... - gostoljubivi 77% - mrze druge narode 81%

- miroljubivi 41% - podmukli 52%
- hrabri 39% - laktaši 39%
- čisti 29% - sebični 27%
- inteligentni 25% - grubi 26%
Srbi ... - složni 62% - gostoljubivi 53%
- mrze druge narode 55% - hrabri 51%
- podmukli 46% - miroljubivi 34%
- zaostali 37% - čisti 31%
- grubi 20% - inteligentni 23%
Tabela 2: Autostereotipi i heterostereotipi Srba i Albanaca na Kosovu

Slika koju i jedna i druga grupa imaju o sebi je skoro u dlaku ista. Veoma su slične i slike
koje imaju jedna o drugoj, i te slike su drastično drugačije od slika koje svaka grupa ima o sebi. Iz
perspektive posmatrača, iluzorno je uzimati navedene opise kao informacije o tome kakve osobine
karakteriše Srbe a kakve Albance. Umesto toga, ono o čemu ti opisi najrečitije govore je odnos
kakav je u tom periodu postaojao između ove dve etničke grupe.
Suzan Fiske i saradnici (Fiske et al., 2002) smatraju da je prilikom procenjivanja druge
grupe osnovni motiv da se odgovori na dva pitanja: Da li druga grupa nastoji da nam
pomogne/naudi? i Da li druga grupa može da nam pomogne/naudi? Odgovor na prvo pitanje izvodi
se iz postojećih odnosa između dve grupe, koliko su ti odnosi kooperativni odnosno konfliktni.
Odgovor na drugo pitanje izvodi se iz slike o relativnom statusu jedne i druge grupe. Zato, spiskovi
ponuđenih osobina mogu da variraju od istraživanja do istraživanja, ali po pravilu se grupišu u dve
dimenzije. Jedna dimenzija se odnosi na to koliko su pripadnici druge grupe, metaforički rečeno,
topli odn. hladni, a druga dimenzija se odnosi na to koliko su kompetentni odn. nekompetentni.
Pripadnici grupe sa kojom postoje saradnički odnosi prikazaće se kao topli a pripadnici grupe sa
kojom postoji konflikt prikazaće se kao hladni. Ako se status druge grupe vidi kao visok, njeni
članovi će se opisati kao kompetentni, a ako je status grupe nizak, članovi će se opisati kao
nekompetentni. Na taj način, mesto neke grupe na ovim dvema dimenzijama ne govori o tome
kakva je stvarno ta grupa, već govori o tome kakav je međusobni odnos grupe kojoj pripada
procenjivač i grupe koja je predmet procene.
Prema grupama kojima se pridaje nizak status a sa kojima nema konfliktnih odnosa razviće
se paternalistički odnos, i članovi tih grupa će se opažati kao nekompetentni ali topli. Takav
stereotip, na primer, postoji prema fizičkim radnicima, stranim radnicima, ženama, hendikepiranim
osobama. Ako postoje konfliktni odnosi sa grupom višeg statusa, stereotipi prema toj grupi
izražavaće odnos zavisti, njihovi pripadnici opisivaće se kao nekompetentni ali hladni. Takvi
stereotipi su, na primer, prema feministkinjama, poslovnim ženama, bogatašima. Prema grupama

17
nižeg statusa sa kojima postoji konflikt razvija se odnos prezira i njihovi članovi se vide kao
nekompetentni i hladni. Takvi, na primer, preovlađuju stereotipi prema Albancima od kraja 80-tih
godina u Srbiji. I na kraju, prema grupama visokog statusa sa kojima postoji prijateljski odnos
izražava se odnos divljenja i njihovi članovi se prikazuju kao kompetentni i topli (na primer „braća
Rusi“).

kompetentni

ODNOS ZAVISTI ODNOS DIVLJENJA

hladni topli

ODNOS PREZIRA PATERNALISTIČKI ODNOS

nekompetentni

Slika 1: Dvodimenzionalni model sadržaja stereotipa (Fiske et al., 2002)

Nekada dominantan, neprijateljski stav prema Bugarima danas je potpuno nestao. Razloge treba tražiti u
odsustvu važnijih dodirnih tačaka u političkom i društvenom životu i odsustvu tenzija oko granica,
uglavnom obostrano prihvaćenih (što ne znači da se u budućnosti ne mogu javiti novi/stari sukobi, bilo
oko danas nezavisne Makedonije, bilo oko delova jedne ili druge državne teritorije), kao i u pojavi
akutnijih “neprijatelja” koji su već pre više decenija udaljili Bugare i sklonili ih iz vidokruga. Dok su
krajem XIX i početkom XX veka, kada još nisu bile teritorijalno definitivno uobličene države i još se nije
znalo koji stepen veličine će jedna ili druga moći da ostvare, Bugari uz Albance doživljavani kao najveći
srpski »neprijatelji«, danas se, budući da je pažnja usmerena isključivo na zapad i jugozapad, a ne više na
istok i jug, Bugari doživljavaju kao relativno udaljen sused sa kojim nema većih trzavica, ali koji se
mnogo ni ne primećuje niti se o njemu razmišlja. Samo se kao atavizam stare netrpeljivosti, više površno,
može čuti “karakteristika” Bugarina koji “zabija nož u leđa”, ali nekih uobličenih predstava (bilo
pozitivnih ili negativnih) o njima nema.
Olivera Milosavljević: »U tradiciji nacionalizma« str. 233.

Etnocentrizam

Nemamo prema svim tuđim grupama isti odnos. Odnos prema drugim grupama je različit i
promenjiv, a od njega zavisi kako ćemo drugu grupu opažati i kako ćemo se prema njenim
članovima ophoditi. Jedan odnos se čini univerzalnim i nepromenljivim, a to je odnos prema
članovima svoje i članovima tuđih grupa. Skloni smo da našu grupu vidimo u pozitivnijem svetlu
nego druge grupe, i da druge grupe vrednujemo u onoj meri u kojoj su slične našoj grupi. Ova
pojava, da se centralni značaj pridaje vlastitoj grupi, naziva se etnocentrizam.
Obično se navodi da je termin etnocentrizam uveo sociolog Samner (Sumner, 1906)
početkom 20. veka, mada se pokazuje da je taj termin upotrebljavao nemački sociolog Ludvig
Gumplovič (Gumplowicz, 1879) više od dve decenije ranije (Bizumić, 2014). Samner definiše

18
etnocentrizam kao: „osećanje povezanosti, i prijateljstva i posvećenosti prema članovima vlastite
grupe, praćeno osećanjem superiornosti u odnosu na pripadnike tuđe grupe i spremnošću da se
brane interesi vlastite grupe protiv interesa tuđe grupe“.
I sam Samner, a pogotovu kasniji autori, upotrebljavali su termin etnocentrizam u različitim
značenjima. Nekada se on vezivao samo za etničke grupe, a nekada mu se pridavalo univerzalno
značenje koje prikazuje razliku u odnošenju prema bilo kojoj vlastitoj i tuđoj grupi. Takođe, nekada
etnocentrizam označava samo vezanost za vlastitu grupu, a nekada i istovremeno antagonistički
odnos prema drugim grupama.
U jednom skorašnjem kros-kulturnom istraživanju (Bizumić et al., 2009) u kojoj je
ispitivana struktura etnocentrizma, potvrđeno je da se etnocentrizam izražava kako u odnosu prema
vlastitoj grupi tako i u odnosu prema drugim grupama. U tom smislu, mogla bi se razlikovati dva,
mada međusobno povezana, etnocentrizma: unutargrupni i međugrupni. Odnos prema vlastitoj
grupi, koji se sastoji u uverenju da je grupa važnija od njenih članova, izražava se u potrebi za
izrazitom kohezivnošću vlastite grupe i u identifikaciji sa grupom. Odnos prema tuđim grupama,
koji se sastoji u uverenju da je vlastita grupa važnija od drugih grupa, izražava se u preferenciji
vlastite grupe u odnosu na tuđe, verovanju u superiornost vlastite grupe, težnji ka etničkom
homogenošću vlastite grupe i prihvatanjem eksploatacije drugih grupa ako je to u interesu vlastite
grupe.

(a) (b)

Slika 2. Mape sveta iz etnocentiričke perspektive

(a) svet očima Evropljana

(b) svet očima Japanaca
(c) svet očima Australijanaca
(c)

19
 OPAŽANJE GRUPA

Zamislimo da jednog lepog prolećnog dana sedimo u parku i posmatramo ljude oko sebe.
Primećujemo puno penzionera, ljudi koji šetaju pse, čudimo se da nema puno dece u parku
(verovatno su pored kompjutera)... U ovakvim našim razmišljanjima bavićemo se skupinama ljudi i
njihovom brojnošću, ali te skupine nećemo zvati grupom, bar ne grupom u psihološkom smislu.
Možemo grupisati ljude po uzrastu, socijalnom statusu, onome čime se trenutno bave, ali ovo
grupisati znači kategorisati, i o tim grupama govorimo kao o kategorijama ili atributivnim
skupovima. Ali, ako primetimo nekoliko penzionera nagnutih nad šahovskom tablom, ili nekoliko
dece koja jure jedno drugo, ili šestočlanu porodicu koja prolazi pored nas, ili nekoliko stranaca
predvođenih vodičem sa podignutom zastavicom u rukama – u svim ovim slučajevima reći ćemo da
smo videli grupu (penzionera, dece, stranaca...)
Kada će neki skup ljudi postati za nas grupa u psihološkom smislu? Pokazuje se da ne
postoji nagli prelazak iz jednog stanja u drugo, neki momenat kada se za posmatrača skup ljudi po
principu „sve ili ništa“ preobražava u grupu. Umesto toga, bolje je govoriti o karakteristici
grupnosti, koja je stvar stepena: može da uopšte ne
postoji, ili da je sve više izražena ili da je Koliko su ovo grupe (od 1 do 9)?
nedvosmisleno prisutna. Ovu karakteristika se u članovi sportskog tima 8,3
stručnoj literaturi zove entitativnost (Campbell, 1958), članovi porodice 8,2
članovi rok grupe 8,2
i označava stepen u kojem jedan broj ljudi biva opažen članovi orkestra 7,2
kao jedinstven entitet. članovi porote 6,9
Enitativnost neke skupine ljudi zasniva se na dve osobe u romantičnoj vezi 6,1
našem utisku koji imamo kada tu skupinu posmatramo članovi iste političke partije 5,6
Jevreji 5,4
ili o noj razmišljamo. I kategorijama – ljudima koji žene 5,2
iimaju neku zajedničku karakteristiku – u različitom Crnci 5,0
stepenu može biti pridodato obeležje grupnosti. Naš radnici u istoj fabrici 4,6
sud ne mora da se zasniva na nekim kriterijumima kojih državljani SAD 4,6
ljubitelji klasične muzike 3,9
se svesno držimo. Zato se i opažanje entitativnosti ljudi na autobuskoj stanici 2,8
razlikuje od osobe do osobe, i zato se entitativnost ne ljudi u redu u banci 2,4
mora poklapati sa nekom naučnom definicijom šta jeste (prilagođeno iz Lickel et al., 2000)
a šta nije grupa.
U studiji Likela i saradnika (Lickel et al., 2000) gde je 2.000 studenata za 40 skupina
procenjivalo u kojem stepenu su to uopšte grupe, ocenama od 1 („nije uopšte grupa“) do 9 („grupa u
veoma velikom stepenu“), pokazalo se da su studenti pokazali veliku sklonost da pridaju „grupnost“
različitim skupinama (podaci su prikazani u okviru).
Od različitih faktora zavisi koliku entitativnost će posedovati neki skup ljudi koje
posmatramo. Smatra se da i ovde deluju isti oni geštaltistički principi koji su uticali da skup
elemenata opazimo kao fizičku celinu. To su principi prostorne blizine, sličnosti, zajedničke
sudbine, dobre forme, nepropusnosti granica. Grupu ljudi obučenih u istu uniformu videćemo kao
grupu čak i ako su izmešani u mnoštvu, a pogotovo ako su jedni pored drugih. Ljude koji u istim
uniformama marširaju u strogom poretku ne možemo a da ne opazimo kao grupu, čak grupu koja
“guta” individualna svojstva svakog od pojedinaca koji je obrazuju. Pitanje je koji od ovih faktora
entitativnosti ima veću a koji manju snagu. Možda je neki od nabrojanih elemenata dovoljan da neki
skup ljudi vidimo kao grupu, a ostali elementi samo pojačavaju taj utisak? Ili je neki elemenat
nužan, i ako on nedostaje skup ljudi nećemo opažati kao grupu makar svi ostali elementi bili

20
prisutni? Ispitivanja koliki je relativni značaj ovih faktora u opažanju grupe ne samo da su nas
približili odgovoru na ovo pitanje, već su donela niz veoma važnih uvida u psihologiju grupe.
Jedno takvo istraživanje, koje se bavilo grupnom entitativnošću je istraživanje Rabija i
Horvica (Rabbie & Horwitz, 1969). Oni su želeli da utvrde koliko zajednička sudbina ima važnu
ulogu u formiranju svesti o grupnoj pripadnosti. Kurt Levin je smatrao da je zajednička sudbina
važnija od zajedničkih osobina. Na primer, neko ko je Jevrejin može da nimalo ne mari za svoje
Jevrejsko poreklo, može da bude “slep” za to ko je u njegovoj okolini Jevrejin a ko ne, da nema
nikakvu posebnu želju da se viđa sa Jevrejima pe nego sa drugima. Međutim, ako uprkos takvog
njegovog stava okolina u kojoj živi počne da uočava ko je Jevrejskog porekla i da Jevreje tretira na
drugačiji način nego ostale, čovek će odjednom sebe videti kao Jevrejina i člana za njega dotle
neuočljive Jevrejske zajednice.
U eksperimentu koji su Rabi i Horvic izveli, osmoro dece je zbog, kako im je rečeno,
administrativnih razloga podeljeno u dve grupe: plavu i crvenu. Zatim su deca radila individualne
zadatke, bez ikakve međusobne komunikacije. Posle obavljenih zadataka, eksperimentator im je
rekao da će kao znak zahvalnosti dobiti po tranzistor, ali, pošto imaju samo četiri tranzistora, dobiće
ih samo jedna grupa. Bacanjem novčića je određeno koja će to grupa biti. U drugom delu
eksperimenta, od dece je traženo da se međusobno ocenjuju na različitim skalama procene.
Pokazalo se da je zajednička sudbina (dobili smo, odnosno nismo dobili poklon) uticala da deca iz
jedne grupe počinju da na procenama favorizuju članove vlastite grupe. Grupe u pravom smislu i
dalje nisu postojale, jer nije bilo nikakve interakcije među decom, ali su se javili fenomeni
prepoznatljivi u odnosima među grupama.

Socijalno-identitetski prisup

Britanski socijalni psiholog Henri Tajfel i saradnici smatrali su da zajednička sudbina nije
nužan uslov za pojavljivanje intergrupnih fenomena kakav je pristrasnost prema vlastitoj grupi, već
da je onaj kritičan faktor svest o pripadnosti grupi. Po njima, sama svest o pripadnosti grupi dovodi
do pristrasnosti među grupama, dok faktori kao što su zajednička sudbina, interakcija, ciljevi,
struktura itd. doprinose tome ali nisu nužni.

Paradigma minimalne grupe

Da bi proverili svoje postavke, Tajfel i saradnici su organizovali seriju eksperimenata u

kojima su primenili tzv. paradigmu minimalne grupe. Cilj im je bio da utvrde koji su to
minimalni uslovi potrebni da se pojave grupni fenomeni unutar jedne skupine dece. Nastojali su da
stvore minimalnu grupu - grupu po najminimalnijim kriterijumima koje su mogli smisliti, i da vide
kakve će to imati posledice. Karakteristike ove minimalne grupe bile su:
- trivijalan, često besmislen, kriterijum svrstavanja, koji nema nikakve veze sa kasnijom
aktivnošću;
- grupa nema ni prošlost ni budućnost: članovi grupe se nisu znali od ranije, niti će grupa
postojati posle eksperimenta;
- nema interakcije licem-u-lice ni unutar grupa ni među grupama;
- potpuna anonimnost
- nema zajedničke aktivnosti:
- nema posledica, lične koristi ili štete, od pripadnosti grupi ni od vlastitih postupaka.

21
 U jednom eksperimentu (Tajfel et al., 1979), dečacima uzrasta 14-15 godina prikazivane su
u paru slike Klea i Kandinskog, a oni su pojedinačno procenjivali koja slika im se više sviđa.
Eksperimentator je zatim, kao uzgred, svakom dečaku rekao da li se pokazalo da više voli stil Klea
ili stil Kandinskog. Dečaci, koja između sebe nisu mogli da komuniciraju, mogli su jedino da jedan
drugog svrstaju u grupu “on voli istog slikara kao i ja” ili “on više voli drugog slikara” i to je sve.
Neposredno zatim, dečaci su bili u prilici da kažu eksperimentatoru koliko druga deca treba
da budu nagrađena. Svoje predloge su davali pomoću za tu priliku konstruisanih kartica. Kartice su
sadržavale ponuđene nagrade za dvoje dece, što je značilo da izbor nagrade za jedno dete povlači za
sobom i izbor nagrade za drugo dete. U paru su se nalazila nekad deca iz svoje grupe, nekad oba
deteta iz tuđe grupe, a istraživačima su bile najinteresantnije situacije u kojima je dete trebalo da
raspodeli nagradu jednom detetu iz svoje i jednom detetu iz tuđe grupe.
Jedna od matrica koje su korišćene u istraživanju prikazana je u donjoj Tabeli.

Kandinski (moja grupa) 19 18 17 16 15 14 13 12 11 10 9 8 7

Kle (tuđa grupa) 25 23 21 19 17 15 13 11 9 7 5 3 1

Tabela 3: Matrica nagrada za člana vlastite i člana tuđe grupe

Suma koja bi bila dodeljena članu moje grupe automatski određuje koliku nagradu će dobiti
član tuđe grupe. Gornja matrica je napravljena tako da vrednosti nagrade rastu s desna na levo ali u
različitom stepenu. Ako bi dete htelo da podjednako nagradi i jednog i drugog člana, trebalo bi da
odabere karticu 13/13. Ako bi mu glavni cilj bio da što veću nagradu da članu vlastite grupe, trebalo
bi da izabere karticu 19/25, i u tom slučaju bi član njegove grupe dobio za 50% veću nagradu nego
u slučaju 13/13. Nevolja sa ovom karticom je, međutim, što bi tada pripadnik tuđe grupe dobio
duplo više nego sa karticom 13/13.
Pokazalo se da je pripadnost minimalnoj grupi bila dovoljna da deca ispolje pristrasnost. U
ovakvoj situaciji, deca su najčešće birala karticu 12/11. Deca nisu nastojala da član vlastite grupe
dobije što više, već da dobije više od člana tuđe grupe, pa makar zbog toga dobit bila manja nego
što bi inače mogla biti. Ipak, deca se nisu rukovodila jedino željom da član vlastite grupe prođe što
bolje u odnosu na člana tuđe grupe (inače bi birali karticu 7/1), već su samo donekle normu
pravednosti korigovali željom da njihov član ipak bolje prođe nego tuđi član.
Dakle, pokazalo se da je već sama podela u grupe, ma koliko ona bila trivijalna, dovodila do
pristrasnih sudova i diskriminativnog ponašanja. Mogla bi se staviti primedba da preferencija
slikara ne mora biti toliko trivijalna, jer možda ona nama govori da mi i oni koji su napravili isti
izbor imamo slične vrednosti, da smo srodne duše. Zato su istraživači u drugim eksperimentima
uvodili potpuno arbitrarne kriterijume podele, tako što su, na primer, deca deljena u dve grupe
prostim proglašavanjem ko je grupa A a ko grupa B, ili bacanjem novčića, pri čemu ta podela u
grupe kasnije nije imala ama baš nikakve važnosti. I u tim slučajevima javljala se svest o vlastitoj i
tuđoj grupi i pristrasnost prema članovima vlasite grupe.
Kako objasniti ovu pristrasnost? Sama spremnost da se pravi podela na vlastitu i tuđu grupu
čak i kada su prisutni tek minimalni kriterijumi za njihovo postojanje može se tumačiti sklonošću ka
socijalnoj kategorizaciji. Ali ovim procesom se ne može objasniti pristrasnost koja se nakon
kategorizacije javlja.
Da bi integrisali saznanja vezana za socijalnu kategorizaciju i njene posledice ali i da bi
objasnili pristrasnost koja se pritom javlja, autori su tokom 70-tih godina formulisali teoriju
socijalnog identiteta.

22
 Teorija socijalnog ideniteta

Najpre, šta je to identitet? Identitet je drugo (moderno, u zadnje vreme možda i pomodno)
ime za to kako pojedinac opaža svoje osobine, šta misli da jeste. Po teoriji socijalnog identiteta
(Social Identity Theory, SIT) čiji su autori Tajfeli saradnici, pojedinac ima personalni identitet i
socijalni identitet.
Personalni identitet odnosi se na opažanje individualnih karakteristika koje se ispoljavaju u
njegovom ponašanju (“ja sam uporan”, „osrednje sam lepa”, “volim horor filmove”) i odnosima sa
drugim ljudima (“ja sam Vesnina mama”,“usamljen sam”).
Socijalni identitet odnosi se na pripadnost različitim socijalnim grupama (“ja sam student”,
“ja sam Srbin”). Tajfel (1972) je definisao socijalni identitet kao „pojedinčevo znanje da pripada
određenoj socijalnoj grupi zajedno sa emocionalnim i vrednosnim značajem koji pripadnost toj
grupi ima za njega“.2 Pojedinac ima onoliko socijalnih identiteta koliko ima grupa kojima pripada.
Ovde Tajfel pod grupama misli i na kategorije i na grupe u psihološkom smislu.
Biti svestan svog socijalnog identiteta nužno znači napraviti podelu na Nas i Njih koji našoj
grupi ne pripadaju. Kao što smo ranije rekli, svrstavanje u kategoriju, pa prema tome i svest o
pripadnosti određenoj grupi,vodi kategorijalnoj diferencijaciji koja ima značajne posledice: govori
nam i koje osobine delimo sa pripadnicima te grupe, kao i koja pravila za nas kao članove grupe
važe.
Procesi kategorizacije nisu dovoljni da bi se objasnilo javljanje rupne pristraasnosti, već im
treba dodati motivacione procese. Uzrok te pristrasnosti je tendencija za što pozitivnijim socijalnim
identitetom, a ona se ovde može ostvariti tako što će se vlastita grupa opažati kao bolja od druge
grupe.
Dva osnovna motiva deluju prilikom socijalne identifikacije. Jedan je motiv za sigurnošću.
Pripadnost grupi nam smanjuje neizvesnost u pogledu toga ko smo, i kako treba da se ponašamo.
Otuda, izgradnjom i jačanjem socijalnog identiteta zadovoljavamo motiv za sigurnošću.
Drugi motiv je motiv za samovrednovanjem, za što pozitivnijom slikom o sebi. Tajfel
prihvata Festindžerovo (Festinger, 1954) stanovište da se slika o sebi velikim delom formira putem
socijalnog poređenja. Sliku o sebi ćemo formirati na osnovu poređenja sa drugima po osobinama
koje su deo našeg personalnog identiteta, i prilikom takvog poređenja nastojaćemo da, birajući s
kim se poredimo i po kojim osobinama se poredimo, rezultat bude što laskavija slika o nama
samima. Ali na sliku o sebi utiče i poređenje grupa kojima pripadamo sa grupama kojima ne
pripadamo. Socijalni identitet nam može pomoći u formiranju pozitivne slike o sebi ukoliko se
grupa kojoj pripadamo izdvaja od drugih grupa po pozitivnim osobinama koje smatramo značajnim.
Pozitivna distinktivnost vlastite grupe prenosi se na nas pa povećavamo i vlastito samopoštovanje.
Zato ćemo već od samog formiranja grupe i grupnog identiteta nastojati da vlastitu grupu vidimo
boljom od ostalih. Po teoriji socijalnog identiteta, činjenica da pojedinac izgrađuje sliku o sebi
delom na osnovu poređenja vlastite grupe sa tuđim grupama biće stalan izvor socijalne kompeticije,
nastojanja da vlastita grupa bude bolja od drugih.
Cilj da se uspostavi pozitivna različitost može se postići na različite načine. Jedan način je u
drugačijem konstruisanju prototipova, tipičnih predstavnika vlastite i tuđe grupe, takvom da

2
U jednom smislu, i personalni i socijalni identitet su socijalni, jer se izvode iz odnosa sa drugim ljudima. Ali, dok
personalni identitet pojedincu kazuje u čemu je on jedinstven u poređenju sa drugim pojedincima, socijalni identitet mu
govori po čemu je grupa kojoj pripada specifična u odnosu na druge grupe. Takođe su, i jednom smislu, oba ova
identiteta personalna jer se odnose na identitet pojedinca, i to identitet koji mu je veoma važan (Reicher, 2001).

23
favorizuju vlastitu grupu. Obično, prototip vlastite grupe više nalikuje idealnom ili poželjnom članu
nego prosečnom članu grupe.
Drugi način je da se drugačije tumače postupci članova vlastite grupše a drugačije postupci
članova tuđe grupe. Ovu vrstu pristrasnosti u tumačenju postupaka vlastite i tuđe grupe Tomas
Petigru (Pettigrew, 1979), koji ju je uočio u nekim situacijama, nazvao je ultimativna greška
atribucije. Ona se sastoji u drugačijem tumačenju pozitivnih i negativnih postupaka zavisno od
toga čiji član grupe ih je učinio. Negativno ponašanje članova vlastite grupe pravdaće se
situacionim faktorima ili nekim njihovim površnim, specifičnijim karakteristikama, a pozitivno
ponašanje će se videti kao izraz njihovih bitnih, uopštenih karakteristika. S druge strane, negativno
ponašanje pripadnika tuđe grupe biće dokaz o njihovim negativnim uopštenim karakteristikama,
dok će se njihovo pozitivno ponašanje tumačiti situacionim faktorima ili nekim površnim,
specifičnijim karakteristikama.

Odgovori na negativan socijalni identitet

Uspostavljanje pozitivne različitosti nije uvek moguće. Ako je neka društvena grupa
marginalizovana, ako ima niži društveni status, ako je, kad se poredi po ekonomskoj ili političkoj
moći sa drugim grupama inferiornija od njih, socijalno poređenje sa drugim grupama verovatno će
kod njenih članova voditi razvoju razviti negativnog socijalnog identiteta. Kakve strategije će u
tom slučaju članovi grupe imati ne bi li poboljšali svoj socijalni i lični identitet? Po zastupnicima
teorije socijalnog identiteta (Hogg & Abrams, 1988: Tajfel & Turner, 1979), odgovor zavisi od
kombinacije nekoliko faktora koji su prikazani na slici 2.

Pozitivan superiornost
socijalni identitet
propusne granice socijalna mobilnost
negativan
socijalni identitet stabilni i legitimni odnosi soc. kreativnost
nepropusne granice
nestabilni i nelegitimni odnosi soc. kompeticija

Slika 2: Odgovori na negativan socijalni identitet

Prvi faktor od kojeg zavisi ponašanje članova grupe je da li je granica između grupa
propustljiva ili ne, drugim rečima, kolika je mogućnost da član grupe pređe iz svoje u drugu,
prestižniju grupu. Neke granice su propusne: osoba može da manje prestižan posao zameni
prestižnijim, može da školovanjem pređe u viši obrazovni nivo, ili čak da pređe u višu klasu od one
u kojoj je. Ako su granice propusne, onda je dominantan način promene socijalnog identiteta putem
socijalne mobilnosti, koja se zasniva na individualnim postupcima člana grupe. Pratilac ovih
individualnih strategija je slabljenje identifikacije sa grupom koja se želi napustiti.
S druge strane, neke granice su nepropusne: osoba ne može da promeni svoj pol, boju kože
ili etničko poreklo. U tom slučaju, strategija zavisi od toga da li se odnosi između vlastite i tuđe
grupe opažaju kao stabilni i/ili legitimni, ili kao nestabilni i nelegitimni. Ako se odnosi opažaju kao
stabilni i legitimni, onda će osobe nastojati da procesom socijalne kreativnosti promene
vrednovanje vlastite i tuđe grupe, tako što će, na primer, u prvi plan stavljati one kriterijume
poređenja koji favorizuju njegovu grupu, ili se porediti sa grupama nižeg socijalnog statusa, ili se

24
više baviti unutargrupnim nego međugrupnim poređenjima. Ali ako se odnosi opažaju kao
nestabilni i nelegitimni, članovi grupe će nastojati da promene te odnose i da se izbore za bolji
status vlastite grupe. Ova nastojanja po pravilu vode ka grupnim akcijama kao što su kolektivni
protesti ili pobune, i ka jačanju grupnog identiteta.
Socijalna kompeticija, koja je rezultat opažanja međugrupnih odnosa kao nestabilnih i
nelegitimnih, povećava rizik od društvenih konflikata. Paradoksalno, poboljšanje društvenog statusa
jedne grupe može da bar privremeno vodi većim međugrupnim konfliktima. Ako, na primer, u
rasno podeljenom društvu dotle vladajuća rasistička ideologija koja opravdava rasnu diskriminaciju
počinje da gubi na uverljivosti, ili ako Crnci opažaju da, zahvaljujući drugačijim zakonima ili
društvenoj klimi ili vlastitom samoorganizovanju, njihovo suprotstavljanje postojećem stanju ne bi
bilo brutalno ugušeno, rasni nemiri će biti češći nego ranije. Ako je poboljšanje društvenog statusa
bilo posledica smanjenja predrasuda prema diskriminisanoj grupi, kolektivne akcije koje vode
uspostavljanju ravnopravnijih odnosa mogu da dovedu do homogenizacije sa obe strane i povećanja
uzajamnih predrasuda.
Treba takođe primetiti da upućivanje članova podređene grupe da sami, svojim
individualnim pokušajima, nastoje da poboljšaju svoj položaj takođe smanjuje rizik od
međugrupnih konflikata, a ovo upućivanje ima efekta ako se granice među grupama predstavljaju
kao propusne. Otuda vladajuće ideologije (a to su ideologije vladajućih grupa) prikazuju granice
među grupama mnogo propusnijim nego što one stvarno jesu.

Teorija samo-kategorizacije

Ljudi istovremeno pripadaju različitim kategorijama, što znači da sami sebe mogu
kategorisati na mnogo različitih načina i izgraditi veliki broj socijalnih identiteta. Neko istovremeno
sebe vidi i kao člana svoje familije, i kao Užičanina, i kao navijača Partizana, i kao Srbina… Ako
je, dakle, višestruka identifikacija pravilo a ne izuzetak, postavlja se pitanje koji identitet će u nekoj
situaciji biti primaran, najupadljiviji, i od čega to zavisi. Na ovo pitanje nastoji da odgovori teorija
samo-kategorizacije Džona Tarnera (Turner) i saradnika, koja je jedan ogranak socijalno-
identitetskog pristupa grupnim fenomenima. Tarnerova saradnica Penelopa Oaks (Oakes, 1987;
Oakes, Haslam & Turner, 1994) smatra da upadljivost kategorije najviše zavisi od dva faktora:
njene dostupnosti (accessibility) i prikladnosti (fit).
Neke kategorije su hronično dostupnije od drugih, jer su perceptivno vidljivije od drugih
(boja kože, pol, uzrast) i često su prisutne kao kriterijumi podele, ili ih je pojedinac češće od drugih
koristio u svom ličnom iskustvu, neke kategorije su dostupnije u posebnom kontekstu ili su
dostupnije zbog karakteristika osobe koja kategoriše, njegovih stavova i predrasuda. Dostupnost je
situaciono uslovljena: uzrast će pre biti istaknutiji kriterijum identifikacije na sastanku na kojem su
ljudi različitog uzrasta, i slično. Svejedno šta je uzrok, dostupnije kategorije su upadljivije, lakše se
nameću kao kriterijum kategorizacije i pojedinac takvu kategorizaciju brže i spontanije vrši.
Neka kategorizacija je utoliko prikladnija ukoliko više pomaže da objasni sličnosti i razlike
između ljudi, i ukoliko više pomaže da razumemo zašto se ljudi ponašaju na određeni način. Na
primer, ako se prilikom neke grupne diskusije držimo podele učesnika na muškarce i žene, ova
kategorizacija, ma koliko bila dostupna (jer je često korišćena), neće nam pomoći da uočimo velike
razlike u ponašanju jedne i druge grupe i veliku sličnost unutar svake od ovih grupa, niti da
razumemo njihovo ponašanje. Ali ako učesnike kategorišemo po političkoj orijentaciji kao
primarnoj kategoriji, pokazaće se da je takva kategorizacija mnogo prikladnija. Pripadnici različitih
političkih orijentacija će se po principu meta-kontrasta spremno prikazati kao međusobno različite a
25
unutar sebe homogene grupe, i politička orijentacija će nam poslužiti kao korisno objašnjenje
interakcije koja se odvija.
Ideologije služe upravo da ukažu da su neke kategorije sporedne i irelevantne a neke
suštinski važne. Za marksizam, klasna svest je od presudne važnosti, dok etničke i nacionalne
podele služe da se ova razlika zamagli i stavi u drugi plan. U nacionalističkim ideologijama, podela
na nacije je osnovna kategorizacija koje ljudi treba da se drže u međusobnom saobraćanju i pri
tumačenju društvenih zbivanja. Upadljivost kategorija nije samo kognitivno-perceptivni proces već
ima i motivacionu funkciju. Njegova svrha je da se zaustavimo na kategorizaciji koja maksimalno
favorizuje našu vlastitu grupu.
Kategorije u kojima pojedinac vidi sebe i druge, i relativna važnost tih kategorija, ne zavise
samo od pojedinca. Pre bismo mogli reći da zavise najmanje od pojedinca. Društva, ili, konkretnije,
nosioci moći unutar njih, imaju moć imenovanja kojem pojedinac teško može da umakne. Neko
kome etnička pripadnost nije mnogo značila počeće da sebe i druge svrstava u etničke kategorije
onda kada etničke podele postanu važne i sveprisutne u njegovoj svakodnevici. Ili, ljudi koji su, u
nacističkoj Nemačkoj, morali da sebe obeleže žutom trakom zato što su neki od njihovih predaka
bili Jevreji morali su početi da sebe vide kao Jevreje, i to pre svega kao Jevreje, mada pre toga
možda uopšte nisu ni smatrali da su Jevreji. Takođe, mnogi migranti ne svojom voljom imaju
problem sa svojim socijalnim identitetom. Oni se možda osećaju potpuno asimilovani u novu
sredinu, ali ih ta sredina i dalje tretira kao strance, a, da stvar bude gora, možda ih ni grupa iz koje
su potekli više ih ne priznaje kao svoje.

26
 GRUPE – POJAM I VRSTE

Videli smo da se u svakodnevnom govoru reč „grupa“ koristi u više različitih značenja.
Najpre, kao oznaka za više nečega, pa možemo govoriti o grupi osobina, varijabli, predmeta, ali i
ljudi. „Grupa ljudi“ može da se odnosi samo na više ljudi koji imaju neku zajedničku karakteristiku
(npr. ista krvna grupa, grupa starijih od 50 godina, etnička grupa i s.). Ili, recimo, eksperimantalnu
grupu čine pojedinci koji su, svaki ponaosob, u eksperimentu prošli kroz identičan tretman. U ovim
slučajevima, pod grupom mislimo na neku kategoriju, a ne grupu u psihološkom smislu.
Primeri grupe u psihološkom smislu bili bi grupa prijatelja koji su izašli na zajedničku
večeru, grupa dece koja se igra ispred ulaza, učenici istog odeljenja, zaposleni u istom preduzeću,
sportski tim, članovi porodice, učesnici protestnog mitinga, članovi iste stranke… U svim ovim
slučajevima, kada smo izvestan broj ljudi označili kao grupu time smo hteli o njima da kažemo
nešto drugo od toga da pripadaju istoj kategoriji ili da su okupljeni na istom mestu. U ovim
slučajevima grupu vidimo kao jedan socijalni entitet, zajednicu, celinu sastavljenu od više ljudi, i to
celinu unutar koje se odigravaju specifični psihološki procesi. Za razliku od slobodne upotrebe reči
u svakodnevnom govoru, unutar socijalne psihologije nastojaćemo da reč „grupa“ rezervišemo
samo za ovakve slučajeve grupa.
Ljudi, inače, koriste reč „grupa“ i u ovom, užem značenju. Nastojali smo da pokažemo da u
svakodnevnoj upotrebi nema jasne granice između grupa u psihološkom smislu i grupa koje su
naprosto kategorije, Osobina grupnosti je stvar stepena. Rekli bismo da ljudi prihvataju prototipsko
određenje grupe: postoje tipične grupe i grupe koje sve manje i manje nalikuju na njih.
Naučnici koji se bave grupama nastoje da daju definiciju grupe koja bi bila preciznija od
prototipske. Odmah da kažemo da ne postoji jedno jedino ispravno shvatanje šta je grupa. Različiti
istraživači mogu imati različitu ideju o tome koje entitete žele označiti terminom grupa, i onda
predložiti definicije koje će obuhvatiti upravo željene entitete. Jedna definicija može biti šira od
druge ili se definicijom određeni pojmovi mogu preklapati, iz čega ne sledi da je jedna definicija
ispravnija od druge. Za neku definiciju grupe možemo da kažemo da nije dovoljno dobra samo ako
je neprecizno formulisana pa u nekim slučajevima ne pomaže da razjasnimo da li je neki enitet
grupa ili ne, ili entitet koji naučnik smatra grupom nije obuhvaćen takvom definicijom a neki drugi
entitet koji ne bi trebalo nazvati grupom po toj definiciji jeste grupa.
U literaturi se sreće veoma mnogo različitih definicija grupe. Neke definicije su veoma
široke i zasnivaju se na malom broju kriterijuma. Takva je na primer Turnerova definicija da grupa
postoji kad „dva ili više pojedinaca... doživljavaju sebe kao pripadnike iste socijalne kategorije“.
Ovim određenjem ne pravi se razlika između socijalnih kategorija i grupa a jedini kriterijum
grupnosti je samokategorizacija. Nešto određenija je definicija od koje polazi Rupert Braun, a po
kojoj „Grupa postoji kada dvoje ili više pojedinaca definišu sebe kao njene članove i ako njeno
postojanje prepoznaje bar još neko drugi (Brown, 1988: 2-3), ali i u njoj svest o pripadnosti grupi
ostaje praktično jedini definišući činilac.
Nikola Rot definiše grupu kao „određeni broj osoba za koje kao odlike zajedništva nalazimo
bar istu ili sličnu usmerenost interesovanja i, makar slabu, interstimulaciju. (str. 26). Za razliku od
Turnerove i Braunove definicije, po ovom određenju svest o pripadnosti grupi nije nužna ali ni
dovoljna, ali nužno je da se makar u rudimentarnom obliku jave određeni grupni procesi.
Unutar ovog širokog određenja, Rot pravi podelu na dve velike kategorije grupa: na
struktuirane i nestruktuirane grupe. Struktuirane grupe su „prave grupe“, grupe u užem smislu, dok
su nestruktuirane grupe grupe u širem smislu. Pet karakteristika određuju struktuiranost.
1. zajednički cilj članova grupe, a ne samo slična usmerenost interesovanja;

27
 2. interakcija članova grupe, koja je nešto više od interstimulacije;
3. sistem položaja i uloga, pri čemu se ne misli samo na formalne, pisane položaje i uloge, već
i na one neformalne i nepisane;
4. pravila ponašanja, grupne norme;
5. svest o pripadnosti grupi.

Mada Rot postavlja uslov da svih pet kriterijuma budu ispunjeni da bi neka grupa bila
struktuirana, očigledno je da se struktuiranost može posmatrati i kao stvar stepena. Neophodno je da
neki elementi struktuiranosti postoje makar u rudimentarnom obliku da bismo uopšte govorili o
grupi u psihološkom smislu. U različitim grupama navedene karakteristike struktuiranosti mogu da
se javljaju u manjem ili većem broju, u slabijem ili jačem intenzitetu, pa da samim tim grupe budu
manje ili više struktuirane.
Pošto je pošao od osnovne klasifikacije grupa na nestruktuirane i struktuirane, unutar svake
kategorije Rot izdvaja po tri najvažnije vrste jednih i drugih grupa. U nestruktuirane grupe ubraja
(1) publiku, (2) gomilu ili masu, i (3) socijalne pokrete, dok u struktuirane grupe spadaju (1) male
grupe, (2) organizacije i (3) velike društvene grupe kao što su država, klase i slojevi, nacija i etničke
grupe.

NESTRUKTUIRANE GRUPE
Publika

Publiku Rot definiše kao nestruktuiranu i neorganizovanu skupinu ljudi, okupljenu na

ograničenom prostoru, sa pažnjom usmerenom (polarizovanom) na određeni objekat ili zbivanje,
čije je reagovanje više reaktivno i receptivno nego aktivno i angažovano, a kod koje postoji
relativno slaba interstimulacija koja dolazi do izražaja u spremnosti za uzajamnim podražavanjem
ponašanja (Rot, str. 33).
Publika može biti slučajna i namerno okupljena. Nastankom i uticajem slučajno nastale
publike bavi se jedan jednostavan eksperiment Milgrema i saradnika (Milgram, Bickmann &
Berkowitz, 1969). Saradnici istraživača instruisani su da na dogovoreni znak jedan minut
posmatraju osvetljeni prozor na šestom spratu jedne zgrade u prometnoj ulici u Njujorku. Kada je
samo jedna osoba usmerila pogled, 42% slučajnih prolaznika je pogledalo u istom pravcu a njih 4%
je i zastalo. Kada je petnaest osoba gledalo u istom pravcu, onda je 86% prolaznika pogledalo u
istom pravcu a njih 40% i zastalo. Publika, zavisno od svoje brojnosti, ima moć da svojim
ponašanjem „zarazi“ i druge iz svoje okoline.
Značaj publike vidi se u tome što može da započeti proces nastanka grupe usmeri ka
formiranju različitih vrsta grupa. Okupljena publika može postojati samo kratko vreme, ali se može
transformisati u agresivnu masu, masu u panici ili neku drugu vrstu grupe.
Primer namerno okupljene publike je publika u bioskopu, pozorištu, na koncertu, fudbalskoj
utakmici, predavanju itd. Čak i kada se ljudi u publici trude da budu usmereni isključivo na događaj
koji posmatraju, između njih postoji interstimulacija koja se ogleda u pojačanom reagovanju na
posmatrano zbivanje i na zavisnost od ponašanja drugih u publici. Kada gledamo film, smeh drugih
u sali učiniće da se i mi češće smejemo i da nam film bude smešniji. Ponašanje drugih na koncertu
uticaće da se i mi slično ponašamo.
Da bi moglo doći do interstimulacije, ranije je bilo neophodno da publika bude okupljena na
istom prostoru. Otuda Rot korisnike masovnih sredstava komunikacije – slušaoce radija ili gledaoce

28
televizije – ne ubraja u ovu vrstu publike. Vremenom, međutim, neokupljenost je sve manje bila
smetnja za uzajamni uticaj, tako da je moguće stvoriti uslove za interstimulaciju i kod korisnika
masovnih komunikacija. Uz to, ogranizatori manifestacija smatraju da ljudi u publici ne vole da
budu samo pasivni primaoci već žele da budu u interakciji i međusobno i sa učesnicima
manifestacije, pa im to i omogućuju. Gledaoci i slušaoci se pozivaju da, dok emisija još traje, daju
svoje komentare i postavljaju pitanja, glasaju, isključuju učesnike u Rijeliti programima. Posetioci
koncerta se pozivaju da plješću i pevaju ili izlaze na binu, navijači da organizovano skandiraju. Čak
se i publika u pozorištu nekad poziva da izađe iz svoje pasivne uloge i da sudeluje u dešavanjima na
redstavi. Ukratko, preovlađuje uverenje da ljudi, i kada su publika, žele onu interakciju koju grupa
sa sobom nosi.

Gomila ili masa

Mada se reči gomila i masa često upotrebljavaju u pežorativnom značenju, ovde ćemo ih
koristitiu u značenju koje je vrednosno neutralno. Značenje koje se pridaje ovim terminima je
veoma neodređeno. Kada se govori o sredstvima masovne komunikacije, ili o masovnom društvu,
masovnoj poseti, ili o narodnim masama, masa treba da označi samo brojnost a ne posebnu vrstu
grupe. Nekada se njima označava bilo koja nestruktuirana skupina. Najčešće se, međutim, pod
masom ili gomilom misli na privremeno okupljenu skupinu ljudi čije ponašanje odstupa od
socijalno normiranog ponašanja. To odstupanje ne mora da je nužno u negativnom smeru, ali
prototip mase je grupa ljudi koja nepredvidljivo i burno reaguje na način koji ugrožava ustaljen
socijalni poredak. Otuda i uobičajena negativna konotacija koja prati ove pojmove.

Objašnjenja transformacijom ličnosti

Prva sistematska objašnjenja mase i ponašanja ljudi u masi vezana su za francuskog

sociologa Gustava Le Bona. Njegova tanka knjižica „Psihologija gomila“ (Le Bon, 1895/2007)
objavljena 1895. godine, postala je odmah nakon objavljivanja veoma čitana i uticajna; važila je kao
dragocen priručnik i za one koji žele da razumeju mase i za one koji žele da njima vladaju.
Le Bonova knjiga dugovala je popularnost pre svega tome što se bavila „opasnošću“ koja se
neočekivano nadvila nad dotadašnji svet. Već na početku knjige Le Bon upozorava da masovni
nemiri i potresi kojima je Le Bon bio svedok i koji su u njemu probudili odbojnost i strah od
gomila, neće biti prolazni fenomen; štaviše, vreme koje dolazi, piše on, biće vreme gomila.
(Uzgred, ovo njegovo proročanstvo se pokazalo sasvim tačnim. Dvadeseti vek je doneo masovne
fenomene u razmerama dotle nepoznatim i nezamislivim: populističke pokrete, ratove, revolucije,
masovnu propagandu, masovnu kulturu…) Nadolazeći fenomen Le Bon je objasnio na jednostavan,
svima razumljiv način, u pojmovima koji su tada bili novi, moderni i veoma popularni.
Nasuprot dotadašnjem ustaljenom verovanju da gomile okupljaju ljude sklone takvom
ponašanju, i da je ponašanje u gomili izraz patologije pojedinaca u gomili, Le Bon je smatrao da
gomilu čine normalni ljudi koje gomila privremeno preobražava.
Le Bon navodi pet karakteristika gomile:
1. Impulsivnost, pokretljivost i nadražljivost. Zato je gomila nepredvidljiva i teško je njome
vladati.
2. Povodljivost i lakovernost. Gomilu karakteriše intelektualna inferiornost, neprijemčivost na
argumente, mišljenje u slikama.

29
 3. Preteranost i jednostranost osećanja.
4. Netolerantnost, autoritarizam i konzervativnost. Gomila ne trpi suprotstavljanje. Uz to,
gomila žudi za vođom koji će joj biti gospodar, a vođa će se lako nametnuti ako je čovek od akcije i
ako joj ne pristupa dobronamernom naklonošću već uz silu, sa svešću o vlastitoj nadmoći.
5. Moralnost. Moralnost gomile je puno viša ili (češće) puno niža od moralnosti pojedinca.
Pojedinac u gomili je spreman da čini zločine ali i da se herojski žrtvuje.

Zašto dolazi do ovih promena? Po Le Bonu, nekoliko mehanizama je za to odgovorno.

Najpre, utopljenost u mnogoljudnu masu daje pojedincu uverenje o anonimnosti kao i osećanje
nesavladive moći zbog koje se on spremno prepušta nagonima koje bi inače obuzdao. Time postaje
prijemčiv na „psihičku zarazu“, neku vrstu kolektivne hipnoze kojoj su ljudi podložni zbog svoje
urođene sugestibilnosti. Utapanje ljudi u gomilu vodi tome da gomila zadobija „kolektivnu dušu“ u
kojoj se briše individualnost pojedinaca. Dolazi do radikalne transformacije pojedinaca i na
kognitivnom, i na afektivnom, i na ponašajnom planu: javlja se intelektualna inferiornost, preterana
emocionalnost i nivelisanje individualnih razlika.
Objašnjenje putem transformacije bilo je, a i sada je, veoma popularno među laicima pa i
sručnjacima. Ono je posebno uverljivo kada treba objasniti ponašanje koje ne odobravamo i čije
javljanje nas iznenađuje. Kasniji autori su razradili i delimično korigovali Le Bonovo učenje. Le
Bonov savremenik Zigmund Frojd (Frojd, 1921/2006) priznavao je tačnost opisa gomile i ideju o
transformaciji pojedinca, ali je ponudio drugačije objašnjenje za nju, zasnovano na konceptima
libida i identfikacije. Među naučnicima koji su kasnije razrađivali Le Bonov model objašnjenja
najuticajniji su bili sociolozi Robert Park i Herbert Blumer a među psiholozima zastupnici
objašnjenja pomoću deindivduacije, npr. Zimbardo (1969).

Objašnjenja javljanjem grupnih normi

Kritičari tumačenja pomoću psihičke zaraze i transformacije ličnosti kažu da su ovakva

tumačenja naročito uverljiva ako se donose i analiziraju „iz fotelje“, ali da empirijska istraživanja
konkretnih slučajeva pružaju znatno složeniju sliku. Tako, MekFejl (McPhail, 1991) posle
višedecenijskog prikupljanja podataka o konkretnim epizodama masovnog ponašanja širom sveta
dolazi do sasvim drugačije slike. Najpre, u velikom broju slučajeva, bilo da govorimo o građanskim
protestima, masovnim neredima, slučajevima panike, linčovanjima i drugim manifestacijama
masovnog ponašanja, ljudi se ne osećaju anonimni, neodgovorni i svemoćni. Ljudi su u masi ređe
atomizovane jedinke a češće su u manjim grupama, sa članovima porodice, prijateljima i
poznanicima. Još se ređe konstatuje gubitak samokontrole i kritičkog mišljenja - u nekim
situacijama čak suprotno, pre dolazi do jačanja kritičkog mišljenja i samokontrole. Istraživanja su
osporila i Zimbardove nalaze o tome da anonimnost i deindividuacija povećavaju agresivnost -
nekada se to zaista događa, ali nekada je efekat sasvim suprotan.
Detaljno proučavajući niz epizoda tokom studentskih anti-ratnih protesta u SAD 60-tih
godina, Berk (Berk, 1974) takođe zaključujuje da je opis mase kao iracionalne, homogene gomile
potpuno neadekvatan za ono što se dešavalo. Niti su svi studenti koji su učestvovali u nekoj
protestnoj akciji imali svi istu motivaciju niti su se svi ponašali na isti način, niti su delili osećanje
nepobedivosti. Zajedničko je bilo to što bi se našli u situaciji za koju nisu postojala jasna pravila niti
ideje koja tačno akcija bi ih vodila ka željenom cilju, niti koji cilj je u toj situaciji realističan.
Akcijama su prethodile razmene mišljenja, ubeđivanja, studenti su bili heterogeni i po otivaciji,
stepenu uključenosti, emocijama koje su imali.
30
 Po kritičarima, objašnjenja putem transformacije (zaraze) izgleda da važe samo za veoma
mali broj ekstremnih i retkih slučajeva kolektivnog ponašanja, za izuzetke a ne za pravila.
Uobičajenu sliku doveli su na terorijskom nivou u pitanje između ostalih socijalni psiholozi
Muzafer Šerif (Sherif, 1936) i Ralf Tarner (Turner, 1964; Turner & Killian, 1957). Po Šerifu, ono
što se dešava u masi nije gubljenje samokontrole i prepuštanje primitivnim instinktima već javljanje
i usvajanje novih normi, a tu ideju je detaljnije razradio Tarner sa saradnicima.
Treba najpre uočiti da se gomilom ili masom po pravilu naziva grupa čije ponašanje odstupa
od institucionalizovanih, uobičajenih načina ponašanja. Takođe, njihovo ponašanje je skoro uvek u
odnosu na neku drugu grupu (policiju, pripadnike druge etničke grupe, protivnički tim i sl.) i
predstavlja tipičan slučaj međugrupne interakcije. Masa počinje da manifestuje neuobičajene oblike
ponašanja u situaciji kada se na nov način definišu norme o tome šta je ispravno a šta neispravno,
kojem cilju treba težiti, koji su načini postizanja tog cilja. Normama o tome šta treba činiti obično
prethodi dovođenje u pitanje institucionalizovane slike realnosti, slike o tome šta je prava istina, ko
je krivac, itd. Novoprihvaćene norme mogu da se kreću u širokom rasponu od toga šta postaje
obavezno, šta postaje dopušteno, do toga šta postaje zabranjeno. U situaciji kada se oficijelna slika
svarnosti i oficijelna hijerarhija vrednosti dovode u pitanje, ljudi aktivno tragaju za alternativom.
Veliki značaj u prihvatanju novih normi ima vođa ali ne zbog instinktivne spremnosti ljudi da mu se
potčine već zato što on objašnjava šta se dešava, formuliše ciljeve i izdaje uputstva. Pojedinac ima
poverenje u njegov autoritet, a podrška koju mu pružaju ostali učvršćuje ga u uverenju da je novi
sistem normi ispravan i da uživa socijalnu podršku.

Objašnjenje socijalnim identitetom

Objašnjenja socijalnim identitetom slična su objašnjenjima javljanjem grupnih normi, uz

izvesne specifičnosti. Identitetski pristup takođe u prvi plan stavlja činjenicu da se masovno
ponašanje javlja u kontekstu međugrupnog konflikta, u situacijama koje pojedinci u masi vide kao
vanredne, drugačije od uobičajenih. Sem što tada postoji potreba za definisanjem normi koje u tim
situacijama važe, dolazi i do izrazitog jačanja socijalnog identiteta na uštrb personalnog identiteta, i
ovaj socijalni identitet igra važnu ulogu u izgradnji novovažećih normi. Kako Stiven Rejčer
objašnjava, „pojedinci u masi ne pitaju se jednostavno ’šta je u ovom kontekstu odgovarajuće za
nas?’, već ’šta je u ovom kontekstu odgovarajuće za nas kao članove ove kategorije’. Oni neće
slediti bilo kakve sugestije, već samo one koje im izgledaju odgovarajuće u terminima
kategorijskog identiteta. Oni neće slediti bilo koga, već samo one koje vide kao pripadnike njihove
kategorije.“ (Reicher, 2001, str. 195). Razlika je i u tome što ovaj pristup manji značaj pridaje
izgradnji normi kroz proces međusobne razmene; mogućnosti za takvu razmenu su obično
ograničene, i grupne norme se izvode iz izjava i akcija onih koji se opažaju kao tipični članovi
grupe (Reicher, 1982).

Socijalni pokreti

Socijalni pokreti su vrsta grupa koja se definiše na različite načine, sa nejasnim

razgraničenjima od drugih vrsta. Poći ćemo ovde od definicije Milgrema i Toha (Milgram &
Toch,1969) koji ih određuju kao spontanu i široku grupu, konstituisanu radi podrške sistemu
namera ili verovanja njihovih članova, a čija je namera da se proizvede neka promena, ostvari neka
ideja ili reši neki socijalni problem. U odnosu na gomilu, socijalni pokreti su trajnija i
31
organizovanija grupa, koja već i samim trajnošću izgrađuje poseban grupni identitet i prepoznatljive
forme aktivnosti. Socijalni pokreti su očiglednije povezani sa postojanjem nekog socijalnog
konfilkta između društvenih grupa i sistematskim nastojanjem jedne grupe da promeni postojeće
stanje.
Za razumevanje socijalnih pokreta mora se prevazići tradicionalna dihotomija na
institucionalno-konvencionalno ponašanje s jedne strane i neinstitucionalno-kolektivno ponašanje s
druge, koja je inače bila dovoljno dobra za razumevanje gomila ili masa. Socijalne pokrete, sem
toga, odlikuje širok raspon organizovanosti, od nivoa koji se odnosi na neposredne akcije kakvi su
protesti, skupovi, šetnje i slično, do nivoa koji se odnosi na postojanje organizacione strukture,
jezgra pokreta koji se bavi koordinacijom akcija, kontaktima sa javnošću i formulisanjem politike
pokreta. Komunkacija među članovima je daleko složenija od neposredne komunikacije licem-u-
lice i uključuje raznovrsne sofisticirane forme komunikacije kave su u današnje vreme
komunikacije putem socijalnih mreža.
Socijalni pokreti imaju su trajniji i stabilniji od gomila ili masa, ali i pored prepoznatljivih
elemenata strukturisanosti, oni su jasno različiti od svojih parnjaka unutar strukturisanih skupina
kakvi bi, recimo, bile političke stranke. Oni ne traže od svojih članova i simpatizera da se formalno
učlane u njih, ne postoji skup prava i obaveza koji se odnose na sve koji se smatraju članovima
nekog pokreta, a krajnje je neodređeno koga smatrati članom nekog socijalnog pokreta.

SOCIJALNI UTICAJ

Istraživanja konformizma posle Aša

Ašovi eksperimenti replicirani su u mnogo istraživanja širom sveta. U nekim sredinama je

dobijan isti, a negde nešto manji ili nešto veći nivo konformiranja (videti pregled u Bond & Smith,
1996). Između ostalih, Ašov eksperiment je replicirao i Ljuba Stojić u Srbiji (Stojić1970), našavši
približno istu sklonost konformiranju kao u originalnom eksperimentu.
Eksperiment sa konformiranjem replicirao je, uz izvesne modifikacije, i Ašov tadašnji
asistent Stenli Milgram. On je 1957. godine, u okviru svog bavljenja razlikama u nacionalnom
karakteru, želeo da ispita da li se Francuzi i Norvežani razlikuju u stepenu konformizma. U seriji od
5 eksperimenata u kojima je učestvovalo ukupno 100 norveških i 100 francuskih studenata,
francuski studenti su se pokazali nezavisnijim, što je Milgrem bez većih dilema generalisao na nivo
razlika u nacionalnom karakteru!
U Milgremovim eksperimentima ispitanici nisu poredili duži, već su imali zadatak da kažu
koji od dva tona je duži. Ispitanik bi sedeo u svojoj kabini sa slušalicama, i verovao da odgovara
zajedno sa još četiri ispitanika (kojih u stvari nije bilo, već su ispitanicima puštani unapred
snimljeni tonski zapisi). Ispitanici su svoje odgovore davali poslednji, pošto „čuju“ odgovore ostalih
iz svoje grupe. Bilo je ukupno 30 stimulusa, a 16 puta bi saradnici jednoglasno davali pogrešne
odgovore. Dobijeni su sledeći rezultati:
- U standardnoj proceduri, konformiralo se 62% norveških i 50% francuskih studenata.
- Kada je rečeno da rezultati služe za smišljanje signala upozorenja u avijaciji, konformiranje je
neznatno smanjeno: na 56% kod norveških i 48% kod francuskih studenata.
- kada ispitanici svoje odgovore nisu glasno davali već ih pisali na ceduljicama, konformiranje
je opalo na 50% kod norveških i 34% kod francuskih studenata.

32
 - Kada je nezavisan odgovor bio propraćen komentarom tipa „Praviš se važan“, konformiranje
je poraslo na 75% odnosno 59%.
- Kada su ispitnici mogli da zvoncem zatraže da se ponovi zadatak, konformiralo se 69%
norveških i 58% francuskih studenata (zahtev da se zadatak ponovi, što Milgrem takođe
tumači kao izraz nezavisnosti, iznelo je 25% norveških i 70% francuskih studenata).

Istraživanja konformizma u različitim kulturama ubedljivo su ukazala na uticaj društvenih

faktora na konformiranje. Stepen konformiranja je bio izraženiji u kolektivnističkim nego u
individualističkim kulturama. Ali veoma značajan nalaz je bio i taj da je stepen konformiranja
varirao i unutar iste kulture ali u različitim vremenskim periodima. Generalno, u zapadnim
društvima se beleži konstantno opadanje konformiranja (Bond & Smith, 1996) a oscilacije se
tumače promenama u društveno-političkoj klimi. Perin i Spenser su 1980. godine ponovili Ašov
eksperiment na britanskim sudentima i našli potpuno odsustvo konformiranja – pogrešan odgovor je
dat na samo jednom od 396 kritičnih pokušaja (Perrin & Spencer, 1980). Po njihovom mišljenju,
Ašovi eksperimenti i njegovi rezultati bili su „dete svog vremena“, i dobijeni rezultati odslikavali su
hladnoratovsku atmosferu 40-tih i 50-tih godina koja je prožimala tadašnje američko društvo.
Larsen, ispitujući nivo konformizma u SAD u nekoliko vremenskih perioda, registrovao je opadanje
konformizma 1974. godine, što je protumačio izraženijim kritičkim stavom mladih u vijetnamskoj
eri, dok je uzroke porasta konformizma 1979. video u opadanju aktivizma među mladima i
orijentaciji na karijeru (Larsen, 1990).

Uticaj manjine na većinu

Ašova istraživanja iz 50-tih godina u prvi plan su stavila društvene fenomene u kojima
većina pokazuje svoju moć nad manjinom i podstakla na razmišljanja o tome koliku moć grupa ima
nad pojedincem i kako je njen normativni i informacioni uticaj toliko snažan da proizvodi
jednoobraznost unutar grupe.
Iz te perspektive, možemo se zapitati kako su promene unutar grupe i inovacije uopšte
moguće. A iskustvo pokazuje da se grupe menjaju i da sve promene moraju biti započete od
manjine.
Serž Moskovisi, francuski socijalni psiholog rumunskog porekla, ukazao je da mnogo puta
manjina uspeva da transformiše većinu. Na početku svih velikih religija stoje pojedinci (Isus, Buda,
Muhamed itd.) koji su uspeli da svoje svoje učenje prošire najpre među grupom vernih sledbenika,
a zatim u sve većim i većim grupama dok to nisu postale religije miliona ljudi. Slično je i u nauci.
Mnoge ideje nisu prihvaćene po prirodi stvari, već zahvaljujući upornosti ljudi koji su te ideje
zastupali i branili, proširili najpre u uskom krugu svojih sledbenika a zatim, uz njihovu pomoć,
učinili većinskim idejama.

Nemojte nikad da posumnjate u to da li mala grupa posvećenih, promišljenih građana može da promeni
svet. U stvari – samo to se oduvek i događalo.
Margaret Mid
Da bi ispitao mogući uticaj manjine na većinu, Moskovisi je sa saradnicima smislio
eksperimente koji nalikuju Ašovim (Moscovici, Lage & Naffrechoux, 1969). U jednom eksperimentu,
formirane su šestočlane grupe studentkinja od kojih su dve u stvari bile eksperimentatorove
saradnice. Eksperiment je predstavljen kao ispitivanje opažanja boja. Prikazivano je 6 puta po 6
slajdova plave boje različitih svetlina, a zadatak ispitanica je bio da kažu koje boje i koje svetline je

33
slajd. Zadatak nije bio teežak: u kontrolnoj grupi, u kojoj nije bilo ispitanikovih saradnica, jedan
jedini put (u 0,25% slučajeva) desilo se da neko za neki slajd kaže da nije plav. Eksperimentatorove
saradnice su, međutim, svaki put govorile da je slajd zelene boje. Da li će takvi odgovori uticati da
iko u većinskoj grupi takođe plavu boju nazove zelenom? Ukupno je bilo 128 naivnih subjekata, i
pokazalo se da je u 8,4% slučajeva neko od njih odgovorio da je slajd zelen.
U kojoj meri će manjina uspeti da utiče na većinu zavisiće, po Moskovisiju, od njenog stila
ponašanja i od toga kako taj stil prepoznaje i tumači većina. Da bi manjina ostvarila uticaj, ona se
pre svega mora opažati kao dosledna. U eksperimentalnoj varijaciji u kojoj je su eksperimentatove
saradnice za 24 slajda rekli da su plavi a za 12 slajdova da su zeleni, 1,25% odgovora naivnih
ispitanica bio je promenjen, tj. toliko njih je reklo da je slajd zelen.
Eksperimenti sa uticajem manjine na većinu rađeni su kasnije u puno različitih varijanti.
Nekada su se, recimo, kao stimulusi koristili naknadne slike, nekada su grupe imale ulogu porota, u
kojima bi instruisana manjina zastupala stavove suprotne većini, i slično. U kasnijim
eksperimentima uočeni su još neki faktori od kojih zavisi koliko će manjina biti uticajna. Pokazalo
se da preterana doslednost koja prelazi u rigidnost može da bude kontraproduktivna. Manjinska
grupa takođe treba da je i samouverena. Manjinska grupa je uticajnija ako od stava koji zastupa
nema lične koristi, već je, štaviše, spremna da ličnu korist žrtvuje zarad zastupanja svojih stavova.
Takođe, manjina je imala više uticaja ako je po nekim bitnim obeležjima grupne pripadnosti bila
kao većina (istog uzrasta, pola, klasne pripadnosti).
Moskovisi je smatrao da i uticaj manjine i uticaj većine nastaju tako što svest o postojanju
drugačijeg mišljenja ili postupanja dovodi do konfikta u pojedincu koji on nastoji da razreši. Suočen
sa drugačijim mišljenjem većine, on će biti pre svega izložen normativnom socijalnom pritisku i
nastojaće da se ne razlikuje od većine makar njegovo privatno mišljenje ostalo nepromenjeno.
Suočen sa drugačijim mišljenjima manjine, pojedinac će početi da preispituje svoj sud i nastojaće
da razume kako manjina dolazi do svog mišljenja. Drugim rečima, manjina će pre svega imati
informacioni socijalni uticaj. Takvo preispitivanje ne mora dovesti do direktnih i neposrednih
promena u ponašanju većine, jer se članovi grupe iz različitih razloga mogu ustezati da stanu uz
manjinu, ali može izazvati indirektne i odložene promene.

Socijalno zabušavanje

Francuski poljoprivredni inženjer Maksimilien Ringelman uočio je još krajem 19. veka
zanimljiv fenomen. On je primetio da povećanje broja radnika ne dovodi do linearnog povećanja
produktivnosti. Dva radnika neće uraditi posao duplo brže od jednog radnika, niti će ga četiri
radnika uraditi duplo brže od dva radnika. Želeo je da egzaktnije proveri da li je stvarno tako, pa je
zamolio radnike da sami ili u grupama vuku konopac koji je bio spojen sa dinamometrom kako bi
se merila snaga povlačenja. Izmerio je da dvojica postignu 93% zbirnog efekta, trojica ostvare 85%,
a osmorica samo 49% sume njihovih pojedinačnih učinaka (Ringelmann 1913, nav. prema Kravitz
& Martin, 1986). Ovaj fenomen da sa povećanjem grupe njeni članovi bivaju sve manje produktivni
nazvana je Ringelmanov efekat.
Fenomen je na prvi pogled iznenađujući jer se obično očekuje da timovi svojim „grupnim
duhom“ podignu elan i učinak pojedinačnih članova. Uočeno je uz to da sličan efekat postoji i kod
životinja - konja koji vuku teret sami ili u paru, pa čak i kod mrava, gde teret koji mogu da podignu
dva i tri mrava nije duplo odnosno triput veći od tereta koji podine jedan mrav (Zajonc, 1972).
Fenomen je u svakom slučaju od velike i teorijske i praktične važnosti, s obzirom na to u koliko
mnogo slučajeva je produktivnost rezultat grupnog rada.
34
 Kako objasniti uočeni pad u produktivnosti? Navode se dva moguća uzroka, koji se
međusobno ne isključuju.
Prvi mogući uzrok su gubici u koordinaciji. Sa povećanjem grupe, članovima grupe je sve
teže da usklade međusobnu aktivnost. Sve teže je obezbediti savršenu koordinaciju koja bi morala
da postoji kako ne bi bilo nikakvih gubitaka u ukupnom zbiru. Što je zadatak složeniji a grupa
veća, biće potrebna sve bolja koordinacija, a u nedostatku savršene koordinacije doći će do
procentualno sve većeg odstupanja od maksimalno moguće produktivnosti. Ako jedan čovek iskopa
rupu za pola sata, samo će u matematičkom zadatku desetoro ljudi uspeti da iskopa istu toliku rupu
za 3 minuta.
Drugi uzrok su gubici u motivaciji. Smatra se da, što je grupa veća, svaki član grupe je sve
manje motivisan da da sve od sebe. Ova pojava manjeg ulaganja napora kada osoba radi u grupi
nego kad radi sama naziva se socijalno zabušavanje.
Tek od 70-tih godina istraživači su preduzeli da preciznije izmere ovaj fenomen i faktore od
kojih zavisi. Inham i saradnici (Ingham et al., 1974) replicirali su Ringelmanov eksperiment i
potvrdili gubitak produktivnosti sa povećanjem grupe. Zanimljiva je bila njihova varijacija
originalnog eksperimenta, u kojoj su ispitanici samo verovali da vuku konopac zajedno sa drugima
a u stvari su uvek konopac vukli sami, jer su uvek bili prvi u redu a oni iza njih su bili
eksperimentatorovi saradnici koji su se samo pretvarali da vuku konopac. Pokazalo se da opet
dolazi do smanjenja produktivnosti, koji se ovde ne može objasniti teškoćama u koordinaciji.
Latane i saradnici (Latane et al., 1979) su umesto vučenja konopca izabrali aktivnosti koje
se češće sreću u grupi. Oni su od učesnika u eksperimentu koji su sedeli u polukrugu tražili da prave
što jaču buku aplaudiranjem i vikanjem (navijanjem). Učesnici su zadatak najpre obavljali sami a
zatim u grupama različite veličine, sa dva, četiri ili šest članova. Pokazalo se da dvočlane grupe
proizvode buku koja je 71% zbira pojedinačnih efekata, kod četvoročlanih grupa taj procenat je
iznosio 51% a kod šestočlanih 40%. U drugom eksperimentu, učesnici su imali slušalice i povez
preko očiju. Mislili su da su u grupi od dva ili od šest, ali su u stvari uvek bili sami. Kad su mislili
da još neko viče sa njima, vikali su sa 82% snage nego kad su sami, a kad su mislili da ih je još pet,
vikali su sa 74% snage. I u ovom slučaju ovo smanjenje produktivnosti moglo se objasniti ne
gubitkom u koordinaciji, koje nije ni bilo, već gubitkom u moivaciji, i autori su fenomenu
smanjivanja motivacije pri grupnom radu dali ime socijalno zabušavanje.
Pokazalo se da je zabušavanje izraženije u individualističkim nego u kolektivističkim
kulturama. Pritom,. Erli (Early,1989) koji je poredio Amerikance i Kineze, našao je da su,
generalno, Amerikanci bili skloniji zabušavanju, ali nije bila značajna sama pripadnost jednoj ili
drugoj kulturi, već pojedinčevo prihvatanje individualističkih ili kolektivističkih vrednosti:
kolektivistički usmereni Amerikanci nisu zabušavali a individualistički orijentisani Kinezi su
zabušavali.
Generalno, smatra se da je su za Ringelmanov efekat odgovorni i gubici u koordinaciji i
gubici u motivaciji. Dok se slabljenje učinka usled slabe koordinacije može otkloniti uvežbavanjem
članova, slabljenje usled socijalnog zabušavanja može da bude ozbiljan problem pa je važno videti
koji faktori ga izazivaju i kako se eventualno može neutralisati.
Od mnogih ponuđenih objašnjenja zašto dolazi do socijalnog zabušavanja, najčešće se
nekoliko međusobno srodnih uzroka. Jedan takav uzrok je tzv. „švercovanje“ (free riding). Članovi
grupe misle da što je grupa veća, njihov lični učinak je manje značajan pa se manje isplati truditi se,
jer sa mnogo manje truda mogu da postignu skoro istu dobit. Nekada, opet, očekuju da drugi neće
uložiti maksimum truda pa ne žele da ispadnu naivčine i da rade više od drugih (ovo se zove
„efekat naivčine“).
35
 Isprobani su različiti načini da se socijalno zabušavanje smanji. Kao najznačajniji faktori na
koje se može uticati pokazali su se važnost zadatka i značenje grupe za njene članove. Kada je
zadatak smatran veoma važnim a vezanost za grupu bila velika, članovi grupe su nekad imali i veći
učinak u grupi nego kad su radili sami (Karau & Williams, 1993). Takođe, faktor koji je značajno
doprinosio smanjenju zabušavanja bila je prepoznatljivost individualnih doprinosa. U varijaciji
opisanog eksperimenta Latanea i saradnika, učesnicima su prikačeni mikrofoni da bi se, navodno
registrovalo koliku buku svako od njih pravi, i to je bilo dovoljno da se smanji zabušavanje. Faktor
se pokazao značajan i u individualnoj situaciji. Kada je učesniku koji sam pravi buku rečeno da se
ne može registrovati koliku buku je naprvio, on je počeo da zabušava“ (Williams et al., 1981).
Zabušavanje se smanjuje i ako se članovima grupe kaže da će dobijati nagradu srazmerno
prepoznatom doprinosu. Zabušavanje je, takođe, manje kada je zadatak privlačan, kada su članovi
grupe prijatelji a ne neznanci, kada je grupa kohezivna.

„Moždana oluja“

„Moždana oluja“ (u svakodnevnom govoru se verovatno više odomaćila reč brejnstorming,

direktno preuzeta iz engleskog jezika) predstavlja popularnu tehniku za podsticanje grupne
kreativnosti. Ovu tehniku je osmislio i 50-tih godina popularisao marketinški stručnjak Aleks
Ozborn (Osborn). To je bio način da, kako je tvrdio, čak i udvostruči produkciju kreativnih ideja
među članovima svog tima.
„Moždana oluja“ je sve do danas omiljena i često korišćena tehnika u različitim timovima.
Tehnka se primenjuje pre svega u radu sa manjim grupama, sa oko desetak članova koji su u
kontaktu licem-u-lice. Članovi grupe se pozovu da spontano produkuju što više ideja i da ih iznose
bez zadrške, već kako im padnu na pamet, Ne treba da brinu o kvalitetu ideje – u ovoj fazi kvantitet
je važniji od kvaliteta. Ni vlastite ni tuđe ideje se ne komentarišu. Neobične i „otkačene“ ideje su
dobrodošle, kao što je dobrodošlo i nadovezivanje na tuđe ideje i njihova razrada. U prvoj fazi, sve
iznete ideje se beleže bez ikakvog komentarisanja. Tek u drugoj fazi, nakon obavljenog
brejstorminga, one se sortiraju i komentarišu.
Mada se uzimalo zdravo za gotovo da moždana oluja zaista povećava broj kreativnih ideja
koje članovi grupe isprodukuju, pa su čak i sami članovi tima uvereni da im je brejnstroming
pomogao da smisle više kreativnih ideja nego da su ih smišljali na klasičan način, provere su
pokazivale da najčešće nije tako. Ako je, paralelno sa grupom u kojoj je primenjena moždana oluja,
u drugoj grupi svaki član imao zadatak da sam za sebe zapisuje svoje ideje, kada se te ideje prikupe
pokazuje se ne samo da ih u drugoj grupi ima više nego što su za isto vreme produkovane
moždanom olujom, već da su one i kvalitetnije. Ukratko, moždana oluja dovodila je do opadanja a
ne do porasta grupne produktivnosti, i umesto očekivanog zadatka da objasne zašto dolazi do
povećane kreativnosti, istraživači su se našli pred zadatkom da objasne zašto brejnstorming
smanjuje kreativnost.
Prva ponuđena objašnjenja, da se radi o efektu zabušavanja (ljudi su nemotivisani za takav
zadatak i prepuštaju drugima da produkuju ideje) i socijalne inhibicije (pošto zadatak zahteva
produkovanje kreativnih i neobičnih, dakle nedominantnih, odgovora), mogla su da objasne samo
mali deo rezultata. Serijom eksperimenata (Diehl & Stroebe, 1987) utvrđeno je da glavni uzrok
smanjenja produktivnosti leži u blokiranju produkcije ideja, usled proste činjenice da neko ko ima
ideju mora da sačeka da dođe na red da je saopšti. Članovi grupe simultano stvaraju ideje, ali ih
iznose jedan po jedan. Dakle, opadanje produktivnosti u najvećoj meri je posledica teškoća u

36
koordinaciji. Produktivnost se nije smanjivala tamo gde su članovi mogli paralelno da iznose ideje,
npr. zapisujućii ih na ceduljicama ili koristeći kompjuter.
Sve u svemu, moždna oluja kao oblik interaktivnog rada na proizvođenju originalnih ideja
može da stimulišuće deluje na članove tima, ali standardan način primene ove tehnike lako dovodi
do zagušenja u komunikaciji, pogotovo u većim grupama. Zato istraživači koji su se bavili ovim
problemom (Stroebe, Nijstad & Rietzcshel, 2010) preporučuju da grupe budu što manje, u idelanom
slučaju od dva-tri člana. Drugi autori preporučuju da članovi tima imaju mogućnost da komentarišu
ideje koje se iznose, jer se takva varijanta pokazala superiornijom u odnosu na tradicionalnu
instrukciju (Nemeth, Personnaz, Personnaz, and Goncalo, 2004).
Treba na kraju dodati da se moždana
oluja nekad ni ne koristi da bi primarno Lako je prepoznati uspešno izvedenu “moždanu
povećala kreativnost grupe, već da bi stvorila oluju”, tada u grupi vlada živost, graja, sve ključa od
povoljan kontekst za razvoj i obogaćivanje predloga, ljudi se osmehuju, klimaju glavama
odnosa među članovima grupe (Pečujlić- odobravajući, pojedini predlozi bivaju propraćeni
burom aplauza i smeha. Vlada atmosfera podrške,
Mastilović, 1998). Ako se tehnika uspešno poverenja i dominira osećaj pripadnosti grupi.
primenjuje, stvara se atmosfera uzajamnog S. Pečujlić-Mastilović (1989, str. 150)
poverenja, oslobođena od autocenzure,
povećava se kohezivnost gupe i jača
identifikacija sa grupnim ciljem.

37
 KONFLIKTI

Šta je konflikt?

Kada neko želi da definiše reč koja je u toliko širokoj i čestoj upotrebi, i to podjednako u
svakodnevnom govoru i u naučnoj literaturi, kao što je reč „konflikt“, ne preostaje mu ništa drugo
nego da se opredeli za jednu od brojnih, međusobno preklapajućih i podjednako legitimnih upotreba
ovog pojma. Opredelićemo se za često prihvatanu definiciju Mortona Dojča (Deutsch, 1973), po
kojoj konflikt postoji kad god dve ili više strana opaze da imaju inkompatibilne ciljeve. Konflikt
je, dakle, društveno zbivanje koje nastaje kada se pokaže da su aktivnosti kojima jedna strana
nastoji postići svoj cilj inkompatibilne (neuskladive) sa akcijama koje preduzima druga strana da bi
postigla svoj cilj. Neka aktivnost je nekompatibilna sa drugom, dodaje Dojč, kada je sprečava,
ometa, ili je na neki drugi način čini manje verovatnom ili efikasnom.
Konflikt se može opisati i nešto drugačijom terminologijom, pa reći da se konflikt javlja
kada jedna strana ponašanje druge strane smatra uzrokom vlastite depriviranosti koju nastoji
otkloniti. Opažena deprivacija može biti relativna – opaža se tek u poređenju sa ishodom druge
strane, sa nivoom aspiracije ili idealnim standardom, ili potencijalnim ishodima u slučaju drugačijeg
odnosa (de Dreu, 2010).

Šta nije konflikt?

Konflikt nije osećanje neprijateljstva prema drugoj strani, pa ni razlike, ma kako izražene,
u vrednostima i shvatanjima. Osećanje neprijateljstva i konflikt jesu tesno povezani. Posmatrano u
jednom smeru, postojanje neprijateljstva, ako postoji odnos uzajamne zavisnosti, može dovesti do
toga da se drugi vidi kao moguća pretnja u budućim situacijama, što onda dovodi do postupaka
uperenih protiv druge strane, pa dalje do međusobnih nekompatibilnih akcija, tj. do konflikta. I
pored toga, u mnogim situacijama, pogotovu onim koje zahtevaju formalne a ne bliske odnose,
pojedinci mogu da skladno funkcionišu a da imaju veoma negativne stavove jedni prema drugim,
što okolini može biti vidljivo ili sasvim nevidljivo. Posmatrano u drugom smeru, dugotrajni i
intenzivni konflikti često rađaju osećanje neprijateljstva. I pored toga, u mnogim konfliktima strane
ne gaje nikakvo neprijateljstvo jedna prema drugoj – naprotiv, a opet su svesni suprotstavljenosti
interesa i nastoje da problem reše na obostrano zadovoljavajući način. Dva doktora koja raspavljaju
kojem tretmanu treba podvrći pacijenta, ili otac i majka koji se ne slažu oko toga u koju školu
upisati dete jesu, prema našoj definicije, u konfliktu, jer pacijent ne može biti lečen na oba načina
istovremeno niti dete može biti upisano u dve škole. I pored toga, ni izmeđ doktora ni između
roditelja ne postojinikakvo osećanje neprijateljstva. Druga je stvar što dugotrajni nerešeni konflikt
čak i među prijateljima može stvarati tenziju i neprijatna osećanja. Rezultat može biti hlađenje
odnosa, manja uzajamna privlačnost, rivalstvo pa čak i osećanje neprijateljsstva, ali ta osećanja nisu
nužna u konfliktu, a još manje jesu nekakava definišuća karakteristika konflikta.
Konflikt nije svađa. Mada je takvo značenje odomaćeno barem u svakodnevnoj upotrebi,
ono je previše usko ne samo u odnosu na ovde prihvaćenu definiciju, već i na većinu definicija
konflikta u stručnoj literaturi. Svađa (sukob) je često pratilac i bitna komponenta konflikta, ali je
suštinski važno videti da konflikt može da postoji i bez sukobljavanja strana. Svođenjem konflikta
na sukob gubi se iz vida da popustljivost ili povlačenje mogu da takođe budu dugotrajne, stabilne
strategije strana u konfliktu, a pogotovo je problematično što se time previđaju ili zanemaruju
konstruktivni, kooperativni postupci u konfliktu. Strane koje, kada su u konfliktu, nastoje da uz
38
međusobno uvažavanje nađu obostrano prihvatljivo rešenje, i dalje jesu u konfliktu.

Struktura konflikta

Konflikt je veoma složen proces, i njegova složena struktura se uobičajeno predstavlja kao
trougao kojeg čine tri međusobno tesno povezane komponente (Mitchell, 1981) prikazane na Slici
2. To su konfliktna situacija, konfliktni stavovi i konfliktno ponašanje.

Slika 3: Struktura konflikta

Pod konfliktnom situacijom misli se na predmet konflikta – činjenicu da dve ili više strana
opažaju da imaju međusobno neuskladive ciljeve. Početna tačka u razumevanju nekog konflikta je
uvid u to koje strane su u konfliktu i koji su im to ciljevi koji su neuskladivi. Ako takva
neuskladivost postoji i pre nego što strane toga postanu svesne, govori se o latentnom konfliktu.
Kada jedna od strana prepozna ovu neuskladivost, latentni konflikt prerasta u manifestni konflikt.
Konfliktni stavovi i opažanja obuhvataju uobičajena verovanja, osećanja i opažanja koja se
javljaju kad se neko nađe u konfliktnoj situaciji i koji, menjajući svoj sadržaj i intenzitet, postoje
tokom celog trajanja konflikta.
Konfliktno ponašanje odnosi se na akcije koje preduzimaju strane u konfliktu sa ciljem da
druga strana odustane od svojih ciljeva ili ih promeni.
Izjednačavanje konflikta samo sa jednom komponentom bi predstavljalo uprošćavanje
samog fenomena. Naročito pri analizi konkretnog konflikta nemoguće ga je razumeti ako se ne
stekne uvid u sve tri njegove komponente.

Konfliktna situacija

Konfliktna situacija se, u najkraćem, sastoji u opisu ko je u konfliktu i oko čega.

Podela konflikata prema akterima

S obzirom na to ko su strane u konfliktu, pravi se načelna podela na:

- intrapsihičke konflikte
- inerpersonalne konflikte
- unutargrupne konflikte
- međugrupne konflikte.

U intrapsihičkim konfliktima radi se o konfliktu motiva, izboru između opcija približno iste
(ne)poželjnosti. Obično se govori o konflitu dvostrukog privlačenja, ili konfliktu dvostrukog
odbijanja, ili konfliktu istovremenog privlačenja i odbijanja.
Interpersonalni konflikti su konflikti između pojedinaca. Takvi su i unutargrupni konflikti,
39
ali u ovom slučaju važan momenat je da su osobe u konfliktu pripadnici iste grupe, i da njihov
konflikt zavisi od položaja koje imaju u grupi, da konflkt ima posledice po funkcionisanje grupe i
da članovi grupe nastoje da su umešaju u konflikt.
Međugrupni konflikti su konflikti između grupa. Međudržavni konflikti, građanski ratovi,
sukobi navijača, etnički ili rasni konflikti tipični su primeri ove vrste konflikata. To ne mora nužno
da znači da su svi članovi jedne grupe u konfliktu sa svim članovima druge grupe u smislu da su
zainteresovani za predmet sukoba, ali bez obzira na to, konflikt utiče na unutargrupne i međugrupne
procese koje dotiču sve članove grupe. Zavisno od entitativnosti i organizovanosti grupe, kao i
intenziteta konflikta, grupne norme će zahtevati i od „neuključenih članova” da se identifikuju sa
grupom i da zastupaju grupne ciljeve, kao što će i ti neuključeni članovi, hteli ne hteli, osetiti da
članovi grupe u konfliktu menjaju ponašanje prema njima.
Kod dugotrajnih i dinamičnih konflikata, i sadržaj konflikta a i to ko su strane u konfliktu
može vremenom da se menja. Prvi svetski rat je primer u kojem dolazi do niza objava ratova a iza
svake od njih postoji poseban razlog. Neke države su se uključile u rat neposredno pošto je Austro-
Ugarska objavila rat Srbiji, a neke su se uključile tek kasnije. Italija se uključila sledeće godine a
Amerika tek 1917. godine, dok Rusija izlazi iz rata nakon Okobarske revolucije. Sa trajanjem
konflikta obično dolazi do proširenja konflikta što, kao što ćemo videti, predstavlja jedan od
znakova njegove eskalacije. Proširuje se i broj strana neposredno ili posredno uključenih u konflikt
kao i sadržaj konflikta.

Diskontinuitet pojedinac-grupa

Eksperimentalna istraživanja ponašanja u konfliktu, ukazala su na jednu vrlo značajnu

razliku između interpersonalnih i intergrupnih konflikata. Pokazalo se, naime, da su grupe
konpetitivnije nego pojedinci. Pojedinci su znatno kompetitivniji kad su uključeni u međugrupni
konflikt nego kad su uključeni u interpersonalni konflikt (Schopler & Insko, 1992). Pojedinci
znatno češće pribegavaju kompetitivnom stilu u odnosu na rešavanje problema kada pregovaraju
kao predstavnici grupe nego kada pregovaraju samo u svoje ime (Pruitt, 1991). Dovoljno je čak da,
igrajući uloge, ispitanici zamisle da su predstavnici grupa (“Zamislite da ste predstavnici dve velike
kompanije”) pa da budu kompetitivniji nego kad treba da zamisle da pregovaraju samo u svoje ime
(“Zamislite da ste dva konkurenta”).
Nude se različita objašnjenja za ovaj fenomen, nazvan diskontinuitet pojedinac-grupa.
Stepen poverenja u grupu je manji nego stepen poverenja u pojedinca; grupa obično podržava svog
člana koji, u interesu grupe, ispoljava kompetitivan stav prema drugima, pojedinac se u grupi oseća
manje odgovoran za svoje sebično ili agresivno ponašanje; važno mu je da zadobije naklonost grupe
pokazujući veću želju za pobedom, ili da opravda poverenje onih koji su ga izabrali a koji ga obično
vide kao čvrstog i nepopustljivog; kompetitivnost prema tuđoj grupi je način da se izrazi lojalnost
prema vlastitoj grupi ilil se bar tako može pravdati.
Specifični grupni procesi koji se dešavaju u grupi koja je u produženom konfliktu takođe za
posledicu imaju eskalaciju konflikta.
U grupi jačaju norme koje traže kohezivnost (solidarnost) od svojih članova, a stavovi,
uverenja i ponašanja oko kojih treba da se okupe članovi grupe se vremenom polarizuju (postaju
sve ekstremniji). Grupa kod članova često podstiče osećanje nepobedivosti koje vodi visokim
zahtevima i nerealnom optimizmu.Vođstvo u grupi se obično prepušta militantnim vođama,
“jastrebovi” dobijaju više status od “golubova” jer se opažaju kao lojalniji i korisniji za grupu. Uz
to, unutar grupe se često formiraju nove, militantne podgrupe koje prednjače u borbi sa drugom
40
grupom.
Za bržu eskalaciju međugrupnih konflikata odgovoran je i proces vikarijske osvete. Ovaj
proces je naročito izražen među grupama sa visokom entitativnošću, dakle među visoko kohezivnim
grupama čiji članovi imaju izražen grupni identitet i gde se grupe opažaju kao dva super-organizma
koji se bore jedan protiv drugog. Ako član jedne grupe povredi člana druge grupe, ovaj događaj se
interpretira tako da je jedna grupa povredila drugu grupu. U znak osvete, član druge grupe će
povrediti člana prve grupe, pri čemu ni „osvetnik” ni onaj koji je predmet osvete uopšte ne moraju
da budu akteri u prvobitnom povređivanju. Ekstreman primer ovakve vikarijske osvete je krvna
osveta. Ako je pripadnik jedne zajednice ubio pripadnika druge zajednice, predmet osvete neće biti
ubica već bilo koji član zajednice kojoj ubica pripada, i to po mogućsvu što istaknutiji, vredniji
predstavnik te zajednice. Serija vikarijskih osveta čini da konflikt počinje da se tiče svih članova
grupe, i onih dotle nezainteresovanih za predmet konflikta, jer i oni postaju potencijalni predmet
napada i jer se i od njih očekuje da štite vlastitu grupu tako što će biti spremni da napadnu bilo kog
člana protivničke grupe.

Podela konflikata prema sadržaju

Konflikti po svom sadržaju mogu da budu veoma raznovrsni. Jedna od podela je na

konflikte interesa i konflikte vrednosti.
Konflikti interesa nastaju oko podele resursa koje vrednuje i jedan i druga strana ali se ne
slažu kako ih rasporediti. Takvi konflikti su, na primer, konflikti oko teritorije, raspolaganja
prirodnim resursima, visine primanja itd., oko statusa i položaja u grupi, gde svaka strana želi da
dobije što je više moguće. Ako je sporna teritorija privlačna za obe strane zbog prirodnih resursa,
svaka strana razume onu drugu zašto želi da je pridobije – konflikt nastaje zato što strane imaju
istovetne vrednosti. Strane će nastojati da procene koliko kojim rešenjem dobijaju a koliko gube, da
li se nastavak konflikta isplati ili ne, i biće spremne da, ako procene da je to u njihovom interesu, da
pregovaraju i da delom odustanu od početnih zahteva.
Konflikti vrednosti nastaju kada inkompatibilni ciljevi proizlaze iz sukobljenih vrednosti
jedne i druge strane. Razlike u vrednostima nisu same po sebi konflikt: konflikt nastaje ako jedna
strana vlastitu akciju opravdava zalaganjem za jednu vrednost a druga strana zalaganjem za drugu
vrednost. Na primer, mogu da se vode žustre rasprave u kojoj meri jedno drušvo treba da bude
sekularno, ali te rasprave prestaju da budu samo načelne ako treba odlučiti da li uvesti obaveznu
veronauku u školama ili ne. Konflikti vrednosti nazivaju se i ideološki konflikti jer iza
suprotstavljenih akcija mogu da stoje različiti principi i opšta uverenja o poželjnom
odn.nepoželjnom, pravednom i nepravednom. Jedna strana smatra da teritorija treba da pripadne
grupi koja je najbrojnija, a druga strana grupi koja se tu prva doselila. Jedna strana se zalaže da svi
treba da imaju pravo glasa, druga strana bi isključila žene, treća strana bi isključila siromašne. Jedni
se zalažu za kapitalistički poredak a drugi za socijalistički poredak...
Granicu između konflikta interesa i konflikta vrednosti u praksi nije lako povući. Jedan
razlog je što se konfliti interesa tako lako prerušavaju u konflikte vrednosti. Opcija za koju se
borimo zato što je smatramo pravednijom i boljom po pravilu je baš ona koja nam i lično više
odgovara. Kada se interesi poklapaju sa vrednostima, najčešće nije lako razlučiti da li se radi o
stvarnom poklapanju, o nesvesnoj racionalizaciji, ili o prerušavanju kojim vlastita pozicija treba da
dobije veći legitimitet. U međugrupnim konfliktima, konflikt interesa se često predstavlja kao
konflikt vrednosti da bi se članovi grupe što jače mobilisali i da bi se što više njih ujedinilo oko
zajedničkih vrednosti. Ako se radi o „golim interesima”, ljudi su skloni da se pitaju čiji su to
41
interesi, i koliko oni lično imaju koristi a koliko štete od neke akcije, i da na osnovu toga odluče
koliko će se uključiti u sukob. S druge strane, borba za uzvišene vrednosti i ideale, odbrana časti,
nalaže da ljudi ove vrednosti stave iznad ličnih interesa, dotle da se očekuje spremnost na
žrtvovanje i nepopustljivost. Svetinje ne mogu biti premet cenjkanja. Problem, međutim, može da
se pojavi kada se u pregovorima konflikt ponovo pokaže kao konflikt interesa. Iz svih tih razloga,
konflikti vrednosti se pokazuju kao teži za rešavanje.
S obirom na to šta je predmet konflikta pravi se i podela na latentne i manifestne konflikte.
Ako neuskladivost ciljeva postoji i pre nego što strane toga postanu svesne, govori se o latentnom
konfliktu. Kada jedna od strana prepozna ovu neuskladivost, latentni konflikt prerasta u manifestni
konflikt.
Kao što strane u konfliktu imaju sukobljene ciljeve, isto tako, po pravilu, imaju i sukobljena
viđenja šta je u stvari pravi predmet konflikta, šta je njegov uzrok. Odgovor na ovo pitanje je, inače,
izuzetno značajan jer od njega zavisi u kojoj meri će se konflikt videti kao rešiv ili nerešiv,
jednostavan ili složen, manje ili više važan. Naročito je značajno što odgovor često sugeriše i ko je
kriv za nastanak konflikta. Pogotovo u velikim međunarodnim konfliktima, odmah sa izbijanjem
konflikta počinje borba sukobljenih strana oko toga čija interpretacija konflikta će se nametnuti kao
dominantnija. Da li će se ratovi u Jugoslaviji videti kao borba za oslobođenje ili kao razbijanje
Jugoslavije, ko će biti označen kao agresor? Posmatrači i ne mogu i ne žele da razumeju sve finese
nekog konflikta, već nastoje da na osnovu glavnih detalja stvore sebi predstavu ko je „dobar
momak” a ko je „loš momak”, da tu podelu zapamte i da se u skladu s tim ponašaju. Otuda je u
konfliktima veoma važno ko ima kontrolu nad predmetom konflikta (Fisher, 1964). Strana koja
uspostavi kontrolu nad predmetom konflikta, tj. nametne vlastitu interpretaciju o kakvom konfliktu
se radi, stiče značajnu početnu prednost jer druga strana prelazi u defanzivu i mora da osporava
dominantnu sliku o sebi i svojim motivima, sliku koja je prikazuje u lošijem svetlu. Takođe,
kontrola nad predmetom
konflikta omogućava onome ko Način na koji se konflikt predstavlja može drastično odstupati od
tu kontolu ima da konflikt prave slike. Dok je iz istorijskih dokumenata evidentno da se
predstavi kao manje ili više nacistička Nemačka sistematski pripremala za ratna osvajanja, ona
je takve optužbe označavala kao besramnu klevetu i bolesnu
važan, da ga predstavi kao histeriju. Njeno zvanično tumačenje je bilo da ona vodi
konflikt oko principa ili konflikt miroljubivu politiku a da su Drugi svetski rat isprovocirali Jevreji.
oko interesa itd. Nije svejedno Navodno, Nemačka je, kao nevina žrtva jevrejske zavere, morala
da li je strana otpočela rat ili je da odgovori i otpočne odbrambeni rat, ali će, kao što je i zapretila
u slučaju da se tako nešto dogodi, kao cilj postaviti i istrebljenje
bila primorana da se brani, da li Jevreja (Herf, 2006). U svom govoru u januaru 1939. godine Hitler
iza zahteva za promenom zakona je poručio: „Ako internacionalno bankarsko Jevrejstvo unutar i
stoji želja za profitom ili borba izvan Evrope uspe da još jednom gurne nacije u svetski rat,
za pravedne principe itd. rezultat neće biti boljševizacija sveta i pobeda Jevreja, već
uništenje jevrejske rase u Evropi.”

I dugo nakon prestanka konflikta različite interpretacije o čemu se zapravo radilo nastavljaju
da postoje ne zato što bi bilo veoma komplikovano naći pravi odgovor, već zato što strane u
konfliktu aktivno nastoje da u istorijsko sećanje, vlastito i tuđe, ugrade onakvu interpretaciju
događaja kakva im ide u prilog. Ako se porede nacionalni udžbenici istorije, ispada da su sve zemlje
tokom istorije vodile samo odbrambene ratove i da su sve njihove vođe bile borci za slobodu i
pravdu. Kao što se kaže da je rat nastavak politike drugim sredstvima, tako se može reći i da je
tumačenje rata nastavak rata drugim sredstvima. Borba oružjem ustupa mesto borbi
interpretacijama. I danas postoje protivrečna tumačenja uzroka Prvog svetskog rata, Vijetnamskog
rata i mnogih drugih.
42
 Slaganje u interpretacijama je pogotovo teško kada su uzroci sukoba realno veoma brojni i
zamršeni i uz to i nedovoljno poznati i kad uključuju puno sukobljenih strana.

Teorija igara kao pristup proučavanju konflikata

Konflikti su odvajkada privlačili pažnju ljudi, koji su nastojali da ih razumeju i utiču na

njihov tok i ishod. Konflikti, definisani kao situacija u kojoj postoje inkompatibilni ciljevi,
obuhvataju ogroman dijapazon ljudske interakcije – od dečjih prepirki do višegodišnjih ratova.
Postavlja se pitanje, ako konflikt pokriva toliko različite socijalne fenomene, može li se reći išta što
bi važilo za sve konflikte, imaju li oni neki zajednički imenitelj sem onog preko koga su definisani.
Da li se teorije koje su se bavile pojednim specifičnim segmentima ovog fenomena (npr. bračnim
sukobima, ratovima, cenjkanjem pri trgovini, izbornim ponašanjem, klasnom borbom...) mogu
integrisati u ”konfliktologiju” koja bi otkrivala univerzalne pravilnosti konflikata uopšte, skrivene
iza ogromne pojavne raznolikosti fenomena? Naučna proučavanja konflikata doživljavaju procvat
od 50-tih godina 20. veka, i za nagli razvoj ove discipline treba zahvaliti, neminovnoj uostalom,
interdisciplinarnosti proučavanja. Iznenađujuće veliki broj disciplina se bavi konfliktima i daje
krupan doprinos: od sociologije, psihologije, politikologije, istorije, antropologije, prava, pa sve do
matematike, ekonomije, biologije.
Upravo je raznovrsnost ispoljavanja i interdisciplinarnost proučavanja nametala potrebu za
teorijskim okvirom i jezikom koji će u što većoj meri moći da se odnosi na konflikte uopšte, i koji
će i samim konfliktima prići ne izolujući ih već ih smeštajući u širi kontekst ljudske interakcije.
Takva teorija je pronađena u teoriji igara, matematičkoj disciplini koja se bavi racionalnim
odlučivanjem u situacijama interaktivnog donošenja odluka. Odmah posle publikacije knjige
"Teorija igara i ekonomsko ponašanje", matematičara i fizičara Džona von Nojmana i ekonomiste
Oskara Morgenšterna (von Neumann i Morgenstern, 1944) za koju se smatra da je zasnovala ovu
disciplinu, prepoznat je značaj teorije igara u analizi konflikata, pa se teorija igara neretko i definiše
kao proučavanje racionalnog ponašanja u konfliktnim situacijama.
U teoriji igara, pod igrom se ne misli na igranje, već na situaciju interaktivnog donošenja
odluka. Pod ”interaktivnim” se misli da prilikom donošenja vlastite odluke ”igrač”, da bi predvideo
ishod svoje odluke, mora da uzme u obzir i odluke drugih ”igrača”.
Uzmimo za primer sledeću situaciju. Otišli ste sa društvom na večeru i konobar pita želi li
neko šampanjac. Ako svako plaća svoj račun, onda se vašim odlukama bavi teorija odlučivanja.
Pogledom u cenovnik Vi viditekoliko će Vas koštai naručivanje šampanjca a koliko naručivanje
piva, i vagajući dobitke i gubitke odlučujete se za porudžbinu. Ali ako račun delite na jednake
delove, onda se radi o situaciji kojom se bavi teorija igara. U takvoj situaciji, svaki igrač odlučuje
šta da uradi znajući da će posledice njegove odluke zavisiti od njegove akcije, ali i od akcije drugih
igrača i aktuelne situacije. Razlika između ukusa piva i ukusa šampanjca Vam je jasna, ali ne
možete znati koliko ćete platiti, bez obzira šta naručite, jer sve zavisi šta će naručiti ostali i koliko
će Vaša porudžbina uticati na porudžbine ostalih.
Teorija igara proučava šta bi racionalan igrač u situaciji gde ishod zavisi i od njegove odluke
i od odluke druge strane trebalo da izabere. Ovde govorimo o racionalnosti postupaka a ne
racionalnosti preferencija. Drugim rečima, racionalan igrač je onaj koji uvek bira akciju od koje
očekuje najveću dobit, a šta će on lično smatrati manjom ili većom dobiti – to je njegova stvar.
U teoriji igara, izbori pred kojima stoje igrači, i posledice tih ishoda, najčšće se prikazuju
pomoću karakterističnih matrica. Složenost matrica zavisi od broja igrača i broja mogućih izbora. U
najprostijem slučaju matrica prikazuje izbore dva igrača koji biraju između dve alternative, i ishode
43
tih izbora. Takva matrica je prikazana u Tabeli 4.

Igrač 2
B1 B2
Igrač 1 A1 a11 ; b11 a12; b12
A2 a21 ; b21 a22; b22

Tabela 4: Matrica 2 x 2

Matrica prikazuje situaciju u kojoj su dva igrača, 1 i 2. Svako od njih može izabrati jednu od
dve alternative. U ćelijama su prikazani ishodi zavisno od njihovih izbora. U gornjoj levoj ćeliji,
oznaka a11 predstavlja ishod po igrača 1 u slučaju da on izabere opciju A1 a igrač 2 opciju B1, i tako
za svaku ćeliju. Ishodi su, najopštije, rezultanta dobitaka i gubitaka koji se mogu odnositi na novac,
teritoriju, status, ljubav, poštovanje... Ishodi su u matricama obično iskazani brojevima, koji služe
samo da ukažu na redosled povoljnosti ishoda (veći broj - povoljniji ishod).
Izbor koji napravi igrač naziva se potez. U nekim igrama, potezi koje odigravaju igrači su
simultani, u drugim igrama sukcesivni. Neke igre se sastoje od samo jednog poteza kojeg odigra
jedna i druga strana, a neke igre mogu da se sastoje od dva i više poteza svakog igrača. Ako se
društvo iz gornjeg primera nije okupilo samo jednom, već se dogovorilo da svakog meseca ide na
zajedničku večeru, onda je igra "Naručivanje pića" koju igraju igra iz više poteza (onoliko koliko će
zajedničkih susreta biti). Ako svako naručuje piće ne znajući šta će drugi naručiti onda su potezi
igrača simultani, a ako piće naručuju redom, tako da svi čuju šta su oni pre njih naručili, onda je to
igra sa sukcesivnim potezima.
Teorija igara je omogućila da se razumeju značaj i vrste međuzavisnosti kao ključnog
koncepta za razumevanje konflikta. U nekim igrama, kao na primer u onoj u Tabeli 5, igrači mogu
biti potpuno nezavisni.
Igrač 2
B1 B2
Igrač 1 A1 0;1 0;1
A2 1;1 1;1
Tabela 5: Matrica 2 x 2

U situaciji prikazanoj u gornjoj matrici, oba igrača mogu da vide da su ishodi njihovih
izbora potpuno nezavisni od izbora koji napravi druga strana. Igrač 1 vidi da će u slučaju da odigra
A1 dobitak uvek biti 0 a u slučaju da odigra A2 dobitak će uvek biti 1, bez obzira šta odigra igrač 2,
kao i da njegov izbor neće imati nikakvih posledica na ishod igrača 2. Igrač 2 će, videti da šta god
on izabrao ishod će biti 1, i da njegov izbor nikako neće uticati na ishod igrača 1.
U ovakvim igrama ni ne postoji nikakav konflikt između igrača. One su, naravno, potpuno
nezanimljive iz ugla teorije igara. Značajne su tek one situacije u kojima se igrači nalaze u situaciji
međuzavisnosti, a neke od takvih situacija su one koje zovemo konfliktnim situacijama.

Konfliktna situacija kao oblik međuzavisnosti

Polazna tačka za razumevanje konflikata je razumevanje međuzavisnosti. Konflikt može da

postoji samo između strana između kojih postoji odnos međuzavisnosti, tj. odnos u kojem akcije
jedne strane utiču (ili bar postoji verovatnoća da utiču) na drugu stranu. Postoje takoreći bezbrojni

44
oblici međuzavisnosti, i samo neki od njih predstavljaju osnovu za konflikt. Stoga, da bi se
razumela posebnost konflikta, potrebno je jasnije sagledati šta je međuzavisnost, koji oblici
međuzavisnosti postoje, kakve su im posledice, i u čemu je specifičnost onih oblika međuzavisnosti
koji proizvode konflikt.
Osnove teorije međuzavisnosti postavili su Džon Tibo i Harold Keli, najpre u svojoj knjizi
iz 1959. godine (Thibaut & Kelley, 1959), a zatim nakon dvadeset godina (Kelley & Thibaut,
1978), kada formulišu teoriju koja u mnogim referentnim prikazima postaje osnova za analizu
socijalnih konflikata (npr. de Dreu, 2010;Myers, 2009; Pruitt, 1998).
I pored ogromne raznolikosti vidova međuzavisnosti, uzima se da postoje tri njihove
osnovne forme (Schelling, 1960).
(a) čista kooperativna situacija. U nekim situacijama, postizanje cilja jedne strane
povezano je sa postizanjem cilja druge strane. U takvoj, čistoj kooperativnoj situaciji, ciljevi strana
ne samo da nisu inkompatibilni već su međusobno povezani - A može da ostvari svoj cilj tek ako i
B ostvari svoj cilj i obrnuto.
Tabela 6 ilustruje takvu situaciju. Dva suseda su ispred vrata zajedničke garaže našli
oboreno stablo koje nijedan od njih ne može sam da podigne. Oni mogu isparkirati svaki svoj
automobil samo ako sarađuju, tj. ako istovremeno podignu oboreno stablo.

Sused 2
podići ne podići
podići 10 ; 10 0;0
Sused 1
ne podići 0;0 0;0
Tabela 6: Čista kooperativna situacija

Kooperativna situacija će nalagati stranama da se kooperativno ponašaju: nastojeći da

ostvari svoj cilj, svaka strana će pomagati drugoj da ostvari svoj cilj (ciljevi obeju strana mogu biti
identični, ali to nije neophodno). Takvu situaciju Dojč je označavao kao unapređujuću
međuzavisnost ciljeva.
(b) čista kompetitivna situacija. Drugačiji oblik međuzavisnosti je čista kompetitivna
situacija, ili, Dojčovom terminologijom, suprotstavljena međuzavisnost ciljeva. Jezikom teorije
igara, ovakva situacija se naziva igrom nultog zbira: ako jedna strana postigne svoj cilj, druga ne
može postići svoj, što neko dobije veći deo „kolača” kojeg želi za sebe, to će drugi dobiti manji deo.
Tipičan primer su sportska takmičenja, u kojima samo jedna strana može da pobedi, a pobeda
jednog takmičara podrazumeva poraz drugog, dok „nerešen ishod” podrazumeva podelu poena.
Takve su i situacije proste podele dobiti i razmene: koliko prodavac dobije, toliko će kupac platiti.
Ilustracija čiste kompetitivne situacije može da bude igra (sad se radi o igri u bukvalnom
smislu) „papir, kamen, makaze” (Tabela 7). Igrači treba da istovremeno pokažu simbol papira,
kamena ili makaza. Makaze pobeđuju papir, kamen pobeđuje makaze, a papir pobeđuje kamen, a
ako igrači pokažu isti znak, onda je nerešeno.

Igrač B
papir kamen makaze
papir 0;0 +1 ; -1 -1 ; +1
Igrač A kamen -1 ; +1 0;0 +1 ; -1
makaze +1 ; -1 -1 ; +1 0;0

45
 Tabela 7: Čista kompetitivna situacija
U čisto kompetitivnoj situaciji, ciljevi strana su inkompatibilni, te se po definiciji radi o
konfliktnoj situaciji. Čisto konfliktna situacija će po logici stvari nametati igračima koji su se u njoj
našli kompetitivno ponašanje ili distributivno pregovaranje (Walton & McKersie, 1965). Strana
koja nastoji da ostvari svoj cilj mora sprečavati drugu stranu da ona ostvari svoj cilj, a pobeda jedne
strane je istovremeno poraz druge strane.
(c) situacija mešanih motiva. Treća situacija je najčešća, ali i najsloženija. Radi se o
situacijama mešanih motiva, u kojima je jedna strana motivisana i da sarađuje sa drugom stranom,
ali i da se nadmeće sa njom. To je igra ne-nultog zbira, jer tu dobitak jedne strane nije uvek jednak
gubitku druge strane; postoji mogućnost i da obe strane dobiju (tzv. win-win ishod), ali i opasnost
da obe strane budu na gubitku. U donjoj Tabeli 8 dat je primer jedne takve situacije.

Biljana
radi ne radi
radi 3,1 1,3
Ana
ne radi 1,1 0,0

Tabela 8: Igra ne-nultog zbira

Ana i Biljana rade zajednički grupni rad, ali imaju sasvim različite aspiracije. Ani je važno
da dobije što bolju ocenu, za šta je potrebno da se obe potrude. Ako sav posao padne na nju, em će
utrošiti puno vremena, em će rad biti slabiji. A ako sve prepusti Biljani, uštedeće vreme ali će rad
biti vrlo slab. Biljani je, opet, važno samo da polože, visoka ocena joj ništa ne znači i nije spremna
da gubi vreme na ozbiljan rad, i najviše bi joj odgovaralo da sve prepusti Ani.
U matrici prikazanoj u Tabeli 6 ciljevi i jedne i druge strane – da postignu maksimalnu dobit
– nisu kompatibilni jer se ne nalaze u istoj ćeliji. Iz matrice se takođe može predvideti šta će i Ana i
Biljana, ako malo razmisle, izabrai da urade. Ani je ipak bolje da radi na zadatku nego da ga
prepusti Biljani, jer će, šta god Biljana odluči, bolje proći ako radi nego ako ne radi. Pošto Biljana
može da predvidi da će Ana odlučiti da radi na zadatku, ona će odlučiti da izbegne posao. I za jednu
i za drugu je to bolja varijanta nego da grupni rad bude neurađen.
Oblik međuzavisnosti koji je privukao najviše pažnje istraživača je "igra" najčešće
prikazana kao „dilema zatvorenika”3. Jedna od verzija te priče mogla bi da glasi ovako. Dvojica
osumnjičenih za pljačku su u odvojenim ćelijama i svakome od njih se istovremeno kaže: "Bez
priznanja nekog od vas ne možemo vas osuditi jer nemamo dokaze. U tom slučaju, kaznićemo vas
zbog nošenja oružja i sličnih prekršaja sa po jednom godinom zatvora. Ako obojica priznate,
dobićete relativno blage kazne, svako po pet godina zatvora. Ali u slučaju da jedan ne prizna a drugi
prizna, onaj koji je priznao dobiće blagu kaznu od nekoliko meseci jer sarađuje sa zakonom i
pomogao je da se slučaj reši, a onaj koji nije priznao dobiće maksimalnu kaznu od 10 godina
zatvora. Biraj šta ćeš da uradiš, da priznaš ili ne priznaš." Svaki od zatvorenika je u dilemi šta mu je
najpametnije da uradi, vodeći računa o tome kakvu odluku drugi zatvorenik može doneti.
Priča o zatvorenicima nosi sa sobom niz detalja ("Šta je sa sakrivenim plenom?" "Hoće li mi
se ovaj drugi osvetiti?" "A šta je sa zadatom reči?" i sl.) koji zamagljuju osnovnu dilemu. Zato
ćemo ovde istu dilemu prikazati u Tabeli 9 kao dilemu vlasnika automata za kafu).

3
Kada je matematičar Albert Tucker (Taker) 50-tih godina bio zamoljen da studente psihologije na svom univerzitetu
upozna sa teorijom igara, on je smatrao da je najbolje da igru predstavi preko neke zanimljive priče, i za tu priliku je
smislio priču o dvojici zatvorenika. Ta priča je i danas ostala najpopularniji način predstavljanja.

46
 vlasnik B
niska visoka
cena cena
niska
vlasnik cena 1;1 4 ; -2
A visoka
cena -2 ; 4 3;3

Tabela 9: Igra ne-nultog zbira (situacije mešanih motiva): „dilema vlasnika automata”

Priča bi išla ovako: dva vlasnika automata za kafu mogu da postave svoje automate u
hodniku fakulteta. Od njih se u ugovoru traži da se obavežu kolika cena kafe će biti sledećih godinu
dana. Mogu izabrati da kafa košta 100 dinara (visoka cena) ili 50 dinara (niska cena). Jednaka cena
bi značila i da bi delili tržište, jer kupci ne bi pravili razliku između jednog i drugog automata pa bi
polovina, po zakonu slučajnosti, kupovala iz jednog automata a druga polovina iz drugog.
Obostrano opredeljenje za visoku cenu donelo bi najviše koristi i jednoj i drugoj strani. Obostrano
opredeljenje za nisku cenu donosilo bi minimalnu zaradu, na ivici profita. Ako se jedan vlasnik
opredeli za nisku a drugi za visoku cenu, onda će ovaj drugi finansijski propasti jer mu se uloženi
novac neće vratiti: niko neće kupovati njegovu skupu kafu, a prvi će imati odličnu zaradu jer će,
mada je cena kafe niska, imati celo tržište. Prodavac A i B jesu u konfliktu, jer najprivlačniji cilj (u
tabeli označen s 4 boda) ne mogu da postignu istovremeno.
I jedan i drugi vlasnik znaju kako stoje stvari, i treba da donesu odluku. Uzmimo da vlasnik
A ovako razmišlja: „I ja i B vidimo da nam najviše odgovara da obojica odredimo visoku cenu, pa
ću to i uraditi, svakako i on. Ali, čekaj malo: ako već verujem da će on ponuditi visoku cenu, onda
je najbolje da ja ponudim nisku cenu – tako ću ga nadmudriti i zaraditi mnogo više. Da, ponudiću
nisku cenu. Ali, i on će sigurno tako razmišljati i ponuditi nisku cenu, a onda ceo posao skoro da
nam se ne isplati. Da li da ipak izaberem visoku cenu računajući da će me B neće prevariti pa da će
i on izabrati visoku cenu? Ali, možda on ni ne želi da me prevari, već mi jednostavno ne veruje i
misli da ću ja njega prevariti, pa će zato iz opreznosti izabrati nisku cenu...” Istovremeno, iste ove
dileme muče i vlasnika B.
Pošto na ovakav način razmišljaju i jedna i druga strana, najverovatnije je da će se obe
opredeliti za nisku cenu i za praktično nikakvu zaradu, da će birati takvu strategiju iz godine u
godinu, da će i jedna i druga ostajati bez profita i da će nezadovoljstvo situacijom sve više rasti, uz
prateće negativne emocije i međusobna optuživanja.
Značaj ove situacije je u tome što opisuje čest oblik konflikta u kojem se mogu naći dve
inače racionalne strane. Ako ne sagleda „čvor” u kojem su se strane zaplele, posmatrač će biti sklon
da ponašanje strana u konfliktu – njihovo stalno propuštanje da zajedničkom saradnjom izaberu
mnogo veći obostrani dobitak (3 ; 3) i posledičnu eskalaciju konflikta, protumači njihovom
iracionalnošću. Teškoća, međutim, ne leži u iracionalnosti strana u konfliktu (mada tokom vremena
one mogu postati iracionalne), već u obliku međuzavisnosti u kojem su se strane našle. Situacija u
kojoj su se našle je takva da zajednička kooperacija proizvodi bolje ishode za svaku stranu nego
uzajamna kompeticija, a ipak bi i matematičari preporučili kao najbolji potez da se odustane od
saradnje (još bolji potez bi bio uopšte ne igrati ovu igru).
Slične dilemi zavorenika su različite socijalne dileme (zamke), u kojima postoji sukob
pojedinačnog i grupnog interesa. To su situacije u kojima se cilj od kojeg svi imaju koristi može
ostvariti samo ako dovoljan broj ljudi lični interes stavi u drugi plan, pri čemu korist imaju i oni koji
lični interes nisu stavili u drugi plan. Postoje dve vrste takvih socijalnih dilema. Jedna od takvih
dilema je tzv. tragedija zajedničkog dobra (Hardin, 1968). Zamislimo jedan zajednički pašnjak na
kojem svaki stočar može da dovede svoju kravu i biće dovoljno trave za sve. Ako jedan od stočara
47
dovede dve krave, njegova dobit će se udvostručiti a ostali tu razliku neće ni osetiti, pa je takva
njegova odluka racionalna i u njegovom interesu. Ali, ako svi stočari, rukovodeći se svojim
interesom, dovedu po dve krave, pašnjak će se upropastiti i svi će pretrpeti štetu. Dilema svakog od
stočara je da li da uveća ličnu korist ili da se uzdrži od toga, rizikujući da drugi uvećaju ličnu korist.
Slična socijalna dilema je situacija u kojoj se neka korist po grupu može ostvariti samo ako
je dovoljan broj ljudi iz grupe spreman da da svoj doprinos. Na primer, nekoliko stanara bi moralo
da očiste sneg ispred zgrade. Ničiji doprinos, međutim, nije neophodan, pa je sa pojedinačnog
stanovišta racionalno "zabušavati" i pustiti druge da daju doprinos, ali ako veliki broj njih izabere
da zabušava, svi će proći loše. Dilema za svakog pojedinačno je, dakle, da li zabušavati ili dati
doprinos rizikujući da drugi budu zabušanti ("free riders").

Konfliktni stavovi

Laboratorijske, vremenski ograničene simulacije konflikata artificijelne su iz još jednog

razloga. Pošto je igra u koju se stave ispitanici često igra u bukvalnom smislu, uz to ograničenog
trajanja i trivijalnog ishoda, uključenost igrača u igru je sasvim druge prirode od uključenosti strana
u realnu konfliktnu situaciju. Realan konflikt, zbog visokih i stvarnih uloga koji su u igri, zbog
nepredvidljivog trajanja i nepredvidljivog ishoda, skoro automatski počinje da biva snažan izvor
stresa za organizam. “Bivanje u konfliktu“ stavlja čoveka u komplikovanu, zamršenu i nepredvidivu
situaciju koja mu nameće složene kognitivne zadatke, i uz to izaziva snažna osećanja. Sem
generalne uzmenirenosti, javljaju se frustriranost i bes zbog neostvarljivosti ciljeva, sumnjičavost i
neprijateljstvo prema drugoj strani, strah i osećanje neizvesnosti zbog nejasnosti i nepredvidljivosti
situacije.
U stanju povišenog stresa, niz psihičkih procesa, pre svega emocionalnih reakcija i
kognitivnih procesa, aktivira se u cilju redukcije
stresa na optimalni nivo. U literaturi u kojoj se Poricanje
ovi procesi obrađuju (npr. Mitchell, 1994; Ross & Fašizma u Zagrebu nije bilo. Bili su ustaše.
Oni su imali vrlo strog nacionalistički
Ward, 1995) u prvi plan se stavljaju kognitivni režim. Velikom većinom mrzjeli su fašiste
procesi. Moguće je da je to jednim delom iz, da jer su im bili prinuđeni ustupiti znatne
tako kažemo, edukativnih razloga. Naime, snažne dijelove Hrvatske. (Željko Olujić, 1993)
emocije, tipične za konfliktne situacije, poput besa Minimalizacija
Svim poštenim Židovima kojima je
ili ljutnje, uznemirenosti i strepnje, tuge i Hrvatska Domovina iskreno čestitam 10.
razočarenja, povređenosti itd, ljudi lako travnja - Dan našeg zajedničkog vjekovnog
prepoznaju i kod sebe i kod drugih, poznati su im sna, Dan NDH. Ovu prigodbu koristim i da
njihovi efekti i spremni su da ih uzmu u obzir pri vam se ispričam zbog onih malobrojnih
koji su u vrtlogu Drugog svjetskog rata u
tumačenju onoga što se dešava. Promene u NDH stjecajem nesretnih okolnosti
kognitivnim procesima se, s druge strane, veoma sudjelovali u provedbi tzv. holokausta nad
teško prepoznaju i priznaju, pa smanjenu možda i nekoliko stotina pripadnika vaše
racionalnost i izmenjene stavove koji su posledica zajednice. (Zvonimir Šekulin)
Krivica žrtve
tih promena ljudi kod sebe i kod drugih ili ne vide Nisu svi Židovi bili nedužni u onome ratu.
ili pogrešno tumače njihove uzroke. Takođe, Bilo ih je koji su krvoločni rušili NDH
kognitivni teoretičari smatraju da su emocionalne sudjelujući u genocidu nad hrvatskim
promene posledica kognicija koje leže u njihovoj narodom, kako u ratu, a posebice u miru,
poslije rata. ( Matre Ćavar)
osnovi. iz: Dežulović, B. i Lucić, P.: Greatest shits -
Mičel (Mitchell, 1994) ističe značaj Antologija suvremene hrvatske gluposti. Feral
kognitivnih procesa koji treba da umanje stres Tribune, Split, 1998.
48
povećavajući ugroženu kognitivnu konzistentnost, a kao glavne procese, između kojih nije moguće
postaviti jasnu granicu, navodi selektivno opažanje, selektivno sećanje i grupnu identifikaciju.
Selektivno opažanje i selektivno sećanje sastoje se u zanemarivanju ili negiranju činjenica
koje prete da sliku konfliktne situacije učine neprijatno složenom i višesmislenom. Čovek postaje
sklon pojednostavljenom, stereotipizirajućem, crno-belom mišljenju i zanemarivanju i potiskivanju
problematičnih informacija, kao i preokupiranošću samo onim temama koje se neposredno tiču
konflikta i opaženog rešenja (tzv. tunelsko viđenje). Dok se u postupke druge strane, čak i ako su
konstruktivni i dobronamerni, lako učitava neprijateljska namera, dotle se i za moralno
problematične vlastite postupke odgovornost lako prebacuje na druge, koji su navodno takve
postupke isprovocirali i iznudili. Selektivno sećanje može da bude nesvestan proces i tada govorimo
o potiskivanju, a može da bude i rezultat namere da se ne prizivamo u sećanje detalje koji nas mogu
uznemiriti i dovesti u pitanje sliku koju smo formirali, i tada govorimo o zataškavanju.
U međugrupnim konfliktima veoma su značajni i procesi grupne identifikacije, koji se tiču
identiteta vlastite i protivničke grupe. Povećava se vezanost za vlastitu grupu i uvećava opažena
sličnost među članovima i različitost između „nas“ i „njih“, degradiranje druge strane može da ide
čak donjihove dehumanizacije.
Pošto se ovakva zakrivljenja u opažanju i mišljenju javljaju kod obe strane u konfliktu, neće
više samo ciljevi strana biti inkompatibilni, već i njihovo tumačenje onoga što se dešava. Stoga, svi
ovi psihološki procesi mogu da predstavljaju ozbiljne barijere u procesu pregovaranja, i nekada je,
pre nego što se pristupi nalaženju rešenja, neophodno da se smire strasti i uspostavi makar
minimalno međusobno poverenje. Prepoznavanje ovih konfliktnih stavova i opažanja kod sebe i
drugih mogao bi biti jedan korak u tom pravcu, s tim što vredi navesti iskustvo o kojem govore Ros
i Vord (Ross & Word, 1995): posle edukacije kroz koju su prolazili, strane u konfliktu su spremno
prepoznavale ove procese kod drugih i uzimale ih u obzir, ali su ih i dalje veoma teško
prepoznavale - kod sebe.

Ponašanja u konfliktu

Konflikti su toliko raznovrsni da i ispitivanja kako se ljudi i grupe u konfliktu ponašaju, od

čega to ponašanje zavisi i kakvim ishodima vodi, moraju da su veoma raznovrsna. Zaista,
empirijska građa na kojoj počivaju zaključci o ponašanju u konfliktu potiče od krajnje jednostavnih
laboratorijskih eksperimenata pa do tumačenja istorijskih zbivanja.

Nalazi iz eksperimenata po modelu teorije igara

Teorija igara omogućava da se ponašanja u konfliktu ispituju na veoma jednostavan način.

Matrice izbora se mogu prevesti u jednostavne igre, menjanjem vrednosti u matricama se mogu
stvarati precizno definisani odnosi međuzavisnosti, a samo ponašanje strana u konfliktu sastoji se u
jednostavnom izboru između ponuđenih alternativa. Igrači samo znaju do kakvih ishoda će dovesti
kombinacija akcija jedne i druge strane, i po pravilu ne postoji komunikacija među njima.
Pošto se u situacijama tipa Dilema zatvorenika i socijalnih dilema ponašanje sastoji u izboru
između dve alternative - svaka strana može da izabere ili da sarađuje ili da ne sarađuje, da radi samo
u svom ili i u grupnom interesu, u mnogim eksperimentima situacije u kojim se nađu ispitanici
konstruisane su tako da budu nalik ovim. Variranjem niza faktora ispituje se koji faktori dovode do
toga da se ljudi odlučuju odnosno ne odlučuju za saradnju.

49
 U različitim varijantama igre Dilema zatvorenika pokazuje se da ljudi najčešće ne sarađuju.
To jeste racionalna odluka, jer bi se sarađivanjem pojedinac izložio riziku da ga druga strana ošteti
da bi sama prošla što bolje. Na taj način, obe strane trpe gubitak a, paradoksalno, opcija obostranog
dobitka, u slučaju da obe strane sarađuju, za njih je sve vreme otvorena. Može li se nešto učiniti da
se obe strane odluče na saradnju?
Istraživanja su pokazala da nekoliko faktora pogoduju izboru saradnje u prikazanim
konfliktnim situacijama.
Jedan takav faktor je postojanje komunikacije među stranama. Komunikacija omogućava
stranama da, pre svega, postignu dogovor, a dogovor je uz to obično praćen obećanjima i
obavezivanjem da će se dogovor poštovati. Komunikacija sama po sebi pruža priliku stranama da
uspostave međusobno poverenje i da razviju i empatičnost prema drugoj strani pa i osećanje
zajedničkog identiteta.
Drugi faktor je uspostavljanje norme saradljivosti. Grupna norma da je zabušavanje loše pa
makar bilo u ličnom interesu dovodi do toga da se ljudi uzdržavaju od zabušavanja. U grupama po
pravilu postoji norma međusobne solidarnosti i altruizma, i ta norma je često praćena nekim vidom
kažnjavanja onih koji tu normu otvoreno krše.
Da su ljudi često spremni da kazne sebično ponašanje druge strane makar sami tim
kažnjavanjem pretrpeli štetu, pokazuje zanimljiva igra "Igra ultimatuma" (Guth, Schmittberger &
Schwarze, 1982). Igra ultimatuma je igra u dva koraka između dva igrača. Prvi igrač dobije sumu
novca koju treba da podeli sa drugim igračem. U prvom koraku, prvi igrač daje predog drugom
igraču kako da novac raspodele. U drugom koraku, drugi igrač ponudu prihvata ili ne prihvata. U
slučaju da je prihvati, novac se deli na predloženi način, a u slučaju da je ne prihvati, niko ne dobija
ništa. Moglo bi se očekivati da će drugi igrač prihvatati svaku ponudu kojom nešto dobija (po
principu "bolje išta nego ništa") i da će prvi igrač, imajući to u vidu, drugom igraču nuditi
minimalnu moguću dobit. U praksi se, međutim, ljudi ponašaju drugačije. Pokazuje se da, ako se
drugom igraču ponudi 25% ukupne sume ili manje, njih više od polovine odbija takvu ponudu,
kažnjavajući na taj način prvog igrača uprkos tome što tada ni oni sami ne dobijaju ništa. Takođe,
pokazuje se da se ponude prvog igrača drugom igraču kreću uglavnom u rasponu 40-45% ukupne
sume (Spiegel et al., 1994). Ako igre igraju grupe, čiji članovi treba da zajednički donesu odluku,
onda se ponude drugoj grupi značajno manje velikodušne nego kad igru igraju pojedinci.
To što su ljudi u Igri ultimatuma skloni da daju ponudu drugoj strani kojom odustaju od
maksimalnog dobitka za sebe može ali ne mora da ukazuje da se oni drže norme pravednosti ili
velikodušnosti; možda jednostavno predviđaju da bi manje velikodušna ponuda bila odbijena pa da
ne bi dobili ništa. Više svetla na motivaciju prilikom odlučivanja baca još jednostavnija igra, "Igra
diktatora" (Forsythe et al., 1994). Ova igra se sastoji od samo jednog koraka. Prvi igrač
("diktator") sumu novca treba da raspodeli između sebe i drugog igrača, i kako on odluči tako će se
suma i rasporediti, tu se igra završava (ovo, dakle, u strogom smislu i nije "igra" jer ishod ne zavisi
od ponašanja i jednog i drugog igrača). U ovom slučaju, prvog igrača ništa ne sprečava da vodi
računa samo o svom interesu i da celokupnu sumu zadrži za sebe. Pa ipak, pokazuje se da
"diktatori" u proseku ustupaju drugom igraču skoro 30% ukupne sume. Meta-analiza rezultata
eksperimenata sa ovom igrom pokazuje da 36% je ispitanika u ulozi diktatora zadržalo sav iznos, a
da se 64% njih odreklo bar dela moguće dobiti (Engel, 2011). Pokazuje se, dakle, da dobar deo vodi
računa o normi pravednosti po kojoj treba voditi računa i o interesu druge strane (svejedno da li oni
sami poštuju tu normu ili ne žele da se pred eksperimentatorom i drugim igračima prikažu ko neko
ko ne poštuje tu normu).

50
 U jednoj varijanti Igre diktatora (Kahneman et al. 1986), prvi igrač mogao je da izabere
između dva načina da podeli 20 $: ili da njemu pripadne 18 $ a drugom igraču 2 $, ili da oboje
dobiju po 10 $. Od 161 igrača, njih čak 76% izabralo da podeli dobit na jednake delove. U drugom
eksperimentu, igraču se kaže da će biti u paru sa drugim igračem koji je prethodno bio predlagač.
Zatim se jednima kaže da je to bio jedan od onih koji je uzeo 18 $ za sebe, a drugima da je taj
ravnomerno podelio dobit. Igrač ima dve opcije: da izabere tog igrača kao para i da ravnopravno
podele 12 $ ili da bude u paru sa nekim drugim igračem i da ravnopravno podele 10 $. Čak 75%
igrača izabralo je manju dobit, samo da "nefer" igrač ne bi nešto zaradio (ovaj fenomen, da je osoba
spremna da i po cenu vlastitog gubitka kazni nekoga ko je drugome naneo nepravdu naziva se
altruističko kažnjavanje).
Sve u svemu, ovi jednostavni ogledi, između ostalog, ukazuju da se ljudi u konfliktu ne bore
isključivo za što veću (materijalnu) dobit. Važni dodatni motivi mogu biti želja da ishod konflikta
bude rešenje koje će u njihovim očima ili očima drugih biti pravedno, motiv za samopoštovanjem,
motiv za priznanjem od strane drugih, altruistički motiv i slično.

Nezavisne akcije

Kada se kaže da je konfliktno ponašanje nastojanje da se druga strana osujeti u postizanju

svog cilja, ova formulacija se obično prevodi tako da su nezavisne akcije koje preduzima jedna
strana pokušaji da se cilj postigne na silu, i da se one sastoje u nasilju ili pretnjama nasiljem, sa
ciljem da se druga strana porazi ili oslabi, da se stavi pred svršen cilj ili zaplaši. Nasilne akcije
zaista spadaju u važan repertoar konfliktnog ponašanja, naročito u konfliktima koji su dugotrajni ili
eskaliraju. Upravo je javljanje nasilja u konfliktu ono zbog čega se konflikt prikazuje kao rizičan i
nepoželjan društveni fenomen.

Nasilne akcije
Osnovni razlog zbog čega strana u konfliktu primenjuje nasilje je, naravno, taj što ima
koristi od njega, ili na osnovu ranijeg iskustva očekuje da će imati koristi. Korišćenje nasilja i
pretnji može da bude privlačno stranama u konfliktu iz više razloga. Najpre, ako strana raspolaže
znatno većom moći od protivničke strane, ona silom može da uspostavi željeno stanje i da na taj
način, iz svoje perspektive, na konflikt stavi tačku. Primenom sile, i kad ona ne dovede do
uspostavljanja željenog stanja, demonstrira se vlastita moć. Ako joj je svrha kažnjavanje, ona zaista
može biti delotvorna i promeniti ponašanje druge strane. Iz pretnje kažnjavanjem, paradoksalno,
možemo izvući korist čak i ako pretnju ne ostvarimo (dok nepružanje obećane nagrade nužno slabi
našu poziciju), jer takav postupak možemo interpretirati kao pomirljivost i pružanje još jedne šanse.
Treba tome dodati i da je primena sile često u skladu sa osećanjem za ispravnost i pravednost, u
skladu je sa uverenjem da druga strana zaslužuje kaznu ili da razume samo jezik sile, i primenom
sile se daje oduška vlastitim osećanjima.
Međutim, korišćenje nasilja i pretnji nosi sa sobom i niz problema za stranu koja ih koristi.
Takvo ponašanje nužno izaziva odbojnost i neprijateljstvo druge strane i skoro automatski provocira
recipročno ponašanje prema sebi. Nasilje rađa nasilje. Uz to, onaj ko koristi nasilje nužno gubi i
naklonost treće strane. Baš zato što nasilje često donosi kratkoročnu korist strani koja ga primeni a
proizvodi dugoročnu štetu, strana u konfliktu nekada priželjkuje nasilje druge strane i nastoji da ga
isprovocira, da bi se konflikt pojednostavljeno prikazao kao odnos između nasilnika i žrtve. I
najmanji znak nasilnosti druge strane medijski se predstavlja kao dokaz za njihovo nasilno
opredeljenje a vlastito nasilje se onda prikazuje kao odgovor na tuđe nasilje ili odbrana od njega.
51
 U međunarodnim odnosima, jedan vid kažnjavanja druge strane kao sredstva pritiska
predstavljaju ekonomske sankcije. U praksi su se one pokazale kao malo efikasne. Pre svega, kako
ističe Kovačević (2004), one više kažnjavaju narode nego njihove lidere na koje se želelo uticati, a
negativni efekti ostaju dugo nakon što strana pod sankcijama podlegne pritisku i napravi ustupak..
Nasilje u konfliktima kreće se u širokom dijapazonu od verbalnih pretnji i „vraćanja milo za
drago“ pa sve do masovnih zločina. Prosto zapanjuje koliko brzo i lako konflikt može eskalirati
dotle da jedna grupa bez griže savesti počini zločin nad grupom sa kojom je do juče živela u dobrim
odnosima. Kako su ovi „tolerisani masakri“ (Kelman i Hamilton, 2000) uopšte mogući? Kelman i
Hamilton pokazuju da su objašnjenja psihopatološkim osobinama izvršilaca ili mržnjom prema
drugoj grupi nedovoljna. Da bi se ovakvi događaji mogli razumeti, potrebno je, po njima, sagledati
uslove pod kojima uobičajene moralne inhibicije prema nasilju slabe. Oni posebno ističu tri takva
procesa (videti detaljnije u Kelman i Hamilton, 2000). To su:
1. Autorizacija – situacija u kojoj legitimni autoriteti naređuju, ohrabruju ili odobravaju nasilje.
2. Rutinizacija – transformisanje zločinačkog postupka u rutinsku, mehaničku, programiranu
operaciju.
3. Dehumanizacija – žrtvi se poriče ljudskost i prestaju moralni obziri prema njoj.
Slučaj tolerisanog masakra koji je Kelmana i Hamiltona pokrenuo na ispitivanje kako je moguće da ljudi
takve masakre čine ili ih ne osuđuju bio je zločin u Mi Laju počinjen tokom rata u Vijetnamu 1968. godine.
Vod kojim je komandovao poručnik Vilijam Keli zauzeo je selo Mi Laj. Zatekavši u njemu samo civile -
starce, žene i decu, on je, po nalogu svog pretpostavljenog oficira, naredio vojnicima da za odmazdu sve
zatečene civile pobiju. Vojnici su ubili 504 nenaoružana civila uzrasta od jedne do 82 godine. Javnost je za
ovaj zločin saznala tek godinu dana kasnije. Vojnici koji su obelodanili slučaj bili su izloženi dugotrajnim
pretnjama, a javno priznanje su dobili tek posle 30 godina.Na suđenju je osuđen samo poručnik Keli. Mada
je najpre osuđen na doživotnu robiju, Keli je posle tri i po godine kućnog pritvora pušten na slobodu.

Nenasilne akcije
Ali, nasilje nije jedini oblik konfliktnog ponašanja. Namere druge strane mogu se promeniti
i pružanjem pomoći, ubeđivanjem, prijateljskim razgovorom, pokazivanjem naklonosti, pozivanjem
na zajedničke vrednosti, nuđenjem alternativnih ustupaka i nizom sličnih postupaka koji su daleko
od nasilja. Kolokvijalno se govori o štamu i šargarepi kao načinima uticanja na nekoga. Štaviše, ne
samo da nenasilni postupci mogu biti oblik konfliktnog ponašanja, već su po svemu sudeći oni i
daleko češći od nasilnih postupaka. Bilo zato što socijalne norme zabranjuju nasilnu komunikaciju,
ili zato što postoje bliski odnosi među stranama, strane češće pribegavaju drugim načinima da
promene ponašanje i ciljeve druge strane.
U esktremnim slučajevima, neki oblici konfliktnog ponašanja predstavljaju nasilje prema
sebi a ne prema drugoj strani.
Štrajk glađu. U takvu vrstu samo-destruktivnog ponašanja spadaju štrajkovi glađu. Oni
imaju dugu istoriju. U Indiji je štrajk glađu deo drevne tradicije protestvovanja, Mahatma Gandi je
tokom borbe za nezavisnost Indije protiv britanske imperije nekoliko puta stupao u štrajk glađu i na
taj način prinudio drugu stranu na ustupke. Politička aktivistkinja Irom Šarmila stupila je u štrajk
glađu i žeđu 2000. godine i izdržala u štrajku 16 punih godina. To vreme je provela u zatvoru,
osuđena zbog pokušaja samoubistva, i sve vreme prisilno hranjena.
Štrajkovi glađu su i deo tradicije političkih borbi u Irskoj. Slučajevi masovnog stupanja u
štrajk glađu zabeleženi su 20-tih godina kao vid borbe irskih Republikanaca protiv britanskih snaga
a ovaj vid protesta je ponovo obnovljen početkom 70-tih godina, a naročito je zapažen početkom
80-tih kada grupa zatvorenika članova Irske republikanske armije stupa u štrajk glađu zahtevajući
da budu tretirani kao politički zatvorenici. Britanska vlada je pristala na ustupke pre nego što je

52
štrajk glađu imao smrtni ishod, ali, pošto nije ispunila obećano, zatvorenici su ponovo stuplii u
štrajk glađu, ovaj put jedan po jedan, tako da ako jedan umre sledeći otpočinje sa štrajkom.
Britanska vlada je najpre bila nepopustljiva, ali, pošto je i deseti štrajkač umro a svetsko javno
mnjenje stalo na stranu štrajkača, pristala je da zatvorenicima da status političkih zatvorenika.
Samo-spaljivanje. Još drastičniji oblik autodestruktivnog konfliktnog ponašanja je samo-

Štrajkovi glađu su se pokazali kao popularno sredstvo političke borbe u

Srbiji. Između ostalih, štrajkovali su glađu poslanici SPO 1991., Vuk
Drašković 1991., poslanici DOS 1996. i 1997. godine, a 2011.
štrajkovao je glađu i žeđu Tomislav Nikolić... Za razliku od štrajkova
glađu drugde, koji su nekad trajali mesecima i imali tragične posledice,
naši štrajkači su, srećom, obično prekidali štrajk kroz nekoliko dana,
kada bi lekari upozorili da štrajk može da bude štetan po zdravlje.

spaljivanje. Samo-spaljivanje kao vid protesta i

političke borbe ima dugu istoriju unutar budizma.
Na slici je prikazano samo-spaljivanje budističkog
sveštenika 1963. godine u Sajgonu, kao znak
protesta zbog proganjanja budista od stane južnovijetnamskog režima. Slučajeva samospaljivanja je
bilo i van budističke tradicije, takvi slučajevi zabeleženi su u SAD kao znak protesta protiv rata u
Vijetnamu, a češki student Jan Palah spalio se 1969. godine u znak protesta zbog invazije trupa
Varšavskog pakta u Čehoslovačku i gušenja “Praškog proleća”. Ipak, samospaljivanje kao oblik
političkog protesta najviše se vezuje za proteste budističkih sveštenika u Tibetu protiv kineske
okupacije Tibeta. Talas protesta samospaljivanjem otpočeo je neposredno nakon protesta
organizovanog 2008. godine na koji je policija odgovorila silom, što je izazvalo spiralu nasilja sa
obe strane. Pobuna i nasilje pokazali su se ne samo kao neefikasni već i kontraproduktivni – režim
nikada nije objavio spisak žrtava a učesnici protesta su u medijima predstavljani kao izazivači haosa
i nasilja. U periodu od 2009. do 2017. spalilo se 148 ljudi. Slučajevi spaljivanja su izazvali oromnu
pažnju i zabrinutost svetske avnosti i revolt protiv politike režima.
Ovakvi oblici konfliktnog ponašanja kojima se primarno nanosi šteta vlastitoj strani mogu
da imaju snažan efekat na promenu stavova i ponašanja druge strane. Takvi postupci, najpre, ne
mogu biti interpretirani kao nasilje prema drugoj strani, što je najčešći način diskvalifikacije nečijih
postupaka u konfliktu. Ne može se ni tvrditi da toj strani nije stalo do postavljenog cilja, ili da iza
njenog pozivanja na vrednosti i ideale stoje drugi, sebični interesi. Naprotiv, ta strana pokazuje
koliko joj je cilj važan i koliko cilj vidi kao pitanje vrednosti i ideala i koliko je odlučna da od tog
cilja ne odstupi. Ovakvo ponašanje može da kod druge strane izazove osećanje stida, divljenja i
saosećanja, a takođe da, pobuđivanjem istih emocija, pridobije dotle nezainteresovanu ili
nenaklonjenu treću stranu. Onaj ko je spreman da u vlastitom uništenju “ide do kraja”, stiče oreol
mučenika i za njeno stradanje odgovornom se smatra druga strana koja nije pristala da napravi
ustupak. Ovakvim postupcima, strana koja je na prvi pogled iscrpla sva sredstva borbe i ne može da
se suprotstavi daleko moćnijem protivniku, stiče moć koja koja nadilazi moć protivničke strane.
Nenasilni otpor. Baveći se pre svega društvenim konfliktima koje bismo označili kao borbu
građana protiv diktatorskih režima, Džin Šarp (1999) ističe da su nenasilne akcije najefikasnije
sredstvo u toj borbi, efikasnije od korišćenja nasilja, pregovaranja ili pouzdanja u treću stranu.
Pregovori sa diktatorskim režimom su nedovoljni jer će tok i rezultat pregovora nužno odslikavati
nesrazmeran odnos moći između diktatora i potlačenih, i oni eventualno imaju smisla tek kada
druga strana uz pomoć nenasilne akcije značajno ojača svoju pregovaračku poziciju.

53
 Oslanjanje na stranu intervenciju se takođe pokazuje nepouzdano. Kako Šarp ističe, strane
države će često nedvosmisleno pomagati diktaturu zbog svojih političkih i ekonomskih interesa, ili
će im cilj biti da oni sami preuzmu političku i vojnu kontrolu. Može se očekivati da će strane sile
stati na stranu potlačenih tek ako je unutrašnji pokret otpora oslabio diktaturu i skrenuo pažnju
međunarodne javnosti na brutalnost režima.
Nasilna akcija je najmanje preporučljiva jer, upozorava Šarp, oružani otpor ne pogađa
diktature tamo gde su najslabije već, naprotiv, tamo gde su najjače. Diktatura po pravilu i nastoje da
provokacijama i brutalnostima isprovociraju nasilan otpor i svoju represiju prikažu kao borbu protiv
nasilja.
Ni u diktaturama politička moć nije osigurana već zavisi od želje građana da ograniče moć
vlade, od relativne snage nezavisnih organizacija i institucija da se suprotstave izvorima moći i od
relativne sposobnosti stanovništva da uskrati saglasnost i pomoć. Najbolji način korišćenja slabih
tačaka diktature su, po Šarpu, raznovrsni oblici nenasilne borbe kao što su protesti, štrajkovi,
nesaradnja, bojkoti itd. (Šarp navodi spisak od 198 takvih metoda).

Pregovaranje

Pregovaranje je pokušaj da strane dođu do obostrano prihvatljivog rešenja kroz neposrednu

komunikaciju.
Strane često nisu odmah spremne na pregovore. Jedna strana može da je spremna ali da
druga odbija da vidi konflikt ili smatra da je dovoljno moćna da povoljan ishod postigne nezavisnim
akcijama.
Da bi strane bile spremne za pregovore, konflikt treba da bude prepoznat od obeju strana ali
uz to i da „sazri“. Konflikt je „zreo“ za pregovore najčešće onda kada je toliko eskalirao da postoji
tzv. uzajamno povređujuća pat-pozicija. To je pozicija u kojoj obe strane uviđaju da ne mogu da
postignu svoj cilj, a ne odgovara im ni trenutna pozicija jer im ostajanje u sadašnjoj poziciji nanosi
sve veću štetu ili vodi katastrofi. To što su strane u uzajamno povređujućoj pat-poziciji ne mora da
znači i da su u jednakoj poziciji. Moguće je da njihova pregovaračka pozicija bude veoma
nejednaka. Jedna strana može da je u nepovoljnijoj poziciji jer trpi veće gubitke od druge strane, ili
se nalazi u vremenskom škripcu, ili među članovima te strane, ako se radi o međugrupnom
konfliktu, postoje veća razmimoilaženja oko cilja i načina pregovaranja i slično.
Konflikt je zreo za pregovore i onda kada obe strane u konfliktu počnu da veruju da se
pregovorima može nešto postići, više nego ako se ne pregovara.
Ilustovaćemo to na krajnje jednostavnom primeru kupca i prodavca (Slika 4).

ponuda prodavca

60.000 70.000 80.000 90.000 100.000 110.000

ponuda kupca

Slika 4: Zona mogućeg sporazuma

54
 Prodavac nudi stan na prodaju, za 100.000 evra, a kupac nudi 70.000 evra. Ako je evidentno
da prodavac ne namerava da snizi cenu niti da kupac plati veću cenu, do pregovora neće doći.
Počeće da pregovaraju tek ako i jedan i drugi veruju da postoji tzv. zona mogućeg sporazuma. U
našem primeru, zona mogućeg sporazuma postojaće ako je prodavac spreman da proda stan i za
80.000 evra, i ako je kupac spreman da ga kupi i za 90.000 evra. Zona mogućeg sporazuma je u tom
slučaju raspon između 80.000 i 90.000 evra. Cilj pregovora je da strane nekako utvrde da li takva
zona postoji, kolika je, i da, ako postoji, za sebe obezbede što povoljniji ishod unutar nje. Ako
prodavac ponudi 88.000 evra i ubedi kupca da ispod te cene neće ići, kupac će prihvatiti tu cenu jer
se ona nalazi unutar raspona cena koje je spreman da plati, ali će odbiti ako zna da je prodavac u
stvari spreman da spusti cenu i do 80.000 evra.
Pregovori oko jedne jedine stvari koji uz to predstavljaju situaciju nultog zbira su relativno
retki, ali i u složenijim situacijama strategija je slična. Svaka strana uđe u pregovore sa svojim
zahtevima, koje je spremna da ublaži ako i druga strana ublaži neke svoje zahteve (ako te
spremnosti nema ne bi ni bilo pregovora). Strane u pregovorima najpre nastoje da raščiste da li
uopšte postoji zona mogućeg sporazuma

Strateški izbori u konfliktima

I u složenim situacijama, baš kao i u jednostavnim eksperimentima u okviru teorije igara,

struktura situacije usmerava strane ka ovakvom ili onakvom ponašanju, ostavlja im različitu
slobodu izbora. Kooperativna situacija gura u kooperaciju i ljude koji su inače možda skloni
nadmetanju, kao što čisto kompetitivna situacija gura u kompetitivno ponašanje i ljude nesklone
takmičenju. Situacije mešanih motiva – a one se, ponavljamo, smatraju najčešćim – dozvoljavaju
različite strategije, od kojih su neke kooperativne a neke kompetitivne, i akteri treba da se opredele
za jednu od njih i time odrede dalji tok konflikta. Izbor određene strategije postupanja vodi onda ka
biranju odgovarajućih taktika kojima će se ta strateška opredeljenja sprovesti u praksi.
Mogući raspon strategija u ovakvim konfliktnim situacijama može se prikazati različitim
teorijama i modelima.

Teorija dvostruke brige

Teorija (ili model) dvostruke brige koju su formulisali Din Pruit i Džefri Rubin 1986 (Pruitt,
1991; Pruitt & Carnevale, 1993; Pruitt & Rubin, 1986) polazi od toga da je ponašanje u konfliktu
posledica dva nezavisna motiva. Jedan je briga koju vodimo o sebi, a drugi briga koju vodimo o
drugoj strani u konfliktu.
Briga o sebi znači vođenje računa o ličnim ciljevima, posledicama koje mogući ishodi imaju
po nas, zainteresovanost da se naše potrebe zadovolje, insistiranje na vlastitim interesima, visoke
aspiracije od kojih se lako ne odustaje.
Briga o drugome podrazumeva vođenje računa o tome koliko će druga strana u konfliktu
biti zadovoljna mogućim ishodima, koliko su njene potrebe i interesi zadovoljeni, i povezana je sa
staranjem da uspostavimo (zadržimo) što bolje odnose sa drugom stranom.
Nijedna od ovih briga nije konstantna, već može da varira po svom intenzitetu od konflikta
do konflikta, pa čak i u istom konfliktu tokom vremena. I briga o vlastitim interesima, kao i briga o
potrebama i interesima druge strane, mogu biti veoma jake, a mogu biti veoma male, skoro nikakve.

55
 Neki ljudi su skloni da ove dve brige pogrešno vide kao dve krajnosti jedne iste dimenzije,
tj. kao “ili – ili” kontinuum (Slika 5):

velika briga osrednja briga velika briga

za sebe i za sebe i za drugog za drugog
-------------------------------------------------------------------------------------------------
(i mala briga za drugog) (i mala briga za sebe)

Slika 5: Briga o sebi i briga o drugome kao polovi jedne dimenzije

Ako ih tako posmatramo, izgledaće da se briga za sebe i braga za drugog uzajamno

isključuju: ili ćeš paziti na svoje interese a zanemariti tuđe, ili ćeš brinuti o drugome ali ne i o sebi.
Ako uđeš u konflikt moraš izabrati da li su ti važniji lični ciljevi ili dobri odnosi – nečega se moraš
odreći. A pošto nijedna od tih varijanti ne izgleda najbolja, izgleda da je najprihvatljivije naći se
negde na sredini, i voditi računa malo o sebi a malo o drugome.
Ovakvo gledanje na konflikt tesno je povezano sa onim što se zove distributivni pristup u
načinu rešavanja konflikata. Po tom pristupu, u konfliktu kao da postoji fiksirana “dobit” koja se
mora raspodeliti stranama u sukobu. Ako jedan dobije sve što želi, drugi neće dobiti ništa, i što
jedna strana dobije više, to automatski znači da će druga strana dobiti manje. Moguć ishod bilo kog
konflikta naći će se negde na sledećoj liniji (Slika 6):

A dobija sve kompromis B dobija sve

-----------------------------------------------------------------------------------------
Slika 6: Ishodi konflikta – jednodimenzionalni model

Pošto na kraju ne mogu svi biti potpuno zadovoljni, logično je o strani koja je bolje prošla
govoriti kao o pobedniku, a o drugoj strani kao o poraženom (gubitniku), sem u slučaju
kompromisa, tj. polovičnog rešenja gde su obe strane podjednako dobile i podjednako izgubile. Iz te
perspektive posmatrano, takođe izgleda logično da što veći “deo kolača” neko želi da dobije za
sebe, to više mora da vodi računa o svojim interesima na račun tuđih interesa.
Posmatrano iz ugla teorije igara, ovakav pristup konfliktima i njihovom rešavanju pokazuje
sa kao vrlo uzak. On se tiče igara nultog zbira, koji zaista usmerava strane u konfliktu na
kompetitivno ponašanje. Međutim, konflikti ne-nultog zbira zahtevaju da se i sami konflikti i
njihovo rešavanje sagledaju u drugom svetlu, i da se tzv. distributivni model zameniti složenijim,
integrativnim modelom.
Po ovom gledištu, distributivni model opisuje samo neke, i to uopšte ne najčešće, vrste
konflikata. U većini konflikata ne samo što ne postoji neka fiksirana “dobit” koja se mora podeliti,
već suma dobitaka strana u sukobu nipošto nije konstantna. Zato su mogući i takvi ishodi koji po
distributivnom modelu izgledaju nemogući: oni gde obe strane mogu dobiti sve što su želele (tzv.
win-win), kao i, na drugom ekstremu, ishodi iz kojih će obe strane izaći kao gubitnici. Mogući
ishodi konflikata nisu, dakle, tačke na (ranije prikazanoj) liniji koja spaja tačke 1 i 3, već tačke u
prostoru prikazanom na sledećoj slici (Slika 7, na sledećoj strani):
Od bezbroj mogućih varijanti, tačka 1 opisuje varijantu kad osoba A gubi a osoba B dobija,
tačka 3 kad A dobija a B gubi, tačka 4 kad obe strane gube, i tačka 2 kad obe strane dobijaju.
Naravno, svi ti ishodi su mogući ali ne i podjednako verovatni. Kakav će biti ishod konflikta
zavisi od toga šta je predmet konflikta, u kakvom širem kontekstu se konflikt dešava, ali veoma
56
velikim delom i od ponašanja strana u konfliktu. Sada ćemo svako od tipičnih ponašanja koja
proizlaze iz modela dvostruke brige podrobnije objasniti i dovesti u vezu sa mogućim ishodom
konflikta.

dobija 1 2

B:

gubi 4 3

gubi dobija
A:
Slika 7: Ishodi konflikta – dvodimenzionalni model

Sagledavanje konflikta kao situacije u kojoj ishodi po jednu i drugu stranu ne moraju biti
recipročni već relativno nezavisni pomaže nam da i brigu o sebi i brigu o drugome posmatramo kao
dve brige koje su u principu nezavisne jedna od druge. One su prikazane na Slici 8 u tzv. modelu
dvostruke brige.

velika POPUŠTANJE REŠAVANJE PROBLEMA

briga o drugome:

mala POVLAČENJE NADMETANJE

mala velika
briga o sebi
Slika 8: Model dvostruke brige

Ako razlikujemo samo po dva intenziteta svake od ove dve brige, mali i veliki intenzitet, već
to nam omogućava da uočimo četiri moguća pristupa koja jedna strana može da zauzme u konfliktu:
ona može da se veoma malo brine i o vlastitim i o tuđim potrebama, može da se brine o vlastitim a
da zanemaruje tuđe potrebe, može da malo vodi računa o svojim interesima a puno o tuđim, i na
kraju, može da pokazuje veliku brigu i o svojim i o tuđim potrebama.
Svaki od ova četiri pristupa usmeravaće onoga ko ih zauzme ka sasvim određenom,
prepoznatljivom ponašanju u konfliktnoj situaciji. Nazivi tih karakterističnih ponašanja prikazani su
na slici 8.

1. Povlačenje. Mala briga i za vlastite i za tuđe interese dovodi do povlačenja4: problem se

minimalizuje, polazi se od uverenja da nema smisla na to gubiti vreme, pa se konflikt prenebregava
i ništa se ne čini. Problem naravno nastavlja da postoji, odnosi između strana u konfliktu mogu da
se sve više pogoršavaju, a da ta strana ipak ne preduzima ništa da se konflikt ispolji i počne da

4
Empirijske provere pokazuju, međutim, da do povlačenja nekada dovodi i velika briga o drugima.

57
rešava. U osnovi takvog držanja često je strah od konflikta, osećaj da je svaki konflikt težak i
nerešiv.
Povlačenje ne mora označavati samo neulaženje u konflikt i pregovore; ono može
označavati i potpunu neaktivnost tokom pregovora koji formalno postoje, ili izlaženje iz pregovora,
prestanak bavljenja konfliktom koji i dalje postoji.
Izbegavanje može biti korisno kada je otvorena konfrontacija suviše opasna i ugrožavajuća,
kada se proceni da treba sačekati povoljniji trenutak ili prikupiti više informacija i ojačati svoju
poziciju, kada je predmet spora trivijalan a nema šanse da postignemo ono što želimo. Problem,
međutim, ostaje nerešen, rađa se bes, neprijateljstvo i osećanje krivice, kao i smanjeno
samopoštovanje.

2. Popuštanje. Popustljiv stil karakterističan je za ljude koji u konfliktu više vode računa o
potrebama druge strane nego o svojim vlastitim, kojima je u konfliktu sa drugima najvažnije
zadržati sa njima dobre odnose. Stoga su oni spremni i da zanemare vlastite potrebe da bi druga
strana bila zadovoljna. Oni će izbegavati konfrontaciju i insistirati na vlastitim interesima samo
dotle dok su sigurni da time neće oštetiti ili povrediti drugu stranu. A pošto u konfliktu po definiciji
mora da postoji sukob interesa i zahteva, onaj ko više vodi računa o tuđim nego o svojim interesima
postepeno će smanjivati svoje zahteve čak i ispod granice onoga što mu uopšte odgovara, ili će
odustati od daljeg pregovaranja i prihvatiti sve ono što traži druga strana.
Popuštanje je korisna strategija kad je građenje odnosa važnije od onoga što je predmet
sukoba, kada su odluke nebitne nama ali važne drugima, kada je mala verovatnoća uspeha, kada je
to socijalno poželjno („pametniji popušta“), ali popuštanje vodi smanjenom samopoštovanju i
frustriranosti, a posledica je i smanjeni uticaj i respekt jer se takvo ponašanje opaža kao znak
slabosti.

3. Nadmetanje. Vođenje računa samo o svojim interesima a zanemarivanje brige o drugoj strani
podstiče ljude da se tokom rešavanja konflikta nadmeću sa drugom stranom. Nekada se ovakvo
ponašanje još zove i takmičarsko ili kompetitivno, ili “poziciono pregovaranje”, ili “krut stil
pregovaranja“. Zanemarivanje potreba druge strane može se postepeno razviti u negativnu brigu, tj.
u želju da druga strana pretrpi što veću štetu. Ljudi koji su skloni da se nadmeću prilikom
razrešavanja konflikata konflikt posmatraju kao sukob u kojem samo jedan može biti pobednik a
drugi je poraženi, i drugu stranu doživljavaju pre svega kao protivnike koje treba pobediti.
Nadmetanje se ispoljava u nastojanju da se dominira u komunikaciji, tvrdoglavom
ponavljanju vlastitih zahteva ne brinući o drugoj strani, vršenju pritiska, zahtevanju ustupaka,
izražavanju nepoverenja prema drugoj strani, prikrivanju informacija ili obmanjivanju, itd.
Nadmetačka strategija nije nužno agresivna. Onaj ko je primenjuje jednostavno želi po svaku cenu
da ostvari ono što je naumio i pri tom ne mari za drugu stranu, a u tu svrhu su neke druge taktike
efikasnije od agresije, otvorenih pretnji i vređanja. On može da se služi postavljanjem ultimatuma i
neopozivim obavezivanjem, da stalno nastoji da obmane i zbuni protivnika, da manipuliše
laskanjem ili izazivanjem osećanja krivice itd.
Nadmetanje može biti korisno kada je neophodna brza reakcija (npr. ugrožena je nečija
sigurnost), kada je potrebno primeniti ili doneti nepopularne odluke oko važne stvari, ili kada smo
ubeđeni da smo u pravu a postojanje bliskih odnosa nije neophodno. Ali ovakva strategija
definitivno kvari odnose sa drugom stranom, izaziva protest i otežava komunikaciju, gubi se
naklonost druge strane i, što je posebno opasno, izaziva kod druge strane slično ponašanje. Uz to,
rezultate postignute na ovaj način nije lako održavati.
58
4. Rešavanje problema. Ovaj prustup razrešavanju konflikta, gde strana u sukobu nastoji da vodi
računa i o vlastitim interesima ali i o interesima druge strane, smatra se najpoželjnijim i
najefikasnijim. Strane u konfliktu ne gledaju jedni na druge kao na protivnike, već kao na saradnike
koji zajednički učestvuju u razrešavanju problema. Ovakvo ponašanje zove se još i saradničko,
kooperativno, a takođe se označava i kao principijelni stil, ili rešavanje problema. “Rešavanje
problema” je zgodna metafora koja se koristi za ovakav pristup, jer ukazuje na više njegovih bitnih
karakteristika. To, prvo, znači da se čovek bavi „napadanjem problema” a ne drugog čoveka,
smišljanjem izlaza iz neodgovarajuće situacije a ne međusobnim optuživanjima, vređanjima,
vraćanjem na stare priče itd. Ona, dalje, podrazumeva stav da je konflikt problem koji se može
lakše rešiti ako se zajednički radi na njegovom rešavanju - krupne reči i ogorčenost mogu u tome
samo da smetaju. Metafora sugeriše i kakav pristup konfliktu će biti najefikasniji. Ako je konflikt
složen, biće korisno da se, kao kad se bavimo bilo kojim složenim problemom, prvo razbije na
manje i jednostavnije probleme koji će se postupno rešavati, počevši od najlakših, onih gde ima
najviše izgleda da se pozitivno reše. Dalje, ako se radi o rešavanju problema, to podrazumeva da
rešenje ne znamo unapred, da tek treba tragati za njim i biti sve vreme otvoren prema novim
idejama. I na kraju, ako ponašanje u konfliktu više liči na rešavanje problema nego na boks meč, ni
ne očekuje se da se konflikt jedino može okončati pobedom jedne i porazom druge strane, već
izgleda sasvim očekivano i poželjno da se konflikt reši tako da obe strane budu na dobitku.
Briga za drugu stranu može da bude autentična ali i sasvim instrumentalna: bez obzira šta ja
mislim o drugoj strani, meni će biti ugodnije da komuniciram sa čovekom koji se ne oseća
osujećenim i poraženim, a rešenje koje meni odgovara imaće više izgleda na uspeh ako ga se druga
strana pridržava jer vidi svoj interes u tome, a ne zato što je bila obmanuta ili prisiljena. Treba imati
na umu da je neki konkretan konflikt samo jedna prolazna etapa u međusobnim odnosima
pojedinaca. Tako posmatrano, važnije je razmišljati kako obezbediti trajne dobre odnose sa ljudima
sa kojima ćemo sarađivati, nego kako ih po svaku cenu, ili što ubedljivije, pobediti u nekom
pojedinačnom sukobu.
Saradnja minimalizuje negativne emocije i nepoverenje, otvara komunikaciju, vodi većem
angažovanju drugih, omogućava testiranje vlastitih pretpostavki i razumevanje gledišta drugih. U
slučaju da situacija zaista sadrži veliki integrativni potencijal (šansu da postoji ishod u kojem obe
strane dobijaju), takvo rešenje će biti nađeno jedino ako obe strane tragaju za njim na ovaj način.
Međutim, ovakav pristup rešavanju konflikta zahteva dosta vremena i napora koji se nekad ne
isplate, i ne uspeva ako druga strana uporno odbija takvu komunikaciju.
Postoji puno sličnih tipologija ponašanja u konfliktu, u kojima se nešto drugačijom
terminologijom označavaju vrlo bliski obrasci ponašanja. Tako, Fišer i Uri (Fischer & Ury, 1981)
razlikuju tri stila pregovaranja: tvrdi stil, meki stil i principijelno pregovaranje. Principijelno
pregovaranje, koje odgovara rešavanju problema (naziva se još i harvardski model pregovaranja),
ima pet ključnih elemenata, koje Fišer i Uri formulišu u vidu preporuka pregovaračkim stranama.
1. Odvojite ljude od problema. Pregovori se odvijaju putem komunikacije, i zato treba
prevazići komunikacione problemi, nerazumevanje i neprijatne emocije koji nastaju u pregovorima
sa drugom stranom. Eventualnim poblemima u komunikaciji sa drugom stranom treba se baviti
nezavisno od bavljenja predmetom konflikta. Treba razumeti i prihvatiti činjenicu da druga strana
ima interese i uverenja različita od naših. Pomoći će nam da što bolje razumemo perspektivu druge
strane. Bez obzira koliko smo nepopustljivi prema njenim zahtevima, drugu stranu treba tretirati sa
uvažavanjem, ne vređati je, uzdržati se od okrivljavanja, a isto tako treba nastojati da nas ne dotiču
njeni emocionalni izlivi i optužbe.
59
 2. Nastojte da pronađete opcije dobre za obe strane. Ako se konflikt ne posmatra kao
pitanje pobede i poraza, onda i pri vrednovanju opcija nisu najbolje one koje mi dobijamo a druga
strana gubi, već one gde mi dobijamo ali je i druga strana zadovoljna. Ako je druga strana bila
prinuđena na rešenje koje joj ne odgovara, možemo likovati što smo je porazili, ali time smo
pokvarili odnose sa njom i u budućnosti možemo očekivati da će u pogodnoj prilici odustati od
sporazuma i ponovo otvoriti konflikt. Bolja varijanta je da druga strana takođe bude zadovoljna
ishodom i da zajedno sa nama nastoji da postignuti sporazum održi. Do obostrano dobrih opcija
lakše će se doći ako se za opcijama traga na kreativan način i ako se ide za tim da se fomuliše što
šira lepeza mogućih opcija.
3. Usredsredite se na interese a ne na pozicije. Pozicije su unapred pripremljeni zahtevi
koji se u pregovorima postavljaju drugoj strani. Postavljaju se baš takvi zahtevi zato što se očekuje
da će njihovo ispunjenje zadovoljiti određene interese i potrebe. U pregovorima se obično
razgovara samo o zahtevima ili, drugim rečima, svaka strana se ukopava u pozicije i promena svojih
pozicija se vidi kao znak slabosti. Neki interes se, međutim ne mora zadovoljiti jedino preko
iznetog zahteva; moguće je da postoji čitav niz drugih alernativnih pozicija koje su takođe dovoljno
dobro sredstvo da se neki interes zadovolji.
Slika 9 ilustruje takvu situaciju. Strana A je iznela zahtev PA da bi zadovoljila specifičan
interes, ali taj zahtev se ne uklapa u interese strane B, koja je, opet, iznela zahtev P B koji je u skladu
sa njenim interesima. Ako se strana A usredsredi na interese a ne na pozicije, može formulisati
zahtev PAB koji je takođe sredstvo da zadovolji svoj interes, ali ovoga puta se ispunjenje tog zahteva
ne kosi sa interesima strane B.

PA PB
Interesi strane A Interesi strane B

PAB

Zajednički interesi A i B

Slika 9: Pozicije i interesi

Primer uspešnog usredsređivanja na interse a ne na pozicije su pregovori između Izraela i

Egipta oko Sinajskog poluostrva vođeni u Kemp Dejvidu 1978. godine uz posredovanje američkog
predsednika Džimija Kartera. Početna pozicija Egipta je bila da mu se mora vratiti teritorija koju je
Izrael okupirao. Pozicija Izraela je da zadrži teritoriju koju je osvojio braneći se od napada Egipta.
Očigledno, nemoguće je zadovoljiti pozicije i jedne i druge strane, a mogućnost rešenja se pojavila
kada je razgovor o pozicijama zamenjen razgovorom o interesima. Interes Egipta je bio da vrati
teritoriju koja je važan deo njenog identiteta. Interes Izraela je bio da čuvanjem teritorije zaštiti sebe
od sličnog napada u budućnosti. Kada se poveo razgovor o interesima, brzo je nađeno rešenje koje
je u potpunosti zadovoljavalo interese i jedne i druge strane. Sinajsko poluostrvo je vraćeno Egiptu,
ali je u potpunosti demilitarizovano.
4. Insistirajte na primeni objektivnih merila. Pregovore ne treba shvatiti kao pritiske i
manipulaciju, jer će tada oni pokvariti odnose a neće dovesti do najracionalnijeg rešenja. Treba
60
tragati za principima i kriterijumima koji su zajednički za obe strane. Moguće ishode treba
procenjivati na osnovu objektivnih standarda a ne želja jedne ili druge strane. Drugu stranu treba
pitati o razlozima zbog kojih nešto zahteva ili odbija. Ako se prethodno postigne dogovor oko toga
koji su to fer standardi koji će se poštovati, onda je lakše voditi argumentovanu raspravu oko
zahteva i odbijanja zahteva. Nikad ne treba popuštati pod pretnjama već samo principima.
5. Uđite u pregovore sa jasnom idejom šta je najbolja varijanta u slučaju da se ne
postigne sporazum. Jasna slika o tome pomaže strani u pregovorima da ne pravi stalne ustupke
plašeći se da će pregovori završiti neuspehom.
Dok se u opisanim modelima stilovi ponašanja u konfliktu shvataju kao strateški izbori u
konkretnoj konfliktnoj situaciji, izabrani na osnovu procene o njihovoj efikasnosti, slična tipologija
se spominje u različitim modelima gde se o tim stilovima ponašanja govori kao o dispozicijama, tj.
pretpostavlja se da postoji sklonost ili navika da se određeni komunikacioni stil ispoljava u
različitim situacijama (Blake & Mouton, 1964; Rahim, 1983).

Broj pitanja o kojima se pregovara

Pregovarači u pregovorima ne odlučuju samo kako će da pregovaraju već, pre svega, o čemu
će da pregovaraju.
Pregovaranje o samo jednom problemu lako se pretvori u igru nultog zbira. Takva situacija
je pogotovo ozbiljna ako se radi o situaciji “tvrdog nultog zbira” (Zartman, 2001), gde se konflikt
doživljava kao “ili mi ili oni”. Tada je cilj pobeda po svaku cenu jer se svako popuštanje vidi kao
poraz koji vlastitu stranu vodi u propast. Takav pristup ne ostavlja prostor za kompromis. U situaciji
“mekog nultog zbira”pregovori se ne
vide kao pitanje vlastitog opstanka već U jesen 1962. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su se
kao proces “podele kolača” gde svaka našli u najopasnijoj mogućoj situaciji konfrontacije supersila
strana može da prođe bolje ili lošije. u vreme hladnog rata. U pitanju je bilo instaliranje
sovjetskih nuklearnih raketa na Kubi, jedva dvadeset milja
Ishod pregovora se ne vidi nužno u od SAD. U početku, konfrontacija se odnosila na jedno
kaegorijama pobede i poraza, ali se jedino pitanje: američko insistiranje na demontiranju i
sami pregovori vide kao cenjkanje a vraćanju raketa, što Hruščov, zbog “gubljenja obraza” nije
ne kao kooperativno rešavanje mogao da prihvati. Kako se kriza nastavljala i vojna akcija
izgledala neminovna, (jer ni Kenedi nije mogao da se
problema. povuče), Sjedinjene Države su postepeno proširivale spor
Prelaz u situaciju ne-nultog tako da uključi status američkih raketa u Turskoj okrenutih
zbira najlakše je postići povezivanjem prema sovjetskoj teritoriji, kao i pitanje moguće američke
više pregovora između istih strana. invazije na samu Kubu. To proširenje je omogućilo
Sovjetskom Savezu da povuče rakete sa Kube, a da ipak
Ako je na pregovaračkom stolu više tvrdi da je odneo pobedu u konfrontaciji oko druga dva
tema, one nisu obema stranama od pitanja. Na taj način, obe strane su bile u stanju da zabeleže
podjednakog značaja. To pruža jednim delom pobedu u ovom kritičnom sporu.
mogućnost da strane trguju ustupcima. Ž. Kovačević, 2004, str. 85
Jedna strana napravi ustupak u oblasti
koja njoj nije mnogo bitna ali je drugoj strani važna, a zauzvrat druga strana napravi ustupak oko
nečega što njoj nije na vrhu prioriteta ali je prvoj strani važno. Na taj način, povećava se
integrativni potencijal i otvra mogućnost da obe strane izađu kao dobitnici. Kovačević (2004)
navodi primer pregovora SR Jugoslavije i Hrvatske oko poluotrva Prevlake. Pregovori su
postavljeni tako da se nisu ticali samo utvrđivanja granice već se u njima dogovaralo o čitavom nizu
pitanja kao što su plovidba, prelet, demilitarizacija, ribolov, kretanje turista itd. Stvaranjem ove šire
osnove za pregovore omogućeno je da se nađu rešenja kojima će obe strane biti zadovoljne.
61
 Otvaranjem većeg broja pregovaračkih tema, pojavljuju se dve moguće pregovaračke
procedure. Jedna je frakcionisanje pregovara a druga pregovaranje o paketu.
Frakcionisanje pregovora označava da se, razlaganjem problema na veći broj sitnijih
pregovaračkih tema, postizanje dogovora oko jedne teme je relativno nezavisno od postizanja
dogovora oko neke druge eme. U tom slučaju, prirodno je da se najpre kreće od lakših problema,
onih koji su manje opterećujući i lakše rešivi. Polazi se od ideje da je i postizanje dogovora oko
nekoliko tema već uspeh, i da taj uspeh može dodatno motivisati strane da se sporazumeju i oko
ozbiljnijih problema, u situaciji povečanog optimizma i međusobnog poverenja. Druga korist od
ovakve procedure je u tome što se problemi u simboličkoj i vrednosnoj ravni ostavljaju za kasnije
kao teško rešivi, dok se, kao lakši, obično razmatraju praktični problemi čije rešavanje popravlja
svakodnevisu obe strane. Tako se, na primer, u briselskim pregovorima između srpske i albanske
strane počelo sa pregovorima oko praktičnih pitanja kao što su telekomunikacije, pozivni broj,
adminisrativni prelazi, priznanje diploma itd., zaobilazeći pitanje državnog priznanja.
Nedostatak ovakve pregovaračke strategije može biti taj da se pretvori u niz manjih
pregovora oko pojedinačnog problema, a, kao što smo rekli, pregovori oko pojedinačnog problema
lako se pretvore u igru nultog zbira, gde je distributivno pregovaranje jedina opcija jer nema
mogućnosti za trgovanje ustupcima. Drugo, u takvim pregovorima se najvažniji predmet konflikta,
koji je praktično proizveo i ostale manje značajne probleme, ostavlja po strani kao teško rešiv i
pregovori se završavaju naizgled veoma uspešno, velikim brojem dogovora, ali suštinski sporazum
nije postignut. Alternativna strategija, pregovori o paketu, smišljena je da ispravi ove nedostatke.
Geslo u ovakvom tipu pregovaranja je “ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno”. Razgovara
se o pojedinačnim problemima i postižu preliminarni sporazumi, ali oni stupaju u dejstvo tek kad se
postigne dogovor i oko najznačajnijih i najtežih problema. Razmatranje sporazuma u paketu
dozvoljava da se ustupak načinjen u jednom sporazumu nadomesti ustupkom druge strane u drugom
sporazumu. Teškoća sa ovom strategijom je što, ako su strane nepomirljive oko nekog simboličkog
pitanja, nijedan od sitnijih i praktično važnih problema neće iti rešen, a mogao bi biti.

Dinamika konflikta

Konflikti počinju i završavaju se, imaju uzlaznu i silaznu putanju. Najduže se pamte
konflikti koji su burni i koji naglo eskaliraju u spiralu nasilja, pa se oni i uzimaju kao primer
tipičnih konflikata, mada je pitanje da li su takvi konflikti zaista najčešći. U svakom slučaju,
eskalacija konflikta jeste jedan od pretećih načina na koji se konflikt može razvijati i po kojima se
konflikti pamte.

Eskalacija konflikta

Eskalacija konflikta najvidljivija je u sve oštrijim postupcima strana u sukobu, ali se

ispoljava i u svim drugim aspektima konflikta. Pruit i Rubin (Pruitt & Rubin, 1986) nabrajaju
nekoliko takvih promena. Sem što se blaže taktike zamenjuju sve oštrijim, konflikt se umnožava
proširujući se na nove sporne teme, oživljavajući neslaganja iz prošlosti, i drastično kvareći odnose
između strana. Sve više ljudi biva uključeno u konflikt. Menja se cilj sukobljenih strana. Dok je na
početku bilo važno postići cilj koji nam sprečava druga strana, kasnije postaje važno pobediti, a
gubitak druge strane važniji cilj od vlastitog dobitka. Štaviše, postajemo spremni da sami trpimo
gubitke ako u tom slučaju druga strana gubi još više.

62
 Ono što konflikte gura ka eskalaciji je „razbuktavanje” onih procesa koje smo označili kao
konfliktni stavovi i opažanja. Međusobno opažanje strana u konfliktu postaje sve više opterećeno
nepoverenjem i optuživanjem. Tumačenje vlastitih i tuđih postupaka se sve više razlikuje, što onda
otvara slobodan prostor za najraznovrsnije pristrasnosti u suđenju.
Ipak, možda najopasnija promena, koja leži u osnovi i promena u suđenju i ponašanju, jeste
bujanje negativnih, destruktivnih emocija. Strah, ljutnja, osećanje nepravde, vode ka postupcima
koji konfliktnu situaciju čine komplikovanijom i težom za rešavanje, a takva situacija onda podstiče
negativne emocije koje situaciju čine još gorom.
Nevolja je u tome što je za eskalaciju konflikta najčešće dovoljno da kod jedne strane počnu
da jačaju negativna osećanja i stavovi pa da se istim procesima „zarazi” i druga strana. Ponašanje
strana u konfliktu i reagovanje na ponašanje druge strane ključno je za budući pravac razvoja
konflikta. Kooperativnost ima izgleda da izazove kooperativnost druge strane i deeskalatornu
spiralu konflikta, a na kompetitivno ponašanje strane reaguju takođe kompetitivnošću.
Eskalaciji vodi i nepostojanje mehanizama za regulisanje konflikta. Tamo gde ne postoje
pravila koja regulišu ponašanje u konfliktu, i gde svaka strana ne samo da nastoji da ostvari svoj cilj
već nastoji da nametne pravila igre, i najmanji konflikt može veoma brzo da eskalira, jer se pretvara
u nametanje pravila i nezadovoljna strana biva nezadovoljna i nepravednim ishodom i nepravednom
procedurom. S druge strane, kada postoje jasno definisana pravila koje sukobljene strane moraju da
poštuju a uz to ih i smatraju opravdanim (dobar primer su sportska takmičenja ili sudski procesi), i
visoka kompetitivnost može da prođe bez eskalacije.

De-eskalacija konflikta

(a) Obostrano odustajanje od kompetitivnih taktika je najčešći put ka de-eskalaciji. Ono što
najbrže vodi do de-eskalacije je odustajanje od korišćenja sile i pokazivanje spremnosti za
pregovore, a, ako su pregovori već u toku, odustajanje od nadmetačkih taktika i spremnost za onaj
tip pregovaranja koji smo nazvali principijelnim pregovaranjem ili rešavanjem problema.
(b) Jedna od strategija za otpočinjanje de-eskalacije je ona koju je propagirao Čarls Ozgud
(Osgood, 1962). Radi se o strategiji postepenih recipročnih ustupaka (GRIT – Graduated and
Reciprocated Initiatives in Tension-Reduction). Ovu strategiju je Ozgud razvio kao predlog da se
tako zaustavi trka u nuklearnom naoružanju 50-tih godina. Iza trke u nuklearnom naoružanju koja je
pretila da uništi svet nije stajala toliko mržnja koliko nepoverenje u namere one druge strane.
Strategija postepenih recipročnih ustupaka, koju je Ozgud predložio američkoj strani, imala je za
cilj da uspostavi međusobno poverenje i vremenom ga sve više ojača, što bi onda stvorilo
preduslove za otpočinjanje pregovora i rešenje konflikta.
Početni korak jedne strane je javno saopštavanje da će, kao znak dobre volje, napraviti jasno
navedene konkretne ustupke drugoj strani, a zatim i pravljenje tih ustupaka. Ovi ustupci zaista treba
da nose izvestan rizik ili gubitak za stranu koja ih je napravila, inače bili shvaćeni smo kao jeftin
trik. Istovremeno se drugoj strani upućuje poziv (ne zahev niti pretnja) da odgovori istom merom i
da i sama napravi ustupak. Bez obzira da li druga strana napravi ustupak ili ne, ili napravi
nedovoljno značajne ustupke, prva strana sprovodi svoju inicijativu određeni period vremena,
praveći nekoliko unilateralnih ustupaka, koje unapred najavi, da bi pokazala da su njene namere
ozbiljne. Ako druga strana napravi ustupak, prva strana napravi novi ustupak koji je srazmeran
napravljenom ustupku druge strane. Ovakva interakcija bi trebalo da dovede do serije recipročnih
ustupaka koji ne bi sami po sebi predstavljali rešenje konflikta već bi doprineli da se sa rešavanjem
konflikta otpočne. Pokazuje se da je ova strategija posebno uspešna ako je otpočne strana koja je
63
moćnija ili po moći bar izjednačena sa drugom stranom.
Primena ove strategije nosi sa sobom rizik da se strana koja učini ustupak tim ustupkom
oslabi i pretrpi štetu. Dalje, ustupak može biti od druge strane shvaćen kao zavaravanje ili znak
slabosti na koji treba odgovoriti eskalacijom konflikta i tako iskoristiti protivnikovu slabost. Ozgud
zato ističe da ustupak ne sme biti toliko veliki da značajno oslabi vlastitu poziciju. Strana koja čini
ustupak ne sme dozvoliti da druga strana eksploatiše njen ustupak i mora biti spremna da na
eskalaciju konflikta druge strane uzvrati istom merom. Uzvraćanje treba da bude pažljivo odmereno
tako da omogućava vraćanje na status quo koji je postojao pre eksalacije.
U skladu sa Ozgudovom preporukom, američki predsednik Džon Kenedi je 1963. godine
obznanio prekid testiranja nuklearnog oružja. Kroz dva meseca je, reagujući na ovaj ustupak,
sovjetski predsednik Nikita Hruščov objavio prekid proizvodnje sovjetskih strateških bombardera.
Uskoro je uspostavljena telefonska linija za uzbunu između Moskve i Vašingtona i potpisan je
sporazum o ograničavanju nuklearnog testiranja.
Primer strategije recipročnih ustupaka je i putovanje egipatskog predsednika Anvara el
Sadata u Jerusalim, 1977. godine, što je dovelo do opadanja tenzije između Egipta i Izraela i
otpočinjanja pregovora i potpisivanja istorijskog Kempdejvidskog sporazuma godinu dana kasnije.
(c) Nalaženje nadređenog cilja takođe može da smanji neprijateljstvo među stranama u
konfliktu. Šerif (Sherif, 1966) je u seriji ogleda pokazao da konflikti brzo rađaju uzajamno
neprijateljstvo koje ostaje i kada sami konflikti prestanu. Pokazao je da je uspešan način da se to
neprijateljstvo prevaziđe nalaženje nadređenog cilja, cilja koji je značajan za obe strane u konfliktu
a koji se može ostvariti samo međusobnom saradnjom. U tom smislu, saradnja oko nadređenog cilaj
igra važnu ulogu u postkonfliktnom periodu. Dok je konflikt intenzivan i postoji snažna borba oko
nekog resursa, nije realno očekivati da će strane od te borbe lako odustati i okrenuti se nadređenom
cilju. Moguće je, međutim, da će i tada pojavljivanje nadređenog cilja povećati motivaciju da se za
postojeći konflikt što pre nađe obostrano zadovoljavajuće rešenje, ili razviti zajednički identitet koji
će umanjiti međusobno nepoverenje i snažne negativne emocije.
(c) Različiti simbolički gestovi mogu da značajno poboljšaju odnose između strana u
konfliktu. Jedan takav postupak je i izvinjavanje za ponašanje učinjeno u prošlosti. Izvinjavanjem,
strana koje se izvinjava daje do znanja da je svesna štete ili patnje koju je druga strana pretrpela, da
je svesna vlastite odgovornosti za učinjenu štetu, i da joj je zbog toga žao. Izvinjavanjem se priznaje
vlastita krivica za ono što se desilo i izražava kajanje. Izvinjavanje druga strana lako može da
protumači kao neiskren, teatralni gest iza kojeg stoje skrivene namere: da se pridobije naklonost
treće strane, isprovocira protivnik i slično. Zato je važno da izvinjavanje bude javan, dobrovoljni

Nemački kancelar Vili Brant je 1970. godine

prilikom zvanične posete Poljskoj obišao i
spomenik žrtvama nacizma u II sv. ratu.
Pošto je položio venac, Brant je spontano, i
neočekivano za sve prisutne, klekao. „Uradio
sam”, kasnije je škrto objasnio svoj
neplanirani gest, „ono što ljudi rade kada su
reči nedovoljne.” Ovaj istorijski gest mu je,
sem priznanja, doneo i optužbe i epitet
izdajice. Sam Brant, inače, nije imao nikakvu
ličnu odgovornost za nacističke zločine. Kao
mladić se borio protiv nacističkog režima
zbog čega mu je Nemačka 1938. oduzela
državljanstvo.

64
gest uz koji će stajati pokušaj da se pričinjena šteta nekako nadoknadi.
Uzdržaniji simbolički gest od izvinjavanja je izražavanje žaljenja. Žaljenjem poručujemo
da priznajemo patnju druge strane i da saosećamo sa njom, ali da ne prihvatamo krivicu. I manji
simbolički gestovi, kao što su zagrljaj ili rukovanje nose sa sobom poruku dobronamernosti i
uvažavanja bez obzira na razlike. Ali, da bi svi ovi simbolički gestovi zaista imali pozitivan efekat,
oni moraju biti opaženi kao spontani, neiznuđeni i neodglumljeni.

Funkcije konflikta

Ako bismo od ljudi tražili da daju prve asocijacije na reč "konflikt" ili da ga slikovito
predstave, najverovatnije bisno našli da su ove asocijacije i simboličke predstave negaivne i
uznemirujuće. Konflikt bi bio sličan bolesti, šumskom požaru, razaranju... Mada konflikt kao
pojava uživa lošu reputaciju, konflikt nije nužno štetan, ni za interpersonalne odnose ni za grupu u
kojoj se dešava. Konflikt sam po sebi nije ni dobar ni loš.
Ne samo da nisu nužno štetni, već konflikti imaju niz korisnih funkcija za pojedinca ili
grupu. Najpre, konfliktom se otvara problem koji realno postoji, a njegovim rešavanjem
uspostavljaju se bolji odnosi i prilagođavanje novim uslovima. Neretko, iskustvo konflikta pomaže
da se uspostavi bolja komunikacija između strana, spremnost na otvoreniji dijalog, neprikrivanje
problema. Iskustvo konflikta predstavlja lični napredak za učesnike u konfliktu: povećava njihove
komunikacione veštine, čini ih asertivnijim i samopouzdanijim. Angažovanje na rešavanju konflikta
ne aktivira samo agresivnost već i kreativne potencijale. Konflikti kao svoj ishod mogu da imaju
poremećene odnose unutar ili između grupa i udaljavanje od onoga što se želelo postići, ali i
poboljšanje uzajamnih odnosa i postizanje ciljeva. Činjenica da konflikti mogu da ugroze
funkcionisanje grupe ali i da unaprede međuljudske odnose podvlači se razlikovanjem
destruktivnih i konstruktivnih konflikata.
Sociolog Luis Kozer (L. Coser) (Kozer, 1964/2006) smatra da je usredsređivanje društvenih
naučnika na izbegavanje i rešavanje konflikta odvratilo pažnju na korisne funkcije koje konflikti
imaju za grupe i odnose među grupama. Između ostalih, to su sledeće:
Sukob pomaže uspostavljanju i održavanju identiteta i granica društava i grupa. Granice
između podgrupa društvenog sistema, koje su važne za društveno funkcionisanje, održavaju se i
čine vidljivim zahvaljujući uzajamnom antagonizmu između njih. Kozer navodi Sorelovu ideju da
radnička klasa može očuvati svoj distinktivni identitet samo kroz stalna sučeljavanja sa srednjom
klasom.
Sukob nekad doprinosi održanju odnosa između strana u sukobu. On čini da se ispolje
neslaganja i negativne emocije, bez čega bi grupe ili pojedinci prekinuli komunikaciju.
Sukob sa spoljašnjom grupom dovodi do pokretanja svih snaga grupe pa i do povećane
unutrašnje kohezije. Grupa nekad može da priziva ili izmišlja spoljašnje neprijatelje da bi povećala
kohezivnost.
Sukob potvrđuje umrtvljene norme i podstiče na uspostavljanje novih pravila, normi i
institucija
Sukob vodi do konfrontacije i odmeravanja snaga. Uvid u odnos moći može olakšati
postizanje sporazuma zasnovanog na realnom odnosu snaga i sprečiti veće sukobe.
Konflikti imaju povezujuću funkciju jer vode stvaranju saveza između dotle izolovanih
pojedinaca ili grupa i uspostavljanju složenijih socijalnih struktura.
Kozer je isticao da je konflikt štetan samo u grupama gde nema tolerancije ni
institucionalizacije sukoba. Takve grupe ne ugrožava sukob kao takav, već rigidnost koja
65
dozvoljava da se neprijateljstva akumuliraju i preusmeravaju ka jednom velikom razdoru kad sukob
na kraju ipak izbije. Takođe, društvo sa velikim brojem manjih sukoba strukturno je stabilnije od
društva u kojem dominira jedan konflikt koji stvara razdor, jer se u njemu razlike poništavaju i
sprečava se dezintegracija duž jedne linije rascepa.
Takmičarstvo u sportu i nauci potpada pod naše određenje konflikta, ali to može da nam
promakne upravo zato što su tu u prvom planu pozitivne strane konflikta. Politički konflikti oko
toga kojim putem društvo treba da krene i ko će ga voditi nekad su se rešavali krvavim sukobima,
ali postojanje jasno definisanih procedura kakve su izbori i izborne kampanje, oko kojih su se
složile sve zainteresovane strane, čini da se ovi konflikti vide kao neophodno potreban sastojak
demokratskih odnosa. Borba protiv društvenih nepravdi, nastojanje da se ostvare društveni ciljevi
koji su nepriznati ili zanemareni, jeste socijalni konflikt, ali se kao takav ne opaža zato što ima
institucionalizovan način borbe. Život bez konflikata značio bi, između ostalog, život u kojem
nepravde i nejednakosti, i na ličnom i na društvenom planu, ostaju neprimećene i neispravljene.

Koalicije

Kada se govori o konfliktima, bilo među pojedincima ili među grupama, po pravilu se
analiziraju ili uzimaju za primer konflikti u kojima postoje dve strane. Odnosi između dve strane u
konfliktu su vrlo složeni i dinamični. Uključivanje treće strane u konflikt značajno usložnjava
situaciju. Umesto jedne interakcione dijade AB sada imamo tri: AB, AC i BC, od kojih je svaka
podjednako dinamična i složena kao i interakcija u dijadnom konfliktu. Najmanje se tu radi o
kvantitativnom umnožavanju stavova, interakcija i mogućih dobitaka/gubitaka. Jedna od važnijih
promena jeste u tome što se sa više strana u sukobu otvara mogućnost za principijelno novi vid
ponašanja - formiranje koalicije. Time se broj potencijalnih aktera u konfliktu naglo povećava. Sa
tri aktera, moguće je da sva tri aktera budu u međusobnom konfliktu, moguće je da A i B formiraju
koaliciju protiv C, da A i C formiraju koaliciju protiv B, ili da B i C formiraju koaliciju protiv A. U
nekom periodu u kojem postoji, recimo, koalicija (A,B) protiv C, ne samo što postoji kompetitivni
odnos između (A,B) i C, već unutar koalicije (A,B) postoji odnos koji je, kao što ćemo videti
kasnije, istovremeno i kooperativan i kompetitivan. Sa četiri strane u konfliktu situacija je
dramatično složenija - tada imamo 14 mogućih odnosa koji mogu da se tokom vremena smenjuju
posle kraćeg ili dužeg trajanja.
Formirane koalicije predstavljaju novi kvalitet: sem što se unutar njih rađa složena
kooperativno-kompetitivna interakcija, koalicije nastupaju kao samostalni entiteti kojima su na
raspolaganju strategije koje pojedinačni članovi kolicije ne mogu da primene.
Generalno, koalicija nastaje kada unutar skupa aktera uključenih u međusobni konflikt jedan
podskup aktera odluči da međusobno sarađuje radi ostvarivanja svojih interesa. Strane koje
formiraju koaliciju međusobno sarađuju ne bi li zajedničkim delovanjem ostvarili što veću
zajedničku dobit nadmećući se sa preostalim stranama u konfliktu. Istovremeno, strane u koaliciji
nastoje da im pripadne što više od zajedničke dobiti zbog koje su i ušli u koaliciju, što inicira
kompetitivne odnose unutar koalicije prilikom pregovora o raspodeli dobiti. Situacija u kojoj se
nalaze članovi koalicije, dakle, nije ni čisto kompetitivna ni čisto kooperativna, već se označava kao
situacija mešanih motiva (Schelling, 1960). Rečeno jezikom teorije igara, koalicije su igre ne-
nultog zbira sa n (više od 2) igrača.
Koalicije postoje na svim nivoima socijalne interakcije, počev od interpersonalnih odnosa pa
do međunarodnih saveza. Ima puno termina kojima se označavaju takva udruživanja: timovi,
udruženja, savezi, alijanse, blokovi, itd. Nisu svi oni sinonimi, mada nema ni precizno određene
66
razlike među njima. Po našem mišljenju, ne bi svaki savez trebalo zvati koalicijom. Koalicijom je
najbolje nazvati savez neistomišljenika, onih koji imaju međusobno različite ciljeve ili vrednosti, a
koji u jednom trenutku nalaze interes u saradnji protiv zajedničkog suparnika.

Teorije o formiranju koalicija

Istraživači formiranja koalicija polaze od nekoliko pretpostavki pod kojima je moguće

tretirati to kao racionalan proces (Stojanović, 2005, str. 99). Prva je pretpostavka o individualnoj
racionalnosti: član koalicije ulaskom u koaliciju očekuje da dobije bar isto onoliko ili više nego što
bi dobio da je ostao van koalicije. Druga je pretpostavka o grupnoj racionalnosti: zbir pojedinačnih
dobitaka članova koalicije mora da je jednak ukupnom dobitku (ne može se podeliti više nego što je
dobijeno a nema razloga da se deli manje).
Bitna je još jedna pretpostavka koju su istakli još fon Nojman i Morgenštern, a to je da
racionalni igrači neće proširivati koaliciju koja je već dobitnička. Svaka strana želi što veću dobit za
sebe, i nastoji da joj prilikom kasnije podele dobiti sa ostalim članovima koalicije pripadne što više,
a proširivanjem koalicije bi morali da postignuti dobitak nepotrebno dele sa novim članom ili
članovima. Drugim rečima, formiraće se minimalne pobedničke koalicije, takve da izlaskom bilo
kog člana koalicije ona više nije pobednička.
Jedan od prvih pregleda stanja u ovoj oblasti daje Vilijam Gejmson (Gamson, 1964). On
analizira nekoliko teorija koje nastoje da objasne proces formiranja koalicija, od kojih ćemo mi
ukratko prikazati dve (teoriju najmanjih resursa i teoriju najmanje moći).
Po teoriji minimalnih resursa, na formiranje koalicija i kasniju raspodelu dobiti presudno
utiču resursi sa kojima akteri raspolažu. Uzmimo za primer slučaj postizbornih partijskih koalicija,
gde bi resursi bili broj osvojenih mandata. Za formiranje vlade potrebna je podrška većine
poslanika, a ako nijedna stranka nema većinu glasova, one nastoje da formiraju koalicije i tako
obezbede većinu. Stranke početne resurse izjednačavaju sa pregovaračkom moći, i traže saradnika
dovoljno jakog da izvojuju pobedu (sakupe natpolovičan broj mandata), ali sa što manjom snagom
unutar koalicije.
Prema ovoj teoriji, u uslovima 5(4-3-2)5 koalicija (3+2) bi bila verovatnija od koalicija
(4+3) ili (4+2). U uslovima 5(4-4-1) treba očekivati da dve najjače stranke imaju podjednake šanse,
pola-pola, da se nađu u pobedničkoj koaliciji, dok će se najmanja stranka u pobedničkoj koaliciji
naći skoro sigurno. Već iz ova dva primera upadljiva je jedna pravilnost na koju ova teorija ukazuje
i koju opisuje kao paradoks "Snaga je slabost": češće su koalicije slabijih, a posebno u trijadnim
situacijama slabi su favorizovani u odnosu na jake.
Po teoriji minimalnih resursa, strane očekuju da će se prilikom podele dobitka unutar
koalicije poštovati norma pariteta prema kojoj će se dobitak deliti proporcionalno resursima sa
kojim strane ulaze u koaliciju. Otuda će svako tražiti manje koalicione partnere jer će tada imati
proporcionalno veće učešće u ukupnim ulaganjima.
Na primer, u uslovima 51(48-30-22) akter A će radije ući u koaliciju sa C nego sa B jer će
od C moći da traži da mu pripadne 69% ostvarene dobiti, dok bi prema normi pariteta od B mogao
da traži 62% dobiti. C će, opet, radije ući u koaliciju sa B i tražiti 42% dobiti nego sa A kad bi
mogao računati samo na 31% dobiti, kao što će i B radije ući u koaliciju sa C i onda tražiti 58%

5
ovakvim načinom označavanja opisan je uslov u kojem strane A, B i C raspolažu resursima 4, 3 i 2 a za
formiranje pobedničke koalicije neophodno je da zbir resursa bude 5,
67
dobiti za sebe nego u koaliciju sa A gde bi mu pripalo 38% "kolača". Najjači igrač bi, dakle, ostajao
van koalicije zato što bi slabiji igrači računali na veću dobit ako se međusobno udružuju.
Druga teorija, teorija minimalnih moći, predviđa da će partneri tražiti podelu dobitaka
srazmerno moći pravljenja dobitničke koalicije, a ne srazmerno unetim resursima. Polazeći od istog
bazičnog principa distributivne pravde, strane bi ovde moć, a ne resurse, tretirali kao ono što je
relevantno za upoređivanje.
Najpre treba videti da moć pravljenja dobitničke koalicije ne mora da bude srazmerna
resursima koji se poseduju. Npr. u uslovima 5(4-3-2) sve strane, mada imaju različite resurse, imaju
podjednaku moć da sa drugom stranom naprave pobedničku koaliciju i da ulaskom u koaliciju liše
treću stranu učešća u vlasti. Ako strana A nudi koaliciju strani B ili C, njihov nepristanak će je
ostaviti van koalicije, a pristanak jedne od njih će je uvesti u koaliciju, i u toj prostoj računici
razlike u resursima triju strana su nebitne. Isto tako, u uslovima 8(1-2-3-4-5) strane A i B imaju
podjednaku moć jer se može videti da nema ni jedne moguće dobitničke koalicije u kojoj ne bi bilo
svejedno da li se koalicija formira sa A ili sa B. Imajući ovo na umu, koja god koalicija da se
formira u uslovima 5(4-3-2), akter sa manjim resursima može tražiti da dobici budu podeljeni
jednako jer su oba aktera podjednako važna za dostizanje većine. Iz ove pozicije, akter sa manje
resursa bi naglašavao da je greška u opažanju ako se strani sa više resursa pridaje i veća moć, i da
norma pariteta s obzirom na resurse ne treba da obavezuje.
Kako utvrditi kolika je moć svakog od potencijalnih koalicionih partnera? U okviru teorije
igara, "indeks moći" potencijalnih koalicionih partnera izračunava se preko tzv. Šeplijeve vrednosti.
Rečima iskazano, indeks moći igrača je utoliko veći ukoliko je više mogućih koalicija u kojima
njegovo učešće doprinosi pobedi. Indeks moći pojedinačnog igrača može se kretati od 0 (njegovim
uključenjem u koaliciju ništa se ne dobija) do 1 (njemu su drugi partneri nepotrebni jer dobija i bez
njih), a suma moći svih igrača je 1.
Mogućnost da se precizno kvantifikuje "indeks moći" podstakao je istraživače da egzaktno
utvrde indekse moći različitih aktera u nizu koalicija u realnom životu. Ovakva izračunavanja
pokazala su neke iznenađujuće rezultate. Uzmimo za primer Savet bezbednosti, koji se sastoji od 5
stalnih članica i 10 „rotirajućih“ članica. Da bi neka odluka Saveta bezbednosti bila prihvaćena, za
nju mora glasati svih pet stalnih članica i najmanje 4 rotirajuća člana. Iz takvih pravila sledi da je
moć svakog pojedinačnog stalnog člana 0,1962 a moć svakog rotirajućeg člana približno sto puta
manja, tj. 0,0018. Drugim rečima, stalne članice raspolažu sa 98% ukupne moći (Stojanović,
2000:359).
Prikazavši istraživanja u ovoj oblasti, Gejmson je zaključio da "zagovornici bilo koje od
opisanih teorija mogu naći potkrepljenje u bar nekim rezultatima, ali da nijedna nije stekla potupnu
podršku" (Gameson, 1964, str. 92). Gejmsonov sistematski prikaz bio je podsticaj velikom broju
istraživača da reformulišu teorije kako bi povećali njihovu prediktivnu moć, kao i da smisle nove
eksperimentalne situacije u kojima bi se ispitivao proces formiranja koalicija. Novi pregled u ovoj
oblasti tačno posle trideset godina (Komorita & Parks, 1995) potvrdio je da sve teorije imaju
teškoća sa opštošću. Svaka teorija je bila sposobna da objasni samo neke fenomene u vrlo uskom
obimu situacija. I pored toga što su formulisane nove i složenije teorije, nijedna nije pokazala
zadovoljavajuću prediktivnu moć čak ni u tim jednostavnim eksperimentalnim uslovima, i ne
postoji jasna evidencija koja teorija je najbolja.

68
 UČEŠĆE TREĆE STRANE

Uključivanje treće strane je veoma čest način rešavanja konflikata. Roditelji će se umešati u
dečji sukob, učenici će se požaliti nastavniku i tražiti da presudi ko je upravu, sudija će tokom
utakmice presuditi da li je bilo prekršaja ili ne, sudija će nakon sudskog procesa odlučiti ko je od
sukobljenih strana u pravu i koje mere se moraju preduzeti, u međudržavnim sporovima treća strana
može nametnuti rešenje ili se ponuditi da posreduje u skukobu, i tako dalje. Uključivanje treće
strane, u različitim oblicima, postojalo je već u rodovskim i plemenskim zajednicama, a u
složenijim društvima je preraslo u različite institucije. Za razliku od situacije gde se komunikacija
odvija samo između strana u sporu, gde lako dođe do eskalacije konflikta i gde strane nisu upućene
u najbolji način rešavanja, uključenje kompetentne treće strane smanjuje se uticaj međusobnog
neprijateljstva, razlike u moći i socijalnim veštinama sukobljenih strana neprijateljstva, veća je
verovatnoća da će se doći do pravednijeg rešenja i da će se to rešenje sprovesti u delo.
Najopštije posmatrano, svojim uključivanjem u rešavanje konflikta treća strana se može
uključiti ili u proceduru rešavanja, ili u donošenje odluke, ili i u jedno i u drugo.
Slučajeve u kojima treća strana preuzima kontrolu nad odlukom označićemo kao arbitraža.
Arbitraža može da ima različite oblike. U sudskom procesu, arbitri imaju kontrolu i nad procesom
kako će se suđenje odvijati i nad donetom odlukom, i uz to je ova arbitraža za strane u sporu
nedobrovoljna. U drugim slučajevima, strane se mogu dogovoriti čijoj arbitraži će se povinovati, i
taj arbitar može da odredi proceduru kojom će strane iznositi svoje pozicije, a može proceduru
prepustiti sukobljenim stranama a on preuzeti samo donošenje odluke. Po pravilu se podrazumeva
da arbitar ima moć da nametne svoje rešenje, a ne samo da ga da u vidu saveta. Takođe,
podrazumeva se da je arbitar nepristrasan (da ne navija ni za jednu stranu u sporu) i da je neutralan,
tj. da nema ličnih interesa u sporu, inače bi samo formalno bio arbitar a suštinski pridružen jednoj
strani u konfliktu. Mada arbitri nastupaju kao nepristrasni, neutralni i nezavisni, u mnogim
konkretnim situacijama, naročito od strana nezadovoljnih arbitražom, osporava im se takva pozicija.
I u sudskim sporovima sudijama se nekad prebacuje da su namerno donele pogrešnu odluku
stavljajući se na jednu stranu. U međunarodnim arbtražama još je veća sumnjičavost prema
državama-arbitrima i njihovoj nepristrasnosti.
Ako treća strana ima kontrolu nad procedurom rešavanja konflikta ali ne i nad samom
odlukom, koju prepušta stranama u sporu, tada govorimo o posredovanju (medijaciji). Treća strana
se u posredovanju ne pojavljuje kao neko ko se priključuje nekoj od strana u sukobu niti kao neko
ko arbitrira. Medijacija je intervenisanje u sukobu ili pregovaranju preko prihvatljive, nepristrasne i
neutralne treće strane koja nema autoritativnu moć donošenja odluke, a pomaže sukobljenim
stranama da svojom voljom postignu vlastiti i obostrano prihvatljiv sporazum o predmetu spora
(Moore, 1996, str. 168). Posrednik, dakle, ne može biti nametnut, već mora biti prihvaćen od svih
strana u sukobu. Nepristrasnost znači da će posrednik sve strane tretirati na jednak način, a
neutralnost da neće nametati rešenja koja su u njegovom vlastitom interesu.
Idealnotipski predstavljen, posrednik je potpuno nepristrasan i neutralan, i potpuno uzdržan
od nametanja određenog ishoda. On samo facilitira u konfliktu, podjednako pomaže svim stranama
u konfliktu da same nađu obostrano zadovoljavajuće rešenje. U praksi, međutim, nije uvek tako.
Ako se, na primer u nekom međudržavnom sporu treća država ponudi da posreduje u rešavanju
konflikta, teško je naći državu koja ima podjednako dobre odnose sa stranama u sukobu, koja se već
nije na neki način izjasnila šta misli o predmetu sukoba, i kojoj posledice jednog rešenja nisu više u
interesu od posledica bilo kog drugog rešenja. I kada se radi o posredniku u interpersonalnim
konfliktima, npr. u brakorazvodnoj parnici, ovlašćeni posrednik može imati različite simpatije
69
prema suprugu i supruzi, imati svoju ideju šta je u stvari u najboljem detetovom interesu i „gurati”
takav ishod dogovora.
Polazeći od toga da se idealnotipski opisi treće strane u praksi retko sreću i da su
karakteristike kojima se definiše uloga treće strane stvar stepena, Kovačević (2004) predlaže
dvodimenzionalni model koji pomaže da se odredi kako bi se konkretno učešće treće strane najbolje
označilo. On smatra da ulogu treće strane određuju (a) zainteresovanost za konkretan ishod
pregovora i (b) njena sposobnost da nametne ishod pregovora (Slika 10).

Slika 10: Učešće strane u međunarodnim konfliktima (preuzeto iz Kovačević, 2004, str. 94)

Među navedenim primerima, norveški diplomata Larsen, koji je posredovao u postizanju

sporazuma između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije 1993. godine u Oslu bio je najbliži
idealnotipskoj ulozi posrednika: nijedan ishod sporazuma nije bio u njegovom ličnom interesu više od
bilo kog drugog ishoda, niti je imao moć da neki ishod nametne. Na drugom ekstremu bi mogli biti
pregovori u Rambujeu 1999. godine između vlasti Srbije i kosovskih Albanaca, gde se, po mišljenju
Kovačevića (Kovačević, 2004, str. 309), radilo ne samo o diktatu već o ultimatumu postavljenom
pregovaračkim stranama. Oni su formalno vođeni uz posredovanje izaslanika SAD, Rusije i EU, ali se
radilo o nastojanju da se nametne gotovo rešenje koje je pred strane iznela Madlen Olbrajt, američki
generalni sekretar.
Vens i Oven, koji su kao specijalni izaslanici generalnog sekretara Ujedinjenih nacija bili pozvani
da posreduju u konfliktu u Bosni ponudili su 1993. godine sukobljenim stranama mirovni predlog za
kraj rata. Narodna skupštine republike Srpske je taj plan odbila a posrednici nisu imali dovoljno uticaja
da obezbede njihov pristanak. Posrednik u pregovorima između Srbije i Crne Gore, tada visoki
predstavnik Evropske unije Havijer Solana, je, kako to opisuje Kovačević, „imao delom ulogu
medijatora, a najviše nepristrasnog arbitra, koji je bio u stanju da natera strane da dođu do rešenja.

70
 Posredovanje

Praksa posredovanja (medijacije) u sukobu ima dugu istoriju, i sreće se u različitim

kulturama. Generalno, u kolektivističkim društvima posredovanje se smatra znatno boljim načinom
od direktnih pregovora za uspostavljanje prevednog rešenja i očuvanje harmoničnih odnosa u grupi.
Početkom 20. veka posredovanje se pojavljuje i kao posebna profesija. Danas je posredovanje
odomaćeno u širokom rasponu konflikata, od posredovanja u vršnjačkim sukobima, preko
posredovanja u rešavanju sporova u radnim organizacijama, u komunalnim sporovima, u zdravstvu,
u porodičnim konfliktima, do posredovanja u etničkim sukobima i međudržavnim sukobima i
ratovima (Džamonja Ignjatović, 2014). Posredovanje je često, i sve češće, diplomatsko sredstvo u
unutardržavnim i međudržavnim konfliktima. Mada se
posrednik obično vidi kao neko ko nagovori sukobljene Najviše pokušaja posredovanja
zabeleženo je tokom ratova u ex-
strane da „sednu za isti sto”, u praksi to nekad nije Jugoslaviji – čak 274 pokušaja
moguće, ali ni nužno. Kisindžer je, kao posrednik nakon posredovanja od strane istih ili drugih
izraelsko-arapskog rata 1973. godine, putovao tamo-amo posrednika. U konfliktu oko Kosova
između Jerusalima, Kaira i Damaska, i od tada je ovakva zabeleženo je 72 pokušaja
posredovanja.
vrsta posredovanja nazvana „šatl diplomatija” (putujuća
diplomatija). Pregovarači mogu biti na istom prostoju ali bez direktnog kontakta, kao što je npr. bilo
u pregovorima u Rambujeu i delimično u Dejtonu, što je onda jedan pregovarač nazvao „pešačkom
šatl diplomatijom” (Kovačević, 2004).

Funkcije posrednika
Ako posrednik nema moć odlučivanja, u čemu onda može da se sastoji njegov uticaj?
Pomoć posrednika sastoji se u brojnim aktivnostima, od kojih su neke (Moore, 1996; Kovačević,
2004):
a. Posrednik otvara puteve komunikacije između strana u sukobu: inicira takvu komunikaciju
ili je olakšava ako već postoji.
b. Olakšava proces tako što obezbeđuje procedure kojih će se držati a često i sam predsedava i
vodi računa o poštovanju dogovorenih procedura.u rešavanju konflikta
c. Edukuje nove, nestručne ili nepripremljene pregovarače o procesu pregovaranja.
d. Proširuje raspoložive resurse obezbeđivanjem ekspertskih usluga (npr. pravnika, tehničkih
eksperata) omogućujući stranama da uvećaju skup prihvatljivih opcija.
e. Istražuje problem, pomaže u definisanju izvora sukoba i interesa i traga za dodatnim,
kerativnim opcijama koje su strane previdele.
f. Daje nepristrasnu i stručnu ocenu pozicija strana u sukobu, pomažući stranama da promene
ekstremne i nerealističke zahteve i tragaju za raspoloživim rešenjima.
g. Ima ulogu „žrtvenog jarca”: na sebe preuzima deo odgovornosti za nepopularne odluke koje
su strane spremne da prihvate ali ne i da budu odgovorne za njih i tao im pomaže da
„sačuvaju obraz”, a ponekad služi kao „emocionalni tampon”, neko na koga će strane u
sporu moći da iskale bes i optužbe bez ugrožavanja pregovaračkog procesa.
h. Inicira događaje koji traže akciju (postavlja krajnji rok za završetak pregovora ili za svoje
učešće, u drastičnijim slučajevima utiče na događaje van pregovaračkog stola).
i. Ima ulogu svedoka, tumača i garanta postignutog sporazuma.

71
 REDUKOVANJE MEĐUGRUPNOG NEPRIJATELJSTVA

Postoje brojni pokušaji da se objasni neprijateljstvo koje se javlja između grupa, i da se

predlože načini da se to neprijateljstvo umanji. Kao što smo na početku napomenuli, ovo
neprijateljstvo je nekad uzrok konflikata, a nekada je pratilac i posledica postojećih konflikata.
Ovde ćemo se pre svega baviti slučajevima (koji se smatraju i najčešćim) kada priroda međugrupnih
odnosa proizvodi neprijateljstvo među grupama a ne obrnuto. Pod neprijateljstvom mislimo na
negativna osećanja i predstave o pripadnicima druge grupe, dakle na predrasude i stereotipije. Ovo
neprijateljstvo je obično uzajamno ali ne mora biti.
Postoje dva osnovna pristupa razumevanju uticaja međugrupnih odnosa na javljanje
predrasuda i stereotipija. Jedan pristup je usmeren na postojanje konflikta interesa među grupama, a
drugim pristup na identitetske razlike među grupama. Pristupi su komplementarni i međusobno se
dopunjuju. Svaki od pristupa ima svoje viđenje kojim intervencijama na nivou grupnih odnosa bi se
neprijateljstvo moglo umanjiti ili otkloniti.

Međugrupni konflikti interesa

Konflikt interesa među grupama najvidljiviji je u situacijama međusobnog takmičenja.

Takvim situacijama se bavi Šerifova teorija realističnog konflikta, i to je najznačajnija teorija u
okviru ovog pristupa. Pokazuje se, međutim, da međugrupno nadmetanje nije jedini oblik konflikta
interesa među grupama. Takvi oblici su još i postojanje dominacije i eksploatacije jedne grupe nad
drugom i situacija u kojoj jedna grupa služi drugoj kao žrtveni jarac (Duckitt, 1994). Predrasude su
funkcionalne za svaki od ovih oblika, ali svaki oblik stvara različite obrasce predrasuda.

Međugrupno takmičenje i teorija realističnog konflikta

Teorija realističnog konflikta vezuje se za socijalnog psihologa Muzafera Šerifa. Šerif je bio
nezadovoljan dotadašnjim vodećim gledanjima na uzroke konfikata i neprijateljstva, koji su tu temu
posmatrali kao oblast psihopatologije ili tumačili individualnim karakteristikama kao što su
agresivnost, konfliktna ličnost, autoritarnost, socijalna dominantnost itd. Po tim shvatanjima,
neprijateljstvo među grupama javljalo se pre svega kada u grupama ima mnogo članova koji su
agresivne ili autoritarne ličnosti, tako da se odnosi među grupama postepeno pogoršavaju i vode do
uzajamnog neprijateljstva. Šerif je, nasuprot ovim ustaljenim verovanjima, smatrao da je mnogo
češće da konflikti među grupama prethode neprijateljstvu i proizvode neprijateljstvo, predrasude i
stereotipe. Po Šerifu, takvi konflikti među grupama su realistični zato što su rezultat stvarnog
nadmetanja oko ograničenih resursa a ne plod psihopatologije. U nadmetanju oko ograničenih
resursa druga grupa predstavlja realnu pretnju, jer nastoji da prisvoji za sebe ono što bi prva grupa
želela da dobije. Suparnički odnosi proizvode uzajamno neprijateljstvo, čija funkcija je da mobiliše
grupu za sukob sa suparničkom grupom.
Da bi ispitao svoje pretpostavke, Šerif je organizovao seriju brižljivo isplaniranih
eksperimenata u prirodnim uslovima (Sherif, 1954). Dečaci uzrasta 11-12 godina su pozivani da
raspust provedu u letnjim kampovima. Od prijavljene dece, birana su deca čije i sociodemografske
karakteristike (svi su bili dečaci, belci, protestanti, srednja klasa) i lične kakteristike (svi su bili
prosečni ili iznadprosečni po školskom uspehu i inteligenciji, bez istorije sukoba sa drugom decom,

72
natprosečnog sociometrijskog statusa, dobro prilagođena) nisu upućivale da će se među njima rađati
netrpeljivost, naprotiv.
Deca su bila podeljena u dve grupe koje su odvojeno kampovale (u prvom eksperimentu,
1949. godine, najpre su sva deca tri dana provela zajedno, družila se i upoznavala, a onda su
podeljena u dve grupe). Tokom tog boravka jačana je grupna kohezivnost i saradnja. Grupe su
davale sebi imena („Crveni đavoli“ i „Buldozi“, „Panteri“ i „Pitoni“, „Zvečarke“ i „Orlovi“), crtale
svoj amblem i zastavu, dečaci su zajednički spremali hranu, birali vođu, delili poslove.
Posle nedelju dana odvojenog boravka, deca su dolazila u zajednički kamp, ali podela na
dve grupe je zadržana, a glavna aktivnost koja je popunjavala slobodno vreme bilo je organizovanje
stalnih takmičenja između ove dve grupe. Organizovani su turniri u bezbolu, fudbalu, postavljanju
šatora, traženju skrivenog blaga, a pobednici su dobijali nagrade.
Sprortski duh se polako gubio a zamenjivale su ga sve jače tenzije između grupa. Grupe su
optuživale jedna drugu za varanje a dečaci davali jedni drugima pogrdna imena. Deca koja su
pripadala različitim grupama prestala su da međusobno razgovaraju, nisu želeli da jedu u isto
vreme, neprestano su se javljali incidenti, vređanje, fizička agresija, krađa trofeja, spaljivanje
zastave i slično.
Javljale su se promene i u unutargrupnim odnosima. Povećano je osećanje grupne
solidarnosti, naročito ako grupa pobeđuje, vođe su postajale agresivniji pojedinci, članovi grupe su
se fokusirali na drugu grupu, pravili su planove kako ih pobediti ili poniziti, razvile su se stroge
norme ponašanja prema pripadnicima druge grupe.
Šerif i saradnici su sebi postavili za zadatak ne samo da vide kako mogu izazvati
neprijateljstvo među grupama već i kako se zavađene grupe mogu pomiriti. Tom zadatku je bila
posvećena 4. faza eksperimenta. Isprobano je nekoliko postupaka za koje se, po analogiji sa sličnim
pokušajima mirenja u stvarnom životu, moglo očekivati da će biti uspešni. Tako, i u jednu i u drugu
grupu dolazili su predavači koji su pričali o vrlinama tolerancije, praštanja i saradnje. Efekta nije
bilo. Pokušano je da ambasadori pregovaraju sa jednom i drugom stranom ali opet bez uspeha. U
skladu sa teorijom potkrepljenja, pokušalo se sa organizovanjem zajedničkih prijatnih aktivnosti
koje bi trebalo da za pripadnike druge grupe vežu pozitivne emocije a izbrišu one negativne.
Organizovani su zajednički bogati ručkovi, zajedničko putovanje da bi se gledao vatromet ili
gledanje filmova, ali su ove aktivnosti morale biti prekinute zbog uzajamnih čarki. Te prijatne
aktivnosti su samo korišćene kao nova prilika da se pokaže neprijateljstvo.
Jedan metod je imao uspeha, a to je nalaženje zajedničkog neprijatelja. Takmičenje u
fudbalu protiv lokalne grupe dečaka je delovalo ali samo privremeno. Tim potencijalnim rešenjem,
ma koliko on bio čest u realnom životu, ni Šerif i saradnici nisu bili zadovoljni jer se na taj način
jedan konflikt eliminiše stvaranjem novog.
Ipak, jedan postupak se pokazao kao efikasno sredstvo smanjivanja neprijateljstva. Bila je to
saradnja oko nadređenih ciljeva. Stvarane su problemske situacije gde se cilj, privlačan za obe
strane, mogao ostvariti samo kroz zajedničku saradnju. Na primer, cisterna sa vodom se pokvarila
pa je trebalo naći kvar, ili skupiti novac za iznajmljivanje filma, ili pogurati kamion sa hranom koji
se „zaglavio“. Jedna ovakva akcija nije bila dovoljna, ali njihovo ponavljanje je imalo kumulativni
efekat. Međusobna vređanja i napadi su prestali, grupe su počele da se mešaju i da se obnavljaju
prijateljstva. Popravljale su se ocene o druogoj grupi, negativni stereotipi su nestajali i, na kraju
eksperimenta, deca su se nazad vratila istim autobusom.
Na osnovu ovih eksperimenata, Šerif je zaključio da međusobni stavovi grupa pre svega
zavise od funkcionalnog odnosa koji među grupama postoji. Ako postoji negativna
međuzavisnost, koja predavlja situaciju nultog zbira, u kojoj se grupe nadmeću oko resursa koje
73
žele za sebe, grupe zaista jesu realna pretnja jedna drugoj, i prema izvoru pretnje se razvija
neprijateljstvo. Grupe će nastojati da osujete drugu grupu i razvijaće uzajamno negativna osećanja i
stereotipe. Dovoljan razlog za neprijateljstvo je da dve kohezivne grupe teže istom cilju koji samo
jedna grupa može da postigne. Neprijateljstvo se može prevazići uspostavljanjem pozitivne
međuzavisnosti, postojanjem nadređenih ciljeva koje grupe mogu dostići samo međusobnom
saradnjom. Dodatni uslov, kako se kasnije pokazalo, jeste i da grupe ovaj nadređeni cilj zaista
dostignu.

Međugrupna dominacija i eksploatacija

Sem što mogu da se nađu u situaciji direktnog takmičenja, dve grupe mogu da se nađu i u
odnosu dominacije, gde, zahvaljujući svojoj nadmoći, jedna grupa uspostavlja odnos dominacije i
eksploatacije nad drugom grupom. Predrasude koje će u ovom slučaju dominantna grupa imati
prema potčinjenoj grupi biće drugačije nego u situaciji takmičenja i njihova svrha biće da se
racionalizuje ugnjetavanje i ponižavajući tretman. O pripadnicima potčinjene grupe razvijaće se
slika kao o inferiornim, zaostalim, ne nužno neprijateljski nastrojenim.
Na ovakav tretman od strane dominirajuće grupe potčinjena grupa može da reaguje na dva
načina. Gordon Olport (Allport, 1954) je ta dva načina označio kao kažnjavalački obrazac ka unutra
i kažnjavalački obrazac ka spolja. Kažnjavalački obrazac prema unutra karakterističan je u grupama
u kojima se nadmoćna grupa opaža kao toliko nadmoćna da se njena dominacija ne može dovesti u
pitanje pa prihvatanje ovog obrasca predstavlja način prilagođavanae datoj situaciji i izbegavanja
otvorenog konflikta koji bi mogao dovesti do odmazde i još veće ekspoatacije. Potčinjena grupa
smatra samu sebe odgovornom za postojeće stanje, često i preuzima objašnjenja i slike koje daje
dominantna grupa.
Ako, međutim, podređena grupe veruje da je odnos snaga takav da je promena stanja
moguća, kažnjavalački obrazac ka unutra biće zamenjen kažnjavalačkim obrascem ka spolja. U
ovom slučaju, pripadnici podređene grupe će za svoju podređenost okrivljavati sistem i nadređenu
grupu. Nastojaće da pobunom protiv nadmoćne grupe koja se sad opaža kao ugnjetačka promeni
nepravedne odnose i oslobodi se dominacije.
Ako dođe do promene obrasca potčinjene grupe, dotle stabilan odnos dominacije i
podređenosti transformisaće se u odnos direktnog nadmetanja, što će onda dovesti i do promene u
stavovima dominantne grupe prema podređenoj grupi. Dominantna grupa više neće podređenu
grupu opažati samo kao inferiornu već i kao preteću i neprijateljsku. Takvi stavovi služiće da se
opravda represija čiji je cilj zadržavanje nadmoćnog položaja.
Ako je podređena grupa dovela u pitanje nadmoć dominantne grupe a dotle dominantna
grupa opaža da u promenjenoj situaciji nema dovoljno moći da bi vlastitu dominaciju zadržala, njen
cilj će biti izbegavanje sukoba. Dotle podređena grupa neće se opažati kao inferiorna, i nastojaće se
sa njom uspostaviti odnosi pomirenja i tolerancije.
Dinamiku opisanih odnosa između dominantne i podređene grupe Van den Berg je prikazao
analizirajući rasne odnose u SAD, Brazilu i Južnoj Africi. Dok je rasna dominacija bila stabilna,
ukorenjena i institucionalizovana, odnos nadređene i podređene rase van den Berg je označio kao
paternalistički rasizam. Obe grupe prihvataju da je dominacija prirodna i posledica inferiornosti
podređene grupe. Sa porastom političke moći Crnaca i njihovim nemirenjem sa podređenim
položajem, menja se odnos Belaca prema njima. "Stereotipi podređene grupe su se promenili od
poniznog, bezbrižnog "dobrog" crnca, ili "urođenika koji je znao gde mu je mesto" u drskog,
naduvenog, bezobraznog, izdajničkog, podmuklog, nasilnog, "novog crnca", ili rasplemenjenog koji
74
ugrožava status quo." (Van den Berghe, 1967, str. 128). Kada je moć Crnaca toliko porasla da je po
dominirajuću grupu rizično da odbija d odustane od dominacije, menja se i odnos prema Crncima.
Razvija se odnos uvažavanja, tolerancije i pomirenja. Neki istraživači govore da je promena odnosa
nekad toliko brza da se iza površinse tolerancije zadržava prikrivena nenaklonost. O njoj se govori
kao o „simboličkom rasizmu“ ili „modernom rasizmu“.
Oblici predrasuda koji nastaju u različitim situacijama dominacije i eksploatacije sažeto su
prikazani u sledećoj tabeli.

PREDSTAVA USMERAVANJE
ODGOVOR FUNKCIJA ZA
PRIRODA O PREMA
UNUTRAŠNJE UNUTRAŠNJU
SUKOBA SPOLJAŠNJOJ SPOLJAŠNJOJ
GRUPE GRUPU
GRUPI GRUPI
Dominacija Opravdava
Inferiorna Racionalizacija Ponižavanje
(stabilna) ugnjetavanje
Izloženost
Intro-kažnjavalačko
ugnjetavanju Izbegava sukob
Superiorna Potčinjavanje poniženje
(stabilno)
Izloženost Ekstra-
ugnjetavanju kažnjavalačko: Pokretanje za
Ugnjetačka Pobuna
(nestabilno) neprijateljsko borbu
1. Nadmoć
Neprijateljstvo i
dovedena u Inferiorna i Opravdavanje i
Represija ponižavanje
pitanje preteća pokretanje
2. Nadmoć
dovedena u Površinska
Moćna Pomirenje Izbegava sukob
pitanje tolerancija

Međugrupno traženje žrtvenog jarca

Treća vrsta konfliktnog odnosa među grupama je ona u kojoj jedna grupa drugu stavlja u
poziciju žrtvenog jarca, tj. dežurnog krivca. Grupa kojoj se dodeli uloga žrtvenog jarca služi kao
dežurni krivac za probleme i neuspehe druge grupe. Grupe koje služe kao dežurni krici obično su
lako uočljive manjinske grupe koje su uz to i nedovoljno moćne da se odupru položaju u koji su
stavljene. Proglašavanjem njih za krivca prestaje potreba da se preispituje vlastita odgovornost i da
se tražikrivac u vlastitim redovima, što dozvoljava grupi da održi koheziju i pozitivnu sliku o sebi.
Istorijski primer grupe dtavljane u poziciju žrtvenog jarca su Jevreji. Tokom istorije, a
najizrazitije u nacističkoj Nemačkoj, Jevreji su optuživani za unutrašnje probleme i neuspehe.
Talasi antisemitiza koji su poprimali i oblik pogroma imali su društvenu funkciju da povećaju
kohezivnost vlastite grupe i poreknu vlastitu odgovornost za postojeće stanje a sve po cenu
prikazivanja Jevreja kao zlih i opasnih.
Oblik predrasuda koji se razvija iz odnosa traženja žrtvenog jarca prikazan je u sledćoj
Tabeli.

PREDSTAVA USMERAVANJE
ODGOVOR FUNKCIJA ZA
PRIRODA O PREMA
UNUTRAŠNJE UNUTRAŠNJU
SUKOBA SPOLJAŠNJOJ SPOLJAŠNJOJ
GRUPE GRUPU
GRUPI GRUPI
Traženje
Zlobna Okrivljavanje Kažnjavalačko Održava koheziju
žrtvenog jarca

75
 Hipoteza kontakta

Kao što smo videli, kada između grupa postoje konfliktni odnosi, predrasude koje se prema
drugoj grupi razvijaju imaju funkciju da racionalizuju postupke vlastite grupe i mobilišu njene
članove u sukobu sa drugom grupom. Međutim, ako se konfliktni odnosi promene, stari obrasci
predrasuda nastavljaju da postoje, ali dada postaju disfunkcionalni i otežavaju uspostavljanje
nekonfliktnih međugrupnih odnosa. U takvim situacijama predloženi su različiti načini smanjenja
međusobnog neprijateljstva, a jedan od poznatijih i najviše ispitivanih je uspostavljanje
međusobnog kontakta.
Baveći se problemom društvenih predrasuda, Gordon Olport (Allport, 1954) je kao odgovor
na pitanje kako se predrasude prema drugoj grupi mogu umanjiti formulisao čuvenu hipotezu
kontakta. Po njoj, kontakt sa članovima grupe prema kojoj imamo predrasude može dovesti do
smanjenja predrasuda.
Ima više razloga zašto bi kontakt smanjivao predrasude. Kontakt bi bio prilika da se pokaže
kako su članovi druge grupe sasvim drugačiji od onoga kako ih predstavljaju uvreženi negativni
stereotipi. Kontakti će smanjiti anksioznost vezanu za komunikaciju sa drugom grupom, pa će takva
komunikacija vremenom postati češća i oslobođena negativnih emocija. Kontakti će promeniti
socijalne norme koje se tiču ophođenja prema drugoj strani, i otvoreno omalovažavanje ili
agresivnost neće više biti prihvatljivi.
Neće, međutim, svaki kontakt imati takav efekat, neki može da bude i kontraproduktivan, da
isprovocirasukobe i poveća uzajamnu netrpeljivost. Slučajevi međurasnih tenzija tokom interakcije
crnačkog i belačkog stanovništva bili su opravdanje za politiku aparthejda sprovođenu u Južnoj
Africi u periodu od 1948 do 1991. godine. Ideologija aparthejda zasnivala se na stavu da će se
sprečavanjem kontakata između rasa smanjiti uzajamno neprijateljstvo, pa je crnačko stanovništvo
imalo teritorije u okviru kojih su morali stanovati, raditi i kretati se, a rasno mešovite veze su bile
strogo zabranjene. Takođe, tokom i posle etničkih konflikata u bivšoj SFR Jugoslaviji, povremeni
sukobi među učenicima različitih etničkih grupa opravdavali su stav da je najbolje da se kontakti
među decom iz različitih etničkih grupa spreče tako što će ići u istu školu ali ez mogućnosti
susretanja. takve škole su postojale na Kosovu 90-tih godina, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini
tokom 90-tih i početkom 2000-tih, a negde postoje i danas.
Olport nije ni smatrao da je za smanjivanje neprijateljstva i predrasuda dovoljno da se
pripadnici zavađenih grupa susretnu. Naprotiv, upozoravao je na opasnosti od takvih kratkovidih
akcija. Po Olportu, takvi kontakti se moraju brižljivo organizovati, a da bi kontakt imao pozitivan
efekat, potrebni su sledeći uslovi:
- U situaciji kontakta, pripadnici grupa moraju imati isti status. U protivnom, komunikacija će
biti opterećena hijerarhijskim razlikama, a razlike koje nastale zbog razlika u socijalno-
ekonomskom statusu ili nivou obrazovanja biće pripisane razlikama koje postoje zato što je
neko član jedne ili druge grupe.
- Kontakt mora biti prilika da za međusobno upoznavanje. To znači da kontakt treba da ima
relativnu trajnost, ne sme se svoditi na kratkotrajan susrt ili površne susrete. Površni susreti
će samo aktivirati postojeće stereotipije a neće pružiti priliku da se negativna slika o drugoj
grupi pokaže pogrešna.
- Mora postojati međuzavisnost među grupama, nadređeni cilj koji grupe mogu ostvariti samo
međusobnom saradnjom. Kompetitivna atmosfera može samo da produbi postojeće
neprijateljstvo.

76
 - Kontakt mora biti podržan od strane autoriteta i grupnih normi. Ako kontakt sa drugom
grupom nailazi na osudu među pripadnicima vlastite grupe, onda će oni koji su komunicirali
sa drugom grupom biti izloženi stvarnom ili zamišljenom pritisku grupe. U nastojanju da
dokažu lojalnost vlastitoj grupi, trudiće se da sebi i drugima pokažu kako nisu podlegli
uticaju pa čak mogu ispoljiti i povećano neprijateljstvo.

Kada je 1954. godine segregacija škola po rasnoj osnovi proglašena protivustavnom, proces
desegregacije koji je otpočeo često je imao za posledicu tenziju i sukobe između belih i crnih
učenika, neformalnu segregaciju unutar škola, opadanje samopoštovanja među crnim učenicima.
Pokazalo se da, kao što je Olport upozoravao, kontakt mora biti praćen nizom mera i aktivnosti koje
će voditi ka smanjenju neprijateljstva. Jedna od takvih aktivnosti je ona koju je 1971. godine
osmislio Eliot Aronson sa saradnicima, i koja je dobila naziv "učionica-slagalica", a koja se
zasniva na principima koje je Olport isticao. Radi se o tome da se pojedine školske aktivnosti
organizuju tako da učenike stave u kooperativnu situaciju gde će zajedničkim aktivnostima obavljati
postavljene zadatke. Na primer, razred se podeli na više manjih grupa, sa mešovitim sastavom
učenika, zadatak se takođe podeli na manje zadatke, a učinak svake grupe, i svakog člana unutar
grupe, podjednako je značajan za postizanje zajedničkog cilja. Pokazalo se da ovakav način rada
dovodi do smanjenja predrasuda, veće komunikacije među decom i povećanog samopouzdanja
(Aronson & Bridgeman, 1979).
Petigru i Tropova (Pettigrew & Tropp, 2006) su sproveli meta-analizu 515 studija
obavljenih u periodu od preko pedeset godina, u kojima je testirana kontakt hipoteza. Utvrdili su da,
sve u svemu, kontakt zaista redukuje predrasude – korelacija između kontakta i predrasuda iznosila
je r = -0,22. Pokazalo se, takođe, i da uslovi koje je Olport nabrojao nisu neophodni za smanjenje
neprijateljstva ali da doprinose da kontakt ima pozitivniji efekat: ako su ti uslovi bili zadovoljeni,
korelacija između kontakta i predrasuda je rasla na -0,29.
Pokazalo se i da direktan kontakt nije neophodan. Pozitivan efekat su imali i različiti oblici
indirektnog kontakta (Dovidio, Eller & Hewstone, 2011). Takav je produženi kontakt (Wright et
al., 1997), kada ne uspostavljamo mi lično kontakt sa pripadnikom druge grupe, već znamo za
našeg prijatelja koji se druži ili se družio sa pripadnikom druge grupe i koji ima pozitivna iskustva.
Pozitivan efekat je imao i vikarijski kontakt, gde smo u prilici da posmatramo kontakt pripadnika
naše i tuđe grupa. Ovakvi kontakti su često medijski promovisani, predstavnici grupa su popularne
ličnosti sa jedne i druge strane, ili poznate ličnosti iz jedne sredine gostuju u drugoj sredini.

Pristup iz ugla teorije socijalnog identiteta

Po teoriji socijalnog identiteta, nadmetanje među grupama oko ograničenih resursa nije
nužno da bi se javilo neprijateljstvo. Već i samo postojanje različitih socijalnih identiteta, podele na
Nas i Njih, dovoljno je da proizvede grupnu pristrasnost i težnju da se vlastita grupa prikaže kao
superiornija, što onda vodi ka „socijalnoj kompeticiji“, oko čisto psiholoških aspekata kakvi su
status i prestiž, bez ikakvog realističnog konflikta interesa. Ovakva kompeticija lako može prerasti
u uzajamnu netrpeljivost. Sam Šerif je bio među prvima koji je na to skrenuo pažnju, jer je primetio
da su u njegovom eksperimentu deca iz odvojenih grupa, čim su saznala za drugu grupu i pre nego
što je eksperimentator organizovao takmičenja među grupama, spontano pokazivala tendenciju da
se nadmeću sa drugom grupom i da ispoljavaju predrasude prema njoj.

77
 Prema teoriji socijalnog identiteta, način da se smanji neprijateljstvo među grupama sastojao
bi se u smanjivanju grupne pristrasnosti, a način da se smanji grupna pristrasnost je da se smanji
vidljivost i važnost kategorija i granica između njih. Za to je predloženo nekoliko strategija (Brewer
& Brown, 1998; Dovidio & Gaertner, 2010).

1. Personalizacija (individualizacija). Ovu strategiju je zastupala Merilin Bruer sa

saradnicima (Brewer & Miller, 1984). Personalizovana interakcija među pojedincima iz različitih
grupa sastojala bi se u razmeni informacija jednog o drugome koja se tiče ličnih osobina a ne
osobina grupe. Na taj način, smanjuje se uticaj grupnih stereotipa koje, po pravilu, o drugome daju
iskrivljenu i negativnu sliku. Ponovljena personalna interakcija sa različitim članovima druge grupe
pomogla bi da se uvide razlike među članovima te grupe, da se uvidi vrednost ličnih karakteristika i
problematičnost uniformnih stereotipa. Po autorima, ovo je ona vrsta komunikacije koja tokom
kontakta o kojem govori Olport dovodi do smanjenja neprijateljstva. Individuacija se podstiče
ličnim kontaktima čiji je sadržaj nešto što se tiče pojedinaca a ne grupa.
Jedan problem sa ovom strategijom je koliko je uopšte realistično očekivati da u nizu
kontakata između pripadnika različitih grupa dođe do brisanja grupnog identiteta. Ako do takve
potpuno personalizovane komunikacije i dođe, pojavljuje se problem generalizacije takvog iskustva.
Naime, pristrasnost se može smanjiti prema pojedincu sa kojim smo u ličnom kontaktu ali ne i
prema ostalim članovima njegove grupe. Pojedinac kojeg sada vidimo u drugačijem svetlu i koji se
više ne uklapa u prihvaćeni stereotip može za nas biti “izuzetak koji potvrđuje pravilo”. Zato je
važno da u personalizovanoj komunikaciji sa članom druge grupe njegov grupni identitet bude
prisutan ali ne u izrazitoj meri. Naravno, nije lako reći šta bi bio pravi balans između
prenaglašavanja i brisanja grupnog identita u personalizovanoj komunikaciji.
2. Dekategorizacija. Dekategorizacija je veoma slična personalizaciji, s tim što se ovde ne
radi o interakciji sa pripadnikom druge grupe već o specifičnom opažanju pripadnika druge grupe.
Dekategorizacija se sastoji u smanjivanju vidljivosti grupnih granica, pa i njihovom brisanju
(Wilder, 1986). Dekategorizacija se ostvaruje tako što se ljudi podstiču da jedni druge posmatraju
kao pojedince sa svojim idiosinkratičnim ličnim osobinama, a ne kao članove grupa.
Dekategorizaciji može doprineti uvid da među pripadnicima druge grupe postoje velike
individualne razlike u njihovim osobinama.
Teškoća vezana za dekategorizaciju je, kao i kod personalizacije, u tome što, kada izađemo
iz laboratorija i pozabavimo se realnim odnosima između društvenih grupa, kategorije koje su uzrok
tenzija uopšte nije lako zanemariti, one se nekad bukvalno nameću u socijalnim odnosima. Ideal
društva koje je slepo za rasne, etničke i razne druge kategorijalne razlike (eng. „color blind”) i koje
sve ljude tretira samo kao individue jednake pred zakonom ima za cilj da izbriše granice koje su
uzrok predrasuda i stereotipa. Takvom projektu se neretko opiru upravo članovi diskriminisanih
grupa, koji smatraju da diskriminacija na taj način postaje nevidljiva a odgovornost za
neravnopravan položaj se onda prebacuje na individualni nivo. Nekada se, opet, takvi projekti vide
kao pokušaj asimilacije koja bi vodila do gubitka identiteta grupe.
3. Rekategorizacija, ili model zajedničkog grupnog identiteta (common ingroup identity
model). Ključna ideja rekategorizacije, koju zastupaju Gertner i Dovidio (Geartner & Dovidio,
2000), je da se vlastita i tuđa grupa rekategorišu kao jedna grupa tako da članovi grupa koji su do
tada bili podeljeni na Mi i Oni sada bivaju zajedno obuhvaćeni jednim novim, inkluzivnim Mi.
Uvođenjem zajedničkog, nadređenog identiteta kognitivni i motivacioni procesi koji se odnose na
unutargrupno favorizovanje smanjiće negativan stav prema drugima koji su sada postali deo Nas.
Primer ovakve rekategorizacije je izgradnja evropskog identiteta. Pripadnost Evropskoj
78
Uniji trebalo bi da kod pripadnika država između kojih postoji dugogodišnja istorija ratova i
neprijateljstva razvije novi, zajednički identitet koji bi umanjio značaj partikularnih državnih
identiteta i samim tim smanjio tenzije i neprijateljstva koje ovi partikularni identiteti stvaraju.
Pripadnici država između kojih postoji dugogodišnja istorija ratova i neprijateljstva
U Šerifovom eksperimentu, zajedničko dostizanje nadređenog cilja dovelo je do smanjenja
neprijateljstva. Posmatrano iz ugla ovog modela, Šerifova strategija je bila efikasna zato što je kod
dece izgradila zajednički identitet, novo Mi koje obuhvata decu iz oba tabora.
Očekuje se da će rekategorizacija jačati granicu nove, nadređene kategorije a slabiti granicu
između partikularnih kategorija. To, međutim, ne mora uvek da bude slučaj. Ako se uspostavljanje
zajedničkog identiteta opaža kao nametanje kojim se zahteva odustajanje od ranijeg partikularnog
identiteta, takva strategija može da izazove kontraefekat i da pojača vezanost za partikularnu grupu,
kao i da unutar nove grupe izazove podele između jedne i druge podrgupe. Novi identitet ne bi
trebalo da potire stari, već da, po modelu koncentričnih identiteta, pojača novu granicu a oslabi
stare.
Jedan pokušaj da direktno uporedi efikasnost dekategorizacije i rekategorizacije izveo je
Gertner (Gaertner et al., 1989). Eksperiment je imao nekoliko faza. U prvoj fazi, dve tročlane grupe
su odvojeno radile na jednom problemu. Posle toga našli su se zajedno da diskutuju o istom
zadatku. U jednoj varijanti, eksperimentator je nastojao da subjekti počnu da vide jedni druge kao
članove jedinstvene grupe, u drugoj varijanti da se posmatraju kao individue, i u trećoj varijanti da
se vide kao članovi dve grupe. To je postignuto rasporedom sedenja (integrisan, odeljen i
pojedinačan), davanjem imena (ispred svakog su stajale table ili sa ličnim imenom, ili sa imenom
prethodne grupe, ili sa novim imenom jedinstvene grupe) ili prirodom međuzavisnosti. U poređenju
sa situacijom gde je zadržana podela na dve grupe, i u uslovima dekategorizacije i u uslovima
rekategorizacije pristrasnost se smanjila, ali na različit način. U uslovima rekategorizacije (svi smo
jedna grupa) pristrasnost se smanjila povećanjem privlačnosti domalopređašnjih članova tuđe
grupe. U uslovima dekategorizacije (svi smo pojedinci), pristrasnost se smanjila smanjenom
privlačnošću malopređašnjih članova vlastite grupe.
4. Kroskategorizacija. Suština kroskategorizacije je u dodavanju nove kategorizacije
kojom se ne negira postojanje ranije podele, ali se uvode nove podele koje bi trebalo da staru
podelu, koja je izvor suprotstavljenih identiteta, učini manje vidljivom i manje značajnom. Granice
koje dele stare i nove kategorije trebalo bi da se ukrštaju. Na taj način, dve osobe koje po ranijoj
kategorizaciji pripadaju različitim grupama po toj kategorizaciji nastavljaju da budu sa različitih
strana granice, ali se istovremeno, po novoj kategorizaciji, nalaze sa iste strane granice.
Veoma je važno da nova podela ne preseca grupe na isti način kao i ranija podela, jer bi se
time jaz između dve grupe definitivno produbio. Ali, mada se ukrštanjem kategorija sa delom
članova ranije tuđe grupe razvija zajednički identitet što dovodi do smanjenja neprijateljstva prema
njima, pokazuje se da se prema osobama koje su prema oba kriterijuma ostale izvan, povećava
diskriminacija.
5. Teorija intergrupnog kontakta (Brown & Hewstone, 2005), ranije označena kao
uzajamna intergrupna diferencijacija (Hewstone & Brown, 1986), ili model distinktivnog socijalnog
identiteta. Po ovom pristupu, diferencijaciju između vlastite i tuđe grupe ne treba ukidati, ona treba
da ostane vidljiva, jer se poziv neprijateljski nastrojenim stranama da zanemare svoju grupnu
pripadnost često doživljava kao ugrožavajući. Ali, ta vidljivost treba da postoji u uslovima
kooperativne interakcije o kojima je govorio Olport. Dobro je da pri zajedničkoj saradnji grupe
imaju komplementarne, distinktivne uloge. U jednom eksperimentu (Deschamps & Brown, 1983),
dva tima sa različitih fakuteta su zajednički radila na uređenju članka u časopisu. Pozitivniji efekat
79
je dobijen kada su timovi imali jasno odvojene zadatke (jedni su radili na tekstu a drugi na
graficima i dizajnu) nego kada su zadaci bili izmešani. Pozitivan stav prema članu druge grupe
formiran tokom kooperativne interakcije lakše će se generalisati na ostale članove druge grupe ako
je grupni identitet vidljiviji i ako je član grupe tipičniji predstavnik svoje grupe.

Zaključna razmatranja

Navedeni modeli u okviru socijalno-identitetskog pristupa nisu međusobno isključivi već se

mogu dopunjavati. Može se očekivati da će svaki od navedenih modela imati pozitivan efekat,
dobre i loše strane koje zavise od specifičnog konteksta.
Slično bi se moglo reći i ako poredimo socijalno-identitetski pristup sa teorijom realističnog
konflikta. Oba pristupa naizgled imaju jasno odeljena tumečenja: po teoriji realističnog konflikta,
konflikt oko ograničenih resursa biće dovoljan da se rodi neprijateljstvo između dve grupe između
kojih do tada neprijateljstvo nije postojalo. Iz takvog shvatanja ne sledi nužno da je konflikt jedini
uzrok neprijateljstva, mada autori skreću pažnju da smo u mnogim slučajevima obostranog
neprijateljstva skloni da previdimo da su tome prethodili prijateljski i nekonfliktni odnosi koji su se
pokvarili pojavom sukoba interesa.
Socijalno-identitetski pristup smatra da identitetske razlike nužno dovode do “socijalne
kompeticije” koja lako može proizvesti međugrupnu tenziju, predrasude i stereotipe. Iz ovakvog
gledišta, međutim, ne sledi da će identitetske razlike nužno proizvesti toliku tenziju koja zaslužuje
da se nazove neprijateljsvom i koja će voditi do nepomirljivih sukoba. Štaviše, ne može se prevideti
da mnoge grupe postoje i komuniciraju jedna s drugom na sasvim prijateljski način i da nema
nikakve potrebe da se različitim identitetskim intervencijama njihovi odnosi poboljšavaju. Takođe,
ne sledi da neki drugi uzroci, kao što je konflikt interesa, neće postojeću tenziju naglo pojačati i
rasplamsati neprijateljstvo koje je dotle možda samo tinjalo.
Konflikt i grupni identitet utiču jedan na drugi u oba pravca. Postojanje dve grupe će samo
po sebi pogodovati javljanju rivalstva među njima. S druge strane, ako se stvori situacija (nekim
zakonom, normom ili društvenom praksom) da se ljudi nađu u različitoj poziciji i da imaju
suprotstavljene interese, prepoznati zajednički interesi će lako proizvesti zajednički grupni identitet,
međusobnu solidarnost i zajedničku akciju. Konflikt između dve grupe će nužno pojačavati grupnu
kohezivnost i identitet unutar svake od njih.
To što ljudi pripadaju velikom broju raznovrsnih grupa i kategorija, što privremenih što
trajnih, i što se granice kategorija ukrštaju čineći da su maltene bilo koja dva pojedinca istovremeno
unutar granice jedne podele i sa različitih granica neke druge podele, doprinosi da identitetske
razlike ne proizvode uvek dve polarizovane neprijateljske grupe. Isto tako, činjenica da u modernim
društvima ne postoji samo jedan sukob koji cepa društvo na dva dela već niz kratkotrajnih ili
dugotrajnih sukoba takvih da su dva pojedinca u jednom sukobu na istoj strani a u drugom sukobu
na različitim stranama faktički povećava stabilnost jednog društva.

80
 REFERENCE

Allport, G. W. (1954). The nature of prejudice. Cambridge, MA: Addison - Wesley.

Anderson, B. (1983/1998). Nacija: zamišljena zajednica. Beograd: Plato.
Aronson, E., & Bridgeman, D. (1979). Jigsaw groups and the desegregated classroom: In pursuit of common
goals. Personality and Social Psychology Bulletin, 5(4), 438-446.
Aronson, E., Vilson, T. D., & Akert, R. M. (2005/2013). Socijalna psihologija. Beograd: Mate.
Bizumić, B. (2014). Who coined the concept of ethnocentrism? A Brief report. Journal of Social and
Political Psychology, 2, 3-10.
Duckitt, J., Bizumic, B., Popadić, D., Dru, V., Kraus, S. (2009). A cross-cultural investigation into a
reconceptualization of ethnocentrism. European Journal of Social Psychology, 39, 6, 871-899.
Bem, Sandra L. (1974). The measurement of psychological androgyny. Journal of Consulting and Clinical
Psychology, 42, 155–62.
Berk, R. A. (1974). A gaming approach to crowd behavior. American Sociological Review, 39, 335-373.
Blake, R. R., & Mouton, J. S. (1964). The new managerial grid. Houston, TX: Gulf Publishing Company.
Bond, R., & Smith, P. B. (1996). Culture and conformity: A meta-analysis of studies using Asch’s (1952b,
1956) line judgement task. Psychological Bulletin, 119, 1, 111-137.
Brewer, M. B., & Brown, R. J. (1998). Intergroup relations. U D. T. Gilbert, S. T. Fiske, & G. Lindzey
(Eds.), Handbook of Social Psychology (4th ed., Vol. 2, pp. 554-594). New York: Wiley.
Brewer, M. B., & Miller, N. (1984). Beyond the contact hypothesis: Theoretical perspectives on
desegregation. U N. Miller & M. B. Brewer (Eds.), Groups in contact: The psychology of
desegregation (pp. 281 – 302). Orlando, FL: Academic Press.
Brigham, J. C. (1971). Ethnic stereotypes. Psychological Bulletin, 76, 15-38.
Brown, R., & Hewstone, M. (2005). An integrative theory of intergroup contact. U M. P. Zanna (Ed.),
Advances in experimental social psychology (Vol. 37, pp. 255 – 343). San Diego, CA: Academic
Press.
Burton, J. (1990). Conflict: Resolution and Provention.New York: St. Martin's Press.
Burton, J., & Dukes, F. (1990). Conflict: Practices in Management, Settlement and Resolution. New York: St
Martins Press.
Campbell, D. T. (1958). Common fate, similarity, and other indices of the status of aggregates of person as
social entities. Behavioural Science, 3, 14–25.
Clark, K. B. and M. P. Clark. (1947). Racial identification and preference in Negro children. U T. M.
Newcomb & E. L. Hartley (Eds.), Readings in Social Psychology (pp. 169-178). New York: Henry
Holt.
Coser, L. (1956). The Functions of Social Conflict. New York: The Free Press.
Deschamps, J. C., & Brown, R. (1983). Superordinate goals and intergroup conflict. British Journal of Social
Psychology, 22, 189–195.
de Dreu, C.K.W. (2010). Social conflict: the emergence and consequences of struggle and negotiation. U
S.T. Fiske, D.T. Gilbert & G. Lindzey (Eds.), Handbook of Social Psychology (5th ed., Vol. 2, pp. 983-
1023). New York: Wiley.
Deutsch, M. (1973) The Resolution of Conflict: Constructive and Destructive Processes. New Haven, CT:
Yale University Press.
Diehl, M., & Stroebe, W. (1987). Productivity loss in brainstorming groups: Toward the solution of
a riddle. Journal of Personality and Social Psychology, 53, 497-599.
Dovidio, J. F., & Gaertner, S. L. (2010). Intergroup Bias. U S.T. Fiske, D.T. Gilbert & G. Lindzey (Eds.),
Handbook of Social Psychology (5th ed., Vol. 2, pp. 1084-1121). New York: Wiley.
Dovidio, J. F., Eller, A., & Hewstone, M. (2011). Improving intergroup relations through direct, extended
and other forms of indirect contact. Group Processes & Intergroup Relations, 14, 147–160.
Earley, C. P. (1989). Social Loafing and Collectivism: A Comparison of the United States and the People's
Republic of China. Administrative Science Quarterly. 34 (4), 565–581.

81
Engel, C. (2011). Dictator games: a meta study. Experimental Economics, 14(4), 583-610.
Fanon, F. (1952/1967). Black Skin, White Masks. Markmann: New York: Grove Press.
Festinger L (1954). A theory of social comparison processes. Human relations. 7 (2), 117–140.
Fisher, R., Ury, W. (1981). Getting to Yes: Negotiating Agreement Without Giving In. New York: Penguin
Books.
Fiske, S. T., Cuddy, A. J. C., Glick, P., & Xu, J. (2002). A model of (often mixed) stereotype content:
Competence and warmth respectively follow from perceived status and competition. Journal of
Personality and Social Psychology, 82,878–902.
Forsythe, R, Horowitz, J. L., Savin, N. E., & Sefton, M. (1994). Fairness in simple bargaining experiments.
Games and Economic Behavior, 6, 347-369.
Frojd, S. (1921/2006). Psihologija mase i analiza ega: izabrani spisi (str. 127-211). Beograd:
Fedon.
Gaertner, S. L., & Dovidio, J. F. (2000). Reducing intergroup bias: TheCommon Ingroup Identity Model.
Philadelphia: Psychology Press.
Gaertner, S. L., Mann, J. A., Murrell, A. J., & Dovidio, J. F. (1989). Reduction of intergroup bias: The
benefits of recategorization. Journalof Personality and Social Psychology, 57, 239 – 249.
Galtung, J. (1969). Violence, Peace, and Peace Research. Journal of Peace Research, 6, 167-191.
Gamson, W.A. (1964). Experimental studies of coalition formation. In L. Berkowitz (Ed.), Advances in
Experimental Social Psychology, Vol 1. pp. 81-110. Academic Press: New York
Gelner, E. (1983/1997). Nacije i nacionalizam. Novi Sad: Matica srpska.
Green, B. L., & Kenrick, D. T. (1994). The attractiveness of gender-typed traits at different relationship
levels: Androgynous characteristics may be desirable after all. Personality and Social Psychology
Bulletin, 20, 244–253.
Gumplowicz, L. (1879). Das Rechtder Nationalität und Sprachenin Oesterreich-Ungarn. Innsbruck, Austria:
Wagner’sche Universitäts-Buchhandlung.
Guth, W., Schmittberger, R. & Schwarze, B. (1982). An Experimental Analysis of Ultimatum Bargaining.
Journal of Economic Behavior & Organization, 3 (3),367-388.
Hardin, G (1968). The Tragedy of the Commons. Science. 162 (3859): 1243–1248
Haslam, N., Rotschild, L., & Ernst, D. (2000). Essentialist beliefs about social categories. British Journal of
Social Psychology, 39(1), 113-127.
Hewstone, M., & Brown, R. J. (1986). Contact is not enough: An intergroupperspective on the “Contact
Hypothesis. ” U M. Hewstone & R. Brown (Eds.), Contact and conflict in intergroup encounters (pp.
1–44). Oxford: Basil Blackwell.
Hilton, J. L. & von Hippel, W. (1996). Stereotypes. Annual Review of Psychology, 47, 237-271.
Hogg, M. A., & Abrams, D. (1988). Social identifications: A social psychology of intergroup relations and
group processes. London: Routledge.
Horowitz, E. L. (1936). Development of attitudes towards Negroes. Archives of Psychology, 194, 2-15.
Hyde, J. S. (2014). Gender similarities and differences. Annual Review of Psychology, 65, 373-398.
Ingham, A. G., Levinger, G., Graves, J., & Peckham, V. (1974). The Ringelmann Effect: Studies of Group
Size and Group Performance. Journal of Experimental Social Psychology, 10(4), 371-384.
Kahneman, D., Knetsch, J. L., & Thaler, R. H. (1986). Fairness and the assumptions of economics. Journal
of Business, 59, 285–300.
Karau, S. J., & Williams, K. D. (1993). Social loafing: A meta-analytic review and theoretical
integration. Journal of Personality and Social Psychology. 65(4), 681–706.
Katz, D., & Braly, K. (1933). Racial stereotypes of one hundred college students. Journal of Abnormal and
Social Psychology, 28, 280-290.
Kelley, H. H.& Thibaut, J. W. (1978). Interpersonal relations: A theory of interdependence. New York:
Wiley-Interscience.
Komorita, S. S. (1984). Coalition bargaining. In L. Berkowitz (Ed.), Advances in Experimental Social
Psychology, Vol 18. pp. 183-245. Academic Press: New York

82
Komorita, S. S. , & Parks, C. D. (1995). Interpersonal relations: Mixed-notive interaction. Annual Review of
Psychology, 46, 183-207.
Kovačević, Ž. (2004). Međunarodno pregovaranje. Beograd: Filip Višnjić.
Kravitz, D. A., & Martin, B. (1986). Ringelmann rediscovered: The original article. Journal of Personality
and Social Psychology, 50(5), 936-941.
Larsen, K. S. (1990). The Asch conformity experiment: Replication and transhistorical comparisons. Social
Behavior and Personality, 5, 163-168.
Latane, B., Williams, K., & Harkins, S. (1979). Many Hands Make Light the Work: The Causes and
Consequences of Social Loafing. Journal of Personality and Social Psychology, 37(6), 822-832.
Le Bon, G. (2007). Psihologija gomila. Čačak: Gradac.
Lewis, I. M. (1985). Social Anthropology in Perspective. Cambridge: Cambridge University Press.
Lickel, B., Hamilton, D. L., Wieczorkowska, G., Lewis, A., Sherman, S. J., & Uhles, A. N. (2000). Varieties
of groups and the perception of group entitativity. Journal of Personality and Social Psychology, 78,
223-246.
Mihailović, S. (1998). Etnički autostereotipi i heterostereotipi na Kosovu. Sociologija, 3, 411-426.
Milgram, S., Bickman, L., & Berkowitz, L. (1969). Note on the drawing power of crowds of different size.
Journal of Personality and Social Psychology, 13(2), 79-82.
Milgram, S. & Toch, H. (1969). Collective behavior: Crowds and social movements. In G. Lindzey & E.
Aronson (Eds.), The Handbook of Social Psychology. Vol. 4, (pp. 507-610). Reading, Mass: Addison
Wesley.
Milosavljević, O. (2002). U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o "nama" i
"drugima". Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
Mitchell, C. R. (1994). The Structure of International Conflict. London: MacMillan Press.
Moerman, M. (1965). Ethnic Identity in a Complex Civilization: Who Are the Lue? American
Anthropologist, 67, 1215-1230.
Moscovici, S., Lage, E., & Naffrechoux, M. (1969). Influence of a consistent minority on the
responses of a majority in a color perception task. Sociometry, 32, 365–380.
Myers, D. G. (2009). Social Psychology, 10th ed. New York: McGraw-Hill.
Nemeth, C. J., Personnaz, B., Personnaz, M., & Goncalo, J. A. (2004). The liberating role of
conflict in group creativity: A study in two countries. European Journal of Social Psychology,
34, 365–374
Oakes, P. J. (1987). The salience of social categories. U J. C. Turner, M. A. Hogg, P. J. Oakes, S. D. Reicher
& M. S. Wetherell (Eds.), Rediscovering the Social Group: A Self-categorization Theory. Oxford/New
York: Basil Blackwell.
Oakes, P. J., Haslam, S. A., & Turner, J. C. (1994) Stereotyping and social reality. Oxford: Blackwell.
Osborn, A. F. (1957). Applied imagination (2nd ed.). New York, NY: Charles Scribner’s.
Osgood, C. E. (1962). An Alternative to War or Surrender. Urbana: University of Illinois Press.
Pečujlić-Mastilović, S. (1998). „Moždana oluja“ (brainstorming). U D. Popadić, S. Mrše, T. Kovač-Cerović,
S. Pečujlić-Mastilović, S. Kijevčanin, D. Petrović, M. Bogdanović: Pametniji ne popušta – vodič kroz
konflikte do sporazuma (str. 149-151). Beograd: Most, Centar za antiratnu akciju.
Perrin, S., & Spencer, C. P. (1980). The Asch effect – A child of its time? Bulletin of the British
Psychological Society, 32, 405-406.
Pettigrew, T. F. (1979). The ultimate attribution error: Extending Allport's cognitive analysis of prejudice.
Personality and Social Psychology Bulletin, 5, 461–476.
Pruitt, D. G. (1991). Strategic choice in negotiation. In J. William Breslin & Jeffery Z. Rubin (Eds),
Negotiation Theory and Practice (pp. 27-46). Cambridge: The Program on Negotiation at Harvard
Law School.
Pruitt, D. G. (1998). Social conflict. In D. Gilbert, S. T. Fiske, & G. Lindzey (Eds.), Handbook of social
psychology (4th ed., Vol. 2, pp. 470-503). New York: McGraw-Hill.
Pruitt, D. G., & Carnevale, P. J. (1993). Negotiation in social conflict. Pacific Grove, CA: Brooks/Cole.

83
Pruitt, D. G., & Rubin, J. Z. (1986). Social conflict: Escalation, stalemate, and settlement. New York:
Random House.
Putinja, F., & Stref-Fenar, Ž. (1995/1997). Teorije o etnicitetu. Beograd: XX vek.
Rabbie, J. M., & Horowitz, M. (1969). Arousal of ingroup–outgroup bias by a chance win or loss. Journal of
Personality and Social Psychology, 13, 269–277.
Rahim, A. (1983). A measure of styles of handling interpersonal conflict. Academy of Management Journal,
26, 368–376.
Reicher, S. (1982) The determination of collective behaviour. In Tajfel (Ed.) Social Identity and Intergroup
Relations Cambridge: Cambridge University Press, and Paris: Maison des Sciences de l'Homme.

Reicher, S. (2001). The Psychology of crowd dynamics. In M. A. Hogg & R. S. Tindale (Eds), Blackwell
handbook of social psychology: Group processes (pp. 182-208). Oxford: Blackwell Publishers.
Ross, L., Ward, A. (1995). Psychological barriers to dispute resolution. U M. Zanna (Ed.), Advances in
experimental social psychology, Vol. 27 (str. 255-304). New York: Academic Press.
Rot, N., & Havelka, N. (1973). Nacionalna vezanost i vrednosti kod srednjoškolske omladine. Beograd:
Institut za psihologiju.
Schelling, T. (1960). The Strategy of Conflict. Cambridge: Harvard University Press.
Schopler, J., & Insko, C. A. (1992). The discontinuity effect in interpersonal and intergroup relations:
Generality and mediation. In W. Strobe and M. Hewstone (Eds), European review of social
psychology, vol. 3, 121-51. Chichester, UK: John Wiley.
Sherif, M. (1936). The psychology of social norms. New York: Harper.
Sherif, M. (1966). Group conflict and cooperation: Their social psychology. London: Routledge and Kegan
Paul.
Sherif, M., & Sherif, C. W. (1969). Social psychology. New York: Harper &Row.
Sherif, M., Harvey, O. J., White, B. J., Hood, W. R., & Sherif, C. W. (1961). Intergroup conflict and
cooperation: The Robbers Cave experiment. Norman, OK: University of Oklahoma Book Exchange.
Smit, A. D. (1991/2010). Nacionalni identitet. Beograd: XX vek.
Spiegel, M., Currie, J., Sonnenschein, H., & Sen, A. (1994). Understanding when agents are fairmen or
gamesmen. Games and Economic Behavior, 7, 104–115.
Stojanović, B. (2005). Teorija igara: elementi i primena. Beograd: Službeni glasnik.
Stroebe, W., Nijstad, B. A., & Rietzschel, E. F. (2010). Beyond productivity loss: The evolution of a
question. U Advances of Experimental Social Psychology Vol. 43 (str. 157-204). San Diego: Elsevier
Inc.
Sumner, W. G. (1906). Folkways: A study of the sociological importance of usages, manners, customs,
mores, and morals. Boston, MA: Ginn and Company.
Tajfel, H. & Wilkes, A. L. (1963). Classification and quantitative judgement. British Journal of Psychology,
54, 101–114.
Tajfel, H. (1972). Social categorization. U S. Moscovici (Ed.), Introduction à la Psychologie Sociale (Vol. 1,
pp. 272–302). Paris: Larousse.
Tajfel, H. (1978). Differentiation between social groups: Studies in the Social Psychology of Intergroup
Relations. London: Academic Press.
Tajfel, H., & Turner, J. C. (1979). An Integrative Theory of Intergroup Conflict. In S. Worchel, & W. G.
Austin (Eds.), The Social Psychology of Intergroup Relations (pp. 33-47). Monterey, CA: Brooks/Cole.
Tajfel, H., & Turner, J. C. (1986). The social identity theory of intergroup behavior. U S. Worchel & L. W.
Austin (Eds.), Psychology of intergroup relations (pp. 2–24). Chicago, IL: Nelson-Hall.
Tajfel, H., Flament, C., Billig, M. G., & Bundy, R. F. (1971). Social categorization and intergroup behaviour.
European Journal of Social Psychology, 1, 149-177.
Taylor, S. E., Fiske, S. T., Etcoff, N. L., & Ruderman, A. J. (1978). Categorical and contextual bases of
person memory and stereotyping. Journal of Personality and Social Psychology, 36, 778-793.
Thibaut, J. W., & Kelley, H. H. (1959) The social psychology of groups. New York: Wiley.

84
Turner, J. C., Hogg, M. A., Oakes, P. J. Reicher, S. D. & Wetherell, M. S. (1987). Rediscovering the social
group: A Self-Categorization Theory. Oxford & New York: Blackwell.
Turner, J. C., Oakes, P. J., Haslam, S. A. & McGarty, C. A. (1994). Self and collective: Cognition and social
context. Personality and Social Psychology Bulletin, 20, 454-463.
Turner, R. (1964). Collective Behavior. In R. Faris (Ed), Handbook of Modern Sociology, (pp. 382-425).
Chicago: Rand-McNally.
Turner, R., & Killian, L. (1957). Collective Behavior. Englewood-Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
Veber, M. (1922/1976). Privreda i društvo. Beograd: Prosveta.
Von Neumann, J., & Morgenstern, O. (1947). Theory of games and economic behavior. Princeton: Princeton
University Press.
Wilder, D. A. (1986). Social categorization: Implications for creation and reduction of intergroup bias. U L.
Berkowitz (Ed.), Advances in experimental social psychology (Vol. 19, pp. 291 – 355). Orlando, FL:
Academic Press.
Williams, K., Harkins, S., & Latane, B. (1981). Identifiability as a deterrent to social loafing: two cheering
experiments. Journal of Personality and Social Psychology, 40(2), 303-311.
Wood, W., & Eagly, A. H. (2010). Gender. U S. T. Fiske, D. T. Gilbert, & G. Lindzey (Eds.), Handbook of
social psychology (Vol. 1, 5th ed., pp. 629-667). New York: Wiley.
Wright, S. C., Aron, A., McLaughlin-Volpe, T., & Ropp, S. (1997). The extended contact effect: Knowledge
of cross-group friendships and prejudice. Journal of Personality and Social Psychology, 73, 73–90.
Zajonc, R. B. (1972). Animal social behavior. Morristown, NJ: General Learning Press.
Zartman, I. W., Aurik, J. (1991). Power strategies in de-escalation. U L. Kriesberg & S. J. Thorson (Eds.),
Timing the De-Escalation of International Conflicts (pp. 152-181). Syracuse, New York: Syracuse
University Press.
Zimbardo, P. (1969). Individuation, reason and order vs. deindividuation, impulse, and chaos. In W. J.
Arnold & D. Levine (Eds), Nebraska Symposium on Motivation, Vol. 17. Lincoln: University of
Nebraska Press.
Žeželj, I. i Pratto, F. (2017). What identities in the present may mean for the future of the Western Balkans.
U F. Pratto, I. Žeželj, E. Maloku, V. Turjačanin, M. Branković (Eds), Shaping social identities after
violent conflict: Youth in the Western Balkans (str. 159-188). Palgrave Macmillan.

Wood, W., Lundgren, S., Ouellette, J., Busceme, S., & Blackstone, T.
(1994). Minority influence: a meta - analytic review of social influence
processes. Psychological Bulletin, 115 , 323 – 345.

85